POSTANAK I RAZVOJ LOGIKE

Kada je reč o logici, kako je najbolje možemo predstaviti drugim

pojmovima?

Dakle, logika je nauka koja se bavi zakonima uz pomoć koji saznajemo istinu. Istinu saznajemo
mišljenjem. Da bismo bili svesni istine, mora postojati misao kao neki mentalni sadržaj koji
ćemo vrednovati kao istinit ili lažan. Dakle, istina je vrednost, kao što je i laž vrednost. Kao kada
kažemo za nekog čoveka da je dobar ili loš, i na taj način mu dajemo vrednost dobrog ili lošeg,
isto tako za bilo koju misao (npr. ,,Napolju je kiša.’’, ,,Milici se sviđa Marko.’’, ,,Jedva čekam da
počne jesen.’’) možemo reći da je ona istinita ili lažna.

Recimo sada da je Jovana rekla svojoj drugarici iz odeljenja, Mariji, na odmoru sledeću rečenicu:
,,Milici se sviđa Marko.’’, i da je to Jovani u poverenju rekla upravo Milica jer joj se zaista sviđa
Marko. Onda je misao koju ima Jovana, a sada i Marija – Milici se sviđa Marko – istinita. Recimo,
dalje, da je Marija saznavši ovu novu informaciju odatle zaključila: ,,Aha, znači Milici se ne sviđa
Petar kao što su pričali po školi.’’ Ovaj Marijin misaoni proces u kome je ona iz nove informacije
došla do nove misli, a to je da se Milici ipak ne sviđa Petar, zove se zaključivanje. Dakle, Marija
je, a da toga nije ni svesna, primenila određena pravila zaključivanja na osnovu kojih je, uz
pomoć novostečene istinite misli došla do novog istinitog zaključka – da se Milici ipak ne sviđa
Petar.

Jovana na sve ovo kaže Mariji: ,,Pa logično da joj se ne sviđa Petar, upravo sam ti rekla da joj se
sviđa Marko!’’ Logika je, dakle, nauka koja se bavi određenim formama mišljenja i pravilima
kojima dolazimo do ispravnog, tj. istinitog mišljenja.
Od kako čovek postoji, on misli. Od kako misli, on se nesvesno služi ovim pravilima. Marija iz
gornjeg primera je takođe nesvesno zaključila da se Milici ne sviđa Petar. Uzmimo primer iz
srpskoj jezika. Dete koje je rođeno u Srbiji od malena uči srpski jezik. Kada prvi put kaže
’’mama’’ to dete je nesvesno usvojilo jedno semantičko pravilo – reč ’’mama’’ označava tu
osobu na koju ona pokazuje prstom, osobu koja brine o njoj, kupa je, hrani i najviše vremena
provodi sa njom. Dalje, kada dete malo poraste, ono izgovara čitave rečenice - ,, Kada je mama
otišla u prodavnicu, ja sam oborila lampu.’’ – i te rečenice ona izgovara takođe zahvaljujući
tome što je usvojila određena gramatička pravila. Tek kasnije dete u školi uči o tim pravilima
koje je već nesvesno usvojilo. Isto tako je i sa logikom – ove godine ćemo učiti o pravilima
zahvaljujući kojima vi uspevate da mislite i pravilno zaključujete.

Prvi čovek koji je uopšte došao na ideju da ta pravila skupi i sistematizuje, i od njih napravi
nauku koju danas zovemo logika je Aristotel. Aristotel je bio filozof koga danas smatramo
jednim od najuticajnijih ljudi antičkog doba. Danas, na primer, nema fakulteta na kome se ne
pominje Aristotel, jer je on učestvovao u oformljavanju većine nauka koje su nam danas
poznate.

Primer koji sam vam gore navela, sa drugarima iz odeljenja i pitanjem ko se sviđa Milici je
primer iz svakodnevnog života koji vam pokazuje koliko logika nije neka nauka koja ’’lebdi u
vazduhu’’ već se tiče svake vaše misli. Tu smo videli kako nam upravo ona pomaže da od neke
nove, istinite misli dođemo do novih istinitih zaključaka. Ovim svakodnevnim načinom
mišljenja bavio se Aristotel, i izdvojio tri forme mišljenja o kojima ćemo tek govoriti: POIMANJE,
SUĐENJE, ZAKLJUČIVANJE. Logika u kojoj se forme mišljenja zovu ovako jeste tradicionalna
logika, za koju je definitivno najznačajniji Aristotel.

Međutim, zašto nam je, pored svakodnevnog mišljenja, logika još bitna? Da li je bitna za nauku?

Naravno! U slučaju nauke, postavlja se pitanje kako da od utvrđenih iskustvenih činjenica

dođemo do naučnih zakona. Dakle, Njutn sedi na dvorištu i pada mu jabuka na glavu. Njutnova
misao ,,Upravo mi je ni od kuda pala jabuka na glavu.’’ odnosi se na njegovo tačno i utvrđeno
iskustvo koga je on u tom trenutku svestan - da mu je zaista ni od kuda pala jabuka na glavu.
Zahvaljujući toj iskustvenoj činjenici, i brojnim pravilima zaključivanja, Njutn dolazi do zakona o
gravitaciji. Ovaj prelaz sa utvrđenih iskustvenih činjenica na naučne zakone zove se naučno
istraživanje i on je usko vezan za pojam logike. Kako se nauka razvijala u antičko doba, ali i
kasnije, značaj logike je postajao sve veći i veći.

Međutim, kada se nauka razvila logika postaje poprilično konfuzna kao disciplina. Odjednom,
termini koji se koriste u njoj – poput ovih koje sam vam navela: poimanje, suđenje, zaključivanje
– postaju poprilično konfuzni i nejasni s obzirom na njihovu upotrebu u svakodnevnom životu.
U 19. veku javlja se tendencija da se logika približi matematici, pa se zato svi ovi konfuzni
termini zamenjuju simbolima. Svaki simbol imao je svoje precizno utvrđeno i jedinstveno
značenje. Ovu logiku 19. veka zovemo simbolička ili matematička logika, i za nju je najznačajniji
Lajbnic koji je i pokrenuo ovakvu reformu u logici. Za današnju sličnost i povezanost matematike
i logike možemo zahvaliti Fregeu, nemačkom filozofu i matematičaru, koji je prvi deduktivno
izveo celu matematiku iz pravila logike. O procesima dedukcije ćemo još pričati, ali je za sada
dovoljno da vam kažem da je dedukcija oblik zaključivanja na osnovu koga mi iz opšteg suda
zaključujemo neki pojedinačni. Tako danas mi, zahvaljujući Njutnu, iz zakona gravitacije
dedukujemo zaključak o pojedinačnom primeru da je hemijska pala sa stola zahvaljujući
gravitacionoj sili.