Магдалена КОХ

mkoch@amu.edu.pl

МАЈСТОРИЦЕ МИШЉЕЊА.
Универзитет
Српски феминистички есеј „Адам Мицкјевич“,
у међуратном периоду1 Познањ

Кључне речи: српски феминистички есеј, мајсторице мишљења, међурат-

но доба, женска дискурзивна заједница 1
Апстракт: Рад је посвећен феминистичком есеју у српској култури у међу-
ратно доба. За анализу је примењен родни кључ. Најпре се кратко скицира ис-
торија (прото)феминистичког есеја у француској и српској традицији. Главни
део чланка обухвата анализу мало познатих есеја српских интелектуалки Иси-
доре Секулић, Јеле Спиридоновић Савић, Анице Савић Ребац, Ксеније Атана-
сијевић и Јулке Хлапец Ђорђевић. Оне су створиле узоре есејистичког писања
и за Српкиње постале мајсторице мишљења: културно-књижевног, теолошко-
мистичког, филозофског и социолошког. Текст покзује да су српске интелек-
туалке у доба међуратног модернизма створиле занимљив модел женског дис-
курса, алтернативног у односу на главни ток.

Свако доба има известан број жена

чије је интелектуално стварање ишло далеко
над оним просечног мушкарца.
(Јулка Хлапец Ђорђевић 1935: 21)

У књижевном универзуму међуратних српских списатељица,

суштинску иако и даље недовољно цењену улогу имао је есеј. Исти-
на, неколико истраживача и истраживачица јесте у својим досада-
шњим анализама препознало есејистичке напоре појединих ауторки
(Удовички 1977; Леовац 1986; Рибникар 1986; Реба 2012), но најпре
као издвојено уметничко делање, интегрисано са осталим њиховим
индивидуалним стваралаштвом. Ја пак сматрам да је појављивање
есеја као форме којом су се многе ауторке у оно доба бавиле – и то
одмах у зрелом облику, са јасним истицањем сопственог дискурзи-
вног „ја“ – достојно засебног разматрања, понајвише у категоријама
генолошко-културног феномена у тадашњој Србији.
Наиме, поставља се питање зашто је у оно време баш есеј тако
снажно привукао жене од пера? А пошто су се већ радо њиме служи-
ле, какве им је додатне могућности експресије пружао, које су им не-
достајале у другим књижевним жанровима којима су се списатељице
дотад бавиле – приповеткама, роману, поезији, драми, или ванкњи-
жевним облицима, попут научног чланка, студије, расправе, новин-
ског текста, фељтона, репортаже?

1  Текст је настао у оквиру пројекта Министарства за науку и високо образовање

Републике Пољске: N N103 060838 Serbski esej feministyczny XIX–XX wiek.

Библид 0350-6428. - Год. 47, бр. 157 (2015), стр. 209-232. / оригиналан научни рад
УДК 821.163.41.09-4”1918/1941”
 Импулс који ме нагони на размишљање док истовремено изазива
и извесну дозу нелагоде управо приликом анализе есеја женског
ауторства, јесте тренутак заснивања жанра. Европски есеј је од Мишела
де Монтења (1533–1592) и Франсиса Бејкона (1561–1626) третиран
као елитни жанр, како у погледу припадности његових твораца
друштвеној класи (племству или аристократији), тако и у категоријама
рода/пола: писали су га изузетно образовани мушкарци из кругова
моћи/знања, који су уживали углед и имали привилеговану позицију
интелектуалаца-хуманиста (Boetcher Joers, Mittman 1993: 13). Притом
је неколико пута скретана пажња на слабу репрезентацију жена у
области есеја пре XX века, са назнаком да „није било женских Хезлита
и Ламба“ (Lopate 1995; Sendyka 2007: 233), што би могло посведочити о
томе да је есејистика пре свега била домен мушкараца и представљала
њихов културни пројекат.
С друге стране, међутим, пажљивим освртом на саме почетке Мон-
тењевих есеја, открићемо да је, раме уз раме са оцем-оснивачем ове
форме, још 1588. године стала ентузијасткиња за његово дело, Мари
де Гурне (1565–1645). 2 Била је то учена жена, фасцинирана његовим
есејима, али и вишегодишња интелектуална савезница, те – што је
најважније – активна есејисткиња. 3 Зато је њену двоструку улогу у
историји жанра – не само као уреднице Монтењеве есејистике већ и
настављачице форме, односно ауторке сопствених есеја – тешко пре-
ценити (Regosin 1996). Она је, такође, била та која је у Европи иници-
рала женску варијанту есејистике са протофеминистичком жицом у
делу Égalité des Hommes et des Femmes. Видимо, дакле, да је при рађању
есеја као форме од самог почетка био присутан не само мушки, већ и
– што се често заборавља – женски образац.

Традиција српског есеја или илузија лажне целине

У односу на европске почетке есејистичка традиција у српској
књижевности је двеста година краћа, но то не умањује чињеницу да
су и његове темеље градили образовани мушкарци из кругова који
су се сматрали друштвено и културно привилегованим, елитним,
блиским властима. Оснивач жанра био је крајем XVIII века Доситеј
Обрадовић, који је „писао своје текстове по моделу европског есеја“
(Деретић 1997: 176). Треба ипак истаћи да се, налик француској, и у
српској култури готово одмах у односу на мушку варијанту јављују и
зачеци есејистике женског ауторства. Имам на уму стваралаштво прве
српске списатељице, Еустахије Арсић (1776–1843) – њена дела Сobeтъ
мaтepнїй пpeдpaгoй oбoeгo пoлa юнoсти cepбcкoй u baлaxїйcкoй (1814) и
Пoлeзнaя paзмышлeнїя o чeтыpexъ гoдищныxъ bpeмeнexъ (1816), у којима
проналазимо есејистичке пасаже, нарочито у протофеминистичким

2  Коју је он сам називао својом la fille d’alliance, а савременици „Монтењевом

кћерком“, la fille de Montaigne (Schiff 1910).
3  После пишчеве смрти постала је прва уредница целокупног издања његових
Есеја (1595).

210 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 211

поткама (Kox 2007: 161). И она је била самоука, жељна знања и стварања
женског простора у домаћем културном дискурсу. Тиме је такође
представљала активан узор својим земљакињама, а неки су је касније
звали „женски Доситеј“ (Радовановић 1972; Кох 2012: 32), што би могло
да значи да је била и својеврсна наследница Доситејеве есејистичке
традиције, иако ју је почела проширивати на родни начин, дајући
понеко упутство и женском читаоцу.
Ту је есејистичку традицију у фрагментима наставила и развијала
Милица Стојадиновић Српкиња у свом дневнику У Фрушкој гори 1854,
да би се у већ јасно формираном облику она појавила у есејистици
Драге Дејановић (1840–1871)4. Крајем XIX века есејистичким формама
феминистичког духа користила се и Драга Гавриловић (1854–1917)
(Кох 2013: 43–55). Очито је, дакле, да у формирању домаће верзије ове
форме ни у Србији до почетка XX века није било – фигуративно рече-
но – „женских Хезлита и Ламба“, и да је, од самих почетака есеја као
жанра, ипак – слично као у Француској – долазила до изражаја жен-
ска генеалогија, која нарочито утире матрилинеарни развојни пут
каснијим њеним наследницама.
Но оно што без сумње разликује западноевропску традицију од
српске јесте чињеница да у локалној традицији, од Доситеја па све
до XX века, није било ни мушких „Хезлита и Ламба“, те да су шансе
за развијање домаћег есеја биле међу мушкарцима и женама готово
једнаке. Прави есеј, у пуном смислу тог жанра – по мишљењу Јова-
на Деретића – појавио се тек крајем XIX и почетком XX века. Тада су
књижевно-уметнички есеј успешно неговали Љубомир Недић, Лаза
Костић и Богдан Поповић. Есеј је значајнији положај заузео тек у XX
веку, када се уздигао до једног од најистакнутијих књижевних дос-
тигнућа, проживљавајући своје „златно доба у периоду између два
светска рата, иако се ни у једној историји књижевности о њему та-
ко не говори“ (Деретић 1997: 270). До врхунца су га довели Јован Ду-
чић, Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Милош Црњански, Иво
Андрић, Момчило Настасијевић, Марко Ристић, Растко Петровић (Де-
ретић 1997: 270). Али шта је у том случају са есејисткињама?

Међуратна судбина женског есеја у Србији

Пишући о развоју књижевних жанрова у Србији у XX веку, Јован
Деретић с пуним поштовањем бележи и достигнућа Исидоре Секу-
лић (1877–1958) у области есеја. Отворено је цени као ауторку која је
есеј довела до виртуозности, а помиње и допринос Анице Савић Ребац
(1892–1953). Обе наводи у контексту војвођанске есејистичке школе,
те самим тим препознаје њихов допринос развоју жанра на домаћем
терену. Па ипак, он ова два имена контекстуализује – кратко и одред-
нички – у духу универзализма, а остварења ауторки поставља у струју
есеја као таквог, не запитавши се о њиховој родној специфичности.

