OSNOVE

EKONOMIJE
Zdravorazumski vodič kroz ekonomiju

TOMAS SOVEL
Peto izdanje

BASIC BOOKS
NEW YORK

SADRŽAJ
ŠTA JE EKONOMIJA? ............................................................................................................................... 1

OSKUDICA ................................................................................................................................................... 2

PRODUKTIVNOST ........................................................................................................................................ 4

ULOGA EKONOMIJE .................................................................................................................................... 5

DEO I: CENE I TRŽIŠTA ........................................................................................................... 9

ULOGA CENA ........................................................................................................................................ 10

EKONOMSKO ODLUČIVANJE .................................................................................................................... 12

CENE I TROŠKOVI ...................................................................................................................................... 18

PONUDA I POTRAŽNJA ............................................................................................................................. 29

"NEZADOVOLJENE POTREBE" ................................................................................................................... 35

KONTROLA CENA .................................................................................................................................. 38

MAKSIMALNE CENE I NESTAŠICE ............................................................................................................. 39

OPŠTI POGLED NA CENE ........................................................................................................................ 69

UZROK I POSLEDICA .................................................................................................................................. 70

PODSTICAJI NASUPROT CILJEVIMA .......................................................................................................... 77

OSKUDICA I KONKURENCIJA ..................................................................................................................... 80

2
Poglavlje 1*

S3 TA JE EKONOMIJA?




Nezavisno od toga da li ste konzervativac ili radikal, protekcionista ili
zagovornik slobodnog tržišta, kosmopolita ili nacionalista, sveštenik ili
nevernik, korisno je da znate uzroke i posledice ekonomskih fenomena.

Džordž Dž. Stigler1

Dešavanja iz sveta ekonomije često su naslovi u novinama ili "udarne vesti" na televiziji.
Ipak, ovi mediji nam ne objašnjavaju uvek jasno šta je njihov uzrok, a još manje koje
posledice možemo da očekujemo u budućnosti.
Osnovni principi sadržani u većini ekonomskih fenomena uglavnom nisu složeni
sami po sebi, ali politička retorika i ekonomski žargon kojim se oni objašnjavaju mogu da
ih učine maglovitim. S druge strane, dešava se da osnovni ekonomski principi koji bi mogli
da razjasne ono što se događa ostanu nepoznati javnosti, a da ih mnogi zaposleni u
medijima slabo razumeju.
Ovi principi važe u celom svetu i važili su hiljadama godina nama poznate istorije.
Oni važe u mnogim veoma različitim tipovima privrede — kapitalističkoj, socijalističkoj,
feudalnoj, ili nekoj drugoj — i među različitim narodima, kulturama i vladajućim
strukturama. Politike koje su dovele do rasta cena pod Aleksandrom Velikim dovele su do

*
Prevod dela knjige Thomas Sowell, Basic Economics: A Common Sense Guide to the Economy (New York: Basic
Books, 2015). Preveli Katarina Belić, Virdžinija Saveska, Nikola Todorić, Marta Vasić i Aleksandar Ivković.
1
George J. Stigler, The Economist as Preacher and Other Essays (Chicago: University of Chicago Press, 1982), p.
61.

1

rasta cena i u Americi, hiljadama godina kasnije. Kontrola cena zakupa dovela je do veoma
sličnih posledica u Kairu, Hong Kongu, Stokholmu, Melburnu i Njujorku. Isto važi i za
slične poljoprivredne politike u Indiji i u zemljama Evropske Unije.
Da bismo razumeli ekonomsku nauku, moramo prvo da utvrdimo šta ona
podrazumeva. A da bismo znali šta je ekonomska nauka, prvo treba da znamo šta je
ekonomija. Verovatno većina nas misli o ekonomiji kao sistemu proizvodnje i raspodele
dobara i usluga koje svakodnevno koristimo. Ovo je tačno u određenoj meri, ali mora biti
upotpunjeno.
Rajski vrt je bio sistem proizvodnje i raspodele dobara i usluga, ali nije bio
ekonomija jer je sve bilo dostupno u neograničenom izobilju. Bez oskudice, ne postoji
potreba za štednjom – a samim tim ni za ekonomskom naukom. Ugledni britanski
ekonomista Lajonel Robins ponudio je klasičnu definiciju ekonomije:

Ekonomska nauka proučava korišćenje oskudnih resursa koji
imaju alternative upotrebe.

OSKUDICA

Šta se podrazumeva pod oskudicom? Podrazumeva se da je zbir onoga što svi žele
veći od zbira svega što postoji. Možda deluje kao jednostavna stvar, ali posledice oskudice
često krajnje pogrešno shvataju čak i visokoobrazovani ljudi. Na primer, jedan članak u
Njujork tajms-u predstavio je ekonomske nevolje i brige američke srednje klase – jedne od
najbogatijih grupa ljudi koja je ikada živela na ovoj planeti. Iako je uz ovaj članak priložena
i fotografija porodice američke srednje klase u svom bazenu, glavni naslov bio je:
"Američka srednja klasa jedva spaja kraj sa krajem". Druga zaglavlja glasila su:

"Odložene želje i neostvareni planovi"
"Ciljevi koji ostaju nedostižni"
"Retko imamo predah od štednje"

2
 Ukratko, želje američke srednje klase prevazilaze njenu kupovnu moć, iako bi ljudi
u drugim zemljama, pa čak i prethodne generacije Amerikanaca, njenu imovinu smatrali
neverovatnim bogatstvom. Ipak, američka srednja klasa i novinar smatraju da ona "jedva
spaja kraj s krajem", a sociolog sa Harvarda izjavio je da su ti ljudi "veoma ograničeni
svojim budžetom". Međutim, njih ne ograničava budžet, već stvarnost. Nikada nije
postojalo dovoljno resursa da bi svi bili potpuno zadovoljni. To je pravo ograničenje i
pravo značenje oskudice.
Njujork tajms je pisao da se jedna porodica američke srednje klase "našla u
problemu zbog prekomernog korišćenja kreditne kartice", ali da je posle "uspela da
dovede svoje finansije u red".

"Ali ako donesemo pogrešnu odluku, ponovo ćemo osećati pritisak zbog
računa, a to je nije prijatno", rekla je Džeraldin Frejžer.2

Izgleda da ljudi iz akademskih i novinarskih krugova, kao i pripadnici srednje

klase, nisu svesni postojanja oskudice, koja zahteva njihovu produktivnost i odgovornost
pri potrošnji zarade. Ipak, ništa nije obeležilo istoriju čovečanstva više nego oskudica i
potreba za štednjom koja je prati.
Nezavisno od mudrosti i plemenitosti naših politika, običaja i institucija,
jednostavno ne postoji dovoljno dobara koja bi u potpunosti zadovoljila sve naše potrebe i
želje. "Nezadovoljene potrebe" su nužne u tim okolnostima, bilo u kapitalističkoj,
socijalističkoj, feudalnoj ili nekoj drugoj privredi. Svi ovi ekonomski sistemi predstavljaju
različite institucionalne načine postizanja kompromisa koji su neizbežni u svakoj privredi.

2
Louis Uchitelle, "The American Middle, Just Getting By" New York Times, August 1, 1999, section 3, pp. 1, 13.

3
 PRODUKTIVNOST

Ekonomija se ne bavi samo načinima na koji potrošači koriste postojeći autput
dobara i usluga. Ona se takođe bavi time kako taj autput nastaje od prvobitnih oskudnih
resursa – kako se input pretvara u autput.3
Drugim rečima, ekonomija proučava posledice odluka koje ljudi donose u vezi sa
upotrebom zemlje, rada, kapitala i drugih resursa od kojih se proizvodi obim autputa koji
određuje životni standard u državi. Te odluke i njihove posledice mogu da budu važnije od
samih resursa, što se vidi iz postojanja siromašnih zemalja koje su bogate prirodnim
resursima i zemalja poput Japana i Švajcarske koje imaju relativno malo prirodnih
resursa, ali i visoki životni standard. Vrednost prirodnih resursa po glavi stanovnika je
nekoliko puta veća u Venecueli i Urugvaju u odnosu na Japan i Švajcarsku, ali stvarni
dohodak po glavi stanovnika u Japanu i Švajcarskoj je dvostruko veći nego u Urugvaju, a
višestruko veći nego u Venecueli.4
Pored oskudice u srži ekonomije su i "alternativne upotrebe". Kad bi svaki resurs
mogao da se iskoristi samo na jedan način, ekonomija bi bila mnogo jednostavnija.
Međutim, iz vode možete da dobijete i paru i led, dok se u kombinaciji sa drugim stvarima
dobijaju bezbrojne mešavine i jedinjenja. Slično tome, od nafte se ne proizvode samo
benzin i lož-ulje, već i plastika, asfalt i vazelin. Rude gvožđa mogu se koristiti za
proizvodnju širokog spektra predmeta od čelika – od spajalica, preko automobila, pa sve
do nebodera.
Koliko kog resursa treba alocirati na svaku od njegovih mnogobrojnih mogućih
upotreba? Svaka privreda mora da pruži odgovor na ovo pitanje, i svaka to čini na jedan ili
drugi način, efikasno ili neefikasno. Cilj ekonomije je efikasna alokacija resursa. Različiti

3
Input predstavlja faktore proizvodnje poput rada, sirovina, energije, zemlje itd. koji se troše u proizvodnji kako bi
se dobili finalni proizvodi ili usluge, odnosno autput. Input možemo posmatrati i kao troškove proizvodnje.
Prim. prev.
4 John Kay, Culture and Prosperity: The Truth About Markets—Why Some Nations Are Rich but Most Remain Poor
(New York: HarperBusiness, 2004), p. 27; The World Almanac and Book of Facts: 2013 (New York: World
Almanac Books, 2012), pp. 793, 839, 850, 851.

4
tipovi privreda su u suštini različiti načini donošenja odluka o alokaciji oskudnih resursa –
a ove odluke imaju posledice po celo društvo.
Na primer, sovjetska industrija je koristila više električne energije u odnosu na
američku, iako je imala manju količinu autputa od američke.5 Neefikasnost pretvaranja
inputa u autpute odrazila se na niži životni standard u Sovjetskom Savezu, koji je bio
veoma bogat prirodnim resursima, možda čak i najbogatiji na svetu. Rusija je jedna od
malobrojnih industrijskih zemalja koja proizvodi više nafte nego što troši. Ali obilje
resursa ne dovodi automatski do obilja dobara.
Efikasnost u proizvodnji – stopa po kojoj se inputi pretvaraju u autpute – nije samo
još jedna formalnost u ekonomskoj nauci. Ona utiče na životni standard celih društava.
Lakše ćemo zamisliti ovaj proces ako razmišljamo o konkretnim stvarima– rudama
gvožđa, nafti, drvetu i drugim inputima koji ulaze u proizvodni proces, kao i o rezultatima
ovog procesa – nameštaju, hrani i automobilima. Ne treba svoditi ekonomske odluke na
odluke o novcu. Iako reč "ekonomija" mnoge asocira na novac, za društvo kao celinu novac
predstavlja samo veštačko sredstvo za postizanje stvarnih ciljeva. U suprotnom, vlade bi
mogle sve da nas obogate jednostavnim štampanjem novca. Siromaštvo ili prosperitet
jedne države ne određuje novac već obim dobara i usluga.

ULOGA EKONOMIJE

Jedno od pogrešnih shvatanja ekonomske nauke jeste da ona može da vam kaže
kako da zaradite novac ili da vodite biznis ili da predvidite fluktuacije na berzi. Međutim,
ekonomija se ne svodi na lične finansije ili vođenje biznisa, a još uvek nije otkrivena
pouzdana formula koja može da predvidi fluktuacije na berzi.
Kada ekonomisti analiziraju cene, plate, zarade ili međunarodni trgovinski bilans,
oni zapravo utvrđuju uticaj koji odluke iz raznih delova ekonomije imaju na alokaciju

5
Nikolai Shmelev and Vladimir Popov, The Turning Point: Revitalizing the Soviet Economy (New York: Doubleday,
1989), pp. 128–129.

5
oskudnih resursa, a koje poboljšavaju ili pogoršavaju materijalni životni standard
celokupnog stanovništva.
Ekonomija nije samo tema koja služi za izražavanje mišljenja ili emocija. Ona je
sistematska studija uzroka i posledica, koja ukazuje na to šta se događa kada činite
određene stvari na određen način. Metode koje je koristio marksistički ekonomista Oskar
Lang u ekonomskoj analizi suštinski se ne razlikuju od metoda koje je koristio
konzervativni ekonomista Milton Fridman.6 Ova knjiga se upravo bavi ovim osnovnim
ekonomskim principima.
Možemo razumeti posledice ekonomskih odluka ako sagledamo podsticaje koje
one proizvode, umesto prostog sagledavanja ciljeva kojima teže. Ovo znači da su
posledice, kako kratkoročne tako i dugoročne, važnije od namera.
Lako je imati dobre namere, ali ako ne razumemo kako ekonomija funkcioniše, one
mogu da dovedu do kontraproduktivnih, čak katastrofalnih posledica po celu državu.
Uzrok mnogih, možda čak i većine ekonomskih katastrofa bile su politike čiji je cilj bio da
budu korisne. Da su se kreatori i pristalice tih politika razumeli u ekonomiju, katastrofe su
se mogle izbeći.
Iako postoje neslaganja u ekonomiji, kao što postoje i u prirodnim naukama, to ne
znači da su osnovni ekonomski principi puka stvar subjektivnog mišljenja, baš kao što to
nisu osnovni principi hemije i fizike. Ajnštajnova analiza fizike nije bila samo Ajnštajnovo
mišljenje, kao što je svet shvatio posle Hirošime i Nagasakija. Ekonomske reakcije možda
nisu svakog dana preterano spektakularne ili tragične, ali je svetska ekonomska kriza
1930-ih dovela mnoge ljude do granice siromaštva, čak i u najbogatijim zemljama, a jedna
od njenih posledica bila je masovna glad, i to u zemljama sa viškom hrane. Na taj način je
verovatno odnela mnogo više žrtava nego Hirošima i Nagasaki.

6
Oskar Lange, "The Scope and Method of Economics," Review of Economic Studies, Vol. 13, No. 1 (1945–1946),
pp. 19–32; Milton Friedman, "The Methodology of Positive Economics," Essays in Positive Economics
(Chicago: University of Chicago Press, 1953), pp. 3–43.

6
 Nasuprot ovom primeru je dramatičan rast ekonomija Indije i Kine, koje su dugo
bile među najsiromašnijim državama na svetu. Rast su prouzrokovale fundamentalne
promene u ekonomskim politikama koje su ove zemlje sprovele u drugoj polovini XX veka.
Procenjuje se da je za jednu deceniju 20 miliona stanovnika Indije izašlo iz
siromaštva.7 U Kini je broj ljudi koji preživljavaju sa dolarom ili manje dnevno opao sa 374
miliona 1990. godine, tj. tadašnje trećine kineskog stanovništva, na 128 miliona do 2004.
godine, a to je sada desetina kineskog stanovništva8. Drugim rečima, promene u
ekonomskim politikama dovele su do boljitka za 250 miliona Kineza.
Zbog ovakvih podataka važno je izučavati ekonomiju, jer ona nije stvar
subjektivnog mišljenja i emocija. Ekonomska nauka služi za analizu uzroka i posledica,
ona je skup proverenog znanja i principa zasnovanih na tom znanju.
Jedna odluka uopšte ne mora da uključuje novac da bi bila ekonomska. Kada vojni
medicinski tim dospe na bojno polje na kojem su vojnici pretrpeli različite povrede, on je
suočen sa klasičnim ekonomskim problemom alokacije oskudnih resursa koji imaju
alternativne upotrebe. Skoro nikada nema dovoljno lekara, medicinskih sestara, bolničara
ili lekova. Neki ranjenici su na granici života i smrti i male su šanse za njihovo spasavanje.
Drugi imaju šansu da prežive ako im se odmah ukaže medicinska nega, dok ostale, koji
nisu teško ranjeni, verovatno čeka oporavak i bez ukazane pomoći.
Ako medicinski tim ne izvrši efikasnu alokaciju vremena i lekova, neki od ranjenih
vojnika će uzalud umreti, jer bi se vreme potrošilo i na vojnike kojima nega nije hitno
potrebna ili vojnike koji se ne mogu spasiti. Ovo je ekonomski problem, uprkos tome što
ne postoji nikakva novčana razmena.
Većina nas mrzi i samu pomisao na biranje između takvih alternativa. Svakako, kao
što smo već videli, deo američke srednje klase uzrujan je zbog toga što su primorani i na
mnogo umerenije izbore i kompromise. Međutim, život nas ne pita šta želimo, već nas

7
John Larkin, "Newspaper Nirvana? 300 Dailies Court India’s Avid Readers," Wall Street Journal, May 5, 2006, pp.
B1, B3.
8
"Poverty," The Economist, April 21, 2007, p. 110.

7
stavlja pred izbore. Ekonomska nauka je jedan od načina na koji pokušavamo da ih što
bolje iskoristimo.

DEO I: CENE I TRZ3 IS3 TA

9
 Poglavlje 2

ULOGA CENA




Čudo tržišta je u tome što usklađuje izbore bezbroj pojedinaca.

Vilijam Isterli9

Pošto znamo da je ključni zadatak svake privrede alokacija oskudnih resursa koji imaju
alternativne upotrebe, pitanje koje iz toga sledi jeste: kako one uspevaju u tome?
Očigledno je da različiti tipovi privreda to čine na različite načine. U feudalnoj
privredi vlastelin je naređivao seljacima šta da rade i kako da iskoriste njegove resurse. Na
primer, da uzgajaju manje ječma, a više pšenice, da koriste više đubriva, da odlažu seno na
određeno mesto, da isuše močvare. Takav sistem sličan je komunističkim društvima XX
veka, kao što je to bio Sovjetski Savez. Organizacija sovjetske ekonomije, iako je bila
mnogo modernija i složenija, izvršena je na sličan način, tj. tako što je vlada naređivala da
se izgradi hidroelektrična brana na Volgi, da se velika količina čelika proizvede u Sibiru, a
da se određena količina pšenice uzgaja u Ukrajini. Suprotnost ovom sistemu predstavlja
tržišna ekonomija koja je koordinisana putem cena, a u kojoj ne postoji niko na vrhu ko bi
naređivao kako da se kontrolišu i usklađuju privredne aktivnosti.
Mnogima je neshvatljiv način na koji neverovatno složene, tehnološki napredne
privrede mogu da funkcionišu bez bilo kakvog centralnog usmeravanja. Postoji anegdota

9
William Easterly, The White Man’s Burden: Why the West’s Efforts to Aid the Rest Have Done So Much Ill and So
Little Good (New York: Penguin Press, 2006), p. 168.

10
da je poslednji predsednik Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov pitao Margaret Tačer,
tadašnju premijerku Ujedinjenog Kraljevstva: "Na koji način obezbeđujete hranu svom
narodu?" Odgovor je glasio: nikako. To nije činila vlada, već cene. Štaviše, Britanci su imali
mnogo više hrane nego Sovjeti, iako se u Ujedinjenom Kraljevstvu nije proizvodilo
dovoljno hrane za potrebe domaćeg stanovništva već duže od jednog veka. Cene su im
omogućile njen uvoz iz drugih zemalja.
Zamislite kolika bi birokratija bila neophodna da se, u odsustvu cena, osigura da
samo London bude snabdeven tonama raznovrsne hrane koju konzumira svakodnevno.
Ipak, takva armija birokrata nije potrebna, a ljudi koji bi bili njen deo mogu da se bave
nekim produktivnijim zanimanjem. Jednostavni mehanizam cena obavlja isti posao brže,
jeftinije i bolje.
Ovo takođe važi za Kinu, u kojoj su komunisti i dalje na vlasti. Međutim, oni su do
početka XXI veka dozvolili slobodnom tržištu da koordiniše veliki deo kineske privrede.
Iako Kinezi čine petinu svetske populacije, Kina poseduje samo 10% svetskog obradivog
zemljišta. Zbog toga bi snabdevanje stanovništva hranom ponovo moglo da predstavlja
kritičan problem kao u vreme kada je na milione Kineza umiralo od učestale gladi. Danas
mehanizam cena omogućava da Kina uvozi hranu iz drugih zemalja:

Kina uvozi hranu iz Južne Amerike, Sjedinjenih Američkih Država i
Australije. Zbog toga trgovci i proizvođači poljoprivrednih proizvoda
poput Arčera Danielsa Midlanda prosperiraju. Oni su uspeli da zauzmu
mesto na kineskom nacionalnom tržištu za prerađenu hranu vrednom
100 milijardi dolara, koje na godišnjem nivou raste za više od 10%.
Ovo je donelo i iznenadnu sreću američkim farmerima sa Srednjeg
zapada, kojima odgovara porast cene soje za dve trećine u odnosu na
prethodnu godinu. Takođe, ovo je prouzrokovalo boljitak u ishrani
Kineza, koji su povećali unos kalorija za jednu trećinu u poslednjih
četvrt veka.10

10
Russell Flannery, "Feed Me," Forbes, May 24, 2004, p. 79.

11
 Zahvaljujući moći privlačnosti cena, početkom XXI veka američki lanac restorana
KFC uspeo je da ostvari veću potražnju u Kini nego u Sjedinjenim Američkim Državama.11
Potrošnja mlečnih proizvoda po glavi stanovnika u Kini gotovo se udvostručila za samo
pet godina.12 Jedno istraživanje je procenilo da je četvrtina odraslih Kineza gojazna, što
samo po sebi nije dobro, ali predstavlja ohrabrujući napredak u zemlji u kojoj je često
vladala glad.13

EKONOMSKO ODLUC3 IVANJE

Činjenica da ne postoji samo jedna osoba ili grupa osoba koje kontrolišu ili
koordinišu sve bezbrojne aktivnosti u tržišnoj privredi ne znači da se one dešavaju
nasumično ili haotično. Svaki potrošač, proizvođač, trgovac, zemljoposednik ili radnik
obavlja pojedinačne transakcije sa drugim pojedincima pod onim uslovima koji su
prihvatljivi za obe strane. Mehanizam cena prenosi te uslove, ne samo određenim
pojedincima koji neposredno učestvuju u transakciji već i celom ekonomskom sistemu, a
takođe i celom svetu. Kada bi neko drugi na nekom drugom mestu nudio bolji proizvod ili
uslugu po povoljnijoj ceni, ta činjenica bila bi preneta zahvaljujući mehanizmu cena i drugi
bi delovali po tom osnovu. Nije potrebno da izabrani zvaničnici ili komisija za planiranje
izdaju određeno naređenje potrošačima i proizvođačima, jer se ta činjenica brže prenosi
preko mehanizma cena nego što je bilo koji planer u stanju da sakupi informacije na
kojima bi zasnovao naređenja.
Kada bi neko na Fidžiju otkrio način na koji bi mogao da proizvede bolje cipele po
nižoj ceni, uskoro bismo verovatno videli te cipele na rasprodaji u Sjedinjenim Američkim
Državama, Indiji ili u bilo kojoj drugoj zemlji. Posle završetka Drugog svetskog rata
Amerikanci su mogli da kupuju kamere iz Japana, nezavisno od toga da li su američki
zvaničnici uopšte bili svesni da su ih Japanci tada proizvodili. Pošto je u svakoj modernoj

11
Ibid., p. 82.
12
Andrew Martin, "Awash in Milk and Headaches," New York Times, January 2, 2009, p. B5.
13
Shirley S. Wang, "Obesity in China Becoming More Common," Wall Street Journal, July 8, 2008, p. A18.

