1

NADNASLOV: ŠKOLA

NASLOV:TRST, GORICA, RIJEKA - BIĆE NAŠI DOVEKA !

PODNASLOV: ŠKOLOVANjE VERKE (RADOVAN) PANTELIĆ (1939) IZ STRANE, SUPRUGE POKOJNOG

MILOVANA - MIĆE (1934-1999)

PORODICA U BISTRICI

Majka me je rodila 5. marta 1939. godine, posle 14 godina bračnog života bez dece.

Draginja (1865, poreklom iz Trbušnice, od Nedeljkovićih) i Dobrosav(1865-1912) Simić iz Bistrice, roditelji

mojeg oca Radovana (1907-1987), pre njega su imali pet ćerki. Stamenka (1906) je umrla neudata. Godine 1941.
rodi se moja sestra i roditelji joj nadenu ime ove umrle tatine sestre, da bi ih podsećalo na nju. Međutim, mi smo
je u kući zvali Mica, to joj je ime ostalo, svi je tako zovu i niko u Bistrici ne zna da je njeno pravo ime Stamenka.
Ljubinka(1903) se udala u Trudelj, selo između Ljiga i Rudnika. U vezi njene udaje tata mi je pričao: bio je rat,
naišla je neka vojska, a kako je naša kuća blizu puta – svratio je jedan vojnik, moji su ga okrepili i on je nastavio sa
tom vojskom. Posle rata je došao u Bistricu i oženio se mojom tetkom Ljubinkom. Stanojka (1901-1982) je bila
udata za Živojina Brankovića (1900-1969) iz Bistrice, koji je pod misterioznim okolnostima ubijen na Petkovači, na
Vaskrsni ponedeljak, 14. aprila 1969. godina, a ubica mu nikada nije otkriven. Nisu imali dece. Ljubica se udala u
Beograd, umrla je 1953. godine, nije imala poroda. Peta tatina sestra bila je udata u Vreoce, u Vukiće. Sećam se
njenog sina Bore – pri kraju rata dolazio je sa još dva druga našoj kući u Bistricu na ručak. Sutradan dođe tati neki
čovek i reče mu da je taj njegov sestrić Bora poginuo u štali Čedomira Gajića (1890-1944) iz našeg sela,
Dobrivojevog (1920) oca – ubili su ga četnici, njega i još nekoliko njegovih drugova. Odmah pošto su došli na vlast
partizani su zbog toga likvidirali tog Čedomira, zatim Dragomira Jovičića, koji je imao decuMiomira (1930),
Dušanku(1933), Miodraga (1936, zvanog Đoka) i Živka (1941, zvanog Arsenije), kao i Milivoja Lazarevića (1903-
1944), koji je imao decuLatinku (1926, zvanu Lala, koja se udala za Živomira – Žiku Simića, 1918, iz Bistrice),
Mihajila (1932-2015), Čedomira - Čedu (1934-2015)i Sretena (1936).

Grozdina, sestra Živote Ivanovića iz Malih Crljeni, bila je prva supruga mojeg oca Radovana, sa kojim je
rodila Dragoljuba (1925), zvanog Ćopa (od malena je hramao) i Hranislava (1927-2009), zvanog Avica, moju
polubraću. Pošto mu je umrla prva žena, moj otac dovodi moju majku, Kosanu (1908-1964), ćerku Miljane i Ljube
Milovanovića iz Trbušnice.

Ljuba, otac moje majke, živeo je 102 godine. Poreklom je iz Stubice i došao je mojoj babi u kuću. Zadržao
je svoju staru slavu, jedino su oni u Trbušnici slavili Veliku Gospojinu (28. avgust). Imao je dva sina: Ljubisav je bio
vojni oficir i sa suprugom, učiteljicom, živeo je u Smederevskoj Palanci, a Ljubiša je bio oženjen iz svojeg sela, od
Ranđićih, iz bogataške kuće, Radovanovom ćerkom. Moja majka je pored ova dva brata, Ljubisava i Ljubiše, imala i
stariju sestru, Smiljanu, koja se uda za Milovana Nekića iz Trbušnice. Nisu imali dece, a u međuvremenu umre
Ljubišina supruga, snaha moje majke i tetke Smiljane, koja usvoji jedno žensko dete mojeg ujaka Ljubiše. Sa tim
detetom desi se nesreća: jednog proleća plevili su baštu, ta usvojena devojčica je bila mala i iz neznanja je pored
trave čupala iz zemlje i mladi luk. Teču Milovana to razbesni, udari to detence štapom po glavi i ono umre od
jakog udarca. Tetka Smiljana se zbog toga naljuti, ostavi svojeg muža Milovana Nekića i vrati se braći. Ostavši bez
žene – Milovan dovede Anku, udovicu Svetozara Stojkovića iz Bistrice, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu.
Anka zatrudni u braku sa Milovanom, ali – moja tetka Smiljana je bila lepša od Anke, počne „obigravati“ oko
 2

bivšeg muža, on najuri svoju novu suprugu natrag u bistričke Stojkoviće, a vrati prvu. Anka u Bistrici rodi sina
Pantu, koji je začet iz njene veze sa Milovanom Nekićem, dok su živeli u bračnoj zajednici u Trbušnici. A Smiljana i
Milovan ponovo usvoje dete, Milana, sina Milovanovog brata, koji je pao sa duda i poginuo. Ožene tog Milana
Radmilom, ćerkom Čede Marinkovića iz Baroševca, Milovom i Dragutinovom sestrom. Pošto tetka Smiljana i njen
muž Milovan poumiru, Panta iz Bistrice, postavši punoletan, počne sudski tražiti svoju očevinu u Trbušnici. Moja
majka posvedoči istinito, da je Panta zaista Milovanov sin, sud presudi u Pantinu korist i on sa majkom Ankom
dođe na očevinu. A Milovanov sinovac Milan vrati se na svoju očevinu, nedaleko odatle, sa tri ćerke, Vericom,
Anđom i Zoricom, koje je dobio sa suprugom Radmilom.

I moja majka je pre braka sa mojim ocem, kao i on, imala prethodno bračno iskustvo. Isprošena je bila u
Desivojeviće, u Kalanjevce. Njen svekar je imao siromašnog kuma, iz istog sela, i zbog toga ga je hteo promeniti.
Svadba je bila „na lepo“, svatovi su se sa isprošenom mladom zaputili u crkvu u Belanovici, na venčanje, i put ih je
vodio baš pored kuće starog kuma. On je izašao pred svatove i, skrstivši ruke na grudima, ovako rekao svekru
moje majke: „Kume, ove godine sina venčavao, dogodine snahu udavao, to ti želi tvoj kum!“ Moja majka je bila
devojčurak i nije ništa shvatala. Pola godine posle svadbe mladoženja se razboli, bolovao je neko vreme i godinu
dana od sklapanja braka on umre. Moja majka ostane u Kalanjevcima još godinu dana, pa se vrati roditeljima, i
nedugo zatim bude isprošena za mojeg oca, kojem je umrla prva supruga. Ova priča nosi poruku da kuma ne
treba menjati.

