Индукција и дедукција

Обе методе закључивања имају мноштво посебних случајева и специфичних правила,

али је нама за сада важно једино да разликујемо њихове основне карактеристике како
бисмо у логици и филозофским аргументима могли да препознамо њихову употребу.
Оба начина закључивања развијају се већ од Парменида, али им од свих античких
мислилаца Аристотел придаје нарочиту пажњу и систематично развија.

Дедукција

Најједноставније речено, дедукција је процес закључивања који креће од општих

ставова (премиса) и иде ка посебном, појединачном (закључку). У том смислу, можемо
дедукцију да разумемо и као закључивање које од општих карактеристика једног скупа
води до специфичних карактеристика чланова тог скупа.

Најпознатији пример дедукције је:

1) Сви људи су смртни. (премиса)

2) Сократ је човек. (премиса)
3) Дакле, Сократ је смртан. (закључак)

Формално изражено:

1) Сви М су П.
2) С је М.
3) Дакле, С је П.

Другим речима, нешто тврдимо о скупу М („људи“) – тврдимо да за сви чланови тог
скупа имају карактеристику П („смртни су“). Потом тврдимо да је С („Сократ“) члан
скупа М („људи“). Сходно томе, оно што важи за скуп, важиће и за тај појединачни члан
скупа: С („Сократ“) има карактеристику П („смртан је“).

Основна карактеристика дедукције је да, ако се спроведе како треба (логичари би

рекли: ако се спроведе ваљано), онда из истинитих премиса можемо да добијемо
једино истинит закључак. Са друге стране, дедукција има и један специфичан проблем
– она нам не говори ништа заиста ново, када боље размислимо: ако су сви људи
смртни, наравно да је и Сократ смртан! Па ипак, дедуктивно закључивање од великог
значаја за филозофију и посебне науке, те ће о њој бити много више речи касније.

Индукција
Попут дедукције, и индукцију можемо да опишемо позивајући се на опште и посебно,
у овом случају обрнуто: индукција је процес закључивања који полази од тврњи о
појединачним случајевима и закључује нешто опште. Говорећи језиком скупова,
индукција утврђује да су неке ситуације или појмови чланови одређеног скупа, те оно
што важи за испитане чланове скупа, важиће и за остале (можда још неиспитане)
чланове скупа, односно за цео скуп.

Једноставни пример индукције:

1) Првог дана којег се сећам сунце је зашло.

2) Другог дана (…) сунце је зашло.
3) Трећег…
…
н) Дакле, и данас ће сунце да зађе.

Формално изражено:

1) А1 је Б.
2) А2 је Б.
3) А3 је Б.
…
н) Свако А је Б.

Другим речима, ако тврдимо да постоји један скуп сличних чланова (А, односно
„дани“), онда оно што важи за познате чланове скупа А (појединачни дани) важиће и
за непознате чланове тог скупа („данас“, „сутра“, „за десет дана“).

Индукција је саставни део сваке науке, јер се експериментисање, у суштини, своди на

индуктивно закључивање: ако једна појава у свим провереним случајевима има
карактеристику X, онда тврдимо да ће увек имати ту карактеристику – чак и у оним
случајевима које нисмо испитали. На тај начин уопштавамо своје сазнање, те наука
напредује. Па ипак, и индукција има своје проблеме, од којих је најважнији онај на који
је указао британски филозоф Дејвид Хјум: чињеница да се нешто до сада дешавало на
један начин, није никаква гаранција да ће се и надаље тако дешавати – за несумњиво
истинит индуктивни доказ потребно је проверити све чланове скупа. Међутим, то је у
многим случајевима практично немогуће: ако желите индуктивно да докажете да су
сви парни бројеви дељиви са 2, мораћете да проверите све парне бројеве, којих има…
па, рецимо, превише!