12
privredi više miliona proizvoda u opticaju, preterano je očekivati od lidera bilo koje
zemlje da budu upućeni u sve te proizvode, a kamoli u to koliko bi od svakog resursa
trebalo alocirati za njihovu proizvodnju.
Cene igraju presudnu ulogu u određivanju koliko kojeg resursa treba upotrebiti u
koju svrhu, kao i u određivanju načina na koji konačni proizvodi postaju dostupni
milionima ljudi. Ipak, ovu ulogu javnost retko razume, a političari je često zanemaruju.
Premijerka Margaret Tačer je napisala u svojim memoarima da je Mihail Gorbačov "jedva
razumeo ekonomiju"14, iako je on tada bio lider najveće države na svetu. Nažalost, on nije
bio jedinstven slučaj. Isto bi se moglo reći i za mnoge druge lidere velikih ili malih,
odnosno demokratskih ili nedemokratskih država.
Nedostatak znanja o ekonomiji nije ni približno značajan u zemljama u kojim cene
automatski koordinišu ekonomske aktivnosti kao što je u državama u kojima politički
lideri pokušavaju da upravljaju i koordinišu tim aktivnostima.
Mnogi ljudi jednostavno poimaju cene kao prepreke u dobijanju onoga što žele. Na
primer, oni čija je želja da žive u kući na plaži verovatno bi odustali od nje kada bi saznali
koliko zapravo takav posed može da bude skup. Međutim, visoke cene nisu razlog zbog
kojih svi ljudi ne mogu da žive u kući na plaži. Naprotiv, stvarnost je takva da ne postoji
dovoljan broj takvih kuća za sve ljude, a cene su jednostavno usaglašene sa stvarnošću.
Kada je mnogo ljudi zainteresovano za relativno mali broj kuća, one postaju veoma skupe
zbog odnosa ponude i tražnje. Ali cene nisu uzrok te oskudice. Ona bi postojala i u
feudalizmu, socijalizmu ili plemenskoj zajednici.
Kada bi sadašnje vlade mogle da smisle plan za "univerzalni pristup" kućama na
plaži i kada bi postavile gornju granicu cena tih poseda, to ne bi moglo da promeni
realnost u kojoj postoji ekstremna disproporcija između broja zainteresovanih ljudi i
broja kuća. Pošto postoji određen broj zainteresovanih ljudi i ograničen broj poseda na
plaži, kuće bi u odsustvu cena morale da se raspodele birokratskim dekretima, političkim
favorizovanjem ili nasumično ̶ ali raspodela bi svakako morala da se izvrši. Čak i kad bi

14
Margaret Thatcher, Statecraft: Strategies for a Changing World (London: HarperCollins, 2002), p. 81.

13
vlada proglasila posedovanje kuće na plaži osnovnim ljudskim pravom svih članova
društva, to ni na koji način ne bi promenilo postojanje oskudice.
Cene možemo uporediti sa glasnicima koji prenose vesti, ponekad dobre, a
ponekad i loše, kao u slučaju kuća na plaži kojih je premalo da bi svi koji žele mogli da žive
u njima. Primer dobrih vesti su kompjuteri – oni veoma brzo postaju jeftiniji i bolji zbog
neprestanog tehnološkog napretka. Ipak, većina ljudi koja uživa u prednostima napredaka
u oblasti visoke tehnologije nema ni najmanju predstavu o suštini promena koje stoje iza
njih. Međutim, cene prenose rezultate, koji su potrošačima bitni za odlučivanje, kao i za
povećanu produktivnost i korist koju im upotreba računara donosi.
Kada bi veliki izdanci rude gvožđa iznenada bili otkriveni, tog otkrića verovatno ne
bi bilo svesno više od jednog procenta populacije, ali svi bi saznali da su stvari od čelika
postale jeftinije. Ljudi koji bi razmatrali kupovinu radnog stola saznali bi da se više isplati
kupovina čeličnog radnog stola od drvenog i neki od njih bi se sigurno predomislili u vezi
sa vrstom radnog stola koji kupuju. Isto pravilo bi važilo za mnoge druge proizvode od
čelika kada bi se uporedili sa njihovim supstitutima od aluminijuma, bakra, plastike,
drveta ili drugih sirovina. Ukratko, promene u ceni bi omogućile svim potrošačima na
svetu da se mahom prilagode većem obilju poznatih izdanaka rude gvožđa, čak i ako 99%
njih ne bi bilo svesno novog otkrića.
Cene nisu samo način transfera novca. Njihova primarna uloga sastoji se u
pružanju finansijskih podsticaja koji će uticati na upotrebu resursa i njihovih rezultujućih
proizvodima. Cene ne usmeravaju samo potrošače, već i proizvođače. Kada se sve uzme u
obzir, ne postoji način na koji bi proizvođači mogli da znaju šta milioni različitih potrošača
žele. Na primer, jedino što svi proizvođači automobila znaju jeste da kada proizvode
vozilo sa određenom kombinacijom dodataka, mogu da prodaju te automobile po ceni
koja pokriva troškove njihove proizvodnje i koja im donosi profit. S druge strane, kada ih
proizvode sa drugačijom kombinacijom dodataka, ne prodaju ih podjednako uspešno. Da
bi se otarasili neprodatih automobila, prodavci moraju da snize njihove cene kako bi oni
prestali da zauzimaju mesta u salonu automobila, čak i ako bi ta odluka značila gubitak za

14
njih. To rade zbog toga što bi alternativa – mogućnost da ih uopšte ne prodaju – bila bi još
veći gubitak.
Iako se ekonomski sistem zasnovan na slobodnom tržištu ponekad naziva i
sistemom profita, on je zapravo sistem profita i gubitaka, a gubici su podjednako važni za
efikasnost privrede, jer oni poručuju proizvođačima šta da prestanu da proizvode i u šta
da prestanu da ulažu resurse i da investiraju. Gubici primoravaju proizvođače da
prestanu da proizvode ono što potrošači ne žele. Bez stvarnog znanja o tome zašto
potrošači preferiraju određen skup dodataka u odnosu na drugi, proizvođači automatski
proizvode više onoga što donosi profit, a manje proizvoda zbog kojih gube zaradu. To
dovodi do proizvodnje onoga što potrošači žele i prekida proizvodnju onoga što ne žele.
Iako su proizvođači isključivo okrenuti svojim interesima i interesima svoje kompanije, sa
ekonomskog stanovišta društvo bolje iskorišćava ograničene resurse jer cene usmeravaju
naše odluke.
Cene su stvorile svetsku komunikacijsku mrežu mnogo pre otkrića interneta. One
vas mogu povezati sa bilo kim, na bilo kom mestu na svetu gde je tržištu omogućeno
slobodno funkcionisanje. Na taj način mesta koja nude najniže cene za određena dobra
mogu da ih prodaju po celom svetu. Posledica ovoga je da se može desiti da nosimo majice
iz Malezije, cipele iz Italije i pantalone iz Kanade, a vozimo japanske automobile čije su
gume proizvedene u Francuskoj.
Tržišta u kojima cene koordinišu ekonomske aktivnosti omogućavaju ljudima da
saopšte drugim ljudima koju količinu nekog dobra žele i koliko novca su spremni da
potroše, dok ovi drugi saopštavaju koliko tog dobra su spremni da ponude u zamenu za tu
kompenzaciju. Pošto su cene uslovljene ponudom i tražnjom, one utiču na to da se
prirodni resursi premeste iz mesta u kojima su veoma zastupljeni, npr. iz Australije, na
mesta u kojima skoro da ne postoje, kao što je Japan. Japanci su spremni da plate više za te
resurse nego Australijanci. Veće cene će pokriti tranzitne troškove i doneti veći profit od
prodaje istih resursa u Australiji, u kojoj velika zastupljenost tih resursa snižava njihovu
cenu. Otkriće velikih količina rude boksita u Indiji smanjilo bi troškove aluminijumskih

15
palica za bejzbol u Americi. Katastrofalni prinosi pšenice u Argentini povećali bi plate
poljoprivrednika u Ukrajini, jer bi postojala veća tražnja za njihovom pšenicom na
svetskom tržištu, a samim tim bi i njena cena porasla.
Kada postoji veća ponuda nekog proizvoda nego tražnja za njim, konkurencija
među prodavcima koji pokušavaju da se otarase viška dovodi do sniženih cena, što za
rezultat ima manju buduću proizvodnju tog proizvoda, jer resursi korišćeni za ovaj proces
postaju dostupni za nešto za čime postoji veća tražnja. Nasuprot tome, kada tražnja za
nekim određenim dobrom prevaziđe postojeću ponudu, njegova cena raste zbog
konkurencije među potrošačima, što daje podsticaj za veću proizvodnju tog dobra,
odnosno za preusmeravanje resursa iz drugih delova privrede.
Značaj cena u alokaciji resursa na slobodnom tržištu očigledniji je na primerima
situacija u kojima cenama nije dozvoljeno vršenje ove funkcije. Za vreme centralizovane
privrede u Sovjetskom Savezu cene nisu određivale ponuda i tražnja već centralni planeri
koji su neposrednim naređenjima usmeravali upotrebu resursa i određivali cene. Dvojica
sovjetskih ekonomista, Nikolaj Šmelev i Vladimir Popov, opisali su situaciju u kojoj je
njihova vlada povećala cenu krtičijeg krzna, čime je prouzrokovala porast lova na krtice i
prodaje njihovog krzna:

Država kupuje sve više krzna, i sada su svi centri za distribuciju postali
prenatrpani njime. Industrija nije sposobna da ih sve iskoristi, zbog čega
trule u skladištima pre nego što uopšte mogu da stignu do faze prerade.
Ministarstvo lake industrije je već dvaput zahtevalo od Goskomcena da
snizi kupovnu cenu, ali "o tom pitanju još uvek nije doneta odluka". Ovo ne
iznenađuje jer su članovi Goskomcena previše zauzeti da bi je doneli. Oni
nemaju vremena jer su, osim za određivanje cene krzna, zaduženi za
određivanje još 24 miliona cena.15

U zemlji u kojoj živi više od stotinu miliona ljudi mnogo je jednostavnije da svako
pojedinačno prati cene, nego da to radi vladina agencija zadužena za 24 miliona cena. To
je zbog toga što svaki pojedinac i firma moraju da prate samo relativno mali broj cena,

15
Nikolai Shmelev and Vladimir Popov, The Turning Point: Revitalizing the Soviet Economy (New York: Doubleday,
1989), p. 170.

16
koje su im relevantne za donošenje odluka. Celokupna koordinacija ovih bezbrojnih
izolovanih odluka sprovodi se zahvaljujući efektima ponude i tražnje na cene i efektima
koje cene imaju na ponašanje potrošača i proizvođača. Novac govori, a ljudi slušaju.
Njihove reakcije su obično brže od mogućnosti centralnih planera da pročitaju sve
izveštaje.
Iako ljudima može da se čini da je naređivanje privrednih aktivnosti racionalniji ili
uređeniji način koordinacije ekonomije, praksa iznova pokazuje da to nije toliko efikasno.
U sovjetskoj centralno planiranoj ekonomiji postojalo je mnogo situacija nalik ovoj sa
krznima, a gomilanje neprodatih dobara u skladištima uz istovremenu bolnu nestašicu
drugih dobara koja su mogla biti proizvedena istim tim resursima predstavljalo je
hronični problem. U tržišnoj privredi cene dobara koja su višak automatski bi opale zbog
odnosa ponude i tražnje, dok bi cene oskudnih dobara naglo porasle iz istih razloga.
Konačan rezultat je automatsko premeštanje resursa iz oblasti u kojoj su dobra višak u
oblast gde postoji nestašica, jer proizvođači tragaju za profitima i izbegavaju gubitke.
Problem nije bio u tome što su planeri u Sovjetskom Savezu ili drugim planskim
ekonomijama napravili greške u nekim specifičnim slučajevima. Greške ne prave samo
centralni planeri, one postoje u svim ekonomskim sistemima – kapitalističkom,
socijalističkom ili bilo kom drugom. Ispostavilo se da je suštinski problem centralnog
planiranja to što su se njegovi zadaci iznova pokazivali previše zahtevnim za ljude u
svakoj zemlji. Rečima sovjetskih ekonomista Šmeleva i Popova:

Bez obzira na naša nastojanja da racionalno organizujemo resurse bez
njihovog traćenja, bez obzira na to sa kolikom strašću i pažnjom planiramo
delove koji čine ekonomsku strukturu, to još uvek nije u našoj moći.16

16
Ibid., p. 213.

17
 CENE I TROS3 KOVI

U tržišnoj ekonomiji cene nisu samo brojevi koji su pali sa neba ili koje su prodavci
arbitrarno odredili. Iako ste slobodni da odredite cenu dobara ili usluga koje nudite, te
cene će postati ekonomska stvarnost samo ako su ostali ljudi spremni da ih plate, a to ne
zavisi od samih cena koje ste odredili, već od toga koliko potrošača želi ono što nudite i od
toga koliko ostali proizvođači naplaćuju za ista dobra ili usluge.
Čak i kada biste proizveli nešto na šta bi kupac bio spreman da potroši 100$ i
ponudili taj proizvod za 80$, taj kupac ne bi potrošio svoje pare kod vas kad bi neki drugi
proizvođač ponudio isti proizvod za 70$. Iako sve ovo deluje očigledno, posledice koje
slede uopšte nisu jasne nekim ljudima, na primer onima kojima je "pohlepa" kriva za
visoke cene, jer to podrazumeva da prodavac može svojevoljno da određuje arbitrarne
cene i da uspešno prodaje po njima. Na primer, na naslovnoj strani lista Republika Arizona
pisalo je:

Pohlepa je dovela do rekordnih nivoa cena i prodaje stanova u glavnom
gradu u 2005. godini. Strah upravlja tržištem ove godine.17

Ovim tekstom se tvrdi da niže cene podrazumevaju manje pohlepe umesto da
podrazumevaju promenjene okolnosti koje smanjuju mogućnost prodavaca da uspešno
prodaju proizvode po istoj ceni kao pre. Promenjene okolnosti u ovom slučaju
predstavljala je činjenica da su kuće koje su bile na prodaju ostale duže na tržištu u
Feniksu nego prethodne godine, kao i činjenica da su prodavci "imali poteškoća da
prodaju i kuće i po izuzetno sniženim cenama".18 Nije postojao ni najmanji pokazatelj da
su prodavci bili manje zainteresovani za prodaju po najvišoj mogućoj ceni, tj. da su bili
manje "pohlepni".

17
Catherine Reagor, "How Low Will It Go?" Arizona Republic, June 18, 2006, p. A1.
18
Ibid., pp. A1, A20.

18
 Tržišna konkurencija određuje koliko neko može da naplati za dobro, a da
istovremeno zaradi, tako da nije u pitanju ničija ćud, bila ona pohlepna ili ne, već je u
pitanju postojanje okolnosti koje uzrokuje tržište. Ličnosti prodavaca, bili oni "pohlepni"
ili ne, ne govore nam o tome koju cenu je kupac spreman da plati.

Cenovna alokacija resursa
Sada bi trebalo podrobnije da istražimo procese u kojima cene alociraju oskudne
resurse koji imaju alternativne upotrebe. Situacija u kojoj potrošači žele proizvod A, a ne
žele proizvod B predstavlja najjednostavniji primer efikasne upotrebe oskudnih resursa
usled mehanizma cena. Međutim, cene su podjednako važne u češćim i složenijim
situacijama kada potrošači žele oba proizvoda, i A i B, kao i mnoge druge stvari, od kojih
neke zahtevaju iste resurse prilikom proizvodnje. Na primer, potrošači ne žele samo sir,
već i sladoled i jogurt, kao i druge mlečne proizvode. Na koji način cene pomažu ekonomiji
da odredi koliko mleka treba raspodeliti za svaki od ovih proizvoda?
Kada potrošači plaćaju sir, sladoled i jogurt, oni istovremeno indirektno biraju i
koliko mleka će se raspodeliti za koji proizvod. Drugim rečima, novac koji pristiže od
prodaje ovih proizvoda omogućava proizvođačima da ponovo kupe mleko kako bi
nastavili da proizvode ista dobra. Kada se poveća tražnja za sirom, proizvođači sira koriste
svoje dodatne prihode da bi kupili deo mleka koje se ranije koristilo za proizvodnju
sladoleda i jogurta. Na taj način oni povećavaju proizvodnju sira da bi zadovoljili povećanu
tražnju. Kada proizvođači sira zahtevaju više mleka, ovaj zahtev povećava cenu mleka za
sve, uključujući i proizvođače sladoleda i jogurta. Pošto proizvođači drugih proizvoda
povećavaju cene sladoleda i jogurta kako bi pokrili veće troškove mleka koje ulazi u
proizvodnju, verovatno je da će potrošači kupovati manje ovih drugih mlečnih proizvoda
po višim cenama.
Kako će svaki proizvođač znati koliko mleka bi trebalo da kupi? Očigledno je da će
kupiti onu količinu mleka koja će uspeti da pokrije veće troškove usled poskupljenja
mlečnih proizvoda. Ukoliko ljudi koji kupuju sladoled nisu obeshrabreni višim cenama, za

19
razliku od onih koji kupuju jogurt, onda će veća količina dodatnog mleka koja ulazi u
proizvodnju sira poteći od mleka koje je pre ulazilo u proizvodnju jogurta, a ne u
proizvodnju sladoleda.
Ova situacija oslikava opšti princip koji kaže da cena koju je jedan proizvođač
spreman da plati za određeni sastojak postaje cena koju ostali proizvođači moraju da plate
za taj isti sastojak. Ovaj princip važi kako za mleko koje ulazi u proizvodnju sira, sladoleda
i jogurta tako i za drvo koje ulazi u proizvodnju palica za bejzbol, nameštaja i papira. Ako
bi se udvostručila tražnja za papirom, takođe bi se udvostručila tražnja za drvenom
pulpom. Pošto bi kao odgovor na povećanu tražnju porasla i cena drveta, porasla bi i cena
palica za bejzbol i cena nameštaja, kako bi se pokrili veći troškovi proizvodnje.
Posledice su dalekosežne. Kako raste cena mleka, mlekare imaju veći podsticaj da
proizvode više mleka. To može da dovede do povećane kupovine krava, što smanjuje
klanje teladi zbog njihovog mesa. Ali posledice se ne zaustavljaju na tome. Pošto je veći
broj krava pošteđen klanja, manje kravlje kože je dostupno na tržištu i cene rukavica za
bejzbol rastu zbog ponude i tražnje. Takve posledice imaju isti uticaj na celokupnu
privredu kao što bacanje kamenčića izaziva talasanje vodene površine.
Niko nije zadužen za koordinaciju svih ovih procesa jer niko ne bi mogao da prati u
kojim se sve pravcima kreću brojne posledice. Ovakvi zadaci su se pokazali previše
složenim za centralne planere u bilo kojoj zemlji.

Postepena supstitucija
Pošto oskudni resursi imaju alternativne upotrebe, pojedinci i kompanije koji
određuju vrednost ovih upotreba takođe određuju troškove koje ostali moraju da plate
ukoliko žele da se nadmeću za korišćenje nekih od ovih resursa. Sa stanovišta celokupne
privrede, ovo znači da je najverovatnije da će resursi biti najefikasnije upotrebljeni
kada postoji cenovna konkurencija na tržištu. Ovo ne znači da jedna upotreba kategorički
isključuje sve druge upotrebe, naprotiv, prilagođavanje je postepeno. Samo će ona količina
mleka koja je podjednako vredna za konzumente sladoleda ili jogurta kao što je za kupce

20
sira biti iskorišćena za proizvodnju sladoleda ili jogurta. Samo će ona količina drveta koja
je podjednako vredna za proizvođače bejzbol palica ili nameštaja koliko je za proizvođače
papira biti iskorišćena za proizvodnju bejzbol palica i nameštaja.
Osvrnimo se na tražnju sa stanovišta potrošača: među konzumentima sira,
sladoleda ili jogurta, nekima će biti veoma stalo do određene količine proizvoda, manje
stalo do dodatnih količina i, nakon određenog trenutka, postaće ravnodušni prema daljoj
potrošnji ili će čak nerado trošiti posle zadovoljenja potreba. Isti princip važi i u
situacijama kada se veća količina drveta koristi za proizvodnju papira i kada, u skladu sa
tim, proizvođači i konzumenti nameštaja i palica za bejzbol moraju da izvrše postepeno
prilagođavanje. Ukratko, cene koordinišu upotrebu resursa tako da se iskoristi ona
količina resursa za proizvodnju jednog dobra koja je podjednako vredna za druge ljude u
drugim upotrebama. Na taj način privreda u kojoj ekonomske aktivnosti koordinišu cene
ne dovodi do situacija u kojima sira ima toliko puno da je ljudima muka od njega dok drugi
uzalud traže više sladoleda ili jogurta.
Iako se ova situacija čini apsurdnom, ona se često događala u privredama u kojima
cene ne izvršavaju alokaciju oskudnih resursa. U Sovjetskom Savezu krzna nisu bila jedina
dobra koja se nisu mogla prodati i koja su se gomilala u skladištima dok su ljudi čekali u
dugačkim redovima za osnovne namirnice.19 Efikasna alokacija oskudnih resursa koji
imaju alternativne upotrebe ne predstavlja samo apstraktan pojam za ekonomiste. Ona
određuje kvalitet života miliona ljudi.
Kao što nam je primer sa kućama na plaži pokazao, cene odslikavaju stvarnost, tj.
sa stanovišta celokupnog društva, trošak određenog resursa je određen vrednošću
alternativnih upotreba tog resursa. Taj trošak se reflektuje na tržištu kada cena koju je
jedan pojedinac spreman da plati postane trošak koji ostali moraju da plate kako bi se
izborili za deo istog oskudnog resursa ili za proizvod od tog resursa. Ipak, nezavisno od

19
Posetilac Sovjetskom savezu 1987. godine izveštava: "veliki broj ljudi u redovima satima je strpljivo stajao da bi
kupio stvari; na jednom uglu ljudi su čekali da bi kupili paradajz iz kartonske kutije, a ispred prodavnice
pored našeg hotela postajali su redovi čitava tri dana. Kasnije smo saznali da je na dan našeg dolaska
prodavnica dobila isporuku muškog donjeg veša". Midge Decter, An Old Wife’s Tale, s. 169.

21
toga da li je u određenom društvu zastupljen kapitalistički sistem cena ili socijalistički,
feudalni ili bilo koji drugi sistem, stvarni trošak bilo kojeg dobra i dalje predstavlja
njegova vrednost u alternativnim upotrebama. Stvarni trošak izgradnje mosta predstavlja
bilo koje drugo dobro koje je moglo biti izgrađeno istim radom i istim materijalima. Ovo
takođe važi na nivou pojedinaca, čak i bez učešća novca. Trošak gledanja sitkoma ili
sapunice predstavlja vrednost ostalih aktivnosti koje su mogle da se obave za to vreme.

Ekonomski sistemi
Različiti ekonomski sistemi se na različite načine i različitim stepenom efikasnosti
bave stvarnošću, ali ona postoji nezavisno od bilo kog ekonomskog sistema u bilo kojem
društvu. Kada prihvatimo ovu tezu, možemo da utvrdimo koliko se ekonomski sistemi koji
koriste cene kao mehanizam raspodele oskudnih resursa razlikuju u efikasnosti od
ekonomskih sistema u kojima ove procese određuju kraljevi, političari ili birokrate,
naređujući ko će da dobije koju količinu određenog dobra.
U kratkom vremenskom periodu veće otvorenosti Sovjetskog Saveza, pred njegov
raspad, kada je došlo do napretka slobode govora, dvojica već spomenutih sovjetskih
ekonomista napisali su knjigu u kojoj je tačno opisan način funkcionisanja sovjetske
privrede, a knjiga je kasnije prevedena na engleski.20 Kako su Šmelev i Popov napisali,
privredna preduzeća u Sovjetskom Savezu od Vlade "uvek traže više nego što im je
potrebno" u smislu sirovina, opreme i ostalih resursa za korišćenje u proizvodnji. Prema
ovim ekonomistima oni "uzimaju sve čega mogu da se dokopaju, nezavisno od stvarnih
potreba, a efikasno korišćenje materijala ih ne zabrinjava". "Na kraju krajeva, niko ‘sa
vrha’ ne može tačno da zna kakve su stvarne potrebe", tako da je "rasipništvo" imalo
smisla21 iz perspektive upravnika sovjetskog preduzeća.
Među protraćenim resursima bili su i radnici. Ovi ekonomisti su procenili da je
"između 5% i 15% radnika većine preduzeća bilo višak koji je zadržan ‘za svaki

20
The Turning Point: Revitalizing the Soviet Economy (New York: Doubleday, 1989).
21
Nikolai Shmelev and Vladimir Popov, The Turning Point, p. 131.

22
slučaj’".22 Posledica je bila da je sovjetska privreda koristila mnogo više resursa za
proizvodnju određene količine autputa nego ekonomski sistemi koji su koordinisani
putem cena, poput Japana, Nemačke i drugih tržišnih privreda. Navodeći zvanične
statistike, Šmelev i Popov su se žalili:

Za proizvodnju tone bakra trošimo 1000 kilovat sati električne
energije u odnosu na 300 koje troši Zapadna Nemačka. Za proizvodnju
tone cementa trošimo dvostruko veću količinu energije od Japana.23

Sovjetskom Savezu nisu nedostajali resursi, štaviše, bio je jedna od resursima

najbogatijih država na svetu, ako ne i najbogatija. Nisu nedostajali ni visokoobrazovani i
obučeni ljudi. Ono što je nedostajalo bio je ekonomski sistem koji bi efikasno koristio te
resurse.
Pošto sovjetska preduzeća nisu imala ista finansijska ograničenja kao
kapitalistička, nabavljala su više mašina nego što im je bilo potrebno, koje su, kako su
sovjetski ekonomisti napisali, "sakupljale prašinu u skladištima ili rđale napolju".24
Ukratko, sovjetska preduzeća nisu bila primorana na ekonomičnost, to jest, da se prema
resursima odnose kao da su oskudni i da imaju alternativne upotrebe, upravo zato što nije
postojalo nadmetanje kao u tržišnoj privredi. Iako je takvo traćenje resursa jedva koštalo
sovjetska preduzeća, u velikoj meri je uticalo na sovjetski narod u vidu nižeg životnog
standarda od onog koji su njihovi resursi i tehnologije mogli da im pruže da su bili
efikasno korišćeni.
Svakako da traćenje inputa koje su ovi ekonomisti opisali ne bi moglo da opstane u
privredi u kojoj bi ovi inputi bili izloženi konkurenciji za alternativne upotrebe i u kojoj bi
preduzeće moglo da preživi samo ako bi uspelo da svoje troškove održi nižim od prodajne
cene. U kapitalističkom sistemu u kojem cene koordinišu ekonomske aktivnosti količina
inputa koje preduzeće koristi morala bi da bude zasnovana na njegovim najtačnijim

22
Ibid., p. 181.
23
Ibid., p. 129.
24
Ibid., p. 141.

23
mogućim procenama o onome šta je zaista potrebno, a ne od sposobnosti menadžera
preduzeća da ubede visoke vladine zvaničnike.
Nije bilo moguće da ovi visoki zvaničnici budu stručnjaci za čitav opseg industrija i
proizvoda pod njihovom kontrolom, tako da su nosioci moći u centralnim agencijama za
planiranje u neku ruku bili zavisni od onih koji su bili stručni za svoje oblasti poslovanja.
Upravo je ova odvojenost moći od znanja bila u srži problema.
Centralni planeri su mogli da budu skeptični u pogledu onoga što im menadžeri
preduzeća govorili, ali skepsa nije znanje. Proizvodnja je mogla da padne ako resursi ne bi
bili odobreni, usled čega bi "letele glave" u centralnim agencijama za planiranje. Ukupan
rezultat bio je prekomerna upotreba resursa koju su opisali sovjetski ekonomisti. Kontrast
između sovjetske privrede i privreda Japana i Nemačke samo je jedan od mnogih primera
koji prikazuju razliku između ekonomskih sistema koji koriste cene za alokaciju resursa i
sistema koji se oslanjaju na političku ili birokratsku kontrolu. I u drugim regionima sveta i
političkim sistemima postojali su slični kontrasti između mesta koja su koristila cene za
raspodelu dobara i alokaciju resursa i onih sistema kojima raspodelu i alokaciju određuju
nasledni vladari, izabrani zvaničnici ili postavljene komisije za planiranje.
Kada su se 1960-ih godina mnoge afričke kolonije izborile za nezavisnost,
predsednik Gane i predsednik susedne Obale Slonovače sklopili su poznatu opkladu oko
toga koja će od te dve zemlje brže napredovati u predstojećim godinama. U to vreme Gana
je bila naprednija od Obale Slonovače i imala je više prirodnih resursa, tako da se činilo da
se predsednik Obale Slonovače nepromišljeno kladio. Međutim, znao je da se Gana
opredelila za centralizovanu privredu, dok se Obala Slonovače u većoj meri opredelila za
slobodno tržište. Do 1982. godine Obala Slonovače je ekonomski nadmašila Ganu u tolikoj
meri da je 20% njenog stanovništva koje je bilo najsiromašnije imalo veći realni dohodak
po glavi stanovnika od većine građana Gane.25

25
William McCord, The Dawn of the Pacific Century: Implications for Three Worlds of Development (New
Brunswick, NJ: Transaction Publishers, 1991), pp. 154–155; Robin W. L. Alpine and James Pickett,
Agriculture, Liberalisation and Economic Growth in Ghana and Côte D’Ivoire: 1960–1990 (Paris:
Organisation for Economic Co-operation and Development, 1993), pp. 11, 14–15, 75

24
 Ovo se ne može pripisati superiornosti neke države ili naroda. Zapravo, u
narednom periodu, kada je vlada Obale Slonovače konačno podlegla iskušenju da
kontroliše veći deo privrede, a Gana napokon naučila iz svojih grešaka i počela da slabi
vladinu kontrolu tržišta, uloge ovih dveju zemalja su se zamenile – privreda Gane počela je
da beleži rast, dok je privreda Obale Slonovače zapala u recesiju.26
Slična poređenja mogla bi da se naprave i između Burme, koja je imala viši životni
standard pre uvođenja socijalizma, i Tajlanda čiji se životni standard poboljšao njegovim
ukidanjem. Druge države poput Indije, Nemačke, Kine, Novog Zelanda, Južne Koreje i Šri
Lanke iskusile su nagle uspone ekonomije posle njihovog oslobođenja od vladine kontrole
i početka većeg oslanjanja na cene za alokaciju resursa. Od 1960-ih Indija i Južna Koreja
imale su ekonomije sličnih nivoa, ali krajem 1980-ih dohodak po glavi stanovnika Južne
Koreje bio je deset puta veći od onog u Indiji.27
Indija se dugi niz godina posle sticanja nezavisnosti 1947. godine držala
centralizovane privrede. Međutim, po rečima uglednog londonskog časopisa Ekonomist,
Indija se devedesetih "otarasila četiri decenije duge ekonomske izolacije i planiranja i
oslobodila indijske preduzetnike po prvi put od sticanja nezavisnosti". Usledila je i
godišnja stopa rasta od 6%, koja ju je učinila "jednom od velikih svetskih ekonomija sa
najbržim rastom".28 U periodu od 1950. do 1990. godine, prosečna stopa privrednog rasta
u Indiji iznosila je 2%.29 Kumulativni efekat trostruko bržeg rasta bio je izbavljenje
miliona Indijanaca iz siromaštva.
U Kini je tranzicija ka tržišnoj privredi počela ranije, osamdesetih godina. Stega
vladine kontrole prvo je bila olabavljena u eksperimentalne svrhe u određenim
ekonomskim sektorima i u određenim geografskim regijama. Ova politika je dovela do

26
Robin W. L. Alpine and James Pickett, Agriculture, Liberalisation and Economic Growth in Ghana and Côte
D’Ivoire, p. 18.
27
Daniel Yergin and Joseph Stanislaw, The Commanding Heights: The Battle Between Government and the
Marketplace That Is Remaking the Modern World (New York: Simon & Schuster, 1998), p. 222.
28
"Unlocking the Potential," The Economist, June 2, 2001, p. 13.
29
John Kay, Culture and Prosperity: The Truth About Markets—Why Some Nations Are Rich but Most Remain Poor
(New York: HarperBusiness, 2004), p. 279.