Dobrosav Simić, moj deda po ocu, imao je još dva rođena brata: Danila (1887-1912) i Radosava (1889-
1912). Sva trojica su poginulau ratu 1912. godine. Danilo je bio oženjen Ivanom (1887), poreklom iz Lukavice, od
Uroševićih, sa kojom je imao Dragomira, Savku (1899, umrla kao dete), blizance Radisava (1907-1953) i Ljubisava
(1907-1987) i Zorku (1910-1998), koja se 1937. godine udala za Radivoja Lazarevića (1910-1997), zvanog Vidoje,
sa kojim je rodila sinove Branka i Miroslava. Radosav, drugi brat mojeg dede Dobrosava, bio je oženjen Draginjom
(1886), rodom iz Trbušnice, od Pantelićih, sa kojom je imao ćerku Maricu (1907-1936) i sina Živka (1908-1968,
zvanog „Ćeka“).

Dragomir, najstariji sin babe Ivane, koju dobro pamtim, bio je lovac, a takođe je i svirao u bas. Bio je
odeljen od svoje braće Radisava i Ljubisava, imao je posebnu kuću sa dva odeljenja. Ubijen je na Petkovači, za
vreme Drugog svetskog rata, kada se jedne noći vraćao kući sa igranke u Malim Crljenima, gde je imao „svirku“.
Sećam se kuknjave strine Mileve, njegove supruge, kojoj je neki čovek javio za ovo ubistvo dok je čuvala stoku
iznad naših kuća, u njivi zvanoj „Beljaci“. Ta strina Mileva poreklom je iz Crljenaca, od Matićih, rođena je sestra
Dragišina, čija su deca Dragan, Milena, udata u Zeoke, u Mandiće i Ljubinka (1947) supruga pokojnog Petka Jovića
(1943-2010) iz Baroševca. Strina Mileva sa čičom Dragomirom nije imala poroda. Dobro je pamtim, bila je niskog
rasta, lepo se slagala sa mojom majkom Kosanom i svaki dan je dolazila našoj kući. Duže vreme posle pogibije
strica Dragomira udala se u Junkovac. Taj čovek iz ovog sela dvaput je dolazio da je prosi i oba puta je zatiče kod
naše kuće. Sećam se da je strinu Milevu bilo sramota kad se i drugi put zatekla kod naše kuće, te je od moje majke
tražila da joj da sito za sejanje brašna, da ga ponese njenoj kući, da ne ispadne da je „poselara“, nego da je
poslom došla do nas. Prilikom udaje u Junkovac konjskim kolima je oterala sve stvari iz kuće čiče Dragomira, a na
vrhu je bilo plehano korito.

Čiču Radisava sam kao dete najviše volela: rabadžijao je konjima, išao i za Beograd. Imao je mišanu i lese
za sušenje šljiva, sa mojim ocem je radio taj posao, a posle je ovu robu terao na prodaju za glavni grad. Takođe i
drva. Često je na kolima sa njim išla i moja majka, da bi posetila tetku Ljubicu, koja je u to vreme živela u
Beogradu. Kad čiča Radisav dođe iz prestonice uvek mi donese okrugli keks upakovan u tubicu, koji smo zvali
 3

biskvit. U poklonima me nije odvajao od njegove dece. Rano je umro, znam da sam pala kad su ga poneli iz
dvorišta, trčala sam za mrtvačkim kovčegom i spotakla se. Još uvek mi je ta slika pred očima. Čiča Radisav je bio
oženjen Leposavom Lazarević (1907-1976) iz Bistrice, zvanom Seka, ćerkom Kate i Milije.Imali su troje dece:
Milosava (1932-1982), Milunku (1934) i Miodraga (1936). Milosav se ženi Radmilom Nedeljković (1932-2013) iz
Bistrice, ćerkom Jelisavete i Čedomira Milenkovog. Rodili su ćerke Olgu (1956, udata u Lazarevac) i Ljiljanu (udata
u Beograd), kao i sina Radisava (1961), zvanog Raja, koji se nije ženio. Miodrag, zvani Mija, čiča Radisavljev mlađi
sin, završava zanat u Vreocima, iz tog sela se i ženi, odlazi u Beograd, gde i sada živi, a od dece ima, čini mi se,
jednu ćerku.

Čiča Ljubisav je bio školovan čovek za ono vreme, radio je u baroševačkoj opštini sa nekim Milošem
Popovićem, koji je bio sudija. Dok je radio u Baroševcu čiča Ljubisav je stanovao kod mojeg potonjeg svekra Ljube
(1892-1954), koji je takođe bio priznat čovek. Tada je moj čiča simpatisao Milicu Gajić (1902-1981), Tikomirovu
(1910-2001) sestru, koja se udala u Sakulju, u Miliće. Čiča Ljubisav se oženio Radojkom Mihailović iz Bistrice, koja
je imala sestru Angelinu (1910-1991, zvanu Anđa), udatu za Momčila Mihailovića (1911-1992), šnajdera iz Drena,
sa kojim je rodila ćerku Veru (1932-2008, dovela u kuću muža Jovu Platanića iz Bistrice, sa kojim nije imala
poroda). Radojka i Anđa su bile mirazuše, a strina mi je najviše pričala o Živojinu, svojem bratu od strica,
Miličinom i Lecinom ocu, koje su se udale u Baroševac, u Đorđeviće. Moj stric Ljubisav je sa svojom suprugom
Radojkom imao samo sina Milorada – Miću (1935). Čiči Ljubisavu je njegov brat blizanac Radisav pomogao da se
iškoluje. Kada je Radisav osetio da će mlad umreti zakleo je svojeg brata da mu „izvede“ troje dece na put.
Ljubisavljevim posredovanjem moja tetka Ljubica, koja je živela u Beogradu, primi Milunku Radisavljevu, koji je
umro, da kod nje stanuje i uči daktilografiju, posle čega počinje raditi u sudu, u Beogradu. Utom se Milunka i
udaje, u blizini mesta gde je stanovala, na adresu Dimitrija Tucovića 47. Rodila je ćerku Snežanu, čiji je muž umro,
a ona je živa.