4  Пре свега мислим на текстове „Две, три речи Српкињама“,„Еманципација

Српкиња“, „Српским мајкама“.
Деретић радије жели да види генолошки монолит неголи женску сиг-
натуру уписану у жанр. Измиче му и чињеница да повећи број српских
есејисткиња настоји да се у многим својим текстовима интелекту-
алним путем отме зависности од доминантне менталитетско-идео-
лошке климе, која у књижевности гради (патријархални) дискурс у
категоријама знање-моћ-ауторитет. Оне у многим делима желе да се
ослободе курателе обавезујућих наратива, жуде да створе властити
и алтернативни дискурс. Класични српски есеј, који се сматра уни-
верзалним, конструисао је наративно „ја“ као мушки субјекат. То је, с
једне стране, наметало читатељкама прихватање мушке тачке гле-
дишта, док је, са друге, ауторкама могло да сугерише неопходност
сопственог уписивања у већ постојеће узоре дискурзивних позиција.
Јован Деретић је превидео и чињеницу да је у међуратном пери-
оду есеј добио на популарности и као „снажна“ форма женског ства-
ралаштва, која доноси јасну поруку из родно другачије дискурзивне
позиције. Осим ауторки које он помиње, есејом су се успешно корис-
тиле и друге мајсторице мисли и пера, попут Јулке Хлапец Ђорђевић
(1882–1969), Јеле Спиридоновић Савић (1890–1974) и Ксеније Атана-
сијевић (1894–1981). Без ових имена, веома значајних за развој тра-
диције есеја, може се имати само илузија лажне целине. Наведене
ауторке иницирале су у српској култури нови, активни феминистич-
ки дискурс, односећи се према есеју као медију експресије кроз који
су изражавале властито искуство, умне способности, погледе и кон-
темплирале над ранијом и сопственом стварношћу, интерпрети-
рајући је. Нарацијом у првом лицу, карактеристичном за есеј, ове су
ауторке настојале да изађу из фигуре жене деформисане стереоти-
пима као културно незреле особе о којој се говори у трећем лицу, из-
над њене главе, заштитнички, као да је у култури нема, иако је она
непосредно присутна5.
Овде ме нарочито интересује она варијанта есеја који се бавио
феминистичком тематиком и који је формирао и артикулисао еман-
ципацијску перспективу. Желим да покажем да су поменуте ауторке
индивидуалним поступцима усавршиле форму есеја у српској кул-
тури и допринеле развоју локалне варијанте тог жанра, доводећи га
до виртуозности. Но исто тако желим да поставим још једну хипоте-
зу и да се на њу усредсредим: наиме, да су тек као група, захваљујући
узајамној сарадњи у јавном простору, допринеле стварању својеврсне
заједнице идеја – мреже веза за феминистичу мисао у међуратној Југо-
славији. А борећи се за сферу чујности сопственог гласа у јавном прос-
тору, као и за властити вид експресије, израстале су из своје интелек-
туалне позиције у водиље кроз феминистички простор у настајању.
Исидора Секулић, Јела Спиридоновић Савић, Аница Савић Ребац,
Ксенија Атанасијевић и Јулка Хлапец Ђорђевић поста(ја)ле су за жен-
ски културни простор мајсторице мишљења и писања. И недовољно се
цени чињеница да су у српској књижевности оне одиграле улогу слич-
ну оној коју у британској култури безусловно приписујемо Вирџинији

5  Као пример једне такве „заштитничке“ нарације могао би да послужи макар

мизогини есеј Јована Дучића „О жени“, из циклуса Благо цара Радована (1932).

212 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 213

Вулф и њеним култним есејима, попут „Сопствене собе“, „Три гвинеје“,

„Професије за жене“, „Жена и прозе“, да набројимо само неке. Есеји
поменутих ауторки, поређани en bloc, откривају нам да је овај жанр
постао место својеврсног чувања заједничког сећања на друге жене
и њихова достигнућа, проблеме такође, да је представљао важан еле-
мент међугенерацијског дијалога и етапу стварања заједнице женске
мисли, односно осмишљавања женских дискурзивних пракси које је
српска култура асимиловала. Речју, вршиле су интегришућу улогу,
нарочито за феминистичке грађанске кругове међуратног периода.

Есеј као сопствена форма феминистичког дискурса

С обзиром на то да женски субјекат говори кроз призму личног
искуства (на особеном плану – фемина, али често и на пољу шире
женске мреже и идеје/идеологије – феминизам), многи есејистички
текстови ауторки и те како су родно обележени, између осталог и
чињеницом да су писани у првом лицу једнине, што на словенским
језицима у прошлом времену директно означава граматички женски
род. Приказано знање у суштини је, дакле, позиционо, релативно.
Услед своје произвољности, интимности, а понекад и разговорног
језика (неретко се појављује у облику писма или је најпре одржан као
предавање, да би се тек касније појавио као писани текст), есеј пре
свега потиче из властитог сећања, „меморије тела“. Уз то може имати
и несистематизовани, нелинеарни, асоцијативни вид презентације,
опозициони став према доктринарном, логоцентричком „ученом“
мишљењу, може гајити разноврсност, па чак и опречност ставова, те
бити израз другачијег, субверзивног мишљења. Стога је ова форма на
много начина била идеална за обликовање женске визуре, као и за
пренос феминистичких идеја у међуратном периоду, то јест у време
када се и институционални феминизам рађао у Србији, али и шире,
у Краљевини СХС/Југославији.
Будући природним жанровским „савезником“ српских аутор-
ки између два рата, есеј се може чак дефинисати и интерпретирати
као њихова „сопствена форма“, „A Form of Their Own“ (Boetcher Joeres,
Mittman 1993: 15), коју су сасвим свесно и врло радо користиле као
својеврсни приватни терен – са низом проблема и тема које се њима
чине занимљивим и које саме схватају као битне. Осим тога, образују
и извесну мрежу реципијенткиња, формирајући тиме комуникацијски
простор за женску заједницу у Србији и обликујући нову, персонали-
зовану матрицу контаката. У том је смислу овај жанр у српској култу-
ри представљао подоган образовни инструмент за едукацију жена.
Сматрам да се у тој особености есеја као форме може издвојити
његова феминистичкa варијанта, и она је та која ме у овом тексту
изнад свега занима. Реч је, наиме, не само о есеју женског ауторства
него пре свега о тексту који додатно посматра стварност из родно
означене визуре, коментарише развој феминизма и феминистич-
ке јавности у Србији, ступа у полемику са доминантним дискурсом
патријархалне културе, инкорпорира нове теме и идеје, попуњава
празна места у мишљењу и писању о женама у култури и друштву.
Одлично се прилагођава полемикама, активно учествујући у проце-
су креирања зреле парадигме женског гласа и дискурса.

Образовање – полиглотизам – мобилност –

пријатељство као ослонац српских есејисткиња
Есеј се по правилу појављује тамо где долази до мисаоних „те-
ктонских покрета“, где стари и нови начини мишљења належу једни
на друге, где долази до извесних померања, отпора, превредновања,
промене. Познато је да је период након Првог светског рата за Србију
представљао време промене (геополитичка реорганизација на Бал-
кану, настаје нова држава на мапи Европе – Краљевина СХС/Југосла-
вија) и велике модернизације, не само у политичко-друштвено-наци-
оналној сфери већ и у културно-обичајно-књижевној. Систем жанрова
који у то доба добијају на популарности уједно је и мерило и одраз
друштвених промена. Управо зато престаје да изненађује чињеница
да у тој новој ситуацији есеј доживљава процват и постаје у књижев-
ности – за жене, такође – оруђе промене, прелазак са скривања иза па-
равана фикције на отворено коментарисање стварности, врши улогу
инструмента проширивања властитог присуства у култури. Служи,
дакле, отварању нових, „малих“ врата у дискурсу. Кроз та вратанца
полако „цуре“ идеје феминизма, преобликујући интелектуални ста-
тус жена у експанзивнији (видљивији, гласнији), и јачајући властиту
способност деловања на стварност.
Интелектуални капитал српских есејисткиња у доба међурат-
ног модернизма чинили су ерудиција, самостално мишљење, вешто
перо у рукама, прецизан стил, широки хоризонти и снага рафини-
ране аргументације. Ауторке о којима је овде реч могу се уврстити у
друштвену елиту већ самим својим статусом високог образовања, и
то по правилу натпросечног, најчешће стеченог на страним универ-
зитетима, које је у већини случајева крунисано и титулом доктора.
Са таквим компетенцијама списатељице нису могле бити ин-
трудери нити узурпатори знања у властитом окружењу, већ су, ко-
ристећи га, остваривале статус свесних конструкторки есејистич-
ке сцене. Међуратни период био је, када је реч о доступности знања
и образовања, наклоњен женама, а значио је и време изградње веза
и узајамних пријатељстава, интелектуалних контаката и организа-
ције заједничког институционалног живота. Поменуте есејисткиње
добро се познају, често воле, цене и међусобно коментаришу своја
дела, стварајући мрежу повезаности. Тај се однос јасно види у њихо-
вим есејима, о чему ће касније бити речи. Све књижевнице којима се
у овом чланку бавим припадале су Удружењу универзитетски обра-
зованих жена у Југославији од самог почетка, откако је основано 1927.
године6, биле су ангажоване у ондашњем феминистичком покрету,

