UNIVERZITET U NIŠU

FILOZOFSKI FAKULTET
DEPARTMAN ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD
PREDMET: METAFIZIČKE TEME U ANTICI I SREDNJEM VEKU

SLOBODNA VOLJA U FILOZOFIJI AURELIJA

AVGUSTINA

student: mentor:
Merien Destani, 32 dr Slađana Ristić Gorgiev

Niš, januar 2020.

Uvodna reč
Možemo reći da je Avgustin jedan od značajnih hršćanskih filozofa s obzirom na to da su njegova
dela itekako ostavila utisak na hrišćanstvo i filozofiju. Mislioci poput Dekarta, Akvinskog, Frojda
i Lutera samo su jedni od mnogih na koje je Avgustinova filozofija uticala. Poznato je da se
Avgustinova filozofija naziva filozofijom ljubavi zato što je u njoj hrišćanski Bog predstavljen kao
sama Ljubav, kao onaj koji ljubi i stvara iz ljubavi. Ujedno je kao predmet istraživanja postavljen
i čovek, čiji se smisao može ostvariti jedino kroz odnos sa Bogom. Tako Avgustinove „Ispovesti“
svedoče o tom odnosu i iskušenjima koje mogu zadesiti običnog čoveka. Međutim, s obzirom na
to da u svetu nailazimo na razna iskušenja, što bi značilo prisustvo zla, možemo se zapitati kako
je moguće istovremeno postojanje dobrog Boga i zla? Ovom problematikom se bavio i Avgustin,
koji je u svom delu „O slobodnoj volji“ ponudio rešenje teodicejskog pitanja.

Problem zla ili teodiceja datira još od davnina, naime mnogi filozofi i teolozi su pokušavali da na
razne načine reše ovo pitanje, tako je recimo manihejstvo zagovaralo dualizam odnosno postojanje
dva načela – Boga svetlosti i Vladara tame. Sa druge strane, teolozi su iznosili argumente da
postojanje zla ne podrazumeva odsustvo dobrog Boga već da je ono (zlo) neophodno kako bismo
u svetu izgradili i cenili dobre osobine i vrednosti. Čak, mnogi teolozi tvrde da je patnja u svetu
nastala kao rezultat prvog greha (greh Adama i Eve koji se preneo na čovečanstvo) i da je
neophodna za razumevanje Boga. Ipak, čini se da je argument o slobodi volje (argument kojim će
se služiti i Avgustin) najviše prihvaćen ili je možda bolje reći najbliži čovekovim
zdravorazumskim shvatanjem sveta i patnje. S obzirom na to da se Avgustin poziva na ovaj
argument i samu volju postavlja kao temelj ljudskog delovanja, može se reći da je on jedan od
prvih filozofa koji je zastupao voluntarizam. Prema Avgustinu volja predstavlja moć jer se preko
nje čovek može ostvariti kao slobodna individua koja sama bira i odlučuje. I ono što je još bitnije
za Avgustina jeste to da se putem volje čovek može opredeliti u pitanjima vere odnosno da
svojevoljno prihvati istinu objave.1

Iako je volja sama po sebi odvojena od razuma i svesti, Avgustin smatra da se vera može shvatiti
i razumom, odnosno da se filozofija može upotrebiti za tumaćenje, u ovom slučaju, Biblije. Na taj

1
Tomislav Nedić, „Život, djelo i filozofija Aurelija Avgustina te njihov utjecaj na pojedine segmente suvremenog
prava“, Pravnik, Vol. 48, No. 97., 2015., str. 185
način teologija i filozofija predstavljaju grane koje su najbliže razumevanju istine o Bogu. Kada
se ove discipline isprepliću, filozof doživljava „katarzu“ ili iluminaciju duše pomoću koje dolazi
do prve Istine. Zato ćemo kazati da je glavno obeležje Avgustinove filozofije teocentrizam
odnosno shvatanje da se pomoću učenja (kako filozofskog tako i teološkog) i vlastitog iskustva
dolazi do saznanja da je Bog uzrok svega i cilj svakog postojanja.