Živko Radosavljev, zvani „Ćeka“, takođe je bio brat od strica mojem ocu Radovanu. Imao je sestru Maricu,
udatu u Dren, koja je imala jednu ćerku, u braku sa Tomom Jeremićem iz Vreoca, čija kuća se nalazila kod groblja
u ovom mestu. Živko se nije ženio, zbog pića i kocke svu očevinu je rasprodao. Nešto od te imovine kupio je moj
otac, a Živkovu kuću je uzeo Miloje, njegov brat iz familije, rasturivši je, da bi izgradio novu, na svojem imanju,
udaljenom oko jedan kilometar odnaših kuća. Taj potes se zove „Vodeni potok“, parcela čiče Miloja ima površinu
od 7 hektara i povezana je sa putem za Lazarevac. Nalazi se uz imanje braće Živojina i Dragoljuba Brankovića, koje
je u potesu naziva „Kratka kosica“. Zbog toga što je ostao bez igde ičega Živko je morao raditi kod drugih, da bi
preživeo, a spavao je po tuđim štalama. Kad je Spasoje Kuzmanović (1903) otvorio kafanu u Bistrici – Živko je
počeo raditi kod njega. (Kod Spasoja je posle i živeo, tu je i umro.) Živeo je 60 godina, sahranili su ga moj otac i
moja polubraća i postavili mu nadgrobni spomenik u bistričkom groblju.

U vreme kada sam polazila u školu u Bistrici u našoj kući su, pored mene, živeli: moja majka Kosana, otac
Radovan, sestra Mica, stariji polubrat Ćopa, njegova supruga Miljana (1922-2009, poreklom iz Lukavice, koju je
moj brat oženio sa svojih 16 godina), njihova deca Milinka (zvana Nada) i Milovan (1943, zvani Mićula), kao i drugi
polubrat Avica. Tokom mojeg školovanja broj ukućana se povećavao: Avica se 1949. godine ženi Verom (umrla
2014. godine) iz Trbušnice, od Matićih, koji sledeće godine dobijaju ćerku Radu, a Ćopa i Miljana 1951. godine
rađaju ćerku Branku. Znači, na kraju mojeg školovanja u kući nas je bilo čak dvanaestoro. Zbog taga se hleb morao
peći u furuni svaki drugi dan. Najviše sam se radovala vrućim lepinjama u koje se stavljao kajmak, kojega je uvek
bilo, pošto smo imali krave. Proju smo retko mesili, najviše sam je volela kad se udrobi u šljivano sirće i pošećeri.
Pri pečenju rakije moj otac bi džibru, koja se prosipala iz kazana, pošto se ispeče rakija, odvajao i iz nje cedio sirće,
sipajući je na gvozdeno sito i trljajući po situ drvenom metlicom. Ta tečnost se posle procedi i sipa u stakleni
 4

balon, a od nje se s proleća pravi salata: u zemljnu ćasu stavi se usitnjeno nasečena perad od ajme, prelivena
sirćetom, razblaženim vodom. To je naročito dobro išlo uz kuvani pasulj. U ono vreme kašike su bile drvene, čanci
zemljani. Pamtim da su neki Užičani išli po selu i prodavali zemljane čorbaluke, spolja išarane i lakirane. Ko je to
onda imao bila je „premija“. Za vodu smo išli na bunar udaljen oko pola kilometra, te je bilo teško donositi je.
Često smo taj posao obavljali mi deca, sipajući je u glinenu testiju, koju ponekad i razbijemo. Tadašnji život je bio
težak, ali za bolje se nije znalo. Moj glavni posao u kući bio je čuvanje ovaca: pošto dođem iz škole ponesem
torbak sa knjigama i učim kod ovaca, a ako imam da pišem – to činim na panju. U vezi moje porodice u Bistrici još
bih rekla da je mlađi polubrat Hranislav 1961. godine dobio sina Rada. U toj kući gde sam se rodila i školovala sada
ne živi niko, a pripada Ćopinoj ćerki Branki. Inače, slavili smo Jovanjdan (20. januar).

ŠKOLOVANjE U BISTRICI

Škola u Bistrici je otvorena 1945. godine i nosila je ime „Drinka Pavlović“. (Drinka Pavlović, 1918-1943, je
narodni heroj Jugoslavije, učiteljica iz Belanovice, učesnica NOB-a, streljana u Jajincima.)Pre toga deca iz ovog sela
išla su u baroševačku školu. Moj otac je išao u školu u Baroševac, ali svojim sinovima nije dao da idu. Deca mojih
stričeva su išla. Moj muž mi je pričao da je išao u baroševačku školu sa Milom (Vitomir)Mihailovićem (1934) iz
Bistrice. Ženska deca iz Bistrice su vrlo retko išla u školu u Baroševac. Prva generacija đaka bistričke škole
obuhvatala je, od prilike, 1937. godište, kao i sledeća dva.

Bistrička škola je napravljena na lepom mestu, u blizini puta Lazarevac – Aranđelovac. Sagrađena je na
Radojičića zemlji, na parcelama koje su dali Radisav Radojičić i Svetolik Radojičić, zvani Mica. Inače, gradnja škole
se odvijala tokom Drugog svetskog rata, a glavni inicijator ovog posla, kao i u mnogim okolnim selima, bio je
čuveni Pera Nedeljković, koji je poreklom iz Venčana. Školska zgrada ima tri đačke učionice, hodnik, kao i stan za
učitelja, koji obuhvata kuhinju i dve sobe.

Dakle, bila sam u prvoj generaciji osnovne škole u Bistrici, nastava je počela u jesen 1945. godine. Pošla
sam godinu dana ranije pošto sam uz brata od strica, Milorada – Miću Ljubisavljevog, naučila da čitam i računam
iz njegovog bukvara. Učiteljica Dana je to primetila i nagovorila je moju majku da me upiše pre vremena. Sa
mnom su u školu u Bistrici išli: Dobričić Draga (1937, Lenkina i Bogdanova ćerka), Dobričić (Obren) Milojka (1939),
Đorđević Branko (1938), Đorđević Dragiša (1936, zvani „Francuz“), Đorđević Milanka (1935), Jovičić Vojimir,
Jovičić Spasenija (1936, nju smo zvali Jaga, a rođena je sestra Vijimirova, koga sam navela pre nje), Krstić Dušanka
(1938), Krstić Milica (1938), Kuzmanović Diša, Kuzmanović Ljubica, Kuzmanović Tomislav, Lazarević Ljubica,
Lazarević Momčilo, Milovanović Dušan (Zorkin), Mihailović Leposava, Mihailović Milojka (sestra Leposavina, koju
sam navela pre nje, a otac im se zvao Milovan), Mihailović Milorad (zvani Rule), Nedeljković Draga, Nedeljković
Dragomir (on je rođeni brat Dragin, koju sam navela pre njega; otac im se zvao Mirkuta, ali odgajio ih je deda
Mićan), Nedeljković Milan, Nedeljković D. Radmila, Nikolić Radmila (Milovanova), Platanić Marija, Radojičić
Desanka, Radojičić (Svetislav) Milica, Ranković Ljubinka (Milenijina i Miloradova ćerka) i Terzić Dušanka (ona je
bila usvojena od strane Hristine i Spasoja Kuzmanovića, koji nisu imali dece, a domaćinstvo im je bilo kod
Platanićih kuća; imala je slab sluh i sa nama je išla samo jednu godinu, posle je odvedena u dom; inače, ovom
Spasoju Kuzmanoviću je umrla prva žena Hristina, posle čega se on ženi sa Radojkom, ćerkom Pavla Milovanovića,
koja rađa dva sina, a jedan od njih odlazi ženi u kuću, u Male Crljeni, u Stepanoviće). Najbolji učenici u ovoj
generaciji bili smo Momčilo Lazarević i ja. Momčilo, zvani „Moca“, izučio je za popa, ali time se nije bavio;
svojevremeno je bio autobuski kontrolor u saobraćajnom preduzeću „Lasta“, jedno vreme i direktor. Majka mu se
zvala Milinka, a otac Bulja. Brat Miloš mu je bio oženjen Radmilom Pavlović (1932-2012) iz Kruševice, Janinom i
Rajkovom ćerkom. (Radmilina sestra Grozdana, 1939, udata je za Žiku Bojića, 1936, iz Baroševca.) Milosav, drugi
 5

