МИСИОЛОГИЈА 2

Историјски преглед
хришћанског мисионарства

ПРЕМА КЊИГАМА

Kenneth Scott Latourette, A History of the Expansion of Christianity (Vol. 1-7)

Stephen Neill, A History of Christian Missions

Андрей Борисович Ефимов, Очерки по истории мисионерства

Русской Православной Церкви
 САДРЖАЈ

1. ПРВИХ ПЕТ ВЕКОВА.......................................................................................................1

1.1. Културни и религијски контекст раног хришћанства........................................1
1.2. Мисије до 500. године: подела на периоде..........................................................4
1.3. Апостолско доба.....................................................................................................5
1.4. Од апостолског доба до Константина (Римска империја)..................................7
1.5. Од апостолског доба до Константина (изван Римске империје).....................11
1.6. Методи проповеди до Константиновог времена...............................................13
1.7. Разлози победе хришћанства...............................................................................15
1.8. Од Константина до 500. године (Римска империја).........................................17
1.9. Северно и западно од Римске империје (до 500. године).................................19
1.10. Источно од Римске империје (до 500. године)................................................22
1.11. Утицај хришћанства на окружење (до 500. године).......................................24
1.12. Утицај окружења на хришћанство (до 500. године).......................................27

2. ОД 500. ДО 1500. ГОДИНЕ..............................................................................................32

2.1. Од краја 5. до почетка 16. века: општи преглед................................................32
2.2. Западно хришћанство: Италија, Шпанија, Галија.............................................35
2.3. Западно хришћанство: Ирска, Шкотска, Енглеска...........................................37
2.4. Западно хришћанство: Фризија, долина Рајне, Саксонци................................40
2.5. Западно хришћанство: Скандинавија.................................................................44
2.6. Западно хришћанство: Авари, Моравска, Бохемија, Мађарска.......................52
2.7. Западно хришћанство: Пољска, Полапски Словени, Померанија...................57
2.8. Западно хришћанство: Балтички регион............................................................60
2.9. Западно хришћанство: Покушаји обраћања Јевреја.........................................63
2.10. Источно хришћанство: Јустинијанови мисионарски подухвати...................65
2.11. Источно хришћанство: Бугарска и Србија.......................................................69
2.12. Источно хришћанство: Руси..............................................................................72
2.13. Несторијанско хришћанство: Персија, централна Азија, Кина, Индија.......75
2.14. Исламска освајања и хришћански одговори....................................................78
2.15. Мисионарство доминиканаца и францисканаца и други талас ислама........81
2.16. Утицај хришћанства на окружење (500-1500).................................................85
 2.17. Утицај окружења на хришћанство (500-1500).................................................90

3. ОД 1500. ДО 1800. ГОДИНЕ............................................................................................92

3.1. Од 1500. до 1800. године: општи преглед..........................................................92
3.2. Мисије на подручју Европе (1500-1800)............................................................97
3.3. Шпанска Америка..............................................................................................103
3.4. Португалска Америка........................................................................................110
3.5. Француска Америка...........................................................................................111
3.6. Протестантска Америка.....................................................................................113
3.7. Мисије у Африци (1500-1800)...........................................................................117
3.8. Мисије у Индији и Шри Ланки (1500-1800)....................................................118
3.9. Мисије у југоисточној Азији (1500-1800)........................................................126
3.10. Мисија у Јапану (1500-1800)...........................................................................130
3.11. Западне мисије у Кини (1500-1800)................................................................133
3.12. Руски Сибир и Аљаска (1500-1800)................................................................138
3.13. Почеци православне мисије у Кини...............................................................141
3.14. Утицај хришћанства на окружење (1500-1800).............................................143
3.15. Утицај окружења на хришћанство (1500-1800).............................................147

4. ОД 1800. ГОДИНЕ...........................................................................................................150
4.1. Опште карактеристике мисионарства новог доба...........................................150
4.2. Мисије у Индији (од 1800. године)...................................................................155
4.3. Алтајска мисија Руске Цркве............................................................................161
4.4. Мисионарски рад Светог Инокентија Венијаминова.....................................165
4.5. Мисионарски рад Николаја Иљминског..........................................................168
4.6. Западне мисије у Кини (од 1800. године)........................................................171
4.7. Православна мисија у Кини (од 1800. године)................................................179
4.8. Западне мисије у Јапану (од 1800. године)......................................................185
4.9. Православна мисија у Јапану............................................................................189
4.10. Западне мисије у Кореји..................................................................................193
4.11. Православна мисија у Кореји..........................................................................197
4.12. Нестор Анисимов и мисија на Камчатки.......................................................200
4.13. Мисије у Африци (од 1800. године)...............................................................203
 1. ПРВИХ ПЕТ ВЕКОВА

1.1. Културни и религијски контекст раног хришћанства

Први битан фактор окружења у којем је настало и ширило се хришћанство јесте

политичко јединство које је остварио Август, а на темељима које је поставио Јулије
Цезар. Август је, кроз утврђивање Римске империје, започео еру мира након дугог
периода ратова између различитих држава и амбициозних војсковођа. Новоостварени
мир, који је потрајао око два века, донео је и јачање путних и трговачких веза.
Захваљујући томе, много брже су путовали како људи тако и разне философске и
религијске идеје. Штавише, хришћанство је у свом ширењу пратило ове трговачке
путеве и успостављало своје центре у битним трговачким градовима. У процесу
ширења разних идеја је значајну улогу имао изузетно распрострањени грчки језик, а
касније на Западу и латински. С обзиром на овакве околности, Римска империја је,
такорећи, морала бити толерантна према бројним уверењима, религијама и
философијама на својој територији, мада је у неким ситуацијама, нпр. у случају
хришћанства, деловала репресивно.
У Римској империји дошло је до развоја космополитанизма. Ранији осећај
стриктне припадности полису је јењавао: сви градови-државе сада су се налазили под
врховном политичком влашћу Рима и били су тесно повезани трговачким и (мање-
више) културним везама. Због тога су сви градови и региони кренули путем
универзалности, што је нарочито одговарало хришћанству са његовом универзалном
поруком спасења. Старе многобожачке религије нису могле да играју ту улогу:
напредак етике и философије разорио је кредибилност митова о боговима, а тако и веру
у често неморална божанства. Многобожачки култ је опстао, али не више као израз
искрене побожности већ као израз политичке припадоности и оданости држави. Све то
је постепено довело до општег пада морала. Хришћанство је настојало да освежи грчко-
римски свет моралом заснованим на откривеним истинама, мада оно није било једини
покрет који је настојао да то учини.
Основни конкурент раног хришћанства била је државна многобожачка религија.
Њен култ је, како је поменуто, постепено слабио, тако да се јавила религиозна потреба
за божанским избавитељем. Изгледа да је ту улогу испунио Август, који је настојао да
обнови старе и побожне римске обичаје. Због тога су га поштовали као бога, а врло

1
рано у царском добу развио се култ обожавања царева, што је још раније било познато
у источним царствима, а и у Грчкој је постојао култ хероја који је имао свој врхунац у
лику Александра Великог. Држава је подизала храмове својим боговима у свим
градовима. Очекивало се да их сви поштују и прихвате, а сваки напад на њих или
одбијање да се у њима поклони цару и боговима били су знаци непријатељства према
држави, што је био и један од основних разлога за гоњење хришћанства.
У Римској империји било је истакнуто неколико философских школа:
епикурејци, перипатетици, питагорејци, стоици, платонисти и неоплатонисти.
Епикурови следбеници били су скептични по питању народних сујеверја и због тога су
многи од њих били атеистички расположени. Може се претпоставити да су управо овим
својим неверовањем у традиционалне грчко-римске богове припремили пут за напредак
хришћанског монотеизма. Перипатетици, тј. следбеници Аристотела, нису били толико
истакнути у првим вековима постојања хришћанства, мада ће њихова школа касније, у
средњем веку, имати велики значај у развоју западне теологије. Питагорејци су
неговали личну религиозност и практиковали су аскетизам; утицали су на развој
неоплатонизма, док су у Риму били блиски са стоицима. Нестали су већ у 2. веку,
вероватно се утопивиши у обновљени платонизам.
У прва два века постојања хришћанства, борбу за моралну обнову друштва је
најпреданије водио стоицизам. У Риму се ова школа унеколико удаљила од свог
изворног монизма и попримила је дуалистичке црте, вероватно захваљујући
платонистичком утицају. Тако се стоицизам примарно усмерио не на интелектуалне
расправе већ на морална питања, а главни представници овог стоицизма били су
Сенека, Епиктет и Марко Аурелије. Истицали су братство читавог људског рода,
једнакост, милост, правду, пријатељство, итд. Све то је имало позитиван утицај на
римско друштво, тако да је понекад тешко разлучити за које се племените ствари
европска култура треба захвалити стоицизму, а за које хришћанству. Ипак, стоицизам је
примарно био философија аристократије и његови представници нису били
заинтересовани да проповедају народним масама. Ту функцију су вршили киници,
велики непријатељи народног сујеверја, идола, врачања, итд. Касније су ту функцију
преузели хришћански проповедници.
Последњи и најважнији философски конкурент хришћанства био је
неоплатонизам – школа која је покушала да обједини и обнови паганску философију и
религију. Веровали су у једног Бога са којим човек треба да се сједини, али су у свом
систему нашли места и за традиционална народна божанства. Представници

2
неоплатонизма били су људи велике мудрости који су писали најозбиљније критике
хришћанства. Амоније Сакас, оснивач школе, наводно је испрва био хришћанин.
Поучавао је Оригена, али и Плотина – највећег представника неоплатонизма. Њега је
наследио Порфирије, аутор једне истакнуте критике хришћанства, а Порфирија је
наследио Јамблих. Ипак, неоплатонизам је остварио снажан утицај на хришћанску
теологију и хришћански мистицизам, кроз њих преживевши до данас.
Огроман утицај на религијско окружење древног хришћанства вршиле су тзв.
мистеријске религије и култови. С обзиром на њихову тајновитост и на недостатак
њихове сопствене литературе, наше знање о њима је фрагментарно. Иако су ови
култови били различити по пореклу и садржају, они су, захваљујући синкретистичком
духу тог доба, делили и бројне сличности. Свима им је био циљ ослобођење човека од
телесних окова и постизање блажене бесмртности уз помоћ спаситељских божанстава,
а та божанства су често приказивана како умиру и васкрсавају. Мистеријске религије су
поседовале посебне обреде, често заједничке оброке (сличне Евхаристији), а понекад су
ти обреди били оргијастички. Такође, мистеријске религије су биле емоционално
испуњене; државни култ није пружао никакав емоционални садржај а човеку је могао
да понуди само непривлачне приче о животу после смрти, философија је била хладни
интелектуални дискурс, итд. Ове емоционалне празнине биле су попуњаване од стране
мистерија које су у Рим стизале с разних страна: из Атике су дошле елеусинске
мистерије, из Тракије дионисијске и орфичке мистерије, из Анатолије култ Велике
Мајке, из Сирије култови Афродите и Адониса, из Египта култови Изиде и Озириса, а
са Иранског платоа је дошао митраизам. Управо је култ источњачког бога Митре био
највећи конкурент хришћанству између свих осталих мистеријских религија. Наиме,
овај култ се проширио у римској војсци и делу аристократије, највише у дунавским
провинцијама и у Германији, а у Риму је нарочито популаран био за време цара
Комода. Као и хришћанство, митраизам је поседовао један облик крштења,
сакраментални оброк, веру у васкрсење, последњи суд, рај и пакао, итд. Црквени Оци
су представљали митраизам као злоћудну имитацију хришћанства.
Истинска колевка хришћанства је био јудаизам, а неколико идеја из ове религије
је остварило битан утицај на рано хришћанство. На првом месту, институција синагога,
у којима су читани свети списи и изговаране беседе, извршила је утицај на
ранохришћанско богослужење. Апокалиптичка литература је, са својим инсистирањем
на крају историје и финалној успостави славе Божије у читавом свету, била одличан
оквир за хришћанску есхатологију. Нарочито је Књига Енохова била популарна у

3
ранохришћанском периоду. У истој књизи се појављује месијанска титула „Син
Човечији“, а јудејски месијанизам је, по хришћанском веровању, добио испуњење у
личности Богочовека Христа. Новозаветни списи сведоче о поделама унутар јудаизма у
Христово време, а најчешће се спомињу фарисеји и садукеји. Фарисеји су били чувари
традиције и непријатељи хеленистичких утицаја; веровали су у личну бесмртност и
васкрсење. За разлику од њих, садукеји су били аристократска секта која је управљала
јерусалимским храмом. Били су расположенији за компромисе са светом, па тако и са
хеленизмом, али су, с друге стране, одбацивали иновације као што је била фарисејска
вера у васкрсење. Културни утицај освајача, ипак, није могао бити спречен. Бројни
Јевреји су се раселили по читавом Медитеранском басену, прихватајући грчки језик и
грчке идеје. За ове хеленизоване Јевреје је преведена Септуагинта. Такође,
хеленизовани Јевреји су настојали да своју веру измире са философским идејама грчког
поднебља, а у том процесу нарочито је значајан био Филон. На његову мисао су
утицали платонизам и стоицизам. Философски концепт логоса (којег је изједначио са
библијском идејом Премудрости) искористио је као посредничку фигуру између Бога и
света. Захваљујући својој отворености за стране културне утицаје, хеленистички
јудаизам је развио и мисионарску црту: многобошци би прилазили јеврејским
заједницама и прихватали одређене делове Закона, што се касније испоставило као
повољно за ширење хришћанства.

1.2. Мисије до 500. године: подела на периоде

Хришћанство је преобразило Римско царство до око 500. године. Цар Јустинијан

I је 529. године затворио паганске философске школе у Атини, а исте године се
Бенедикт Нурсијски утврдио на Монте Касину, одакле ће његови наследници полазити
у мисије међу народима западне и северозападне Европе. Због тога се 500. година може
оквирно узети као крај једног периода хришћанских мисија, а тај период на два дела
раздваја владавина цара Константина (306-337): у првом се хришћанство ширило без
државне подршке и упркос државним забранама, док је за време Константина отпочела
политика државне подршке ширењу хришћанства. Први период, до Константина, опет
се може поделити на три дела. Први део обухвата прву генерацију Исусових
следбеника, када се хришћанство ширило међу Јеврејима и оним многобошцима који су
били заинтересовани за јудаизам. У другом делу, од друге половине 1. века до краја 2.
века, христијанизација Јевреја се показала као немогућа, па се хришћанство ширило

4
искључиво међу градском многобожачком популацијом. У трећем делу, који је почео
крајем 2. века, тј. смрћу Марка Аурелија и устоличењем Комода 180. године, Римско
царство је било изузетно потрешено, како унутрашњим немирима тако и
непријатељским нападима, па су се многи окренули хришћанству тражећи утеху, тако
да је до Константиновог времена Црква постала, такорећи, главни ривал царске власти.

1.3. Апостолско доба

Не постоји довољно прецизних података о ширењу хришћанства у апостолском

добу. Новозаветни списи нам пружају фрагментарну слику овог периода, мада ни на
основу њих не знамо како је, нпр. основана изузетно утицајна локална Црква у
Александрији. Такође, поједини аутори сматрају да Апостол Павле можда и није био
толико утицајна фигура у сусрету хеленске културе и хришћанства, како би се могло
закључити из новозаветних текстова. Ипак, ови текстови нам пружају одличан увид у
живот ране хришћанске Цркве, чак много бољи него што се може рећи за текстуална
сведочанства осталих религија тадашње Римске империје.
Прва хришћанска заједница је успостављена у Јерусалиму, а вероватно је
постојала и заједница коју су основали Христови ученици у Галилеји. Може се
претпоставити да је Црква у Дамаску основана захваљујући управо овој галилејској
заједници. У сваком случају, Дела апостолска нам дају слику о јерусалимској заједници
која је била мисионарски активна, тако да није укључивала само палестинске Јевреје
већ и хеленистичке Јевреје, па чак и прозелите из многобоштва. Испрва, ова заједница
није намеравала да оснује посебну религију и да се одвоји од јудаизма. Већи раздор
између хришћана и Јевреја дешава се због Стефанове мученичке смрти: његово виђење
Закона и јеврејских обичаја изазвало је оштру реакцију фарисејске и садукејске елите,
али је означило и нов правац развоја хришћанства, као нечега другачијег од уско
националног јудаизма. Стефанова смрт покренула је бројне његове истомишљенике да
напусте Јерусалим и проповедају изван јудејских граница, нпр. у Самарији. Могуће је
да се тада јавља и јасна разлика између Стефанових истомишљеника, тј. оних који су
намеравали да своју веру саопште и незнабошцима, и оних који су намеравали да
остану унутар граница јудаизма. Црква у Дамаску, коју је Павле намеравао да уништи,
очигледно је била сагласна са Стефаном, с обзиром да ту Павле касније добија
назначење за проповед међу незнабошцима.

5
 Антиохијска Црква, установљена у битном центру трговине и хеленистичке
културе, прва је хришћанска заједница која је јасно раскрстила са јеврејским
националним ограничењима. Одатле се хришћанство могло даље ширити трговачким
путевима, и то у битне урбане центре у којима је преовладавала хеленистичка култура,
већ прихваћена од Јевреја у расејању. Заиста, хришћански мисионари су најпре
долазили у градске синагоге да би Јеванђеље објавили локалним Јеврејима. Нову веру
су спремније прихватали они Јевреји који су заузимали отворенији став према
незнабожачком свету, док су они конзервативнији одбацивали хришћанске новине.
Тако је дошло до потпуног раздвајања хришћанства од јудаизма: конзервативни Јевреји
су протерали хришћане из синагога, а хришћани су се скоро потпуно окренули
незнабошцима.
Изузетно битна личност у процесу ширења вере у хеленистичкој култури био је
Апостол Павле, Јевреј из Тарса који је био следбеник фарисејске странке, а потом
постао „апостол незнабожаца“. Његови списи одају јеврејско образовање, али и
познавање грчке мисли. За разлику од ранијих проповедника који су деловали у
руралном окружењу Палестине, Павле се окренуо грчко-римским градовима, тј. свом
домаћем окружењу. Искуство које је имао на путу за Дамаск оставило је на Павла такав
утисак да, једноставно, није могао бити ништа друго до хришћански мисионар: славу
васкрслог Христа требало је објавити свима. Иако немамо прецизне податке о највећем
делу његовог живота и рада, поседујемо сведочанства о његовој мисионарској
делатности у Малој Азији, Грчкој и Македонији. Много времена је провео у Ефесу и
Коринту, а изгледа да је највише био задовољан резултатима свог рада у Македонији,
конкретно у Филипима и Солуну. Изгледа да Павле није проповедао у оним местима
где су раније били други хришћански мисионари, што унеколико одговара на питање
зашто је, нпр. заобишао Витинију.
Што се тиче његовог мисионарског метода, Павле би се најпре обратио у
синагогама и показивао како јеврејско Писмо говори о Исусу Месији, његовом
страдању, васкрсењу и другом доласку. Његова проповед би често изазвала поделу
међу слушаоцима, након чега би га традиционалисти одбацили или физички
прогонили. Заједнице које је Павле оснивао, дакле, састојале су се од једног броја
обраћених Јевреја и највише од обраћених незнабожаца. С овим заједницама је Павле
одржавао контакт кроз посланице, а неке би поново посећивао. Такође, Павле је
настојао да не ствара засебне цркве већ да одржи јединство свих заједница у једном

6
Телу Христовом. Пратећи трговачке путеве, намеравао је да иде у Рим а потом и да
проповеда у Шпанији, мада није познато да ли је у томе успео.
О осталим хришћанским мисионарима апостолског периода не поседујемо
толико података као о Павлу. Касније предање је описивало мисионарске подвиге
Дванаесторице, мада сигурне податке о њиховој активности изван Палестине имамо
само у случају Петра. Познато је да је, раздвојивиши се од Павла, Варнава са Марком
ишао да проповеда на Кипар, а може се претпоставити да је антиохијска Црква слала
мисионаре и источно, у Едесу и у Месопотамију. У Коринту је, нпр. Павле наишао на
хришћане које је обратио Апостол Петар, а неколико пута се помиње и александријски
Јевреј и хришћански мисионар Аполос. Ширене се и различите форме хришћанства, па
тако у Павловим посланицама наилазимо на помене оних који су захтевали од
обраћеника да испуњавају јеврејски Закон, док су други нагињали гностицизму.

1.4. Од апостолског доба до Константина (Римска империја)

Међу Јеврејима је било убеђених у идеју обраћања многобожаца. Многи од њих

су прелазили у хришћанство, с обзиром да су у Јеванђељу видели могућност остварења
јудаизма као универзалне вере. У првој генерацији је наизглед владало оптимистично
очекивање да ће сви Јевреји прихватити Христа, али се ускоро показало да је то
очекивање узалудно: највећи број Јевреја није прихватио Исуса као Месију.
Хришћанство је потом постало хеленистички феномен, мада није прекинуло све везе са
јудаизмом. Обраћеници из незнабоштва су поштовали јеврејско Писмо и сматрали су се
истинским Израиљем и наследницима Божијег обећања.
За овај период имамо још мање података него за први. Вера се ширила и знамо
за нове хришћанске заједнице, али не знамо много о самом мисионарском раду. У
сваком случају, хришћанство је наставило продор у хеленистичке градове
медитеранског региона, па чак и шире. Познато је да је до 180. године хришћанство
постојало у свим провинцијама Римске империје и у Месопотамији.
У периоду након смрти Марка Аурелија Римско царство се суочило са огромним
унутрашњим проблемима, па су многи, уплашени како за лични опстанак тако и за
опстанак друштва, потражили уточиште у религији. У таквим околностима се
хришћанство увелико проширило, заједно са неоплатонизмом, митраизмом и осталим
религијским конкурентима. Иако је и даље било мањинска религија, хришћанство је
због противљења римском државном култу у очима појединих императора изгледало

7
као претња за државну стабилност, па су настојали да га униште. Ипак, хришћанство је
издржало прогоне и на крају се измирило са државом за време Константина.
До Константиновог времена, Палестина је остала претежно нехришћанска, иако
је била колевка хришћанства. Разлог је, наравно, јеврејско одбацивање Христа. Боља
ситуација је била у Феникији, а нарочито снажна заједница је постојала у Тиру. У
Антиохији је такође постојала снажна заједница до Константиновог времена, а била је
претежно грчка у језику и култури. Сиријско хришћанство је имало свој центар нешто
даље, у Едеси. У сваком случају, учешће двадесет епископа из Сирије на Првом
васељенском сабору 325. године сведочи о проширености хришћанства у овој
провинцији. Такође, хришћанска заједница на Кипру је у Константиново време била
прилично снажна и утицајна. Познато је да су хришћанске заједнице постојале на
Криту и бројним егејским острвима. О градовима Грчке и Балканског полуострва
такође немамо много података. Хришћанске заједнице су у континуитету постојале у
Коринту, Атини и Солуну, а вера се проширила у Тесалију, Пелопонез, Визант,
Панонију, Далмацију и Мезију. Хришћана је било и међу легионарима у дунавским
провинцијама.
Мала Азија је била регион Империје у којем се до почетка 4. века хришћанство
највише проширило. Ту се налазио знатан број хеленистичких градова, а домаће
мешовито становништво је прихватало хеленистичку културу из ових центара. С
обзиром да је хришћанство постајало хеленистички феномен, оно се ширило заједно са
културом. Људи су прихватали хеленистичко образовање и истовремено одбацивали
своје старе религије као сујеверје, па су, у потрази за бољом религијом, неретко
прихватали управо хришћанство. Хришћанство је врло рано стекло важна упоришта на
западној обали Мале Азије. Плиније Млађи, пишући цару Трајану почетком 2. века,
сведочи да се хришћанство знатно проширило у Витинији. Изгледа да је хришћанство
почетком 3. века било доминантно и у Фригији.
Након Павлове мисије у малоазијским градовима, први мисионар о којем имамо
прецизне податке био је Свети Григорије Чудотворац (213-270), који је проповедао у
свом родном Понту. У Кесарији Палестинској је упознао Оригена који је у њему
пробудио љубав према грчкој философији, а затим га обратио у хришћанство. Око 240.
је постављен за епископа у једном понтском граду где је наводно затекао само
седамнаест хришћана; када је умро, само седамнаест становника тог града нису били
хришћани. У мисионарском раду је поступао пажљиво: чудима паганске религије је
супротстављао хришћанска чуда, подстицао је хришћане да празнују мученике у дане

8
када су се празновали богови, итд. Дакле, настојао је да процес преласка из старе у нову
веру буде постепен и природан, тј. да се не одбацује све од старих обичаја већ да се
постепено христијанизује.
По предању, у Египту је прво проповедао Апостол Марко. У новозаветним
списима се помиње и александријски Јевреј Аполос, мада није познато да ли је крштен
у Египту или негде друго. У сваком случају, до краја 2. века Црква у Египту је била
развијена и снажна. У Александрији је основана изузетно утицајна и важна катихетска
школа, са истакнутим представницима какви су били Климент и Ориген. Тамошње
хришћанство је било у суштини грчко, мада се ширило и међу негрчком популацијом.
До Константиновог времена, хришћанске заједнице у Картагини и регионима
данашњег Туниса и Алжира такође су биле изузетно снажне, по броју једнаке
малоазијским заједницама. Наочито су од Августовог времена римске власти
подстицале становништво из Италије да насељава ове крајеве, па се тако знатно
проширила римска култура, поред домаће пунске и берберске. Изгледа да је првобитни
језик тамошњих хришћанских заједница био грчки, али се убрзо проширио латински и
саверноафричке заједнице су производиле највећи део латинске хришћанске
литературе. Међу најистакнутије представнике саверноафричког латинског
хришћанства спадају Тертулијан, Кипријан Картагински и Блажени Августин. Такође,
ту је Библија први пут превођена на латински језик. У 3. веку се хришћанство изузетно
брзо проширило у овом региону, нарочито међу романизованим становништвом.
Пунски део локалне популације је изгледа био само делимично христијанизован, а још
слабији је био мисионарски успех међу берберским становништвом. Претпоставља се
да је хришћанство међу њима ширено само у оној мери у којој су прихватали латинску
културу.
Када је Павле дошао у Рим, између 58. и 62. године, ту је већ постојала
хришћанска заједница. По историчару Светонију, цар Клаудије (41-54) протерао је
Јевреје из Рима након што је немире међу њима изазвао неки Крестус, мада није
сигурно да се иза овог имена крије „Христос“. Могуће је и да су Прискила и Акила,
које је Павле срео у Коринту, били хришћани који су дошли из Рима. Предање по којем
је Апостол Петар страдао у Риму за време Нерона није општеприхваћено, али чак и да
је то историјски тачно не може се са сигурношћу тврдити да је баш он основао Цркву у
Риму. Током многих година, језик римске хришћанске заједнице био је грчки. Крајем 2.
века је Виктор, хришћанин из Африке, постао римски епископ; вероватно су он и други
северноафрички хришћани почели да у римској Цркви развијају латински идентитет, а