6  То је била југословенска филијала међународне мреже International Fed-

eration of University Women, која је настала у новембру 1919. године на скупу

214 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 215

развоју књижевних часописа („Дaн“, „Mисао“, „Српски књижевни гла-

сник“), а са њима и феминистичких („Женски покрет“, „Живот и рад“,
„Жена и свет“). Свака је била и списатељица, потписница квалитетне
прозе (Исидора Секулић: Сапутници, Писма из Норвешке, Из прошло-
сти, Ђакон Богородичине цркве; Јулка Хлапец Ђорђевић: Фрагменти ро-
мана, Осећања и опажања; Јела Спиридоновћ Савић: Приповетке) или
збирки поезије (Аница Савић Ребац: Вечери на мору; Јела Спиридоно-
вић Савић: Са уских стаза, Вечите чежње, Јесење мелодије, Пергамен-
ти). Најмање се у том смислу можда истакла Ксенија Атанасијевић,
која је као студенткиња филозофије била суоснивачица послератног
часописа „Дан“, где је објавила неколико својих прозних текстова, да
би се касније у потпуности предала научном раду. Но све су се па-
ралелно остваривале на есејистичком плану, неприметно се удаља-
вајући од културе (изражавања) „ја“, и идући ка култури (изража-
вања) „себе“/“нас“. Ишле су, дакле, од привидне аутономије, у којој
је „ја“ отуђени спознајни модернистички субјекат, и тежиле афирма-
тивним односима са другим женама. Померале су се од концепције
човека као индивидуе ка „умреженом“ човеку, у ком је „ја“ само један
од многих елемената заплетене друштвено-културне констелације
(Sendyka 2015: 15–16).
Други заједнички именитељ за есејистичку делатност био је по-
лиглотизам ауторки, што им је несумњиво помогло у бављењу есејис-
тиком и развијало широке хоризонте. Захваљујући одличном позна-
вању неколико страних језика, како древних (латинског, старогрчког),
тако и модерних (немачког, енглеског, француског, често и руског),
али и мањих језика, попут чешког (Јулка Хлапец Ђорђевић), норвеш-
ког (Исидора Секулић) или италијанског (Јела Спиридоновић Савић),
ове су есејисткиње не само познавале стране културе (дела и ауторе/
ауторке) и могле да их тумаче, већ су се инспирисале и достигнућима
других, и коментарисале их. У том су се смислу бавиле трансмисијом
разноврсних кутурних појава и новина из света, али и више од тога
– постајале су и широко схваћене преводитељке. Сем туђих текстова
са страних језика на српски (И. Секулић је нпр. преводила Вајдла, A.
Савић Ребац Мана, K. Атанасијевић Сенеку и Адлера), вршиле су – по-
средством сопствених есеја – и транслацију/трансфер бројних поја-
ва других култура, међу којима и интелектуалне садржаје важне за
жене (макар то биле информације о феминистичким покретима у Ев-
ропи и свету, важним списатељицама, уметницама, филозофкињама
у прошлости и садашњости). Све су, као изузетне жене од пера, при-
падале и српском одељењу Пен клуба, те су и на тај начин биле „ум-
режене“ у јавни простор.
Постоји још једна, једнако важна, ствар која им је помагала у ба-
вљењу есејистиком, а уско је повезана са двема претходнима. Реч
је, дакако, о путовањима есејисткиња, такође широко схваћеним:
дословно, као географска мобилност, али и метафорички – њихо-
ве интелектуалне перегринације по идејама, културама, страним

у Лондону, и постоји до данас, тренутно са седиштем у Женеви; априла 1915.

назив је са IFUW промењен у Graduate Women International (GWI).
књижевностима. Све су боравиле у многим земљама: Енглеској, Не-
мачкој, Аустрији, Француској, Норвешкој, Швајцарској, Италији, Хо-
ландији, Чешкој, Пољској, Русији, Америци. То им је омогућило да
прошире видике, стекну познанства и пријатељства у иностранству,
посећују библиотеке или скупове женских организација, држе пре-
давања, а уз то им је и повећавало приступ достигнућима из других
области културе. Касније им је било лакше да о томе пишу у својој
земљи, интегришући знање стечено у свету са локалним условима и
потребама властите средине, и утичући на модернизацију дискур-
са женског искуства.7 Стратегије мобилности активно су потпомага-
ле и стратегије стварања себе, омогућавајући тиме убрзање процеса
стварања женског комуникацијског простора, у којем је есеј постајао
својеврсни текст-лабораторија што тестира/резонује нове појаве и
игра улогу симболичне „сопствене собе“, која образује заједнички
простор жена на релацијама ја-ја, ја-свет, ја-читатељке.

Исидора Секулић – мајсторица

књижевнокултурног мишљења
Улогу Исидоре Секулић у развоју српског есеја без сумње је
препознао и у потпуности признао како званични канон тако и канон
жанра (Удовички 1977; Рибникар 1986; Леовац 1986; Деретић 1997;
Пековић 2009; Кох 2011). Мајсторство и свестраност списатељичине
форме стекли су широко поштовање, највеће од свих поменутих
есејисткиња. У јубиларном, десетотомном издању њених дела (1977,
на стогодишњицу рођења) више од половине чине збирке есеја: Из
домаћих књижевности I–II, Из страних књижевности I–II, Аналитички
тренуци и теме, Говор и језик, Записи. Исидора Секулић је, наиме,
развила занимљив есејистички пројекат и у тој је области постигла
завидан успех. Она припада авангарди јужнословенских есејиста
који су почетком XX века формирали стил и матрицу тог жанра у
Србији. Годинама је представљала (и неоспорно још увек представља)
мајсторицу класичног, могло би се рећи универзалног мишљења, које
шири видике. Показала је не само лепезу амбициозних тема, већ је
и упознала српске читаоце са биографијама најзначајнијих аутора/
ауторки, уметника/уметница, како из властитог окружења, тако и
оне светског ранга.
Проблем са њеном есејистиком у томе је, међутим, што су је
академски кругови дуги низ година ишчитавали искључиво у
„универзалним“ категоријама, а регистровани су само они њени
текстови који су се уклапали у традиционалне, нормативне стандарде
(Кох 2011). Текстови који се усредсређују на категорије проблема са
феминистичком димензијом и који артикулишу родне аспекте ретко
су пак примећивани. Разлог томе je вероватно податак да есеји са

7  Вид. чланак Дубравке Ђурић о глокализацији (глобалном и локалном)

женске књижевности (Ђурић 2014).