brat, živeo je u Aranđelovcu i stradao je u saobraćajnoj nesreći. Sestra Naca im je, čini mi se, udata u Stepojevac.
Momčilo se oženio Micom iz Junkovca, imaju dve ćerke. Dobri smo prijatelji, išli smo zajedno na penzionersku
ekskurziju. Inače, Momčilova porodica u Bistrici prva je imala muzički gramofon, čiji se zvuk čuo čak do naše kuće,
iako je razdaljina bila oko kilometar.

Prvi učitelji u bistričkoj školi bili su Dana i Miša Milošević, bračni par poreklom iz Male Krsne kod
Mladenovca, koji su imali ćerke Radu i Desu. Pošto je naša kuća blizu škole, učiteljeve ćerke su dolazile da se
igramo, zajedno sa decom mojih stričeva Radisava i Ljubisava, a i ja sam odlazila kod njih. Tako me je, kao što sam
napomenula, učiteljica Dana primetila da znam čitati i računati i primila u prvi razred pre vremena. Starija
učiteljeva ćerka Rada bila je, od prilike, 1931. godište, a mlađa, Desa, od prilike, 1935. Desa se udala za mojeg
brata od strica Miću, pošto su pozavršavali škole, ona za medicinsku sestru, a on geometarsku, oboje u Beogradu.
U glavnom gradu su i živeli, imali su jednog sina. Desa je umrla pre deset godina, a Mića tri godine kasnije. Za
njihovu ljubav bi se moglo reći da je bila „od malih nogu“. U trećem i četvrtom razredu učio nas je učitelj Branko.
Supruga mu se zvala Lepa, nije bila učiteljica, gajila je decu, poreklom je bila iz Konatica. Posle mojeg školovanja u
Bistrici za učitelja, umesto Branka, dolazi Dragomir, koji je prethodno bio na službi u Brajkovcu, gde se razveo sa
suprugom. Dok je učiteljevao u bistričkoj školi ženi se nekom Milkom iz Brajkovca, koja dovodi svoju ćerku iz
prethodnog braka, Milicu. Dok sam ja pohađala drugu godinu baroševačke škole ta Milica je išla sa mnom, ali ona
u prvu. Dragomir se nije dugo zadržao u Bistrici, posle njega za učitelja dolazi Aca, sa suprugom Stanom. Bili su
mladi bračni par, imali su ćerku i sina, koji se zvao Milan. Učitelj Aca mu je nadenuo to ime po svojem umrlom
ocu. Posle sam se udala i ne znam koji su još učitelji bili u Bistrici. („Sudbina je tako htela, da odem iz rodnog
sela!“)

U prvom razredu od knjiga smo imali samo bukvar, a od pribora tablicu i križulju. Pre slova učili smo pisati
linije, kose – tanke, uspravne – debele, kao i neke kuke. Đačka tablica je bila malo veća od sadašnjih sveski: unutra
crna ploča, okolo ram. Dešavalo se da deca bace torbak i razbiju tablicu u njemu. Križulja je bila bela, tanka, kao
olovka, i ona se lako lomila. Samo smo u prvom razredu pisali križuljom na tablici, u drugom počinjemo koristiti
sveske, olovke i računaljke, a u trećem mastilo i držalju sa perom. Dok sam išla u školu nismo imali blokove za
crtanje. Školska tabla je bila crna, kreda – bela, a brisalo se mokrom krpom. Sećam se da smo u učionici imali
veliku računaljku, kao i veliku zidnu kartu Jugoslavije.

U bistričkoj školi nastava je počinjala u 8 sati ujutro. Po lepom vremenu obično sam do pola osamčuvala
ovce, pored kuće, a pošto bih ugledala đake da idu u školu – pozvala bih majku, pa bih i ja odlazila. Na nastavi
smo ostajali do 1 – 2 sata po podne. Između časova su bili odmori u trajanju od 15 do 20 minuta,a veliki odmor je
bio između 11 i 12 časova i tada su đaci ručali. Ko je stanovao bliže školi – on otrči kući, zbog jela, ostali donose sa
sobom hranu u školu. Bilo je slučajeva da devojčica koja stanuje blizu škole pozove drugaricu svojoj kući na ručak.

Prvi i drugi razred su učili u jednoj učionici, treći i četvrti u drugoj. Dok sam bila drugi razred – učiteljica
Dana nam zada zadatak, dok ga mi rešavamo – ona radi sa prvacima. Kad mi naše zadatke završimo – ona ih
pregleda, daje ocene u sveske, koje nosimo kući da pokažemo roditeljima. Za vreme mojeg školovanja nije se
ocenjivalo jedinicama, najniža ocena je bila „dvojka“. Veronauku nismo imali. Sećam se da smo na fiskulturi igrali
igru koja se zvala „Leleškinje, boboškinje“: na jednoj strani za ruke se uhvate devojčice, a na drugoj, na razmaku
od 3 – 4 metra, dečaci. Jedna strana viče drugoj „leleškinje“, a ova druga odgovara sa „boboškinje“. U nastavku,
jedna strana pita drugu: „Koga ćete?“ Kad druga strana izgovori ime nekoga iz prve, taj izlazi iz svojeg reda i
pokušava se probiti između sastavljenih ruku suprotnog reda, koji pokušava to sprečiti. Ako se prozvani probije
između sastavljenih ruku suprotne strane – on vodi jednog učenika sa te strane u svoju, odakle je izašao kad je
 6

prozvan, a ako se ne probije – ostaje „zarobljen“ na toj strani. Pobeđuje ona strana koja u svojem redu „zarobi“
većinu učenika sa suprotne, tako da se ona praktično više ne može suprostavljati. Uopšte, dok sam bila mala, nije
bilo lopti za igranje. U bistričkoj školi nismo nosili đačke uniforme. Ne sećam se ni roditeljskih sastanaka tokom
školske godine, a nismo se ni fotografisali. Izlete smo po lepom vremenu pravili do Trbušnice, idući pešice, gde
smo posećivali đake iz tamošnje škole. Ocene su čitane za Vidovdan, a najbolji nisu nagrađivani. Neku godinu po
otvaranju škole u Bistrici počeli su tečajevi za odrasle, koji se dotle nisu školovali. Slabo su posećivani i sa time se
ubrzo prestalo.

