Kačket glavatog Glavatog

Prošli smo kroz vratanca i našli se u unutrašnjem dvorištu. Iz njega smo ušli u sporednu zgradu,
spustili se stepeništem jedan sprat u hodnik koji je ličio na preuređeni podrumski prostor i tu, na
početku hodnika, s leve strane, bio je stan. Glavati je, navodno, znao ljude. Barem je imao
predstavu gde se nalaze. To ne mora ništa da znači. Crvena vrata, bez table s prezimenom.
Pozvonili smo. Čekali smo nekoliko minuta. Glavati je počeo da nabada vrata. Ništa. Čuli smo
dernjavu s kraja hodnika.

„Kako misliš da operem kosu, majmune glupi? Baci mi onu kutiju...“

Shvatio je da smo promašili ulaz. Znao sam da je ovo još jedna u nizu od loših akcija i da će se
završiti, ako ne katastrofalno, onda bar tragično. Izašli smo na ulicu. Glavatom je vetar odneo
kačket. Potrčao je za njim. Ostao sam pozadi. Nekako je, nakon dvadesetak metara uspeo da ga
sustigne. Bio je vrlo vezan za taj isprani kačket. Pripadao je njegovom pokojnom bratu. Bio je
profesionalni skakač u vodu, njegov brat. Ubio se skočivši s Brankovog mosta na beton. Sve to,
naravno, ukoliko zaista verujem Glavatom. Stavio je kačket pod mišku. Sklonio se u zavetrinu
kod nekog ulaza, zapalio cigaru. Stajali smo tako neko vreme. Zapalio sam I ja. Nije bilo druge.
Nisam hteo da ga prekidam u razmišljanju. S dva prsta, odvojena cigaretom, pokazao je ka
drugom kraju ulice.

„A-ha, eno je...“ – izbacio je zajedno s dimom.

„Кo?“

„Zgrada, to je prava, da, da....“ – bacio je pikavac I prešao ulicu.

Opet u unutrašnjem dvorištu. Opet neki hodnik. I stvarno, crvena vrata. Bez table, opet.
Pozvonili smo i neko je viknuo Napred! Otvorio sam vrata. Troje, dva momka i devojka u sobi
levo, recimo dnevnoj, i dva momka na krevetima, u sobi desno, kao spavaćoj. Nas dvojica, sa
dve flaše rozea, u memljivom predosoblju. Nisam shvatio koga je tu Glavati poznavao.
Predstavio sam se, potom seo na tepih.

Bio sam zapanjen brzinom kojom se Glavati doveo u red, s obzirom na stanje u kojem sam ga
zatekao sat vremena ranije. Ništa od uobičajene džanki pospanosti. Devojka koja je sedela s moje
desne strane bojila je antistres bojanku za odrasle. Jedva da nas je pogledala kad smo ušli. Imala
je kratku plavu kosu i bila ogrnuta šarenim pončom. Delovala je nezainteresovano. Nismo se ni
upoznali. Njen je stan, zaključio sam po festivalskim fotografijama na polici, hvatačima snova i
velikim nespretno napisanim OM na zidu. S moje leve strane dva tipa, mršavi dugokosi s velikim
nosem i drugi, oblog lica, proćelav s dugom riđom bradom, razgovarali su o fraktalima. Nisam
imao pojma o čemu pričaju. Svi oni su, nekoliko sati pre našeg dolaska, pojeli po porciju
pečuraka. Glavati je tiho pitao ima li nešto za njega, ali nije dobio odgovor.
“Onoj dvojici u spavaćoj porcija izgleda nije prijala, a?”- prokomentarisao sam, pokušavajući da
preusmerim tok razgovora.

“Netačno”, demantovao me je dugokosi, “najbolje se tripuje u mraku.”

Tek sad te razumem, pomislio sam.

Razgovor u sobi išao je u najgorem pravcu. Čak se i Glavati odvažio da objavi neke svoje teorije
o svemu. Prelazio je s lakoćom od Tibetanske knjige mrtvih, preko Lao Cea do Novog zaveta.
Pitao sam se odakle je to pokupio. Na kraju je završio s tim da uvek I svugde treba postupati
dobro. Bože sačuvaj.

Odvukao sam Glavatog u hodnik.

“Koliko ćemo još da čekamo? Ako nećeš pred njima, daj meni, štekovaću se u klonju.”

“Čekamo šta?” – pitao je lažno iznenađen.

“Pa taj spid što si obećao kad smo se čuli. Daj, čoveče, ne pravi se lud. Ja mogu da iskeširam dve
flaše vina”- navodim svoju veličanstvenu žrtvu - “a ti tako…”

“Pogrešno si me razumeo preko fona. Sad je kasno da cimam. Završi ga nekad sam, ne znam
čega se bojiš…”

Vratio sam se i seo na tepih. Ćutke sam ispijao ono što nam je ostalo.

Sledećih sat vremena Glavati je petljao nešto oko laptopa i nije prihvatao muzičke želje. Ono što
bi pustio, prekidao je na pola pesme ili ranije. Dugokosi je izgubio strpljenje. Govorio je kroz
nos.

„Ovaj, čuj me, dobri moj, kako bi bilo da malo iskuliraš s puštanjem, nisi sam. Ili ako već puštaš,
ostavi bar da ide do kraja, pusti neki album, nešto...“

„Samo još ovu, onda vi puštajte šta god...“ – Glavati se spremao da ispali klasik.

Scorpions – Wind of change.

Nije mi bilo jasno da li provocira. Imao je običaj to da radi. Nas trojica smo prsnuli u smeh.
Devojka je ćutala i bojila, a on je zatvorenih očiju zviždao uz pesmu. Iskoristio sam priliku i oteo
mu laptop. S namerom da ga vrati, nagnuo se ka meni i prosuo punu kriglu roze špricera po
tastaturi. Jedan deo odleteo je na bojanku plavokose devojke. Podigla je glavu i procedila kroz
zube:

„Napolje, jebem vam mater. I vas dvojica, i svi. Napolje, sada!“

Glavati je krenuo da se izvinjava, ali nije imao mnogo uspeha. Devojka je, ubrusom skupljajući
vino, svako malo gledala u našem pravcu dok smo tražili stvari. Zaboravila je na onu dvojicu u
drugoj sobi. Možda su joj iz nama nepoznatog razloga bili posebno dragi. Neometano su
nastavili da tripuju. Mi smo morali da se oblačimo u hodniku ispred stana.

Napokon smo izašli na ulicu. Njih trojica su otišla peške do parka kod Vukovog spomenika.
Glavati je skakutao po trotoaru i zviždao kao da se ništa nije desilo. Možda se ništa nije ni desilo.
Primetio sam da je zaboravio kačket. Posmatrao sam ih malo dok su se udaljavali, potom krenuo
svojim putem.