Avgustinova ontologija
Kada govori o Bogu, Avgustin najpre ističe to da je Bog najviši princip, esencija (summe esse) i
vrhovno biće iz kojeg proizilaze bitak i život. Božja egzistencija se nalazi u njemu samom i zbog
toga kažemo da je on autoegzistentan (dakle ontološki nezavistan jer svoju egzistenciju sadrži u
sebi) i autoidentičan jer on uvek jeste.2 Avgustin takođe zastupa monoteističko gledište Boga što
bi značilo da je Bog jedan. Sa druge strane, Bog nije podložan promenama i vremenu kao sva
ostala bića koja je stvorio, on je večno nepromenljiv i stalan. Prema Avgustinu (i uglavnom prema
svim teolozima) Božji atributi se uvek završavaju u superlativu odnosno ako opisujemo Boga kao
dobrog onda je to najviše moguće dobro, dobro koje je iznad svih drugih dobara. Ukoliko kažemo
da je Bog lepota onda je najlepsi od svih bića, ako je pravedan onda je najpravedniji. Tako u
„Ispovestima“ Avgustin opisuje i veliča Božje atribute: „Svevišnji, predobri, premoćni,
svemogući; najmilosrdniji i najpravedniji; najskriveniji i najočitiji; najljepši i najjači! Ti si stalan
i nedokučiv; nepromenljiv, a sve mijenjaš; nikad nov, nikad star, a sve obnavljaš i u starost dovodiš
oholice da i ne opaze (Job 9,5); uvijek djeluješ i uvijek miruješ; skupljaš a ništa ne trebaš; nosiš,
ispunjavaš i zaštićuješ; stvaraš, uzdržavaš i usavršuješ; tražiš, premda ti ništa ne nedostaje.“3
Dakle, Bog je počelo svega, težnja svakog ljudskog bića, biće koje je savršeno u svojoj
beskonačnosti.

Na pitanje kako je i zašto nastao svet, Avgustin odgovara pozivajući se na jednog Stvoritelja
odnosno Boga. Pre svega, po Avgustinu Bog je tvorac kako našeg sveta tako i svih ostalih.
Možemo reći da je Avgustinovo shvatanje nastanka sveta tradicionalno, pri čemu se stvaranje sveta
dešava ex nihilo odnosno iz ničega. Međutim, ono što je bilo od velikog značaja za Avgustina,
stvaranje sveta se nije desilo po nužnosti (što je bio slučaj sa grčkom filozofijom, setimo se kako

2
Nikola Bičanić, ,,Teologija i filozofija sv. Avgustina“, Crkva u svijetu, Vol. 18, No. 4, 1983, str. 383
3
Aurelije Augustin, ,,Ispovijesti“,Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1973, str. 9
je stvaranje sveta kao nečeg nesavršenog bio nužan čin onog savršenog) već po slobodnoj volji i
odluci Boga. To bi značilo da je Bog stvorio svet zato što je tako hteo, ali ono što je mučilo
Avgustina jeste pitanje zašto, zašto je Bog to učinio ako nije bilo nužno?

Za Avgustina, ljubav je predstavljala jedini razlog zbog kojeg je Bog stvorio čoveka. Možemo reći
da Avgustin Boga vidi ne samo kao vrhovno biće već kao i osobu, koja ne bi bila savršena ukoliko
ne bi davala i primala ljubav. Bog najpre ljubi samoga sebe „jer jedna savršena volja ne može ne
ljubiti apsolutno Dobro.“4 Dakle, Bog vidi i spoznaje sebe kao vrhovno dobro i upravo zbog toga
ljubi sebe, dok sa druge strane ljubi i čoveka jer je to njegova kreacija, deo njegovog božanskog
bića. S obzirom na to se u ljubavi prema sebi Bog predaje, isto će biti i u odnosu sa čovekom. Ako
je Bog u sebi ljubav, razumljivo je da će davati ljubav i stvarati iz ljubavi.5 Opisivati Boga kao
ljubav ili odrediti ljubav kao Božji atribut bilo je nemoguće u antici. Ono Apsolutno (dakle Bog)
moglo je biti predmet ljubavi ali ne i sama ljubav, jer je ljubav bila shvaćena kao nedostatak, težnja
prema nečemu.6 Božje stvaranje iz ljubavi, kao i ex nihilo, bilo je nepoznato Grcima.

Upravo zato što samu ljubav postavlja kao središte sveg zbivanja, Avgustinovu filozofiju možemo
nazvati filozofijom ljubavi.