9
њен клир је тек половином 3. века постао претежно латински. Црква у Риму је
заузимала важан положај у раном хришћанству. Била је изузетно бројна и, судећи по
финансијској помоћи коју је у 2. веку пружала другим заједницама, чак и онима у
Сирији, Кападокији и Арабији, изузетно богата. Не постоје прецизни подаци о ширењу
хришћанства у остатку Италије. Средином 3. века у њој је постојало око 100
епископских катедри, а до 4. века их је сигурно било много више.
У Шпанији је процес романизације започет раније него у северној Африци,
нарочито на истоку и југу полуострва. Ипак, хришћанство се ту није проширило нити
дало плодове као северноафричко латинско хришћанство. По предању, у Шпанији је
проповедао Апостол Јаков, а Павле је намеравао да је посети, мада ништа од тога није
историјски поуздано. Најсигурнија претпоставка јесте да се хришћанство у Шпанији
проширило из јеврејских заједница у приобалним градовима. Изгледа да се шпанско
хришћанство није одликовало посебном ревношћу, с обзиром да у 3. веку постоје
сведочанства о епископским отпадништвима за време гоњења, о њиховом напуштању
катедри да би подузимали трговачка путовања, затим о компромисима са паганским
наслеђем, итд. Ипак, шпанско хришћанство се показало истрајнијим од
северноафричког хришћанства, с обзиром да је издржало каснију исламску инвазију. То
значи да се, вероватно захваљујући управо компромисима са паганским наслеђем, боље
интегрисало у друштвени живот у Шпанији него у северној Африци где је, по свему
судећи, било религија владајуће римске класе.
Не постоје прецизни подаци о доласку хришћанства у Галију и Германију.
Вероватно су прве хришћанске заједнице основане кроз директан контакт са грчким
истоком, с обзиром да су насеобине у доњем делу Ронске долине одржавале трговачке
контакте са источним хеленистичким градовима, а и језик локалних цркава је испрва
био грчки. Такође, грчке колоније у јужној Галији су насељене из Јоније. Иринеј,
епископ Лиона и први битнији хришћански аутор из овог региона, био је ученик Светог
Поликарпа Смирнског пре него што се доселио у Лион. Иако је писао на грчком,
Иринеј је познавао и локални келтски дијалект, мада је келтски елемент тамошње
хришћанске заједнице вероватно био незнатан или асимилиран у грчко-римску
културу. Ширење хришћанства у остатку Галије вероватно је ишло под руку са
процесом романизације, која је ту текла знатно спорије него у Шпанији. Остаци старе
религије и старих језика чували су галски идентитет, а занимљиво је да су ови елементи
пре поклекли пред хришћанством него пред римским културним утицајем, тако да је
хришћанство, заправо, довршило процес романизације Галије. Најстарија катедра за

10
коју знамо је Лион (основана у 2. веку), док су остале осниване у 3. и 4. веку. Иако
цркве у Триру, Келну, Мајнцу и Мецу држе предање да су основане од апостолских
ученика, вероватно су само Келн и Мајнц имали епископе крајем 2. века. Може се
претпоставити да су ове заједнице биле претежно латинске и да су имале мало
обраћеника келтског и германског порекла.
Тертулијан износи прво сведочанство о постојању хришћана у Британији
почетком 3. века, мада постоји сумња у аутентичност тог извештаја. Сигурно је да су
314. године на Сабору у Арлу учествовала три епископа из Британије.

1.5. Од апостолског доба до Константина (изван Римске империје)

Крајем 3. века хришћанство се проширило и изван граница Римске империје,

нарочито захваљујући трговачким путевима према Истоку. Такође, по
ранохришћанском предању, Дванаесторица су између себе поделила познати свет, па је
тако Апостол Тома добио Партију, Матеј је добио Етиопију, а Вартоломеј је добио
Индију. Постоје и предања о Томином послању у Индији и о Андрејевој проповеди у
Скитији.
Важан центар за ширење хришћанства даље ка Истоку била је Едеса, која се
налазила између јерменских гора на северу и сиријске пустиње на југу и која се до краја
2. века налазила изван граница Римске империје. По једном предању, краљ Едесе по
имену Абгар писао је лично Исусу и молио да га овај исцели. По васкрсењу, један од
Седамдесеторице дошао је у Едесу, исцелио краља и обратио читав град. Ипак,
хришћанство је у Едесу највероватније стигло из грчке хришћанске заједнице у
Антиохији, али је Едеса задржала свој сиријски идентитет. Почетком 4. века, Едеса је
вероватно била већински хришћански град. Тамошња Црква користила је сиријски, који
је био сродан са Исусовим арамејским. С обзиром на другачији језик и културу, Црква
у Едеси је била посебна у односу на хеленистичко хришћанство, а под њеним
културним утицајем биле су хришћанске заједнице у Месопотамији и Персији.
Арсакидски владари Парћанског цартсва вероватно су били релативно
толерантни према хришћанству. Пре него што је Арсакиде заменила персијска
династија Сасанида (224-651), хришћанство се знатно проширило по Месопотамији,
тако да је до 224. ту постојало више од двадесет епископија. Цркве нису биле бројне,
али су се одликовале великим мисионарским жаром. Упркос томе, ове заједнице нису
успеле да остваре у Персији исти успех као заједнице у Римској империји, с обзиром да

11
је Персија прихватила зороастријанизам као државну религију, а њено организовано
вођство се активно супротстављало хришћанству, што није могла учинити ниједна
религија на подручју Рима. Након Константиновог времена, хришћанство се у Персији
посматрало као римска религија и сматрано је савезником персијских непријатеља, због
чега је неретко било гоњено.
У Јерменију је хришћанство стигло почетком 3. века, и то вероватно из два
извора: из Кесарије Кападокијске и из Сирије, тј. из Антиохије и Едесе. Традиционално
се сматра да је Јерменију покрстио Свети Григорије Просветитељ (257-331), али је
хришћанство у тој земљи свакако постојало и пре њега. По предању, Григорије је био
племић у изгнанству у Кесарији, где је примио хришћанство. По повратку у Јерменију,
крстио је краља Тиридата који је потом свесрдно подржао Григорија. Пагански храмови
су преобраћени у хришћанске, а изгледа да су и многи жречеви прешли у хришћанство
и постали свештенослужитељи. Прихватање хришћанства је, ипак, имало и политичку
позадину. Краљ Тиридат је намеравао да се ослободи персијског и
зороастријанистичког утицаја, а у томе му је помагало племство које је такође примило
хришћанство. Обраћење је можда било формално, тако да је било потребно неколико
генерација да се нова вера утврди у народу који је просто пратио своје поглаваре у
верским одлукама.
У Грузији је, по предању, први проповедао Апостол Андреј. Ипак, прва
аутентична сведочанства о мисионарској делатности у Грузији имамо тек у
Константиново време. Заробљена хришћанка Нина је силом молитве исцељивала
болести, па је исцелила и краљицу. Захвални владарски пар је дозволио ширење
хришћанства и чак захтевао од Константина мисионаре. Изгледа да се и међу Готима,
северно и западно од Црног мора, вера такође проширила захваљујући заробљеним
хришћанима које су Готи одвели из Мале Азије средином 3. века.
Хришћанство се проширило преко Јордана и у Арабију пре краја 3. века.
Александријски учитељ Пантен је крајем 2. века путовао у „Индију“, односно у јужну
Арабију, и ту затекао хришћане који су поседовали Матејево Јеванђеље на јеврејском
језику. Вероватно је хришћанство стигло и у праву Индију пре краја 3. века. Наиме,
Александрија је одржавала трговачке везе са Индијом, па је могуће да је заједно са
робом у Индију преношено и хришћанство. Постоји и предање о проповеди апостола
Томе у Индији, мада највећи број стручњака оспорава историчност ове мисије;
немогуће је доказати постојање хришћанства у Индији у прва три века.

12
 1.6. Методи проповеди до Константиновог времена

Можемо претпоставити да је у првим вековима у Цркви постојала посебна група

људи чије је задужење било да проповедају Јеванђеље, како се већ може наслутити из
послања апостолâ на проповед. Такође, из новозаветних списа видимо да су поједини
хришћани, по надахнућу Духа Светога и одлукама својих цркава, узимали на себе
дужност да путују од града до града и проповедају веру. Најпознатији такав мисионар
био је Павле, а познати су још Филип, Варнава, Јован Марко, Сила и Аполос. У
Дидахију се помињу хришћани који су путовали од једне до друге цркве, мада није
сигурно да је реч о мисионарима који су проповедали и незнабошцима. Слично
сведочанство износи и Ориген почетком 3. века. У раној Цркви су постојали и пророци
који су уживали углед и међу хришћанима и међу нехришћанима, мада није сигурно у
којој мери су они били мисионари. Такође, са апостолима и пророцима помињу се и
учитељи – испрва катихети, а касније хришћански философи који су, макар у одређеној
мери, сведочили хришћанство паганима. У грчко-римском свету није било
неуобичајено да философи имају своје школе и сале за поучавање, па су хришћански
философи користили ове установе да проповедају своју веру.
Ипак, веру су највише ширили не црквени професионални мисионари и учитељи
већ обични хришћани, лаици, који су своје верско искуство саопштавали својим
паганским познаницима. О томе сведочи Целс, који се ругао хришћанству као вери коју
преносе припадници нижих друштвених слојева, физички радници, итд. Познато је и да
су хришћанство преносили трговци, хришћани одведени у ропство, итд. Нарочито је
било снажно и ефикасно сведочанство хришћанских мученика, који су својим подвигом
многе пагане привлачили вери.
Што се тиче метода ширења вере, они су нам унеколико познатији. Још од
почетака хришћанства знамо за јавна обраћања слушаоцима, нарочито у синагогама.
Када би мисионар стигао у неки град, обично би одмах потражио синагогу у којој је
могао срести и Јевреје и паганске конвертите у јудаизам. Познато је и да су пагани
испрва могли присуствовати хришћанским богослужењима, мада је то касније
онемогућено из бројних разлога; у Делима апостолским видимо да су људи крштавани
одмах након исповедања вере у Христа, док већ у 3. веку налазимо сведочанства о
тромесечном периоду подвига и поста пред крштење. Дакле, пре крштења су
катихумени морали пролазити поуку у хришћанској вери, што је један облик
мисионарске делатности.

13
 Обраћање је најчешће било ствар појединца, тј. човека који би поверовао у
хришћанску проповед и приступао крштењу. Постоје и сведочанства о читавим
породицама које су приступале Цркви. Десило се и неколико масовних обраћања,
конкретно у Јерменији и у Понту (захваљујући Светом Григорију Чудотворцу), што је
пракса која је била изузетна реткост пре Константиновог времена.
Што се тиче мотива за обраћање, изгледа да су у великој мери то била чуда,
доказивање да су у Христу испуњена старозаветна пророчанства и апокалиптички
осећај који се поклапао са хришћанском вером у скори долазак Христов. Вероватно је
хришћанство било привлачно и захваљујући свом етичком учењу, а нарочито обећањем
награда за добра дела у будућем веку. Ефикасни су били и позиви на покајање због
клањања паганским идолима. Ориген сведочи и да су се многи обраћали због визија и
снова у којима им је откривана ништавност идола и величанственост и истинитост
хришћанства.
Хришћански писци су производили и апологије које су садржавале аргументе у
корист хришћанства. Ипак, није јасно да ли су ови аргументи служили за привлачење
нових обраћеника или просто за одбрану хришћанства од оптужби. Пре ће бити да је
највећи број људи приступао Цркви из емотивних а не из интелектуалних побуда.
Наравно, садржај апологија одражава аргументе које су хришћански проповедници
пружали образованијим паганима. Најраније апологије су садржавале и расправе са
Јеврејима (или против Јевреја), а касније су писане скоро искључиво паганима. Разлог
томе је то што је хришћанство врло брзо престало бити јеврејска религија и постало
хеленистички феномен, тј. највећи број хришћана су сада били пореклом пагани који су
се суочавали са нападима својих паганских сродника. Пишући паганима, апологети су
истицали ирационалност клањања идолима и неморалност прича о боговима. С друге
стране, апологети су показивали да су најбољи међу паганима говорили да постоји само
један Бог, нарочито философи. Ипак, ни философија није била поштеђена критике.
Бројни апологети су указивали на контрадикторности између философских школа, па
чак и унутар њихових учења, а неки су, нпр. Тертулијан, тврдили да су философи све
добро преузели од Мојсеја. Други су, нпр. Ориген, подстицали читање философских
списа, али су их тумачили као путоказе ка Христу. Разлике међу апологетима угрубо
одражавају и разлике међу менталитетима унутар Римске империје: они на Истоку били
су у грчком окружењу које је ценило философију па су се тамошње апологетске
расправе често сконцентрисале на философске аргументе у корист хришћанства, док су

14
они на Западу били у оквиру римског легализма и морали су бранити хришћане од
оптужби да упропаштавају државу и друштво, да нису одани императору, итд.
Апологети су морали да се суоче са бројним оптужбама, од оних за неморал до
оних за угрожавање државе. Не постоји целовит увид у агрументацију против
хришћанства, али сигурно је да је постојала генерална одбојност према новој вери која
је повремено прерастала у отворене прогоне. Ти прогони су се нарочито појачали у 3.
веку, непосредно пре Константиновог времена. Ови прогони изгледају чудно, с
обзиром да је Римска империја генерално била толерантна према разним верама на
својој огромној територији. Наравно, дешавали су се и прогони следбеника других
религија, конкретно Јевреја, али тек након што су ови дизали оружане устанке против
римске власти. Изгледа да су једино хришћани, који нису пружали оружани отпор,
били периодично прогоњени током прва три века. С друге стране, сви ови прогони нису
изненађујући због тога што је једино хришћанство, од свих тадашњих религија у
Римском царству, било отворено непријатељски настројено против других религија и
нарочито против државног многобоштва, чији су култови сматрани изузетно важним за
опстанак државе. Другим речима, испоставило се да хришћани, нападајући
многобоштво, нападају саму државу и због тога су сматрани државним непријатељима.
Ипак, чињеница је да хришћани никада нису насилно нападали паганске институције;
хришћанска револуција није била физичка већ духовна. Чак и када је постала
доминантна религија у 4. веку, Црква није подузимала званичне прогоне пагана. Увек је
истицана хришћанска верност држави и на све паганске оптужбе, па чак и на физичке
прогоне, апологети су одговарали мирно.

1.7. Разлози победе хришћанства

Кључни догађај у историји ране Цркве било је објављивање Миланског едикта

313. године, којим је цар Константин дозволио хришћанство у Римској империји. Сам
цар није одмах постао хришћанин. На његовом новцу из 314. године појављује се крст,
али и Sol invictus и Mars conservator. Такође, Константин је до краја задржао титулу
pontifex maximus и, самим тим, био поглавар паганске религије. Константин је, међутим,
одиграо изузетно важну улогу у процесу христијанизације Римске империје чији су
владари, чак и пре Константина, почели да схватају да им је за сигурну владавину
неопходно измирење са хришћанском Црквом.

15
 Вреди поставити неколико питања. Зашто је баш хришћанство, између свих
култова и философија које су постојале у Римској империји, а уз то и најекстремније
гоњено, успело све да их победи и да током три века прогона постане друга
најразвијенија институција поред саме државе, те да за наредна два века постане
државна религија Рима? У вези с овим су и још три проблема. На првом месту, зашто је
баш хришћанство између свих јеврејских секти успело да се утврди изван самог
јудаизма? Зашто се баш јудаизам показао као најотпорнији хришћанству од свих
религија на подручју Римске империје? Зашто се хришћанство најпре развило у
градовима и унутар хеленистичке културе?
Један од одговора на ова питања односи се на Константиново прихватање
хришћанства. Заиста, он је био довољно одлучан и довољно дуго се задржао на трону
да утврди Цркву у римском друштву, мада су и раније постојали изгледи да ће се то
десити. Због тога је неопходно разлоге тражити нешто раније. Још од Александровог
времена, а нарочито по римском освајању медитеранске области, дошло је до апсолутне
друштвене конфузије: границе између култура и народа су поништене, многи су
долазили у препуне полисе у којима је владала друштвена неједнакост, итд.
Хришћанство је пружало уточиште и сигурност свим људима који су осећали духовну
кризу или кризу идентитета, а таквих људи је највише било управо у урбаним
центрима. Трећи разлог за успех хришћанства јесте и одлична црквена организација:
људи су приступали религији чији су чланови били изузетно блиски, Црква је у њих
успевала да усади бескомпромисну лојалност, итд. На четвртом месту, хришћанство је
било изузетно инклузивно: у Цркву су прихватани припадници свих народа, раса и
друштвених слојева. Такође, Црква је прихватала и мушкарце и жене, док су поједини
култови и мистеријске религије примали само један пол; иницијација у мистерије често
је била изузетно скупа, док је Црква спремно примала и сиромашне и богате. Пети
разлог јесте то што је Црква истовремено била и бескомпромисна према многобоштву,
али и флексибилна по питању бројних паганских обичаја: прихватано је све што је било
могуће христијанизовати, али су суштинска учења Цркве увек остала непромењена.
Хришћанство је, на следећем месту, било привлачно и због својих чуда: многи су, а
између њих и Константин, били уверени да чудесна помоћ хришћанског Бога може
спасити, исцелити, итд.
Иза свих ових разлога стоји један елементарни, а то је несвакидашње искуство
које су људи имали у додиру са Црквом, односно са распетим и васкрслим Христом. У
импулсу који је покренуо Исус и који се преносио кроз наредне генерације треба

16
тражити основни разлог за успех хришћанства у Римској империји. Јединственост
Исуса Христа разлог је за успешно одвајање хришћанства од јудаизма, за прихватање
свих људи, за прилагодљивост свим културним системима, итд.

1.8. Од Константина до 500. године (Римска империја)

Од Константиновог времена Црква је претежно уживала подршку државе, изузев

кратког периода владавине цара Јулијана Апостате (361-363). Многобоштво је
постепено опадало, а људи су приступали Цркви колико због личних убеђења толико и
због политичких привилегија које је доносило хришћанство. Убрзо је хришћанство
постало најважнија одлика грчко-римске цивилизације. Бити цивилизован значило је
бити хришћанин; чак су и варвари који су заузимали делове Римске империје временом
прихватали религију оних које су покорили. Тако је до 500. године хришћанство, за
разлику од мањинске религије у време Константина, постало доминантна религија у
Римској империји и чак било поистовећено са њом.
Од 313. до 337. године, цар Константин је постепено одузимао привилегије од
паганске религије и давао их хришћанству. Тако је, нпр. Константин ослободио
хришћанско свештенство плаћања пореза, укинуо је законе који нису дозвољавали
безбрачнима и људима без деце да наслеђују имања и дозволио је завештавање имовине
Цркви. Недеља је, као хришћански празник, добила исти значај као и пагански
празници, а управитељима провинција је наређено да поштују празнике локалних
мученика и остале црквене светковине. Јеврејима је забрањено да каменују своје
сународнике који би постали хришћани. Сам Константин је подизао цркве и подстицао
је локалне државне службенике да чине исто. С друге стране, Константин није уводио
претеране рестрикције против паганске религије. Иако није прогонио многобошце,
забранио је обнављање запуштених и порушених паганских храмова и подизање нових
идола. У западном делу Римске империје, где је паганизам био и даље снажан, био је
пријатељски настројен према многобошцима, а римски Сенат га је чак уврстио међу
богове и наставио праксу жртвоприношења на олтару Викторије. Све то је имало
политичку позадину, с обзиром да Константину није било у интересу да разљути пагане
и тако их подстакне на побуне, али евидентно је лично био убеђени хришћанин.
Константинови синови Константин II, Констанс и Констанције су генерално
наставили очеву политику фаворизовања хришћанства. Констанс је чак 341. године
забранио жртвоприношење у Италији. Констанције је био још отворенији непријатељ

17
паганства, па је чак наредио да се из Сената изнесе статуа Викторије коју је ту поставио
цар Август, затварао је паганске храмове и забранио жртвоприношења, мада су остале
паганске праксе настављене. Констанција је 361. године наследио Јулијан, последњи
римски цар који је био ватрени присталица паганства. Он је за време кратке владавине
настојао да оспори бројне привилегије које су Константин и његови синови дали
хришћанском свештенству и, што је нарочито битно, покушао је да одстрани
хришћанство и хришћанске учитеље из школа.
Јулијанове мере је укинуо и поново обновио хришћанске привилегије цар
Јовијан (363-364). Валентинијан I (364-375) и Валенс (364-378) нису били толико
нетолерантни према паганима као Констанције, па су обновили раније привилегије
паганског свештенства. Валентинијанов син Грацијан (367-383) опет је укинуо
привилегије паганском клиру, први се одрекао титуле pontifex maximus и активно
потискивао паганизам у Риму. Теодосије I Велики (379-395) још активније је
потискивао паганизам затварањем храмова, забраном паганских светковина и
кажњавањем отпадника од хришћанства. Теодосијеви синови Аркадије и Хонорије
суочили су се са политичким проблемима који су захтевали умеренију политику према
паганима, нпр. због готског освајања рима 410. године, али је генерално настављена
прохришћанска политика. Антипаганске указе видимо чак и у време Јустинијана, мада
је до тада највећи проценат становништва у Римској империји исповедао хришћанство,
а главним непријатељима Цркве сматрани су јеретици и манихејци; поклоници старих
богова били су мањина у изолованим подручјима или варварски досељеници.
Почевши од Константиновог времена, хришћанство се могло ширити и јавно, па
се јављају и активни мисионари. Некад су те мисионаре слали епископи, а понекад би и
сами епископи били мисионари. Тако је Свети Амвросије Милански (340-397) својом
проповеђу, а не насилним средствима, успео да Христу обрати становнике Милана, а
писао је и посланице мисионарима у Тиролу. Блажени Августин (354-430) пажљиво је
радио на обраћању пагана у својој дијецези, разрађујући стратегију катихезе за
различито образоване појединце. Његов савременик Свети Јован Златоусти (око 349-
407) слао је мисионаре у паганске крајеве, нпр. међу Готе који су се налазили на
граници са Римском империјом, а током прогонства на Кавказу подржавао је
мисионаре у Киликији и Феникији. У Галији је значајан проповедник био Свети
Мартин Турски (316-397). Будући син паганског римског официра, Мартин је у
младости приступио војсци. Током службе у северној Галији, једног изузетно хладног
зимског дана, разделио је свој плашт на два дела и један део дао просјаку. Касније је

18
сањао Христа огрнутог тим делом плашта, што га је покренуло да се крсти. Поучавао га
је Иларије Поатјески, након чега се Мартин вратио у Галију и, прихвативши монашки
живот (сматра се да је управо он увео монаштво у Галију), почео да мисионари. Исту
дужност наставиио је и по постаљању за епископа града Тура. Са својим монасима,
Мартин је залазио у паганске руралне крајеве, проповедао хришћанство и уништавао
идолишта, на којима би потом успостављао цркву или манастир.
У коначном обраћању римског друштва много је допринела хришћанска
харитативна делатност, тј. њихова брига за сиромахе, удовице, сирочад, итд. Притом
хришћани често нису правили разлике између потребитих хришћана и пагана. Такође,
до средине 5. века настављена је пракса писања апологетске литературе која је
износила коначне аргументе против паганства, нарочито против паганске оптужбе да су
хришћани и запостављање култа старих богова криви за пад Рима 410. године. Убрзо је
потреба за писањем оваквих апологија нестала, с обзиром да је паганство било сведено
на друштвене маргине. Ту је опстало још дуго, с обзиром да је крајем 6. века постојало
на Сицилији и Сардинији, а мисионари су проповедали на Корзици. У 7. веку се
помињу мисионари међу паганима у планинском пределу између Ђенове и Милана.
Важно је напоменути и да су хришћанству приступали варварски народи који су
временом срушили римску власт на Западу. Бругунђани су били германско племе које
се за време Хонорија доселило на римске територије и прихватило хришћанство у
процесу асимилације. Касније су, под утицајем аријанских Визигота који су
успоставили своје краљевство у јужној Галији, прихватили аријанство, мада су се
касније, под утицајем моћнијих Франака, вратили православној вери. Наиме, Франци су
у 5. веку успоставили власт у северној Галији под вођством Хилдерика који је био
пријатељски расположен према Римљанима. Његов син Хлодовех (или Кловис, 466-
511) проширио је своју власт на читаву северну и јужну Галију. Крстио се 496. године и
прихватио православну верзију хришћанства, а исто су потом учинили и многи његови
ратници и, убрзо потом, велики број Франака. Тако је крштена држава која ће
наследити Римско царство на Западу.

