48.

Настава књижевности и развијање културе писменог изражавања

Културу писменог изражавања – кроз стилистику и правопис – чијим се узајамним деловањем може
постићи виши ниво писменог изражавања. Два од четири саодносна подручја културе писменог
изражавања настава се базира на правописним и стилским вежбама.
Настава културе писменог изражавања обавља се на четири врло разграната подручја – језик,
правопис, стилистика и стварање целовитих текстова
примењују разноврсни облици и врсте писмених радова што упућује на сложеност реализовања и
обуке у овој наставној области
Један од најважнијих циљева наставе српског језика у средњој школи јесте усвајање, развијање и
унапређивање културе изражавања ученика, а исходи наставе српског језика усмерени су, најпре, на
то да ученици примењују научена језичка правила спонтано, у свакодневном животу. → настава
српског језика у школама, најчешће, предаје формално и да се језик углавном изучава независно од
стварности које се језик тиче. Језичко знање ученика претежно је декларативно и у функцији
добијања одговарајуће оцене
Један од задатака културе писменог изражавања јесте да усавршава језичкоизражајна средства, а њен
крајњи циљ је успостављање квалитетне и сврсисходне комуникације. Веома је важно да сврха и
задаци културе писменог изражавања не буду реализовани само у образовању, већ би наставу, ове
наставне области, требало усмерити ка томе да ученици законе језичке културе спонтано примењују
у свакодневном животу
Квалитетно усмено и писмено изражавање „омогућава ученику да се потврди као аутономно биће,
способно да покаже своја знања и вредности, да искаже своје мишљење, ставове, одлуке.
Не би требало занемарити ни чињеницу да писани израз израста на подлози усменог, као и да
успешно савладана ортоепска норма олакшава усвајање ортографске норме
Упоредо са развијањем ученикових изражајних могућности развија се рационалнији однос према
граматичким категоријама и софистициранији приступ писменом изражавању чему, касније,
умногоме доприносе наставни садржаји из стилистике.25 Култура писменог изражавања је резултат
дуготрајног и континуираног учења и вежбања и најчешће није дар. Савладавање правила културе
писменог изражавања подразумева инструкције које ученик прима у вези са тим како би требало да
пише.

Николић наставу културе писменог изражавања дели на четири подручја (Николић 1983: 5). Прво
подручје се односи на подробно упознавање језика као система, односно практично усвајање и
богаћење језика које се обавља помоћу одговарајућих језичких вежби. Друго подручје културе
писменог изражавања обухвата савлађивање ортографске норме. Треће подручје везујемо за
припремање ученика да запази и у својој комуникацији користи изражајну моћ језика што се
остварује претежно помоћу стилских вежби. Основни циљ ових вежби је да код ученика развију
важне одлике писменог изражавања као што су: јасност, сликовитост, емоционалност и сажетост
казивања, али и проналажење оригиналних и адекватних израза за артикулацију личних утисака,
доживљаја и сазнања. Четврта област преко које се остварује настава културе писменог изражавања
односи се на обучавање ученика да самостално пишу текстове који могу имати употребну вредност у
друштвеној пракси. Током школске године ученици имају велики број задатака из српског језика на
које морају одговорити у писаном облику. Међу овим задацима чести су писмени састави различитих
облика и врста. усмерена стваралачка слобода, која подразумева пуну самосталност, али не и
произвољност. Писмени задаци представљају најсинтетичнији облик деловања у развијању културе
писменог изражавања и могу недвосмислено указати на поједине ефекте наставе културе
изражавања, посебно писменог изражавања. У њима се препознаје ученикова начитаност, литерарна
способност, познавање језика у целости, општа култура, моћ запажања и размишљања, спретност у
организовању мисли и осећања, вештина прецизног и уверљивог језичког уобличавања.

У наставном програму ова област наставе има посебну функцију, а наставници се упућују на то да
култури писменог изражавања посвете већу пажњу током целокупног реализовања наставе у средњој
школи, али се акценат ставља на повезивање наставе културе изражавања и наставе књижевности, па
програм у одељку Упутство за остваривање програма прописује да се већина предвиђених облика ове
наставе непосредно укључује у наставу књижевности или припреме за израду школских писмених
задатака (Правилник за средње стручне школе; Правилник за гимназије). Не би требало на овај начин
приступати нити настави језичке културе нити настави књижевности, већ би требало ова два
наставна подручја комлпементарно посматрати и повезивати.