Avgustinov pojam volje

U prethodnom poglavlju spomenuli smo slobodnu volju Boga, po kojoj je stvorio svet i čoveka. U
tom stvaranju, Bog je ljudima podario razna dobra, među kojima je bila i volja. Prema Avgustinu,
Bog je putem volje ljudima dao i slobodu, jer bez izbora (koji omogućuje volja) nema slobode.
Isto tako čovek je pomoću volje okrenut Bogu, jer Bog predstavlja najviše dobro koje se ne može
ne želeti. Volja je, po sebi, dobra jer je dana od Boga, međutim njome se možemo služiti na loš
način, kao što možemo koristiti dobra u zle svrhe. Prema tome, volja je za Avgustina svrstana u
srednja dobra (to su dakle moći duha) koja se, kao i mala dobra (telesne lepote) mogu koristiti na
dobar i zao način. Velika dobra su pravednost, razboritost, umerenost (to su vrline) i njima se niko
ne služi na loš način. 7 Iako je volja srednje dobro, ona može da dostigne i velika dobra zato što je

4
Ivan Bodrožić, „Augustinov hod od ljubavi prema filozofiji do filozofije ljubavi“,Filozofska istraživanja, Vol.27, No.
3, 2007.,str. 591
5
Isto, str. 592
6
Isto, str. 590
7
Aurelije Augustin, „O slobodnoj volji”, Demetra, Zagreb, 1998, str. 216
okrenuta prema onom vrhovnom, dakle Bogu. Naravno, uz to ide obavezno korišćenje volje u
dobre svrhe.

Možemo se zapitati šta bi značilo koristiti volju na zao način? Za Avgustina, ovaj momenat se
dešava onda kada volju usmeravamo prema promenljivom ili vlastitom dobru. Kako Avgustin kaže
„kad hoće biti sama svoj gospodar, k izvanjskom kad nastoji saznati što je vlastito drugima i sve
što se nje ne tiče, a k nižem kada uvelike cijeni tjelesnu nasladu.“8 Dakle, čini se da Avgustin volju
vidi kao moć ljudskog duha da stupi u odnos sa Bogom jer je njena jedina uloga (misli se na volju)
usmerenje ka onom nepromenljivom i dobru, odnosno Bogu. Odvraćanje od te uloge biće ono što
ćemo nazvati zlom. S obzirom na to da je odvraćanje od nepromenljivog svojevoljno, Avgustin
smatra da će takvom grehu slediti pravedna kazna.

U nastavku Avgustin postavlja pitanje kako se dešava to odvraćanje volje, da li dolazi od Boga ili
samog čoveka. Ako je volja dobra jer je data od Boga i ako je njena svrha usmeravanje ka
nepromenljivom dobru, onda će slediti da je odvraćanje volje od njene svrhe čovekovo delo.
Nemoguće je kazati da je odvraćanje (što bi bilo greh) Božje delo jer bi to onda značilo da je Bog
zao. Pored toga, Bog je dao ljudima slobodu da čine šta god požele, tako da su moja dela, bila
dobra ili loša, proizvod moje volje. Možda bi se moglo reći da odvraćanje volje ima svoj trag još
u prvom grehu. Prema Avgustinu, Adamov greh je ozbiljno ugrozio našu sposobnost da izaberemo
dobro odnosno prvi greh onemogućava da u potpunosti potisnemo svoju zlu volju (misli se na
odvraćanje volje, korišćenje volje na loš način, ne postoji zla volja) tokom života, zato smo osuđeni
na stalno stanje slabe volje.9 Ipak, Avgustin ne dovodi u pitanje to da smo stvoreni sa prirodnom
sposobnošću da slobodno i dobrovoljno odaberemo dobro. Zapravo, on smatra da tu prirodnu
sposobnost možemo povratiti pomoću i jedino Božjom milošću, koja će nam omogućiti da ne
grešimo ne samo u ovom već i u sledećem životu.

Iako je pozivanje na Božju milost bilo opšteprihvaćeno među hrišćanskim teolozima, nekima je
takvo gledište bilo problematično. Pelagije (po kome je i nastao pravac pelagijanstvo) je po tom
pitanju vodio rasprave sa Avgustinom, smatrajući da nam nije potrebna Božja milost jer se prvi
greh Adama i Eve nije preneo na čovečanstvo. Za razliku od Avgustina koji tvrdi da smo osuđeni

8
Aurelije Augustin, „O slobodnoj volji”, Demetra, Zagreb, 1998, str. 220
9
Christian Tornau, “Saint Augustine”, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2020), Edward N. Zalta
(ed), https://plato.stanford.edu/entries/augustine/
na greh i da je spasenje moguće putem Božje milosti, Pelagije misli da možemo grešiti jedino ako
to sami biramo i da naše spasenje zavisi od nas. Dakle, sledi da prema Pelagiju možemo biti i
bezgrešni, ako to želimo, jer se našim rođenjem greh ne prenosi, dok je kod Avgustina slučaj
drugačiji.