25
zapanjujućih ekonomskih kontrasta u samoj zemlji, kao i do brzog ekonomskog rasta
uopšte.
Godine 1978. manje od 10% poljoprivrednog autputa bilo je prepušteno
mehanizmima slobodnog tržišta. Ostatak je podlegao vladinoj kontroli nad distribucijom.
Ipak, do 1990. godine 80% poljoprivrednog autputa je bilo dostupno za neposrednu
kupovinu na tržištu.30 Neto rezultat je predstavljao veću količinu i veliku raznovrsnost
hrane dostupne gradskom stanovništvu Kine, kao i porast dohotka poljoprivrednika za
50% u toku samo nekoliko godina.31 Nasuprot strašnim ekonomskim problemima sa
kojima se Kina suočavala za vreme gotovo potpune državne kontrole tokom vladavine
Mao Cedunga, prepuštanje cena tržišnim mehanizmima neposredno posle njegove smrti
1976. godine prouzrokovalo je zadivljujuću stopu ekonomskog rasta od 9% u periodu od
1978. do 1995. godine.
Dok nas istorija uči o postojanju ovakvih događaja, ekonomija objašnjava njihove
uzroke – šta to čini cene toliko uspešnijim u odnosu na političku kontrolu privrede.
Ekonomija se ne bavi samo cenama, ali razumevanje mehanizma cena je osnov za
razumevanje ostatka ekonomije. Racionalno isplanirana privreda zvuči prihvatljivije od
privrede u kojoj cene samostalno koordinišu i povezuju milione različitih odluka i
organizacija. Ipak, sovjetski ekonomisti koji su videli stvarne posledice centralno
planirane privrede doneli su drugačiji zaključak – naime, "postoji preveliki broj
ekonomskih odnosa, tako da je nemoguće uzeti ih sve u obzir i upravljati njima na
razuman način".32
Znanje je među najoskudnijim resursima, a sistem cena funkcioniše tako što
primorava one koji poseduju najviše znanja o svojoj sopstvenoj situaciji da se nadmeću za
dobra i resurse na osnovu tog znanja umesto na osnovu njihove sposobnosti da utiču na

30
Dwight Perkins, "Completing China’s Move to the Market," Journal of Economic Perspectives, Volume 8, Number 2
(Spring 1994), p. 26.
31
Xiaoshan Zhang, "Policy Coherence for Development: Issues for China," Trade, Agriculture and Development:
Policies Working Together, edited by the Organisation for Economic Co-operation and Development (Paris:
Organisation for Economic Co-operation and Development, 2006), p. 152.
32
Nikolai Shmelev and Vladimir Popov, The Turning Point, p. 160.

26
članove komisija za planiranje, zakonodavnu vlast ili kraljevsku palatu. Nezavisno od toga
koliko intelektualci vrednuju izražavanje sopstvenih interesa, ono nije ni približno
efikasan način prenosa tačnih informacija kao što je to primoravanje ljudi da se suoče sa
svojim izborima. To ih prisiljava da prikupljaju najtačnije informacije, a ne najubedljivije
reči.
Ljudska bića greše u svakom ekonomskom sistemu. Ključno pitanje jeste: Kakve
vrste podsticaja i ograničenja će ih navesti na to da sami isprave svoje greške? Verovatno
je da će u privredi u kojoj cene koordinišu ekonomske aktivnosti svaki proizvođač koji
neefikasno koristi resurse shvatiti da cena koju su kupci spremni da plate za proizvod ne
može da nadomesti troškove tih resursa. Na kraju krajeva, taj proizvođač je morao da se
takmiči sa drugima za resurse koji imaju alternativne upotrebe, te je platio više nego što
su ti resursi vredeli za druge proizvođače. Ako bi se ispostavilo da ti resursi nisu
iskorišćeni na najefikasniji način, proizvođač će izgubiti novac. Neće preostati drugi izbor
osim prestanka proizvodnje koja zahteva korišćenje tih resursa.
Kada proizvođači nisu spremni na promene, gubici novca dovode do stečaja, a na
taj način prestaje traćenje resursa koji su dostupni društvu. Zato su sa ekonomskog
stanovišta gubici podjednako važni kao i profiti, bez obzira na njihovu daleko veću
nepopularnost u svetu biznisa.
U privredi u kojoj cene koordinišu ekonomske aktivnosti, zaposleni i kreditori
insistiraju na tome da budu plaćeni, nezavisno od toga da li su menadžeri ili vlasnici
grešili. To znači da kapitalistička preduzeća mogu da prave greške sve dok se sama ne
zaustave, ili ih u tome ne zaustave nemogućnost dobijanja neophodnog rada i sredstava ili
stečaj. U feudalnom ili socijalističkom sistemu vođe su mogle da ponavljaju iste greške u
nedogled. Ostali su morali da plaćaju zbog posledica tih grešaka – njihov stvarni životni
standard bio je niži u odnosu na onaj koji bi postojao da su efikasnije bili iskorišćeni
oskudni resursi.
U odsustvu efikasnih cenovnih signala i pretnji u obliku finansijskih gubitaka koje
ti signali prenose proizvođačima, neefikasnost i rasipništvo Sovjetskog Saveza održavalo

27
se sve dok gubici nisu dosezali dovoljno visok i očigledan nivo da bi privukli pažnju
centralnih planera u Moskvi, koji su ionako bili zaokupljeni hiljadama drugih odluka.
Ironija je da su probleme koji su prouzrokovani nastojanjem da se privredom
upravlja neposrednim zapovestima ili arbitrarno nametnutim cenama predvideli još u
devetnaestom veku Karl Marks i Fridrih Engels, čije je ideje navodno sprovodio Sovjetski
Savez.
Engels je naglašavao da su fluktuacije cena "silom uspele da stave do znanja
proizvođačima pojedinačnih roba koja dobra i koju količinu njih zahteva društvo". Želeo
da je zna šta nam, bez takvog mehanizma, "garantuje da ćemo proizvesti neophodnu
količinu datog proizvoda, a ne višak, da nećemo biti gladni kukuruza i govedine, da
nećemo daviti u šećernoj repi i krompiru, da ćemo proizvoditi dovoljno pantalona za sve, a
da ćemo izbeći hiper proizvodnju dugmeta".33 Marks i Engels očigledno su razumeli
ekonomiju mnogo bolje od njihovih kasnijih sledbenika. Možda je Marksa i Engelsa više
zanimala ekonomska efikasnost od održanja političke kontrole sa vrha.
Postojali su i sovjetski ekonomisti koji su razumeli ulogu fluktuacije cena u
koordinisanju bilo koje privrede. Pred raspad Sovjetskog Saveza Šmelev i Popov, dvojica
gore citiranih sovjetskih ekonomista, rekli su da je "sve povezano u svetu cena, tako da
najmanja promena nekog elementa utiče na milione drugih u lancu elemenata".34 Ovi
ekonomisti su bili posebno svesni uloge cena jer su iskusili posledice politike koja nije
dozvoljavala cenama da vrše svoju funkciju. Međutim, ekonomisti nisu upravljali
sovjetskom privredom, već su to činili politički lideri. Za vreme Staljinove vladavine
mnogo ekonomista je bilo streljano zbog upozoravanja na određene stvari sa kojima on
nije hteo da se suoči.

33
Friedrich Engels, "Introduction by Friedrich Engels to the First German Edition," of Karl Marx, The Poverty of
Philosophy (New York: International Publishers, 1963), p. 19.
34
Nikolai Shmelev and Vladimir Popov, The Turning Point, p. 172.

28
 PONUDA I POTRAZ3 NJA

Verovatno ne postoji osnovniji ni očigledniji princip u ekonomiji od činjenice da
ljudi obično kupuju više po nižoj ceni, a manje po višoj ceni. Isto tako, oni koji proizvode
dobra ili pružaju usluge nude više po višoj ceni, a manje po nižoj. Ipak, ova dva
jednostavna principa, pojedinačno ili zajedno, utiču na značajan deo ekonomskih
aktivnosti i problema, i suprotstavljaju se isto tako značajnom broju zabluda i grešaka.

Potražnja i "potreba"
Kada ljudi pokušavaju da brojčano izraze "potrebu" jedne zemlje za nekim
proizvodom ili uslugom, oni ignorišu činjenicu da ne postoji nikakva fiksna i objektivna
"potreba". Retko kad, ako i uopšte, postoji određena fiksna količina koja se zahteva. Na
primer, život u komunama u izraelskim kibucima bio je zasnovan na tome da članovi
zajednički proizvode i snabdevaju jedni druge dobrima i uslugama, bez upotrebe novca ili
cena. Ipak, distribucija besplatne električne energije i hrane dovela je do situacije u kojoj
se ljudi često nisu trudili da, recimo, isključe struju tokom dana. Isto tako, članovi su
dovodili prijatelje spolja da ručaju sa njima u kibucima. Međutim, kada je kibuc počeo da
naplaćuje struju i hranu, došlo je do značajnog smanjenja potrošnje i jednog i drugog
dobra.35 Ukratko – nije bilo nikakve fiksne "potrebe" za hranom ili električnom energijom,
bez obzira na to koliko su ova dva proizvoda neophodna.
Slično tome, ne postoji fiksna ponuda. Statistike o količini nafte, gvožđa i drugih
prirodnih resursa mogu navesti na pomisao da je ponuda samo pitanje toga koliko
sirovina ima u prirodi. U stvarnosti, troškovi nalaženja, vađenja i prerade prirodnih
resursa se značajno razlikuju od jednog mesta do drugog. Na nekim mestima nafta može
da se izvadi i preradi za 20 dolara po barelu36, na nekim drugim troškovi proizvodnje ne
mogu biti pokriveni ni za 40, ali zato mogu sa 60 dolara po barelu. Uopšteno govoreći,

35
Joshua Muravchik, Heaven on Earth: The Rise and Fall of Socialism (San Francisco: Encounter Books, 2002), pp.
332–333.
36
Russell Gold, "As Prices Surge, Oil Giants Turn Sludge into Gold," Wall Street Journal, March 27, 2006, p. A1.

29
količina dobara koja se nudi povećava se sa rastom cene, isto kao što se tražena
količina dobara smanjuje sa rastom cene.
Kada cena nafte padne ispod određenog nivoa, nalazišta koja donose manji prinos
se zatvaraju zato što bi troškovi vađenja i prerade nafte iz tih nalazišta prevazišli cenu po
kojoj bi se ona prodavala na tržištu. Ako cena kasnije poraste – ili ako se troškovi vađenja i
prerade smanje upotrebom nove tehnologije – onda takva nalazišta opet kreću da se
koriste. Uljani pesak u Venecueli i Kanadi daje tako male prinose da uopšte nije bio
uračunat u svetske rezerve nafte dok cena nafte nije drastično porasla na početku 21.
veka. To je promenilo stvari, o čemu piše Vol strit žurnal:

Ove rezerve su nekada bile otpisane kao "nekonvencionalna" nafta čije
vađenje nije isplativo. Ipak, zbog trenutnog rasta cene nafte i unapređenja
tehnologije, većina eksperata naftne industrije sada računa uljani pesak u
upotrebljive rezerve nafte. Ovi novi proračuni doveli su Venecuelu i Kanadu
na prvo, odnosno treće mesto na listi zemalja sa najvećim rezervama
nafte…37

Slično tome, magazin Ekonomist piše:

Kanadski uljani pesak je ogroman izvor nafte u svakom pogledu. On sadrži
174 milijarde barela nafte koji se mogu izvaditi profitabilno, i dodatnu 141
milijardu koja bi bila vredna vađenja ukoliko se cena nafte poveća ili se
troškovi proizvodnje smanje. Ovo Kanadu čini zemljom sa većim rezervama
nafte od Saudijske Arabije.38

Ukratko, kao i kod većine drugih stvari, ne postoji fiksna ponuda nafte. U globalu,
Zemlja ima ograničene resurse, ali čak i kada neka količina može da traje vekovima ili
milenijumima, količina koju je ekonomski isplativo izvaditi i preraditi menja se u
zavisnosti od cene po kojoj se konačni proizvod prodaje. Mnoga lažna predviđanja iz
prošlog veka koja su prognozirala da će nam "nestati" različitih prirodnih resursa u

37
Russell Gold, "As Prices Surge, Oil Giants Turn Sludge into Gold," Wall Street Journal, March 27, 2006, p. A1
38
"Building on Sand," The Economist, May 26, 2007, p. 72.

30
narednih nekoliko godina zasnovana su na nerazlikovanju pojmova ekonomski isplative
ponude po postojećim cenama i često mnogo veće konačne, fizičke ponude na Zemlji.
Prirodni resursi nisu jedina stvar koja se nudi u većim količinama kada cena
poraste. Ovo važi za mnoga dobra, pa čak i za radnike. Kada se učini da neće biti dovoljno
inženjera, učitelja ili hrane u narednim godinama, ljudi obično ili ignorišu cene, ili
pretpostave da će biti nestašice po današnjim cenama. Međutim, nestašice su upravo ono
zbog čega cene rastu. Po višim cenama, možda neće biti teže naći inženjere ili učitelje nego
danas, ili neće biti teže pronaći hranu jer će se zbog viših cena saditi više useva i gajiti više
stoke. Ukratko, po višim cenama se obično nudi veća količina nego po nižim, bez obzira da
li su proizvod koji se prodaje nafta ili jabuke, jastozi ili radna snaga.

"Realna" vrednost
Proizvođač koji napravi nešto što ljudi žele da kupe nije nužno pametniji od
konkurencije. Ipak, on može postati bogat, a konkurencija koja je imala pogrešne ideje
može da bankrotira. Šire posmatrano, društvo kao celina ima više koristi od svojih
ograničenih resursa ukoliko se oni koriste za stvaranje konačnog proizvoda koji žele
milioni ljudi, a ne za proizvodnju nečega što ljudi ne žele.
Koliko god ovo zvučalo jednostavno, ipak je u suprotnosti sa mnogim
rasprostranjenim idejama. Na primer, ne samo da ljudi krive "pohlepu" za visoke cene, već
često i pričaju o nečemu što se prodaje za više novca nego što "realno" vredi, o radnicima
koji primaju manju platu nego što "realno" zarade – kao i o upravnicima, sportistima ili
zabavljačima koji dobijaju više nego što "realno" zaslužuju. Činjenica da se cene menjaju
tokom vremena, i povremeno dramatično porastu ili opadnu, navela je neke ljude na
pogrešan zaključak da se one udaljavaju od svojih "realnih" vrednosti. Međutim, njihov
uobičajeni nivo pod uobičajenim okolnostima nije realniji od mnogo višeg ili mnogo nižeg
nivoa pod drugačijim okolnostima.
Na primer, kada kompanija koja zapošljava mnogo ljudi u maloj sredini bankrotira,
ili se jednostavno odseli u drugi region ili zemlju, mnogi njeni bivši zaposleni mogu

31
odlučiti da se takođe odsele iz sredine koja sada nudi manje radnih mesta. Kada njihove
brojne kuće počnu da se prodaju u isto vreme u istoj, maloj sredini, cene tih kuća će se
smanjivati pod uticajem konkurencije. Ipak, ovo ne znači da ljudi prodaju svoje kuće za
manje nego što one "realno" vrede. Vrednost života u sredini koja sada nudi manje radnih
mesta je jednostavno opala i to se odrazilo na cene kuća.
Osnovni razlog zašto ne postoji objektivna ili "realna" vrednost je to što ukoliko bi
ona postojala, ne bi bilo racionalne osnove za ekonomsku razmenu. Kada platite dolar za
novine, jedini razlog za to što radite je, očigledno, to što vam novine vrede više od jednog
dolara. U isto vreme, jedini razlog zašto ljudi prodaju novine je taj što je njima dolar
vredniji od novina. Ako bi postojalo nešto što bi bila objektivna ili "realna" vrednost
novina – ili bilo čega drugog – ni kupac ni prodavac ne bi profitirali od razmene po ceni
jednakoj toj objektivnoj vrednosti, zato što ono što bi dobili ne bi bilo ništa vrednije od
onoga što su dali. U tom slučaju, zašto uopšte i vršiti razmenu?
Na drugoj strani, ako bi kupac ili prodavac dobijali više od objektivne vrednosti iz
razmene, onda bi druga osoba u razmeni dobijala manje. U tom slučaju, zašto bi druga
osoba nastavljala da učestvuje u razmeni u kojoj stalno biva prevarena? Nastavak
razmene između kupca i prodavca ima smisla samo ukoliko je vrednost subjektivna, gde
svako dobija ono što mu je subjektivno vrednije. Ekonomska razmena nije igra nulte
sume, u kojoj jedna osoba gubi ono što druga osoba dobija.

Konkurencija
Konkurencija je ključni faktor u objašnjavanju zašto cene ne mogu da se održavaju
na nekom arbitrarno određenom nivou. Konkurencija je ključna za funkcionisanje
ekonomije u kojoj glavnu ulogu imaju cene. Ne samo da ujednačava cene, već usmerava
kapital, radnu snagu i druge resurse ka mestima gde su najisplativiji – odnosno, tamo gde
je nezadovoljena potražnja najveća – sve dok se povraćaj uloženog ne ujednači kroz
konkurenciju, otprilike kao kod ujednačavanje nivoa vode. Ipak, to što nivo vode ima
tendenciju da se ujednači, ne znači da i okean ima savršeno glatku površinu. Talasi, plima i

32
oseka su neki od načina na koji se nivo vode ujednačava, ali se ne zaustavlja zauvek na
određenom nivou. Slično, u jednoj privredi, činjenica da se cene i povraćaj uloženog u
investicije obično ujednačavaju, znači samo da je njihovo menjanje ono što usmerava
resurse sa mesta gde je zarada manja ka mestu gde je zarada veća. Drugim rečima, resursi
se usmeravaju iz mesta gde je količina koja je ponuđena najveća u odnosu na količinu koja
se traži, ka mestu na kojem je potražnja nezadovoljena. To ne znači da cene ostaju iste
tokom vremena ili da neki savršeni obrazac alokacije resursa ostaje isti zauvek.

Cene i ponuda
Cene ne samo da raspoređuju postojeće zalihe, već i utiču na rast ili opadanje
ponude u odnosu na potražnju. Kada loša godina za useve u nekom okrugu izazove naglu
potražnju za uvozom hrane, ponuđači hrane će požuriti da budu prvi na licu mesta kako bi
iskoristili visoke cene koje će preovlađivati dok ostali ponuđači ne budu stigli u okrug,
stvarajući konkurenciju koja će sniziti cene. Iz ugla gladnih ljudi u tom okrugu, ovo znači
da su im "pohlepni" ponuđači poslali hranu po maksimalnoj brzini, verovatno mnogo
većoj od one koja im je poslata po dobro plaćenim državnim službenicima na
humanitarnoj misiji.
Oni koji su vođeni željom da zarade dodatni novac za hranu koju prodaju će
verovatno voziti i preko noći, ili ići prečicama preko teških terena za vožnju, dok oni koji
delaju u "javnom interesu" verovatno neće toliko žuriti, ili će ići bezbednijim i
komfornijim putevima. Ukratko – ljudi su uglavnom spremni da urade više za sopstvenu
dobrobit nego za dobrobit drugih. Cene koje slobodno fluktuiraju mogu učiniti da ovakav
ishod bude dobar i po druge. U našem slučaju ponuđača hrane, onima kojima je hrana
najpotrebnija, cene mogu napraviti razliku između privremene gladi i smrti
prouzrokovane izgladnjivanjem ili bolestima kojima su ljudi podložniji ukoliko su
neuhranjeni. Kod lokalnih pojava gladi u Trećem svetu, nije neuobičajeno da hrana koju
međunarodne organizacije šalju nacionalnim vladama trune na dokovima dok ljudi umiru

33
od gladi.39 Koliko god pohlepa bila neprivlačna, ona u ovakvim situacijama obično donosi
hranu mnogo brže, spasavajući više života.
U nekim drugim situacijama, potrošači možda ne žele više, već manje. Cene prate i
ovo. Kada su automobili počeli da zamenjuju konje i kočije početkom dvadesetog veka,
potražnja za sedlima, potkovicama, kočijama i ostalom opremom je opala. Kako su
proizvođači ovih proizvoda sada više gubili nego što su dobijali, mnogi od njih su počeli da
napuštaju svoje poslove ili su bili primorani da to učine zbog bankrota. Sa jedne strane,
čini se da nije fer kada ljudi sa istom veštinom i snalažljivošću ne zarađuju isto kao drugi
sa istom tom veštinom, zato što su inovacije bile nepredvidive kako za one koje su od njih
dobili, tako i za one koji su izgubili. Ipak, ove nefer situacije u kojima se pojedinci ili
kompanije nađu su ono što čini da privreda u celini bude mnogo efikasnija, za dobrobit
mnogo većeg broja ljudi. Da li bi kreiranje fer situacije za sve proizvođače, po ceni
smanjene efikasnosti i nižeg standarda života, bilo fer prema potrošačima?
Dobici i gubici nisu izolovani ili nezavisni događaji. Ključna uloga cena je u
povezivanju ogromne mreže ekonomskih aktivnosti među ljudima koji su suviše raštrkani
da bi mogli međusobno da se poznaju. Koliko god mislimo za sebe da smo nezavisni
pojedinci, naš život umnogome zavisi od drugih ljudi, kao i od nebrojeno mnogo stranaca
koji proizvode ono što nam je neophodno za život. Vrlo malo nas bi moglo da uzgaja hranu
koja nam je potrebna, a još manje bi moglo da sagradi mesto za život, ili proizvede
automobil ili kompjuter. Drugi ljudi moraju da imaju podsticaj da stvore ove stvari za nas,
a ekonomski podsticaji su u tome ključni. Kao što je Vil Rodžers jednom rekao, "Zavisimo
jedni od drugih – samostalno ne bismo preživeli ni dan".40 Cene održavaju tu zavisnost
povezujući njihove interese sa našim.



39
Ista stvar se može desiti i kada hrana stiže kopnenim putevima. Vidi "Death by bureacracy", u izdanju Ekonomista
iz 8.decembra 2001 (strana 40), za primere afganistanskih izbeglica koji su umirali od gladi dok su čekali
da humanitarni radnici popune papire.
40
A Will Rogers Treasury, edited by Bryan B. Sterling and Frances N. Sterling (New York: Crown Publishers, 1982),
p. 193.

34
 "NEZADOVOLJENE POTREBE"

Jedna od najčešćih i sigurno najukorenjenijih zabluda u ekonomiji je koncept
"nezadovoljenih potreba". Političari, novinari i naučnici stalno pominju određene
nezadovoljene potrebe u društvu koje bi trebalo da budu rešene vladinim programom ili
na neki drugi način. Ove potrebe se uglavnom odnose na stvari za koje većina ljudi želi da
ih ima više u društvu.
Šta je ovde pogrešno? Hajde da se vratimo na početak. Ako je ekonomija nauka o
upotrebi ograničenih resursa koji imaju alternativne upotrebe, iz toga sledi da će uvek
postojati neke nezadovoljene potrebe. Određene želje mogu biti izdvojene i stoprocentno
ispunjene, ali to znači da će druge želje biti još manje ispunjene nego što su sada. Svako ko
je ikada vozio u velikom gradu će zasigurno misliti da postoji nezadovoljena potreba za
većim brojem parking mesta. Ipak, iako je i ekonomski i tehnički moguće sagraditi
gradove u kojima bi parking mesto bilo dostupno svima kojima je potrebno, bilo gde u
gradu, u bilo koje doba dana ili noći, da li to znači da to treba i da uradimo?
Troškovi izgradnje novih, ogromnih parkinga ispod zemlje, rušenja već postojećih
zgrada da bi se napravili novi parking prostori ili projektovanja novih gradova sa manje
zgrada i više prostora za parking bi bili astronomski. Čega smo spremni da se odreknemo
da bismo sagradili ovu automobilsku Utopiju? Bolnica? Policijske zaštite? Vatrogasnih
jedinica? Da li smo spremni da se suočimo sa mnogo više nezadovoljenih potreba u ovim
aspektima društva? Možda bi se neki ljudi odrekli javnih biblioteka u korist većeg broja
parking mesta. Ali, kakve god odluke da se donesu i kako god da je to urađeno, uvek će se
stvoriti više nezadovoljenih potreba na drugim mestima, kao rezultat ispunjenja
nezadovoljenih potreba za parking mestima.
Verovatno ćemo svi imati različita mišljenja o tome šta treba žrtvovati da bi se
dobilo više nečeg drugog. Međutim, poenta je u tome da prosto ukazivanje na potrebu koja
nije zadovoljena ne znači automatski da ona treba da se zadovolji – naročito kada su
resursi ograničeni i postoje alternativni načini na koje ih možemo upotrebiti.