Prve dve godine u Bistrici slavili smo školsku slavu, Svetog Savu, i to je bila jedina proslava. Roditelji nekog
učenika umese kolač, odnesu ga u baroševačku crkvu i slomiju s popom. U našoj školi za to vreme traje priredba
gde deca recituju. Sećam se da me je učiteljica Dana odredila da prve godine recitujem pesmu „Sveti Sava beše od
kraljevske krvi“, koje se još sećam: „Sveti Sava beše od kraljevske krvi/ Narodni učitelj, prosvetitelj prvi/ On je
otvorio prve crkve i škole/ I učio decu da se Bogu mole/ Zato i ja znadem za Svetoga Savu/ I razumem lepo
današnju proslavu/ Svetitelju Savo, slava tebi i hvala.“ Ovom pesmom sam naučila i svoje unuke, koje su je
recitovale u crkvi, na ovaj praznik, kada su pošle u školu. Druge godine u Bistrici sam „deklemovala“ pesmu
„Dimničar“, koja počinje ovako: „Ne bojte se gospođice male, dimničari čiste odžake, da se ne upale.“ Posle
priredbe je zajednički ručak. Đački roditelji donesu jela i pića, obično vina, skupi se nekoliko školskih klupa, na to
se postavlja i svi zajedno jedu. I učitelji sa njima. Naša kuća je slavila Svetog Jovana i ostavljali smo plećku od
ispečenog praseta, da bi je nosili u školu, na zajednički ručak o Svetom Savi.

U vreme mojeg školovanja u Bistrici spremačica je bila Ljubica Ristić (1892-1968), Veličkova (1879-1948)
supruga. Onda se to zanimanje zvalo „familijaz“. Ljubičina deca su bila Živanka (1923-1942), Živana, Živorad,
Živojin i Radivoj (1936-2011), zvani Raka. Za Raku se udala Slavka Đorđević (1941), zvana „Vera“, Daničina ćerka.
Ta Danica (1919) je sa svojim sinom Brankom otišla u Australiju, kod muža Aleksandra (1912). Na ovaj daleki put
pošli su 7. februara 1963. godine, putovali su brodom mesec dana. Mislim da se Živana Ljubičina udala u Vrbovno.
Jedan od najtežih poslova za spremačicu bio je donošenje pitke vode u školu, pošto je izvor bio udaljen oko 800
metara. Bistrica je imala problema sa pijaćom vodom. Bunari su bili po potocima. Moja kuća je nosila vodu sa
jednog od dva izvora koji su bili u potoku na Lazarevića zemlji. Sa tog izvora snabdevale su se sledeće familije:
Lazarevići, Radojičići, Simići, Tešići. Odatle se snabdevala i škola. Spremačica Ljubica bi donetu vodu sipala u kofu
u hodniku, odakle smo mi đaci pili.

Dok sam išla u bistričku školu u ovom selu nije bilo struje. Kad nema struje – nema ničega. Preko zime
jedina zabava za mlade bile su igranke, gotovo svake subote, u seoskom Domu. Plus i o slavama, Alimpijevdanu,
Nikoljdanu, Jovanjdanu. Harmoniku je svirao Milan Ristivojević (1931-1999) iz Baroševca, zvani „Zubonja“, a
klanet naš Bistričanin Milivoje Lazarević – Miketa(1921-1998). On bi tokom dana kod svoje kuće zasvirao u klanet,
to bi čulo celo selo i znalo se da će te večeri biti igranka. Kao što sam ranije napomenula – za loptu se onda nije
znalo. Dečaci su se kod stoke igrali klisa, maške, čuke, a devojčice – školice, piljaka.

ŠKOLOVANjE U BAROŠEVCU

Posle završene osnovne škole u Bistrici, godine 1950. polazim u „nižu gimnaziju“, prvo u Venčanama, a
posle dva meseca premeštam se u Baroševac, pošto se u ovom mestu otvara ta škola. Nastava se održavala u
zgradi koju sada nazivamo „stara“ škola, a onda je to bila nova zgrada sa tri učionice. Najprostranija je bila ona sa
desne strane hodnika, u koju smo pre podne mi išli. U poreostale dve učionice u našoj smeni učili su prvaci i
drugaci, po podne trećaci i četvrtaci.
 7

Iz Baroševca sa mnom su u ovu školu išli: Alibegović (Milan) Miodrag (1939-2010, zvani Maza), Gajić
(Tikomir) Živanka (1939), Đorđević (Dragislav) Vladimir (1938, zvani Vlaja), Đorđević (Bogomir) Miloš (1939, zvani
Dule),Živković (Miodrag) Miroslav (1936-2007, išao sam jednu godinu), Ignjatović (Borisav) Ivan (1938), Ignjatović
(Ljubomir) Marija (1939-1988, udata za Vidosava Trajkovića, živeli u Beogradu, sahranjeni u Baroševcu), Kuhar
Viktorija, Kuhar Eduard (1937-1999), Kuhar Štefanija (1938-2016, sestra od dvoje prethodno napisanih, deca
Amalije, Nemice i Ivana, Slovenca, koji je bio rudar, stanovali u kući Periše Đorđevića, koja se nalazila na mestu
gde je danas pošta, a ispred te kuće, do puta, bila je zgrada u kojoj je radila opštinska kafana), Marković Ljubica
(Tilikina), Mijatović Dobrila, Miljanić Ljubinka, Palivec Vera i Dušanka (Ivanove ćerke), Pantelić (Milorad) Milica
(1939), Rodić Smilja i Stepanović (Dragiša) Radosav (1938). Iz Bistrice: Mihailović (Milovan) Leposava, Mihailović
Milorad (zvani Rule) i Radojičić (Svetislav) Milica. Iz Zeoka: Damnjanović Zorka, Živanović Vojislav, Ivanović
(Ljubisav) Radivoje, Janković Živka, Radosavljević Živana, Radosavljević Leposava, Radosavljević Ljubinka,
Radosavljević Ljubiša (zvani Ćela, on i Ljubinka su blizanci) i Srdanović Borisav. Iz Malih Crljeni: Ilić Milovan, Milić
Ljubivoje, Milić Milisav(1939), Stepanović Dragiša i Urošević Dobrivoje. Iz Mirosaljaca: Nikolić Milina, Ranković
Vinka, Ranković Milosav, Ranković Miloš i Stanić Julijana. Iz Rudovaca: Vukadinović Julijana (kasnije se prezivala
Šurlan, zato što joj se majka ponovo udala), Zekić Miladin, Matić Milica i Rusić Pavle. Iz Trbušnice – Petronijević
Miladinka. Ja sam uglavnom imala vrlo dobar uspeh, dvojku nikada nisam dobila. Najviše sam volela matematiku.
Odlični đaci su bili Živanka Gajić iz Baroševca, Milica Matić i Julijana Šurlan iz Rudovaca, Dobrivoje Urošević iz
Crljenaca. Onda nije bilo mnogo loših đaka, a i manje obimno je bilo gradivo, za razliku od sadašnjeg vremena,
kada se, recimo, već u nižim razredima uče strani jezici.