Možemo reći da je od suštinskog značaja ova rasprava između Pelagija i Avgustina, jer se dovodi
u pitanje Avgustinovo poimanje slobodne volje. Naime, prema Avgustinu svako ljudsko biće ima
slobodnu volju kada je reč o postupanju, međutim u slučaju greha slobodne volje nema. Greh je
neizbežan, prisutan još od rođenja, bez obzira na moralnu ispravnost koju možemo steći tokom
života. Ne možemo da biramo da li ćemo biti grešni (kao prema Pelagiju) jer mi to jesmo od
početka pa do kraja, dakle nismo slobodni već određeni grehom. Mada na prvi pogled ova teza ne
deluje problematično, ona je pre svega kontradiktorna zato što sledi da smo u jednom slučaju
slobodni dok u drugom nismo. O ovom problemu Avgustin nije pisao tako da nam ostaje otvoreno
pitanje da li je čovek (po Avgustinu) delimično slobodan (i šta to znači, kako se objašnjava) ili
uopšte nije.

Kao što se stvari dele na promenljive i nepromenljive, tako se zakon prema Avgustinu deli na
večan (Božji) i promenljiv (ljudski). Božji zakon je nepromenljiv, prema njemu je sve uređeno, on
je neophodan za ljudski zakon jer bez njega ne bi funkcionisao. Božji zakon je najviši zakon prema
kome se svakom pravedno sudi. Čovek koji traga za stvarima kao što su istina, znanje, pravednost,
ljubav, živi po večnom zakonu i njegov život je ispunjen blaženstvom. Sa druge strane, onaj koji
žudi za promenljivim stvarima, kao što su novac, imovina, trenutna uživanja, živi po ljudskom
zakonu koji ne garantuje večno već trenutno blaženstvo. Mudrim ćemo nazvati, kaže Avgustin,
onoga koji živi po večnom zakonu jer da bi taj zakon vladao u čoveku neophodno je da razum
nadvladava nerazumske pokrete duše.10 Okrenuti se večnom zakonu znači okrenuti se Bogu jer je
on večna mudrost, istina. Za Avgustina volja ponovo ima važnu ulogu jer se pomoću nje čovek
može odrediti u tome da li će živeti po večnom ili ljudskom zakonu.

Samoizvesnost volje
Protiv skepticizma Avgustin koristi svoj poznati argument „cogito“, kojim će se kasnije poslužiti
i Dekart. Iz stava „sumnjam, dakle jesam“ Avgustin pronalazi samoizvesnost postojanja odnosno

10
Aurelije Augustin, „O slobodnoj volji”, Demetra, Zagreb, 1998, str. 88
samim tim što sumnjam znači da postojim, nije moguće sumnjati ako ne postojim. Kao polazište
za spoznaju i znanje, Avgustin postavlja „cogito“ dakle sumnju. Međutim, avgustinski cogito nije
ograničen samo na epistemologiju, on se može koristiti i u etičkom kontekstu. Iz stava „cogito“
može se dokazati ne samo postojanje i razmišljanje nego i volja. Naime, kao što sam sigurna u to
da postojim i da mislim, isto tako sigurna sam i da hoću (to bi bilo htenje odnosno volja). S obzirom
na to da su moje postojanje i život samo moji, sledi da je i moja volja u mom vlasništvu. Pošto
moja volja pripada samo meni, odgovornost za svoje izbore i postupke snosiću samo ja, a ne neka
zla supstanca koja je prisutna u mojoj duši a opet strana meni (gledište koje je, prema Avgustinu,
manihejski dualizam zastupao). Dakle, na ovaj način se potvrđuje postojanje volje, kao i njena
pripadnost svakoj individui zasebno ali i etička vrednost (bolje reći odgovornost) koju ona (volja)
nosi sa sobom.

