1.

2 Авангардни изам

Уметнички изам је други назив за уметнички покрет, стилски правац

практикован од стране једне групе уметника, истомишљеника и у већини случајева има
свој програм са својом типичном стваралачком и естетском праксом. Сваки од њих
важи као ”Signatur des avantgardistischen Neuen”1 са функцијом споне између авангарде
и појединачног покрета. У основи сваког авангардног изма стоји тенденција за
утемељењем као целовитог покрета, за локализовањем у јавности и својим
манифестовањем. Такви процеси су готово увек праћени веома оригиналним и
упечатљивим изражајним средствима, срачунатим на изазивање шока или малог
скандала како би се привукла што већа пажња јавности:
”Прокламација изма је демонстративни чин, који истиче значај тог и само тог
изма, а често је и перформативни чин који саму прокламацију подиже на ниво
авангардне уметничке праксе и обједињава проглас и изведбу, теорију и
праксу.”2

Слика с почетка ХХ века илуструје надметање, општу помаму и сучељавањем

изама у постизању што веће оригиналности и самим тим популарности код публике.
Несумњиво је да сваки од авангардних изама понаособ доноси посебан импулс
развитку тадашње уметности и увек нови тон. Тежња за што већим диференцирањем и
оригиналношћу, са све већим акцентом на ново, на иновације и експеримент у
уметности, резултирали су почетком ХХ века у експанзију авангардних изама у читавој
Европи као одговор изазову једног времена и друштвено-политичких промена, односно
модернизације. Ваља напоменути да оваква пракса постојања више од једног
уметничког покрета истовремено, међутим, није била у потпуности новина. Већ пред
крај 19. века бележи се известан број покрета, као што су натурализам, импресионизам,
естетизам и симболизам, који смењују једни друге и једни другима противрече. У ХХ
веку изама је било много више и са неједнаким трајањем, неки су били врло кратког
века (српски хипнизам, на пример) док су неки бележили дужи век трајања (Bauhaus,
суперматизам, вортицизам, конструктивизам). Како би што сликовитије приказао
уметничку сцену двадесетих година ХХ века, Валтер Фендерс се у својој студији
Пројекат авангарде послужио једним делом из комедије Макса Морса Дадакратија
(1920) у којој се иронично наводи ”dass allein im letzten Monat elfhundert neue
Kunstrichtungen aufkamen.”3

1
Fänders, W. (2019). Projekt Avantgarde: Avantgardebegriff und avantgardistischer Künstler, Manifeste und
avantgardistische Arbeit. Bielfeld: Aisthesis Verlag, S. 21
2
Мецлер. (2013). Лексикон авангарде. Беогард: Службени гласник, стр. 10
 Раст броја изама и њихово смењивање имало је за последицу велики број разних
прокламација, програмских текстова и објава манифеста, чиме је слика уметничке
атмосфере била изузетно усложњена и веома хетерогена, отимала се свакој
хронологији. Циљ сваког оваквог текста био је за што прецизнијим одређењем
новонасталог уметничког покрета, изношењем његове поетике, идеја на којима се
темељио, ставова којих се придржава, а са друге стране то је, такође, значило и
диференцирање од свега до тада ствараног, не само наспрам традиције и претходне
стилске епохе, већ и наспрам осталих флуктуирајућих изама у оквиру авангарде.
Манифест као особита врста текста пореклом из политичке области доживела је
велику популарност појавом Маринетијевог манифеста Футуризма и од тада је ова
врста текста постала сама срж сваког појединачног изма и био широко практикован.
Оваква традиција била је типична за натурализам у 19. веку који се манифестовао у
виду елаборираних програмских текстова, те се потом она настављала и у авангарди. 4
Међутим, постоје и одређени изузеци међу измима где није било пропратних
програмских текстова. Такав пример су експресионистичка група Die Brücke из
Дрездена, фовизам и кубизам у Француској. У српској књижевности готово сви
авангардни изами имају свој манифест. Винавер је први који је експлицитно користио
реч манифест у наслову текста којим је најавио почетак експресионистичке
књижевности, након њега су уследили Љубомир Мицић са својим манифестом
зенитизма, Раде Драинац својим манифестом хипнизма, Драган Алексић својим
дадаизмом, манифест 13 надреалиста у али то, наравно, не умањује његов програмски
карактер. Пракса писања манифеста, чак и више њих за један исти покрет, била је у
Европи увелико популарна, а с обзиром да се авангарда у пуном свом маху развија у
српској књижевности почетком двадесетих година ХХ века, сасвим је разумљиво да је
то постало готово обавеза и свих српских авангардних уметника. Посматрајући
смењивање авангардних изама у српској књижевности наспрам осталих европских,
јасно се уочава да је динамика промена много израженија у српској књижевности и
дужина трајања појединих изама је знатно краћа у односу на европске. Међуратни
период, све до појаве надреализма је заправо била трка за изгубљеним временом због
Првог светског рата и жеља да се ухвати континуирани корак са европском
модернизацијом на свим животним пољима.

3
Fänders, W. (2019). Projekt Avantgarde: Avantgardebegriff und avantgardistischer Künstler, Manifeste und
avantgardistische Arbeit. Bielfeld: Aisthesis Verlag, S. 22
4
Мецлер. (2013). Лексикон авангарде. Беогард: Службени гласник, стр. 10