1.9. Северно и западно од Римске империје (до 500. године)

Обраћање у хришћанство варвара који су прелазили границе Рима и насељавали

се на римској територији вршено је већ у 4. и 5. веку. Римске легије су велики број
регрута узимале управо из варварских редова, а ови су, прихватањем римске културе и

19
обичаја, прихватали и хришћанску веру. То не значи да мисионари нису имали никакву
улогу у обраћењу варвара; сасвим супротно, они су тај процес подстицали и убрзавали.
Такође, они нису радили само међу варварима на територији Римске империје већ и
међу онима који су се налазили северно од римских граница.
Први северни народ који је у великом броју прихватио хришћанство били су
Готи. Они су у 3. веку извршили поход на Мезију и такође на обале Мале Азије и
Грчке, том приликом заробивши много хришћана и свештеника. Римљани су у 3. веку
напустили Дакију, па су је потом населили Готи који су тако дошли у непосреднији
додир са грчко-римском културом и хришћанством. Први облик хришћанства који су
прихватили било је православље, а могуће је да је и један готски епископ учествовао на
Првом васељенском сабору 325. године. Крајем 4. и почетком 5. века Свети Јован
Златоуст је, као епископ Константинопоља, радио на покрштавању Гота. Такође, у 4.
веку је антропоморфит Авдија Едески био прогнан из Сирије у Скитију где је успео да
обрати одређен број Гота у своју верзију хришћанства, успоставивши међу њима
црквену организацију са манастирима и епископима. Ипак, око 370. су многи хришћани
страдали у гоњењу које су покренули готски пагани, укључујући и велики број
антропоморфита.
Најбројнија хришћанска деноминација међу Готима били су аријанци. Вулфила
или Улфила (311-383) био је изгледа пореклом Гот који се током боравка у
Константинопољу упознао са аријанством, тада доминантном формом хришћанства у
престоници. Рукоположен је за за епископа свих хришћана међу Готима и послан да
мисионари међу својим сународницима северно од Дунава. Након седам година
мисионарског рада, тражио је од римских власти да дозволе његовим готским
следбеницима да се населе јужно од Дунава, у Мезију, да би избегли гоњење, што му је
дозвољено. Ту је провео преко 30 година, а умро је у Константинопољу око 383.
године, где је дошао на позив цара. Једно од његових најзначајнијих достигнућа било је
превођење Библије на готски језик, а тврди се да је и саставио готско писмо. Судећи
према сачуваним остацима овог превода, Вулфила је настојао да буде што вернији
грчком тексту, понегде користећи и латински, али је такође настојао да очува готски
начин мишљења и изражавања.
Ипак, није сасвим сигурно да се покрштавање Гота може везати само за
Вулфилу. За време готског вође Атанарика (умро 381. године) дешавала су се гоњења
хришћана међу Готима северно од Дунава, али је други готски предводник Фритигерн
уз помоћ Римљана збацио Атанарика. Заузврат је прихватио хришћанство, као и

20
одређен број његових следбеника, и то аријанизам као тадашњу царску религију.
Касније, када се Фритигерн повукао пред Хунима јужно од Дунава у римске области,
још већи број Гота је прихватио аријанско хришћанство. Од њих су вероватно примили
хришћанство и Остроготи, Гепиди и Вандали. Штавише, изгледа да је аријанство у
извесној мери одговарало њиховој старој религији: Бог Отац је био изједначен са
Свеоцем, док је Христос био схваћен као један од потчињених богова који служе
Свеоцу. Претпоставља се да је разликовање аријанаца и православних такође
одговарало разликовању Гота од Римљана у подручјима које су Готи покорили. Ипак,
готско аријанство није се могло успешно носити са добро организованом православном
Црквом коју су затекли у освојеним подручјима, тако да су постепено прихватали
православље. Аријанске вере се најдуже држало визиготско краљевство у Шпанији,
које је крајем 6. века званично прешло у православље.
Свети Патрик (385-461) деловао је у време опадања власти и утицаја Римског
царства на Западу: Аларик је освојио Рим, Готи су се утврдили у Шпанији, Вандали су
упали у северну Африку, десила се најезда Хуна, а почела је и англосаксонска
доминација у Британији. Рођен је негде у Британији у хришћанској породици, а када је
имао 16 година заробљен је и одведен у Ирску. Успео је да побегне из ропства, најпре у
Галију (и можда у Италију), а потом се вратио својој породици у Британију. Осетивши
духовни позив да проповеда хришћанство, Патрик се на крају вратио у Ирску. У
међувремену је, не зна се тачно када и од кога, рукоположен за епископа. У Ирској се
сусрео са бројним проблемима, али је ипак успео да крсти хиљаде људи и да
рукоположи бројно свештенство. Често се обраћао локалним поглаварима за којима би,
уколико би поверовали и крстили се, Цркви пришло и много њихових поданика.
Уколико у томе не би успео, Патрик је тражио макар службену толеранцију
хришћанства, мада се суочавао и са отвореним непријатељством поглавара који су били
ватрени поданици старе паганске вере.
Патриков савременик био је Свети Нинијан (360-432), вероватно син неког
моћника из северних делова Британије којег је Теодосије као таоца одвео у Рим. Ту је
примио хришћанско образовање, па је око 392. године послан да мисионари међу
својим сународницима. На путу ка северу Британије Нинијан је једно време боравио
код Светог Мартина Турског који је у њему пробудио љубав према монаштву. Нинијан
је потом проповедао хришћанство и утврђивао монаштво у северним деловима
Британије, а његов утицај је досезао и до Велса и вероватно до Ирске. Претпоставља се
да ирско монаштво, које је било у толикој мери утицајно да је у Ирској чак управљало

21
Црквом, пре може да се припише Нинијановом него Патриковом утицају. Управо ће
ови монаси касније из Ирске кренути у рехристијанизацију Британије и делова
европског континента у којима је хришћанство било угрожено због непрестаних ратова.

1.10. Источно од Римске империје (до 500. године)

Хришћанство се ширило и источно од граница Римске империје. Јерменија је

крштена крајем 3. и почетком 4. века, али је масовни прелазак у хришћанство значио да
је христијанизација била само површна и да је веру неопходно утврдити у народу. У
томе је помогло превођење Библије на јерменски крајем 4. и почетком 5. века, као и
превођење других верских књига са грчког и сиријског. Крајем 4. века се и Нерзес I
Велики, потомак Светог Григорија Просветитеља, трудио да христијанизује номиналне
хришћане у Јерменији. Осим тога, важно је напоменути да се Јерменија налазила
између две константно непријатељске државе, Римске империје и Персије, од којих је
свака настојала да успостави политичку и верску доминацију над Јерменијом. У 5. веку
су Персијанци држали Јерменију под својим утицајем и чак су настојали да наметну
зороастријанизам. Крајем 5. века је Црква у Јерменији званично раскрстила са Црквом
у Римској империји, након чега је започела изолован живот и неретко борбу за опстанак
у непријатељском окружењу. Мисији нису посвећивали пажњу.
Грузија је била у сличној ситуацији. Налазећи се између римског и персијског
културног и верског утицаја, Грузија се, уколико је тачно предање о Светој Нини,
определила за хришћанство и пријатељство са Римом за време краља Миријана.
Хришћанство је наставило да расте у Грузији током 4. века, а затим је уследила
персијска инвазија и наметање зороастријанизма. У другој половини 5. века је краљ
Вактанг I успео да се ослободи персијске владавине, уништио је персијски култ ватре,
подигао многе цркве и вероватно издејствовао независност грузијске Цркве.
Док је хришћанство било прогоњено у Римској империји, оно је успевало да
релативно мирно преживљава у Персији. Међутим, након Константиновог времена и
успостављања савеза између Цркве и римске државе, ситуација у Персији,
традиционалном римском непријатељу, постала је знатно тежа. Хришћани су били
често гоњени и право је чудо што су уопште преживели. Хришћанство се примарно
ширило међу људима који су припадали сиријској култури, док је међу самим
Персијанцима остварило слабе резултате. Сиријски хришћани су неретко живели у
местима кроз које су пролазили битни трговачки путеви, па су, захваљујући томе,

22
успели да оснују верске и мисионарске центре у бројним градовима Персије и
централне Азије. До краја 5. века видимо хришћанске епископе чак и у далеким
источним градовима Мерву и Херату. У истом периоду деловао је у Мидији мисионар
по имену Саба (умро 487. године), који је наводно успео да обрати читав један град у
хришћанство, укључујући и локалног зороастријанистичког свештеника.
У Персији је постојало државно свештенство, какво није постојало у Римској
империји, које се активно супротстављало ширењу хришћанства и манихејства. Прави
прогони почели су када је Константин пригрлио хришћанство и прогласио хришћане у
Персији, којом је владао Сапор II (310-379), својим штићеницима. За време овог
персијског владара десили су се многи прогони хришћана и претпоставља се да их је
страдало око 16.000. Каснији владари су, ипак, били толерантнији. Године 410. на
сабору у Селевкији-Ктесифону за поглавара или католикоса Цркве у Персији
постављен је епископ тог града, уз државно признање. Персијске власти су му дале
овлашћења каква су касније имали православни патријарси под турском владавином, тј.
био је одговоран за персијске хришћане, али му је било забрањено да у хришћанство
обраћа Персијанце. На тај начин је персијска Црква постала мање-више одвојена од
Цркве у Римском царству. Овом раздору су допринеле и доктринарне разлике које су
постепено усвајане захваљујући несторијанском утицају на персијско хришћанство.
До краја 5. века хришћанство је, у овом или оном облику, постојало у Индији,
мада се из извора тешко може закључити да ли се при поменима Индије мисли на
потконтинент или на јужну Арабију. На Првом васељенском сабору учествовао је
„Јован Персијанац, од Персије и Велике Индије“. У другој половини 4. века цар
Констанције послао је „Теофила Индијца“ да мисионари у јужној Арабији и Етиопији.
Забележено је да је овај Теофил ишао и „у остале делове Индије“, али није утврђено на
које се крајеве то односи. Сигурнија је претпоставка да је одређен број хришћана
мигрирао из Персије у Индију због гоњења које је започео Сапор II. Козма Индикоплов,
који је писао о својим путовањима средином 6. века, помиње хришћане на острву
Тапробана (вероватно Шри Ланка), као и у градовима Мале и Калиана. Он бележи да је
у Калиани чак постојао епископ који је бивао посвећен од стране персијских епископа.
Није познато да ли су ови индијски хришћани били заиста Индијци или досељеници из
Персије, Арабије и других западних крајева.
У Арабији је хришћанство до 500. године било прилично распрострањено, а
долазило је из Римске империје (северни и западни делови Арабије), Месопотамије
(источна Арабија) и Абисиније (јужна Арабија). Источно од Јордана је и раније било

23
хришћана, а изгледа да су веру међу локалним „Сараценима“ проширили у великој
мери хришћански монаси који су се подвизавали у тамошњој пустињи. Познато је
неколико случајева чуда која су чинили монаси, након којих би се локални поглавари
обраћали у хришћанство. Међу овим арапским племенима је постојала и извесна
еклисијална организација, па је тако на сабору у Антиохији за време Јовијана (363-364)
учествовао „епископ Арапâ“. У другој половини 4. века је Хасанидско краљевство, које
се граничило са Римском империјом, ушло са њом у савез, а становништво је почело
прелазити у хришћанство. Битан хришћански центар, са епископском катедром, постао
је град Хира, југозападно од Вавилона. Хришћанство дуж обале Персијског залива, где
је било неколико епископских катедри, проширило се, наравно, из Персије. У јужној
Арабији хришћанство се раширило врло рано. Теофил, ког је у те крајеве на мисију
послао цар Констанције, нарочито је посвећено радио међу Химјаритима. Теофил је
постао епископ и наводно је обратио у хришћанство локалног властодршца, подигао
неколико цркава уз финансијску помоћ Рима и домаћих хришћана, итд. Занимљива је
чињеница да је Теофил у тим крајевима затекао хришћане који су упражњавали њему
непознате обичаје.
Најстарији прецизни подаци о хришћанству у Абисинији односе се на Светог
Фрументија (умро око 383. године) и државу Аксум. Фрументије је из родног Тира
путовао у Индију, а по повратку је био заробљен у Аксуму. По предању, Фрументије је
ту одрастао и напредовао у служби, тако да је у своју заштиту узимао локалне
хришћане и римске трговце који би пристајали у аксумске луке и чак за њих изградио
богомоље. Фрументије је путовао у Александрију код Светог Атанасија Великог да
тражи епископа за аксумске хришћане, а Атанасије је хиротонисао управо њега.
Фрументије је успео да обрати аксумског краља Езану који је вероватно први прогласио
хришћанство државном религијом, а познато је да је уништавао паганска светилишта и
убијао жречеве. Крајем 5. века, у Абисинију су почели да у великом броју долазе
хришћански монаси (монофизити) и вероватно су они први превели Библију на локални
језик. Од тог времена Абисинија је постала монофизитска држава која је чак под своју
заштиту узимала хришћане у јужној Арабији.

1.11. Утицај хришћанства на окружење (до 500. године)

Хришћанство је дефинитивно извршило битан утицај на своје религијске

конкуренте, мада не поседујемо опширна сведочанства о том процесу. Цар Јулијан

24
Апостата је настојао да реформише стару паганску религију и да у њу инкорпорира све
добре ствари које су постојале у хришћанству. Такође, може се претпоставити да је и
неоплатонизам претрпео хришћански утицај, а постоји и (вероватно нетачна) легенда о
томе да је оснивач неоплатонизма Амоније Сакас рођен у хришћанској породици. Често
се говори о утицају мистеријских култова на хришћанство, али поједини аутори
претпостављају да је утицај могао да се креће и у другом правцу, тј. да је хришћанство
утицало на култове Митре, фригијске Велике Мајке, итд. Ипак, Црква је активно
радила на сузбијању многобоштва и евентуално је успела да га искорени у
Медитеранском басену. Убрзо су пред хришћанском експанзијом нестале све старе
религије изузев јудаизма, који је и сам претрпео измене под утицајем хришћанства.
Наиме, вероватно су они Јевреји који су били расположени за ширење своје вере међу
незнабошцима, као и обраћени незнабошци, претежно прешли у хришћанство, док се
фарисејска ортодоксија, поучена овим примером, затворила за спољашњи свет и тако
угасила хеленистички јудаизам.
Хришћанство је драстично изменило своје окружење самом чињеницом
организоване Цркве. Ниједна друга религија није произвела тако добро организовану
заједницу као што је то учинило хришћанство. Штавише, Црква је узела под своје
окриље и сачувала много племенитог из грчко-римске културе, тако да је она опстала
чак и након што је нестало Римско царство.
Утицај хришћанства на културни живот, књижевност и философску мисао није
био јединствен. Испрва је владало скоро потпуно неповерење према паганској култури
и њеним продуктима, али су постојали и хришћански аутори који су своју веру
настојали да образложе као философски систем, нпр. Климент Александријски и
Ориген. Касније су хришћански учитељи философије и реторике били честа појава.
Ипак, хришћани нису просто направили синкретистичку мешавину јудаизма и
философије; они су дали оригиналан допринос њеном развоју, на првом месту развојем
философије историје која је подразумевала постепен напредак ка савршенству
есхатона. Ранија философија није поседовала такву мисао и није оптимистично гледала
на будућност човечанства: за њих је историја била просто смена различитих циклуса од
којих се сваки завршава катаклизмом, а онда почиње ново доба. Хришћани су увели
идеју о стварању као јединственом догађају и о савршенству које се налази на крају
историје. Томе су нарочито допринели Откривење и Августинова Држава Божија.
Битан је био и утицај хришћанства на доминантне језике у Римској империји,
нарочито на грчки. Прихвативши те језике у својој књижевности, хришћанство их је

25
учинило универзалним. Вероватно је управо хришћанство, а не државна
администрација, узроковало да у Малој Азији грчки постане општи језик, а исто се
десило и са латинским у северној Африци и у Галији. У другим крајевима,
хришћанство је помогло да се утврде локални језици и у њиховом оквиру се развила
аутентична хришћанска литература. Такав је био случај у Јерменији и Грузији.
Сиријски језик је такође много дуговао својој асоцијацији са хришћанством, као и
коптски језик у Египту. Хришћанство је повезивањем са овим језицима помогло у
конструисању посебних културних и националних идентитета, што ће постати
нарочито важно у каснијим периодима.
Племенит утицај хришћанства приметан је на друштвеном и породичном плану.
Црква је инсистирала на моногамији и настојала је да сачува светињу и јединственост
брака. Жене су у Цркви генерално уживале веће поштовање него у паганском
окружењу. Чедоморство, изузетно често у време појаве хришћанства, било је забрањено
и тумачено као убиство. Црква је чак прихватала сирочад и остављену децу. С друге
стране, рана Црква није повела активну кампању против институције ропства, али је
инсистирала да су пред Богом сви једнаки и подстицала је братску солидарност међу
господарима и робовима. Блажени Августин је, нпр. тврдио да Бог није створио
рационалног човека да буде роб другом рационалном човеку. Познато је и да су
хришћани понекад ослобађали своје робове као знак хришћанске милости, а понекад је
и Црква откупљивала робове да би их ослободила или су хришћани жртвовали своју
слободу да би други били ослобођени. У осталим социјалним питањима хришћани
често нису настојали да изазову револуцију. Разлика између друштвених сталежа је
задржана, мада је и ту инсистирано на братској солидарности. Већина занимања није
анатемисана, изузев гладијатора и послова који су се директно тицали
идолопоклонства. Већ постојећи обичај финансијског помагања јавним установама у
хришћанству се најпре изражавао као брига за угрожене хришћане, а касније, након
Константина, хришћани су свој обичај објединили са поменутим паганским и тако га
проширили, нпр. у виду подизања јавних болница.
Државно законодавство је још једно поље на којем се види хришћански утицај.
Константин је издавао едикте у корист удовица и сирочади, отежао је развод брака и
тако настојао да га институционално оснажи, укинуо је право оца да убије своје дете,
забранио је неморалне паганске прославе, итд. Каснији цареви су доносили још закона
који су одражавали црквену мисао. Упркос мишљењима да је Црква од Константиновог
времена постала инструмент државе, бројни црквени великодостојници су наглашавали

26
да Црква има приоритет; тако је Свети Амвросије Милански забранио цару Теодосију
улазак у храм док се не покаје за претходно учињени покољ, Иларије Поатјески је
осуђивао мешање државе у црквене послове, папа Геласије I је инсистирао да је цар син
Цркве а не њен господар, итд. Дакле, схватање царске власти се драстично променило:
док је раније цар сматран божанским бићем (чак је и сам Константин био проглашен за
бога у Сенату), у хришћанству се развила идеја да цар влада по Божијем допуштењу. Из
истог разлога су цареви временом одбацили титулу pontifex maximus. У реалности,
царска власт није опала и цареви као Константин или Јустинијан нису имали мања
овлаштења од, нпр. Диоклецијана.
Хришћанство се често окривљује као један од чинилаца, или можда као главни
узрочник, пропасти Римског царства. С таквим оптужбама су се хришћани суочавали
још у 4. веку. Иако је немогуће одредити да ли је и у коликој мери хришћанство
угрозило традиционалне римске институције које су већ биле слабе, ипак је чињеница
да су хришћани сачували грчко-римску културу чак и након пада Римског царства,
конкретно на Западу. Сачуван је латински језик (примарно за црквене потребе),
канонско право је сачувало много из римског права, очуване су уметничке и
архитектонске форме, итд. И на Истоку је Црква умногоме сачувала грчко-римску
традицију, чак до данас.

1.12. Утицај окружења на хришћанство (до 500. године)

У својим најранијим данима, хришћанство је боравило у свету чију су

религијску слику обликовали јудаизам, хеленизам и мистеријске религије. Испрва је
хришћанство још увек себе видело у границама јудаизма, а потом се, пратећи путеве
хеленистичог јудаизма, упутило у многобожачки религиозни свет који су умногоме
обликовали мистеријски култови. Из јудаизма су хришћани наследили веру у једнога
Бога, која је сада била обогаћена откривењем у Христу. Такође, из јудаизма је
наслеђена стриктна етика, мада не у потпуности она која се тицала ритуалне
коректности. Најважније од свега јесте то што је хришћанство наследило јеврејски
универзализам, тј. веру одређеног броја Јевреја да је њихова вера не просто национална
већ да ће служити за просвећење свих народа. Хришћани су то уверење спровели у
дело. Наравно, хришћани су из јудаизма наследили Свето Писмо и сродну књижевност,
чији је утицај очигледан у ранохришћанској књижевности. Ритуали крштења и
Евхаристије такође су имали претече у јудаизму, мада имају и аутентични хришћански

27
печат. Посебно је значајан био утицај богослужења у синагогама, која су подразумевала
читање Светога Писма, народну потврду са „амин“, као и појање псалама. Од битних
теолошких идеја, наслеђена су схватања вере, праведности и искупљења. Од
популарних веровања, у хришћанство су прешле идеје о анђелима и демонима, мада су
оне имале и паралеле у грчко-римској култури. Без обзира на све ове утицаје,
хришћанство није било просто јудаистичка секта; оно је целокупном јудејском наслеђу
приступило креативно и тако створило аутентичну религијску културу.
Хришћанство је врло рано почело да прима и хеленистичке утицаје, и то кроз
сам језик. То значи да рани хришћани нису свесно прихватали грчке идеје, а одличан
пример је Апостол Павле који, иако је био поносни Јеврејин, користи опште идеје
тадашњег грчко-римског света. У том свету владало је разликовање душе и тела, била
је развијена идеја о спасењу кроз сједињење са божанством, а вера је сматрана нечим
што мора бити рационално описано. Рани хришћански обраћеници из многобожачког
света пренели су ове опште идеје у Цркву и њену теологију, а то је отворило простор за
утицај разних философских школа. Аристотел и његова перипатетичка школа испрва
нису били превише утицајни; Свети Јован Дамаскин је усвајао одређене његове идеје, а
хришћански аристотелијанизам до пуног изражаја долази тек у средњовековној
западној Европи. Много већи утицај на хришћанство у првим вековима остварили су
стоицизам и платонизам, а нешто касније и неоплатонизам. Није сигурно колико је
стоичка идеја о логосу утицала на Јованов опис Логоса у његовом Јеванђељу, као ни да
ли је Павле свесно користио стоичке идеје у својим посланицама, где се оне често могу
пронаћи. У сваком случају, стоичке идеје о јединству целокупног људског рода
(унеколико прерађено у идеју о Телу Христовом код Павла), о промислу, једнакости и
моралу умногоме су сродне са хришћанством. Каснији аутори су били под
недвосмисленим стоичким утицајем, нпр. Климент Александријски под утицајем
Мусонија или Лактанције под утицајем Цицерона и Сенеке. Још је утицајнији био
платонизам, нарочито у оквиру александријске катихетске школе чији су представници
били Климент Александријски и Ориген. Касније је Августин у теологију унео
неоплатонистичку мисао, а преко њега је она извршила утицај на целокупно западно
хришћанство.
Многи аутори су истицали везе између хришћанства и мистеријских култова, а
неки су тврдили и да је хришћанство директно из њих позајмљивало одређене идеје.
Вероватније је, ипак, да су поједини хришћани из паганства, који су раније били
посвећени у разне мистерије, пренели у хришћанство мистеријску терминологију и

28
идеје. По једној претпоставци, први је Апостол Павле формулисао хришћанство као
мистеријску религију када је описао улазак у Цркву као умирање и васкрсавање са
Христом, а такве идеје су биле изузетно важне у мистеријама. Чак је и Христово чудо
претварања воде у вино довођено у везу са Дионисовим култом. Идеје о паклу и ђаволу
су наводно потекле из мандејских и митраистичких извора, одређене есхатолошке идеје
су повезиване са орфичким мистеријама, поштовање Мајке Божије је наводно
засновано на култу Magna Mater, итд. Ипак, не постоје чврсти докази да су хришћани
свесно копирали било шта из мистеријских религија. Из најстаријих хришћанских
списа се пре може закључити да је нова вера била примарно етичка и да је смрт
Спаситеља водила сједињењу са Богом, док су мистеријске религије биле
сконцентрисане примарно на божанску смрт, претежно без етике и без упућивања на
трансцендентно Божанство. Такође, евхаристијски и крштењски ритуал очигледно
имају више везе са јеврејским обичајима него са мистеријама.
Вредни су помена и утицаји из паганских религија грчко-римског света, али и из
религија Вавилона, Персије и Египта. Тако се, нпр. вера у анђеле, ђавола, пакао и
антихриста често везује за персијски зороастријанизам. Мање су сумњиве чињенице да
су бројни пагански хероји, богови и светилишта често преживели у хришћанству у
измењеном облику. Малоазијско поштовање Дијане је преображено у култ Пресвете
Богородице, нарочито у Ефесу, док је на Сицилији Богородица заменила поштовање
богиња Церере и Венере. У Цркви су се задржали и поједини пагански обичаји, од
простих знакова исказивања поштовања боговима (који су пренесени на Христа и
светитеље) до обичаја исцељења спавањем у храмовима (што су црквене власти касније
забраниле). У уметности је, нпр. био популаран феникс као (пагански) симбол
васкрсења, док је лик Христа (као Доброг Пастира) вероватно био заснован на
приказима Орфеја, као и на ликовима Аполона и Ескулапа, а то је вероватно и разлог из
ког су касније овакви прикази Христа забрањени. Утврђено је и да је Црква
христијанизовала бројне паганске светковине, а најпознатији пример је 25. децембар
као дан рођења Сунца који је нарочито поштован у митраизму. Наравно, Црква је на
овај начин потискивала паганизам, нудећи људима, код којих су паганске светковине
биле популарне, хришћанске разлоге за славље.
Хришћанство је прихватило и већ постојеће књижевне форме. Павле користи
модел посланица и такође користи дијатрибе, које су развили стоици и киници. Лука је
конструисао своје списе по угледу на популарне биографије какве су писали Плуртарх
и Тацит. Прихваћен је и грчки обичај да се не бележе прецизно нечије речи већ да се

29
пренесе дух изговореног, што је очигледно у јеванђелским извештајима о Исусовим
беседама, нарочито у Јовановом Јеванђељу. Из хеленизма и хеленистичког јудаизма
прихваћен је алегоријски метод тумачења, а хришћанска беседа је формирана у складу
са већ постојећом реториком.
Организација Цркве је често пратила политичку организацију Римске империје.
Главни градови царских провинција постајали су важни епископски центри, па су
епископи ових катедри имали унеколико већу част од епископа мањих градова. Тако су,
нпр. у Аквитанији црквене дијецезе одговарале римској политичкој администрацији.
Наравно, ове поделе нису биле произвољне; и Црква и држава су се организовале према
географским датостима. Убрзо су се у Цркви јавиле поделе и према расним и
културним границама, а оне су се често поклапале са доктринарним и богослужбеним
разликама.
Најраније разлике унутар хришћанства, настале под утицајем окружења, тицале
су се јеврејског и хеленистичког културног идентитета. Јудејствујући хришћани,
евионити, настојали су да одрже што приснију везу са јудаизмом, понекад и по цену
негирања Христовог божанства. С друге стране, гностицизам је био покрет који је
настојао да хришћанство прилагоди хеленистичкој културној и религијској свести.
Укратко, гностици су веровали у раздвајање доброг духа и зле материје. Добри Бог није
могао имати никакве везе са стварањем злог материјалног света, због чега су у
гностицизму биле неопходне еманације или еони, а једна од њих – Демијург – заслужна
је за стварање света. Људи у себи садрже искре божанства и због тога настоје да се
ослободе од зла материје да би се поново сјединили са Богом. Људима је у томе
помогао спаситељски еон – Христос. Од њега је потекло знање које спашава, а које су
гностици наводно чували од непосвећених. Православни су генерално одбацили
гностичко учење, али је оно ипак извршило известан утицај на хришћанство. Вероватно
су бројни симболи вере и светописамски канон формирани насупрот гностичким
идејама.
Један облик хришћанства, који је био под изразитим персијским утицајем и који
се проширио од Римског до Кинеског царства, било је манихејство. Мани, персијски
самозвани пророк и „апостол Исуса Христа“, проповедао је дуализам својствен
зороастријанизму и гностицизму. Ова хришћанска јерес, или можда чак посебна
религија, проширила се по источним римским провинцијама и стигла чак до Рима.
Познато је да је Блажени Августин био под манихејским утицајем пре повратка у
православље, а манихејски дуализам вероватно је одражен у његовом разликовању

30
овоземаљског и Божијег града. У сваком случају, манихејство је одговарало општем
синкретистичком духу тог времена, с обзиром да је у себе инкорпорирало елементе
старозаветне религије, хришћанства, зороастријанизма, митраизма, мистеријских
религија, па чак и будизма.
Врло рано су у хришћанству почеле да се јављају поделе по националним
границама. Одличан пример је јерменска Црква. Такође, Црква у Персији се
идентификовала са сиријском културом и доктринарно се раздвојила од Цркве у
Римској империји захваљујући несторијанству. Сиријски хришћани унутар Римске
империје су се такође одвојили од православља, тј. од грчко-римског хришћанства
помоћу монофизитизма. Слично је било и у Египту: када се хришћанство почело
ширити међу домаћом популацијом, задобило је коптски идентитет који се накнадно
диференцирао од грчког (православног) идентитета кроз монофизитизам. Чак је и
разликовање грчког и латинског хришћанства започето у раном хришћанству, нарочито
после пада Рима. Исток, претежно грчки, наглашавао је мистицизам, васкрсење и
обожење, инсистирајући на јединству вере; с друге стране, Црква у Риму је била
наследница римске империјалне организације и, под утицајем римског легализма,
наглашавала је Христово страдање и искупљење, а јединство се остваривало
признавањем врховног ауторитета римског епископа. Хришћанство ће се у следећим
вековима ширити управо из ових културно-религијских заједница: сиријско-персијско-
несторијанске, сиријско-монофизитске, египатско-монофизитске, грчко-православне и
римо-католичке. Од свих њих, једино римокатоличка заједница није била ометена
најездом ислама, због чега је имала боље шансе за мисионарење и генерално је на том
пољу остварила најбоље резултате у наредним вековима.