U baroševačkoj „nižoj gimnaziji“ dnevno smo imali po 4 – 5 časova. Sećam se sledećih predmeta: srpski,
matematika, istorija, geografija, ruski, domaćinstvo, muzičko, crtanje, fizičko, hemija, fizika. (Hemiju i fiziku smo
imali od treće godine.) Imali smo i „ručne radove“. Pored ostalog, tu smo vodenim bojama bojili pečene glinene
vaze za cveće koje bi nastavnik doneo od grnčara za svakog učenika. Mi bi ih ukrašavali crtajući po njima, a na
kraju bi ih izlakirali lakom koji nam je davao stolar čiča Milosav Janković (1892-1984). Za te radove dobijali smo
ocene. Vaze smo posle ocenjivanja odnosili kućama, a ja se sećam da ju je moja majka upotrebljavala za držanje
slavske sveće, sunuvši prethodno u nju pšenice.

U prvoj godini u Baroševcu imali smo samo dva nastavnika, bračni par Dragutinović: Vera (poreklom iz
Bistrice, od Mihailovićih) nam je predavala srpski i ruski, a druge predmete njen muž Mile (sin babice Bose iz
Lazarevca). Imali su sinove Bracu i Gagu koje je čuvala baba Marica, koju su u selu zvali Cigankom, mada je bila
poluverka. Marica (1885-1964, ćerka Jovanke i Jovana Ivanovića iz Medoševca, udata za Miloša Stanojevića, 1883-
1916, iz Baroševca) imala je kuću u Rakincu, sa druge strane potoka u odnosu na domaćinstvo Aleksandra – Leke
Pantelića (1906-1995). U vreme kad sam se ja udala u Baroševac, ta baba Marica zovne kod sebe bračni par Mitru
i Radovana Kovačevića i da im svoju kuću, da tu žive i nju gledaju, a ona ode u manju, u istom dvorištu, koja se
nalazila blizu domaćinstva Živka Vujičića (1934-1993). Radovanov sin Radivoje (1932-2006), zvani Rajko, gledao je
i sahranio babu Maricu, i zbog toga je počeo slaviti Srpsku Novu godinu, njenu slavu, pored svoje, Jovanjdana.
Baba Marica je na Crvenom brdu imala voće, koje je prodala Miloradu – Muji Gajiću (1926-1989). Ono se nalazi
blizu sadašnjeg groblja, preko puta pašnjaka Aleksandra (Ivan) Đuknića (1971). Inače, Radovan Kovačević (1886-
1959) je sa suprugom Mitrom (1898-1986) pre toga živeo na brdu poviše Gvozdene vode, a u Baroševac je došao
iz Crne Gore dvadesetih godina HH veka, iz opštine Nikšić: Mitra iz Zagrada (devojačko prezime Čvorović),
Radovan iz Dolova. Tu, na brdu, imao je kuću sa jednom prostorijom, a pred njom je bila bara. Toga se sećam zato
što smo mi, bistrička deca, tuda prolazili u školu u Baroševac.
 8

U drugoj godini istoriju nam predaje Milivoje Todorović, koji stanuje kod Miloša – Miše Nedeljkovića
(1892-1985). U trećoj godini za direktora dolazi Miloš (Čedomir) Živković (1926-2004), iz Baroševca, koji
istovremeno predaje istoriju. Sa njim i njegova sestra Savka (1930-2002), takođe i Leposava Tomanović (1929), za
srpski. Leposava je već bila udata, sa suprugom Batom imala je ćerku Dušicu, stanovala je kod oca Leke Pantelića,
u Rakincu. U trećoj godini dolazi i nastavnik hemije Slobodan Grčić, koji je stanovao u školskom stanu, gde su pre
njega živeli nastavnici Vera i Mile, koji su se odselili.Inače, u školskom stanu je uvek stanovao neko od nastavnika.
Ostali – po bližim baroševačkim kućama. Sećam se, kad sam bila prva godina „niže gimnazije“, za učiteljicu za
osnovce došla je neka Rada Perić. Muž joj je radio na Kopu, u Rudovcima, a stanovali su kod Desanke Janković
(1912-1984), Mićine i Andrine majke. Neki su stanovali i kod Vojislava Božića (1905-1982).

Dok sam ja išla u školu kod kuće nije trebalo mnogo da se uči, ako se pazilo na časovima. Nastavnici nisu
bili mnogo strogi i uvek su bili spremni da objasne đacima ono što im nije jasno. Ko je učio preko godine – nije
morao za vreme raspusta. Nastavnici su nas učili da budemo pažljivi na časovima, da ne bismo učili za vreme
raspusta. Govorili su nam da je odmor za odmaranje, a ne za učenje. Školske biblioteke tada nisu postojale, niti
smo imali lektiru. Na časovima srpskog nastavnici su ponekad čitali odlomke iz nekih knjiga, recimo iz romana
„Hajduk Stanko“, mi smo pažljivo slušali, a za domaći zadatak trebali bismo to opisati. Za školske novine se nije
znalo, prvi put sam ih videla kad su moja deca pošla u školu i donosila kući „Poletarac“. Nije bilo nikakvih sekcija
(dramska, horska), slabo su održavane priredbe, čak ni na kraju školske godine – samo se podele đačke knjižice sa
ocenama, bez svečanosti. Školska proslava je održavana za Prvi maj, a na Dan mladosti (25. maj) nosili smo Titovu
štafetu. Niko nije pominjao Dan žena (8. mart). Za razliku od bistričke škole, u Baroševcu smo nosili uniformu:
devojčice – plave kecelje, dečaci – bluze u toj boji. Izlete smo pravili do Rudovaca, da vidimo kopovske bagere,
jednom smo išli u vojni muzej u Beogradu. U Lazarevcu je jednom prilikom bio skup naroda, mi smo išli pešice, a
tamo smo pevali: „Trst, Gorica, Rijeka – biće naši doveka!“ Tada je bila i vojna parada. Đaci iz Baroševca nisu
donosili hranu u školu, za razliku od nas iz okolnih sela. Od kuće bi obično poneli hleb namazan pekmezom ili
kajmakom, prženicu od jaja. Od školskog pribora iz „niže gimnazije“ sećam se lenjira, trougla, šestara.