35
 U slučaju parking mesta, posmatrajući samo javne troškove, može se ispostaviti da
je jeftinije ograničiti ili zabraniti upotrebu automobila u gradovima, usklađujući broj
automobila sa brojem dostupnih parking mesta, umesto obrnuto. Troškovi izglasavanja i
sprovođenja takvog zakona bi bili minimalni u odnosu na troškove proširivanja parking
prostora. Međutim, ova ušteda u javnim troškovima morala bi da se uporedi sa povećanim
troškovima sa kojima bi se suočio privatni sektor u oblasti kupovine, održavanja i
parkiranja automobila u gradu. Očigledno, ovi poslovi ne bi ni bili pokrenuti ukoliko
mušterije ne bi smatrale da su oni vredni plaćanja.
Ako se vratimo na početak, troškovi su izgubljene mogućnosti, a ne vladina
potrošnja. Primoravanje hiljada ljudi da se odreknu mogućnosti za koje su voljno platili
velike količine novca je trošak koji prevazilazi količinu novca koja je ušteđena time što
nismo napravili više parking mesta ili uradili druge pomenute stvari. Ništa od ovoga ne
govori da bi trebalo da imamo više ili manje parking prostora. Ovo znači da način na koji
su ovaj i mnogi drugi problemi predstavljeni nema mnogo smisla u svetu koji ima
ograničene resurse sa alternativnim upotrebama. To je svet kompromisa, a ne rešenja, i
koji god kompromis da se izabere, uvek će ostaviti neke nezadovoljene potrebe.
Dok god olako verujemo političkoj retorici o nezadovoljenim potrebama,
arbitrarno ćemo odlučivati da usmerimo resurse sa jedne od njih na drugu, u zavisnosti od
trenutka u kom se nalazimo. Onda, kada drugi političar – ili možda isti političar u nekom
drugom vremenskom periodu – otkrije da je pljačkanje Petra da bi se platilo Pavlu oštetilo
Petra, i poželi da mu pomogne da zadovolji svoje nezadovoljene potrebe, počećemo da
prebacujemo resurse na drugu stranu. Ukratko, bićemo kao pas koji juri sopstveni rep i
nikad mu se ne približava, bez obzira na to koliko brzo trči.
Ovo nam ne govori da je stanje kakvo imamo trenutno savršeno i da raspored
resursa mora ostati isti. Zapravo, kakav god kompromis ili promenu da napravimo, on se
mora posmatrati kao kompromis, a ne kao zadovoljenje nezadovoljenih potreba.
Sama reč "potreba" proizvoljno stavlja neke želje iznad drugih, kao kategorički
mnogo važnije. Međutim, koliko god hitna bila potreba za određenom količinom hrane i

36
vode, na primer, da bi se održao život, ipak posle određene tačke čak i oni postaju ne samo
nepotrebni, već i kontraproduktivni i opasni. Široko rasprostranjena gojaznost među
Amerikancima pokazuje da je hrana dostigla tu tačku, a svako ko je doživeo poplavu
(makar i poplavljen podrum), zna da i voda može da dostigne taj nivo. Ukratko – čak i
najpotrebnije stvari ostaju potrebne samo do određenog nivoa. Ne možemo da preživimo
ni pola sata bez kiseonika, ali određena velika koncentracija kiseonika može da podstakne
rast raka ili da oslepi novorođenčad. Postoje razlozi zašto bolnice ne upotrebljavaju olako
boce sa kiseonikom.
Ukratko – ništa nije kategorička potreba, bez obzira na to što je hitna u određenom
trenutku ili situaciji. Nažalost, većina zakona i vladinih politika se primenjuju kategorički,
između ostalog i zbog opasnosti od ostavljanja prostora svakom vladinom funkcioneru da
despotski određuje i tumači šta ti zakoni znače i kada treba da se primenjuju. U ovom
kontekstu, zvati nešto "potrebom" je igranje s vatrom. Mnoge pritužbe na dobre vladine
politike koji su loše primenjeni ne uključuju ovaj, osnovni problem kategoričkih zakona u
promenljivom svetu. Verovatno ne postoji prikladan način da se kategorički primeni
politika dizajnirana tako da zadovolji želje i time donese određene koristi, zato što se ove
koristi postepeno menjaju. U nekom trenutku, zadovoljenje ovih želja ne donosi više
apsolutno nikakvu korist.
U svojoj osnovi, kao nauka o upotrebi ograničenih resursa koji imaju alternativne
upotrebe, ekonomija se bavi postepenim razmenama, a ne "potrebama" ili "rešenjima".
Verovatno zbog ovoga ekonomisti nikad nisu bili popularni kao političari koji obećavaju
da će rešiti sve naše probleme i zadovoljiti sve naše potrebe.

37
Poglavlje 3

KONTROLA CENA




Zapisi o kontrolisanju cena postoje od početka ljudske istorije. Nametali su ih
faraoni u starom Egiptu. Donosio ih je Hamurabi, kralj Vavilona u 18. veku
pre nove ere. Isprobali su isprobali su ih i u antičkoj Atini.

Henri Hazlit41

Nestanak struje najbolje pokazuje na koliko načina električna energija utiče na naše
živote. Isto tako, odsustvo promene cena, u privredi koju kontroliše država, najbolje
pokazuje koliko je važna uloga promenjivih cena u tržišnoj ekonomiji. Šta se dešava kada
cenama nije dozvoljeno da se menjaju u skladu sa ponudom i potražnjom, već se one
određuju u granicama koje su propisane zakonom pri različitim načinima kontrole cena?
Obično se kontrolisanje cena upotrebljava da bi se sprečilo da one dostignu visoke
nivoe koji mogu biti rezultat uticaja sila ponude i potražnje. Politički rezoni za ovakve
mere su se menjale od mesta do mesta i od jednog do drugog perioda. Međutim, retko kad
nema političkog rezona u slučajevima kad postane korisno da se neke cene drže pod
kontrolom radi obezbeđivanja nečije političke podrške.
Da bi se razumele posledice kontrolisanja cena, važno je da se razume kako se cene
smanjuju i povećavaju u uslovima slobodnog tržišta. To nije ništa teško razumljivo, ali je
vrlo bitno da bude jasno šta se tačno dešava. Cene rastu zato što količina koja se traži

41
Hans F. Sennholz, The Wisdom of Henry Hazlitt (Irvington-on-Hudson, NY: The Foundation for Economic
Education, 1993), p. 329.

38
prevazilazi količinu koja se nudi po postojećim cenama. Cene padaju zato što količina
koja se nudi prevazilazi količinu koja se traži po postojećim cenama. Prvi slučaj se zove
"nestašica", a drugi "višak" i oba zavise od postojećih cena. Ovo zvuči vrlo jednostavno, ali
se često pogrešno razume, nekada prouzrokujući opasne posledice.

MAKSIMALNE CENE I NESTAS3 ICE

Kada se pojavi nestašica nekog proizvoda, ponekad nije problem to što tog
proizvoda ima manje sveukupno ili u odnosu na broj kupaca. Na primer, tokom i nakon
Drugog svetskog rata, došlo je ozbiljne nestašice stambenog prostora u Sjedinjenim
Američkim Državama, bez obzira na to što se populacija zemlje povećala za 10 procenata,
baš kao i ponuda stambenog prostora u odnosu na nivo pre rata. Međutim, nestašica nije
postojala na početku rata.42 Drugim rečima, čak i ako se odnos između ponude nekretnina
i broja ljudi nije promenio, ipak su mnogi Amerikanci koji su tražili mesto za život u tom
periodu bili primorani da provedu nedelje ili mesece u često uzaludnoj potrazi, a nekada i
bili primorani da podmićuju gazde da bi ih prebacili na vrh liste za čekanje. U
međuvremenu, spavali su kod rođaka, u garažama, ili se snalazili na različite načine. Neki
su kupovali Kvonset kolibe, koje su bile vojni višak, ili stara trolejbuska kola, koja bi
pretvarali u mesto za spavanje.
Iako nije bilo manje nekretnina po osobi u odnosu na period pre rata, ova nestašica
je bila stvarna i bolna po postojećim cenama, koje su bile veštački držane na nižem nivou
od onoga na kojem bi bile da tokom rata nije bio izglasan zakon o kontrolisanju stanarine.
Po ovim veštački kontrolisanim nižim cenama, ljudi su tražili više stambenog prostora u
odnosu na period pre nego što je ovaj zakon bio na snazi. Ovo je praktična posledica
jednostavnog ekonomskog principa koji je već opisan u Poglavlju 2 – količina koja se traži
zavisi od cene.

42
Milton Friedman and George Stigler, "Roofs or Ceilings? The Current Housing Problem," Rent Control: Costs &
Consequences, edited by Robert Albon (St. Leonards, NSW, Australia: The Centre for Independent Studies,
1980), pp. 15–16.

39
 Kada neki ljudi koriste više nekretnina nego uobičajeno, drugi će nailaziti na manje
slobodnih nekretnina. Ista stvar se dešava i sa drugim načinima kontrolisanja cena: ljudi
koriste proizvode čije su cene veštački kontrolisane više nego uobičajeno baš zato što su
im cene veštački niske. Kao rezultat, ostalima je dostupno mnogo manje tog proizvoda
nego što je uobičajeno. Postoje i druge posledice kontrolisanja cena – mnogi primeri su
vezani za kontrolisanje stanarina.

Potražnja pod kontrolisanom stanarinom
Ljudima koji pod normalnim okolnostima možda ne bi iznajmljivali stan, na primer
mladima koji još uvek žive kod roditelja, ili starijim udovcima i udovicama koji žive kod
rođaka, bilo je omogućeno da iznajme sopstveni stan po ovako veštački niskim cenama.
Ove veštački niske cene su takođe prouzrokovale da ljudi traže veće apartmane od onih u
kojima bi inače živeli, ili da žive sami u stanovima koje bi pod normalnim okolnostima
morali da dele sa cimerima da bi platili stanarinu.
Neki ljudi koji čak i ne žive u svojim stanovima sa kontrolisanom stanarinom su ih
ipak zadržavali da bi imali gde da ostanu kada posete grad. Neki od primera su holivudske
filmske zvezde koje su čuvale svoje stanove sa kontrolisanom stanarinom u Njujorku, ili
par koji živi na Havajima a koji je držao takav stan u San Francisku.43 Više ljudi koji traže
više i veće apartmane prouzrokovali su nestašicu, čak i u uslovima gde nije postojao fizički
nedostatak stambenog prostora u odnosu na broj ljudi.
Kada je, posle Drugog svetskog rata, ukinuta kontrola stanarina, nije više bilo ni
nestašice. U uslovima slobodnog tržišta, cene stanarina su porasle. To je imalo za
posledicu da, na primer, neki parovi bez dece koji su do tada živeli u četvorosobnom stanu
reše da se presele u dvosobni da bi uštedeli na stanarini. Neki stariji tinejdžeri su rešili da
bi mogli da žive sa roditeljima još malo, dok ne budu zarađivali dovoljno da bi mogli da
plate sopstvenu stanarinu, sada kada ona više nije bila veštački niska. Zbog toga, pojavilo

43
Christine Haughney, "For Oscar-Winning Actress, Real-Life Role in Housing Court," New York Times, August 3,
2011, p. A20; C.W. Nevius, "When Rent Control Provides a Getaway for the Well-To-Do," San Francisco
Chronicle, June 16, 2012, p. A1.

40
se više slobodnog prostora za porodice koje su tražile stan, sada kada više nije bilo zakona
o kontrolisanju stanarine koji je omogućavao da ta mesta zauzmu ljudi kojima nisu bila
toliko neophodna. Drugim rečima, ubrzo više nije bilo nestašice. Nestašica je prestala čak i
pre nego što je bilo moguće sagraditi nove stanove na čijoj gradnji se moglo zaraditi po
novim cenama.
Kao što menjanje cena usmerava ograničene resurse koji imaju alternativne
upotrebe, kontrolisanje cena sputava to menjanje i podstiče nekontrolisanu upotrebu
ograničenih resursa koje žele i drugi ljudi. Kontrolisanje stanarina, na primer, često
dovodi do toga da u stanovima živi samo po jedna osoba. Istraživanje u San Francisku je
pokazalo da je u 49 procenata stanova sa kontrolisanom stanarinom živela samo jedna
osoba44, dok je u isto vreme velika nestašica stanova primorala hiljade ljudi da žive na
velikim udaljenostima od grada i putuju jako dugo do svojih radnih mesta u San Francisku.
U isto vreme, popis je pokazao da je 46 procenata domova u Menhetnu, gde je oko
polovina stanova pod nekim oblikom kontrole stanarine, nastanjeno samo jednom
osobom, u odnosu na 27 procenata takvih slučajeva u celoj zemlji.45
U normalnom toku događaja, potražnja za mestom za život se menja tokom godina.
Potražnja za prostorom obično raste kada se ljudi venčaju i dobiju decu. Ali, godinama
kasnije, kada ta deca porastu i odsele se, roditeljska potražnja za prostorom može da
opadne, čak i više u slučajevima kada jedan supružnik umre, a udovica ili udovac se
presele u manji prostor, žive kod rođaka ili u ustanovi za starije osobe. Na ovaj način,
celokupna količina životnog prostora se deli i cirkuliše među ljudima u odnosu na njihove
promenljive individualne zahteve u različitim periodima života.
Ovo "deljenje" se događa ne zbog toga što pojedinci imaju izražen smisao za
saradnju, već zbog cena – u ovom slučaju stanarina. Na slobodnom tržištu, ove cene se
zasnivaju na tome koliko stanari vrednuju neki prostor. Mladi parovi sa porodicom koja se

44
Bay Area Economics, San Francisco Housing DataBook (Berkeley, CA: Bay Area Economics, 2002), p. 21.
45
Mike Schneider and Verena Dobnik, "Solo Living Drops in Manhattan, Rises Elsewhere," Associated Press & Local
Wire, September 6, 2011; Marc Santora, "Rent-Stabilized Apartments, Ever More Elusive," New York
Times, July 8, 2012, Real Estate Desk, p. 1.

41
širi često odvajaju više novca za stan, čak iako to znači da će uživati manje drugih dobara i
usluga, kako bi imali dovoljno novca da plate dodatni prostor. Na primer, par koji tek
zasniva porodicu će možda smanjiti izlaske u restoran ili u bioskop, ili će sačekati sa
kupovinom nove odeće ili automobila, da bi, recimo, svako dete imalo svoju sobu.
Međutim, jednom kada ta deca odrastu i odsele se, takve žrtve više nemaju smisla. Sve
čega su se odrekli mogu sebi omogućiti smanjivanjem stanarine, to jest, preseljenjem u
manji životni prostor.
Ako uzmemo u obzir ključnu ulogu cena u ovom procesu, zaustavljanje tog procesa
zakonskim kontrolisanjem cena ne podstiče mnogo stanare da promene svoje ponašanje u
odnosu na promenu situacije u kojoj se nalaze. Stariji ljudi, na primer, nemaju podsticaj da
napuste stan koji bi u normalnim okolnostima napustili kada se deca isele, ili ako im
supružnik umre, ako bi to rezultovalo značajnim smanjivanjem cene koju plaćaju za
stanarinu, ostavljajući im prostora da unaprede svoj životni standard u drugim aspektima.
Štaviše, hronična nestašica stanova koja prati kontrolu cena stanarine učiniće potragu za
novim i manjim stanom još manje atraktivnom povećavajući vreme i trud koji se moraju
uložiti, a smanjujući novčanu nagradu u slučaju nalaženja takvog stana. Ukratko, kontrola
cena stanarine smanjuje stopu stambenog prometa.
Njujork je pod zakonima o kontrolisanju stanarine duže i temeljnije od bilo kog
grada u Americi. Jedna od posledica je ta da je godišnja stopa stambenog prometa u
Njujorku manja od polovine nacionalnog proseka, a procenat stanara koji žive u istom
stanu 20 i više godina je više nego dupli u odnosu na celu državu.46 Njujork tajms je
sumirao celu situaciju:

Njujork je bio kao i svi drugi gradovi, mesto gde su se stanari često selili a
gazde takmičile da ponude prazne stanove pridošlicama, ali danas moto
vrlo jednostavno može da bude – imigranti ne treba ni da apliciraju. Dok
imigranti žive po ilegalnim smeštajima i straćarama, viša srednja klasa

46
William Tucker, The Excluded Americans: Homelessness and Housing Policies (Washington: Regnery Gateway,
1990), p. 275.

42
 plaća niske stanarine za stanove u dobrim delovima grada, koji im često
više i ne trebaju kada se deca odsele.47

Ponuda pod kontrolisanom stanarinom

Kontrolisanje stanarine utiče na ponudu kao i na potražnju. Devet godina posle
Drugog svetskog rata u Melburnu u Australiji nije izgrađena nijedna nova stambena
zgrada, zato što su zakoni o kontrolisanju stanarine učinili izgradnju takvih zgrada
neprofitabilnom.48 U Egiptu, ovakvo kontrolisanje postojalo je 1960. godine. Egipćanka
koja je bila svedok tog vremena, pisala je o posledicama kontrole cena 2006. godine:

Rezultat svega je bio potpuni prestanak investiranja u stambene zgrade, a
velika nestašica stanova i životnog prostora primorala je mnoge Egipćane
da žive u užasnim okolnostima u kojima je nekoliko porodica delilo jedan
mali stan. Posledice ove snažne kontrole cena stanova se i dalje osećaju u
Egiptu. Greške poput ove plaćaju se generacijama.49

Slično ovome, smanjenje gradnje pratilo je kontrolisanje stanarina i na drugim

mestima. Pošto je kontrolisanje stanarine uvedeno u Santa Moniki u Kaliforniji 1979.
godine, dozvole za gradnju su pale na manje od jedne desetine broja dozvola pet godina
pre toga.50 Ispitivanje o mestima za život u San Francisku pokazalo je da tri četvrtine
stanova koji su pod kontrolisanom stanarinom bilo starije od pola veka, a 44 procenata tih
stanova je bilo starije od 70 godina.51
Iako je za izgradnju poslovnog prostora, fabrika, skladišta i drugih poslovnih i
industrijskih zgrada potrebna slična vrsta materijala i rada kao i za izgradnju stambenih
zgrada, izgradnja mnogo poslovnog prostora u gradovima u kojima se gradi jako malo
stambenih zgrada nije neuobičajena. Zakoni o kontrolisanju stanarine često se ne
primenjuju na industrijske ili poslovne građevine. Zbog toga, čak i u gradovima sa
ozbiljnom nestašicom stambenog prostora može da bude mnogo praznog prostora u

47
John Tierney, "The Rentocracy: At the Intersection of Supply and Demand," New York Times Magazine, May 4,
1997, p. 40.
48
Institute of Public Affairs, "Post War Confusion: Rent Control," Rent Control, edited by Robert Albon, p. 125.
49
Nonie Darwish, Now They Call Me Infidel (New York: Sentinel, 2006), p. 43.
50
William Tucker, The Excluded Americans, p. 162.
51
Bay Area Economics, San Francisco Housing DataBook, p. 56.

43
poslovnim i industrijskim zgradama. Uprkos ozbiljnoj nestašici stanova u Njujorku, San
Francisku i drugim gradovima sa kontrolisanom stanarinom, anketa sprovedena na nivou
cele zemlje 2003. godine pokazala je da je procenat slobodnog poslovnog i industrijskog
prostora u zgradama skoro 12 procenata, što je najveći procenat u više od dve decenije.52
Ovo je samo još jedan dokaz da je nestašica slobodnih stanova zapravo cenovni
fenomen. Veliki procenat slobodnog poslovnog prostora pokazuje da očigledno postoji
dovoljno resursa da se podignu zgrade, ali zakoni o kontrolisanju stanarina sprečavaju
ove resurse da budu upotrebljeni za izgradnju stambenog prostora i usmerava ih ka
izgradnji poslovnog prostora, industrijskih pogona i drugih komercijalnih nekretnina.
Ne samo da je ponuda novih stanova manja kada se donesu zakoni o kontrolisanju
stanarine, već i ponuda postojećih stambenih prostora može da opadne, zato što u takvim
okolnostima vlasnici posvećuju manje pažnje održavanju i popravci. Zbog nestašice
stanova, ne moraju previše da se trude da poprave izgled svog stana kako bi privukli
potencijalne stanare. Zato stambeni prostor propada brže kada postoje zakoni o
kontrolisanju stanarine, a istovremeno je manja mogućnost da promenite stan ukoliko
vam više ne odgovara. Istraživanja u Sjedinjenim Državama, Engleskoj i Francuskoj su
potvrdila da stanovi koji su pod udarom zakona o kontrolisanju stanarine propadaju brže
od onih koji nisu pod uticajem takvih zakona.
Obično, količina ponuđenih stanova je relativno fiksna u kratkom roku, tako da se u
početku nestašica javlja jer ljudi žele više stanova po veštački niskoj ceni. Kasnije se može
povećati i stvarna oskudica, jer stanovi propadaju brže pošto se manje održavaju, a novi se
ne grade da bi nadoknadili ovaj gubitak, zato što privatna izgradnja stanova pod ovakvim
okolnostima ne donosi profit. Na primer, pod uticajem zakona o kontrolisanju stanarine u
Engleskoj i Velsu, privatna izgradnja stanova je pala sa 61 procenta svih stanova 1947. na
samo 14 procenata 1977.53 U istraživanju o kontrolisanoj stanarini zaključuje se: "U svim

52
Ray A. Smith, "Study Sees Record Industrial Space Vacancies," Wall Street Journal, January 7, 2004, p. B6.
53
Joel F. Brenner and Herbert M. Franklin, Rent Control in North America and Four European Countries
(Washington: The Potomac Institute, 1977), p. 4.

44
evropskim državama koje su ispitivane skoro da i ne postoje nove investicije u privatne
nesubvencionisane stanove, sa izuzetkom luksuznog smeštaja".54
Ukratko, politika koja je imala za cilj da obezbedi smeštaj manje imućnim ljudima
zapravo je imala efekat usmeravanja resursa u izgradnju smeštaja koji je dostupan samo
imućnima, zato što je luksuzni smeštaj često izuzet od zakona o kontrolisanju stanarine,
baš kao i poslovni prostor i druge komercijalne nekretnine. Između ostalog, ovo ilustruje
ključnu ulogu pravljenja razlike između namera i posledica. Ekonomske politike moraju
biti ispitivane u svetlu podsticaja koje kreiraju, a ne ideja koje su ih inspirisale.
Ograničena ponuda stanova pod kontrolisanom stanarinom je još vidljivija kada
ljudi koji su izdavali sobe i apartmane u sopstvenim kućama, ili bungalove u dvorištima,
zaključe da im se to više ne isplati po cenama koje su držane veštački niskim. Uz to, često
se apartmani pregrađuju u manje stanove. Sedamdesetih godina u Vašingtonu, tokom
osam godina kontrole cena stanarine, ponuda stanova je apsolutno pala, od nešto preko
199.000 jedinica na tržištu do samo 176.000.55 Pošto je kontrolisanje stanarine uvedeno u
Berkliju u Kaliforniji, broj jedinica privatnog smeštaja koji su dostupni studentima na
tamošnjem univerzitetu pao je za 31 procenat tokom pet godina.56
Ništa od ovoga ne bi trebalo da iznenađuje, imajući u vidu podsticaje koje je kreirao
zakon o kontrolisanju stanarine. U kontekstu podsticaja, takođe je lako razumeti šta se
desilo u Engleskoj kada je 1975. Zakon o kontroli stanarina proširen tako da uključuje i
opremljene jedinice za izdavanje. O tome piše londonski Tajms:

Broj reklama za opremljene jedinice za izdavanje u Londonu u Ivning
standard-u se dramatično smanjio prve nedelje pošto je Zakon stupio na
snagu, i trenutno se nalazi na nivou oko 75 procenata manjem od
prošlogodišnjeg u isto vreme.57

54
Ibid., p. 69.
55
Thomas Hazlett, "Rent Controls and the Housing Crisis," Resolving the Housing Crisis: Government Policy,
Decontrol and the Public Interest, edited by M. Bruce Johnson (San Francisco: Pacific Institute for Public
Policy Research, 1982), pp. 282–283.
56
William Tucker, The Excluded Americans, p. 163.
57
Diana Geddes, "The Doors Have Closed on Furnished Accommodation," The Times of London, January 24, 1975,
p. 11.

45
 Kako su opremljene sobe često u domovima ljudi, one predstavljaju jedinice
smeštaja koje možete lako povući sa tržišta kada se više ne isplati trpeti ljude koji žive sa
vama za malu, kontrolisanu nadoknadu. Isti princip važi i za prostore kao što su dupleksi,
gde je vlasnik stana u isto vreme i jedan od stanara. U roku od tri godine od kako je
kontrola stanarine uspostavljena u Torontu 1976. godine, 23 procenta svih jedinica
smeštaja koje su se nalazile u okviru poseda na kome živi i vlasnik su povučene sa
tržišta.58
Čak i kada se kontrolisanje stanarine primeni na prostore gde ne žive vlasnici, na
kraju može doći do situacije u kojoj cela zgrada postane toliko neprofitabilna da se
jednostavno napušta. U Njujorku, na primer, mnogo zgrada je napušteno kada su vlasnici
shvatili da je nemoguće novcem od stanarine izmiriti sve obaveze i pružiti sve usluge koje
im zakon nameće, kao što su na primer grejanje i topla voda. Takvi vlasnici su jednostavno
nestali, da bi izbegli zakonske posledice napuštanja zgrade, i one često ostaju prazne,
zakucane daskama, iako fizički još uvek mogu da prime stanare koji bi tu živeli ukoliko se
nastavi sa održavanjem i popravkama.
Broj napuštenih zgrada koje su prešle u vlasništvo grada Njujorka u toku godina je
dostigao hiljade.59 Postoje procene da je bar četiri puta više ovakvih napuštenih jedinica
smeštaja nego što je beskućnika koji žive na ulicama ovog grada.60 Ljudi ne postaju
beskućnici zbog fizičke oskudice domova, već zbog nestašice uzrokovane cenama zbog
koje je realnost bolna. Prema podacima iz 2013. godine u Njujorku je bilo više od 47.000
beskućnika, od toga 20.000 dece.61
Ovakva neefikasnost u alokaciji resursa znači da ljudi spavaju napolju, na pločniku,
u hladnim zimskim noćima – neki čak i umiru od izloženosti hladnoći – dok stambeni
prostor za njih postoji, ali se ne upotrebljava zbog zakona koji su napravljeni upravo sa
namerom da učine smeštaj "dostupnim". Još jednom, ovo pokazuje da efikasna ili

58
William Tucker, Zoning, Rent Control and Affordable Housing (Washington: Cato Institute, 1991), p. 21.
59
Christopher Jencks, The Homeless (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1994), p. 99.
60
Richard W. White, Jr., Rude Awakenings: What the Homeless Crisis Tells Us (San Francisco: ICS Press, 1991), p.
123.
61
Joseph Berger, "For Some Landlords, Real Money in the Homeless," New York Times, February 9, 2013, p. A15.

46
neefikasna alokacija resursa nije samo apstraktni pojam kojim barataju ekonomisti, već
ima i vrlo realne posledice, koje nekada prave razliku između života i smrti. Ovo takođe
pokazuje da cilj nekog zakona – u ovom slučaju, "dostupan smeštaj" – ne govori ništa o
stvarnim posledicama tog zakona.

