Pojam učenja

Učenje spada u važne saznajne (kognitivne) procese i ima veliku adaptivnu vrednost. Njegova
suštinska odlika je da proizvodi promene u načinu funkcionisanja organizma. Postoje različita
shvatanja o prirodi procesa učenja i o tome šta je rezultat učenja. Bihejvioristi smatraju da su
promene koje nastaju učenjem vidljive isključivo u ponašanju osobe, a kognitivisti smatraju da su to
mentalne promene koje mogu, ali ne moraju biti spolja vidljive (latentno, skriveno učenje). Zbog
takvih suprotstavljenih shvatanja data je jedna obuhvatna definicija učenja.

Učenje je proces sticanja relativno trajnih promena u iskustvu i ponašanju jedinke pod dejstvom
vlastitog iskustva i delatnosti. 

Ovakvom definicijom se ističe specifična razlika učenja od ostalih psihičkih procesa i promena u
organizmu.  Kratkotrajne, prolazne promene, koje nastaju pod uticajem umora ili alkohola, nisu
rezultat učenja, jer nisu relativno trajna promena u iskustvu i ponašanju osobe. Relativno trajne
promene koje su rezultat spoljašnjih uticaja ili procesa sazrevanja takođe se ne mogu smatrati
učenjem, jer nisu nastale pod dejstvom vlastitog iskustva i delatnosti.

Podjela učenika prema mehanizmu učenja

Prema mehanizmu učenja, učenje se deli na:

 senzitizaciju i habituaciju;
 klasično uslovljavanje i emocionalno uslovljavanje;
 instrumentalno učenje;
 učenje uviđanjem;
 učenje po modelu.

Učenje po modelu, učenje uviđanjem i instrumentalno učenje spadaju u grupu verbalnih

učenja i o njima je već bilo reči u prethodnom poglavlju. U ovom poglavlju pisaću o
senzitizaciji i habituaciji, kao i o klasičnom i emocionalnom uslovljavanju.
Senzitizacija i habituacija

Senzitizacija i habituacija spadaju u najprostije oblike učenja. Javljaju se najranije u filogenezi i imaju
biološko–adaptivni značaj.

Senzitizacija

Senzitizacija se manifestuje kao pojačana osetljivost organizma usled ponavljanja intenzivnih i

značajnih draži.  Usled povećane osetljivosti reaguje se brže i snažnije, reaguje se na draži na koje se
prethodno ne bi reagovalo. Porast odgovora na ponovljivi stimulus. Povećava se razdražljivost
nervnog sistema. (primer: sve intenzivnije reagovanje na zujanje komarca)
Habituacija

Habituacija se sastoji u tome da se na draži koje se ponavljaju, a nisu od značaja, sve slabije reaguje i
na kraju se sasvim prestaje sa reagovanjem. Kod habituacije ili privikavanja, organizam se uči da ne
reaguje na draži, zato se habituacija nekad naziva negativnim učenjem. (primer: privikavanje na
gradsku buku).

Habituacija se javlja još kod beba, odnosno kod novorođenčadi. Dete vrlo brzo po rođenju prestaje
da se trza i da reaguje na svaki jači šum ili svetlo – uspostavlja se neka vrsta „bliskosti“ sa svetlom,
zvukovima ili mirisima koji deluju u njegovom okruženju

Klasično uslovljavanje

Poput senzitizacije i habituacije i uslovljavanje spada u red jednostavnih oblika učenja.  Učenje
uslovljavanjem je najviše proučavao i postavio gotovo sve principe ruski fiziolog Pavlov. Učenje
pomoću uslovnog refleksa sastoji se u povezivanju dve draži prirodne (bezuslovne) i ranije neutralne
(kasnije uslovne). Uspostavljanjem uslovnog refleksa neutralna draž postaje uslovna. Na taj način
uslovna draž izaziva odgovor koji je ranije bio vezan samo za bezuslovnu (prirodnu) draž.

Pavlovljev eksperiment

Naučnik je psu uz pomoć jednostavnog hirurškog zahvata uspeo da meri količinu pljuvačke koju je pas
lučio prvo na hranu (bezuslovnu draž). Proverio je da li pas luči pljuvačku na zvuk metronoma
(neutralna draž) i pokazalo se da reakcije nije bilo. Uporedo je davao hranu i zvuk metronoma i nakon
nekoliko ponavljanja pas je počeo da luči pljuvačku i na sam zvuk (uslovnu draž). Nekada neutralna
draž, zvuk metronoma tako postaje uslovna draž, a nekadašnja bezuslovna reakcija postaje uslovna
reakcija, zato što se sada pojavljuje i na uslovnu draž.

. Uslovljavanje drugog reda

Pojava da uslovni refleks može nastati i na osnovu drugog, već stvorenog uslovnog refleksa naziva se
uslovljavanje drugog reda. Ukoliko se u paru sa uslovnom draži koja izaziva uslovnu reakciju daje
neka nova neutralna draž i njihovo zajedničko pojavljivanje se ponavlja dovoljan broj puta, na novu
(neutralnu) draž će se takođe javiti uslovna reakcija. Uslovni refleksi drugog reda su slabiji i brže se
gase. Uslovljavanje je najčešći oblik učenja male dece do 3 ili 4 godine života. Pomoću uslovljavanja
deca stiču gotovo sve higijenske navike (navike hranjenja, pražnjenja bešike i creva, čistoće, urednosti
itd.). Kasnije je uslovljavanje sve ređe i teže, jer odraslija deca sve više uče svesno, pomoću viših
oblika učenja. Ipak, uslovljavanje postoji tokom celog života.
Emocionalno uslovljavanje

Emocionalno uslovljavanje je vid klasičnog uslovljavanja u kojem se nenamerno i nevoljno stiče

uslovna emocionalna reakcija. Ta uslovna reakcija (UR) nastaje kao odgovor na neke slučajne,
prvobitno neutralne, a kasnije uslovne draži (UD), koje su bile date zajedno sa bezuslovnom draži
(BD), koja kao bezuslovnu reakciju (BR) izaziva neku jaku emociju (odvratnost, strah, bes). Nekoliko
ponavljanja, a ponekad i samo jedanput, dovoljno je subjektu da nauči da na samu UD reaguje
emocijom koju, spontano, izaziva BD.1

Eksperiment sa malim Albertom je ljudski ekvivalent Pavlovljevom eksperimentu sa psima. Smatra se

jednim od najneetičnijih ogleda svih vremena, a sproveli su Džon Votson i Rozali Rejner 1920. godine.

1
Vidanović, I, Rečnik socijalnog rada, Beograd, Asocijacija CSR Srbije, 2006.