31
 2. ОД 500. ДО 1500. ГОДИНЕ

2.1. Од краја 5. до почетка 16. века: општи преглед

Хришћанство се од краја 5. века нашло у цивилизацији чија је политичка моћ

лагано јењавала. Вероватно је хришћанство, на овај или онај начин, допринело овом
паду римске славе, али је сигурно и да је тај процес започет и пре настанка
хришћанства. У сваком случају, хришћанство је успело да на подручју Римске империје
победи практично све друге религије и култове, изузев јудаизма. У Персији су
хришћани већ кренули сопственим путем, везујући се за сиријску културу и
организујући се према персијском административном моделу. Овакво везивање за
културне идентитете могло је значити да ће хришћанство лагано пропасти, заједно са
њиховом политичком моћи, али оно се, ипак, наставило ширити и преко културних
граница. Током следећих хиљаду година, хришћанство је задобило онолико територија
колико их је и изгубило: христијанизовани су северноевропски народи, али је
изгубљена северна Африка, скоро читав Египат, Сирија и Палестина, збрисане су
хришћанске заједнице у Арабији, а додатно су маргинализоване или уништене оне у
Персији и централној Азији. Могуће је чак и да је број хришћана 1500. године био
мањи него 500. године. У томе је, наравно, одлучујућу улогу играо ислам који је, иако
шест векова млађи од хришћанства, изузетно брзо освојио изворне хришћанске
територије и битне културне центре.
С друге стране, хришћанство је постало доминантна религија међу народима
северне и западне Европе, у којима је оно било одлучујући фактор културног развоја.
Исти народи су на крају овог периода кренули у истраживања и истовремено
пропагирање хришћанства у новооткривеним подручјима. На Истоку се исти процес
одвио у Русији, која је недуго након завршетка овог периода покренула процес
христијанизације кроз централну Азију према Далеком истоку и Северној Америци.
Период од 500. до 1500. године нарочито је обележен великим миграцијама
разних народа на подручју Европе и Азије, које су се интензивирале од 5. и 6. века и
тако извршиле одлучујући утицај на судбину хришћанске вере. У 5. веку, Германи су
провалили у Римску империју. Године 410. су Готи под Алариком освојили Рим,
Визиготи су се утврдили у Шпанији, Вандали у северној Африци, Бургунђани, Аламани
и Франци су преузели Галију, а у Британији су формиране сталне англосаксонске

32
насеобине. Средином 5. века десила се најезда Атилиних Хуна. У 6. веку су Ломбарди
освојили север Италије и ту основали државу која ће потрајати до 8. века. Такође, у 6.
веку су у централну Европу из Азије дошли Авари који су често упадали у балканске
територије Византије, а у 7. веку су чак извршили поход на Константинопољ. У 7. веку
су, пратећи Аваре, у Европу продрли и Бугари, али су оба ова народа временом била
апсорбована од стране покорених Словена. Они су се у 7. веку такође проширили по
читавом Балкану и чак су залазили у Грчку. Сви ови народи су временом прихватили
хришћанство или су, као Хуни, нестали са историјске сцене. То се, међутим, не може
рећи за Арапе који су упали у медитеранска подручја, освојили источне римске
провинције, Египат, северну Африку, Шпанију и Сицилију, а у Месопотамији и
Персији су збацили Сасаниде и проширили се даље по централној Азији. Недуго потом,
почевши од краја 8. века, западне хришћанске крајеве почели су да угрожавају нови
пагански освајачи – викинзи. Нападали су Ирску, Велику Британију, каролиншке
крајеве, Иберијско полуострво, обале Марока и јужне Галије; у Британији и
Нормандији су успоставили своје државе, а у 11. веку су њихови већ христијанизовани
потомци владали Енглеском, Сицилијом и деловима јужне Италије.
У 11. веку су започети крсташки походи западних народа против исламских
освајача на Истоку. Тако су на источним медитеранским обалама основане колоније
западних хришћана, а њихови трговци и мисионари су продрли чак у централну Азију и
стигли до Кине. Убрзо потом дешавају се сукцесивне инвазије централноазијских
народа у западне пределе. Први од њих су били Турци Селџуци у 11. и 12. веку, а
следили су их Монголи у 13. веку. Испрва монголски освајачи нису били претерано
непријатељски расположени према хришћанству, али су њихови наследници у Персији
и руским пределима прихватили ислам и тако угрозили тамошње хришћанство.
Последњи од војсковођа из оквира монголске најезде, Тимур, крајем 14. и почетком 15.
века освојио је велике пределе југозападне Азије и скоро збрисао хришћанство у тим
крајевима. У 15. и 16. веку на сцену су ступили Отомани који су учврстили своју
државу у источној медитеранској области и представљали озбиљну претњу централној
и западној Европи. Крајем 15. века је почела и највећа експанзија западних народа који
су пренели хришћанску културу, а са њом и хришћанство, по свим крајевима Земље.
На први поглед, чини се да су све ове миграције морале катасторфално деловати
на хришћанство. Међутим, вера се и даље ширила, и то захваљујући бројним
факторима. На првом месту, највећи број поменутих освајача били су народи на нижем
ступњу културног развоја који су се нашли на територији високо развијене културе.

33
Временом су прихватали развијенију културу, а са њом и хришћанство, изузимајући
Арапе који су кроз освајања наметали и ислам. На другом месту, хришћанство је,
попримивши бројне одлике грчко-римске културе, постало изузетно развијена религија
која је пленила својим откривењским и религијским садржајем и тако подстицала
варваре да напуштају своје примитивно многобоштво. На трећем месту, првобитни
импулс вере који је кренуо од Исуса био је и даље изузетно снажан, а у овом периоду
су га носили професионални мисионари – много бројнији у односу на првих 500
година. Захваљујући овим факторима, хришћанство се није урушило заједно са
политичким поретком Римске империје већ је наставило да се шири и да ствара своје
нове центре.
У овом периоду ширило се неколико типова хришћанства. Православно
хришћанство се све више делило дуж културних граница између Истока и Запада, тј.
између грчког и латинског хришћанства, а управо је западно хришћанство стекло
највише нових следбеника кроз мисионарске подухвате. За њим је прилично заостајало
источно хришћанство. Разлог томе је природа нехришћанских народа са којима су ово
двоје долазили у додир: на Истоку је Црква била под великим притиском агресивног
ислама, док се на Западу суочила са следбеницима примитивних религија које је било
релативно лакше христијанизовати. Египатски монофизити су се ширили ка југу, према
Етиопији. Сиријски монофизити, тј. јаковити, ширили су се јужно и источно. Персијски
хришћани, често названи несторијанцима, проширили су се у централну Азију, Индију
и Кину. Аријанство се једно време задржало међу германским народима али је
временом изумрло, а много пре аријанства изумрли су гностицизам, монтанизам, итд.
Вера се током овог периода није ширила на исти начин као у Римској империји,
односно није се искључиво саопштавала појединцима. Уместо тога, хришћанство би
често прихватали народни предводници, а уз њих би стала и већина властеле. Религија
је у то време била ствар народа а не појединца; наравно, појединац је узимао учешћа у
религији, али није имао право да је се одрекне. Када би народне вође пригрлиле
хришћанство, то је значило да и читав народ треба да изрази своју лојалност тако што
ће приступити Цркви. Нешто слично се раније десило у Јерменији и у Римском царству
после Константина. У случају новопокрштених народа, крштење је понекад било и
присилно, нпр. када би хришћански владар освојио паганску територију. Неретко би
свештенство устајало против оваквих пракси, али њихови протести нису били
услишени. Мисионари би након оваквих конверзија залазили у формално крштени
народ и поучавали га у истинама хришћанства. У већини случајева, мисионари су били

34
монаси. Они су у новокрштеним подручјима успостављали манастире и постепено
цивилизовали и истовремено христијанизовали локално становништво. Наравно, други
су директно проповедали или су, као испосници, светошћу свог живота привлачили
обраћенике из реда пагана и формално крштених хришћана. Захваљујући овом процесу,
хришћанство је од 500. до 1500. године задобило изразито монашки карактер.

2.2. Западно хришћанство: Италија, Шпанија, Галија

У Италији су у овом периоду били распрострањени како православно

хришћанство у латинској варијанти, тако и аријанство које су крајем 5. века прво
донели Остроготи, а после њих и Ломбарди или Лангобарди, чије је краљевство у
северној Италији потрајало до 774. године. Истовремено, Византија је владала једним
делом полуострва, а папство је постало битна политичка сила. Паганизам је у
одређеним крајевима преживео чак до 7. века; када је Бенедикт Нурсијски 529. године
дошао на Монте Касино, у околини је затекао људе који су још увек обожавали
Аполона. За време папе Григорија Великог (580-604), пагани су се још увек могли
пронаћи на Сицилији, Сардинији и Корзици. Верски поглавари су паганизам
искоренили како помоћу мисионара тако и помоћу локалних властодржаца.
Аријанство је било много опаснији противник од остатака паганизма. То је била
вероисповест освајача Острогота, мада су ови претежно били толерантни према
православнима. Након њих су у Италију дошли Лангобарди, суровији освајачи који се
нису либили да наносе штету локалним православним хришћанима, мада нису
настојали да било кога присиле на прихватање аријанства. Упркос војној надмоћи,
аријански освајачи су ипак били мањина и њихова аријанска вера није имала тако
добру организацију као православно хришћанство, па је логичан исход била њихова
асимилација и прихватање православља. Аријанци су поклекли пред православнима
крајем 6. и почетком 7. века, како захваљујући великом јерарху Григорију Великом,
тако и ломбардској краљици Теудолинди која је била православна. Убрзо је у Италију
стигао и истакнути ирски монах Колумбан који је основао манастир у Лигурским
Апенинима, између Ђенове и Милана, и одатле ширио православље међу аријанцима.
До краја 7. века, аријанство међу Ломбардима у Италији је нестало.
У Шпанији је ситуација била слична оној у Италији. Ту су аријански Визиготи
успоставили своје краљевство и били су културно, расно и верски различити од
локалног православног становништва. Визиготи су претежно били толерантни према

35
православнима, мада је краљ Леовигилд (519-586) повремено покретао гоњења. Године
580. у Толеду је сазвао сабор аријанских епископа и издејствовао да убрзају обраћање
православних у аријанство укидањем праксе поновног крштења, што је, наизглед,
уродило плодом. Ипак, то је био очајнички потез јер су Визиготи већ почели да прелазе
у православље. Леовигилдов син Херменегилд оженио се православном женом и убрзо
је и сам прешао у православље, мада је убијен у побуни коју је повео против оца.
Леовигилдов син и наследник Рекаред I наставио је процес визиготске конверзије,
сазвавши 589. још један сабор у Толеду на којем је прогласио свој прелазак у
православље, а исто је учинило осам аријанских епископа, многи аријански свештеници
и готски племићи. Ипак, аријанство је преживело међу одређеним племићима и касније
се дешавају велики аријански устанци, а све то је у довољној мери ослабило Визиготе
да омогући муслиманско освајање Иберијског полуострва.
У Галији је франачки краљ Кловис (или Хлодовех) био крштен крајем 5. века,
али није присиљавао своје сународнике да учине исто, због чега је процес
христијанизације текао релативно споро. Григорије Турски, наследник катедре Светог
Мартина Турског, писао је у 6. веку о великом паду морала и безакоњу у Галији, што
сведочи о кризи идентитета изазваној како германским освајањем тако и слабљењем
римских институција. Домаће галско-римско становништво потражило је уточиште у
Православној Цркви која је и даље чувала римску културу, а у свему томе је битну
улогу имало и монаштво. Истовремено, у Галији је преживело паганство, док су
Бургунђани у долини Роне и Готи у јужној Галији били аријанци. За победу
православља најважнији догађај је било управо Кловисово крштење, које је разорило
сан о готској аријанској конфедерацији. За Кловисом су пошли Франци, али и
Бургунђани, чији су владари почетком 6. века већ почели да прогоне аријанце. Након
што су 534. године Франци покорили Бургундију, окренули су се према југу Галије и
преотели је од аријанских Острогота. У 5. и 6. веку су келтски народи из југозападне
Британије, бежећи пред англосаксонским освајачима, населили Бретању и са собом су
донели посебан облик хришћанства, у учењу православан али унеколико другачији у
црквеној организацији. То је био још један ударац остацима аријанства у Галији.
Паганство се, међутим, дуго задржало, нарочито у северној Галији. Током 6. века су
локални властодршци прописивали разне мере против паганизма, а 626. и 627. се и
даље помињу разне паганске светковине. Ипак, до тог времена је хришћанство постало
доминантна религија Галије, али је до средине 7. века квалитет вере толико опао да су
се епископске катедре продавале и куповале, сабори нису одржавани, а краљевски

36
ауторитет франачких Меровинга је константно опадао. Из таквог окружења нису могли
бити покренути озбиљни мисионарски подухвати међу паганима који су се налазили на
источним и северним франачким границама.

2.3. Западно хришћанство: Ирска, Шкотска, Енглеска

У 7. веку, главни мисионарски центар у западној Европи била је Ирска, а од 8.

века и Енглеска. Иако је Патрик подстицао организацију Цркве какву је упознао у
Галији, у 6. веку у Ирској наилазимо на један сасвим другачији облик црквене
организације. Вероисповест је била православна и монаштво је било изузетно утицајно,
али није постојала територијална подела на епископије; уместо тога, Црквом су
управљали манастирски настојатељи којима су били потчињени чак и епископи.
Функција ових епископа била је чисто богослужбена, конкретно за рукополагање
свештенства. Игумани би понекад били и епископи, али су у свим случајевима
епископи, дакле, били потчињени игуманима. Ирско хришћанство је развило ове чудне
карактеристике првенствено због англосаксонских пагана који су Ирску одсекли од
остатка хришћанског света. Ирски манастири били су и школски центри у којима су се
изучавали Библија и црквени писци, и то на латинском језику. Око ових манастира се
временом формирала и посебна келтска хришћанска култура.
Мисионарски талас који је кренуо из ирских манастира био је изузетно снажан.
Многи ирски монаси напуштали су своју домовину и одлазили у далеке земље,
сматрајући да тиме испуњавају Божију вољу и заповест о проповедању свим народима.
Обилазили су шкотске области, острва до Исланда, германске шуме и галска брда, све
до Алпи, Дунава и Италије. Проповедали су паганима и бескомпромисно изобличавали
грешне хришћанске владаре и епископе. Због тога су ови ирски peregrini понекад
бивали оптужени за јерес, док су у другим случајевима били изузетно цењени као
учењаци и организатори монашког живота.
Један од најистакнутијих ирских мисионара био је већ помињани Колумбан
(540-615), пореклом из југоисточне Ирске. Пошто се замонашио и одлучио на
мисионарски живот, запутио се у Бретању, а одатле у меровиншку Галију где је
проповедао хришћански начин живљења и аскетски идеал. Ту је основао неколико
манастира са типиком који је био строжији од уобичајеног бенедиктинског:
инсистирало се на апсолутној послушности игуману, на тишини, храна и спавање су
били сведени на минимум, итд. Будући бескомпромисни заступник хришћанских

37
вредности, често се сукобљавао са локалном црквеном јерархијом и са властодршцима,
због чега је на крају протеран из Галије. Уместо да се врати у Ирску, Колумбан је
наставио да путује по континенталној Европи и на крају је стигао у Италију где су га
Ломбарди одушевљено дочекали и у чијој је области Колумбан подигао манастир
Бобио, а ту је убрзо и умро. Иако је био протеран из Галије, његови тамошњи
наследници су наставили Колумбаново мисионарско дело. Братство које је утврдио у
Луксеју имало је релативно лак приступ долинама Роне, Рајне, Сене и Дунава, где су
активно покрштавали паганско становништво и уништавали идолишта.
Иза Колумбана је уследило још перегрина из Ирске и Енглеске, а њихов долазак
на континентални део Европе је убрзала викиншка инвазија. Викинзи су у Ирској
успоставили своја утврђења; слична судбина је задесила Шкотску, Хебриде,
Шетландска и Оркнијска острва. Иако су викиншки потомци временом прихватили
хришћанство и сродили се са Ирцима, њихов првобитни религиозни ефекат било је
уништавање манастира и поновно увођење паганизма. Известан напредак у животу
ирског хришћанства види се тек у 10. и 11. веку, када је страна власт сломљена и Ирска
је поново успоставила контакт са континенталним хришћанством. Међутим, стара
црквена организација, са игуманима на челу Цркве, нестала је и уступила место
епископским дијецезама. Ирска више није вршила утицај на Европу путем својих
монаха већ су сада Енглеска и остале западне земље вршиле утицај на Ирску.
Енглеско хришћанство је такође било мисионарско, а управо је захваљујући
енглеским мисионарима, а не ближој Цркви у Галији, христијанизована долина Рајне и
оближње германске територије. Енглеско хришћанство је одговорно и за
христијанизацију Данске, Норвешке и Шведске. Ипак, у време док је делимично
романизовано становништво Британије још увек постепено прихватало хришћанство,
на острво су извршили инвазије освајачи са континента и са севера, тако да је до 6. века
првобитно британско хришћанство било скоро уништено или се повукло ка западу.
Покрштавање англосаксонских освајача Британије изведено је током 6. и 7. века, али не
из Галије, како би се могло претпоставити, него с келтског запада и из јужне Италије. У
том процесу су, наравно, предњачили келтски мисионари. После Светог Нинијана, први
мисионар о којем имамо података био је Кентигерн, проповедник из 6. века са центром
у Глазгову. Његов утицај се протезао од Шкотске до Велса. Други, много значајнији
мисионар био је Свети Колумба (521-597) из Ирске, предани монах аристократског
порекла који је свесрдно проповедао у Ирској и оснивао манастире. Након извесног
сукоба са ирским црквеним и световним властима, Колумба се запутио у Шкотску и на

38
малом острву Јона основао манастир и мисионарски центар. Одатле је полазио на честа
мисионарска путовања по Шкотској где је проповедао паганима којих је било и међу
келтским освајачима из Ирске (Шкотима) и међу домаћим Пиктима. Посебно велико
непријатељство владало је између њега и друидског свештенства, па се приповеда да је
Свети Колумба привлачио пагане чудима већим од друидске магије.
Из Јоне је у 7. веку извршено и покрштавање англосаксонске државе
Нортамбрије која се простирала на подручју данашње северне Енглеске и јужне
Шкотске. Ту је хришћанство дошло нешто раније, и то из окриља италијанске мисије
коју је у Британију послао папа Григорије Велики. Наиме, краљ Едвин (616-633) се
оженио хришћанском принцезом из Кента, па је ускоро и сам примио крштење у Јорку,
где је за епископа постављен Павлин. Након што је Едвин убијен у рату против
Бритона и мерсијског краља Пенде, Павлин је побегао у Кент а у држави је опет
накратко завладао паганизам. Краљ Освалд (634-642) је пре одлучујуће битке против
Бритона уснио Светог Колумбу који му је прорекао победу, што се и обистинило. У
Нортамбрији је хришћанство већ било засађено, али је конверзија народа била
формална. Због тога је Освалд тражио да му из Јоне пошаљу достојног мисионара, а то
је био Еиден – монах који је од краља Освалда добио острво Линдисфарн да на њему
подигне манастир и оснује мисионарски центар сличан оном на Јони. Еиден је
проповедао у типичном маниру ирских перегрина, успешно христијанизујући
Нортамбрију. Посебну пажњу посветио је откупљивању робова које је потом образовао
и рукополагао. Еидена је наследио Финан, епископ заслужан за христијанизацију
централне англосаксонске краљевине Мерсије. Његовом заслугом су у хришћанству
утврђени и Источни Саксонци у Есексу. Епископ Вилфрид, који је био образован у
Линдисфарну, заслужан је за крштење претежно паганских Јужних Саксонаца.
Вилфрид је дошао и до јужног острва Вајт које је последње од свих британских крајева
примило хришћанску веру. Занимљиво је то што су покрштавање англосаксонских
пагана извршили келтски мисионари из Ирске и Шкотске, а не мисионари из реда
старих британских хришћана који су с Англосаксонцима били у директном контакту.
Други извор хришћанске мисије у британским земљама потекао је из Рима. Ова
мисија је изузетно важна због тога што је захваљујући њој у Британији прихваћена
римска црквена организација, а она се касније одатле прелила у Немачку и
Скандинавију. Покретач ове мисије био је папа Свети Григорије Велики (590-604),
познат и као Григорије Двојеслов. Разлози из којих се Григорије заинтересовао за
мисију у Британији су сакривени иза бројних легенди. У сваком случају, папа је

39
одредио мисионарску групу на чијем се челу налазио Августин и послао их 596. године
за Британију. Мисионари су стигли у Кент којим је тада владао пагански краљ
Етелберт, ожењен хришћанском франачком принцезом. Краљ је Августину и његовим
пратиоцима дозволио да проповедају у његовој земљи, а центар им је био у цркви
Светог Мартина у Кентерберију. Убрзо је краљ Етелберт прихватио хришћанство, а за
њим су Цркви пришли и бројни његови поданици. Хришћанство се успешно раширило
у народу, па је Августин путовао у Галију где га је хиротонисао арлски архиепископ.
Августин је потом послао изасланике у Рим да известе папу Григорија о напретку
мисије, а папа је Августину послао још помоћника и овластио га да хиротонише
епископе, као и да постави епископа у Јорк који ће такође имати право да поставља
дијецезанске епископе. Тако је у Британији успостављена класична епархијска
организација, за разлику од манастирске организације каква је владала у Ирској. Што се
тиче мисионарске стратегије, занимљиво је да је папа Григорије саветовао Августину
да не робује богослужбеним правилима која је научио у Риму већ да прихвата све
племенито што затекне у својој пастви. Такође, саветовао га је да не уништава паганске
храмове већ да их претвара у цркве. Григоријеви наследници на римској катедри
наставили су да подржавају мисију у Британији. Тако је папа Хонорије I (625-638) међу
паганске Западне Саксонце послао Бирина који је успешно спровео мисију и основао
епископску катедру у Дорчестеру.
Врло рано се у Британији развила нетрпељивост између келтске традиције и
римских изасланика. Папа је све поглаваре британског хришћанства ставио под
директну Августинову власт, али га ови нису признавали. До кулминације је дошло у
Нортамбрији, где је келтску страну представљао епископ Колман а римску је
представљао епископ Вилфрид. Године 664. на сабору у Витбију нортамбријски краљ
се определио за римску црквену организацију, а Колман се повукао у Шкотску.