216 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 217

феминистичком доминантом представљају тек нешто више од пет

процената целокупне њене есејистике. Па ипак, постоје два фактора која
се чине суштинским и налажу нам да пажљиво приступимо есејистици
и дискурсу рода који је у њој садржан. Као прво, феминистички текстови
појављују се још на самом прагу њеног есејистичког стваралаш­­­тва
(„Има ли право Константин Брунер?“, 1911) и прате њену мисао до краја
живота („О жени у литератури и историји“, 1952). Већ би чињеница
да је Секулићева као копчом спојила своја есејистичка размишљања
о присутности жена у култури требало да нас учини осетљивијим на
важност питања којем се током читавог стваралаштва враћала. Као
друго, и сама је била свесна значаја своје есејистике, будући да је пред
крај живота са извесном огорченошћу писала о ниподаштавању којем
ју је критика излагала:
Бавила сам се есејистиком далеко пре Вирџиније Вулф и то нико
није запажао. Говорило се: „белешке Исидоре Секулић“, „фељтони“,
„маргиналије“. Људи тако радо […] вам калеме нешто што сами не
можете да прихватите. Ја никад нисам била приповедач [...] Ја не знам
да правим приповетку. Али зато су моју есејистику звали цртицама,
маргиналијама (Mаринковић 1963: 238)
Очито је, дакле, да је чак и она, упркос свесрдном признању које
је добила за своје стваралаштво, била свесна одсуства одговарајућег
контекста за ишчитавање и дефинисање властите есејистике у до-
маћој култури. С друге стране је – као што се види – поредила своје
текстове са најбољом британском школом која поседује дугу тради-
цију есеја. Карактеристично је, притом, да се не пореди са мушкар-
цима-есејистима, већ са женом-есејисткињом као узором, услед чега
је родни аспекат аутоматски за њу у овом случају кључан.
Есејистику Исидоре Секулић са феминистичком тематиком мо-
жемо поделити на неколико поткатегорија. Највећу групу чине био-
графски текстови о личностима жена важних за европску или домаћу
културу. Само је три засебна есеја посветила западним списатељи-
цама, али зато онима које су представљале прекретнице у европској
књижевности женског ауторства: Енглескињи – мајсторици модер-
нистичке прозе и женског есеја („Вирџинија Вулф“, 1929), шведској
књижевници – добитници Нобелове награде („Умрла је Селма Лагер-
леф“, 1940) и Францускињи („Франсоаз Саган, награда критичара“,
1954). У осталим, биографским, есејима, писала је о уметницама: о
мајсторству интерпретације руске примабалерине („Ана Павлова“,
1923), о француској позоришној глумици („Сара Бернар“, 1923), као и
о пољско-француској научници Марији Склодовски Кири, добитни-
ци две Нобелове награде у области физике и хемије („Госпођа Curie
и француска академија“,1911). Освртала се, дакле, на моћне женске
личности из европске културе, које су своје присуство снажно ис-
такле кроз спектакуларна достигунћа, указивала је на њихов та-
ленат, особеност, огроман рад. Ти су есеји без сумње и изнад свега
имали за циљ информисање српске јавности о изузетним жена-
ма, те препознавање њихове креативне енергије као узорне и дос-
тижне. Па ипак, нећемо у тим биографским есејима пронаћи – сем
неоспорне фасцинације ликовима и делима – озбиљније друштвено
ангажовање, које се назире нпр. из есејистике Јулке Хлапец Ђорђе-
вић, о чему ће касније бити речи.
Те врсте емоција има нешто више у осам есеја које је Секулиће-
ва посветила активности својих земљакиња. Ауторка ту губи веру
у „универзализам“ есејистичког става, ишчитавајући ликове и дела
Српкиња из родних позиција, спремна да укаже на њихове маргина-
лизоване тековине и опомене на стварну конктекстуализацију. Ти
су текстови у хронолошком поретку посвећени Даници Д. Христић
(„Даница Христићка. Белешке и успомене“, 1923), Даници Марковић
(„За добар спомен Данице Марковић“, 1932), Јелени Ј. Димитријевић
(„Јелена Ј. Димитријевић: Нови свет или годину дана у Америци“,
1934), Зори Петровић („Изложба Зоре Петровић“, 1934), Jелисавети
Ибровац („Један леп књижевни рад“, 1938), Милици Јанковић („Над
гробом Милице Јанковић“, 1939), Види Ј. Радовић („Око једне женске
књиге“, 1940), Смиљи Ђаковић („Забележити име Смиље Ђаковић“,
1946) и Милици Костић Селем („Из хартија у фиоци“, 1957). Из овог
се прегледа види да се Секулићева интересовала за рад својих са-
временица, редовно коментаришући њихову активност или се тру-
дећи да спасе од заборава сећање и на живе и на мртве. А њени нас
есеји својим одабраним речима чине осетљивима на делатност же-
на у Србији између два рата.
Међутим, најзанимљивију групу есеја који дотичу питања ро-
да представља тек неколико текстова, до данас слабо знаних и по
правилу прећуткиваних, а који излажу ангажованост и емоције. Је-
дан од тих, написаних у духу феминистичког манифеста, јесте „Има
ли право Константин Брунер?“ (1911)8 . Озбиљније ангажовање Се-
кулићева је исказала у кратком, недовољно познатом есеју под на-
словом „Српској жени“ (1912). Обраћајући се својим земљакињама у
ватреној апострофи још пре Првог светског рата, ауторка апелује на
превредновање властите друштвене позиције. Настојећи да укаже
на континуум („старе“ и „нове“ српске жене), она осуђује своје окру-
жење због одсуства „разумевања“ за женска питања, недостатка „се-
стринства“ (Секулић 1966: 108–110), метафорички им показујући пут:
Cрпска жено, и твој живот мора бити буна! […] не затварај очи који
виде![…] Пробуди се, српска жено и куцни по срцу и поносу и дру-
ге српске жене (Секулић 1966: 109–110).
Недостаје јој, наиме, оне заједнице деловања и рефлексије, и у
то име апелује на своје читатељке. После Првог светског рата феми-
нистики есеји ове ауторке све ређе носе слични интервенционистич-
ки карактер, иако има и таквих, нпр. „Личност наставнице у школи“
(1920).9 Списатељица овде отворено протестује против потцењивања

8  Упор. Кох 2011; Кох 2012: 255–266.

9  Исидора Секулић је и сама годинама радила као учитељица у женским
гимназијама, па је овај проблем познавала и из личног искуства. Значајно је

218 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 219

стручног рада учитељица, погођена владином политиком асиметрије

у сфери школског престижа (одуство жена-директорки чак и у жен-
ским гимназијама, одсуство консултација са искусним учитељица-
ма, одсуство узајамне стручне повезаности међу женама; мале плате).
Још један есеј са дозом активизма, „Друга женска гимназија“ (1928),
храбро покреће тему циничног занемаривања власти у вези са мо-
дерном зградом као седиштем за ученице школе, одсуством достојан-
ствених услова за васпитање девојака, маргинализацијом њихових
питања у хијерархији образовних потреба.
Остали есеји из међуратног периода имају пригушенији, ублаже-
нији, али и дубљи, књижевнокултурни карактер. „Женина конзерва-
тивност. Утисци са једног интернационалног конгреса жена“ (1923),
текст је који прераста у рефлексију над другачијим приступом же-
на и мушкараца свету идеја, слободи и верности, над материнством
и његовом утицају на „геометрију живота“ (Секулић 1966: 183), док
„Женина лепота“ (1924) и „Фрагменти из књиге о жени“ (1925) го-
воре о мушко-женским односима као сталном историјском елемен-
ту сваке културе читане у „психолошким и физиолошким“ катего-
ријама, односно пола/рода. Есеј „О жени у литератури и историји“
(1952), који је написала пред крај живота, из перспективе свог дуго-
годишњег искуства као активне жене од пера, пун је постулата неод-
ложног подузимања описа механизама функционисања српских же-
на у књижевности, култури и историји, те стога садржи јасну родну
и феминистичку поруку. Ауторка у овом есеју жали што те текстове
неће стићи да напише.
Исидора Секулић прихватила се феминистичког есеја са пуном
пажњом према његовој књижевно-културној димензији, све време водећи
рачуна о универзалним критеријумима овог жанра, не само фемино-,
него и андроцентричним. Биће да се предала диктату модернистичке
парадигме, која је истицала андрогини идентитет аутора/ауторке
(о томе је такође писала Вирџинија Вулф у есеју „Сопствена соба“).
Сматрам, међутим, да би текстови које овде наводим, сакупљени и
објављени у једној, засебној књизи, могли да открију оно недовољно
цењено лице ове списатељице и покажу нам да је била ангажована не
само у формирању канона српског есеја уопште, него и да је учествовала
у изградњи феминистичке женске заједнице у Србији између два рата,
те да је за своје савременице – такође присталице развоја феминизма
– играла улогу мајсторице женског есејистичког мишљења.

Јела Спиридоновић Савић – мајсторица

теолошко-мистичког мишљења
На други модел феминистичког мишљења у доба међуратног
модернизма упућује Јела Спиридоновић Савић. Она је данас мање

што је есеј пропраћен белешком са информацијом да је текст најпре прочитан

на седници Удружења наставница средњих школа (Секулић 1966: 42)
позната10, иако је тада била необично активна есејисткиња, песни-
киња и новелисткиња. Последњих година, реактивацијом сећања на
њено стваралаштво – из аспекта есејистике – позабавиле су се Дубра-
вка Ђурић (Ђурић 2014) и Јована Реба (Реба 2012а, Реба 2012б: 232).11
Управо захваљујући овим истраживачицама, њена се дела поново
читају. Извесно је да је између два рата ова ауторка постала нарочи-
то осетљива на интерпретацију појава културе, филозофије и књи-
жевности у теолошком кључу, те се међу Српкињама издвојила као
ангажована мајсторица религијско-мистичког профила мишљења,
са освртом и на позицију жене као ауторке у том дискурсу. Есеје на
ове теме писала је и објављивала у међуратној штампи, превасходно
тридесетих година. Они су се најпре појављивали у часописима као
што су Живот и рад и Српски књижевни гласник, или их је читала као
предавања на Коларчевом народном универзитету, односно слуша-
тељкама Кола српских сестара. Године 1944. објавила их је Српска
књижевна задруга под насловом Сусрети.12 Још онда је аутор пред-
говора, Тодор Манојловић, скренуо пажњу на „идејну целину врло
особеног, личног карактера“ (Манојловић 1944: 5), где ауторка „из-
лаже речито, топло, усрдно [...] са најделикатнијом мисаоношћу и вр-
ло знатном ерудицијом [...] да је то књига каквих немамо много [...]
свежа, нова, написана с духом, знањем, укусом и елеганцијом“ (Ма-
нојловић 1944: 5).
Вредна је помена чињеница да су од десет есеја четири посвећена
проблемима жена: њиховом стваралаштву или историји функциони-
сања у култури. Ђурићева и Реба пажњу скрећу управо на чињени-
цу да је најзначајнији заједнички именитељ свих есеја Јеле Спири-
доновић Савић – били они посвећени ствараоцима (Рилкеу, Ничеу,
Гетеу, Фра Анђелику, Франсију Жаму) или стваратељкама („Жене ми-
стици“, 1930; „Исидора Секулић“, 1932; „Десанка Максимовић“, 1933;
„Значај унутрашњег живота за развој личности“, 1935) – заправо њен
приступ мистицизму, религиозности и духовности, коју је у потпу-
ности дефинисала у есеју „Религиозно осећање и садашњица“ (1933).
Ја бих пак желела да укажем на допринос ове ауторке развоју форме
есејистичког женског писања и њену осетљивост на улогу жена у кул-
тури. Чини се, наиме, да је, налик Исидори Секулић, имала дилему у
вези са избором универзално обавезујућег, односно родног приступа
покретаним темама. Јасно се, међутим, види да је у првом есеју пос-
већеном женама интересује средњовековна и раноренесансна пози-
ција мистичарки. Она уводи ову тему у српски есеј, усредсређујући
се на монахиње из Фландрије и Немачке. Превасходно је фасцинира

10  Са задовољством треба прихватити обнављање њених дела (поезије,

приповедака и појединих есеја) у књизи Чежње: изабрана дела, коју је објавио
„Службени гласник“, у оквиру колекције Сопствена соба (Спиридоновић Савић
2012).
11  Упор. и текст о овој ауторки, у ком се даје анализа стваралачког пројекта
Јеле Спиридоновић Савић (Кох 2009).
12  Припремљен 1946. године и необјављени рукопис друге књиге есеја
Сусрети II нажалост је нестао после Другог светског рата (Реба: 2012б: 282).

