1

NADNASLOV: PSIHOLOGIJA

NASLOV:PU, PU, DA NE ČUJE ZLO

PODNASLOV:PSIHOLOŠKI POGLED NA SUJEVERJE

Ne poznajem čoveka koji u većoj ili manjoj meri nije sujeveran. Malo ko ne primeti da mu je crna mačka prešla put
(poneko se vrati tri koraka unazad ili čeka da neko drugi prođe pre njega), na pitanja o zdravlju često čujemo „pu, pu, da ne
čuje zlo“, kuckamo u drvo da nas ne teraju uroci, izbegavamo da prođemo ispod lotre, petak - 13. datum u mesecu, ostavlja
poseban utisak - pomenemo ga redovno, makar kroz šalu. Bebi vezujemo crveni končić, izbegavamo da je iznosimo iz kuće
pošto zađe sunce i nismo baš oduševljeni kad neko dođe da vidi dete u večernjim satima.

I danas, sa bumom tehnološkog i naučnog napretka, kada mnoge od do juče nepoznatih pojava postaju lakše
shvatljive, sujeverje ne gubi trku – šta više, koriste se tehnološka dostignuća da se ono utvrdi i proširi. Na internetu se
reklamiraju vidovnjaci, nude se (naravno, za novac) razne amajlije za čudotvorna isceljenja, sreću u ljubavi, brze načine za
popravljanje materijalnog stanja i slično. Kaže se da svaka roba ima svog kupca. Izgleda da kod nas ova vrsta robe „ide kao
alva“. Da li smo mi kao narod posebno podložni ovom fenomenu? Ne znam. Ali je činjenica da su ovo ostaci paganskih
rituala i verovanja iz predhrišćanskog perioda i da ih nosimo kao ostatke iz prošlosti, pa je verovatno da su ipak duboko
ukorenjene u kolektivnom nesvesnom. Svaka nova struktura je savršenija od one prethodne, ali i krhkija. Verujemo u jednog
Boga (ali ipak?). Verujemo nauci i medicini (ali ipak?). U osnovi je strah, strahovi proističu iz nesigurnosti, osećanja nemoći,
sumnje. Ako strukture popuste (ličnosti, vere, porodične i institucionalne podrške), može doći do regresije na niže nivoe u
razvoju (individue i društva). Regresija znači nazadovanje, često i bolest – vraćamo se u neki iracionalni svet i tražimo zaštitu
nekihnepoznatih sila koje obitavaju u posebnim predmetima, bićima, ritualima kojima nas „posebno obdareni i odabrani“
brane nečim što ne poznajemo, ali želimo da verujemo da pomaže. Tumaranjem u tom svetu još više gubimo snagu,
prepuštamo kontrolu nekome ili nečemu izvan nas i samim tim postajemo plen grabežljivih i manipulativnih ljudi i
rizikujemo da nam se baš to čega se najviše plašimo i dogodi.

Verovanje u magijsko i animizam karakteriše rane faze razvoja društva ili čoveka kao jedinke (ko je mogao da nam
dokaže da u radiju ne žive mali ljudi?), ali ako odrastao čovek to kaže verovatno će biti smatran mentalno obolelim.
Međutim, postoje i društveno prihvatljiva sujeverna ponašanja, pa je tako sasvim normalno i poželjno da mlada na svadbi
baci žito sa pšenicom preko krova kuće – kao simbol napretka buduće bračne zajednice i domaćinstva. (Ako nekistranac
prisustvuje ovom ritualu moraćemo da mu objasnimo značenje ovog čina.)

Svaka kriza nosi sa sobom rizik od destrukcije (ili samodestrukcije) baš kao što može biti podstrek za daljim
napredovanjem i traženjem novih konstruktivnih rešenja. Ekonomska kriza, materijalna kriza, kriza u socijalnim relacijama,
braku, porodici – takođe mogu biti okidači promena u ponašanju pojedinca, grupe ili nacije – u jednom ili drugom pravcu.
Danas smo, čini se, svedoci da ima dosta ljudi koji se okreću iracionalnim obrascima ponašanja što se može protumačiti kao
nesposobnost da se suoče sa novonastalim promenama koje ih plaše i prevazilaze njihove mogućnosti adaptacije i
sposobnosti da se sa tim nagomilanim (i dugotrajnim) teškoćama izbore.

U prvom pasusu nabrojane uvrežene i opšteprihvaćene navike, praznoverice i običaji ne moraju da imaju težinu i
kvalitet patološkog sujeverja. Naprotiv, mogu se posmatrati kroz prizmu tradicijomočuvanih narodnih verovanja, kao deo
folklora i etno-posebnosti i svakako da taj deo zabeležene i očuvane tradicije predstavlja dragoceno blago koje treba i dalje
čuvati i negovati, zapisivati i prenositi dalje.

Dakle, postoji velika razlika između čuvanja tradicije i isključivosti koja po pravilu vodi u patologiju. Patologija bilo
koje vrste ima uporište upravo u isključivanju (realnosti, emocija, tuđih stavova i običaja, tuđih prava).
 2

Kako kaže indijanska poslovica: „U svakom čoveku postoje dva psa – dobar i zao. Pobediće onaj kojeg više hraniš“.
Nećemo valjda dozvoliti da pobedi onaj zao pas? Pu, pu, daleko bilo.

21. 11. 2016. Rajka Radaković (rođena Vuković), psiholog