2.4. Западно хришћанство: Фризија, долина Рајне, Саксонци

Пределе северне Европе христијанизовали су хришћански мисионари из

Енглеске. Они су најпре стигли у Низоземску, тј. данашњу Холандију и Белгију. У
данашњој Фландрији (или Фламанији) живели су Свеви и Саксонци, док су највећи део
данашње Холандије и немачку обалу Северног мора држали Фризи. Северно и источно
од Фриза, у данашњој северозападној Немачкој, налазили су се Саксонци.

40
 Први мисионар на подручју данашње Белгије и јужне Холандије био је Свети
Аманд (584-675), монах пореклом из јужне Галије који је током посете Риму осетио
позив на мисију. Вративши се у Галију, био је хиротонисан за епископа по жељи краља
Клотара II. Уживао је и подршку његовог наследника Дагоберта I. Успоставивши свој
мисионарски центар у Генту, Аманд је преко Дагоберта покушао издејствовати насилно
покрштавање локалних пагана, што је изазвало побуне. Аманд је побегао и једно време
је проповедао међу Словенима на Дунаву, а потом се вратио у Гент. Ту је покушао још
неколико мисионарских подухвата, мада се ниједним није прославио. Дагоберт је
подстицао и келнског епископа да христијанизује Фризе, а 641. године је Свети Елигије
(588-660) постављен за епископа у Нуајону. Његова дијецеза је обухватала делове
северозападне Француске и западне Белгије, где је живело много пагана. Личном
харизмом и преданим радом на утврђивању Цркве успео је да многе обрати у
хришћанску веру.
Први енглески мисионар који је посетио ове крајеве био је претходно поментуи
епископ Вилфрид, мисионар у Сасексу, на острву Вајту и учесник на сабору у Витбију.
Путујући у Рим, Вилфрид се зауставио у Фризији где је кратко проповедао и успео да
покрсти велики број људи. Његов интерес за мисију међу Фризима није јењавао. У
Рипону је Вилфрид основао манастир у ком је васпитан Вилиброрд (658-739), монах
који се са још једанаест мисионара 690. године запутио у Фризију. Пристали су
недалеко од ушћа Рајне и запутили су се у Утрехт, па су се, незадовољни првим
утисцима, обратили за помоћ мајордому Пипину Хересталском (635-714). С обзиром да
се његова власт простирала и на јужне делове Фризије, Пипин је енглеске мисионаре
подржао као савезнике. Добивши благослов из Рима за дело мисије, Вилиброрд је
остварио одличне резултате, тако да га је Пипин убрзо послао у Рим са молбом папи да
га хиротонише за архиепископа. Папа је услишио Пипинову молбу, па је Вилиброрд
добио катедру у Утрехту, 695. или 696. године. Мисионарећи више од 40 година,
Вилиброрд је издејствовао крштење већине Фриза, изузимајући њихову североисточну
групу која се и даље држала паганизма. Њихов владар Радбод је изгледа одбијао
крштење због сумње да са хришћанством долази франачка превласт, али и због тога
што су му мисионари рекли да се његови преци налазе у паклу. После Пипинове смрти,
Радбод је искористио франачку слабост и повратио одређене територије на којима је
уништио цркве и обновио паганизам. Ипак, Пипинов син Карло Мартел (718-741)
потиснуо је Радбода и поново успоставио хришћанство у Фризији. Радбодов син

41
Алдгисл II био је хришћанин, али се 726. године вратио паганској вери и покушао да
потисне Франке, што му на крају није пошло за руком.
О Вилибрордовим методима и сарадницима не постоје поуздани подаци, осим о
једном мисионару који је с њим сарађивао и који га је евентуално превазишао, а реч је о
Светом Бонифацију (или Бонифатију), апостолу Немаца (680-755). Родивши се у
Весексу, од младости је био заљубљен у моншатво – покрет који је у то време
привлачио велики број младих Енглеза. Након монашења и рукоположења, одлучио се
за мисионарски позив и из Лондона је отпловио у Фризију 716. године. У то време је
Радбод водио капмању против хришћана па је Бонифације био спречен да активно
мисионари и вратио се назад у Енглеску. Године 718. Бонифације је отпловио за Рим и
тамо од папе Григорија II добио благослов за мисију међу северним народима, а већ
следеће године отишао је међу Германе источно од Рајне и северно од Дунава,
нарочито предано мисионарећи у Тирингији. Чувши за Радбодову смрт, Бонифације се
поново запутио у Фризију где је заједно са Вилибрордом проповедао од 719. до 722.
године. Након тога се запутио да проповеда у Германији, за шта је и добио папски
благослов. Хришћанство је ту постојало и пре Бонифацијевог доласка, првенствено
захваљујући политичким контактима са Францима и франачким досељеницима.
Познато је и да су међу Германе долазили прави мисионари, чак и ирски монаси, нпр.
Фридолин који је у 6. веку проповедао међу Алеманима (или Аламанима). Чак је и у
Бонифацијево време извесни Пирмин, путујући епископ типичан за ирску традицију,
проповедао међу Алеманима. Још неколико таквих епископа проповедало је у Баварији.
Дакле, хришћанство је у данашњој Швајцарској и јужној Немачкој већ постојало, мада
су конверзије често биле формалне и црквени живот није био организован. Бонифације
је истовремено утврђивао црквени поредак и проповедао међу германским паганима.
Напустивши Фризију, Бонифације се најпре упутио у Хесен, где је паганизам
био нарочито снажан, успевши да крсти велики број Германа. О свом успеху је
известио папу који га је потом позвао у Рим и хиротонисао за епископа 722. године.
Наставивши мисију међу Германима у Хесену, Бонифације је 723. године успео да
обрати још већи број пагана када је у Гајсмару оборио свети храст посвећен богу Тору,
у чему му је наизглед помогао и Бог снажним ветром који је додатно уништио овај
пагански симбол. Овај догађај је тамошње Германе дефинитивно убедио у надмоћ
хришћанског Бога. Бонифације је убрзо прешао у Тирингију где је успео да добро
организује постојеће црквене заједнице и да искорени келтско наслеђе које се није
уклапало у римску црквену организацију. Из Тирингије је Бонифације отишао на

42
проповед у Баварију, а потом је и трећи пут кренуо у Рим, вероватно желећи да добије
папски благослов за проповед међу Саксонцима. Уместо тога, Бонифације се вратио у
Баварију и ту реорганизовао Цркву, а након тога је кренуо на исти подухват у Франачку
државу. Пред смрт је одлучио да се поново запути у Фризију, земљу коју је прву
намеравао да христијанизује а која је и даље добрим делом била паганска, па је ту и
окончао мученички 755. године у пљачкашком нападу локалних пагана.
Бонифацијев мисионарски метод није се много разликовао од оног који су већ
практиковали енглески мисионари. Најпре би се обраћао народним вођама, па би, након
њиховог крштења, у Цркву долазиле и народне масе. Да би осигурао христијанизацију
нових хришћана, Бонифације је утврђивао манастире који су временом цивилизовали и
уводили обраћенике у хришћанске истине. Ипак, Бонифације је увео једну занимљиву
новину, а то је било подстицање жена на мисионарски рад, конкретно у подручјима у
којима је већ било много обраћеника. На крају његовог живота, међутим, мисионарски
рад међу Германима још увек није био окончан; хришћанство је и даље требало да буде
објављено у одређеним деловима Фризије, међу Саксонцима и у Скандинавији.
Конверзија Фризије, макар у формалном смислу, довршена је за време франачког краља
Карла Великог (768-814) који је активно подржавао мисију и све мисионаре који су
пристизали у низоземске пределе, нарочито из Енглеске.
Континентални Саксоници били су последњи Германи (изузимајући
Скандинавце) који су примили хришћанство. Њихове земље лежале су северно од
Фризије и Хесена и последњи су били уклопљени у Франачку државу, због чега не
изненађује њихова релативно позна христијанизација. Током 8. века десило се неколико
покушаја проповеди међу Саксонцима, тако да је на крају међу њима формирана мања
хришћанска заједница, али целокупан народ је христијанизован тек у време Карла
Великог, и то комбинацијом присиле и истинског мисионарења. Карло Велики је своје
војне походе усмерио северно, источно и према Италији, а након освајања уследила би
христијанизација. Године 772. Карло Велики је кренуо у поход на Саксонце и том
приликом уништио бројна паганска светилишта, на шта су Саксонци одговорили 774.
године упадом у Хесен. Већ следеће године Франци су поново поразили Саксонце и
приморали их на предају. Године 776. десио се још један мањи саксонски устанак, али
је највећи број Саксонаца остао веран Карлу. Након тога, 777. године, Карло Велики
одржао је сабор у Падерборну у Вестфалији, на којем је саксонску територију поделио
између неколико епископија и поставио темељ за конкретнију христијанизацију
новопокорених поданика. Бројни Саксонци су својевољно приступали крштењу, али је

43
било и оних који су се жустро супротстављали новој религији. Један од таквих, по
имену Видукинд, побегао је у Данску и 778. године, када је Карло Велики био окупиран
капмањом у Шпанији, упао у саксонску земљу и уништио многе цркве. Тек је 780.
године Карло Велики поново успео да успостави мир у овим територијама и да тако
омогући наставак мисије. Из Фризије је позвао мисионара Вилехада и поверио му
мисију и црквену организацију међу Саксонцима, а изгледа да су захваљујући њему чак
и поједини Венди (Словени) прешли у хришћанство. Међутим, Видукинд је поново
упао у саксонске територије 782. године и уништио плодове хришћанске мисије;
Вилехад је успео да побегне, али су бројни његови сарадници мученички пострадали.
Карло Велики је крваво угушио побуну и Видукинд се 785. године, најзад увидевши
бескорисност опирања франачкој власти, предао и примио крштење. Већ је 787. године
Вилехад постављен за првог саксонског епископа са катедром у Бремену. Томе је
уследило утврђивање црквеног поретка и искорењивање паганске религије и пракси.
Након новог устанка 792. године, Карло Велики је одговорио тако што је хиљаде
Саксонаца, у периоду од 795. до 804. године, населио међу хришћане у Рајнланду.
Организоване су и додатне епископије на саксонским подручјима и конверзија
Саксонаца је до краја владавине Карла Великог фактички била потпуна. Ова мисија је
први (мада не и последњи) пример да је неки народ мачем натеран да прихвати
хришћанску веру. Познато је да је једино Алкуин (732-804), енглески богослов који је
боравио на двору Карла Великог, протествовао против ове праксе и инсистирао да се не
крштавају одрасли људи који нису претходно поучени у вери. Такође, инсистирао је да
се црквени порези не намећу новообраћенима (што је и изазивало побуне међу
Саксонцима).

2.5. Западно хришћанство: Скандинавија

Током два и по века, отприлике од 800. до 1050. године, Скандинавци су упадали

у северне хришћанске територије, испрва као пљачкаши а касније и као стални
досељеници. Нордијске насеобине ницале су у Нормандији, Британији и Ирској, затим
на Оркнијским, Шетландским и Фарским острвима, на Исланду и Гренланду, на
источним балтичким обалама, као и дуж река данашње Русије, према Црном мору и
Константинопољу. Након 1050. године, већ покрштени Нордијци покорили су
Енглеску, утврдили се у Сицилији и јужној Италији и учествовали у крсташким
походима.

44
 Од свих инвазија које су погодиле западно хришћанство, укључујући
муслиманску из Африке и словенску са истока, нордијске су највише потресле Цркву.
У Ирској су нордијски напади озбиљно пореметили тамошње монаштво, а у Шкотској
су уништавали цркве и манастире, више пута и битну монашко-мисионарску заједницу
на острву Јона. Локално хришћанство је једва преживело, и то у измењеној форми.
Слична ситуација је била и у Велсу. Црквена организација у Нортамбрији, Мерсији и
Источној Англији је разорена: манастири и цркве су уништавани, монаси и свештеници
убијани, а епархије су дуго времена остајале упражњене, понекад и заувек угашене.
Само је на југу, међу западним Саксонцима, нарочито захваљујући победи Алфреда
Великог (871-899) над северним освајачима, Црква остала релативно снажна. Слична
судбина је задесила Франачку државу: Скандинавци су током 9. века опустошили
недавно обраћене територије Саксонаца, Фризију, опсели су Париз, Орлеан и Тулузу, а
у Италији су опустошили бројне градове, укључујући Пизу. У свим овим нападима,
пагани су директно циљали цркве и манастире, мада се не можће рећи да су
покушавали да наметну своју религију.
До краја 9. века западно хришћанство је почело да се опоравља, а они Нордијци
који су оснивали колоније у хришћанским земљама постепено су почели да прихватају
обичаје и веру домаћег становништва. Године 979. је дански поглавица из Даблина
отишао на поклоничко путовање на острво Јону и ту умро, што је први извештај о
неком нордијском поглавару у Ирској који је прихватио хришћанство. Отприлике један
век раније, Алфред Велики је након пораза Данаца приморао њиховог вођу Гутрума и
29 других великаша да прихвате хришћанство, а тај Гутрум је потом владао Источном
Англијом као хришћански краљ. У континенталном делу Европе, каролиншком краљу
Карлу III Дебелом предао се 882. године један викиншки поглавар, крстио се и добио на
управу територију у доњем току Рајне. У долини доње Сене Викинзи су основали
Нормандију, чији је први војвода Роло (такође Хролф или Хролфр) године 911.
закључио уговор са француским краљем Карлом III Безазленим у којем се потврђује
његово право да влада овим територијама, али се и тражи његово крштење. Након
неколико покушаја обнове паганизма, Нормандија је ипак остала хришћанска земља.
У самој Скандинавији хришћанство је вршило утицај дуго пре формалне
конверзије. Први Скандинавци који су прихватили хришћанство вероватно су били
трговци, мада је испрва прихватање хришћанства подразумевало синкретистичку
мешавину са старом религијом. Многи су истовремено поштовали Христа и Тора. Тек
се од 10. до 12. века хришћанство јасно утврђује међу скандинавским народима. Разлог

45
томе је вероватно хришћанска етика која је била изузетно супротна бројним
скандинавским традиционалним обичајима. Када је најзад прихваћено, хришћанство је
задобило карактеристичне скандинавске црте: Христос је представљан скоро
искључиво као моћни Бог који тријумфује над смрћу и који својим ратницима дарује и
победу и бесмртност. Када се најзад десила конверзија, отприлике су све три велике
скандинавске земље истовремено прихватиле хришћанство: Данска, Норвешка и
Шведска. Осим у Норвешкој, крштење често није било присилно. Претежно би се
састајао тзв. тинг – народни сабор – који би одлучивао о преласку у нову веру, а када
би се одлука једном донела била би обавезујућа за све припаднике народа.
Још је Вилиброрд проповедао у Данској, мада његова мисија тамо није оставила
битнијег трага. Много значајнији за ширење хришћанства међу Нордијцима био је
Анскар или Ансгар (801-865), један од духовних наследника Колумбана и ирског
монаштва који је примио постриг у манастиру Корвеј. Харалд, претендент на дански
престо који је уживао подршку краља Луја Побожног, успео је да заузме један део
Данске, што је Луј искористио као први корак за мисију у овој земљи. За тај посао
одредио је архиепископа Ебоа који је 823. године кренуо у Данску. Први резултати су
били лоши, па је чак и франачки савезник Харалд остао паганин све до 826. године,
када се, вероватно очекујући заузврат франачку војну помоћ, крстио у Мајнцу. Луј
Побожни је, на предлог корвејског игумана, са Харалдом послао Анскара да њега и
остале новокрштене утврди у вери, као и да настави мисију међу паганима. Мисија је
убрзо пропала и Анскар се вратио назад. Године 829. шведски краљ је од Луја
Побожног тражио хришћанске мисионаре, а мисија је и овога пута поверена Анскару.
Стигавши у Шведску, Анскар је добио од краља дозволу да проповеда хришћанство у
његовој земљи. Ту је Анскар пронашао хришћане, вероватно заробљенике из
викиншких похода, али је и крстио бројне пагане. Нарочито је био успешан на острву
Бирка, недалеко од данашњег Штокхолма. Недуго потом, Анскар се вратио на двор
Луја Побожног.
У међувремену, Луј је развио амбициозан план за крштење северних народа, па
је Анскара поставио за архиепископа Хамбурга и послао га у Рим да папа благослови
нови мисионарски подухват. Папа Григорије IV је одобрио овај захтев и одредио
Анскара за папског легата Швеђанима, Данцима, Словенима и осталим северним
народима, што је позиција коју је делио са поменутим Ебоом. Овај је, уз Анскаров
пристанак, поставио за шведског епископа свог рођака Гаузберта, мада је овај ускоро
морао да побегне из своје епископије због народног устанка. Такође, пирати су

46
запосели Хамбург и уништили тамошњу цркву и манастир, али Анскар није посустајао.
Под своју јурисдикцију ставио је Бремен, вероватно да би мисија имала бољу
финансијску потпору. Дански краљ Хорик био је пријатељски расположен према
Анскару па му је дозволио да на његовој територији изгради цркву и проповеда
хришћанство; након што је Гаузберт одбио да се врати у Шведску, Анскар је пошао
уместо њега са препорукама краља Хорика. Захваљујући томе, шведски краљ је
дозволио Анскару да на његовој територији остави свештеника, Гаузбертовог рођака,
па се вратио назад у своју дијецезу. До краја свог живота, Анскар је непрестано
подстицао наставак мисије међу Скандинавцима, без обзира на тешкоће с којима се
често суочавао. Није познато у којој су мери заједнице које је он основао довеле до
коначне христијанизације скандинавских народа, али је његова успомена међу њима
свакако опстала. У сваком случају, Скандинавци су ускоро провалили у хришћанске
земље и, с обзиром на њихову веру у надмоћ богова који дарују својим следбеницима
ратну славу, нису превише ценили религију поражених непријатеља. Анскара је у
Хамбургу-Бремену наследио његов омиљени ученик и биограф Римберт. Његов
мисионарски рад убрзо је прекинут због крвавих војних похода са севера, тако да је
Римберт највећи део свог времена и средстава улагао у спашавање и откупљивање
заробљених хришћана. Наводно је чак морао продати свештене сасуде да би спасио
хришћанске животе.
Хришћанство ће почети да пружа снажнији отпор северним паганима око
четрдесет година након Римбертове смрти. Будући фактички напуштени од својих
франачких господара и остављени на милост и немилост Данцима и Словенима,
Саксонци су се организовали под сопственим вођама. Војвода Хенрик I Птичар (912-
936), који је 919. постао први краљ Немачке, поразио је 934. године Данце и приморао
једног од њихових предводника да прихвати хришћанство. Хенрика је 936. године
наследио Отон I Велики (936-973) који је додатно учврстио саксонску моћ и основао
Свето Римско Царство. Хенрикову победу над Данцима је искористио Уни, који је
држао катедру Хамбург-Бремена, да обнови резултате Анскарове мисије. Успео је да
поново организује хришћанске заједнице у Данској, а потом је отпутовао у Шведску
где није затекао ниједну од претходно формираних заједница. Разболео се и умро на
већ поменутом острву Бирка 936. године.
Дански краљ Харалд Плавозуби (935-985/6), уједно и владар Норвешке, био је
пријатељски настројен према хришћанству и чак се крстио. Подстицао је своје
поданике да прихвате хришћанство, а многи од њих су наизглед пристали на то па је

47
Харалд на споменику који је подигао у част свога оца написао да је „учинио Данце
хришћанима“. Године 948. помињу се први дански епископи, тако да је архиепископија
Хамбург-Бремена по први пут добила суфрагане епископе. Харалдов син Свен I
Рашљобради дошао је на престо у побуни у којој су му помагали предани пагани, па је
и он сам једно време био ватрени противник хришћанства, иако је пред крај владавине
био расположенији према Цркви. За владавине његовог сина Кнута Великог (994-1035),
који је владао Енглеском, Данском и једно време Норвешком, хришћанство се коначно
учврстило у Данској. Иако је вероватно у младости крштен, Кнут се испрва није
претерано везивао за Цркву, вероватно због тога што су пагани чинили огроман део
његове војске. Међутим, када је 1020. учврстио власт и у Енглеској и у Данској, Кнут је
почео отворено фаворизовати хришћанство. Чак је и после његове смрти хришћанство
наставило да се шири, нарочито захваљујући монасима и мисионарима из Енглеске.
Хришћанство је у Данској временом постало довољно снажно да је 1104. године Данска
добила сопствену архиепископију у Лунду, тако се ослободивши немачког црквеног
утицаја из архиепископије Хамбург-Бремена.
Норвешка је христијанизована отприлике у исто време као и Данска. Ту су
најпреданије проповедали енглески мисионари који су основали и неке од најважнијих
норвешких манастира. За разлику од Данске и Шведске, Норвешка је крштена у често
насилном процесу. Хокон I Добри (934-961) био је у раној младости послат у Енглеску
где је и крштен. По повратку у Норвешку и учвршћивању краљевске власти, Хокон је
покушао да приволи своје поданике да прихвате хришћанство. Након што је одређен
број Норвежана прихватио веру, Хокон је тражио да му из Енглеске пошаљу
свештенике и за њих је изградио цркве. Око 950. сазвао је тинг, тј. народни сабор, на
којем је предложио да земљопоседници и сав народ пређу у хришћанство, али се
суочио са оштром опозицијом. Уместо да прихвате нову веру, великаши су сада од
самог Хокона тражили да учествује у паганским церемонијама и жртвама. Плашећи се
побуне, Хокон је у једном тренутку пристао да једе жртвено месо, за шта се до смрти
кајао. Дански краљ Харалд Плавозуби је 970. године постао владар Норвешке којом је,
као његов вазал, управљао јарл Хокон Моћни. Прихвативши хришћанство, Харалд је
настојао да нову веру прошири и у Норвешкој, мада мисионари нису успевали да
постигну трајније резултате, а Хокон се отворено супротстављао Харалду.
Хришћанство је у Норвешкој ефикасно успоставио Олаф (или Улав) Тригвасон,
норвешки краљ од 995. до 1000. године. Био је краљевског порекла, али је још као
дечак одведен у робље. Ипак, убрзо је спашен па је одрастао у једној скандинавској

48
колонији на подручју Русије. Олаф је ишао у викиншке походе на Енглеску. На једном
од тих похода, на острвима Сили, упознао је хришћанског пустињака који је на њега
оставио снажан утисак. Олаф се крстио и 995. године се запутио за Норвешку с
намером да заузме престо и да своју отаџбину преведе у хришћанство. Засићени
владавином Хокона Моћног, Норвежани су подржали Олафа који је на тингу и
званично проглашен за норвешког краља. Хришћанство је најпре учврстио у Викену
одакле је потицала његова породица, а потом је Олаф у свим регијама представљао на
локалном тингу избор између хришћанства и борбе. Многи су својевољно пристали на
конверзију, негде су склапани политички бракови, а у бројним случајевима Олаф је
убијао оне који су истрајавали у паганизму. За његово време, хришћанство се
проширило и на Исланду и Гренланду. Енглески клир му је активно помагао у
покрштавању; Тангбранд, један од Олафових мисионара, био је толико насилан да је
изазвао буне у Норвешкој и Исланду.
Олафа су 1000. године у поморској бици поразили удружени Данци, Швеђани и
норвешки противници, мада то није означило крај покрштавања Норвежана. Овај
процес довршио је други Олаф – Олаф II Харалдсон или Свети Олаф, норвешки краљ
од 1015. до 1027. године. Када је сео на престо, Олаф II је одлучио да Норвешку
истински христијанизује, у чему су му помагали епископи и свештеници из Енглеске.
Путовао је по целој земљи да би се уверио да су изграђене цркве, да су у њих
постављени свештеници и да су искорењени пагански обичаји. По свему судећи, Олаф
II није употребљавао агресивне методе конверзије у истој мери као Олаф Тригвасон.
Дански краљ Кнут је, желећи да завлада Норвешком, подстицао побуне против
Олафа II, у којима су изгледа учествовали и покрштени великаши. Олаф је протеран из
Норвешке 1027. године, а по повратку у земљу 1030. године убијен је у борби. По
предању, већ 1031. године је Олафов стари пријатељ епископ Гримкел ископао краљево
тело и видео да је нетрулежно. Бројна чуда су се десила крај Олафових моштију, тако
да се његов култ брзо проширио кроз Норвешку. Све то је допринело расту
националног осећања, насупрот данске власти. Олаф је канонизован а на престо је
доведен његов син Магнус.
Хришћанство у тадашњој Норвешкој је, упркос чињеници да га је исповедала
већина, било неуређено. Такође, бројни пагански обичаји били су христијанизовани, па
је нордијско хришћанство постало својеврсна мешавина паганства и хришћанске вере.
Нису постојале регуларне дијецезе већ путујући епископи-мисионари, без конкретних
катедри. Дијецезанско уређење се јавља тек у другој половини 11. века, док је монашки