Politika kontrolisanja stanarina
Politički, kontrolisanje stanarine je često veliki uspeh, bez obzira na to koliko
socijalnih i ekonomskih problema stvara. Političari znaju da je mnogo više stanara nego
stanodavaca i da je više ljudi koji ne razumeju ekonomiju nego onih koji je razumeju. Zato
kontrola stanarina može da dovede do ukupnog povećanja broja glasova za političara za
vreme čijeg mandata se izglasa.
Često je politički korisno da se kontrolisanje stanarina predstavi kao način da se
pohlepni bogati stanodavci zaustave od uništavanja siromašnih "nedostižnim"
stanarinama. U stvarnosti, stopa povraćaja na ulaganje u smeštaj je retko veća od one na
alternativna ulaganja, i stanodavci su često ljudi koji vrlo skromno zarađuju. Ovo posebno
važi za vlasnike malih stambenih zgrada kojima je vrlo često potrebna popravka – ona
vrsta mesta u kojoj uglavnom žive ljudi sa nižim prihodima. Mnogi stanodavci u zgradama
kao što su ove su u isto vreme i majstori i stolari i vodoinstalateri, koji koriste sopstveni
rad i veštine da bi popravili i održavali prostorije, dok u isto vreme pokušavaju da otplate
hipoteke novcem od stanarine. Ukratko, smeštaj koji uglavnom iznajmljuju siromašni
mahom poseduju ljudi koji uopšte nisu bogati.62
Tamo gde se zakoni o kontrolisanju stanarine primenjuju bez izuzetka na sav
smeštaj od trenutka kada zakon stupi na snagu, čak i luksuzni smeštaj postaje smeštaj sa
niskom stanarinom. Nakon određenog vremena postaje jasno da se novi smeštaj neće
izgraditi ukoliko se ne ustanove izuzeci od zakona. Takvi izuzeci i labavljenje zakona za
novoizgrađen smeštaj znači da će se novi apartmani, iako vrlo skromni u veličini i

62
Moja žena je jednom zastupala neprofitnu organizaciju koja je često zastupala stanare u sporovima sa
stanodavcima. Kada je videla koliko su često stanodavci ljudi skromnog obrazovanja i ekonomskog nivoa,
počela je da preispituje svoje mišljenje o kontrolama stanarina i regulacijama koje prate ovakve zakone.

47
kvalitetu, izdavati za mnogo veći novac od starijih, većih i luksuznijih stanova koji su još
uvek pod zakonom o kontroli stanarine. Ova razlika u stanarinama je uobičajena u
evropskim gradovima koji primenjuju kontrolisanje stanarine, kao i u Njujorku i drugim
američkim gradovima. Slični potezi daju slične rezultate u različitim situacijama. Priča u
Vol strit žurnal-u pokazala je razliku u stanarinama pod uticajem zakona o kontrolisanju
stanarina u Njujorku:

Les Kac, dvadesetsedmogodišnji student glume i vratar, iznajmljuje sa dva
cimera mali studio apartman na Gornjem Zapadnom Menhetnu za 1.200
dolara. Dvojica spavaju u odvojenim krevetima na potkrovlju koje je
dograđeno iznad kuhinje, a treći na dušeku u dnevnoj sobi.
Preko grada, na Park Aveniji, Pol Haberman, privatni investitor, živi sa
ženom u prostranom dvosobnom stanu sa solarijumom i dve terase. Takav
apartman u elegantnoj zgradi na prestižnoj aveniji, po proceni eksperata za
nekretnine, vredi najmanje 5.000 dolara. Međutim, ovaj par ga plaća oko
350 dolara, sudeći po zapisima o stanarini.63

Ovaj primer imućnih koji plaćaju svoje stanove jeftino pod uticajem zakona o
kontroli stanarine ni u kom slučaju nije jedinstven. Ironično, statističko istraživanje
pokazalo je da je u Njujorku najveća razlika između cena stanarine u slobodnom tržištu i
onih koje su kontrolisane upravo u slučajevima luksuznih apartmana.64 Drugim rečima,
uticajni i bogati imaju veću ekonomsku korist od kontrolisanja stanarine nego siromašni,
čijim se boljitkom opravdavaju ovi zakoni. U međuvremenu, dobrotvorne agencije plaćaju
mnogo veće stanarine da bi uselile siromašne porodice u skučene stanove prepune buba u
propalim hotelima. Godine 2013. Njujork tajms je pisao o tome kako gradski Zavod za
brigu o beskućnicima "troši preko 3.000 dolara mesečno za svaku uništenu sobu bez
kupatila ili kuhinje" u hotelu sa jednokrevetnim sobama – polovina tog novca odlazi
stanodavcu a druga polovina za "bezbednost i socijalnu službu za stanare beskućnike".65

63
Laurie P. Cohen, "Home Free: Some Rich and Famous of New York City Bask in Shelter of Rent Law," Wall Street
Journal, March 21, 1994, p. A1.
64
Nicole Gelinas, "Is There a New York Housing Crisis?" City Journal, Summer 2006, pp. 62, 64.
65
Joseph Berger, "For Some Landlords, Real Money in the Homeless," New York Times, February 9, 2013, p. A1.

48
 Slika u kojoj kontrolisanje stanarina pomaže siromašnim stanarima da se odbrane
od bogatih stanodavaca možda jeste politički korisna, ali često nema nikakve sličnosti sa
stvarnošću. Ljudi koji imaju korist od ovakvih zakona mogu biti na bilo kojem nivou ličnog
dohotka, a isto tako i ljudi koji gube zbog istih zakona. Sve je pitanje toga ko se zadesi na
kojoj strani kada se ovakav zakon donese.
U San Francisku, ovakvi zakoni nisu stari kao oni u Njujorku, ali dovode do sličnih
ozbiljnih posledica. Istraživanje koje je objavljeno 2001. godine pokazalo je da više od
jedne četvrtine stanara koji žive u stanovima sa kontrolisanom stanarinom u San
Francisku ima kućne prihode od preko 100.000 dolara godišnje.66 Treba primetiti da je
ovo bila prva empirijska studija kontrole stanarine koju je naručio grad San Francisko.
Kako je kontrola stanarine tamo započeta 1979. godine, to znači da su više od dve decenije
ovi zakoni bili sprovođeni i unapređivani, bez ozbiljnog pokušaja da se procene njihove
stvarne ekonomske i socijalne posledice, a ne njihova politička popularnost.
Ironično, gradovi sa snažnom kontrolom stanarina kao što su Njujork i San
Francisko uglavnom završe sa višim prosečnim stanarinama u odnosu na gradove bez
ovakve kontrole.67 U slučajevima kad se ovakvi zakoni odnose samo na stanarine ispod
određenog nivoa, verovatno da bi se zaštitili siromašni, građevinari imaju podsticaj da
grade samo stanove dovoljno luksuzne da im cena bude iznad one koju je odredio zakon o
kontroli stanarine. Nimalo iznenađujuće, ovo vodi do viših prosečnih stanarina, a broj
beskućnika u gradovima sa ovakvim kontrolama se često povećava – Njujork i San
Francisko su opet tipični primeri.
Jedan od razloga za politički uspeh zakona o kontrolisanju stanarine jeste to što
mnogi ljudi prihvataju reči kao indikatore za stvarnost. Oni veruju u to da zakoni o
kontrolisanju stanarine zapravo kontrolišu stanarine. Dok god oni u to veruju, takvi

66
Matt Smith, "Legends in Our Own Minds," SF Weekly, January 30, 2002, p. 13.
67
William Tucker, "How Rent Control Drives Out Affordable Housing," Policy Analysis, number 274, May 21, 1997.

49
zakoni su politički mogući, kao i ostali zakoni koji promovišu naizgled vrlo poželjne
ciljeve, bez obzira na to da li su ti ciljevi na kraju ispunjeni ili ne.

Oskudica naspram nestašice
Jedna od ključnih razlika koje moramo imati na umu je razlika između povećane
oskudice – u kom slučaju je dostupno manje nekog dobra u odnosu na broj ljudi – i
"nestašice" kao cenovnog fenomena. Kao što nestašica može da se poveća, bez povećanja
oskudice, tako može doći do povećanja oskudice, koju ne prati nestašica.
Kao što smo već pomenuli, u Sjedinjenim Državama tokom i odmah posle Drugog
svetskog rata, je došlo do velike nestašice stambenog prostora bez obzira na to što se
odnos broja jedinica smeštaja i ljudi nije promenio u odnosu na vreme pre rata, kada nije
bilo nestašice. Moguće je da postoji i obrnuta situacija, kada stvarna količina jedinica
smeštaja opadne u regionu koji nema nikakvu kontrolu nad cenama stanarine, bez
nestašice. Ovo se desilo neposredno posle velikog zemljotresa i požara u San Francisku
1906. godine. Više od polovine gradske ponude smeštaja je uništeno za samo tri dana te
katastrofe. Ipak, nije bilo nikakve nestašice. Kada je Hronika San Franciska nastavila sa
izdavanjem mesec dana od zemljotresa, prvo izdanje je imalo 64 oglasa za stanove i kuće
za izdavanje, za razliku od samo pet oglasa ljudi koji su tražili stanove u kojima bi živeli.
Od 200.000 ljudi koji su odjednom ostali bez domova zbog zemljotresa i požara,
privremena skloništa su primila oko 30.000, a otprilike 75.000 je napustilo grad.68 Ipak,
ostalo je oko 100.000 ljudi koje je lokalno tržište trebalo da skući. Međutim, novine u to
vreme nisu pominjale nikakvu nestašicu smeštaja. Povećavanje cena ne samo da
preusmerava postojeći smeštaj, već i podstiče obnovu, podstiče stanare da iznajmljuju
manji prostor, kao i one koje imaju slobodnog prostora u svojim domovima da prime
podstanare dok su stanarine visoke. Ukratko, kao što može doći do nestašice bez ikakve
fizičke oskudice, tako može biti i fizičke oskudice bez ikakve nestašice. Ljudi koji su ostali

68
Milton Friedman and George Stigler, "Roofs or Ceilings? The Current Housing Problem," Rent Control, edited by
Robert Albon, pp. 5–6.

50
bez domova posle velikog zemljotresa u San Francisku 1906. godine, našli su smeštaj brže
od ljudi koje je beskućnicima načinio njujorški zakon o kontroli stanarina, sklonivši
hiljade zgrada sa tržišta.

Nagomilavanje
Osim nestašica i smanjenja kvaliteta, često se kao posledica kontrolisanja cena
javlja i nagomilavanje – ljudi čuvaju kod sebe veće količine proizvoda sa kontrolisanom
cenom nego što bi čuvali u uslovima slobodnog tržišta, zato što nisu sigurni da li će isti
proizvod moći da nađu u budućnosti. Zato, na primer, tokom nestašice goriva
sedamdesetih godina dvadesetog veka, motoristi nisu čekali da im rezervoari budu pri
kraju da bi otišli do pumpe i napunili ih.
Neki od njih, čiji su rezervoari bili do pola puni, svratili bi na bilo koju pumpu koja
ima benzin i napunili rezervoar do kraja kao meru predostrožnosti. Pošto su milioni
motorista vozili unaokolo sa rezervoarima punijim nego inače, ogromna količina goriva
ostajala je skrivena u njihovim vozilima, što je dovelo do nestašica na pumpama. Ovo
govori da relativno mala promena u snabdevanju benzinom na nivou države može da
dovede do vrlo ozbiljnih problema za one motoriste kojim nestane goriva, pa moraju da
pronađu otvorenu pumpu koja ima benzina. Imajući u vidu koliko je zapravo bila mala
razlika u proizvodnji goriva, ova iznenadna i ozbiljna nestašica goriva iznenadila je mnoge
ljude i pokrenula različite teorije zavere.
Jedna od takvih teorija je bila i ona da su naftne kompanije ostavljale svoje tankere
sa Srednjeg Istoka da kruže okeanom, čekajući da cena poraste pre nego što pristanu sa
tovarima koje nose. Iako nijedna od ovih teorija zavere nije prošla test istinitosti, imale su
smislenu osnovu, kao što je uostalom slučaj sa mnogim zabludama. Velika nestašica
benzina u kombinaciji sa malom razlikom u celokupnoj proizvodnji benzina dovela je do
verovanja da su velike količine benzina negde sakrivene. Malo onih koji su smislili ili
verovali u ovu teoriju je sumnjalo da je višak skriven u njihovim rezervoarima, umesto u
naftnim tankerima koji kruže po okeanu. Ovo je produbilo nestašicu, zato što je držanje

51
goriva u milionima većih pojedinačnih skladišta benzina u automobilima i kamionima
mnogo manje efikasno od držanja goriva u velikim rezervoarima na benzinskim
stanicama.
Izvodljivost nagomilavanja zavisi od toga koja su dobra u pitanju, pa da se menja i
efekat kontrole cena. Na primer, kontrola cene jagoda će verovatno dovesti do manje
nestašice, u odnosu na nestašicu koja nastaje usled kontrole cene benzina, zato što jagode
mogu da se pokvare ako stoje previše dugo. Kontrola cene frizerskih ili drugih usluga
takođe mogu da ne izazovu nestašicu jer takve usluge ne mogu biti nagomilane. U
prevodu, nećete se dva puta ošišati u istom danu ukoliko naiđete na slobodnog frizera, da
bi ste mogli da odložite sledeće šišanje za duplo više vremena od planiranog, iako će
frizeri verovatno biti prezauzeti u slučaju veštački niskih cena.
Ipak, neke neverovatne stvari se često nagomilavaju pod uticajem kontrolisanja
cena. Na primer, pod kontrolom stanarine, ljudi često čuvaju stanove koje retko koriste.
Recimo, neke holivudske zvezde su zadržale stanove sa kontrolisanom stanarinom na
Menhetnu da bi imali gde da borave kada posete Njujork.69 Gradonačelnik Ed Koč (Koch)
je držao svoj stan sa kontrolisanom stanarinom tokom svih 12 godina boravka u Vili Grejs,
zvaničnoj rezidenciji njujorških gradonačelnika.70 Godine 2008. otkriveno je da je
Njujorški kongresmen Čarls Rendžel imao četiri stana sa kontrolisanom stanarinom, od
kojih je jedan koristio kao kancelariju.71
Nagomilavanje je poseban slučaj opšteg ekonomskog principa – po nižoj ceni, traži
se više dobara. Posledično, kontrolisanje cena omogućava da potrebe nižeg prioriteta
prevagnu nad potrebama koje su zaista bitne, povećavajući ozbiljnost nestašica, bilo da su
u pitanju stanovi ili benzin.
Ponekad smanjenje ponude usled kontrole cena nije toliko očigledno. Za vreme
kontrole cena tokom Drugog svetskog rata, magazin Konzjumer riport je objavio da su 19

69
William Tucker, The Excluded Americans, pp. 268–277; Christine Haughney, "For Oscar-Winning Actress, Real-
Life Role in Housing Court," New York Times, August 3, 2011, p. A20.
70
William Tucker, The Excluded Americans, p. 268.
71
David Kocieniewski, "For Rangel, Four Rent-Stabilized Apartments," New York Times, July 11, 2008, pp. A1, A13.

52
od 20 čokoladica koje su testirali 1943. godine bile manje gramaže nego četiri godine pre
toga.72 Neki proizvođači konzervirane hrane su pribegli smanjivanju kvaliteta, ali su
prodavali tu hranu pod drugim imenom, ne bi li sačuvali reputaciju brenda koji uobičajeno
proizvode.

Crna tržišta
Kontrola cena čini nelegalnim transakcije između kupca i prodavca po uslovima
koji im više odgovaraju od nestašice nastale usled kontrole cena. Ipak, manje skrupulozni i
hrabriji prodavci i kupci organizuju uzajamno korisne transakcije mimo zakona. Kontrola
cena skoro po pravilu dovodi do formiranja crnih tržišta, gde cene ne samo da su više od
zakonski dozvoljenih, već i više od onih koje bi se formirale na slobodnom tržištu, zato što
mora postojati i nadoknada za rizike koje nosi nezakonito poslovanje. I dok mala crna
tržišta funkcionišu u tajnosti, velika često uključuju podmićivanje zvaničnika koji treba da
zažmure na jedno oko. Na primer, lokalni embargo na isporuku hrane sa kontrolisanom
cenom preko regionalnih granica u Rusiji je nazvan "Dekret od 150 rubalja", jer je toliko
trebalo podmititi policiju da bi propustili isporuku preko granice.73
Crna tržišta su postojala čak i tokom ranog sovjetskog perioda, kada se učešće na
crnom tržištu hrane kažnjavalo smrću. Dvojica sovjetskih ekonomista iz kasnijih
generacija kažu: "Čak i na vrhuncu Ratnog komunizma, spekulanti i šverceri hrane su,
rizikujući život, donosili u grad istu količinu žitarica kao celokupna gradska trgovina pod
prodrazverstka-om".74
Statistike o aktivnosti na crnim tržištima su po prirodi nepouzdane, zato što niko
ne želi da obznani celom svetu da krši zakon. Ipak, postoje neki posredni indikatori. Za
vreme kontrole cena u Americi tokom i posle Drugog svetskog rata, zaposlenost u
pogonima za pakovanje mesa je opala, zato što se ovaj posao preselio iz legitimnih fabrika

72
Sally C. Pipes, The Top Ten Myths of American Health Care: A Citizen’s Guide (San Francisco: Pacific Research
Institute, 2008), p. 15.
73
Andrew Higgins, "Food Lines: Odd Borders Appear in Russia as Regions Face Poor Harvests," Wall Street Journal,
October 16, 1998, p. A1.
74
Nikolai Shmelev and Vladimir Popov, The Turning Point: Revitalizing the Soviet Economy (New York: Doubleday,
1989), p. 8.

53
na crna tržišta. Ovo je često rezultovalo praznim frižiderima u mesarama i
prodavnicama.75
Kao i u drugim slučajevima, ovo se nije dešavalo prosto zbog fizičke oskudice mesa,
već zbog njegovog preusmeravanja na nelegalne kanale. Mesec dana pošto se
kontrolisanje cena okončalo, zaposlenost u pakovanju mesa se povećala sa 93.000 na
163.000, a onda opet skočila na 180.000 u naredna dva meseca.76 Ovo skoro pa dupliranje
zaposlenosti u pogonima za pakovanje mesa za samo tri meseca pokazalo je da meso
očigledno više nije bilo preusmeravano na crna tržišta.
U Sovjetskom Savezu, gde su kontrole cena bile dugotrajnije i upornije, dvoje
sovjetskih ekonomista pisali su o "sivom tržištu" gde su ljudi plaćali "dodatni novac za
dobra i usluge". Iako ove nelegalne transakcije "nisu bile deo zvanične statistike",
sovjetski ekonomisti procenili su da je 83% stanovništva koristilo ove zabranjene
ekonomske rute. Nelegalna tržišta pokrivala su širok spektar transakcija, uključujući
"skoro polovinu popravki stanova", 40 procenata popravki automobila i više video kaseta
nego na legalnom tržištu: "Na crnom tržištu se prodavalo skoro 10.000 video snimaka,
dok je državno tržište nudilo manje od hiljadu".77

Smanjivanje kvaliteta
Jedan od razloga političkog uspeha kontrolisanja cena je to da je deo troškova ove
politike skriven. Čak ni vidljivi manjci ne govore celu priču. Smanjivanje kvaliteta, kao što
je već pomenuto u priči o smeštaju, bilo je često i u slučaju mnogih drugih dobara i usluga
čije je cene vlada držala veštački niskim.
Jedan od ključnih problema kontrolisanja cena je definisanje predmeta čija se cena
kontroliše. Čak i nešto jednostavno kao što je jabuka nije lako definisati, jer one mogu biti
različite veličine, svežine, izgleda, da i ne govorimo o različitim sortama jabuka. Fabrike i

75
U mnogim slučajevima, proizvodi kojih nije bilo dovoljno držani su u drugim prostorijama da bi bili ponuđeni
ljudima koji su spremni da ponude za njih više od zvanične cene. Crna tržišta nisu uvek bila odvojeni
poduhvati - često su bila i skrivena strana nekog legitimnog posla.
76
Emerson P. Schmidt, "The Threat of Wage and Price Controls," Prices and Price Controls, edited by Hans F.
Sennholz (Irvington-on-Hudson, NY: The Foundation for Economic Education, Inc., 1992), pp. 58–59.
77
Nikolai Shmelev and Vladimir Popov, The Turning Point, pp. 198–199.

54
supermarketi ulažu vreme (samim tim i novac) u sortiranje različitih vrsta i kvaliteta
jabuka, odbacujući one koje se nađu ispod određene granice kvaliteta koji njihove
mušterije očekuju. Pod kontrolisanim cenama, s druge strane, količina jabuka koja se traži
po veštački niskoj ceni prevazilazi količinu koja se nudi, tako da nema više potrebe da se
ulaže toliko vremena i novca u sortiranje jabuka koje će se svakako prodati. Jabuke koje bi
u uslovima slobodnog tržišta bile odbačene mogu pod kontrolisanim cenama da se zadrže
i prodaju ljudima koji pristignu kasnije – pošto su sve dobre jabuke nestale.
Kao i sa stanovima pod kontrolisanom stanarinom, manje je podsticaja da se održi
visok kvalitet kada će se već sva količina svakako prodati dok god postoji nestašica.
Neki od najbolnijih primera smanjivanja kvaliteta su zemlje gde postoji
kontrolisana cena zdravstvene zaštite.78 Po veštački niskim cenama, više ljudi ide kod
lekara zbog manjih stvari kao što su kijavica ili kožni osip, koji bi u normalnim
okolnostima ignorisali ili tretirali lekom koji mogu kupiti u slobodnoj prodaji, možda uz
savet apotekara. Međutim, ovo se menja kada kontrola cena smanji trošak odlaska lekaru,
posebno kada su te posete plaćene od strane Vlade, to jest, besplatne za pacijenta.
Ukratko, kada je cena pregleda kontrolisana, više ljudi dolazi kod doktora,
ostavljajući malo vremena za ozbiljno bolesne ljude, čak i za hitne slučajeve. Tako je u
britanskom sistemu zdravstvene zaštite koji kontroliše vlada dvanaestogodišnja devojčica
dobila operaciju grudi, dok je 10.000 ljudi čekalo 15 meseci ili više na operaciju.79 Ženi
oboleloj od raka operacija je pomerana toliko puta da je njeno stanje postalo
neoperativno.80 Cene primoravaju ljude da preispitaju svoje prioritete, koji su među prvim
žrtvama kontrole cena.
Istraživanje koje je sprovela Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj otkrila je
da od pet zemalja u kojima se govori engleski, procenat pacijenata koji čekaju na operaciju
po izboru više od 4 meseca je samo u Sjedinjenim Državama izražen u jednocifrenim

78
Thomas Sowell, Applied Economics: Thinking Beyond Stage One, revised and enlarged edition (New York: Basic
Books, 2009), pp. 53–94.
79
Martin Wainwright, "Girl, 12, to Get Breast Implant," The Guardian (London), November 9, 1998, p. 6; "Condition
Still Critical," The Economist, April 13, 2002, pp. 55–56.
80
"Walking Wounded", The Economist, November 24, 2001, p. 52.

55
brojevima. U svim ostalim zemljama sa engleskog govornog područja – Australiji, Kanadi,
Novom Zelandu i Ujedinjenom Kraljevstvu – više od 20 procenata pacijenata čeka preko 4
meseca – u Ujedinjenom Kraljevstvu 38 procenata čeka bar toliko. U ovoj grupi, Sjedinjene
Države su bile jedina zemlja bez određenih vladinih cena za medicinske tretmane. Ovde
reč "operacija po izboru" nije ograničena na kozmetičke operacije ili druge procedure koje
nisu medicinski neophodne, već je uključivala i operacije katarakte, kukova ili ugrađivanje
bajpasa.81
Zakasnela medicinska zaštita je jedan aspekt smanjivanja nivoa kvaliteta kada su
cene zaustavljene na nižem nivou od onog koji bi odredili zakoni ponude i potražnje.
Kvalitet tretmana je takođe ugrožen kada doktori provode manje vremena sa pacijentom.
Vreme koje lekari provedu sa pacijentom je kraće u zemljama sa kontrolisanim cenama
medicinskih usluga u poređenju sa vremenom koje lekari provedu sa pacijentom tamo gde
cene nisu kontrolisane.
Crna tržišta su još jedna od čestih pratećih pojava kontrolisanja cena, i mogu se
primeniti na zdravstvenu zaštitu ali i na druge stvari. U Kini i Japanu, crna tržišta su dobila
formu podmićivanja lekara da bi se dobio ubrzani tretman. Ukratko, bez obzira na to da li
je proizvod ili usluga o kojoj govorimo smeštaj, jabuka ili zdravstvena zaštita, smanjivanje
kvaliteta usled kontrolisanja cena se dešava često i na različitim mestima.
Minimalne cene i viškovi
Baš kao što cena ispod nivoa koji bi prevagnuo pod zakonima ponude i potražnje
na slobodnom tržištu prouzrokuje više potražnje a manje ponude, stvarajući nestašicu po
tim nametnutim cenama, tako i cena koja je iznad tog nivoa obično prouzrokuje više
ponude nego potražnje, stvarajući viškove.
Jedna od tragedija Velike depresije tridesetih godina je bila i činjenica da američki
farmeri jednostavno nisu mogli da zarade dovoljno novca od prodaje svojih proizvoda da
bi platili račune. Cena farmerskih proizvoda je pala mnogo više od cena proizvoda koje su

81
Jeremy Hurst and Luigi Siciliani, Tackling Excessive Waiting Times for Elective Surgery: A Comparison of Policies
in Twelve OECD Countries (Paris: Organisation for Economic Co-operation and Development, 2003), p. 12.

56
farmeri kupovali. Dohodak farmi opao je sa nešto preko 6 milijardi 1929. godine na 2
milijarde 1932. godine.82
Dok su farmeri gubili svoje farme jer nisu mogli da otplate hipoteke, a druge
porodice se odricale mnogih stvari boreći se da zadrže farme i svoj tradicionalni način
života, federalna vlada se borila da vrati nešto što su zvali "jednakost" između
zemljoradnje i drugih sektora privrede intervenisanjem da bi sprečili brzo opadanje
farmerskih cena.
Ova intervencija imala je različite oblike. Jedan pristup je bio zakonsko smanjivanje
količine useva koji mogu da se gaje i prodaju, da ponuda ne bi spuštala cenu ispod nivoa
koji su odredili vladini zvaničnici. Na primer, ponuda pamuka i kikirikija je bila ograničena
zakonom. Ponuda citrusa, oraha i raznih drugih farmerskih proizvoda bila je regulisana od
strane lokalnih kartela farmera, podržanih mogućnošću Sekretarijata za zemljoradnju da
izdaje "tržišne naredbe" i krivično goni one koji bi prekršili ovu naredbu proizvodeći i
prodajući više nego što im je bilo odobreno. Ovakvi aranžmani nastavili su se decenijama
pošto je siromaštvo Velike depresije zamenjeno prosperitetom i ekonomskim bumom
posle Drugog svetskog rata, a mnoga od tih ograničenja su i danas na snazi.
Ove posredne metode držanja cena veštački visokim su samo deo priče. Ključni
faktor u održavanju cena farmerskih proizvoda višim nego što bi bile u uslovima
slobodnog tržišta je bila vladina spremnost da kupi viškove koji se formiraju kao posledica
kontrolisanja cena. Ovo su radili u slučaju proizvoda kao što su kukuruz, pirinač, duvan,
pšenica i drugi, a mnogi od tih programa su i dalje na snazi. Bez obzira na to koja grupa je
trebalo da ima koristi od ovih programa, njihovo postojanje pomoglo je i drugim ljudima.
Oni koji su profitirali od ovakvih aranžmana su učinili ukidanje ovakvih programa
politički vrlo teškim, čak i posle određenog vremena kada su se početni uslovi promenili, a
početni profiteri sada postali samo mali deo izbornog tela, organizovan u političke grupe
odlučne da održe ove programe.83

82
David C. Wheelock, "Changing the Rules: State Mortgage Foreclosure Moratoria During the Great Depression,"
Federal Reserve Bank of St. Louis Review, November/December 2008, p. 572.
83
Ovo nije neuobičajen šablon u razvoju i drugih vrsta vladinih programa.