U prvoj godini mojeg školovanja u Baroševcu u učionici je na zidu postojala daska, koja je ličila na tablu, a
na njoj su prikazivane đačke ocene. Na levoj strani te daske bila su ispisana imena đaka, na vrhu nazivi predmeta,
a po njoj su bile izbušene rupice za ubacivanje drvenih klinčića koji su pokazivali da li je neki đak znao odgovor na
postavljeno pitanje iz određenog predmeta. Neupotrebljeni klinčići su stajali u koritancu, na dnu daske, imalo ih
je u dve boje: crvenima se označavalo da je neki učenik pozitivno odgovorio na postavljeno pitanje, a crnima da
nije. Kad ujutro dođemo u školu mi vidimo kod kojeg učeničkog imena ima pobodenih crnih klinčića, čime je
označeno da nije znao odgovor na postavljeno pitanje i da je dobio ocenu „dvojku“, te se takvi pojedinci javljaju
da poprave ocenu.

U Baroševcu je „familijaz“ bila Jula Vujičić (1894-1981) iz Rakinca.

Nastava je u „nižoj gimnaziji“ počinjala ujutro u 8 sati. Svi đaci su dolazili pešice, i Baroševčani, i oni iz
okolnih sela. Zbog velike udaljenosti, neki učenici iz Mirosaljaca stanovali su u Baroševcu za vreme trajanja školske
godine.Naravno, i ja sam, sa ostalim bistričkim đacima, putovala pešice. Jedne zime je bilo mnogo loše vreme, te
sam oko dva meseca stanovala u Baroševcu, kod tetke Marije Mihailović (1902-1974), Bogdanove (1900-1970)
supruge. (Ona je bila poreklom iz Crljenaca, od Ivanovićih, a njena sestra Grozdina je bila prva supruga mojeg
oca.) Kuća mi je od baroševačke škole bila udaljena preko 10 kilometara i trebalo mi je sat do dva vremena da
prevalim taj put samo u jednom smeru. Najteže je bilo kad, usled velikih kiša ili naglog otopljavanja snega, nadođe
Bistrička reka, koju smo prelazili kod Jovičićih kuća. Tada bi nam obično neki ljudi iz ove familije pomogli da
 9

pređemo nadošlu vodu. Kad zakasnimo sa polaskom u školu morali smo i potrčati. Često smo na mestu gde je
sada novo baroševačko groblje viđali da u njivi radi Bistričanin Živomir Platanić (1905-1983), na mirazu svoje
supruge Leposave (1909-2000), zvane „Sara“, ćerke Milice (1889-1978) i Živomira (1886-1918) Marinkovića iz
Baroševca. Kao što sam ranije istakla, u prvu generaciju „niže gimnazije“ u Baroševcu iz Bistrice su sa mnom išli
Leposava i Rule Mihailović, kao i Milica Radojičić. Sa nama je putovala i Miladinka Petronijević iz Trbušnice, čija je
kuća bila blizu bistričkih Mihailovićih, iza šume naziva Rakovac. Kada smo ujutro dolazili sa nama je išao i Svetislav
Radojičić (rođen 1887. godine), Miličin otac, koji je u to vreme bio blagajnik u baroševačkom odboru, naplaćujući
porez. Pošto je on na poslu ostajao ceo dan, kući smo se vraćali bez njega. Tada nas petoro dođemo zajedno do
Ivanovićih kuća na Petkovači, odatle Milica i ja idemo na desno, pored Madžarskog groblja, pa u reku, kod
Jovičićih kuća. Odatle nekad idemo kroz potok, do Lazarevića bunara, a nekad pored kuće Čede Brankovića, pa
pravo ka bistričkoj školi, gde su nam u blizini i bile kuće, Miličina i moja. Ostalo troje je sa Petkovače išlo na levu
stranu, prema Mihailovićim kućama u Bistrici.

Baroševac je u ono vreme bio najnaprednije selo u okolini, imao je sve: crkvu, školu, poštu, sportski klub,
lekara (radio je u kući Čede Živkovića), pijacu, 4-5 kafana, mlin, koševe za otkup kukuruza, magacin za otkup
pšenice, mnoge zanatske radnje, a najviše ga je krasila železnička stanica na koju je dolazio narod iz okolnih sela
koji je nameravao putovati vozom. Dok sam išla u školu sveštenik je bio Mile, supruga mu se zvala Milena, imali su
dva sina, od kojih se jedan zvao Stevica, drugi Miša. Posle tog popa Mila došao je Radiša, koji me je venčao. Pijaca
je bila na mestu današnjeg Doma, održavala se utorkom. Od kafana sećam se opštinske, na mestu sadašnje
samousluge, kao i one u kući Perke Jovanović (1892-1982). Mlin je bio u zgradi sa zapadne strane kuće Mila
Markovića(1896-1976), koja i sada kao ruglo stoji. Tu je jedno vreme mlinarski posao radio Milan Lazarević (1903-
1951) iz Bistrice, Nacin (1931-2010) otac, koja je udata za Žiku Brankovića (1926-1999), takođe iz istog sela. Taj
Milan se u radu posekao, dobio trovanje krvi i umro. Inače, ovaj Milan je imao još četiri brata i jednu sestru. Braća
su mu bila Milivoje, klanetaš, zvani „Miketa“, o kojem je bilo reči u prethodnom delu ovog teksta, koji je otišao u
kuću Milici Stanković, Persinoj, u komšiluk, zatim Mališa, oženjen Rankom Nedeljković, Radovanovom ćerkom, a
Vitomirovom sestrom, koju su zvali „Ranca“, onda Mikailo, oženjen iz Trbušnice, od Živkovićih, otac Pere
„familijaza“, a četvrti Milanov brat imao je nadimak „Maric“, držao je kafanu u Lazarevcu. Sestra im se zvala Keca,
kao devojka je otišla u Beograd. Sam mlinar Milan bio je oženjen Dragom (Radovan) Pantelić (rođena 1904.
godine) iz Baroševca, koja je u Bistrici imala još jednu sestru, Nevenu (1898-1968), udatu za Novaka Mihailovića.
Draga je ostavila muža Milana i uda se za šnajdera Miloradića Nikolića, takođe iz Bistrice, kojem je rodila sina
Koju. Milan se nije više ženio, a ćerku Nacu odgajila mu je njegova majka Rosa. Posle njega za mlinara dolazi neki
Budimir iz Mirosaljaca. Obućari su bili Mile Božić (1904-1977), Ljuba Ignjatović (1908-1988) i Mladen Paunović
(1913-1973), otac Milice Mijatović (1938). Mladenova supruga se zvala Kaja (1913-1970), a radnja mu je bila na
mestu gde se sada nalazi domaćinstvo Milana (Stojadin) Uroševića (1957). Pravio je kožne opanke. Stolar je bio
Milosav Janković, sećam se njegove supruge Kaje (1890-1957). U Baroševac je 1949. godine došla struja, za razliku
od Bistrice. Novi koševi su napravljeni mnogo kasnije, u blizini starog mlina, takođe i stočna ambulanta i vaga, od
koje je ključ bio kod Svete Živkovića (1913-1992). Bila je zatvorena, za razliku od sadašnjeg vremena, kada je
otvorena, nema ni ključa ni vrata. Za razliku od Bistrice, u Baroševcu je bilo mnogo više prilika za mlade da izlaze,
da se zabavljaju. Krasila ga je crkvena porta u kojoj se nedeljom često iskupljala omladina da bi posmatrala
venčanja u hramu. Vrlo česti su bili i vašari, stočni i narodni. Trgovalo se stokom. Sada od toga nema gotovo ništa.
Baroševac je najviše napredovao u ono vreme kada su mesnu zajednicu vodili Milosav Vesić (1927), Ivan Đuknić
(1944-2005) i Lola Mijatović (1925-1993). Tada smo dobili fiksnu telefoniju, novu poštu, samouslugu, ambulantu,
veterinarsku stanicu, betonski most, prostor za penzionere, novi magacin za otkup žita, nove koševe za otkup
 10