49
живот јасно утврђен почетком 12. века. Када је црквена организација најзад
успостављена, одговарала је претходној територијалној организацији. Наиме, Норвешка
је била подељена на територије које су се називале филке, а свака филке имала је свој
централни храм. Епископије су уређене према овој територијалној подели, а неретко су
цркве подизане у непосредној близини некадашњих паганских светилишта.
Први озбиљнији покушај христијанизације Исланда десио се 981. године. Наиме,
саксонски епископ Фредерик крстио је Исланђанина Торвалда Конрадсона, а затим су
се обојица запутили за Исланд где су проповедали четири или пет година. Њихова
мисија наизглед није била много успешна. Следећа мисија десила се за време Олафа
Тригвасона. Он је 996. године на острво послао Стефнира Торгилсона, али су његови
агресивни мисионарски методи изазвали негодовање локалног становништва, па је
Стрефнир на крају прогнан. Још је агресивнији био поменути Тангбранд који је изгледа
чак убио три човека. Следећа Олафова мисионарска делегација изнела је пред
Алтингом, тј. исландском народном скупштином, понуду да Исланђани пређу у
хришћанство. Најпре се чинило да ће ова понуда изазвати рат, али је на крају постигнут
компромис да Исланђани прихвате хришћантво уз толерисање појединих
традиционалних (паганских) обичаја. То се десило 1000. године, а за неколико година
паганизам је и званично укинут. Исланд је ускоро формирао и сопствено свештенство:
епископе је бирао Алтинг, а затим би новоизабрани одлазили на хиротонију код
архиепископа Хамбург-Бремена. Паганство је ипак опстало, што се јасно види у
исландским сагама писаним у 13. веку.
Хришћанство је на Гренланд стигло недуго по оснивању првих нордијских
насеобина на овом острву. Наиме, Норвежанин Ерик Црвени (950-1003) основао је
утврђење на западној обали Гренланда крајем 10. века. Његов син Лејф Ериксон (970-
1020) путовао је за Норвешку и ту је упознао краља Олафа Тригвасона, захваљујући
коме је прихватио хришћанство. Краљ је потом послао Лејфа са једним свештеником да
обрати пагане на Гренланду, што се Ерику наизглед није свидело. Упркос томе, многи
становници гренландске колоније прихватили су нову веру па су, као и у Исланду,
хришћани и пагани наставили да коегзистирају релативно мирно. Временом је
хришћанство на Гренланду, ипак, почело да се гаси и спаја са урођеничким паганством,
тако да у 15. веку уочавамо последње јасне хришћанске трагове.
Од свих скандинавских и нордијских земаља, Шведска је последња
христијанизована, конкретно због веће удаљености од хришћанског света у односу на
Данску и Норвешку. Већ је у 9. веку Анскар посећивао Шведску и успевао да обрати

50
одређен број Швеђана, епископ Гаузберт је ту имао своју катедру, али је хришћанство
до 936. године, када је архиепископ Уни посетио Шведску, већ било угашено. Током
10. века извршено је неколико покушаја мисије, али без битнијих резултата. Почетком
11. века је Олаф Харалдсон послао у Шведску енглеског мисионара Волфреда који је ту
мученички пострадао. Иако је нешто раније шведски краљ Ерик био крштен у Данској,
вероватно под утицајем немачког владара Отона III који га је поразио, ипак се Ерик на
крају вратио старим боговима, тако да се као први истински хришћански краљ Шведске
истиче Олоф Шетконунг (995-1022), савременик норвешког краља Олафа Тригвасона.
Не зна се када је тачно Олоф постао хришћанин, али је познато да је био изузетно
посвећен пропагирању хришћанства у својој држави. Приповеда се да је намеравао да
уништи пагански храм у Упсали, што је било главно светилиште старе религије, па је то
изазвало реакцију пагана након чега је постигнут компромис: Олоф ће наставити да
практикује нову веру, али никога неће приморавати да је прихвати. Иако је пристао на
компромис, Олоф је претворио Сигтуну, недалеко од Упсале, у битан трговински
центар који је свакако садржавао и одређене хришћанске аспекте.
Олофа је наследио његов син Анунд Јакоб (1022-1050) за чије време се
хришћанство наставило ширити, као и за време Емунда Старог (1050-1060). Током
владавине Стенкила (1060-1066), епископ Адалвард Млађи, који је хиротонисан од
архиепископа Хамбург-Бремена, утврдио је своју катедру у поменутој Сигтуни, близу
главног паганског светилишта. Овај епископ је многе пагане превео у хришћанство и
чак је планирао да разори светилиште у Упсали, мада је краљ Стенкил оклевао да му то
дозволи. Након Стенкилове смрти 1066. године, уследила је паганска реакција и прогон
хришћана. Паганске жртве покушао је да укине краљ Инге Старији који је на престо
дошао 1079. године, али је због паганског противљења био присиљен да абдицира 1084.
године. Свен Жртвоватељ, који је збацио Ингеа, покушао је да обнови и оснажи
паганизам. Инге се поново враћа на престо 1087. године и успева да учврсти
хришћанство у довољној мери да га више ниједна паганска реакција није могла
уништити. Хришћанство је, наравно, било снажније на југу него на северу земље, тако
да се паганство задржало у северним подручјима чак до 12. века. За време краља
Сверкера I (1132-1156) у Шведску су позвани монаси цистерцити који су учврстили
монашки идеал у овој земљи, истовремено везујући шведске владаре се Римом. Након
Сверкерове смрти, у Упсали, некадашњем главном паганском светилишту, утврђена је
архиепископска катедра. Као и у Норвешкој, и овде је пагански систем замењен
хришћанским: врховно паганско светилиште постало је седиште најважнијег епископа,

51
епархије су подељене по већ утврђеним регионалним границама, на месту регионалних
тингова сада су биле епископије, а епископе су бирали тингови уз краљевску потврду.

2.6. Западно хришћанство: Авари, Моравска, Бохемија, Мађарска

Авари су се у већем броју појавили на границама Римске империје у 6. веку, а

потом су запосели велики део централне Европе. Упадали су на Балкан и допирали чак
до Константинопоља. У 7. и 8. веку постали су претња и за Италију и Германе. Коначно
их је сломио Карло Велики, мада су опстали у мањим енклавама; пошто су се већином
измешали са Словенима, евентуално су се и стопили са њима. Вероватно су у истом
процесу и прихватили хришћанство. Од конкретних случајева, познато је да је 795.
године један од аварских поглавара прихватио хришћанство и потчинио се франачкој
власти, док је 796. године Пипин, син Карла Великог, задао одлучујући ударац Аварима
и преживели су прешли у хришћанску веру. Епископска комисија, сазвана у лето исте
године, одредила је да Авари најпре морају бити поучени у вери па тек онда да могу
приступити крштењу. Није познато колико је Авара том приликом христијанизовано.
Христијанизација Словена је започета чак пре каролиншке победе над Аварима.
Они су почели да продиру у римске области у 6. и 7. веку, па су већ у 7. веку
италијански мисионари успевали да обрате одређен број Хрвата и Срба. Међутим, у 8.
веку је један део ове територије потпао под константинопољску катедру, што је значило
појачан грчки црквени утицај. Када је крајем 8. века један део Словена затражио
баварску заштиту од Авара, многи су уз прихватање франачке врховне власти
прихватили и крштење. Виргилије, епископ Салцбурга, имао је битну улогу у овом
процесу. Захваљујући њему, вера се проширила јужно у Корушку (Каринтију). Након
победе над Аварима, хришћанство се ширило још брже, а главни црквени центри из
којих су полазиле мисије били су Пасау, Аквилеја и, наравно, Салцбург.
Током 9. века, немачки утицај у централној Европи је и даље био снажан, што је
подразумевало и доминацију латинског хришћанства. Познато је да је Вишеслав, кнез
далматинских Хрвата (око 800. године), био хришћанин и да му је престоница била у
Нину, где је формирана епископска катедра под директном папском влашћу. Далмација
је била и под утицајем Франачке државе и под утицајем Византије. Најзад, Хрвати су се
до 900. године дефинитивно сврстали на страну западног хришћанства, док су се остали
словенски народи на Балкану определили за источно хришћанство.

52
 Франачки утицај је такође био пресудан за христијанизацију
централноевропских Словена. Познато је да је моравски кнез Мојмир (830-846), иако
није био хришћанин, дозволио епископима Регензбурга и Пасауа да шаљу мисионаре у
његову земљу. Прибина (њитрански кнез 825-833; балатонски кнез 840-861), други
словенски властодржац из тих области чија је престоница била у Њитри (данашња
Словачка), био је протеран и пронашао је уточиште код Германа. Под утицајем краља
Лудвига II Немачког (817-876), Прибина је био крштен и добио на управу територију
око Балатона, тј. Блатног језера. Остао је веран хришћанству и германским
савезницима, а приповеда се да је по освајању Њитре саградио цркву коју је осветио
салцбуршки епископ. Прибинин син Коцељ (861-872) наставио је да одржава односе са
Салцбургом и подстицао мисионарски рад на својој територији.
На прелазу у другу половину 9. века, моравски кнез Растислав (846-870)
направио је потез који ће имати највећи значај за формирање словенског хришћанства.
Године 846. је Лудвиг II Немачки ушао с војском у Моравску и прогласио Растислава
војводом, што се можда поклапа са Растислављевим крштењем. Упркос томе, Растислав
се убрзо побунио против немачке врховне власти и настојао да ограничи њихов утицај
у својој земљи. Због тога је 862. године затражио од византијског цара Михаила III
мисионаре који ће христијанизовати његов народ (и истовремено сузбити немачки
црквени утицај), а цар је послао Свету браћу Константина (у монаштву Кирила) и
Методија. Пре поласка у Моравску, Константин је саставио словенско писмо и започео
превод Јеванђеља. Наречје које су Света браћа познавали је било јужнословенско, у то
време не превише различито од оног које се користило у Моравској. По доласку у
Моравску, 864. године, наставили су превођење светописамских текстова и, у складу са
источном традицијом, Свете Литургије. То је на Западу, где је литургијски језик био
латински, изазвало саблазан, с обзиром да је други богослужбени језик значио
удаљавање од немачких црквених центара. Недуго потом, Света браћа су се запутили у
Рим на позив папе. Прошли су кроз територије којима је владао Коцељ; он је, као и
Растислав, подржао њихов рад. Стигавши у Рим, Константин и Методије су коначно
добили благослов за употребу словенског језика у црквеном животу. Константин се у
Риму замонашио, узевши име Кирило, и умро 869. године. Папа Адријан II је, на
Коцељеву молбу, хиротонисао Методија за архиепископа и назначио га на древну
катедру у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица) у Панонији. Папа је дозволио
употребу словенског језика у Литургији, под условом да се Апостол и Јеванђеље најпре
читају на латинском и тек онда на словенском.

53
 Архиепископија у Салцбургу није с радошћу дочекала новог архиепископа на
територији која је наводно припадала њој. Због тога је немачко свештенство
константно ометало Методијев рад. Током 869. и 870. Немци су војним путем
наметнули своју врховну власт у централној Европи, што су немачки епископи
искористили да сазову сабор и на њему осуде Методија због наводног упада на њихову
канонску територију. Методије је потом провео две и по године у манастирском
притвору. Папа Јован VIII успротивио се 873. године немачким епископима и наредио
им да ослободе Методија и дозволе му повратак на његову катедру; међутим, иако је
Методије добио дозволу да проповеда на словенском, папа му је наредио да престане
служити словенску Литургију. Ови догађаји подударили су се са опоравком Моравске и
признавањем њене аутономије 874. године. Моравски кнез Свјатоплук (869-894) с
радошћу је дочекао Методијев повратак и ставио под његову јурисдикцију Цркву у
својој земљи. Међутим, немачко свештенство је наставило да кује завере против
Методија. Оптужили су га пред папом за јерес и употребу забрањеног словенског
језика у Литургији, због чега је Методије морао да 878. године путује у Рим. Насупрот
немачким очекивањима, Методије се није само одбранио од оптужби већ је и као
суфраганог епископа добио Вихинга из Швабије, који је био постављен на епископску
катедру у Њитри. Вихинг је такође ковао завере против Методија, али се папа спремно
ставио на Методијеву страну. Пред крај живота, Методије је за свог наследника
одредио Горазда, једног од својих ученика. Умро је 885. године.
После Методијеве смрти, словенске хришћанске заједнице у Моравској и
Панонији поново су биле угрожене. Папа Стефан V (885-891) послао је изасланике у
Моравску да забране употребу словенског језика у Литургији, као и да подрже
Гораздовог конкурента Вихинга. Убрзо су на ове територије стигли и пагани: 900.
године Мађари су запосели јужну Панонију и 907. су уништили Моравску. Словенска
хришћанска популација није била елиминисана, али је црквена организација била
уништена. Упркос томе, наслеђе Светих Кирила и Методија је преживело: словенска
Литургија је и даље служена у оквиру западног хришћанства, у одређеним дијецезама у
Хрватској, Истри и Далмацији, док су ученици Свете браће проширили словенску
писменост и црквеност међу балканским Словенима и Бугарима.
Бохемци, тј. Чеси, били су много ближе германским земљама од моравских и
панонских Словена. Године 845. је четрнаест бохемских кнежева, вероватно под
утицајем Лудвига II Немачког, прихватило хришћанство и крштено у Регензбургу, мада
није познато да ли је то подразумевало и веће народно обраћање. Судећи према

54
бохемском устанку из 848. године, словенска реакција вероватно није била само
антигерманска већ и антихришћанска. Вероватно су због непријатељства према
Немцима Бохемци спремније прихватили хришћанство из Моравске. Наиме, приповеда
се да је бохемског војводу Боривоја I (867-889) и његову жену Људмилу крстио Свети
Методије, вероватно 883. године. Тада је у Бохемију стигла и словенска писменост и
богослужење, чији се трагови у овој земљи могу пратити до 11. века. Иако
Борислављево крштење није било пропраћено свенародним обраћањем у хришћанство,
познато је да су његови синови Збигњев (889-915) и Вратислав (915-921) владали као
хришћани. Збигњев је тражио немачку помоћ у борби против Моравске, што је значило
и снажење латинског црквеног утицаја. С друге стране, Вратислављева жена Драгомира
била је номинална хришћанка која је после мужевљеве смрти повела паганску реакцију
против Немаца и хришћанства, прогнала свештенике и погубила своју свекрву
Људмилу, чија је гробница због разних чуда убрзо постала предмет хришћанског
поштовања. Њен син Вацлав, познатији на Западу као Венцеслав (921-935), протерао је
мајку са двора и позвао прогнане свештенике да се врате у Бохемију. Приклонио се
Хенрику I Птичару (912-936) и омогућио немачку црквену доминацију у својој земљи.
Вацлављево прихватање немачке врховне власти и строг аскетски живот нису наишли
на одушевљење у Бохемији. Вацлава је убио његов брат Болеслав I (935-967) који је
повео антинемачку и антихришћанску реакцију, мада га је 950. године победио Отон
Велики и приморао га да призна немачку врховну власт.
Болеслава је наследио његов син Болеслав II (967-999) који је био предани
хришћанин и за чије време се десило формално обраћање Бохемије у хришћанство.
Овај владар је подигао двадесет цркава и издејствовао успоставу прве бохемске
епископије у Прагу. Други епископ који је заузимао ову катедру био је Адалберт (рођ.
Војтјех, 983-997), образован у Магдебургу – мисионарском центру за северне Словене.
Одмах по седању на трон Прашке епископије изазвао је негодовање због покушаја
учвршћивања хришћанства и хришћанског морала међу формално обраћеним
Бохемцима. Два пута је био приморан да се склони у Рим, одакле је потом пошао у
мисију међу Пољацима и Прусима. У Пруској је мученички пострадао 997. године. С
њим је бохемско хришћанство и само постало мисионарско.
Мађари су крајем 9. века почели да продиру у Моравску и Панонију, а 895. или
896. године су се у великом броју зауставили на подручју данашње Мађарске и ту
основали сталне насеобине. Одатле су полазили у походе према Италији и западној
Европи, касније и према југу, уништавајући цркве и манастире и убијајући многе

55
свештенике. За разлику од Авара, који су се утопили у бројније словенске масе, Мађари
су се под способним вођама успели организовати и формирати нацију која је настојала
да уђе у ред цивилизованих народа, што је тада подразумевало и христијанизацију.
Наиме, након што су се Немци опоравили од нордијске најезде и почели да шире своју
власт ка истоку, кроз територије данашње Аустрије, епископске катедре у Пасауу и
Салцбургу трудиле су се да у новим немачким колонијама успоставе чврсту црквену
организацију. На тај начин је хришћанство, заједно са Немцима (али и јужно са
Бугарима и Византинцима и северно са Морављанима и Пољацима), постало битан
политички фактор с којим су се Мађари морали суочити.
Око 950. године су два мађарска кнеза путовала у Константинопољ где су били
крштени. Патријарх Теофилакт хиротонисао је том приликом монаха Јеротеја за
мађарског епископа и послао га у источну Мађарску заједно са овим кнезовима. Кнез
Ђула је остао привржен својој новој вери. Кћер Шаролту удао је за великог мађарског
везира Гезу (око 972-997) који је прекинуо пљачкашке походе и намеравао да
христијанизује целокупан свој народ. С тим циљем на уму, Геза се није окренуо
источном већ западном хришћанству, вероватно због велике политичке моћи Отона I.
Убрзо су у Мађарску стигли немачки мисионари које је слао Пилигрим, епископ
Пасауа. Касније је и сам Пилигрим посетио Мађарску и одушевљено писао папи да је у
то време крштено око пет хиљада Мађара, паганска опозиција је била сломљена и
мисионари су гостољубиво дочекивани. Поред Пилигримових мисионара, у Мађарску
су долазили и други, нпр. Волфганг из Швабије, затим мисионари прашког епископа
Адалберта који је, по предању, и сам једно време проповедао у Мађарској и крстио Гезу
и његову породицу, укључујући и његовог сина Вајка (првог мађарског краља
Стефана). Ипак, ово предање није историјски потврђено. У сваком случају, Геза је
настојао да се политички и религијски веже за Запад, због чега је и уговорио брак
између Вајка и Гизеле, кћерке баварског војводе Хајнриха II. У одређеним случајевима
је присиљавао људе да прихвате хришћанство, деградирајући великаше који нису хтели
да се крсте.
Гезу је 997. године наследио његов син Вајк, у историји познатији као Стефан I
(997-1038). Он је наставио процес покрштавања који је започео његов отац, уједно
формирајући снажну мађарску државу. Недуго по ступању на престо захтевао је да се
сви његови поданици крсте. Као пример хришћанског владања, ослободио је све своје
робове. Оснивао је манастире и успоставио црквену организацију од две
архиепископије и осам епископија. Добио је од папе краљевску титулу 1000. године и

56
тако постао оснивач Угарске краљевине. Мисионарски рад у народу спроводили су
монаси који су добрим делом били словенског порекла, што објашњава словенску
терминологију у мађарском хришћанству. Након Стефанове смрти 1038. године
уследила је паганска реакција, која је уједно била и реакција против све веће краљевске
власти. Обновљени су пагански обичаји и бар један епископ је убијен. За време Беле I
(1060-1063) чланови краљевског савета су чак тражили дозволу да убијају епископе,
свештенике и сакупљаче црквеног пореза и да поруше цркве. Ипак, за време снажних
краљева Ладислава I (1077-1095) и Коломана (1095-1116) хришћанство је најзад
победило, примарно захваљујући државној подршци.

2.7. Западно хришћанство: Пољска, Полапски Словени, Померанија

Није познато када је хришћанство први пут стигло на подручје данашње Пољске.
Могуће је да су неки од ученика Свете браће Кирила и Методија први проповедали у
тој земљи. Први пољски владар за ког знамо да је примио хришћанство био је Мјешко
или Мјечислав (960-992) који је убрзо по заузимању престола признао врховну власт
Отона I. Године 965. Мјешко се оженио Дубравом (или Дубравком), сестром бохемског
војводе Болеслава II и убеђеном хришћанком. Изгледа да је под њеним утицајем и
Мјешко прихватио хришћанство и крстио се 966. или 967. године. Убрзо је за Пољску
основана и епископија у Познању, 968. године. Није, међутим, познато колико је
Пољака било христијанизовано током Мјешкове владавине, мада је сигурно пружао
подршку мисионарима. Његов син Болеслав I Храбри (992-1025) је знатно проширио
границе Пољске, прогласио се за краља и активно подржавао хришћанске мисионаре у
својој земљи. Нарочито је ценио прашког епископа Адалберта, чије је тело након
мучеништва у Пруској пренео у Пољску уз највеће почасти и сахранио га у Гњезну, где
ће од 1000. године да се налази архиепископска катедра. Такође, формиране су и
потчињене Гњезну још три епископије: у Колобжегу (Померанија), у Вроцлаву
(Шлеска) и у Кракову (близу Моравске). Ова црквена организација вероватно пружа
увид у то где је тада било највише хришћана и где су били нарочито важни
мисионарски центри. Истовремено, успостављање пољске црквене организације
значило је и независност од немачког хришћанства, нарочито од Магдебуршке
архиепископије коју је Отон I успоставио за надгледање и контролисање мисије међу
Словенима. Након Болеслављеве смрти десила се буна против краљевске власти и с
њом повезаним хришћанством и немачким утицајем. Епископи и свештеници су

57
прогањани и убијани, а цркве и манастири су уништавани. Ипак, уз помоћ Немаца је на
пољски престо дошао Казимир I Обновитељ (1040-1058) који је поново учврстио
хришћанство. Исту политику наставили су Болеслав II (1058-1079) и Болеслав III (1102-
1138), последњи нарочито битан за обраћање Помераније.
Западно од Пољске и северно од Бохемије живели су други словенски народи
(Полапски Словени) који су Немцима били познати као Венди (такође Винди и
Венеди). Они су крајем 9. века чинили већину становништва у подручјима средњег и
доњег тока Лабе и Одре. Између река Зале и Мулде настанили су се Лужички Срби, уз
Одру према Балтику живели су Љутићи (такође Вилци или Велети), док су уз десну
обалу доњег тока Одре живели Бодрићи (такође Ободрити, Рароги или Ререги) који су
били подељени на Вагре (у Холштајну), Полабе и Варне (у Лауенбургу и Мекленбургу)
и Глињане и Смолинце (на обалама Лабе). У Венде су спадали и становници
Помераније. Поједини Венди су били обраћени још за време Карла Великог, мада ни он
ни његови наследници нису показивали превелико интересовање за њихово припајање
хришћанској васељени. Тај задатак преузели су Саксонци, користећи исте методе
којима су и сами били крштени: војна присила и успостава црквене организације.
Хенрик Птичар (919-936) поразио је, између осталих, Бодриће и Лужичке Србе и
приморао их да прихвате хришћанство. Његов син Отон I Велики (936-973) проширио
је своју државу све до Одре и тако потчинио многе Полапске Словене. Међутим,
немачки клир није показивао велико интересовање за мирну проповед међу Словенима,
уз неколико изузетака. Познато је да је Босо, монах из манастира у околини
Регензбурга, проповедао међу словенским племенима и чак остао познат као „апостол
Вендима“. Да би осигурао конверзију, Отон је формирао архиепископију у Магдебургу,
са Адалбертом као првим архиепископом, за надгледање мисије међу словенским
становништвом, притом успоставивши још неколико епископских катедри (Босо је
постао епископ Мерзебурга). Једна епископија је била основана у Олденбургу, месту
где се налазило важно паганско светилиште.
Недуго по Отоновој смрти, десио се устанак против немачке владавине у којем
су учествовали и пагански и хришћански Венди, делимично и због црквеног пореза.
Тек је Хајнрих II (1002-1024) успео да поново потчини Венде, мада им је морао дати
унутрашњу аутономију и није подстицао активну мисију међу њима. Тврди се да је чак
казнио једног војника због скрнављења паганског идола. Ипак, побуне су се наставиле
па је Хајнрихов наследник Конрад II (1024-1039) повео немилосрдну војну кампању
против словенских пагана. Хришћанство је, међутим, убрзо добило и домаћег

58
заштитника. Кнез Бодрића по имену Готшалк (1043-1066) је, захваљујући савезу са
хришћанским Данцима, прихватио хришћанство и трудио се да прошири веру међу
Вендима, па је чак и лично проповедао у цркви. У томе га је свесрдно подржавао
архиепископ Хамбург-Бремена Адалберт. Међутим, лоше политичке околности у
Саксонији омогућиле су паганску побуну 1066. године у којој је Готшалк убијен. Стари
епископ Мекленбурга по имену Јован био је провођен кроз вендске градове, након чега
су му одсекли ноге и руке, а глава му је принета на жртву идолу. Хришћанство је у
толикој мери десетковано да се још деценијама ретко могло чути за неког хришћанина
с друге стране Лабе.
Први важнији мисионарски подухват међу Бодрићима након велике побуне из
1066. десио се тек почетком 12. века, а везује се за име Вицелина (1090-1154),
саксонског мисионара. Он је започео проповед међу Бодрићима 1126. године и умро је
као епископ у Олденбургу. Напредак хришћанства међу Полапским Словенима још
једном је угрожен када су Немци 1147. године повели тзв. Вендски крсташки рат, што
је изазвало само веће непријатељство Словена према хришћанству. Ипак, коначно
обраћење полапских територија десило се захваљујући све већем броју немачких
досељеника током владавине Хајнриха Лава (1142-1180). Земља је постајала све више
немачка, а словенска популација је временом асимилована. Процес конверзије убрзали
су монаси цистерцити и премонстранти. Последњи Венди који су христијанизовани
били су становници балтичког острва Риген (Рујан). Они су као пирати често
пустошили данске обале. Средином 12. века у Данској је истакнута фигура постао
Абсалон, касније архиепископ Лунда, који је заједно са данским краљем Валдемаром I
предводио војне кампање против Венда на Ригену и коначно их поразио 1168. године.
Што се тиче Помераније, хришћанство је у њој ширено с данске, немачке и
пољске стране. Пољски владар Болеслав I Храбри (992-1025) потчинио је Померанију и
ту формирао епископију у Колобжегу. Први епископ на овој катедри био је Рајнберг,
пореклом Немац, који се одликовао добрим образовањем, подвижничким животом и
великом ревношћу. Познато је да је Рајнберг водио снажну кампању против паганизма
и да је уништавао паганска светилишта, али није познато какве је мисионарске
резултате постигао. Након Болеслављеве смрти паганизам је обновљен и Померанија је
током друге половине 11. века била независна, паганска земља. Познато је да је
померански кнез Вратислав (око 1091-1135) у младости био одведен у заробљеништво
и да је крштен у Мерзебургу. По повратку у Померанију наставио је да практикује
паганску веру али је наизглед био толерантан према хришћанству.