57
 Kontrolisanje cena u vidu postavljanja minimalnih cena proizvelo je viškove,
jednako dramatične kao što su bile i nestašice stvorene postavljanjem maksimalnih cena.
U određenim godinama, federalna vlada je kupila više od jedne četvrtine sveukupne
proizvodnje pšenice u celim Sjedinjenim Državama i sklonila je sa tržišta da bi održala
cene na određenom nivou.
Tokom Velike depresije tridesetih godina, programi cenovne podrške zemljoradnji
doveli su do namernog uništavanja velike količine hrane, u vreme kada je nedovoljna
ishrana predstavljala veliki problem za Sjedinjene Države, a marševi gladnih se održavali
u gradovima širom zemlje. Na primer, federalna vlada kupila je i uništila 6 miliona svinja
samo u 1933. godini.84 Velike količine farmerskih proizvoda su uništavane da bi se
zadržale van tržišta i da bi se cene održale na zvanično određenom nivou. Iz istog razloga
su se velike količine mleka prolivale u odvodne kanale. U isto vreme, mnogo američke
dece je patilo od bolesti uzrokovanih lošom i slabom ishranom.
Ipak, postojao je višak hrane. Viškovi su, kao i nestašica, cenovni fenomen. Višak ne
znači da postoji previše hrane u odnosu na broj ljudi. Nije bilo "previše" hrane u odnosu
na broj ljudi tokom Velike depresije. Ljudi jednostavno nisu imali dovoljno novca da kupe
sve što je bilo proizvedeno po veštački visokim cenama koje je odredila vlada. Slična
situacija postojala je u siromaštvom pogođenoj Indiji na početku 21. veka, kada se javio
višak pšenice i pirinča zbog vladinih mera kontrole cena. Ekonomski pregled za Daleki
istok piše:
Količina žitarica u Indiji je na svom vrhuncu, a sledećeg proleća dostići će
neverovatnih 80 miliona tona, što je četiri puta više od potrebne količine u
slučaju vanrednih okolnosti u državi. Ipak, dok ta pšenica i pirinač
propadaju, u nekim slučajevima i godinama, dok se ne pokvare u
skladištima, milioni Indijaca nemaju šta da jedu.85

Izveštaj iz Indije u Njujork tajms-u predstavio je sličnu priču pod naslovom

"Siromašni u Indiji gladuju dok višak pšenice trune":

84
Jim Powell, FDR’s Folly: How Roosevelt and His New Deal Prolonged the Great Depression (New York: Crown
Forum, 2003), p. 134.
85
Joanna Slater, "The Problems of Plenty," Far Eastern Economic Review, December 6, 2001, p. 63.

58

Višak ovogodišnje žetve pšenice koji je vlada kupila od farmera, smešten je
u blatnim poljima ovde u državi Pandžab. Tu je deo viška od prethodne
godine, i godine pre te, i godine pre te godine.
Na jugu, u susednoj državi Radžastan, meštani jedu kuvano lišće ili hleb
napravljen od semenki trave u kasno leto i jesen zato što nemaju novca da
kupe pšenicu. Jedno po jedno – deca i odrasli, čak 47 njih – umirali su od
bolesti povezanih sa nedostatkom hrane, često se držeći za bolne
stomake.86

Višak ili "prezasićenost" hranom u Indiji, gde je nedovoljna ishrana i dalje ozbiljan
problem, može se učiniti kao ozbiljna nelogičnost. Ipak, viškovi hrane pod minimalnim
cenama su jednako stvarni kao i nestašica stambenog prostora pod maksimalnim cenama.
U Sjedinjenim Državama, ogromni prostori potrebni da bi se smestili viškovi useva
sklonjeni sa tržišta doveli su do pokušaja da se ovi farmerski proizvodi smeste u vojne
brodove koji nisu u upotrebi, kada su svi ostali kapaciteti za skladištenje postali
popunjeni. Da nije bilo toga, američka pšenica bi bila ostavljena napolju da trune, kao što
je bio slučaj u Indiji.
Serija neuobičajeno obilnih žetvi u Sjedinjenim Državama je mogla da dovede do
toga da federalna vlada ima više pšenice u skladištima nego što američki farmeri
proizvedu za celu godinu. Indijska vlada je 2002. godine potrošila više novca na
skladištenje viška nego na ruralni razvoj, navodnjavanje i kontrolu poplava zajedno.87 Ovo
je klasičan primer pogrešne alokacije ograničenih resursa koji mogu imati alternativne
upotrebe, posebno u siromašnoj zemlji.
Dok god je tržišna cena zemljoradničkog proizvoda čija je cena kontrolisana iznad
nivoa na kojem je vlada zakonski obavezana da ga kupi, proizvod se na tržištu prodaje po
ceni koja je određena zakonima ponude i potražnje. Čim dođe do dovoljnog rasta
ponuđene, ili do dovoljnog smanjenja tražene količine, cena može pasti na nivo na kojem
vlada kupuje sve što se ne proda na tržištu. Na primer, kada se mleko u prahu u

86
Amy Waldman, "Poor in India Starve as Surplus Wheat Rots," New York Times, December 2, 2002, p. A3.
87
Ibid.

59
Sjedinjenim Državama 2007. godine prodavalo za oko 2,20 dolara po funti88, celokupna
količina se prodala na tržištu. Međutim, kada je cena pala na 80 centi po funti 2008,
Sekretarijat za zemljoradnju je bio zakonski primoran da kupi oko 112 miliona funti
mleka u prahu po ukupnoj ceni koja je prevazilazila 90 miliona dolara.89
Ništa od ovoga nije specifično samo za Sjedinjene Države ili za Indiju. Zemlje
Evropske unije su potrošile 39 milijardi dolara na direktne subvencije 2002. godine, a
njihovi korisnici su potrošili duplo po naduvanim cenama hrane koje su stvorene ovim
programima za zemljoradnju.90 U isto vreme, višak hrane je prodavan ispod troškova
proizvodnje na svetskom tržištu, spuštajući cene koje su farmeri Trećeg sveta mogli da
dobiju za svoje proizvode. U svim ovim zemljama, ne samo vlade, već i kupci plaćaju za
programe podrške zemljoradnji – vlada direktno plaćanjem farmerima i kompanijama za
skladištenje, a kupci plaćanjem naduvanih cena. Zaključno sa 2001. godinom, američki
kupci su platili 1,9 milijardi dolara godišnje po veštački visokim cenama samo za
proizvode koji sadrže šećer, dok je vlada plaćala 1,4 miliona dolara mesečno samo za
skladištenje viška šećera. U međuvremenu, Njujork tajms piše da su proizvođači šećera bili
"veliki donatori novca i Republikancima i Demokratama", i da je ovaj skupi program
podrške šećeru imao "dvopartijsku podršku".91
Proizvođači šećera dobijaju više subvencija u Evropskoj uniji nego u Sjedinjenim
Državama, a cena šećera u zemljama EU je među najvišima u svetu. Godine 2009. Njujork
tajms je pisao da su subvencije za šećer u Evropskoj uniji bile "toliko obilne da su čak
naterale hladnu Finsku da počne da proizvodi više šećera"92 iako on može da se proizvede
od šećerne trske koja se uzgaja u tropskim krajevima sa mnogo nižim troškovima od onih
koji su potrebni za proizvodnju od šećerne repe koja se uzgaja u Evropi.

88
Jedna funta teži približno 454 grama prim. prev.
89
Andrew Martin, "Awash in Milk and Headaches," New York Times, January 2, 2009, pp. B1, B5.
90
Scandalous," The Economist, October 5, 2002, p. 13.
91
David Barboza, "Sugar Rules Defy Free-Trade Logic," New York Times, May 6, 2001, section 1, pp. 1, 40.
92
Stephen Castle and Doreen Carvajal, "Subsidies Spur Fraud in European Sugar," New York Times, October 27,
2009, pp. B1, B4.

60
 Američki Kongres je 2002. godine doneo zakon o farmerskim subvencijama za koji
je procenjeno da su koštale prosečnu američku porodicu više od 4.000 dolara tokom
sledeće decenije u porezima i naduvanim cenama hrane.93 Ovo nije bila novina – sredinom
osamdesetih godina, kada je cena šećera na svetskom tržištu bila četiri centa po funti,
ukupna cena u Sjedinjenim Državama je bila 20 centi po funti.94 Vlada je davala subvencije
za proizvodnju nečega što su Amerikanci mogli da imaju po nižoj ceni ne proizvodeći ga
uopšte, već kupujući iz tropskih zemalja. Ovakva situacija trajala je decenijama. Ipak, ovo
nije ništa specifično ni za šećer ni za SAD. Cene jagnjetine, putera i šećera u Evropskoj
uniji su više nego duplo veće u odnosu na svetske cene ovih proizvoda.95 Kako kaže jedan
od novinara Vol strit žurnal-a, svaka krava u EU dobija više subvencija dnevno nego što
većina subsaharskih Afrikanaca ima za život.96
Iako je prvenstveni razlog za američke cenovne programe bio da se spasu
porodične farme, u praksi je više novca otišlo velikim zemljoradničkim korporacijama, od
kojih su neke dobile više miliona dolara, dok je prosečna farma primila samo oko nekoliko
stotina dolara. Većina novca od dvopartijskog farmerskog zakona iz 2002. godine će
najverovatnije biti usmerena na prvih 10 procenata najbogatijih farmera – uključujući
Dejvida Rokfelera, Teda Tarnera i desetine kompanija koje su na Fortune 500 listi.97 Ista
situacija je i u Meksiku – 85% zemljoradničkih subvencija su usmerene ka 15% najvećih
farmera.98
Ono što je ključno za razumevanje uloge cena u ekonomiji jeste da su stalni viškovi
rezultat držanja cena veštački visokim, isto kao što su i stalne nestašice rezultat držanja
cena veštački niskim. Gubici nisu jednostavno suma novca koji se dobija od kupaca ili onih
koji plaćaju poreze u korist zemljoradničkih korporacija i farmera. Ovo su unutrašnji

93
Brian Riedl, "Twisting ‘The Facts’," National Review (online), August 29, 2002.
94
James K. Boyce, The Philippines: The Political Economy of Growth and Impoverishment in the Marcos Era
(Honolulu: University of Hawaii Press, 1993), pp. 178–179.
95
Patches of Light," The Economist, June 9, 2001, p. 70.
96
Carl Bildt, "Fight Poverty, Not Patents," Wall Street Journal, January 7, 2003, p. A13.
97
Brian Riedl, "Twisting ‘The Facts’," National Review (online), August 29, 2002.
98
David Luhnow, "Of Corn, Nafta and Zapata," Wall Street Journal, March 5, 2003, p. A13.

61
transferi u okviru jedne zemlje, koji direktno ne smanjuju ukupno bogatstvo zemlje. Pravi
gubici za zemlju u celini dolaze od pogrešne alokacije ograničenih resursa koji imaju
alternativne upotrebe.
Ograničeni resursi kao što su zemlja, radna snaga, đubrivo i mašine se nepotrebno
upotrebljavaju da bi se proizvelo više hrane nego što su kupci voljni da kupe po veštački
visokim cenama koje uspostavlja vlada. Svi resursi upotrebljeni da bi se proizveo šećer u
Sjedinjenim Državama su bačeni kada šećer može da se uveze iz tropskih zemalja gde je
njegova proizvodnja mnogo jeftinija, i to u prirodnoj okolini mnogo prilagođenijoj
njegovom uzgajanju. Siromašni ljudi, koji troše veliki procenat svojih prihoda na hranu,
primorani su da plate mnogo više nego što je potrebno za količinu hrane koju dobijaju, što
im ostavlja manje novca za druge stvari. Oni koji se hrane uz pomoć bonova za hranu
mogu da kupe manje kada su cene veštački visoke.
Sa čisto ekonomskog stanovišta, davanje subvencija farmerima tako što ćete
veštački napumpati cene, a onda davati subvencije nekim kupcima spuštajući samo
njihove troškove za hranu služi potpuno pogrešnoj svrsi – a to se radi i u Indiji i u
Sjedinjenim Državama. Ipak, sa političkog stanovišta, ovo je savršeno logično, jer se dobija
podrška dve različite grupe glasača, posebno zato što većina njih ne razume potpune
ekonomske posledice ovakvih politika.
Čak i kada su zemljoradničke subvencije i kontrole cena nastale u teškim
vremenima kao humanitarne mere, ostale su na snazi mnogo pošto su ta vremena prošla,
jer su se stvorile organizovane grupe koje prete stvaranjem političkih nevolja ukoliko bi se
subvencije i kontrole uklonile ili čak samo smanjile. Farmeri su mašinerijom blokirali ulice
Pariza kada je francuska vlada pokazala nameru smanjivanja svog poljoprivrednog
programa ili dozvoljavanja da se uveze više stranih farmerskih proizvoda. U Kanadi,
farmeri su protestujući zbog niskih cena pšenice blokirali autoputeve i formirali povorku
traktora do glavnog grada, Otave.

62
 Dok samo otprilike jedna desetina dohotka farmi u Sjedinjenim Državama dolazi
od vladinih subvencija, otprilike polovina dohotka farmi u Južnoj Koreji dolazi od takvih
subvencija, a u Norveškoj taj je iznos 60 procenata.99

Politika kontrole cena
Koliko god da su osnovni principi ekonomije jednostavni, njihove posledice mogu
biti prilično složene, kao što smo videli na primeru različitih efekata zakona o kontroli
stanarine i poljoprivrednih cena. Međutim, čak i ovaj osnovni nivo ekonomije javnost
retko razume, te onda često zahteva politička "rešenja" koja samo učine stvari još gorim.
Ovo nikako nije novi fenomen koji se vezuje za moderne demokratske zemlje.
Kada je španska blokada u šesnaestom veku pokušala do predaje da izgladni
njihove pobunjene podanike u Antverpenu, posledične visoke cene hrane u Antverpenu su
podstakle ljude da krijumčare hranu u grad, čak i kroz blokadu, što je omogućilo
stanovnicima da nastave otpor. Međutim, vlasti u Antverpenu su odlučile da reše problem
visokih cena hrane zakonom koji je fiksirao maksimalnu prodajnu cenu za proizvode,
propisavši žestoke kazne za svakoga ko bi ga prekršio.
Usledile su klasične posledice kontrole cena – veća potrošnja veštački jeftinih
dobara i smanjenje ponude tih istih dobara, jer su dobavljači bili manje spremni da
rizikuju nabavku hrane kroz špansku blokadu bez dodatnog podsticaja u vidu više cene.
Samim tim, ukupan efekat kontrole cena je bio to da je "grad bio snažnog duha, dok
odjednom sve snabdevanje nije prestalo" i Antverpen nije imao drugog izbora nego da se
preda Špancima.100
Na drugom kraju sveta, u 18. veku u Indiji, vlast se zbog lokalne gladi u Bengalu
obračunavala sa trgovcima hranom i špekulantima, uvodeći kontrole cene pirinča.
Nestašice koje su usledile dovele su do masovnog umiranja od gladi. Ipak, kada je druga
glad pogodila Indiju u 19. veku, sada pod kolonijalnom vlašću britanskih zvaničnika i na

99
"Agricultural Subsidies," The Economist, September 22, 2012, p. 105.
100
Robert L. Schuettinger and Eamonn F. Butler, Forty Centuries of Wage and Price Controls: How Not to Fight
Inflation (Washington: Heritage Foundation, 1979), p. 33.

63
vrhuncu slobodne tržišne ekonomije, usledile su suprotne politike sa suprotnim
rezultatima:

U vreme prethodne gladi, teško da je iko mogao da trguje žitom, a da se ne
ogreši o zakon. Veliki broj uglednih ljudi je 1866. krenuo da trguje; Vlada je,
objavljivanjem nedeljnih povraćaja u svakom okrugu, činila protok brzim i
bezbednim. Svako je znao gde da najjeftinije kupi žito i gde da ga najbolje
proda, i u skladu sa tim su hranu kupovali u diskriktima koji su mogli
najviše da daju, i nosili tamo gde bila najviše potrebna.101

Koliko god ovo jednostavno izgledalo, u smislu ekonomskih principa, postalo je

politički moguće tek sa britanskom kolonijalnom vladom, koja nije bila odgovorna
lokalnom stanovništvu. U vremenu demokratske politike, ista akcija bi zahtevala ili
javnost koja je upoznata sa osnovama ekonomije, ili političke vođe spremne da rizikuju
svoje karijere kako bi uradili ono što se mora. Teško je znati šta je od ovoga manje
verovatno.
Politički, kontrole cena su uvek privlačno "rešenje" za inflaciju, i svakako lakše
nego smanjenje državne potrošnje, koja često stoji iza inflacije. Može se smatrati da je
posebno važno sprečiti rast cena hrane. U skladu sa tim, Argentina je početkom 21. veka
uspostavila kontrolu cena pšenice. Očekivano, argentinski farmeri su smanjili površinu
zemlje koju zasađuju pšenicom, sa 15 miliona jutara 2000. na 9 miliona 2012102. Budući da
postoji veliko međunarodno tržište pšenice, gde je cena viša nego što je dozvoljeno u
Argentini, vlast je takođe smatrala neophodnim da blokira izvoz pšenice, koji bi domaću
nestašicu učinio još gorom.
Što je veća razlika između tržišnih cena i onih koje propisuju zakoni o kontroli
cena, to su oštrije posledice kontrole. Vlada Zimbabvea je 2007. na galopirajuću inflaciju
odgovorila naredivši prodavcima da smanje cene bar za polovinu. Samo mesec dana
kasnije, Njujork tajms izveštava: "Ekonomija Zimbabvea je stala". Evo detalja o nekim
pojedinostima:

101
Ibid., pp. 33–34.
102
Nita Ghei, "Argentine Economy Plummets as Rule of Law Gets Trashed," Investor’s Business Daily, August 6,
2013, p. A15

64

Hleb, šećer i kukuruzno brašno, osnova ishrane svakog stanovnika
Zimbabvea, su nestali, opljačkani od strane rulje koja pustoši prodavnice
kao skakavci žitna polja. Mesa praktično nema, čak ni za pripadnike srednje
klase koji imaju novca da ga kupe na crnom tržištu. Benzin je skoro
nemoguće nabaviti. Pacijenti u bolnicama umiru zbog nedostatka osnovnih
medicinskih potrepština. Restrikcije struje i vode su uobičajene103.

Kao i kontrole cena u drugim mestima i vremenima, i na ove je javnost gledala

blagonaklono kada su prvi put uvedene u Zimbabveu. "Obični građani su prvobitno
pozdravili smanjenje cena euforičnim – i kratkotrajnim – šopingom", sudeći po Njujork
tajms-u.104 I prvobitna reakcija i kasnije posledice su bile iste kao i u Antverpenu, nekoliko
vekova ranije.
Kada je neko područje pogođeno uraganom ili nekom drugom prirodnom
nepogodom, mnogi smatraju nesavesnim da firme u tom području naglo podignu cene
proizvoda kao što su flaširana voda, baterijske lampe ili benzin – ili ako lokalni hoteli
udvostruče ili utrostruče cene soba tamo gde je mnoštvo ljudi ostalo bez doma i traži
privremeno sklonište. Često se kontrole cena smatraju za neophodno rešenje u ovakvim
situacijama.
Politički odgovor je često bilo donošenje zakona protiv "naduvavanja cena" kako bi
se zaustavila ova nepopularna praksa. Ali ipak, uloga cena u alokaciji oskudnih resursa je
još više potrebnija kada lokalni resursi postanu oskudniji nego inače, u odnosu na
povećanju tražnju među ljudima kojima odjednom nisu dostupni uobičajeni resursi, što je
izazvano uništenjem od strane oluje, požara ili neke druge prirodne nepogode.
Na primer, kada su domovi razoreni, tražnja za sobama u lokalnim hotelima može
naglo porasti, dok ponuda hotelskih soba u najboljem slučaju ostaje ista, pod
pretpostavkom da nijedan hotel nije oštećen ili razrušen. Kada lokalno stanovništvo želi
više hotelskih soba nego što je dostupno, ove sobe se moraju racionisati, na jedan ili drugi
način, bilo putem cena ili nekako drugačije.

103
Michael Wines, "Caps on Prices Only Deepen Zimbabweans’ Misery," New York Times, August 2, 2007, p. A1
104
Ibid., p. A8.

65
 Ako cene hotelskih soba ostanu iste kao u normalnim vremenima, oni koji se u
hotelu zadese prvi će uzeti sve sobe, dok će oni koji stignu kasnije ili morati da spavaju
napolju, ili u oštećenim kućama koje pružaju vrlo malo zaštite od lošeg vremena, ili će
morati da napuste to područje, prepuštajući svoje domove pljačkašima. Međutim, ako
cene u hotelu naglo skoče, ljudi će imati podsticaje da se uzdrže. Par sa decom, koji bi
mogao da iznajmi jednu sobu za sebe i drugu za decu kada se cene drže na normalnom
nivou, imaće podsticaj da iznajmi samo jednu sobu za celu porodicu kada su cene veoma
visoke – tj. kada je prisutno "naduvavanje cena".
Slični principi važe kada postoje nestašice drugih stvari za kojima je iznenada
visoka tražnja u određenom području. Ako se u nekoj oblasti isključi struja, tražnja za
baterijskim lampama može višestruko premašiti ponudu. Ako cene baterijskih lampi
ostanu iste kao ranije, oni koji prvi dođu do radnje koja prodaje baterijske lampe mogu
brzo iscrpeti lokalne zalihe, tako da oni koji stignu kasnije nemaju više baterijskih lampi
na raspolaganju. Međutim, ako cene baterijskih lampi skoče, porodica koja bi možda u
drugom slučaju kupila nekoliko lampi za svoje članove će verovatnije kupiti samo jednu
neuobičajeno skupu baterijsku lampu – što znači da će ostati više lampi za ostale.
Ako postoji povećana tražnja za benzinom, bilo za električne generatore ili za
vožnju automobila do drugog područja, radi nabavke stvari koje u datoj oblasti nedostaju,
ili da bi se ta oblast napustila, ona može stvoriti nestašicu benzina sve dok nove zalihe ne
stignu na benzinske pumpe, ili dok se u potpunosti ne vrati struja, tako da više benzinskih
pumpi može da proradi. Ako cena benzina ostane onakva kakva je u normalnim
vremenima, oni koji prvi stignu na pumpe mogu da napune svoje rezervoare i iscrpe
lokalne zalihe, ostavljajući one koji stignu kasnije bez benzina za kupovinu. Ipak, ako cene
benzina naglo skoče, motoristi koji stignu ranije bi mogli da kupe taman onoliko
neuobičajeno skupog benzina koliko im treba da napuste razrušeno područje, kako bi
svoje rezervoare mnogo jeftinije napunili u mestima koja su manje pogođena prirodnom
nepogodom. Ovo ostavlja više benzina dostupno drugima.

66
 Kada lokalne cene skoče, to takođe utiče i na ponudu, kako pre, tako i posle
prirodne nepogode. Meteorolozi obično predvide dolazak uragana, i njihova predviđanja o
dolazećem uraganu se obično emituju u medijima. Dobavljači različitih stvari koje su
obično neophodne nakon udara uragana – baterijskih lampi, flaširanih voda, benzina i
drveta, na primer – verovatno će požuriti u područje gde bi uragan mogao da udari pre
nego što uragan tamo stigne, pod uslovom da očekuju više cene. To znači da se nestašice
mogu unapred sprečiti. Ali ako mogu samo da očekuju uobičajene cene, imaće manje
podsticaja da snose dodatne troškove prevoza stvari u područje gde se očekuje dolazak
prirodne nepogode.
Slični podsticaji postoje i nakon udara uragana ili druge nepogode. Obnavljanje
zaliha u razorenom području može biti skupo, usled oštećenih magistrala i autoputeva,
ruševina i zagušenog saobraćaja zbog ljudi koji beže odatle. Visoke lokalne cene mogu
sprečiti oklevanje da se suoči sa ovim preprekama, koje donose dodatne troškove. Štaviše,
svaki dobavljač ima podsticaj da pokuša da bude prvi koji će tamo stići, jer je to vreme
kada će cene biti najviše, pre nego što dodatni dobavljači stignu i njihova konkurencija
ponovo obori cene. Vreme je, takođe, od velike važnosti ljudima u pogođenom području,
kojima treba neprekidno snabdevanje hranom i ostalim potrepštinama.
Cene nisu jedini način da se racionišu oskudni resursi, ni u normalnim vremenima,
ni u vremenima naglog povećanja oskudice. Međutim, pitanje je da li su alternativni
sistemi racionisanja obično bolji ili gori. Istorija iznova pokazuje uticaj kontrole cena
hrane na stvaranje gladi ili čak umiranja od iste. Možda je moguće da prodavci ograniče
koliko će prodati jednom kupcu. Ali ovo stavlja prodavca u nezavidan položaj da uvredi
neke od svojih mušterija, tako što odbija da ih pusti da kupe koliko god žele – i mogao bi
da neke od ovih mušterija izgubi kada se stvari vrate u normalu. Prodavci uglavnom ne
žele da rizikuju tako nešto.
Ukupan rezultat nepostojanja ni cenovnog ni drugog racionisanja može biti
situacija opisana u prvim trenucima super oluje "Sendi" 2012, kako je preneo Vol strit
žurnal:

67
 U jednom supermarketu u Nju Džerziju, kupci jedva da su obratili
pažnju na obaveštenje preko zvučnika, koje je ukazivalo na to da kupe
samo onoliko zaliha koliko im treba za nekoliko dana paralisanog života u
predgrađu. To nikoga nije sprečilo da pretrpa svoja kolica zalihama
tunjevine u konzervi koje traju šest nedelja. Konzerva lososa se neće
pokvariti nekoliko godina; kupci nemaju nikakav rizik da kupe celokupnu
zalihu u prodavnici po normalnoj ceni.105

Molbe da ljudi ograniče svoju kupovinu tokom vanredne situacije, kao i drugi oblici
ne-cenovnog racionisanja, retko su kad efikasni kao podizanje cena.