220 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 221

пионирска улога у култури Хилдегардe из Бингена, Мехтилдe из

Магдебурга, Маргарете фон Шенау, Марије фон Енгилс, Христине фон
Пруд као и дуги низ занесених естетичарки, „тих бледих болешљи-
вих жена, али духовно тако моћних“ (Спиридоновић Савић 1944: 51).
Са дубоком сензибилношћу филозофкиње, особе веома религи-
озне, а притом и списатељице, заинтересоване за превођење вла-
ститог женског емоционално-интелектуалног искуства на језик
књижевности, ова есејисткиња пише о својим савременицама. Ка-
рактеристично је да један текст посвећује коментарисању рада и
стваралачког метода Исидоре Секулић, изражавајући дивљење за
њену уметност композиције есеја. Чита њене текстове као синте-
зу уметности, приказивања, видовитости. Тешко је опрети се утис-
ку да и за њу Исидора Секулић представља недостижну мајсторицу
мишљења о феноменима културе. Штавише, она поставља смелу те-
зу: „Свакако да је ауторка рођена ма у којој од земаља Севера или За-
пада, зависност њенога места била би другојача“ (Спиридоновић Са-
вић 1944: 95). Чини се да ова релација између две списатељице, уз то
есејисткиње, потврђује тезу о трагању за „сестринством“, о умрежа-
вању женских односа, не само на линији ауторка – читатељка, већ и
ауторка – ауторка.
О томе сведочи још један есеј Јеле Спиридоновић Савић, посвећен
поезији Десанке Максимовић и њеној збирци Гозба на ливади, коју
анализира у кључу суптилне женске еротике, мистичкe димензијe
љубави, спиритуализацијe тела, као интелектуално-емотивну моћ
жене као ауторке. Види се, дакле, да је и овде интересују начини из-
ражавања субјективности у поезији. Сама се, уосталом, као песни-
киња, носила са сличним проблемом, настојећи да пронађе равно-
тежу у ситуирању женске еротике, не желећи да изгуби ништа од
људске универзалности, нити од субјективности женског „ја“. Сми-
сао есејистике као личне форме израза изврсно је пак у другом јед-
ном есеју описала:
Да бисмо разумели друге, ми имамо за мерило само: сопствени уну­
тра­шњи живот, његову екстензивност и дубину (Спиридоновић Са-
вић 1944: 11)
А како ју је у есејима интересовала и илуминација интелигенције
и мистички доживљај властитог интимног „ја“, с пуним се разуме-
вањем укључивала у стварање парадигме есеја женског ауторства,
постајући за своје савременице мајсторица религиозно-мистичког
мишљења.
У контексту стварања феминистичке заједнице међу Српкиња-
ма кроз есеј о којем овде говорим, као и изградње матрице одваж-
не дискурзивизације властитог искуства, најинтересантнији је њен
есеј из 1935. године, „Значај унутрашњег живота за развој личности“,
који затвара збирку Сусрети. Написан у форми предавања за девој-
ке, резултат је излагања пред слушатељкама Кола српских сестара,
што твори паралелу за метод настанка есеја „Сопствена соба“ Ви-
рџиније Вулф, који је првобитно имао форму предавања на колеџу за
девојке, а затим је објављен у проширеној верзији. Српска ауторка у
свом есеју такође позива ученице на образовање, као и на развијање
интелектуалних способности, како би осигурале „своју економску не-
зависност т.ј. да једнога дана обезбеде себи часни хлеб и кров“ (Спи-
ридоновић Савић 1944: 161). Снажно истиче:
Васпитање самих себе, не само да је дужност према самима вама, но и
према културној заједници којој припадамо: савременом друштву
(исто: 162)

Драге слушатељке, образујући свој дух [...] уз шири хоризонт духов-

ни, продубљујете и живот унутрашњи, ви сте већ стиглe на важну
станицу, на којој нисте само мале девојке ученице и студенткиње, но:
неко, индивидуалитет, личност (исто: 166).
Сасвим је, међутим, свесна да развој жена не може бити сам себи
сврха, већ да оне имају „да се огледају: у акцији, делању, раду у из-
весној средини и у извесно време“ (исто: 169); говори им која је спе-
цифична улога жене као културног фактора, прича о модерној жени
која схвата сву озбиљност научног рада, тражења истине, слободног
мишљења, уметничког стварања (исто: 170), показује како „скинути
окове инфериорности“ (исто: 171) у односу на мушкарца. На једном
месту чак, говорећи о новој жени што је „пронашла себе после толи-
ко векова“ (исто: 171), користи архетипску Андерсенову метафору
нове жене као ружног пачета које се претвара у прекрасног лабуда.
У овом значајном есеју изразито феминистичког профила, са не-
посредним утицајем на младе Српкиње, она подвлачи неопходност
безобзирног стимулисања самосталности мишљења жена:
данашња жена има храброст да мисли своје сопствене мисли, као
и да испитује нове мисли свога времена, и даје своје не мање компе-
тентне судове од мушкарца (исто: 171).
те да постоји чисто женски прилог на пољу културног развоја. На
крају се обраћа младом покољењу:

Моје драге слушатељке, ја свима вама желим, да се може једног дана

за све вас рећи, да сте много боље од наше генерације да постанете
културне жене и све тако дате свој прилог културној заједници (ис-
то: 175).
Овај есеј, о којем ни Ђурићева ни Реба не говоре, чини се веома
важним за моје излагање. Како у погледу метода (најпре ангажовано
предавање за девојке, а затим и објављивање есеја не би ли се обух-
ватио шири круг читатељки), тако и феминистичког садржаја, он јас-
но асоцира на есејистичку праксу Вирџиније Вулф у култном тексту
из 1929. године. Тешко је утврдити да ли је Јела Спиридоновић Са-
вић била под утицајем „Сопствене собе“ (таква могућност постоји,
јер је српска ауторка знала енглески језик и много је читала), или се
можда ради о интелектуалној клими међу женама онога времена. Но
једно је ипак јасно. Текст српске ауторке требало је да обави сличан

222 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 223

локални задатак: да створи интелектуалну, међугенерацијску заједни-

цу жена, да инспирише на индивидуални развој, да пази на контину-
итет делатности.13 А „костим“ есеја као медија постао је сасвим пре-
цизна форма поруке.

Аница Савић Ребац и Ксенија Атанасијевић –

мајсторице филозофског мишљења
Развој есеја у Србији у међуратном периоду несумњиво су ојачале
још две истакнуте личности, интелектуалке европског ранга – Аница
Савић Ребац и Ксенија Атанасијевић. У текстовима посвећеним
нпр. Његошу („Његош и богомилство“, „Његош, Кабала и Филон“),
хеленској традицији („Хеленски видици“, „Мистичка и трагичка
мисао код Грка“, „Платонска и хришћанска љубав“) или гигантима
европске културе („Гетеов хеленизам“, „Томас Ман и Зачарани брег“,
„Шели и универзални лиризам“), прва даје пример дубинске анализе
и запањујућих интерпретативних идеја, те је њен допринос тешко
преценити. Стил јој се пак чини херметичним, „ученим“, услед чега
је слабије допирао до ширег круга читалаца. Таква је, истина, била и
њена поезија, ерудитна и захтевна за разумевање, зато је списатељица
и добила надимак poeta doctus. У развоју феминистичког есеја није се
непосредно ангажовала, те ћу њој посветити мање пажње. У свом опусу
има само један биографски есеј, „Милица Стојадиновић Српкиња“, из
1926. године, у ком скреће пажњу на запостављену а важну фигуру у
домаћој традицији. Ова је списатељица занима управо као прамајка-
икона женског ауторства, пошто „она инаугурише књижевни рад
жена у нашој књижевности“ (Савић Ребац 1966: 153), а важна је и као
централна личност „најмлађих српских интелектуалки, студенткиња
београдског универзитета“ (Савић Ребац 1966: 157). С друге пак стране,
највише је од свих српских интелектуалки-есејисткиња, о којима
је овде реч, била за живота цењена међу познатим Европејцима –
дописивала се са Томасом Маном, са професором класичне филологије
Лудвигом Радермахером са Универзитета у Бечу, спријатељила се
са Ребеком Вест, која јој је посветила пасус у свом монументалном
есејистичком делу Black Lamb and Grey Falcon. A Journey through Yugo-
slavia из 1942. године. Функционисала је, дакле, у свести истакнутих
личности међуратног периода у Европи као својеврсна икона српске
интелектуалке (Вулетић 2002: 80–90), иако stricte феминистички есеј
није и сама практиковала. Па ипак, могла је бити узором самосталне,
независне есејистике дубоких филозофских и класичних корена,
те стила за софистицираног интелектуалног читаоца. Сем тога,
сигурно није била занемарива ни чињеница да је период 1930–1941.
провела заједно са мужем у Скопљу, где је радила као учитељица,