Podvojenost volje
U svojim „Ispovestima“ Avgustin se osvrće i na podvojenost volje, o čemu piše kao o ratu između
dve volje koje se bore unutar njega samog. On govori o tome koliko čezne za preobraćanjem u
hrišćanstvo ali ga nešto u tome sprečava, odbija od toga te se u njemu javlja konflikt toliko jak da
mu je, kako Avgustin kaže, rastrgao dušu.11 Unutrašnji konflikt o kojem Avgustin piše, poznat je
svima nama, tako recimo neki pokušavaju da prestanu da konzumiraju alkohol ili puše cigarete,
dok se drugi bore sa ranim buđenjem. To su navike koje svako pokušava da promeni ali često
uzaludno pošto nema dovoljno jaku volju. Za razliku od Manihejaca koji bi smatrali ovaj unutrašnji
konflikt delom Boga Tame, Avgustin naglašava da se ovo podvajanje volje dešava našom
zaslugom odnosno da potiče od nas. Avgustin dodaje da ne postoje dva ja u nama koja se bore ili
neka strana zla sila koja je u sukobu sa našim dobrim ja. Te dve volje koje se javljaju kao
suprotnosti su zapravo izraz našeg jednog ja, iako su podeljene. Ovakva dominantnost volje je
skroz drugačija u odnosu na podelu duše o kojoj su govorili grčki filozofi. Aristotel je dušu delio
na racionalni i iracionalni deo, prvi je saznavalački i rasuđivalački dok je drugi vegetativni i željni.
Avgustin, za razliku od Aristotela, dušu deli na razum ili intelekt, pamćenje (memorija) i volju.
Intelekt može da bude potisnut od strane volje odnosno volja može da utiče na njega. Na taj način
se ono razumsko u nama podvlađuje našim emocijama, koje prevladavaju, što nas dovodi do toga

11
Eleonore Stump and Norman Kretzmann, “The Cambridge Companion to Augustine”, Cambridge University
Press, 2006, page 220.
da za Avgustina nema razlike između volje i emocija. Čak Avgustin smatra da su različite emocije
zapravo različite vrste volje, tako navodi primer da ako je volja perverzna onda će i njene
naklonosti biti takve, ako je pravična onda će one biti neporočne, dobre.12 Dakle, možemo reći da
su emocije izraz volje. Ipak, kakve god bile emocije i kakva god bila volja, ona je jedna i, možemo
slobodno reći, upravlja svime. Tako podvojenost volje ne podrazumeva dve suprotne volje već
više njenu podelu na dva dela koja se sukobljavaju.

Volja u pravu
Volja je oduvek bila za mnoge filozofe predmet istraživanja ili osnova na kojoj su gradili svoje
filozofske sisteme. Možemo se složiti da je volja izraz čovekove slobode, što bi značilo da je čovek
u mogućnosti da bira, odlučuje i čini ono što želi. O volji se pisalo i govorilo ne samo u okviru
filozofije već i u drugim društvenim naukama, kao i u pravu. Može se reći da je Avgustinovo
shvatanje volje (kao moći pomoću koje je čovek slobodan da bira i odlučuje) uticalo na pojedine
delove prava, posebno kada govorimo o građanskom i ustavnom pravu.13 Opšte je poznato da ove
grane prava kao jedno od načela postavljaju upravo autonomiju volje. To bi podrazumevalo
slobodu da se sklapaju ugovori, prenose subjektivna prava, slobodu mišljenja i izražavanja, pravo
na život itd. Setimo se da je za bilo koju vrstu ugovora neophodan svojevoljan pristanak, kao i za
davanje ili prodaju imovine. Ustavno pravo Srbije tako zabranjuje da bilo ko bude podvrgnut
mučenju ili bilo kakvom neljudskom postupanju ukoliko na to nije svojevoljno pristao. Ljudska
prava su, u suštini, produkt ljudske volje, kao osnovu imaju samu volju jer čovek odlučuje šta želi,
kakva prava i kakve kazne. U kaznenom pravu kada je suđenje u pitanju, akcenat je na svest i volju
počinioca dela odnosno da li je bio svestan posledica dela, kao i voljan da ih ostvari. „Voljna
sastavnica izravne namjere sastoji se u tome da počinitelj hoće počinjenje djela. Ako je počinitelj
kaznenog djela puca u namjeri da ubije žrtvu, nebitno je što metak nije izravno pogodio žrtvu,
nego se prije toga odbio od zida.“14 Dakle, ponovo se srećemo s tim da volja igra važnu ulogu, u
ovom slučaju u pravu, s obzirom na to da je ona pokretač naših radnji i delovanja. Avgustin je