105
Holman W. Jenkins, Jr., "Hug a Price Gouger," Wall Street Journal, October 31, 2012, p. A13.

68
 Poglavlje 4

OPS3 TI POGLED NA CENE

Više nam je potrebno obrazovanje o očiglednom nego istraživanje o
nepoznatom.
Sudija Oliver Vendel Homs106

Mnogi osnovni principi ekonomije izgledaju očigledno, ali zaključci koji se iz njih izvode
nisu – a zaključci su važni. Neko je jednom primetio da Njutn nije bio prvi čovek koji je
video kako jabuka pada. Njegova slava je zasnovana na tome što je bio prvi koji je
razumeo značenje toga pada.
Ekonomisti su vekovima razumeli da kada su cene više, ljudi imaju tendenciju da
kupuju manje, nego kada su cene niže. Ali čak ni danas mnogi ljudi još ne razumeju mnoge
posledice ove jednostavne činjenice. Na primer, jedna od posledica nerazmišljanja o njima
jeste to što u različitim zemljama širom sveta, državna zdravstvena nega iznova košta
mnogo više nego što se prvobitno proceni. Ove procene se obično baziraju na trenutnoj
iskorišćenosti doktora, bolnica i lekova. Međutim, uvođenje besplatne ili subvencionisane
zdravstvene nege dovodi do mnogo veće upotrebe, jednostavno jer je cena niža, i to
proizvodi mnogo veće troškove nego što je prvobitno procenjeno.

106
Oliver Wendell Holmes, "Law and the Court," Collected Legal Papers (New York: Peter Smith, 1952), pp. 292–
293.

69
 Razumevanje bilo koje teme zahteva da se ona prvo definiše, tako da je jasno o
čemu se govori, a o čemu ne. Kao što poetska diskusija o vremenu nije meteorologija, tako
ni izlaganje moralnih načela ili političkih verovanja o ekonomiji nije ekonomska nauka.
Ekonomska nauka je analiza uzročno-posledičnih veza u ekonomiji. Njena svrha je da
uoči posledice različitih načina alokacije oskudnih resursa koji imaju alternativne
upotrebe. Ona ništa ne govori o društvenoj filozofiji ili moralnim vrednostima, ništa više
nego što ima da kaže o humoru ili besu.
Ove druge stvari nisu nužno manje važne, ali se njima ekonomija jednostavno ne
bavi. Niko ne očekuje od matematičara da objasne ljubav, niti bi trebalo očekivati da
ekonomija bude nešto drugo od onoga što jeste ili da radi nešto što ne može. Ali i
matematika i ekonomija mogu biti veoma važne tamo gde su primenjene. Pažljivi i složeni
matematički proračuni mogu napraviti razliku između astronauta koji se prilikom
povratka iz orbite sruši na Himalaje i onog koji bezbedno sleti na Floridu. Slične društvene
katastrofe se uočavaju zbog pogrešnog razumevanja osnovnih principa ekonomije.

UZROK I POSLEDICA

Analiza ekonomskih radnji u uzročno-posledičnom smislu znači proučavanje logike
podsticaja koji se stvaraju, umesto prostog razmišljanja o poželjnosti ciljeva koji se
pokušavaju dostići. Ona takođe znači proučavanje empirijskih dokaza o tome šta se
stvarno dešava pod datim podsticajima.
Vrsta uzročnosti koja se često nalazi u ekonomiji jesu sistemske interakcije,
umesto proste jednosmerne uzročnosti koja postoji kada jedna bilijarska kugla udari
drugu i gurne je u rupu. Sistemska uzročnost podrazumeva mnogo složenije, recipročne
interakcije, kao što dodavanje kaustične sode u hlorovodoničnu kiselinu stvara slanu

70
vodu,107 zbog toga što se obe hemikalije transformišu međusobnim dejstvom, i iz dve
smrtonosne supstance dobijamo jednu bezopasnu.
I u ekonomiji takođe, planovi prodavaca i kupaca se transformišu kako oni
otkrivaju međusobne reakcije na uslove ponude i tražnje, i promene u ceni koje nastaju iz
toga ih teraju da ih ponovo razmatraju. Kao što oni koji u početku planiraju da kupe vilu
na plaži, nakon što otkriju koliko su cene visoke, mogu da na kraju kupe vikendicu malo
dalje od mora, dobavljači takođe ponekad prodaju svoja dobra za manje nego što su platili
da ih kupe ili proizvedu kada je tražnja neadekvatna, što onemogućava zahtevanje viša
cena od kupaca, jer je alternativa ne zaraditi ništa od proizvoda koji se ne može prodati po
unapred planiranoj ceni.

Sistemska uzročnost
Zbog toga što sistemska uzročnost podrazumeva recipročne interakcije, umesto
jednosmerne uzročnosti, ona smanjuje ulogu individualnih namera. Po rečima Fridriha
Engelsa: "Ono što svaki pojedinac želi sprečavaju svi drugi, a ono što nastaje je nešto što
niko nije želeo".108 Ekonomiju zanima ono što nastaje, ne ono što je bilo ko planirao. Ako
se berza zatvori na 14.367 poena jednog dana, to je konačan rezultat procesa kompleksnih
interakcija između nebrojenih prodavaca i kupaca akcija, od kojih možda niko nije
planirao da se tržište zatvori na 14.367, iako su njihove sopstvene akcije sa drugim
namerama to izazvale.
Dok se uzročnost nekad može objasniti nameravanim akcijama, a ponekad
sistemskim interakcijama, prečesto se rezultati sistemskih interakcija pogrešno
objašnjavaju pojedinačnim namerama. Kao što su primitivni ljudi pripisivali ljuljanje
drveća na vetru nameravanoj akciji nekakvog nevidljivog duha, umesto sistemskim
uzrocima kao što su promene u atmosferskom pritisku, tako postoji sklonost ka
objašnjenjima sistemskih događaja u ekonomiji na osnovu namera, kada ljudi nisu svesni

107
Ne pokušavajte ovo kod kuće. Profesionalni hemičari znaju kako da barataju opasnim hemikalijama, na
bezbedan način u laboratoriji, ali u drugim rukama ishod može biti fatalan.
108
Karl Marx and Frederick Engels, Selected Correspondence 1846–1895, translated by Dona Torr (New York:
International Publishers, 1942), p. 476.

71
osnovnih ekonomskih principa. Na primer, dok povećanje cena verovatno oslikava
promene u ponudi i tražnji, ljudi koji ne znaju ekonomiju će pripisati povećanje cena
"pohlepi".
Ljudi koji su šokirani visokim cenama u prodavnicama u mestima sa nižim
primanjima često su skloni da okrive pohlepu ili eksploataciju od strane ljudi koji
rukovode tim firmama. Slični zaključci o namerama se često izvode kada ljudi primete da
zalagaonice i male finansijske kompanije u siromašnim delovima grada naplaćuju više
kamate nego u krajevima u kojima živi srednja klasa. Kompanije koje uzimaju proviziju za
unovčenje čekova takođe obično posluju u siromašnim krajevima, dok se u predgrađima,
gde živi srednja klasa, u lokalnim bankama čekovi unovčavaju bez provizije. Pa ipak, stope
profita generalno nisu više u centru grada nego na periferiji, a činjenica da mnoge firme
napuštaju centar – a i druge, kao na primer supermarketi, ih se klone – pružaju dodatne
argumente za ovakav zaključak.
Bolna činjenica da siromašni plaćaju više nego bogati za mnoga dobra i usluge ima
veoma jednostavno – i sistemsko – objašnjenje: vrlo često je skuplje dostaviti dobra i
usluge u krajeve gde žive siromašni. Veći troškovi osiguranja i veći troškovi raznih
bezbednosnih procedura, usled više stope kriminala i vandalizma, su samo neki od
sistemskih razloga koji se često ignorišu od strane onih koji tragaju za objašnjenjem
putem ličnih namera. Povrh toga, troškovi poslovanja po dolaru su često viši u siromašnim
krajevima. Pozajmiti 100 dolara svakom od pedeset siromašnih klijenata u lokalnim
zalagaonicama ili finansijskim kompanijama oduzima više vremena i novca nego pozajmiti
5.000 dolara u banci jednom klijentu iz srednje klase, iako je u oba slučaja u pitanju ista
suma novca109.

109
U mnogim slučajevima, klijent iz srednje klase koji već ima čekovni račun u banci iz koje želi da pozajmljuje već
ima i automatski iznos kredita dostupan sa tim računom. Kada mu zatreba pozajmica od 5000 dolara,
često ne mora ni da se popunjava prijava. Klijent će jednostavno upisati 5000 dolara više u čekovima nego
što je novca na računu, a automatski iznos kredita će ga pokriti, uz minimum vremena i teškoća i za
klijenta i za banku, budući da je kreditni rejting potencijalnog klijenta već utvrđen prilikom otvaranja
računa, a dostupan iznos kredita određen na osnovu tog kreditnog rejtinga. Unovčiti ček u takvoj situaciji
podrazumeva nizak rizik i troškove za banku, za razliku od rizika i troškova koji postoje za kompanije koje
unovčavaju čekove mušterijama koje najčešće nemaju račun u banci.

72
 Oko 10 procenata američkih porodica nema čekovni račun,110 i ovaj procenat je bez
sumnje viši među siromašnijim porodicama, tako da mnogi od njih pribegavaju lokalnim
agencijama za unovčavanje čekova kako bi unovčili svoje plate, čekove za socijalno
osiguranje i drugo. Blindirano vozilo koje dovozi novac u malim apoenima u finansijsku
kompaniju ili malu agenciju za unovčavanje u "getu" košta isto koliko i blindirano vozilo
koje donosi stotinu puta veću vrednost, u većim apoenima, u banku u šoping-molu u
predgrađu. Kada su troškovi poslovanja po dolaru viši za firme u siromašnijim krajevima,
teško da nas iznenađuje da se ovi viši troškovi ogledaju u višim cenama i višim kamatama.
Više cene za ljude koji mogu najmanje da priušte su tragičan krajnji rezultat, ali su
uzroci sistemski. Ovo nije samo filozofska ili semantička razlika. Postoje velike praktične
posledice iz načina na koji se razumeva uzročnost. Tretiranje lične pohlepe i eksploatacije
kao uzroka viših cena i viših kamata u siromašnijim krajevima, i pokušavanje da se to
spreči uspostavljanjem kontrole cena i maksimalnih kamata, osiguraće samo da će ljudima
u siromašnijim krajevima biti dostupno još manje usluga. Kao što kontrola zakupnine
smanjuje ponudu nekretnina, tako i kontrole cena i kamata smanjuju broj radnji,
zalagaonica, lokalnih finansijskih kompanija i agencija za unovčavanje koje žele da posluju
u krajevima sa višim troškovima, kada se ti troškovi ne mogu pokriti legalnim cenama i
kamatama. Za mnoge stanovnike siromašnih krajeva alternativa može biti odlazak izvan
legalnih agencija za pozajmljivanje i obraćanje zelenašima, koji uzimaju još više kamate i
imaju sopstvene metode naplate, kao što je fizičko nasilje.
Kada se radnje i finansijske institucije zatvore u siromašnim krajevima, više ljudi iz
tih krajeva je primorano da putuje u druge krajeve kako bi kupovali namirnice i drugu
robu, pri čemu plaćaju za autobuske karte ili taksi, pored troškova kupovine. Mnoge firme
su se već zatvorile usled brojnih razloga, među kojima su neredi i više stope krađa i
vandalizma, a ukupan rezultat je to da mnogi ljudi iz siromašnih krajeva već moraju da idu
negde drugde kako bi kupovali ili pozajmljivali novac.

110
"Changes in U.S. Family Finances from 2007 to 2010: Evidence from the Survey of Consumer Finances," Federal
Reserve Bulletin, June 2012, p. 32.

73
 "Prvo, ne čini štetu" je princip koji je preživeo vekovima. Razumevanje razlike
između sistemske uzročnosti i nameravane uzročnosti je jedan od načina da se čini manje
štete u ekonomskim politikama. Posebno je važno ne nauditi ljudima koji su već u teškim
ekonomskim situacijama. Takođe treba primetiti da većina ljudi nisu kriminalci, čak ni u
krajevima sa visokom stopom kriminaliteta. Mali deo loših ljudi iz tih krajeva su pravi
uzrok mnogih viših troškova koji stoje iza viših cena u firmama koje posluju u tim
krajevima. Međutim, intelektualno i moralno je jednostavnije kriviti za više cene one koji
ih naplaćuju, umesto one koji ih uzrokuju. Takođe je politički popularnije kriviti strance,
pogotovo ako imaju drugačije etničko poreklo.
Sistemski uzroci, kakve često nalazimo u ekonomiji, ne pružaju takav emotivni
naboj za javnost, niti moralnu melodramu za medije i političare, poput nameravanih
uzroka kao što su "pohlepa", "eksploatacija", "naduvavanje cena", "diskriminacija" i slično.
Intencionalna objašnjenja uzroka i posledice mogu delovati prirodnije, u smislu da manje
sofisticirani pojedinci i društva prvenstveno pribegavaju takvim objašnjenjima. U nekim
slučajevima su bili potrebni vekovi kako bi se intencionalna objašnjenja, otelotvorena u
predrasudama o prirodi, zamenila sistemskim objašnjenjima zasnovanim na nauci. Još
uvek nije jasno da li će toliko dugo trebati kako bi osnovni principi ekonomije zamenili
prirodnu sklonost mnogih ljudi da pokušavaju da objasne sistemske rezultate
nameravanim uzrocima.

Kompleksnost i uzročnost
Iako osnovni ekonomski principi nisu mnogo komplikovani, sama lakoća sa kojom
se mogu naučiti ih čini lakim za odbacivanje kao "previše jednostavnih", od strane onih
koji ne žele da prihvate analize koje su suprotstavljene njihovim dubokim uverenjima.
Stvari koje ne vidimo na prvi pogled su češće komplikovanije od jednostavnih činjenica.
Takođe, ne mora da znači da kompleksni efekti moraju da imaju kompleksne uzroke. Na
primer, jednostavna činjenica da Zemljina osa ima nagib prouzrokuje nebrojene, veoma

74
kompleksne posledice kod biljaka, životinja i ljudi, kao i kod neživih stvari poput
okeanskih struja, promene vremena i promene u dužini dana i noći.
Kada bi Zemljina osa stajala uspravno111, noć i dan bi jednako trajali tokom cele
godine u svim delovima sveta. Klima bi se i dalje razlikovala oko ekvatora i na polovima,
ali bi na bilo kom datom mestu klima bila ista u zimu i u leto. Činjenica da je Zemljina osa
nagnuta znači da sunčeva svetlost dolazi do iste oblasti pod različitim uglovima tokom
različitih trenutaka planetarnog okretanja oko Sunca, što dovodi do promene temperature
i trajanja dana i noći.
Dalje, takve promene pokreću kompleksne biološke reakcije u rastu biljaka,
hibernaciji i migracijama životinja, kao i psihološke promene kod ljudi i mnoge sezonske
promere u njihovim ekonomijama. Promene u vremenskim obrascima utiču na okeanske
struje i učestalost uragana, kao i na mnoge druge prirodne pojave. A ipak, sva ova
kompleksnost potiče od jedne jednostavne činjenice – da je Zemlja nagnuta na svojoj osi,
umesto da stoji uspravno.
Ukratko, kompleksni efekti mogu biti rezultat i jednostavnih uzroka i kompleksnih
uzroka. Posebne činjenice nam govore šta je u pitanju. Apriorne tvrdnje o tome šta je
"previše jednostavno" ne mogu. Objašnjenje je previše jednostavno ako zaključak ne
uspeva da se poklopi sa činjenicama ili njegovo objašnjenje prkosi logici. Ali nazivanje
objašnjenja "previše jednostavnim" je prečesto zamena za razumevanje dokaza ili logike
koji iza njega stoje.
Malo stvari je jednostavnije od činjenice da ljudi često kupuju više po nižim cenama
i kupuju manje po višim cenama. Ali kada se to postavi zajedno sa činjenicom da
proizvođači često nude više po višim cenama, a manje po nižim cenama, to je dovoljno da
se predvide mnoge vrste kompleksnih reakcija na kontrole cena, bilo da je u pitanju tržište
nekretnina ili hrane, struje ili zdravstvene nege. Štaviše, ove posledice su pronađene na

111
Puristi mogu reći kako u svemiru ne postoji gore i dole, ali to onda samo znači da treba da preformulišemo iste
činjenice tako što ćemo reći da osa oko koje se Zemlja okreće nije normalna na ravan Zemljine orbite oko
Sunca.

75
svim naseljenim kontinentima tokom hiljada godina zabeležene istorije. Jednostavni
uzroci i kompleksne posledice zajednički su za veoma raznolike ljude i kulture.

Individualna racionalnost nasuprot sistemskoj racionalnosti
Težnja da se uzročnost personalizuje ne dovodi samo do optužbi da "pohlepa"
uzrokuje visoke cene u tržišnim ekonomijama, već takođe krivi "glupost" birokratije za
mnoge stvari koje pođu po zlu tokom aktivnosti države u ekonomiji. U stvarnosti, mnoge
stvari koje pođu po zlu tokom ovih radnji su savršeno racionalne, u skladu sa
podsticajima koje državni zvaničnici koji ih obavljaju imaju, i u skladu sa
podrazumevanim ograničenjima količine znanja koja je dostupna bilo kom donosiocu
odluka ili skupu više njih.
Kada su javne politike ili institucije uspostavljene od strane visokih političkih
lidera, zvaničnici koji su im podređeni ustručavaće se da se suprotstave njihovim
verovanjima, a još manje će ukazati na kontraproduktivne posledice koje će uslediti iz
ovih politika i institucija. Glasnici loših vesti mogu rizikovati svoje karijere ili – pod
Staljinom ili Maom – svoje živote.
Zvaničnici koji sprovode određene politike mogu biti prilično racionalni, koliko god
da se negativan uticaj ovih politika pokaže na društvo u celini. Tokom Staljinove ere u
Sovjetskom savezu, na primer, u jednom trenutku je postojala velika nestašica rudarske
opreme, ali je rukovodilac fabrike koja je proizvodila tu opremu istu držao u skladištu
nakon izrade, umesto da je šalje u rudnike gde je bila neophodna. Razlog je bio to što su
zvanična naređenja zahtevala da se ove mašine ofarbaju crvenom farbom, otpornom na
ulje, a proizvođač je imao samo zelenu farbu, dok crvena nije bila otporna na ulje. Takođe,
zbog nedostatka slobodnog tržišta nije bilo moguće naručiti propisanu farbu.
Ne poslušati zvanična naređenja u bilo kom obliku bio je ozbiljan prekršaj pod
Staljinom, a rukovodilac je rekao: "Ne želim da dobijem osam godina".
Kada je objasnio situaciju višem rukovodstvu i zatražio dozvolu da koristi zelenu
farbu otpornu na ulje, odgovor zvaničnika bio je: "Pa ni ja ne želim da dobijem osam

76
godina". Ipak, više rukovodstvo je prosledilo ministarstvu molbu da mu daju odobrenje da
on odobri korišćenje zelene farbe. Nakon dugog odlaganja, ministarstvo je konačno
odobrilo zahtev i rudarska oprema je konačno poslata u rudnike112. Niko od ovih ljudi se
nije ponašao glupo. Oni su prilično racionalno odgovarali na podsticaje i ograničenja
sistema u kome su radili. Pod bilo kojim ekonomskim ili političkim sistemom, ljudi mogu
da naprave svoje izbore samo između stvarno dostupnih alternativa, a različiti ekonomski
sistemi pružaju različite alternative.
Čak i u demokratskoj vladavini, gde su opasnosti po pojedinca znatno manje,
visoko inteligentna osoba sa zabeleženim izuzetnim uspesima u privatnom sektoru često
nije u mogućnosti da taj uspeh ponovi kada se imenuje na visoku državnu poziciju. Još
jednom, poenta je da su podsticaji i ograničenja različiti u različitim institucijama. Po
rečima ekonomskog nobelovca Džordža Štiglera:

Veliki broj uspešnih biznismena je otišao na visoke administrativne pozicije
u nacionalnoj vlasti, i mnogi su – ja mislim većina – imali više nego slab
uspeh u toj novoj sredini. Okruženi su i nadjačani informisanim i
ušančenim podređenima, moraju da se suočavaju sa tvrdoglavim
zakonodavcima, i skoro sve što žele da promene u svom odseku je
nedodirljivo.113

PODSTICAJI NASUPROT CILJEVIMA

Podsticaji su važni zato što će većina ljudi obično učiniti više sebe nego druge.
Podsticaji ubijaju dve muve jednim udarcem. Konobarica vam donosi hranu, ne zato što
ste vi gladni, već zato što njena plata i bakšiš zavise od toga. U odsustvu takvih podsticaja,
sovjetski restorani su bili poznati po lošoj usluzi. Neprodata roba koja se gomila u
skladištima nije jedina posledica nedostatka podsticaja koji dolaze sa sistemom cena na
slobodnom tržištu. Cene ne određuju samo koja će se dobra proizvoditi, već su i jedan od

112
David Granick, The Red Executive: A Study of the Organization Man in Russian Industry (Garden City, NY:
Anchor Books, 1961), pp. 133–134.
113
George J. Stigler, Memoirs of an Unregulated Economist (New York: Basic Books, 1988), p. 14.

77
načina za racionisanje neizbežne oskudice svih dobara i usluga, kao i za raspodelu
oskudnih resursa koji će ići u proizvodnju tih dobara i usluga. Međutim, cene ne stvaraju
tu oskudicu, koja zahteva neki oblik raspodele i pod svakim drugim ekonomskim
sistemom.
Koliko god da jednostavno izgleda, ovo je u suprotnosti sa mnogim politikama i
programima čiji je cilj da različita dobra i usluge učine "pristupačnim", ili da ih spreče da
postanu "nepriuštivi". Ali je upravo nepriuštivost način na koji cene ograničavaju koliko
svako može da nešto koristi. Ako bi sve postalo pristupačno vladinom uredbom, i dalje ne
bi bilo više robe nego kada su stvari nepriuštive. Jednostavno bi morao da postoji
alternativni metod racionisanja neizbežne oskudice. Bilo da je taj metod izdavanje bonova
od strane države, pojava crnog tržišta, ili jednostavno tuča oko stvari koje su na prodaju,
racionisanje se i dalje mora obavljati, zato što veštačka pristupačnost ne povećava ukupan
autput. Naprotiv, određivanje maksimalnih cena najčešće smanjuju proizvodnju.
Mnoge naizgled humanitarne politike su imale suprotan efekat kroz istoriju usled
nerazumevanja uloge cena. Pokušaji da se cene hrane drže niskim uspostavljanjem
kontrole cena su dovele do gladi i smrti, bilo u Italiji u 17. veku, Indiji u 18. veku,
Francuskoj nakon revolucije, Rusiji nakon boljševika, ili u velikom broju afričkih zemalja
nakon što su stekle nezavisnost 1960-ih. Neke od ovih afričkih zemalja, kao i neke zemlje
Istočne Evrope, imale su toliko mnogo hrane da su bile izvoznice pre perioda kontrole
cena, a državno planiranje ih je pretvorilo u zemlje koje nisu u stanju da se same
prehrane.114
Neuspeh da se ponude dobra, što je bio rezultat državnih restrikcija, mora se oštro
razlikovati od nemogućnosti da se ona proizvedu. Hrana može biti u nestašici u zemlji sa
izuzetno plodnim tlom, kao na primer u post-komunističkoj Rusiji koja još nije dostigla
slobodnu tržišnu ekonomiju:

114
Paul Johnson, Modern Times: The World from the Twenties to the Nineties, revised edition (New York: Perennial
Classics, 2001), pp. 724–727.

78
 Vijugajući lagano kroz brda i pašnjake 150 milja južno od Moskve, dolina
reke Plave je za farmere kao iz snova. Ona je početak onoga što Rusi zovu
"Černozem" – "Crna zemlja" – koja se diči najplodnijim tlom u Evropi, na tri
sata vožnje od ogromne, gladne metropole... Crna zemlja ima dovoljno
prirodnog bogatstva da prehrani celu naciju. Ali ona jedva može da
prehrani sama sebe.115

U tržišnoj ekonomiji je teško čak i zamisliti gladan grad, zavisan od uvoza hrane iz
inostranstva, kada postoji izuzetno plodna obradiva zemlja nedaleko odatle. Ali ipak, ljudi
koji su tu zemlju obrađivali su bili isto toliko siromašni koliko su stanovnici grada bili
gladni. Radnici koji su obrađivali zemlju zarađivali su oko 10 dolara mesečno, isplaćivanih
u naturi – džakovima krompira ili krastavaca – usled nedostatka novca. Kao što je
gradonačelnik grada u ovoj oblasti rekao:

Trebalo bi da smo bogati. Imamo divnu zemlju. Imamo naučno znanje.
Imamo kvalifikovane ljude. Ali šta dobijamo od toga?116

Ako ništa, dobijamo razlog za razumevanje ekonomije kao načina ostvarenja

efikasne alokacije oskudnih resursa koji se mogu upotrebiti na alternativne načine. Sve što
je Rusiji nedostajalo bilo je tržište koje bi povezalo gladan grad sa proizvodima plodne
zemlje, i vlast koja bi takvom tržištu dozvolila da slobodno funkcioniše. Međutim, u nekim
mestima, lokalni ruski zvaničnici su zabranjivali transport hrane izvan lokalnih granica,
kako bi osigurali niske cene u svojim oblastima, a time i političku podršku za sebe117. Opet,
neophodno je naglasiti da to nije bila glupa politika, iz perspektive zvaničnika koji
pokušava da stekne lokalnu popularnost među potrošačima tako što održava cene hrane
niskim. Ovim se štitila sopstvena politička karijera, koliko god da je takva politika bila
štetna za zemlju u celini.
Dok je sistemska uzročnost u sistemu slobodnog tržišta u jednom smislu bezlična,
što znači da ishodi nisu određeni od strane neke osobe, "tržište" je, na kraju krajeva,
sredstvo kojim se želje mnogih pojedinaca mire sa željama drugih. Prečesto se pravi lažna

115
Frank Viviano, "Russian Farmland Withers on the Vine," San Francisco Chronicle, October 19, 1998, pp. A1, A4.
116
Ibid., p. A1.
117
Andrew Higgins, "Food Lines: Odd Borders Appear in Russia as Regions Face Poor Harvests," Wall Street
Journal, October 16, 1998, p. A1.

79
suprotnost između bezličnog tržišta i navodno brižnih politika različitih državnih
programa. Međutim, oba sistema se suočavaju sa istom oskudicom resursa i oba sistema
prave izbore unutar ograničenja koja ta oskudica postavlja. Razlika je u tome što jedan
sistem podrazumeva da svaki pojedinac bira za sebe, dok drugi sistem podrazumeva malu
grupu ljudi koja donosi odluke u ime miliona pojedinaca.
Tržišni mehanizmi su bezlični, ali izbori koje pojedinci prave su isto tako lični kao i
svi drugi. Možda je moderno da novinari pominju "hirovitost tržišta", kao da postoji nešto
drugo osim želja ljudi, kao što je bilo u modi zagovarati "proizvodnju za upotrebu, umesto
za profit" – kao da se profit može steći proizvodnjom stvari koji ljudi ne mogu ili ne žele da
koriste. Stvarni kontrast je između izbora koje pojedinci prave za sebe, i izbora koje u
njihovo ime prave drugi koji žele da definišu šta ovim pojedincima "stvarno" treba.