kukuruza, stočnu vagu. Mnogo čega od toga više nije u upotrebi, nešto liči na ruglo, recimo, prostor za penzionere
na spratu hotelčića. Moj sin Zoran je pre 5-6 godina te prostorije besplatno okrečio, ali sada je to zapušteno.

PORODICA U BAROŠEVCU

Posle završene „niže gimnazije“ pauzirala sam godinu dana i onda se udala, 22. maja 1956. godine. Tako je
moje školovanje završeno.

Još bih želela da kažem da niko ne zna kakva ga sudbina čeka, od nje se ne može pobeći, svakom je
zacrtana. Recimo, ja sam se sa mojim mužem Mićom sastala u Baroševcu svega 2-3 puta, po 15-20 minuta, i
„otišla“ sam za njega. Opila me njegova lepota. Zadovoljnasam životom koji sam sa njim proživela za skoro 45
godina braka, dok je bio živ. Svake smo godine išli u banje, tri puta u Soko banju, tri puta u Nišku, najviše mi je
odgovarala Vrnjačka, u koju sam odlazila 16 puta. Dok smo bili na odmoru, žene iz komšiluka, koje je muž nalazio i
plaćao ih, muzle su nam krave: Darinka Živković (1920-2005, Žikina supruga, Mijina majka), Radojka Marković
(1925-2007, Dragoslavljeva supruga). Pošto se moj dever Milan (1923-2006) preselio iz Sakulje u Baroševac – on
nam je radio taj posao za vreme našeg letovanja. Mislim da mi je sada zdravlje dobro zato što sam kao mlađa
uredno odlazila na letovanja, u banje. To i sada činim, retko koja godina prođe, a da ne odem.

Starijeg sina Vladu porodila sam 14. oktobra 1957. godine, a mlađeg Zorana 14. novembra 1959. Sa
svekrvom Grozdanom vrlo kratko sam živela, od 1956. do 1962. godine, pošto je ona relativno rano umrla. Moj
muž Mića nikada nije hteo ići na igranke u Baroševcu bez mene. S obzirom da su nam deca bila mala i nije imao ko
da ih za to vreme pazi, nalazio je starije žene iz komšiluka da ih čuvaju, dok se nas dvoje ne vratimo sa igranki.
Recimo, dovodio je babu Mitru, majku Rajka Kovačevića – Crnogorca, takođe i babu Đurđiju, Đuku (1871-1969),
majku Predraga, Drage Ristivojevića (1909-1990). I plaćao im je za tu uslugu. Kad nas dvoje kasno noću dođemo
sa igranke –baba Mitra je htela da je Mića odvede njenoj kući, da tamo spava, a baba Đuka je pristajala da do
jutra ostane kod nas i tuspava.

Moj muž Mića je završio gimnaziju u Aranđelovcu, a 1949. godine upisuje se u učiteljsku školu u Šapcu, ali
ga odbijaju, pošto su tamo čuli da je njegov otac za vreme Drugog svetskog rata sarađivao sa četnicima. Sa svojih
16 godina zapošljava se u vreočkoj toplani, gde je bio dobavljač radničke zadruge. Posle ženidbe zapošljava se na
vagi, u Velikim Crljenima, gde su se merili vagoni sa ugljem za obrenovačku termoelektranu. Sedamdesetih godina
HH veka prelazi u magacin na „Polju D“, kod Dula Aćimovića iz Kruševice, i biva njegov pomoćnik. Kad se na
starom montažnom placu u Baroševcu osniva elektro magacin, moj muž postaje glavni magacioner u njemu i tu
ostaje 10 godina. Taj magacin svojevremeno biva proglašen za najbolji u kolubarskom bazenu, a mojeg muža
nagrađuju za to. Tu su mu pomoćnici bili Vlada Jeremić iz Vreoca i Verica Švabić iz Aranđelovca, dok su poslove
pomoćnih radnika obavljali deda Đoka Petrović iz Malih Crljeni, otac Miše slikara, i Panta Nekić (1921) iz
Trbušnice, sin Anke i Milovana. Taj Panta je ujak Nadežde Savković (1934) iz Baroševca, Miroslavljeve supruge:
Nadeždinu majku Leposavu, kao i Leposavinu sestru Darinku, Pantina majka Anka je rodila u Bistrici, dok je bila
udata zaSvetozara Stojkovića, koji je stradao u Velikom ratu.Inače, Anka je poreklom od bistričkih Lazarevićih,
otac joj se zvao Živojin, a brat Mladen, zvani „Mečak“. Sa druge strane, Ančin prvi muž, Svetozar Stojković, bio je
rođeni brat Dimitrija, zvanog „Bujer“. (O Anki i Panti bilo je reči u prvom delu ovog teksta.)

Za mojeg muža Miću puno se govorilo da je pijanica: jeste, bio je i pijanica, ali je bio i dobar drug. U braku
smo se lepo slagali.
 11

Zadovoljna sam sadašnjim životom, primam porodičnu penziju od pokojnog muža, dobra mi je snaha,
takođe i unuke i praunučad, hvala Bogu – sve je dobro. Pre 9 godina umro mi je sin Vlada, to je Božija volja, protiv
toga se ne može ništa i čovek tu ne može ništa promeniti, sa sudbinom se mora pomiriti. Ne vredi se sekirati –
sekiracija je opasna. Da još jednom ponovim – mislim da su mi, po pitanju zdravlja, mnogo pomogli odlasci na
letovanja, po banjama, u mlađem dobu. Evo, već 18 godina nisam išla lekaru, ne mislim da će mi uopšte i trebati!

decembra 2016. Verka Pantelić (1939)