12
Eleonore Stump and Norman Kretzmann, “The Cambridge Companion to Augustine”, Cambridge University
Press, 2006, page 221.
13
Tomislav Nedić, „Život, djelo i filozofija Aurelija Avgustina te njihov utjecaj na pojedine segmente suvremenog
prava“, Pravnik, Vol. 48, No. 97., 2015., str. 186
14
Tomislav Nedić, „Život, djelo i filozofija Aurelija Avgustina te njihov utjecaj na pojedine segmente suvremenog
prava“, Pravnik, Vol. 48, No. 97., 2015., str. 186
uvođenjem u voluntarizam očigledno bio svestan važnosti volje i njene uloge u društvu, kao i
kasnije u odnosu sa Bogom.

Problem zla
O prirodi zla mnogi su filozofi polemisali, svodeći ga uglavnom na moralno ili metafizičko.
Moralno zlo je produkt ljudske slobodne volje, ono se odnosi na naše postupke kojima možemo
povrediti drugu osobu. To je nemoralno ponašanje koje je neprihvatljivo, poput recimo mučenja
neke osobe iz puke dosade. Sa druge strane, metafizičko ili prirodno zlo je nezavisno od ljudske
volje, ono postoji uprkos našoj volji, to može biti bilo kakvo dešavanje u svetu, prirodne nepogode,
bolesti itd. Čak i kada bi se svi ponašali moralno ispravno, metafizičko zlo bi postojalo. U oba
slučaja, bilo ono metafizičko ili moralno, zlo postoji u svetu što nas dovodi do pitanja kako je to
moguće, ako je Bog dobar. Spomenuli smo razna gledišta kada je u pitanju ovaj problem, među
njima je bilo i Avgustinovo o slobodnoj volji. Zlo je, prema Avgustinu, pre svega nedostatak,
„manjkavost dobrote, falinga punine koju je Bog u času stvaranja dao stvarima.“15 Uslovno
rečeno, zlo nema svoju prirodu već se više javlja među stvarima kao njihov nedostatak, dok sama
priroda stvari ostaje dobra (jer su stvari stvorene od Boga). Ovim problem još uvek nije rešen jer
ostaje nejasno kako je moguć nedostatak u dobrim stvarima. Ono što će Avgustin odgovoriti bilo
je ujedno i gledište koje je zastupalo hrišćanstvo po pitanju zla – ljudska zloupotreba slobode koju
joj je Bog podario. Prema Avgustinu zlo se kao nedostatak može javiti jedino onda kada čovek
upotrebljava svoju volju, slobodu na zao način. „Dvije su, prema tome, sfere bivstvujućega: jedno
je stvarno, istinito i dobro što svoju uspješnost dobiva od Boga, drugo je sve ostalo što se tome
suprotstavlja, a obuhvaćeno je pojmom zla, te je manjkavo (deficijentno) jer nema tvarnog
uzroka.“16 Sledi da Bog ne može biti začetnik, uzrok zla već samo čovek.

Iako zlo postoji u svetu, Avgustin smatra da će dobro uvek nadvladati zlo jer dobro može postojati
bez zla dok zlo ne može, s obzirom na to da se javlja kao nedostatak dobrote (dobrih stvari). Može
se desiti da neko prigovori kako Bog nije trebao dati slobodnu volju ljudima, jer onda ne bi bilo
zla. Za Avgustina ovakav prigovor nema smisla jer je volja po sebi dobra i usmerena ka Bogu, dok
je naš izbor kako ćemo je i u koje svrhe koristiti. Pored toga, za pošten život je potrebna volja baš

15
Nikola Bičanić, ,,Teologija i filozofija sv. Avgustina“, Crkva u svijetu, Vol. 18, No. 4, 1983, str. 384
16
Isto.
zato što je usmerena ka dobrim i nepromenljviim stvarima, tako da argument protiv slobodne volje
otpada.