OSKUDICA I KONKURENCIJA

Oskudica znači da se svačije želje ne mogu u potpunosti zadovoljiti, bez obzira na
to koji konkretan ekonomski sistem ili državnu politiku izaberemo – i bez obzira na to da
li je pojedinac ili društvo bogato ili siromašno, mudro ili glupo, plemenito ili nečasno.
Konkurencija među ljudima za oskudne resurse se podrazumeva. To nije pitanje da li
volimo ili ne volimo konkurenciju, već oskudica znači da nemamo izbor da li ćemo imati
ili nemati ekonomiju u kojoj se ljudi takmiče. To je jedina ekonomija koja je moguća – a
naš jedini izbor je između različitih načina koji se mogu primeniti na tu konkurenciju.

Ekonomske institucije
Većina ljudi možda nije svesna da je kupovina takmičenje, i jednostavno vide sebe
kako odlučuju koliko raznih stvari da kupe po kojoj god ceni da ih nađu. Međutim,
oskudica osigurava da se oni takmiče sa drugima, čak i ako su svesni samo procenjivanja
svojih odluka o kupovini u skladu sa količinom novca koja im je na raspolaganju.
Jedan od nenameravanih benefita takmičenja i raspodele putem cena jeste da se
ljudi neće međusobno smatrati rivalima, niti će razviti tu vrstu neprijateljstva koju

80
rivalstvo može da uzrokuje. Na primer, skoro ista količina rada i građevinskog materijala
koja je potrebna da se sagradi protestantska crkva može da se iskoristi za izgradnju
katoličke crkve. Međutim, ako protestantska kongregacija prikuplja novac da izgradi
crkvu za sebe, njih će verovatno zanimati koliko novca mogu da skupe i koliko im je
potrebno za željenu crkvu. Cene gradnje ih mogu primorati da ublaže svoje ambicioznije
planove, kako bi bili u granicama onoga što mogu da priušte. Ali skoro sigurno neće
okriviti katolike, iako je zbog konkurencije sa katolicima oko istih građevinskih materijala
njihova cena viša nego obično.
Ako bi, umesto toga, država bila ta koja gradi crkve i dodeljuje ih različitim verskim
grupama, protestanti i katolici bi bili očigledni rivali za ovu "velikodušnost", i niko od njih
ne bi imao finansijski podsticaj da smanji svoje građevinske planove u korist drugih.
Umesto toga, svako od njih bi imao podsticaj da što upornije insistira na željenom planu,
da mobiliše sledbenike da politički insistiraju na dobijanju toga što žele, i da odbiju svaki
kompromis. Nužna oskudica materijala i rada bi i dalje ograničavala ono što se može
izgraditi, ali je to ograničenje sada politički određeno, i shvatilo bi se kao posledica
rivalstva sa drugom stranom.
Ustav SAD-a naravno sprečava američku vlast da gradi crkve za verske grupe,
upravo da bi sprečio takva politička rivalstva i ogorčenost, a ponekad i krvoproliće, do
kojih su takva rivalstva u drugim zemljama i vremenima dovodila.
Ipak, isti ekonomski princip važi i za grupe koje nisu zasnovane na veri, već na
etničkoj pripadnosti, geografiji ili starosnoj grupi. Svi se neminovno takmiče za iste
resurse, jednostavno zato što su resursi oskudni. Pa ipak, indirektno takmičenje
ograničavanjem sopstvenih zahteva na sopstveni novčanik je mnogo drugačije od toga
kada vidite da su vaše želje za državnim davanjima direktno sprečene istim tim davanjima
drugoj grupi. Racionisanje koje stvaraju cene ne samo da smanjuje društvena i politička
trvenja, već dovodi i do ekonomske efikasnosti, budući da svaki pojedinac zna svoje
sopstvene preferencije bolje nego bilo koja treća strana, i samim tim može da pravi
postepene razmene koja ga više zadovoljavaju u granicama dostupnih resursa.

81
 Racionisanje putem cena takođe ograničava količinu tuđih proizvoda koju svaki
pojedinac prisvaja na onoliko koliko je on putem svoje produktivnosti stvorio za druge,
odnosno zaradio. Kontrole cena, subvencije i druge zamene za cenovnu alokaciju samo
smanjuju podsticaje za samoograničenje. Iz ovog razloga, ljudi sa manjim boljkama idu
kod lekara kada je zdravstvo besplatno ili u velikoj meri subvencionisano od strane
države, ili farmeri koji dobijaju subvencionisanu vodu iz projekata za navodnjavanje gaje
useve koji zahtevaju ogromne količine vode, koje ne bi gajili da moraju sami da pokriju
njene troškove.
Društvo kao celina uvek mora da plati celokupne troškove, bez obzira na to koje
cene plaćaju ili ne plaćaju pojedinci. Kada kontrole cena učine neko dobro veštački
jeftinim, to omogućava jednima da više zadovolje svoje potrebe, što znači da za druge
ostaje manje. Tako veliki broj stanova koji drži jedna osoba u sistemu kontrole cena znači
da će ostali teže naći stan, čak i kada mogu i žele da plate kiriju. Štaviše, budući da se
racionisanje mora odigrati sa ili bez cena, to znači da neki oblik necenovnog racionisanja
postaje zamena.
Prosto čekanje da to što želite postane dostupno je uobičajeni metod necenovnog
racionisanja. Ovo može da znači čekanje u dugim redovima u radnjama, kao što je bilo
uobičajeno u sovjetskoj ekonomiji, ili stavljanje na listu čekanja za operaciju, što se često
dešava u zemljama gde je državna zdravstvena zaštita besplatna ili u velikoj meri
subvencionisana.
Druga zamena za cenovno racionisanje su sreća i korupcija. Onaj ko se zadesi u
radnji kada stigne nova isporuka proizvoda u nestašici prvi dobija priliku da ga kupi, dok
ljudi koji tek kasnije čuju za to ostaju bez željene robe dok stignu do prodavnice. U drugim
slučajevima, lično ili političko favorizovanje ili korupcija zamenjuje sreću u ostvarivanju
preferencijalnog pristupa, ili će formalni sistemi racionisanja zameniti favorizovanje
nekom sveobuhvatnom državnom politikom koju će sprovoditi vladine agencije. Kako god
da se vrši, racionisanje koje u tržišnim ekonomijama obavljaju cene, ne može se ukloniti
tako što će cene da se ukinu, ili tako što će država smanjiti njihov nivo.

82

Postepena supstitucija
Koliko god da je važno za razumevanje uloge supstitucija, takođe je važno imati na
umu da efikasna alokacija resursa zahteva da te supstitucije budu postepene, a ne totalne.
Na primer, neko može da veruje da je zdravlje važnije od zabave, ali koliko god da to
razumno zvuči kao opšti princip, niko ne veruje da je dvadesetogodišnja zaliha
hanzaplasta u ostavi važnija od toga da se u potpunosti odričete muzike kako biste mogli
to da platite. Ekonomija koordinisana cenama uspostavlja postepenu supstituciju, ali
političko odlučivanje često ide u pravcu kategoričkih prioriteta – tj. proglašavanja jedne
stvari apsolutno važnijom od druge, i donošenje zakona i politika u skladu sa tim.
Kada neka politička figura kaže da treba da "postavimo nacionalne prioritete" o
nekoj stvari, to znači da treba učiniti A kategorički važnijim od B. Ovo je suprotno od
postepene supstitucije, u kojoj vrednost nečega zavisi od toga koliko ga trenutno već
imamo, i samim tim od promenljive količine A koje smo spremni da se odreknemo da
bismo dobili više B.
Ove razlike u relativnoj vrednosti stvari mogu biti tolike da pretvore nešto što je
korisno u nešto katastrofalno, i obrnuto. Na primer, ljudi ne mogu da žive bez soli, masti i
holesterola, ali većina Amerikanaca ih unosi previše, te im je životni vek skraćen. Sa druge
strane, uprkos mnogim problemima koje alkohol izaziva, od smrtonosnih automobilskih
nesreća do smrti od ciroze jetre, istraživanja pokazuju da umerena količina alkohola može
imati pozitivne efekte na zdravlje, koji mogu spasiti život118. Alkohol nije kategorički
dobar ili loš.
Gde god da postoje dve stvari od kojih svaka ima neku vrednost, jedna ne može biti
kategorički vrednija od druge. Dijamant može vredeti mnogo više od penija, ali dovoljno

118
Muškarci koji su pili nimalo ili samo jedno piće nedeljno imali su smanjenje kardio-vaskularnih bolesti kada su
povećali unos alkohola na šest pića nedeljno. Ipak, među muškarcima koji su pili u proseku sedam ili više
alkoholnih pića nedeljno, povećanje konzumiranja dovelo je do više kardio-vaskularnih bolesti, prema
časopisu Archives of Internal Medicine (izdanje od 25. septembra 2000). Medicinski časopis The
Lancet tvrdi da je "blaga do umerena konzumacija alkohola u vezi sa smanjenim rizikom od demencije kod
pojedinaca starijih od 55 godina" u svom izdanju od 26. januara 2002.

83
penija će vredeti više od bilo kog dijamanta. Iz ovog razloga postepena razmena dovodi do
boljih rezultata nego kategorički prioriteti.
Ljudi širom sveta se konstantno žale na državnu papirologiju, ali stvaranje
papirologije je razumljivo u svetlu podsticaja sa kojima se suočavaju oni koji kreiraju
državne formulare, pravila i zahteve bezbrojnim aktivnostima za koje je potrebna
zvanična dozvola. Ništa nije lakše nego smisliti dodatne zahteve koji na neki način
ponekad mogu biti korisni, ali ništa nije teže nego setiti se da se postavi ključno pitanje:
po kojoj ceni?
Ljudi koji troše sopstveni novac suočeni su sa ovim troškovima na svakom koraku,
ali ljudi koji troše novac poreskih obveznika – ili koji jednostavno propisuju nebrojene
troškove firmama, kućevlasnicima i drugima – nemaju stvarne podsticaje da ikada saznaju
koliki su dodatni troškovi, a još manje da prestanu sa dodavanjem zahteva kada postepeni
troškovi postanu veći od postepenih benefita za one koji ih snose. Komplikovana
papirologija je rezultat toga.
Svaki pokušaj da se saseku neki od propisa vladini zvaničnici će vrlo verovatno
sprečiti, tako što će ukazati na korisnu svrhu koje ovi uslovi u nekim slučajevima imaju.
Ali vrlo verovatno neće postaviti pitanje da li dodatni benefit prevazilazi dodatne
troškove. Za njih ne postoje podsticaji da tako gledaju na stvari, baš kao ni za medije.
Jedan članak u Njujork tajms-u je, na primer, tvrdio da postoji vrlo malo "beskorisnih"
regulacija, ako uopšte i postoje119 – kao da je to relevantan kriterijum. Ali ni pojedinci ni
firme ne žele i ne mogu da plate za sve što nije beskorisno, kada troše svoj sopstveni
novac.
Nema sumnje da postoje razlozi, ili bar argumenti, za mnoge državne regulacije za
firme u Italiji, na primer, ali pravo pitanje je da li njihovi troškovi prevazilaze benefite:

Zamislite da ste ambiciozan italijanski preduzetnik koji pokušava da
pokrene novi biznis. Znate da ćete morati da platite bar dve-trećine
troškova socijalnog osiguranja za svoje zaposlene. Takođe znate da ćete se

119
Binyamin Applebaum and Edward Wyatt, "Obama May Find Useless Regulations Are Scarcer Than
Thought," New York Times, January 22, 2011, pp. B1, B12.

84
 suočiti sa problemima kada zaposlite šesnaestog radnika, jer će se
aktivirati odredbe kojima će vam biti ili nemoguće ili veoma teško da
nekoga otpustite.
Međutim, postoji još toliko toga. Kada zaposlite jedanaestog radnika,
moraćete da predate godišnji izveštaj državnim institucijama, gde ćete
naznačiti svaki mogući zdravstveni i bezbednosti rizik sa kojim se vaši
radnici mogu suočiti. Ovo podrazumeva i stres na poslu izazvan godinama,
kao i rodnim ili rasnim razlikama. Takođe morate da naznačite sve
preventivne i individualne mere za sprečavanje rizika, procedure za
njihovo sprovođenje, imena radnika zaduženih za bezbednost, kao i lekara
čije je prisustvo neophodno za procenu.
...kada vaša firma zaposli 51. radnika, barem 7% zaposlenih moraju biti
osobe sa invaliditetom... Kada zaposlite 101. radnika, morate na svake dve
godine predati izveštaj o rodnim odnosima u kompaniji. On mora sadržati
tabelu muškaraca i žena zaposlenih u svakoj proizvodnoj jedinici, njihove
funkcije i položaj u kompaniji, detalje o kompenzacijama i olakšicama,
datume i razloge za zaposlenje, promocije i premeštaje, kao i očekivan
uticaj prihoda.120

U vreme kada se ovakav opis italijanskog radnog zakonodavstva pojavio u Vol strit
žurnal-u, stopa nezaposlenosti u Italiji je iznosila 10 procenata, a italijanska ekonomija je
bila u recesiji, umesto da raste.121

Subvencije i porezi
U idealnom slučaju, cene omogućavaju različitim korisnicima da se takmiče za
oskudne resurse na tržištu. Međutim, ova konkurencija je u toj meri poremećena da se
posebni porezi propisuju za neke proizvode ili resurse, ali ne i za druge, ili kada neke
proizvode i resurse država subvencioniše, a neke ne.
Cene koje potrošači plaćaju za ta posebno oporezovana ili posebno
subvencionisana dobra i usluge ne oslikavaju stvarne troškove proizvodnje, i samim tim
ne dovode do istih kompromisa. Pa ipak, uvek deluje politički primamljivo da se
subvencionišu "dobre" stvari, a da se "loše" oporezuju. Međutim, kako ni dobre ni loše
stvari nisu kategorički dobre ili loše, to nas sprečava da otkrijemo koliko su te robe dobre

120
"Employment, Italian Style," June 26, 2012, p. A14.
121
Ibid.

85
ili loše dozvolivši ljudima da slobodno biraju, bez uticaja politički izmenjenih cena. Čini se
da ljudi koji žele posebne poreze ili subvencije za određene stvari ne razumeju da je ono
što zaista traže to da cene počnu da pogrešno oslikavaju relativne oskudice stvari i
relativne vrednosti koje im korisnici pripisuju.
Jedan od faktora u periodičnim krizama vodosnabdevanja u Kaliforniji, na primer,
jeste to što kalifornijski farmeri koriste u velikoj meri subvencionisanu vodu. Farmeri u
kalifornijskoj Imperijalnoj dolini (Imperial valley) plaćaju 15 dolara za istu količinu vode
koja u Los Anđelesu košta 400 dolara.122 Krajnji rezultat je to da poljoprivreda, koja čini 2
procenta autputa ove federalne države, troši 43 procenata njene vode.123 Kalifornijski
farmeri uzgajaju useve kojima je potrebna velika količina vode, poput pirinča i pamuka, u
veoma suvoj klimi, gde takvi usevi ne bi uspeli da farmeri moraju da plaćaju stvarne
troškove vode koju koriste. Koliko god da je nekim posmatračima inspirativno to što je
Kalifornijska suva zemlja u stanju da proizvede velike količine voća i povrća pomoću
subvencionisane vode, to isto voće i povrće može se uzgajati jeftinije bilo gde drugde, uz
pomoć besplatne vode iz oblaka.
Način za procenu da li je to što je proizvedeno u Kaliforniji vredno troškova
uzgajanja jeste da omogućite da sve te troškove plate kalifornijski farmeri, koji se takmiče
sa farmerima u drugim federalnim državama koje imaju viši nivo padavina. Nema potrebe
da državni zvaničnici arbitrarno – i kategorički – odlučuju da li je dobro ili loše uzgajati
određene useve u Kaliforniji, sa vodom koja se veštački snabdeva po nižoj ceni
zahvaljujući federalnim programima navodnjavanja. Takva pitanja treba rešiti postepeno,
od strane onih koji su direktno suočeni sa alternativama, kroz konkurenciju cenama na
slobodnom tržištu.
Kalifornija, na žalost, nije jedinstvena u ovom pogledu. U stvari, ovo nije
jedinstveno američki problem. Na drugoj polovini sveta, Vlada Indije pruža "skoro

122
Cynthia Barnett, Mirage: Florida and the Vanishing Water of the Eastern U.S. (Ann Arbor, MI: University of
Michigan Press, 2007), p. 156.
123
"Dry and Drier," San Francisco Chronicle, January 18, 2014, p. A9; "Of Farms, Folks and Fish," The
Economist, October 24, 2009, p. 28.

86
besplatan elektricitet i vodu" farmerima, prenosi magazin Ekonomist, čime ohrabruje
farmere da sade pirinač koji zahteva ogromne količine vode, što za rezultat ima to da
vodostaj u Pandžabu "brzo opada".124 Ako nešto učinite veštački jeftinim, to obično znači
da će se rasipati, šta god da je to i gde god da se nalazi.
Iz perspektive alokacije resursa, vlada ili ne bi trebalo da oporezuje resurse, dobra
i usluge, ili bi trebalo da ih sve oporezuje podjednako, kako bi svela na najmanju moguću
meru distorzije izbora koje prave potrošači i proizvođači. Iz sličnog razloga, određene
resurse, dobra i usluge ne bi trebalo subvencionisati, čak i ako se određena grupa
subvencioniše iz humanitarnih razloga, kao na primer žrtve prirodnih katastrofa, urođeni
hendikep i ostale nesreće koje su izvan ljudske kontrole. Davanje novca siromašnim
ljudima ostvaruje potpuno istu humanitarnu svrhu, bez distorzija u alokaciji resursa koje
oporezivanje ili subvencionisanje različitih proizvoda različito stvara. Koliko god da se
ekonomska efikasnost podiže bez uticaja poreza i subvencija na cene, iz političke
perspektive političari dobijaju glasove tako što čine posebne usluge za posebne interesne
grupe, ili tako što oporezuju ono što je u datom trenutku nepopularno. Slobodno tržište
najbolje funkcioniše kada su pravila igre ista za sve, ali političari osvajaju više glasova ako
izmene pravila tako da odgovaraju određenim grupama. Često se ovaj proces politički
racionalizuje pod maskom potrebe da se pomogne siromašnima, ali kada je takva moć i
praksa jednom ustanovljena, počinju da se subvencionišu razne vrste grupa koje uopšte
nisu u lošem položaju. Na primer, Vol strit žurnal prenosi:

Deo federalnih poreza i taksi koje putnici avionom plaćaju dodeljuje se
malim aerodromima koje uglavnom koriste privatni piloti i svetski putnici -
direktori korporacija125.

Značenje "troškova"
Nekada je argument za odbacivanje određenih stvari iz procesa procene troškova i
koristi izražen u vidu pitanja poput "Kako možeš staviti cenu na umetnost?" – ili

124
"Grim Reapers," part of a survey on India’s economy, The Economist, June 2, 2001, p. 14.
125
"Some U.S. Passenger Taxes Subsidize Smaller Airports," Wall Street Journal, April 16, 2007, p. B3.

87
obrazovanje, zdravlje, muziku, itd. Fundamentalna greška koja se provlači u ovom pitanje
jeste verovanje da se cene jednostavno "stavljaju" na stvari. Dokle god umetnost,
obrazovanje, zdravlje, muzika i hiljade drugih stvari zahtevaju vreme, trud i sirovi
materijal, troškovi ovih inputa će se podrazumevati. Oni neće nestati ako zakon zabrani
njihovo izražavanje kroz cene na tržištu. Na kraju krajeva, za društvo u celini, troškovi su
druge stvari koje su se mogle proizvesti sa istim resursima. Tokovi novca i kretanje cena
su posledice te činjenice – a potiskivanje ovih posledica neće promeniti činjenicu na kojoj
se zasnivaju.
Jedan od razloga zašto su kontrole cena popularne jeste nerazlikovanje cena i
troškova. Na primer, političari koji kažu da će "smanjiti troškove zdravstvene nege" skoro
sigurno podrazumevaju da će smanjiti cene zdravstvene nege. Stvarni troškovi zdravstva
– godine potrebne za školovanje lekara, resursi koji se koriste za izgradnju i opremanje
bolnica, stotine miliona dolara za godine istraživanja da bi se razvio jedan novi lek – skoro
sigurno se neće smanjiti, niti će političari obratiti pažnju na ove stvari. Ono što političari
podrazumevaju pod smanjenjem troškova zdravstvene nege jeste smanjenje cene lekova i
snižavanje cene usluga koje doktori ili bolnice naplaćuju.
Kada prepoznamo razliku između troškova i cena, onda nas ne iznenađuje to što
kontrole cena imaju tako negativne posledice, jer određivanje maksimalne cene
podrazumeva odbijanje da se plate puni troškovi. Oni koji proizvode smeštaj, hranu,
lekove ili bezbrojna druga dobra i usluge ih verovatno više neće nuditi u istoj količini ili sa
istim kvalitetom kada ne mogu da pokriju troškove koje te količine i kvalitet zahtevaju.
Ovo neće odmah biti očigledno, i zato su cenovne kontrole često popularne, ali su
posledice trajne i često se vremenom pogoršavaju. Nekretnine ne nestanu odjednom kada
se uvede kontrola stanarina, ali vremenom propadaju, pri čemu nema gradnje novih koje
bi ih zamenile. Postojeći lekovi neće nestati usled kontrole cena, ali novi lekovi koji se
koriste za lečenje raka, AIDS-a, Alchajmerove bolesti i brojnih drugih se neće tako brzo
razvijati kada više nema novca da se plate troškovi i rizici stvaranja novog leka. Međutim,
da bi se sve ovo pokazalo potrebno je vreme, a pamćenje mnogih ljudi je previše kratko da

88
poveže loše posledice sa kojima se suočavaju sa popularnim politikama koje su podržavali
nekoliko godina ranije.
Koliko god da sve ovo deluje očigledno, postoji neprekidan niz političkih šema
napravljenih da izbegnu stvarnost koju cene postavljaju – bilo kroz direktne kontrole cena
ili činjenje ovoga ili onoga "pristupačnim" subvencijama ili direktnim obezbeđivanjem
raznih dobara i usluga besplatno od strane države kao "pravo". Možda postoji više štetnih
ekonomskih politika zasnovanih na tretiranju cena kao smetnje koju treba zaobići nego
bilo kojih drugih. Svim ovim šemama je zajedničko to što odbacuju neke stvari u procesu
vaganja troškova i koristi126 – procesu koji je ključan za maksimizaciju benefita iz
oskudnih resursa koji imaju alternativne upotrebe.
Najvrednija ekonomska uloga cena jeste prenos informacija o konkretnoj
stvarnosti – dok u isto vreme pružaju podsticaje da se na tu stvarnost reaguje. Cene, u
određenom smislu, sumiraju krajnji rezultat kompleksne stvarnosti u jednostavan broj.
Na primer, fotograf koji hoće da kupi teleobjektiv može biti suočen sa izborom između dva
sočiva, koja prave slike istog kvaliteta sa istim uvećanjem, ali jedno od njih prima duplo
više svetla nego drugo. Drugo sočivo može da fotografiše pri zamračenim uslovima, ali
poseduje optičke probleme koje stvara širi otvor za sočivo koji prima više svetlosti.
Dok fotograf i ne mora da zna ništa o ovim optičkim problemima, njihovo rešenje
može da bude složenije sočivo izrađeno od skupljeg stakla. Ono čega fotograf jeste svestan
je da je sočivo sa širim otvorom skuplje. Jedina odluka koju fotograf treba da donese jeste
da li je vredno da plati toliku cenu za posebnu vrstu fotografija koje su mu potrebne.
Fotografu pejzaža, koji fotografiše napolju po sunčanom vremenu, skuplje sočivo
verovatno neće vredeti dodatnog novca, dok fotograf koji fotografiše muzeje u kojima ne
sme da se koristi blic neće imati drugog izbora nego da kupi sočivo sa širim otvorom.

126
Novinar Njujork tajmsa-a, na primer, kaže da nam je „potrebna kvalitetna, univerzalna, subvencionisana briga o
deci ". (Alissa Quart, "Crushed by the Cost of Child Care," New York Times, 18. avgust 2013, Sunday
Review Section, str. 4). Drugim rečima, neki ljudi bi trebalo da donesu odluku da imaju decu i u isto vreme
jure karijeru, prepuštajući troškove na naplatu poreskim obveznicima koji nisu imali ništa sa ovom
odlukom, i ni sa kim ko bi ovu odluku zasnovao na upoređivanju troškova i dobiti – osim, možda,
posmatrača koji nemaju ličnu korist od ishoda niti loše posledice ako nisu u pravu.

89
 Budući da je znanje najoskudniji od svih resursa, cene igraju važnu ulogu u
ekonomizaciji količine znanja koja je potrebna za donošenje odluka bilo kom pojedincu ili
organizaciji. Fotografu ne treba znanje iz optike da bi doneo pravu odluku kada bira
između sočiva, dok dizajneru sočiva koji zna optiku ne treba znanje o muzejskim
regulacijama ili tržištu fotografija iz muzeja i drugih mračnih mesta. U drugačijem
ekonomskom sistemu, koji se ne zasniva na cenama, već se oslanja na zvaničnike i
komisije za planiranje za donošenje odluka o upotrebi oskudnih resursa, bila bi potrebna
ogromna količina znanja o različitim kompleksnim faktorima i za relativno jednostavne
odluke, kao što je proizvodnja i upotreba objektiva za kameru, kako bi se oskudni resursi,
koji imaju alternativne upotrebe, efikasno iskoristili. Na kraju krajeva, staklo se ne koristi
samo za sočiva za kamere, već i za mikroskope, teleskope, prozore, ogledala i nebrojene
druge stvari. Da bi se znalo koliko je stakla potrebno usmeriti u proizvodnju bilo kog od
ovog mnoštva proizvoda, potrebno nam je više stručnog znanja o složenijim stvarima
nego što bilo koji pojedinac ili grupa kojom je moguće rukovoditi mogu da savladaju.
Iako je početkom dvadesetog veka mnoštvo pojedinaca ili grupa gledalo u
budućnost u kojoj će se ekonomije koordinisane cenama zameniti centralno-planskim
ekonomijama, za uspon i pad centralno-planskih ekonomija bilo je potrebno nekoliko
decenija. Do kraja dvadesetog veka su se čak i najveće socijalističke i komunističke države
na svetu vratile upotrebi cena za koordinaciju sopstvenih ekonomija. Koliko god da je
centralno planiranje izgledalo primamljivo pre nego što je isprobano, konkretna iskustva
su navela čak i njegove zagovornike da se sve više oslanjaju na tržišta koordinisana
cenama. Međunarodna studija slobode tržišta iz 2012. pokazala je da najslobodnije tržište
na svetu ima Hong Kong127 – zemlja pod komunističkom vladavinom.

127
Terry Miller, et al., 2012 Index of Economic Freedom (Washington: Heritage Foundation, 2012), p. 8.

90