13  О том проблему је 1913. године писала и Јелица Беловић Бернаџиковска у

уводном есеју „Жене и књижевност“ у алманаху „Српкиња“, шта би још могло по-
тврдити тезу о заједничкој културној клими.
будући, дакле, удаљена од Београда, издвојена. Стога је њен глас
теже допирао до центра.
Несумњиво је већи допринос стварању домаће феминистичке
есејистичке заједнице филозофског карактера имала ипак Ксенија
Атанасијевић. Њени есеји, који су раније стајали разбацани по часо-
писима и новинама (попут, на пример, Женског покрета, Живота и ра-
да, Жене и света, СКГ-а, Правде, Времена), били су брижљиво сабрани
и објављени тек релативно недавно у двема збиркама Љиљане Вуле-
тић (Атанасијевић 2008; Атанасијевић 2010). Претходна збирка, Ети-
ка феминизма, несумњиво је богатија, јер представља чак четрдесет
текстова и у потпуности обухвата есеје из књиге Портрети жена, те
ћу се стога на њу даље позивати.
Ксенија Атанасијевић је као прва професорка Београдског уни-
верзитета за многе Српкиње у оно време представљала узор реали-
зовања научних амбиција, а њена је судбина била парадигматична.
Припала јој је пионирска улога у утирању нових путева универзи-
тетске каријере жена, са свим позитивним и негативним странама
тог сложеног задатка. Но, паралелно са научним радом, ангажова-
ла се врло активно у развоју феминистичког покрета у земљи и ино-
странству. За ондашње читатељке есеј је као мање захтевна форма
за перцепцију од њених специјалистичких научних радова био ин-
струмент деловања и креирања јавног дискурса међу Српкињама. Као
прва и – засад бар – најоригиналнија и најзначајнија филозофкиња
у историји српске мисли, својим је есејима посвећеним женама ство-
рила нови узор писања. Феминистичким проблемима приступа пре
свега са позиције етичарке и моралисткиње – објективно и анали-
тички, дубоко и темељно, оперишући истанчаним, прецизним сти-
лом. Најдрагоценији су у њеном опусу есеји о филозофији фемини-
зма, којима у Србији у оно време није било равних („Етичка подлога
феминизма“, „Разматрања о феминизму“,„Алтруистичко дејство же-
не“, „Разматрање о васпитању жена“), укључујући и текстове које је
Вулетић груписала, дајући им сопствени наслов Феминистичка егзе-
геза филозофских и литерарних дела. Ту се налазе текстови до данас
непролазне сазнајне вредности на тему ликова жена у античких Гр-
ка („О еманципацији жене код Платона“, „Жене у Еурипидовим тра-
гедијама“, „Жене у Есхиловим и Софокловим трагедијама“) или у ев-
ропској драми („Ибзеново схватање жене“).
Попут Исидоре Секулић, Јеле Спиридоновић Савић или Јулке
Хлапец Ђорђевић, и њу занимају биографије истакнутих жена, које
су властитом креативношћу уписале своје присуство у простору ве-
кова. Она овде гради посебно место за филозофкиње и ликове жена
у антици, попуњујући тиме празнину у српској култури. И сама фас-
цинирана њиховим фигурама, приближава их свом окружењу, дели
своју ерудицију и запажања, зналачки прича о потенцијалу жена из
прошлости. Ствара фасцинантне есеје-портрете, у којима предста-
вља историјске личности жена у свету („Песникиње старе Грчке“, „Пи-
тагореичаркa Тheana“, „Египатска царица Клеопатра“, „Света Тере-
за из Авиле као списатељка“), не занемарујући ни своје вршњакиње,

224 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 225

српске ауторке, те и њима посвећује биографске есеје („Даница Мар-

ковић“, „Лик једне наше песникиње“, „Разматрање поводом смрти
Милице Јанковић“, „Поезија у прози Десанке Максимовић“). У чак че-
тири есеја излаже идеје и описује књиге Јулке Хлапец Ђорђевић, ка-
ко есејистичке (Судбина жене, Криза сексуалне етике, Студије и есеји
о феминизму I и II), тако и романе ( Једно дописивање. Фрагменти ро-
мана). Од свих српских ауторки највише истиче управо њену улогу
у развитку ондашње феминистичке мисли у земљи, пишући: „[Она]
је озбиљан идеолог феминизма у нашој средини [...] она једина има
сопствене погледе на покрет жена“ (Aтанасијевић 2008: 201). Тим ви-
ше цени присуство ове есејисткиње у властитом окружењу, пошто
„у феминистичким редовима стоји врло мало интелектуалки“ (ис-
то: 199). Поново видимо својеврсни дијалог, пуно разумевање и међу-
собну потпору, те интеракцију између есејисткиња. А узајамно освр-
тање и истицање стваралаштва колегиница по перу постаје стални
елемент који јача заједницу њиховог деловања.
У својим есејима Атанасијевић врсно проблематизује женско пи-
тање, како у историји филозофије, тако и у савремености. Успева да
повеже прошлост и садашњост, да из филозофских извора извуче
најважније проблеме феминизма међуратног периода, исцртавајући
историјски контекст са ерудицијом и рушећи митове о интелекту-
алној инфериорности жене као личности у историји. Ова активис-
ткиња женског покрета многе есејистичке текстове посвећује и ко-
ментарисању текућих питања у Југославији („Организације жена код
нас“, „Положај жене у нашем јавном животу“, „Поводом новога напа-
да на јавну делатност жене“), те међународном покрету жена и ску-
повима у којима је учествовала („Конференција Жена за мир и раз-
оpужење“, „О утицају жена на ширење пацифистичке идеје“). Управо
се на основу ове групе есеја делимично може реконструисати исто-
рија женског покрета у Југославији.
Из наведеног видимо да је есејистички опус Ксеније Атанасије-
вић разноврстан и да осцилира од форме солидног филозофског есеја
блиског научној расправи, преко портрета који популаризују лико-
ве истакнутих жена, па све до есеја мањег калибра, који су прикази
књига или текући коментари на властиту лектиру. Па ипак, о врло
високој интелектуалној позицији ове ауторке и њеном „умрежавању“
сведочи чињеница да су – у доба кризе везане за суноврат њене уни-
верзитетске каријере, завршене 1936. године одласком са факултета
– феминистички, интелектуални, вануниверзитетски кругови стали
у њену одбрану. Протестну петицију потписале су, између осталог,
Јулка Хлапец Ђорђевић, Јела Спиридоновић Савић, Десанка Макси-
мовић, Јованка Хрваћанин, Милица Костић Селем, Мага Магазино-
вић, укупно 170 жена (Вулетић 2005: 103–111). Тада се показало да
су половином тридесетих година XX века женски и феминистички
кругови у Србији представљали већ доста интегрисану силу продор-
ног гласа. Страствене есеје у одбрану филозофкињи написале су и
објавиле у дневном листу Време њене колегинице-есејисткиње Јул-
ка Хлапец Ђорђевић (31. октобар 1935) и Јела Спиридоновић Савић
(5. новембар 1935). Обе су правилно оцениле научну ерудицију, за-
лагање ове ауторке за развој феминистичке мисли и есејистике. То
сведочи да су је цениле као изузетну, талентовану и супериорну лич-
ност у српској средини.14 Ове есејисткиње и интелектуалке исказа-
ле су подршку и бескомпромисност процене патолошке ситуације
везане за професионалну позицију истакнуте филозофкиње на Бе-
оградском универзитету. Заједничка мрежа мишљења и деловања
била је још онда на снази.

Јулка ХлапецЂорђевић – мајсторица активистичко-

социолошког мишљења
Најангажованија, најодлучнија и најбескомпромиснија мајстори-
ца феминистичког есејистичког мишљења у међуратном периоду би-
ла је Јулка Хлапец Ђорђевић. Данас је пак извесно најмање присутна у
властитој култури, нарочито када је реч о главном књижевном току,
будући да су кругови везани за проучавање стваралаштва женског
ауторства савршено упознати са њом и њеним делом. На одсуство ове
списатељице у простору савремене српске културе прва је скренула
пажњу Светлана Слапшак, и сама тренутно мајсторица феминистич-
ког есеја, а може се чак ризиковати тврдња и да је својеврсна наслед-
ница и настављачица стила и ангажовања Јулке Хлапец Ђорђевић.
Она је ову ауторку назвала „странкињом“ у домађој култури, а њено
одуство окарактерисала је као скандалозно (Слапшак 1996). Истина,
услед њених интервенционистичких текстова (Слапшак 2001: 164–
165), али и интересовања других проучаватељки (Кох 2012: 159–162;
Ђурић 2014), право на држављанство у српској култури, а нарочито у
феминистичком и родном дискурсу, поново јој се полако враћа, али је
и даље – сем реиздања епистоларног романа Једно дописивање. Фраг-
менти романа (Хлапец Ђорђевић 2004) – узалудно тражити друго из-
дање њених есеја. Заинтересовани проучаваоци морају да посегну за
тешко доступним првим публикацијама њених књига Студије и есеји
о феминизму (Хлапец Ђорђевић 1935) или Студије и есеји о фемини-
зму II. Феминизам у модерној књижевности (Хлапец Ђорђевић 1938).
Читаво есејистичко стваралаштво Јулке Хлапец Ђорђевић запра-
во је посвећено феминизму и ситуацији жена у међуратној Југосла-
вији, Европи и свету. Њен метод је интегрисање глобалног знања о
феминизму – западном (нпр. енглеском, француском, немачком, скан-
динавском, америчком), али и средњо- и источноевропском (нпр.
чешком, пољском, руском) – с локалним, југословенским (српским,
хрватским, словеначким). Спектар тема које покреће у својим есеји-
ма импонује разуђеношћу, дубином презентације, изврсном оријента-
цијом у вишејезичној изворној литератури, огромном начитаношћу,
а многи њени коментари и даље – рекли бисмо: нажалост –звуче ак-
туелно (нпр. проблем насиља у породици, право на абортус, контро-
ла рађања, национализам, позиција Католичке цркве према женама),

14  Упор. Вулетић 2005: 105–111.