Jedan od Božjih atributa podrazumeva to da je Bog sveznajući pa se onda možemo pitati zašto
dopušta zlo u svetu ako unapred zna šta će se dogoditi? I da li Božje predznanje isključuje slobodnu
volju? Ako Bog unapred zna da će čovek grešiti, sledi da je nužno da čovek greši odnosno da nema
slobodu izbora, nema volje već samo nužnosti. Avgustin smatra da Božje predznanje ne isključuje
slobodu duha jer Bog samo predviđa događaje koji će se desiti, kao i njihove uzroke ali ne sprečava
čoveka u tom delovanju. Kada Bog ne bi znao šta će se desiti onda ne bi imao predznanje, a kada
bi svojim predznanjem uticao na ono što će se desiti, onda bi slobodna volja ljudima bila ukinuta.

Ali zašto onda dopušta zlo u svetu? Za Avgustina odgovor se nalazi u tome što bi svet bio manje
savršen bez ljudskog bića. Čovek je od svih stvorenja najveća i najlepša Božja kreacija, a ukinuti
zlo značilo bi ili izbrisati čovekovo postojanje ili oduzeti njegovu slobodnu volju. Svet bez čoveka
ili sa čovekom koji dela po nužnosti (dakle bez slobodne volje) ne bi bio onakav kakav jeste,
savršen. I ono što je još bitnije, Avgustin smatra da je Bog dopustio zlo u svetu, pored navedenih
razloga, zato što se od zlog može načiniti dobro! 17 Kao što smo rekli, zlo je nedostatak dobrote a
s obzirom na to da je naša priroda po sebi dobra ona će uvek pokušavati da ispravi ono u čemu je
pogrešila. Dobro će uvek nadvladati zlo. Tako dolazimo do Avgustinovog ontološkog optimizma
koji polazi od toga da su sva bića stvorena kao dobra (jer potiču od Boga) što bi značilo da je
moguće živetu u boljem svetu nego što je sada. Avgustinovo razmatranje problema zla nije dovelo
do potpunog rešenja ovog problema već je više razjasnilo i ukazalo na neke stvari koje imaju bitnu
ulogu u razrešenju i otkrivanju prirode zla.

Zaključak
U prethodnim poglavljima izložili smo nekoliko važnijih tema kada je u pitanju Avgustinova
filozofija, posebno njegovo shvatanje volje. Poznato je da su njegova dela imala veliki uticaj na
rimokatoličku i protestansku teologiju, kao i to da je Avgustin filozofiju više koristio za
razumevanje teologije odnosno Boga. Naravno, time se ne umanjuje značaj Avgustinovih
metafizičkih stavova kada je u pitanju sloboda volje, problem zla i pitanje vremena. Avgustina je
shvatanje volje dovelo i do nekih etičkih pitanja, kao i do pripisavanja etičke dimenzije samoj

17
Ivan Tadić, „Avgustinovo poimanje zla“, Filozofska istraživanja, Vol. 24, No. 1, 2004, str. 285
volji. Kao jedan od prvih (ako ne i prvi) filozofa koji je predstavio voluntarizam, Avgustin
definitivno ima zasluženo mesto u filozofiji. Avgustinova filozofija vremena dobila je ogromnu
pažnju od velikih filozofa kao što su Huserl i Hajdeger, potom je Hana Arent napisala doktorsku
disertaciju o Avgustinovoj filozofiji ljubavi, dok je Vitgenštajn razmatrao Avgustinove poglede
na jezik. Značaj Avgustinove filozofije ostaje veliki, dok njegovo bogatstvo misli još uvek
zapanjuje čitaoce.
Literatura
1. Augustin, Aurelije, Ispovijesti, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1973.
2. Augustin, Aurelije, O slobodnoj volji, Demetra, Zagreb, 1998.
3. Bićanić, Nikola, Teologija i filozofija sv. Avgustina, Crkva u svijetu, Vol. 18, No. 4, 1983
4. Bodrožić, Ivan, Augustinov hod od ljubavi prema filozofiji do filozofije ljubavi, Filozofska
istraživanja, Vol.27, No. 3, 2007
5. Eleonore Stump and Norman Kretzmann, “The Cambridge Companion to Augustine”,
Cambridge University Press, 2006
6. Nedić, Tomislav, Život, djelo i filozofija Aurelija Avgustina te njihov utjecaj na pojedine
segmente suvremenog prava, Pravnik, Vol. 48, No. 97., 2015
7. Tornau, Christian, Saint Augustine, The Stanford Encyclopedia of Philosophy, 2020,
https://plato.stanford.edu/entries/augustine/