Уочљива је склоност приређивача да садржаје за гимназије сва три смера изједначе, па у III разреду
ученици изучавају у оквиру стилистике49: лексичку синонимију, вишезначност и избор речи,
обично, ублажено и увећано значење речи, као и пренесена значења речи (фигуративна употреба
именица, глагола и придева). Садржаји који се односе на писмене вежбе у овом разреду требало би
да буду реализовани кроз писање новинарских вести, чланка, извештаја, интервјуа, коментара и сл.,
потом приказа књижевно-сценског или филмског дела и увежбавања технике израде писмених
састава (Правиник за гимназије). У IV разреду планирани садржаји су донекле оскуднији, али су
идентични. Такође су садржаји подељени на две области: стилистика и облици писменог
изражавања. Знање које би матуранати гимназија требало да усвоје, према упутствима из програма,
односи се на функционалне стилове, али је, притом, наведено да се изучавају само одлике
административно-пословног стила (молба, жалба, пословно писмо). 50 Облици изражавања су
ограничени на приказ, осврт, расправу, књижевне паралеле и есеј (вежбања). Појављује се још једна
област – правопис, samo интерпункцију, која је свакако значајна, али није једина подобласт
правописа битна за стицање ваљане писмености.

Уџбеници који се користе у настави књижевности: Љиљана Николић, Босиљка Милић, 2010а,
Читанка са књижевнотеоријским појмовима за III разред; Љиљана Николић, Босиљка Милић,
2010б, Читанка са књижевнотеоријским појмовима за IV разред.
, у уџбеницима нема садржаја који се директно односе на културу изражавања.
Заправо, у Читанкама су елементи културе писменог изражавања вешто уклопљени у методичку
апаратуру намењену рецепцији књижевноуметничког дела, која је незамислива без описивања,
извештавања, препричавања, уочавања језичко–стилских особина текста. У Приручнику, за који
морамо поновити да не припада обавезној литератури намењеној средњошколцима, вежбања која се
налазе испод поднаслова култура изражавања изједначавају се са вежбањима из стилистике.

Прво издање Граматике српског језика за гимназије и средње школе из 1989. године потписала су
тројица аутора – Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, Стеван Мицић и назив уџбеника био је
Савремени српскохрватски језик и култура изражавања. Као што из наслова можемо видети, осим
граматике, тадашњи уџбеник за средњошколце садржао је део који се тицао културе изражавања.
Ученицима су биле понуђене лекције у којима је са теоријског и практичног аспекта размотрена
проблематика у вези са типовима текстова, реториком и функционалном стилистиком. Одељак који
се односио на културу изражавања био је значајно мањег обима него део уџбеника који се тицао
питања из језика. Но, без обзира на то, могао је подстицајно деловати на интересовање ученика за
питања која су у вези са језичком кулутром, као и на мотивацију наставника српског језика и
књижевности да у средњошколској настави више пажње посвете теоријским и практичним
сарджајима из ове области наставе српског језика. Можда се један од чинилаца, због којих култура
изражавања, односно култура писменог изражавања српских средњошколаца није на
задовољавајућем нивоу, може потражити у чињеници да сем у првом издању средњошколског
уџбеника за српски језик, ни у једном другом издању обавезног уџбеника за средњу школу до данас
није било одељака који су посвећени култури изражавања.

често у први план избија констатација да се данас у школама књижевност не чита, а граматика не учи
повремено се јављају иницијативе за осавремењивање лектире и „акције“ у којима се за подизање
језичке културе ван наставе
У томе се, наравно, губи из вида да се писменост најпре стиче на часовима културе изражавања
просечних петнаестак посто годишњег фонда часова, колико предвиђају наставни планови и
програми
Осим недовољног броја часова предвиђених за усвајање програмских садржаја из културе писменог
изражавања
проблеми
очекује да ученици сами, спонтано, читајући књижевна дела и разговарајући о њима с наставником,
усвајају вештине изражавања

За увежбавање елемената писмености не постоје одговарајући уџбеници. Такве вежбе (лексичке,

синтактичке, текстуалне) могу се наћи само у ретким старијим приручницима попут
Станисављевићевог (Stanisavljević, 1970) или делимично у новијим уџбеницима
тај термин означава, можда с правом, сваки ученички писмени рад. За то потврду дају и речници.9
Ипак, двојица наших истакнутих методичара, Милија Николић и Вук Милатовић, у својим
монографијама, за разлику од Павла Илића (Ilić, 2006), саставу контрастирају и одвојено од њега
разматрају примењене (Nikolić, 2010: 715–716), односно информативно-пословне форме (Milatović,
2013: 370), у које спадају писмо, честитка, молба и многи други жанрови. Из тога излази да за њих
молба, рецимо, ако и јесте састав, није прави састав.
Николић отворено говори како састав „по природи ствари нема употребну вредност“ у приватном и
стручном општењу
е највећи број школских састава може прецизније одредити као неки жанр: пејзаж, портрет, есеј,
анализа, приказ... Станисављевић чак тврди да „уз тему [састава] увек одређујемо у којој форми, у
ком облику она треба да буде обрађена“

У наставним програмима култура изражавања има статус посебног наставног

подручја чији је основни задатак „развијање способности и смисла ученика за правилно, тачно, економично и
уверљиво усмено и писмено изражавање"
развој културе изражавања и треба сматрати општешколским задатком