226 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 227

те је тим пре штета што барем збирка њених есејистичких текстова

није до данас обновљена. Искрено уважавање побуђује и ауторкина
ерудиција, независност и храброст у изражавању сопствених судо-
ва, необична способност синтетичког схватања проблема, а притом
и прецизни, изражајни стил, тачне а личне социолошко-родне дија-
гнозе, речју – све оно што је драгоцено у жанру есеја. Највише је, на-
равно – због образовања – интересује друштвено-родна димензија
еманципацијских процеса жена, због чега је и називам мајсторицом
феиминистичког социолошког мишљења, иако су многи њени тексто-
ви посвећени и психолошким или књижевно-културним проблеми-
ма. Есеји које потписује проблемски су уједно и најинтердсиципли-
нарнији у читавој групи представљених ауторки међуратног доба.
Писани су са изузетном страшћу, активизмом, без претензије под-
ређивања стандардима андроцентричне универзализације, као што
се то десило у случају Исидоре Секулић, Анице Савић Ребац или Јеле
Спиридоновић Савић. Једино је Ксенија Атанасијевић била близу ни-
воа ангажмана Јулке Хлапец Ђорђевић, како када је реч о квантите-
ту (ауторка је неколико десетина есеја), тако и квалитету (мислим
на феминистичке „канџе“, присутне код обе). Зато и јесте – насупрот
њеним колегиницама-есејисткињама – тако тешко овде анализирати
све њене есеје. Из тог разлога ћу се – али и због простора – ограничи-
ти на општи преглед тема, док наслови говоре сами за себе.
Прва збирка есеја из 1935. године објављена је у серији библио-
теке часописа „Живот и рад“ и представља тумачење њеног фемини-
зма, читљиво већ из наслова: „О феминизму“, „Феминизам у пракси“,
„Криза породице у виду социјологије“, „Индивидуална психологија
Алфреда Адлера и њен значај за феминизам“, „Масарик о жени“, „Ре-
форме сексуалне етике и равноправност жене“, „Јаван рад удатих же-
на“, „Еротична еманципација жене“, „Жена у модерном свету“, „Ма-
теринство као најглавнији позив сваке жене“, „Францускиња“, „Нова
жена крчи себи пут кроз живот и књижевност: Американка. Жена у
Совјетима“, „О женској моди“. У овој се збирци налазе и два изврсна
текста, и данас често цитирана међу савременим научницама, а пос-
већена јужнословенским књижевницама које су учествовале у фор-
мирању не само модела женског ауторства него и у формирању феми-
низма: „Омладинка Драга Дејановић (почеци феминистичког покрета
код Југословена (Срба)“, „Из прашких дана Зофке Кведерове“. То је
сасвим логичан прелаз на другу збирку есеја објављених неколико
година касније, где је акценат пак стављен на проблеме феминизма
у књижевностима које су ауторки биле савремене. Нарочито је пр-
ви есеј инструктиван и прегледан, јер приказује историју фемини-
зма од антике, да би се брзо концентрисао на концепцију new woman,
нове жене на почетку XX века (подсетимо да се и Јела Спиридоновић
Савић позивала на тај популарни концепт у ондашњој Европи) и ње-
ну репрезентацију у књижевностима на различитим језицима, па све
до текуће стварности. Уз то је и шетња по различитим националним
традицијама – англосаксонским, скандинавским, романским и ру-
ској. Ауторка истиче и значај преломног тренутка у положају жена
након Великог рата:
 Светски рат [...] наметнуо je књижевности феминистички проблем
[...] изједначујући појединце и сталеже, култура ствара народне
и међународне типове чија вредност прелази државне границе.
(Хлапец Ђорђевић 1938: 12).
Осетљива на феминистичке вибрације дела, Хлапец Ђорђевић
у већини есеја описује књижевну продукцију Француске („Жена у
савременој француској књижевности као писац“, „Жена у савреме-
ној француској књижевности као предмет уметничког стварања“),
али и мањих књижевности – Аустрије („Вики Баум“), Данске („Фе-
министички романи Alice Lyttkens“), Чешке („Мајке и кћери. Роман од
Marije Tilschove“, „Majкa. Драма од Karela Čapeka“), Мађарске (­­­„Роман
одликован светском наградом. Földes Jolan“), док у есеју Књиге же-
на са великом сензибилношћу на разлике обрађује пет књига списа-
тељица – Норвежанке Сигрид Унсет, Францускиње Моник Сен Елије,
Чехиње Марије Пулманове, Пољакиње Марије Кунцевичове или Срп-
киње Милице Јанковић.
Занимљиво је и да се у њеним есејима виде реминисценције на
дело како Монтењеве пријатељице Мари де Гурне, коју наводи у јед-
ном есеју (исто 1935: 25), тако и Вирџиније Вулф (Хлапец-Ђорђевић
1938: 15 и 43), али и својих земљакиња (пише, на пример, о поезији Јеле
Спиридоновић Савић [исто: 14], помиње Исидору Секулић [исто: 129]
и Ксенију Атанасијевић [Хлапец Ђорђевић 1935: 91]). У области срп-
ског феминистичког есеја Јулка Хлапец Ђорђевић створила је једин-
ствену формално-тематску раван. Expresis verbis изразила је и мисао о
интелектуално активним женама свога доба: „Из Ја-хтења која се ви-
ше гомилају, прелази се Ми-хтењу и колективној Ми-психи“ (исто: 13).
Њена истовремена позиција аутсајдерке (живела је од 1918. у
Чехословачкој, где је и преминула 1969. године) и инсајдерке (већину
својих књига објављивала је ипак у Југославији) омогућила јој је
слободније коришћење есеја, мање зависно од центра (Београда), и
пружила већу неовисност од југословенског тржишта. Нажалост, то је
извесно и данас фактор који утиче на њену маргинализацију. Деведесет
година касније јасно се, међутим, види да се од свих споменутих
есејисткиња Јулка Хлапец Ђорђевић најслободније кретала по историји
и савремености феминизма, побуђујући својом огромном ерудицијом,
али и храброшћу и бескопромисним ангажовањем у покретању
тема, искрено поштовање међу читатељкама – и некад, и сад. Она је
несумњиво била најсвестранија мајсторица феминистичког мишљења
у међуратној Србији/Југославији.15

15  На маргини бих желела да скренем пажњу на битну – премда више личну него
научну – чињеницу из биографије ове ауторке: од свих наведених есејисткиња она
је, наиме, једина била мајка, уз то двеју ћерки, услег чега је морала бити свесна и
замки одгајања девојака и опасности по њихов развој у ондашњем друштву. Стога
се можда још снажније од осталих овде представљених српских ауторки ангажовала
у профилисању феминизма и феминистичког есеја. О томе колико је то за њу био
важан социолошки фактор сведочи и посвета прве збирке есеја из 1935. године:
„СВОЈИМ ЋЕРКАМА ДОРИ И ВЈЕРИ. Победа сваке идеје тражи жртве. Желела бих
да се остварење феминизма спроведе са што је могуће мање жртава и да ви не будете
међу њима“ (Хлапец Ђорђевић 1935: 4).

