ОТАЦ С КИШОБРАНОМ и скаче као некад,

хтио би и на цесту.
Када поподне, изненада,
киша запљусне улице града,
многа се кола пред школу сјате,
да дјецу, што прије, кући врате.
И мој отац дође по мене,
са кишобраном, ручке дрвене.
Не завидим дјеци у колима,
на меким, удобним сједиштима,
јер у оном градском метежу
с оцем тек понеку ријеч свежу.
Подижем кликер са пода,
у џеп га пажљиво враћам,
дјетињство своје давно
сада још боље схваћам.
Дјетињство је као кликер,
губиш га, па опет нађеш,
и тако стариш, а никад
из њега не изађеш.
ТРИ СУНЦА

И руке су у колима заузете, Будим се рано,

не могу дјеци да полете. и дан је лијеп,
иако вјетар
А моји прсти одмах се увуку разбија цријеп,
у добру, велику очеву руку, иако пљушти
и ту осјете да их грије и сикће муња,
љубав мог оца, који се смије. у јутру сивом,
ко испод гуња.
Идемо, тако, као два друга,
а ријеч нам свака топла, дуга. Уз хуку кише
и прасак грома,
ИЗГУБЉЕНИ КЛИКЕР огрнут топлином
свога дома,
Изгубио сам кликер на прву страницу
прије… охохооо… година, новог дана
а сад га пронађох цртам три сунца,
у џепу свога сина. Насмијана.

Баш кад сам хтио да сложим Прво, сјајно,

његове кратке хлаче, мами и тати,
из џепа искочи кликер, друго, за мене,
као несташно маче. да ме прати,
а јарко, треће,
Гле, шаре потпуно исте, ово највеће,
на истом окрњен мјесту, неком незнаном,
ко нема среће.