59
 Након што је пољски владар Болеслав III (1102-1138) поново потчинио
Померанију, око 1120. године, поражене је натерао да прихвате хришћанство. Поред
тога, Болеслав је намеравао и да Померанију истински христијанизује, али изгледа да
нико од пољских епископа није био спреман да прихвати ту дужност. Уместо њих, за
мисију у Померанији јавио се епископ Бернхард, пореклом Шпанац. Дошавши међу
Померанце као хришћански подвижник, бос и у грубом оделу, изазвао је подсмех због
тврдње да представља Творца неба и земље. Убрзо су га протерали и Бернхард се
вратио Болеславу без икаквих резултата. Због тога се Болеслав обратио епископу Отону
у Бамбергу који је раније вршио свештеничку дужност у Пољској и познавао словенски
језик. Такође, Отон се доказао као способан организатор црквеног живота. Када је
примио Болеслављев позив имао је већ преко шездесет година, али га то није спречило
да прихвати дужност мисије у Померанији. Претходно се консултовао са епископом
Бернхардом који га је посаветовао да међу Померанце не долази као подвижник већ у
највећој раскоши, с обзиром да је то за њих био знак Божијег послања. Поменути
померански кнез Вратислав дочекао је Отона који је, уз Вратислављеву и Болеслављеву
помоћ и финансијску подршку, започео проповед у Померанији. Путовао је од места до
места, поучавао и крштавао током 1124. и 1125. године, након чега се морао вратити на
своју катедру у Бамберг. Наравно, паганство се убрзо обновило, па је Отон опет дошао
у Померанију 1128. године. Настојао је да поново задобије отпаднике од вере и
уништавао је паганска светилишта. У Шчећину је наишао на организован отпор који су
предводили пагански жречеви. Отон је, ипак, успео да приволи градске поглаваре да
приме хришћанство када је запретио да ће бацити клетву на њих. Када се исте године
Отон поново запутио за Бамберг, хришћанство у Померанији је оставио у бољем стању
него након прве мисије. Основана је и епископија под директном јурисдикцијом Рима
на коју је постављен Отонов сарадник Адалберт. Њему су у даљем организовању
црквеног живота и проповеди у Померанији помогли новоосновани премонстранти, тј.
монашки ред који је 1120. године формирао магдебуршки архиепископ Норберт.
Померанија је до почетка 13. века била истински христијанизована.

2.8. Западно хришћанство: Балтички регион

Балтички регион је релативно касно христијанизован, у процесу који је трајао

чак до 15. века. Крштење ових народа вршили су Данци, Швеђани, Пољаци и нарочито
Немци. Средином 12. века, шведски краљ Ерик пошао је у поход против Финаца,

60
поразио их и многе присилио на крштење. Међу Финицима је након Ериковог одласка
остао Хенри, епископ Упсале енглеског порекла, који је мученички пострадао 1156.
године. Хришћанство је, ипак, напредовало у Финској захваљујући шведском војном
притиску. Крајем 12. века помиње се епископија у финском граду Абоу, чији су
епископи током 13. века имали значајну улогу у покрштавању Финаца, нарочито пошто
је шведски јарл Биргер (1240-1266) освојио многе финске области 1249. године.
У северним пределима Скандинавије живели су Лапонци. Није познато када су
се хришћани први пут појавили међу њима, али се зна да су за време архиепископа
Хамбург-Бремена Адалберта (1043-1072) неки од њих прешли у хришћанство. Међу
Лапонцима је мисионарио епископ Стефан (или Симон) ког је послао архиепископ
Адалберт. Током 13. и 14. века, када су Швеђани ширили своју власт према северу,
Лапонци су дошли у непосреднији додир са хришћанством. Нарочито су архиепископи
Упсале били заинтересовани за њихово обраћање. Касније, у 15. веку, међу Лапонцима
су проповедали монаси из Бергена.
Дански краљ Валдемар II (1202-1241) је, током својих освајања балтичке обале,
окупирао и Естонију. Године 1219. ушао је са огромном флотом у Фински залив и на
његовој јужој обали започео изградњу утврђења Ревал (или Ревељ, касније град Талин).
Са краљем Валдемаром су били архиепископ Андреј и три друга епископа. Многи
Естонци су крштени током 1219. и 1220. године. Ипак, ову земљу су потресале честе
побуне и стране инвазије Данаца и Немаца. Средином 14. века је дански део Естоније
пао под власт Ливонијског братства мача.
Немачки мисионарски подухвати на обалама Балтика, који су имали извесног
успеха, почињу од епископа Мајнхарда (1134-1196). Он је проповедао у доњем току
реке Двине и касније је хиротонисан за првог епископа Ливоније. Мајнхарда је
наследио ратоборни Бертхолд, заљубљеник у идеју крсташких ратова, који је закључио
да му је за обраћање Ливоније неопходна војска. Бертхолд је погинуо већ 1198. године
у борби, али је војска успела да присили многе у Ливонији да се крсте. Чим се војска
повукла, међутим, Ливонци су се одрекли хришћанства и жртвовали свештенике
старим боговима. У Бремену је за Бертхолдовог наследника хиротонисан млади Алберт
(1199-1229) који ће се показати као успешан освајач и мисионар. Дошавши у Ливонију
са новом крсташком војском, основао је близу ушћа Двине град Ригу. Такође, Алберт је
1202. године основао војнички ред по имену Ливонијско братсво мача. Овај ред је био
под директном влашћу епископа Алберта и служио је за извршење немачког
колонизаторског и мисионарског плана. До 1207. године освојили су највећи део

61
долине Двине, када је крштена комплетна Ливонија, а 1217. су покорили јужну и
западну Естонију. Са покоравањем је, наравно, долазило и покрштавање, а крштење од
данских или немачких свештеника значило је и признавање врховне власти једног од
ових народа. Данци су једном приликом чак казнили локалног поглавара због тога што
су га крстили Немци.
Први познати мисионар у пруским областима био је прашки епископ Адалберт
који је ту мученички пострадао 997. године. Иста судбина задесила је и мисионара
Бруна Кверфуртског 1009. године. Проћи ће више од једног века од Брунове смрти до
поновних покушаја христијанизације Пруса. Почетком 13. века се Готфрид, игуман
једног пољског манастира, заинтересовао за мисију међу Прусима након што су ови
заробили два његова монаха. Папа Инокентије III (1198-1216) благословио је овај
подухват, па је Готфрид прешао Вислу и започео мисију међу Прусима. Наводно је
обратио двојицу пруских поглавара. Даљи ток његове мисије није нам познат. Оно што
је познато јесте да се велики број цистерцита запутио у Пруску, а међу новим
мисионарима истицали су се Филип и Кристијан, потоњи пруски епископ. Папа
Инокентије је показивао велико интересовање за ову мисију и инсистирао је да пољски
и померански властодршци не искориштавају конвертите, да се за њих обезбеди
посебно село где могу живети хришћанским животом, итд. Изгледа да је пагански
отпор био снажан, с обзиром да је годину дана по Инокентијевој смрти папа Хонорије
III (1216-1227) благословио крсташки поход против пагана који су претили
покрштеним Прусима. Истовремено, папа није гајио илузије да се истинска
христијанизација може извршити присилом па је подстицао грађење школа и
образовање младих Пруса који би били мисионари у сопственом народу. Већ 1226.
године Пруска је пала под власт Тевтонских витезова. Папа је послао доминиканце за
духовну помоћ и мисију у земљама које су сада држали Тевтонци. Њихове војне победе
подразумевале су наметање крштења и хришћанских обичаја, стриктно кажњавање
отпадника од вере, давање црквеног пореза, итд. На тај начин је Пруска уведена у ред
хришћанских држава.
Последњи балтички народ који је прихватио латинско хришћанство били су
Литванци. Крштени су касно, првенствено због непријатељства према Тевтонским
витезовима. Литвански кнез и потоњи краљ Миндовг (1236-1263) обратио се 1251.
године папи Инокентију IV (1243-1254) и тражио његову заштиту. Папа је прихватио
његов захтев, прогласио Миндовгову територију поседом Свете столице и заповедио
епископима Курландије и острва Сареме (или Есела) да доврше обраћање Литванаца и

62
да обраћене заштите заједно са Тевтонским витезовима. Истом приликом, папа је
Миндовгу подарио краљевску круну. Претпоставља се да је Миндовг прихватио
хришћанство да би се заштитио од савеза Тевтонских витезова, Пољске и Волиније.
Заиста, после крштења су му Тевтонци помогли у рату против Данила Галичког,
владара Волиније. По једном извештају, Миндовг се пред крај живота ипак одрекао
хришћанства и побунио се против Тевтонаца. Без обзира на тачност тог извештаја,
сигурно је да су се пагани после Миндовгове смрти побунили и прогнали Тевтонце из
своје земље. Могуће је да су том приликом елиминисани сви плодови хришћанске
мисије која се неће обновити у значајнијем обиму до почетка 14. века.
Када су се сукобили архиепископ Риге и Тевтонски витезови, литвански владар
Гедимин (1316-1341) је у томе уочио прилику да се обрачуна са старим непријатељима
свога народа. Успоставио је пријатељске односе са Ригом и дозволио францисканцима
да проповедају у његовој земљи. Ипак, многи францисканци су пострадали, како за
време Гедимина тако и за време његових непосредних наследника на литванском
трону. Ситуација се променила када је на трон дошао Јагело (1377-1434). Ратујући
против Тевтонаца, Јагело је тражио помоћ од Пољака који су као услов савезништва
поставили Јагелово крштење и женидбу са принцезом Јадвигом, наследницом пољског
престола. Овом женидбом створена је Пољско-литванска унија, једна од највећих
европских сила тог времена. У сваком случају, Јагело се крстио у Кракову 1386. године.
У Вилњус се вратио са многим пољским свештеницима, францисканац је постао први
епископ Вилњуса, пагански храмови су уништени и Литванија је убрзо постала
номинално хришћанска земља. Наравно, овако брза конверзија није могла произвести
убеђене хришћане, тако да су се чак у 17. веку језуити у Литванији жалили на паганске
праксе у народу.

2.9. Западно хришћанство: Покушаји обраћања Јевреја

Јевреји су били раштркани по многим крајевима средњовековне Европе. Где год

да су се нашли, чинили су посебну верску и националну заједницу. Претежно су
живели у градовима и нису настојали да постану део земљорадничког феудалног
система, делимично и због тога што су им хришћани често онемогућавали да поседују
земљу. Јевреји су се окренули другим занимањима; многи од њих постали су трговци,
зајмодавци, лекари, учитељи, итд. Под римском владавином Јевреји су претежно
слободно практиковали своју веру, као и у хришћанским и муслиманским

63
наследницима римских земаља. Повремено су се, међутим, дешавале присилне
конверзије када су појединци или читаве јеврејске заједнице прихватале нову веру.
Западно хришћанство је заузимало различите ставове према Јеврејима: од
пријатељства, толеранције и индиферентности до присилних конверзија. Клир је
умногоме утицао на државну политику према Јеврејима, док се међу обичним људима
често развијала и чак експлозивно испољавала нетрпељивост према њима.
Први забележен случај насилног покрштавања Јевреја долази из друге половине
6. века, када је Фереол, епископ галског града Узеса, био оптужен пред краљем због
претераног пријатељства према јеврејској популацији у којој је мисионарио. Након тога
је Јеврејима понуђено да се крсте или да буду прогнани, па су многи прихватили
хришћанство. Сличан случај се десио и у Оверњи, где је епископ Авитус крстио једног
Јеврејина и због тога претрпео увреде од његовог сународника. Хришћани су у бесу
уништили локалну синагогу, што је преплашило Јевреје; једни су се крстили, док су
други побегли у Марсеј. Познато је да су за време папе Григорија Великог (590-604)
епископи подстицали насиље према Јеврејима у Галији, Италији, Сицилији, итд. Папа
је такође настојао да обрати Јевреје али се противио насилним методима и опомињао
епископе да их не употребљавају.
Отприлике у исто време у визиготској Шпанији подузимане су антијеврејске
мере. Краљ Рекаред (586-601) нагласио је репресивне законске одредбе против Јевреја,
док је Сисебут (612-621) наредио да се сви Јевреји крсте под претњом прогонства и
одузимања имовине. Неки Јевреји су се потчинили овој наредби док су други
потражили уточиште у Галији и Африци. Занимљиво је да је Исидор Севиљски,
најистакнутији шпански прелат тог времена, био противник оваквих мера, што је и
озваничено као црквени став на Четвртом сабору у Толеду 633. године: хришћанство се
може прихватити једино добровољно, без било какве присиле. Ипак, од обраћених
Јевреја очекивало се да остану у Цркви. Девети сабор у Толеду 655. године одредио је
да сви крштени Јевреји проводе све јеврејске и хришћанске празнике у присуству
епископа да би се проверило да ли заиста поштују хришћанство уместо своје старе
вере. Штавише, пред крај 7. века одређено је да сви Јевреји на Иберијском полуострву
буду поробљени а да се њихови синови, када напуне седам година, одводе од њих и
васпитавају у хришћанском духу.
Рани муслимански владари Шпаније били су претежно толерантни према
Јеврејима, а потом су из Африке у 13. веку дошли Алмохади који су у својим областима
забранили практиковање јудаизма и хришћанства. Многи Јевреји су побегли у

64
хришћанске државе у којима је кроз 12, 13. и 14. век владало златно доба шпанских
Јевреја. Сада су они заузимали битне позиције на дворовима хришћанских краљева и
племића, а у њиховим рукама је неретко било и управљање државним финансијама. Са
ових позиција Јевреји су помогли у протеривању муслиманских освајача из Шпаније,
на чему су им краљеви били изузетно захвални. Међутим, привилегије које је због ових
заслуга уживала све већа јеврејска популација изазвале су негодовања хришћана. Већ у
13. веку започете су репресије, нпр. у виду обавезног јеврејског присуства
хришћанским беседама, док су се у 14. веку дешавали читави масакри и присилна
крштавања. Почетком 15. века је јужно од Пиринеја проповедао предани мисионар
Винсент Ферер (1350-1419) који је наводно крстио више хиљада Јевреја. Ови
обраћеници су се потом и сами трудили да преведу своје сународнике у хришћанство.
Велики број обраћених је, међутим, изазвао нове проблеме: конвертити су били
ослобођени одређених пореских обавеза и почели су заузимати истакнуте позиције у
црквеној и државној администрацији, што је изазвало народну љубомору и оптужбе да
конвертити и даље тајно практикују јудаизам. Због тога је 1478. године у областима
краља Фернанда II (1468-1516) и Изабеле I установљена Инквизиција, тј. црквени суд
који је испитивао постојање јереси међу јеврејским хришћанима. Већ 1492. године
поменути владари су захтевали од свих Јевреја да се крсте или да напусте њихове
земље. Они који се нису крстили нашли су уточиште у Навари, Напуљу и Португалу,
мада су и тамо били присиљавани да пређу у хришћанство.

2.10. Источно хришћанство: Јустинијанови мисионарски подухвати

Иако је Западно римско царство пало 476. године, западно хришћанство је

наставило да постоји и успешно се проширило међу освајачима и народима који до тада
нису имали никаквог додира са Црквом. С друге стране, Источно римско царство или
Византија, иако је наставило да постоји до 1453. године, није покренуло већу
мисионарску експанзију источног облика хришћанства. Постојали су многи разлози за
такво стање, нпр. они географске природе. На југу се налазила непроходна Сахара, на
југоистоку Арабија из које ће ускоро потећи исламска најезда, а на истоку је била
Персија која се чврсто држала зороастријанизма и третирала хришћанство као религију
свог традиционалног непријатеља. Осим тога, са истока су непрестано долазили
освајачки народи који су обично прво пустошили Византију, а тек након тога кретали
даље ка западу. Тако се мисионарски утицај Византије осетио само на Балкану, те

65
северно и источно од Црног мора. Други битан фактор који објашњава слабост
источног мисионарства је експлозивно ширење ислама – религије која није била прости
политеизам разних источних освајача већ је наступала као финално Божије откривење,
веће од хришћанског. Као трећи фактор може се навести однос Цркве и државе у
Византији: за разлику од Запада, где је Црква била мање везана за државу и тако
омогућавала мисионарске подухвате независне од политичких интереса (макар у
одређеним случајевима), на Истоку је Црква била мање-више потчињена држави и њен
мисионарски импулс често се (мада не и увек) подударао са политичким интересима
Византије. Другим речима, Црква на Западу је била унеколико слободнија да изрази
своју мисионарску природу. На крају, треба нагласити и да на Истоку није постојала
личност са папским ауторитетом која би регулисала мисије, како је то, нпр. на Западу
чинио Свети Григорије Велики.
У 6. веку, а нарочито током владавине цара Јустинијана I (527-565), Византија се
опоравила и успела да поврати одређене територије које су раније освојили Германи,
што се одразило и на мисију. Наиме, Јустинијан је сањао о обнови римске славе и
ослобођењу традиционално римских територија од варавара, што му је пошло за руком
у Сицилији, појединим острвима у западном Медитерану, као и већини северне
Африке, Шпаније и Италије. Поред тога, Јустинијан је био и предани хришћанин који је
настојао да оствари религијско јединство унутар царства, као и да прошири
хришћанство преко римских граница. Да би остварио први циљ, Јустинијан је одлучио
да се суочи са остацима паганизма, који је у то време постојао међу одређеним
круговима образоване аристократије и у руралној популацији. Због тога је Јустинијан
пооштрио законе против паганизма и чак затворио познате атинске школе философије.
Пагани су били нарочито бројни у западним деловима Мале Азије, где је, уз цареву
подршку, проповедао Јован Ефески (507-586). Иако је припадао сиријским
монофизитима, Јован је током боравка у Цариграду стекао Јустинијанову наклоност,
због чега му је овај поверавао многе мисије. У Малој Азији је наводно крстио више
хиљада пагана. На острву Филе на реци Нилу Јустинијан је порушио паганске храмове
и ухапсио жречеве. Храм бога Амона у једној египатској оази такође је био срушен и
уместо њега је изграђен храм Пресвете Богородице. Без обзира на овакву антипаганску
политику, Јустинијан није успео да у потпуности уништи култ старих богова, с обзиром
да је познато да се он задржао све до 9. века у Лакедемонији.
Године 533. је познати Јустинијанов војсковођа Велизар отпочео са својом
флотом напад на Вандале у северној Африци. Убрзо је византијска власт успостављена

66
на подручјима данашњег Туниса, Алжира и Либије, као и на јужним обалама
Гибралтара. Вандали су фаворизовали аријанце и донатисте, али су их византијске
власти протерале већ 534. и 535. године, запленили њихове храмове и вратили их
православнима, синагоге су преобраћене у цркве и Јеврејима је забрањено да поседују
хришћанске робове. Берберска популација није била потпуно христијанизована чак ни
пре вандалског освајања, тако да су наставили паганске праксе и у Јустинијаново
време. Познато је, међутим, да су бар две берберске групе прихватиле православље, и
то у пределима Либије. Њихове конверзије настављене су и после Јустинијанове смрти,
тако да је до почетка 8. века, када су муслимани преотели северноафричке територије,
ту живела претежно хришћанска популација. Ипак, дуга донатистичка криза, као и
аријанска власт Вандала, ослабиле су северноафричко православље, због чега оно по
успостави византијске власти није дало значајније теологе који би се могли поредити са
Кипријаном, Августином, итд. Вероватно је и због ове слабости хришћанство у
северној Африци релативно лако пало пред агресивним исламом.
Током Јустинијанове владавине хришћанство се проширило и кроз долину Нила,
након чега ће у потоњим вековима да уследи ширење хришћанства у Нубији, Судану и
Етиопији. Већ је у ранијем периоду египатско хришћанство развило посебне језичке и
црквене карактеристике, а у 5. и 6. веку се томе може придодати и прихватање
монофизитизма који је постао снажан и у Палестини и Сирији. Логичан исход тога
јесте да се уз Нил проширило монофизитско хришћанство.
Није познато када је хришћанство први пут стигло у Нубију, земљу која се
налазила јужно од Египта и која је, као и Египат, имала високо развијену културу. Све
до 5. века ова земља је обично описивана као претежно паганска, мада из Јустијановог
времена постоје извештаји о хришћанским заједницама у Нубији. Прва озбиљнија
мисија десила се управо током Јустинијанове владавине и изгледа да су истовремено у
Нубију стигли и православни и монофизитски мисионари. По предању, стари
монофизитски свештеник Јулијан имао је жељу да мисионари међу номадима источно
од Тиваиде, па се обратио за помоћ царици Теодори која је гајила симпатије према
монофизитима. Она му је пружила неопходну помоћ, али је Јустинијан, симпатизер
православних, пожелео да православни мисионаре у тим крајевима. Теодора се
потрудила да први стигне Јулијан који је наводно провео две године у Нубији, где је
пријатељски дочекан, и покрстио многе пагане, потом их предавши на духовну бригу
епископу острва Филе. У међувремену су у Нубију стигли и православни мисионари.
Нису наишли на добар пријем међу обраћенима у монофизитство па су се запутили у

67
друге крајеве Нубије где су и они остварили добре мисионарске резултате. Године 566.
је монофизитски патријарх Теодосије поставио за епископа Нубије извесног Лонгина,
којег је раније фаворизовала и царица Теодора. Упркос препрекама које су му наводно
стварали православни, Лонгин је најзад успео да стигне у Нубију. Ту је подигао цркву и
рукополагао домаће свештенство. По другом доласку у Нубију, око 580. године, успео
је да обрати још један нубијски народ који је живео даље према југу. Није познато да ли
су и после Лонгина вршени битнији мисионарски подухвати у Нубији. У сваком
случају, локални хришћани остали су у црквеном општењу не са православнима него са
монофизитским Коптима, чији је патријарх посвећивао нубијске епископе.
Што се тиче Етиопије, већ је у првој половини 4. века држава Аксум, историјско
језгро ове земље, примила хришћанску веру. До краја 5. века аксумско хришћанство је
постало монофизитско. Штавише, Етиопија је постала заштитник монофизита у
суседној Арабији и познато је да су 525. године Етиопљани војно интервенисали у
јужној Арабији због прогона тамошњих хришћана. Црква је током 6. и 7. века
наставила да напредује и одржавала је блиске контакте са Коптима у Египту. Међутим,
од 7. до 13. века постоји веома мало података о њиховој историји. Знамо да су их
нападали муслимани и пагани, као и да је у 10. веку Јудита, принцеза јудејске вере,
постала господарица земље, уништила Аксум и аксумско хришћанство. Њени
наследници су били хришћани који нису били следбеници аксумске традиције. У 13.
веку на престо долази династија која је наводно потицала од цара Соломона и савске
царице, што је подразумевало и обнову црквених односа са Коптима. Преузета је
хришћанска литература из Египта, а коптски монаси су превели Нови Завет на један од
локалних језика. Занимљиво је да етиопско хришћанство није било мотивисано да
производи сопствену црквену литературу.
Познато је да су се током Јустинијанове владавине ка истоку ширили и
јаковитски хришћани. На Кавказу су живели и Абазги који су у међувремену
прихватили хришћанство па им је Јустинијан саградио цркву. Из тог краја су на
византијски двор често долазили евнуси; Јустинијан је наводно послао једнога од њих
назад и заповедио им да прекину праксу претварања младића у евнухе. Херули,
германски народ који је нешто раније прешао Дунав и настанио се на римским
територијама, такође су прихватили хришћанство под Јустинијановим утицајем.
Јустинијан је послао епископа Готима који су живели око реке Дона, мада није познато
да ли су они пре тога били аријанци или пагани.