228 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 229

Закључци
Из представљеног материјала јасно произлази да се повећа група
српских ауторки у доба међуратног модернизма сјајно снашла у „костиму“
феминистичког есеја. Он се испоставио као (под)жанр „скројен“ по
њиховој интелектуалној мери и њиховим дискурзивним потребама.
Иако га је свака користила и модернизовала на свој начин, утискујући
печат властитог стила и обогаћујући опсег његових могућности,
може се приметити да су, посредством есејистичких текстова, српске
ауторке успеле да у домаћој култури створе модел(е) женског дискурса,
алтернативног у односу на главни ток. Сензибилне према историји
жена, ове су списатељице пронашле медиј којим се њихов глас и више
него у књижевним текстовима пронео јавним простором. Показале
су како без комплекса стварати заједницу интелектуалног делања и
прецизно артикулисати животне проблеме властитог пола и рода у
својој култури. Уверена сам да су наведене есејисткиње – што и истичем
у наслову – за Српкиње у међуратном периоду постале мајсторице
мишљења, али и да и даље могу да буду изврсна референтна тачка за
савремене ауторке, љубитељке модерних форми личног есеја, за њихове
касније настављачице. У тој разноврсности многе су читатељке могле
– и могу још увек – да пронађу узоре стила и да црпу интелектуалне
инспирације, узимајући у обзир културно-књижевне, мистичке,
филозофске и социолошке аспекте.
Као друго, перспектива времена открива нам и релативно разно-
лику, активну и још увек инспиративну традицију домаће есејистич-
ке феминистичке мисли, која је храбро и силовито закорачила у јавни
простор у Србији у периоду између два рата, стварајући узоре. Поред
и даље актуелних фасцинација и одушевљења личношћу Вирџиније
Вулф из тог истог доба, те позивања на њене већ култне есеје, треба-
ло би још једном пажљиво истражити есејистички текстуални уни-
верзум властите традиције. Српско наслеђе у тој области могло би се
показати једнако занимљивим и богатим као западноевропско. Стога
се важним чини откривање и покретање његовог потенцијала. Ана-
лиза и прецизан опис материјала могао би нас позитивно изненади-
ти. Важно је такође обновити издања есејистичких текстова, не би
ли заборављени или тешко доступни материјал био рестауриран и
враћен на место које заслужује.
Као треће, сматрам да Деретићеве генолошко-културне анализе
есеја као жанра уопште доиста треба допунити кариком која недос-
таје у опису традиције домаћег есеја, узимајући у обзир не само ње-
гову родну перспективу презентације него и интересантну форму и
стилистику, те тематску разноврсност. Ценим, такође, да ће рекон-
струкција историје српске књижевности међуратног периода са ос-
вртом на специфичности есеја женског ауторства омогућити отва-
рање нове перспективе у проучавањима међуратне културе.
Превела с пољског изворника Јелена Јовић
 ЛИТЕРАТУРА
Atanasijević, Ksenija. Etika feminizma. Izbor, priređivanje i predgovor
Ljiljana Vuletić. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.
Atanasijević, Ksenija. Portreti žena. Priredila Ljiljana Vuletić. Beograd:
Plavi jahač, 2010.
Boetcher Joers, Ruth-Ellen, Mittman, Elizabeth. The Politics of the Essay:
Feminist Perspectives. Bloomington: Indiana University Press, 1993.
Chlapec Đorđević, Julka. Studije i eseji o feminizmu. Beograd: „Život i rad“,
1935.
Chlapec Đorđević, Julka. Studije i eseji o feminizmu II. Feminizam u modernoj
književnosti. Beograd: Izdavačka knjižarnica Radomira D. Ćukovića, 1938.
Деретић, Јован. Успон српског есеја. Poetika srpske književnosti. Beograd:
Filip Višnjić, 1997.
Đurić, Dubravka. „Diskursi feminizma i modernizma u esejima Julke Chlapec
Đorđević i Jele Spiridonović-Savić“. „Poznańskie Studia Slawistyczne“,
6/2014. 327–339.
Kox, Магдалена. „Почеци женског феминистичког есеја у српској књи-
жевности 19. века. Еустахија Арсић – Милица Стојадиновић Српкињa
– Драга Дејановић“. Синхронијско и дијахронијско изучавање врста у
српској књижевности, уредник Зoja Карановић. Нoви Сад: Филозоф-
ски факултет, 2007. 157–169.
Кох, Магдалена. „Од афирмације до заборава и шта даље? Приповетке
Анђелије Лазаревић, Милице Јанковић и Јеле Спиридоновић-Савић у
Српској књижевној задрузи и у српском књижевном канону“ [y:] Ме-
сто приповетке у српској књижевности, Научни састанак слависта
у Вукове дане, 38/2. Београд: Филолошки факултет, 2009. 210–220.
Koх Магдалена. Има ли право Константин Брунер? Родни или уни-
верзални приступ стваралаштву жена у есејистици Исидоре Секу-
лић. Књиженство, часопис за студије књижевности, рода и културе,
број 1/2011. http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php
Кох Магдалена. ...када сазремо као култура... Стваралаштво српских
списатељица на почетку 20. века (канон – жанр – род), превела Јеле-
на Јовић. Београд: Службени гласник, 2012.
Леовац, Cлавко. Књижевно дело Исидоре Секулић. Београд: Вук Ка-
раџић, 1986.
Lopate, Philippe. Introduction. The Art Of the Personal Essay. An Anthology
from the Classical Era to the Present. NewYork: Anchor Books, 1995.
Маринковић, Нада. Уметност – моја Јасна пољана – Исидора Секулић.
Београд, 1963.
Пековић, Слободанка. Исидорини ослонци. Нови Сад: Академска књи-
га, 2009.
Радовановић, С. Поговор. Српске песникиње од Јефимије до данас. Ан-
тологија поезије. Уредио С. Радовановић, С. Радаковић. Београд: Про-
света, 1972.

230 Магдалена КОХ

 Наслеђе модернизма 231

Реба, Јована. „Есеји Јеле Спиридоновић Савић у светлу религиозног

мистицизма“, Zbornik za jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Novom
Sadu. Knjiga II/2012а. 231–242.
Реба, Јована. „Хронологија живота и дела Јеле Спиридоновић Савић.
Мистика Јеле Спиридоновић Савић“. Спиридоновић Савић, Јела. Су-
срети, Београд: Службени гласник, 2012б. 273–302.
Regosin, Richard L. Montaigne’s Dutiful Daugter [у:] idem, Montaigne’s
Unruly Brood. Textual Engendering and the Challenge to Paternal Authority.
Berkeley: University of California Press, 1996. http://publishing.cdlib.org/
ucpressebooks (приступљено 20. 1. 2016).
Рибникар, Владислава. Књижевни погледи Исидоре Секулић. Београд:
Просвета, 1986.
Савић-Ребац, Аница. Хеленски видици. Есеји. Избор и предговор Пред-
раг Вукадиновић. Београд: Српска књижевна задруга, 1966.
Секулић, Исидора. Служба (1894–1958) у: Сабрана дела Исидоре Секу-
лић. Уређују Младен Лесковац, Миодраг Поповић, Живорад Стојко-
вић, Нови Сад: Матица српска 1966.
Schiff, Mario. La fille d’alliance de Montaigne, Marie de Gournay: essai suivi de
„L’égalité des hommes et des femmes“ et du „Grief des dames“ avec des variantes,
des notes, des appendices et un portrait, Paris: Honoré Champion, 1910.
http://www.europeana.eu/portal/record/9200143/BibliographicResource
(приступљено 24. 1. 2016)
Sendyka, Roma. „Problemy kobiecej eseistyki („Dlaczego nie ma kobiece-
go Hazlitta i Lamba“)“. (Nie)obecność. Pominięcia i przemilczenia w narrac-
jach XX wieku. Red. naukowa Hanna Gosk, Bożena Karwowska. Warsza-
wa: Dom Wydawniczy „Elipsa“, 2007.
Sendyka, Rоma. Od kultury JA do kultury SIEBIE. O zwrotnych formach w
projektach tożsamościowych. Kraków: Universitas, 2015.
Slapšak, Svetlana. Julka Hlapec-Đorđević: iz skandalozne istorije zataškavanja
feminizma među Južnim Slovenima. ProFemina, nr 5/6, leto-zima, 1996.
Slapšak, Svetlana. „The Use of Women and the Role of Women in the
Yugoslav War“. Gender, Peace and Conflict, Edited by Ingrid Skjelsbaek and
Dan Smith, London: SAGE Publication, 2001. 161–183.
Спиридоновић Савић Јела. Сусрети. С предговором Т. Манојловића.
Београд: СКЗ, 1944.
Удовички, Иванка. Есеј Исидоре Секулић. Београд: Институт за књи-
жевност и уметност, 1977.
Вулетић, Љиљана. Живот Анице Савић-Ребац. Београд: Јован, 2002.
Вулетић, Љиљана. Живот и мисао Ксеније Атанасијевић. Београд: Јо-
ван, 2005.
Magdalena Koch

The Mistresses of Opinion: the Serbian Feminist Essay in the Interwar Period

Summary
The paper deals with the feminist essay in Serbian culture during the inter-
war period, with gender used as the basis for analysis. We begin by briefly laying
out the history of the (proto)feminist essay in France and Serbia. The central sec-
tion comprises analyses of the less known essays of Serbian intellectuals Isidora
Sekulić, Jela Spiridonović Savić, Anica Savić-Rebas, Ksenija Atanasijević and Jul-
ka Hlapec Đorđević. These writers set benchmarks for essay writing and became
mistresses of opinion for Serbian women regarding issues of culture, literature,
theology, mysticism, philosophy and sociology. The paper will show how these
Serbian intellectuals created an interesting model of feminine discourse in the
interwar period, one that served as an alternative to the mainstream.
Keywords: Serbian feminist essay, mistresses of opinion, interwar period,
feminine discourse community

Примљено: 04. 03. 2016.

Прихваћено за објављивање: 27. 03. 2016.

232 Магдалена КОХ