Џон Багнел Бјури – Расел Мигс

Историја Грчке
до смрти Александра Великог
(прва књига)
 Увод

Грчка и Егејско море

Грчку је могуће описати као планински рт по средини пресечен на два дела

огромном пукотином. Планине које чине источну границу Тесалије: Олимп, Оса и Пелион,
планине дугог острва Еубеје, затим низ острва од Еубеје на југ, морале су чинити
непрекидан планински ланац – стеновиту источну обалу. С друге стране, гребени Пинда,
размеђе Тесалије и Епира, имају свој наставак у висовима Тимфреста и Корака. Њихов се
ланац, завојитом југоисточном линијом, скренувши са свог природног правца, наставља
Парнасом, Хеликоном, Китероном, атичким планинама и острвима. Слично томе
пелопонеске планине настављају епирске горе. Тако реконструишемо у мислима рељеф
Грчке, као низове планинских ланаца који се протежу од јута ка истоку, издижући из мора
копно далеко у Егејско море.
Најупадљивије обележје средишње Грчке је дубока пукотина која је Грчку
поделила на два дела. Требало је да јужни део буде острво ̶ о чему речито сведочи грчки
назив „Пелопово острво” – међутим, он се држи за копно уским копненим мостом на
источном крају велике пукотине. Ова геофизичка црта имала је вишеструки значај за грчку
историју.
1. Двострука улога Коринтског залива одмах је јасна. Он пропушта море унутра до
многих народа који би иначе били брђани на копну и знатно продужава грчко приморје.
Залив је уз то учинио јужну Грчку самом, тако да се може сматрати одвојеном територијом
од северне Грчке. Практично узевши, југ је острво са сопственим острвским интересима.
2. Међутим, да је „Пелопово острво” збиља било острво, да Истма није било, ту би
од најранијег доба постојале директне и непрекидне везе између обала које спирају таласи
Егејског и Јонског мора. Источне и западне области Грчке би се приближиле пошто би
бродови трговаца или ратника, уместо да заморно плове око Пелопонеза, могли посред
Грчке проједрити из једног у друго море. Без Истма би се путеви трговине унапредили и
променили би се центри трговине; ратови у грчкој историји би се водили у другим
смеровима.
 Грчка није, ни у коме погледу, богата и плодна земља. Она има мало великих
обилато наводњених долина; обрађиване долине нису давале сразмерни допринос по
сетвеној површини, како би се могло очекивати. Тле, премда добро за јечам, није било
довољно плодно за екстензивно узгајање жита. Али, ако је Деметра (богиња жита)
ускраћивала своју највећу милост, бар су грожђе и маслине свуда обилато рађали на грчкој
земљи и њихово узгајање било је једно од главних црта живота у древној Грчкој.

Почеци Грчке и херојско доба

Порекло Грка

Неолитска насеља на територији Грчке могу се пратити уназад од VII миленијума

пре Христа, а најранија неолитска насеља за која знамо, оно код Неа Никомедије у
Македонији и Франхти пећина у Арголиди, показују изванредно рани развитак. У насељу
код Неа Никомедије најранија керамика датирана је између 6500. и 6000. године пре
Христа. Куће неправилног облика грађене су, изгледа, на конструкцији од дрвених греда
са зидовима од блата и крововима начињеним вероватно од грања прекривеног иловачом.
Централна огњишта била су сазидана од блата у самим кућама, док су напољу биле
ископане јаме за складиштење и отпатке. Становници су гајили јечам и пшеницу, држали
овце и козе допуњујући своје потребе за храном ловом и риболовом.
Најимпресивнији налаз са ископавања био је опсидијан у најранијим неолитским
слојевима; присуство опсидијана постаје распрострањеније током средњег и позног
периода неолита. Кремен, а нарочито тврди кремен веома је редак у Грчкој, док је најбољи
материјал за прављење ножева, маказа, српова и другог ситног прибора, којима је потребан
оштар врх, био тврди, налик на стакло, опсидијан вулканског порекла. Према нашем
садашњем сазнању у Грчкој нема опсидијана, а острво Мелос у јужном делу Кикладског
архипелага имало је стварни монопол у производњи овог материјала3. Са примитивним
алатом на располагању за градњу чунова или сплавова путовање до Мела у шестом
миленију морало је представљати погибељну авантуру која је захтевала изванредну
предузимљивост.