68
 2.11. Источно хришћанство: Бугарска и Србија

Још су у Јустинијаново време у балканске области често упадали нехришћански

народи, а ситуација се након Јустинијанове смрти додатно погоршала. Заузета ратовима
са Персијом и муслиманима, Византија једноставно није могла да сачува своје
балканске границе. У другој половини 6. и током 7. века Авари и Словени су
константно полазили у походе на Балкан и Грчку. Словени су чак подизали сталне
насеобине све до Пелопонеза и чак у Малој Азији. Њихова асимилација и
христијанизација одвијала се постепено, тако да су у одређеним подручјима Грчке
Словени чак до 15. века чинили засебне етничке групе. С друге стране, у другој
половини 7. века на Балкану су своју државу формирали Бугари, туркијски народ који
се временом утопио у бројније словенско становништво, а тај процес је био повезан са
њиховим обраћањем у хришћанство.
Византијско хришћанство доживело је препород у 9. веку након завршетка
иконоборачке кризе. Из интелектуалног препорода изашло је много истакнутих фигура,
међу којима се истицао велики патријарх Фотије (858-867; 877-886). Управо је
захваљујући Фотију византијско мисионарство остварило значајне плодове у 9. веку, и
то под патронатом ћесара Варде, ујака цара Михаила III Аморијца (842-867). Цара је
867. године убио Василије, човек јерменског порекла који је основао династију
Македонаца и владао Византијом од 867. до 886. године.
Један од најзначајнијих процеса христијанизације у овом периоду извршен је
међу Бугарима. Тај подухват се почеком 9. века чинио мало вероватним, с обзиром да
су Бугари и њихови словенски савезници, нарочито под вођством кана Крума (803-814)
наносили озбиљне поразе Византинцима, нпр. 811. године када је у борби убијен
византијски цар Никифор I (802-811), а Крум је од његове лобање направио пехар за
вино. Крумова смрт није зауставила бугарско напредовање и ратна срећа је у наставку
9. века претежно била на њиховој страни. Као и у бројним другим случајевима, и у
овом се десило да су примитивнији освајачи прихватили културу покореног народа
који се налазио на вишем ступњу културног развоја. Хришћанство је свакако
преживело у областима које су Бугари освојили од Византије и постепено се ширило и
међу њиховим становништвом и владајућом класом. Процес конверзије дошао је до
врхунца за време владавине кнеза Бориса I (852-889) који се крстио 864. године. С
обзиром да су се Бугари на два фронта сусретали са хришћанским силама, ово крштење
и није превише изненађујуће. Наиме, Бориса је поразио Лудвиг II Немачки (817-876) и

69
извршио на њега притисак да се крсти, тј. да прихвати западни облик хришћанства, што
се није много свиђало Византинцима који су у томе видели снажење каролиншког
утицаја на њиховим границама. Док је бугарска војска помагала Лудвигу Немачком,
Византинци су упали у Бугарску. Борис није имао другог избора осим да се приклони
Византији, прихвати крштење по источном обреду и призна врховну власт цара
Михаила III. Борисови изасланици крштени су у Константинопољу, а Фотије је послао
свештенике у Бугарску да крсте Бориса. Убрзо се десила побуна великаша, вероватно
због незадовољства новом вером и византијском влашћу, коју је Борис крваво угушио.
Иако је по Борисовом крштењу у Бугарску дошло много грчких и јерменских
мисионара, изгледа да је конверзија народа ипак била само површна, с обзиром да је
наводно чак до 18. века ту опстало поштовање врховног словенског божанства.
Борис није хтео да на црквеном плану зависи од Византије. Пошто је Фотије
одбио његов захтев за аутокефалношћу Цркве у Бугарској, Борис се 866. године
обратио Лудвигу Немачком и папи Николи I (858-867). Папа је спремно одговорио и
послао два епископа у Бугарску да наставе крштење становништва. Међутим, ни папа
није одговорио на Борисов захтев за аутокефалном архиепископијом у Бугарској.
Разочарани Борис се поново обратио Константинопољу где је сада на царском трону
седео Василије I Македонац, а на патријарашком Василијев фаворит и Фотијев
конкурент Игњатије (847-858; 867-877). На Цариградском сабору 870. године,
патријарх Игњатије је посветио бугарског архиепископа и послао га са десет епископа у
Бугарску. Латински клир се потом повукао.
У процесу стварања бугарске црквености за претежно словенску популацију,
Борису је помоћ стигла из Моравске. Тамо су Света браћа Кирило и Методије већ
развили словенску писменост и богослужење. Након Методијеве смрти, немачко
свештенство, које се жестоко опирало употреби словенског језика у Цркви, прогнало је
његове и Кирилове ученике који су били васпитани управо у словенској црквеној
култури. Изгнаници су побегли у Бугарску, где их је Борис топло дочекао. Један од
ових ученика – Климент Охридски – ишао је по Борисовој заповести у Македонију да
христијанизује тамошње Словене. Ту је Климент основао школу словенске писмености,
с циљем превођења свештених књига на словенски језик. Истовремено су ученици
Свете браће развијали монаштво међу Словенима, па се чак и Борис по силаску са
престола замонашио у манастиру Светог Пантелејмона.
По Борисовој абдикацији, на власт је дошао његов син Владимир (889-893).
Уследила је реакција против Борисове политике и хришћанства, због чега је Борис

70
убрзо изашао из манастира, скинуо Владимира са престола и поставио свог другог сина
Симеона (893-927), образованог у Константинопољу, за владара Бугарске. Симеон је
подстицао даље превођење црквене литературе са грчког на словенски и стварање
бугарске хришћанске књижевности. Захваљујући томе, словенска писменост и
црквеност се из Бугарске, а не из Моравске, проширила у остатку словенског света.
Угледајући се на Византију, Симеон је настојао да уреди државну и црквену
администрацију по константинопољском моделу; зато је Цркву у Бугарској прогласио
за патријаршију и прогласио се за цара, што свакако није наишло на одобравање у
Константинопољу. У сваком случају, током Симеонове владавине христијанизација
Бугара је била завршена.
Хришћански мисионари су међу Србе долазили још за време цара Ираклија (610-
641), мада се не може са сигурношћу рећи колико је њихова мисија била ефикасна. У
другој половини 9. века, византијски цар Василије I Македонац је потукао српске
пирате са ушћа Неретве и приморао их да приме крштење. Српски кнез Мутимир (око
850-891) ступио је у савез са Василијем и тражио од њега мисионаре, који су ускоро
стигли у српске земље и започели процес конверзије. Ово је, свакако, био резултат
учвршћивања византијске власти дуж далматинске обале. Са византијским утицајем је
дошло и источно хришћанство, док је из Македоније дошла словенска писменост.
Религиозни живот Срба умногоме је зависио од политичких прилика њихових
тадашњих суседа. Током Симеонове владавине у Бугарској, доминантан је био
словенски утицај, док је после његове смрти Византија дошла у први план и тиме је
оснажен хеленистички утицај. Латинско хришћанство је вршило утицај из приморја.
Српски владар Михаило Војислављевић (око 1050-1081) се 1077. године прогласио за
краља и током следеће године добио од папе потврду краљевског достојанства. Ипак,
српски народ се током 12. и 13. века дефинитивно определио за источно а не за западно
хришћанство. Срби су се определили за источно хришћанство, тј. православље,
првенствено захваљујући Светом Сави, рођеном око 1175. године, који се у младости
замонашио на Светој Гори. Савин отац, Стефан Немања, абдицирао је 1196. године и
потом се замонашио; заједно са Светим Савом, обновио је светогорски манастир
Хиландар који је постао центар српског духовног живота. Ту су се образовали и
духовно усавршавали многи будући архиепископи и патријарси Српске Цркве, а сам
Свети Сава је путовао по својој родној земљи и поучавао људе у православној вери.
Након крсташког освајања Константинопоља 1204. године и снажења
пропаганде Римокатоличке цркве, латински утицај се осетио и у Србији. Стефан, брат

71
Светога Саве, примио је од папе краљевску круну. Међутим, то није значило српско
окретање западном хришћанству; Свети Сава је 1219. године у Никеји издејствовао
аутокефалност за Цркву у Србији – Жичку архиепископију. Сам Сава постао је њен
први архиепископ који је, по повратку у Србију, учврстио Србе у православној вери до
данашњег дана.

2.12. Источно хришћанство: Руси

Хришћанство је дуго времена лагано ширено на подручјима данашње јужне

Русије и Украјине. Ту је проповедао прогнани антропоморфит Авдија, било је
хришћанских Гота, а касније и Хазара. Најзад, доминантна политичка сила у региону
постала је руска држава која се формирала око Кијева. За христијанизацију Руса
интересовао се патријарх Фотије, у чијем се писму из 860-их година помиње да је
организовао мисију међу Русима и да су обраћеници тражили за себе епископа. Цар
Василије I и патријарх Игњатије такође су послали једног епископа као мисионара међу
Русе и овај је наводно обратио многе од њих. Тако се до средине 10. века у Кијеву
могло наћи много хришћана. За време варјашког кнеза Игора Рјуриковича (912-945),
који је био многобожац, хришћани у Кијеву су били толерисани и имали су бар једну
цркву. Његова жена Олга је, међутим, постала хришћанка. Током 950-их година
путовала је у Константинопољ и ту била крштена, вероватно 957. године или раније.
Наиме, Олга је од 945. до 960. била регент, све док њен син Свјатослав (945-972)
није дорастао за преузмање престола. За то време је оснажила хришћанску заједницу у
Кијеву и 959. године тражила од немачког владара Отона I епископа и свештенике за
мисију у њеном народу. За ту дужност био је одређен извесни Либертије који је умро
пре почетка мисије, па је на ту дужност уместо њега постављен Адалберт, потоњи
епископ Магдебурга. Он се у Кијеву суочио са снажном паганском реакцијом па се
вратио назад без икаквих резултата. Свјатослав није био претерано заинтересован за
хришћанство; будући типичан викинг, више се интересовао за војне походе против
Хазара и Бугара. Погинуо је 972. године, а наследио га је најстарији син Јарополк (972-
978), кога је пак збацио његов брат Владимир Велики (980-1015). Током Владимирове
владавине Руси су и званично прешли у хришћанство.
По предању, Владимира су посетили представници ислама, јудаизма, грчког и
латинског хришћанства. На Владимирове изасланике је најснажнији утицај оставило
богослужење у Светој Софији у Константинопољу, због чега се он определио за грчко

72
хришћанство. Без обзира на тачност овог извештаја, прихватање грчког хришћанства је
било логично, с обзиром да је најближа политичка сила била Византија и
Константинопољ је био за Кијев изузетно важан трговачки град. Такође, вероватно је
највећи број хришћана у његовој држави већ практиковао грчко хришћанство. Није
сигурно када је тачно Владимир прихватио хришћанство, али најчешће се помиње 987.
година. Грчки клир је у Кијев дошао заједно са Аном Порфирогенитом, принцезом из
византијске владарске породице; брак између ње и Владимира је још један
претпостављени разлог за његово примање хришћанства. У сваком случају, Владимир
је под њеним утицајем подстицао христијанизацију Кијевске Русије. Уништио је идоле
у Кијеву и наредио да се целокупно становништво окупи на реци да би примили
крштење. Подизао је цркве и манастире и слао мисионаре у све крајеве своје државе да
прошире хришћанску веру. Тако је, нпр. епископ Херсона, града на Криму, покрстио
Новгород 991. године. До краја Владимирове владавине, Русија је имала три
епископије.
Владимира је наследио његов син Свјатополк (1015-1019) ког је подржавао
пољски владар Болеслав Храбри (992-1025), заступник западног хришћанства. Могуће
је да би руско хришћанство, да се Свјатополк дуже задржао на престолу, потпало под
одлучујући римски утицај. Ипак, у сукобима око престола победио је други
Владимиров син Јарослав (1019-1054) који је био привржен источном хришћанству. Он
је подстицао превођење грчке литературе са грчког на словенски, подизао је цркве и
манастире и чак ударио темеље развоју руске црквене музике. За његово време је на
сабору локалних епископа за митрополита кијевског изабран Иларион, први Рус који је
заузео ту катедру. Хришћанство је наставило да се шири, примарно из епископских
центара и преко монаха. Тако су, нпр. монаси из Новгорода у 12. веку проширили
хришћанство у области Вјатке, западно од Перма.
Конверзија Руса је, као и у бројним другим случајевима, била претежно
номинална. Владајућа класа је наизглед само формално прихватила хришћанско име, а
ситуација није била много боља ни у народу. Два су епископа, нпр. прогнана са својих
катедри због покушаја увођења поста. Разлог томе није просто незаинтересованост
руског народа за хришћанство већ, пре свега, чињеница да су многи архијереји били
Грци који, наизглед, нису били претерано заинтересовани за учење локалног језика и
обичаја, па тако ни за истинску христијанизацију руских народних маса. Такође,
епархије су биле толико велике да једноставно није било могуће адекватно њима

73
управљати. Парохијски свештеници нису били образовани; бирао их је народ, епископи
рукополагали и остављали им у дужност искључиво исправно вршење богослужења.
Промена долази са монголском инвазијом. Најпре је она имала катастрофалан
ефекат на Цркву, али је потом довела до снажења црквеног утицаја у руском народу и
до ширења хришћанске вере. Насупрот монголским освајачима, Руси су своју оданост
поклонили Цркви. Она је била једина институција око које су се Руси под монголском
паганском, а касније и исламском влашћу могли ујединити. Тако је припадност
православљу постала национална одлика. Штавише, након пада Константинопоља
1453. године Руси су себе доживљавали као истинске наследнике Римске империје и
развила се идеја о Москви као „трећем Риму“.
Током монголског периода десила се и територијална експанзија руског
хришћанства. У 13. веку основана је епископија у Сарају, престоници Златне хорде,
мада она није имала мисионарске задатке и обраћено је релативно мало Монгола.
Уместо тога, хришћанство се ширило на северу. Многи монаси повлачили су се у
северне шуме и ту оснивали испоснице и манастире. Често су око ових манастира
ницале насеобине, а из њих су даље ширени хришћанство и руска култура, нпр. међу
појединим финским племенима. Најпознатији од свих мисионара у овим пограничним
областима на северу био је Свети Стефан Пермски (1340-1396) који је од младости
маштао о обраћању Зирјана, финског народа који је живео североисточно од Москве.
Такође, врло рано је знао и њихов језик. Замонашио се, саставио зирјанско писмо и
превео на њихов језик богослужбене књиге. Срушио је паганске идоле и наводно
показао надмоћ хришћанског Бога у такмичењу са зирјанским жрецом, што је олакшало
мисију у народу. Многе Зирјане је крстио, основао манастире и почео да образује
домаће свештенство. Евентуално је постао и њихов епископ, штитећи своју паству од
појединих непријатеља из Москве и Новгорода, као и од паганских нападача.
Стефаново дело настављено је и после његове смрти. Тако је, нпр. 1463. године епископ
Јован крстио једног од локалних владара у Перму, заједно са његовим народом, мада је
паганизам у тој области опстао више од једног века након Стефанове смрти.
Познато је да је у 14. веку један монах из Новогорода мисионарио међу
Лапонцима. У другој половини 15. века ова мисија је проширена и имала је центар на
једном острву у Белом мору. Такође, у 14. веку руски мисионари су проповедали и
ближе Новгороду, конкретно острвљанима на језеру Ладога. У 15. веку је и из
епископије у Рјазану вршена мисија међу паганима у тој области.

74
 2.13. Несторијанско хришћанство: Персија, централна Азија, Кина, Индија

Док је у Римској империји хришћанство постало државна религија, оно је у

Персији остало религија мањинске, сиријакофоне заједнице. Хришћански верски
поглавари источно од Византије налазили су се најпре под врховном влашћу
зороастријанистичких Сасанида, а затим и под муслиманским Арапима. Персијски
хришћани су евентуално прихватили несторијанску форму хришћанства и тако се
дистанцирали од Цркве у Римској империји. Управо је несторијанско хришћанство
заслужно за мисије у централној Азији, Индији и Кини. У 6. веку је у сиријакофоно
хришћанство ушао и битан монофизитски елемент, захваљујући епископу Јакову
Барадеју (500-578). Јаковљева лична мисија била је стварање посебног монофизитског
клира, због чега је путовао од Низибије до Александрије и рукополагао бројне епископе
и свештенике. По њему је ова група монофизита понела име „јаковити“. С обзиром да
су били прогоњени у Римској империји, пронашли су уточиште у Персији. Поседовали
су важну монашку заједницу у Мар Матају, северно од Мосула. Јаковитски мисионари
примарно су се сконцентрисали на хришћанске заробљенике у Персији, мада је било
случајева обраћања зороастријаниста. Један од њихових митрополита је због тога
мученички пострадао. У сваком случају, јаковити су током 7. века у Персији развили
посебну црквену организацију и добили државно признање. Ипак, никада нису били
толико бројни као персијски несторијанци. У истом региону постојао је и одређен број
православних (или мелкита) који због повезаности са Римском империјом нису
уживали никакве привилегије све до успоставе исламске власти. У 11. веку, муслимани
су наредили да и јаковити и мелкити буду потчињени несторијанском католикосу.
Несторијанци су, наиме, били најбројнији у подручјима источно од Еуфрата, са
најразвијенијом црквеном организацијом. Као и у случају римских папа и
константинопољских патријараха, и међу несторијанским католикосима само су они
најенергичнији подстицали активнију мисионарску делатност.
Током сасанидске власти у Персији, дешавали су се повремени преласци из
зороастријанизма у хришћанство. Наводно је један од епископа које је рукоположио
Јаков Барадеј крстио сина персијског цара Хозроја I (531-579). Дешавало се и да
зороастријанистички маги пређу у хришћанство, а један од њих по имену Мар Аба био
је изузетно заслужан за реформу несторијанског хришћанства. Уколико су се
припадници владарског сталежа крштавали, може се претпоставити да је било и
конверзија обичног становништва. Упркос томе, као и до 6. века, у Персији је

75
хришћанство било уско везано за сиријску културу и није се превише ширило међу
иранском популацијом. Значајно је, пак, то што је ова мала хришћанска заједница у
Месопотамији дала велики број лекара, трговаца и уметника. Након што је у 7. веку
ислам освојио ова подручја и пошто је успостављен Абасидски халифат у 8. веку са
престоницом у Багдаду, хришћани су опстали у заједницама са сопственом
организацијом и посебним грађанским статусом. Изгледа да су уживали бољи статус
под муслиманима него под зороастријанистима. Штавише, хришћани су заузимали
изузетно важне позиције на владарском двору и учили освајаче грчкој философији и
уметности. Пошто су и раније били трговци, персијски хришћани су и под
муслиманима наставили да практикују ово занимање, а са трговцима су на далека
путовања често полазили и мисионари. Веру су ширили претежно у областима до којих
није допирала исламска власт, с обзиром да због смртне казне у случају апостазије
муслимани нису могли прелазити у хришћанство. Несторијански мисионари су,
пратећи трговачке путеве, стигли чак до Кине и Индије.
У централној Азији, тј. северно од Персије и источно од Каспијског језера,
хришћанство је такође имало дугу историју. Већ је у 4. веку град Мерв имао свог
епископа, а од 6. века ова катедра је постала митрополија. У истом веку је и Херат
постао митрополитско седиште. Крајем 5. века писани су извештаји о постојању
хришћана међу Хефталитима (Белим Хунима) и Турцима. У 6. веку су међу ове народе
дошли несторијански епископи и мисионари. Крајем 8. века је несторијански патријарх
Тимотеј (780-823) писао да је турски краљ постао хришћанин и да је у његову земљу
поставио митрополита. Исти Тимотеј писао је да је слао многе епископе који су
крстили народе јужно и источно од Каспијског језера. Током више од два века
хришћанство је добро напредовало у овим крајевима и могло се помислити да ће
постати доминантна религија. Јужно од Балхашког језера откривено је много
хришћанских гробова који потичу из периода од 9. до 14. века, што сведочи о
учвршћеној хришћанској заједници. Главни конкурент хришћанства у овим
подручјима, међутим, било је манихејство, са седиштем у Самарканду. Овој религији је
одлучујући ударац задао ислам који се већ у 8. веку почео ширити источно од Персије,
а у 13. и 14. веку однео је дефинитивну победу и над хришћанством.
Након што се хришћанство проширило у долинама река Аму Дарје (Оксуса) и
Сир Дарје (Јаксарта), убрзо је било пренето и у долину реке Тарим, северно од планине
Тиен Шан, а одатле и у Кину. Једно од најстаријих сведочанстава о историји кинеског
хришћанства је тзв. Несторијанска плоча, подигнута 781. године близу Чанг'ана,

76
тадашње кинеске престонице. Запис на плочи говори како је 635. године у Кину из
Дачина (Сирије) стигао мисионар Алопен. Цар династије Танг по имену Таизонг (626-
649) пријатељски је дочекао Алопена и након инспекције хришћанских списа дозволио
му да проповеда ђингђиао („светлу религију“) у његовом царству. Наводно је исти цар
наредио да се у Чанг'ану подигне манастир за хришћанске монахе. Мисија је
напредовала, тако да се већ у 8. веку помиње хришћанска митрополија у Кини, а поново
и у 9. веку. Цветање кинеског хришћанства се подударало са успоном династије Танг у
коју су са бројним страним изасланицима и трговцима стизале и разне религије, нпр.
ислам, јудаизам, манихејство и зороастријанизам. Ипак, ниједна од ових религија није
се успешно проширила у кинеском народу, првенствено због већ утврђених и изузетно
комплексних система конфуцијанизма, таоизма и будизма. Хришћански клир је, осим
тога, претежно био сачињен од странаца, што није омогућило да кинеско хришћанство
стане на чврсте ноге. Због тога је едикт убеђеног таоисте цара Вузонга (840-846) из 845.
године, усмерен против будиста и хришћана, задао ударац кинеском несторијанству од
којег се оно никад није опоравило. До краја 10. века, хришћанство у Кини је наводно
било искорењено. Ипак, познато је да су бројни хришћани током 11. и 12. века опстали
на северним и источним кинеским границама, међу некинеским народима, а касније су,
током монголске инвазије, хришћани још једном, мада краткотрајно, успели да обнове
своју веру у Кини.
Према муслиманским и кинеским изворима, хришћана је у 9. веку било у
кинеском делу Туркестана, тј. у данашњем Синкјангу. Тада су хришћани живели
претежно у градовима, али се почетком 11. века хришћанство проширило и међу
тамошњим номадима. Митрополит Мерва је 1009. године писао несторијанском
католикосу да је поглавар Кераита, турко-монголског народа, током лова запао у
снажну снежну олују и доживео јављање хришћанског светитеља који му је обећао
помоћ уколико се овај крсти. Поглавица је пристао и светитељ га је извео из олује.
Захваљујући хришћанским трговцима, поглавица је научио хришћанске молитве и
добио Свето Писмо, а потом су стигли свештеници који су крстили њега и његов народ.
Није сигурна историчност овог предања, мада је познато да су у 13. веку Кераити били
хришћани. Такође, у 13. веку су хришћанство исповедали и Онгуди, татарски народ,
као и поједини Ујгури. Није познато како је хришћанство стигло међу ове народе.
Године 781. је несторијански патријарх Тимотеј планирао постављање митрополита у
Тибету, што значи да је и међу Тибетанцима вероватно већ било хришћана.

77
 Хришћанство је у Индији остварило боље резултате него у Кини. Ту су
постојале многе хришћанске заједнице које су временом формирале засебну касту, али
које нису показивале превелики мисионарски жар и зато нису оствариле већи утицај на
домаћи хиндуизам. Хришћана је, ипак, ту било више него у Кини, примарно због мање
удаљености од хришћанског света и због трговачких веза са Персијом, Месопотамијом
и Александријом. О историји индијских хришћанских заједница до доласка
Португалаца у 16. веку немамо много података. Крст, који је пронађен у 16. веку у
близини Мадраса (данашњи Ченај), садржи запис на пахлавију (средњеперсијском
језику) и потиче из 7, 8. или 9. века. Други крст из Траванкора потиче из 10. века. Још
неколико археолошких налаза сведочи о постојању персијског, тј. сиријског
хришћанства у јужној Индији. Марко Поло у 13. веку помиње хришћане и цркву Светог
Томе у Маилапуру. Према још неким извештајима, може се закључити да су
несторијанци до 15. века били раштркани по читавој Индији, али да су на крају били
сконцентрисани претежно на југу.

2.14. Исламска освајања и хришћански одговори

У 7. веку хришћанство је почело да губи своје територије због експанзије

ислама. Ова религија је тврдила да је најновије откривење и да доноси исправке
хришћанства и јудаизма, агресивно је поступала према другим религијама и претила
смртном казном свакоме ко би се усудио да напусти ислам. До 15. века хришћанство је,
захваљујући исламу, изгубило више него што је добило уништењем паганизма.
Напредак ислама, ипак, није био константан и имао је две фазе. Прва фаза је била у 7. и
8. веку, када су освојене Арабија, Палестина, Сирија, Месопотамија, Персија, Египат,
северна Африка и Иберијско полуострво. Следећих пет векова нису били толико
повољни за ислам и граница између две вере се незнатно мењала. Друга фаза
експанзије почиње крајем 13. и почетком 14. века, захваљујући новоисламизираним
Монголима и Турцима. Отомански Турци су продрли у Европу, покорили
Константинопољ и учврстили ислам на Балкану.
Продор ислама изван Арабије био је омогућен жестоким ратовима између
Византије и сасанидске Персије, који су умногоме ослабили обе државе. Такође,
сиријски и египатски монофизити нису били одушевљени влашћу православних
византијских царева. Одмах по Мухамедовој смрти 632. године, Арапи су напали
Палестину и Сирију и освојили их до 641. године. Убрзо потом, 642. године, пала је и

78
Александрија, а са њом и читав Египат. Године 651. Арапи су покорили Персију.
Византијска власт је слабила и на подручју северне Африке. Картагина је пала 698.
године. Бербери су се убрзо удружили са Арапима и допринели паду скоро читавог
Иберијског полуострва до 713. године. Нешто спорије је текло освајање Сицилије и
предела јужне Италије. Након дугог похода који је почео 827. године, последње
византијско утврђење на Сицилији пало је у арапске руке 902. године. Иако муслимани
у освојеним пределима често нису приморавали хришћане да пређу у ислам, с обзиром
да су хришћани морали да плаћају посебне порезе који су владарима много значили,
временом су бројни поменути предели исламизирани, колико због прелазака у ислам
толико и због насељавања муслиманског становништва.
Ипак, до 9. века је напредак ислама заустављен, а хришћанство се опоравило.
Црква у Византији је, упркос губицима током 7. и 8. века, успела да преобрати
варварске народе који су се доселили на њене територије и да тиме, такорећи,
надокнади оно што је изгубљено. У 10. и 11. веку латинско хришћанство је у своје
редове уврстило Нордијце. Византија је успела да поврати неке територије које су
раније отели муслимани, а на Западу су се почели јављати покрети заинтересовани за
повратак освојених земаља. То је најпре вршено мачем – на Иберијском полуострву,
затим у Италији и Сицилији и кроз крсташке ратове – а након тога су уследили
мисионарски покрети. Чинило се да ће ислам бити савладан, али су у 14. и 15. веку
Монголи и Турци успели да покрену нову офанзиву ислама која је скоро збрисала
хришћанске заједнице источно од Еуфрата и угрозила Балкан.
Крајем 10. и почетком 11. века Византија је искористила слабљење Абасида и
повратила Киликију и Сирију након три века исламске владавине. Том приликом је
известан број муслимана прешао у хришћанство. Такође, 982. године је једно арапско
племе из околине Низибије, око 12 хиљада људи, прешло на византијску територију и
прихватило хришћанску веру. Упркос томе, Селџуци ће у 11. веку поново покренути
експанзију ислама и потиснути Византију до западних делова Мале Азије. Након тога
ће првенствено западни хришћани настојати да потисну ислам из ових традиционално
хришћанских земаља.
Поновно хришћанско освајање Иберијског полуострва процес је који је трајао
око 8 векова. Наиме, у 8. веку се десио и врхунац арапског напредовања и почетак
хришћанског отпора исламу. Арапи су прешли Пиринеје и ушли у јужну Галију, где су
их франачке снаге најпре потукле у бици код Поатјеа 732. године, а Барселона је
поново пала у хришћанске руке 801. године. Хришћански властодршци су, упркос

79
разједињености и међусобним ривалствима, успевали да преузимају земљу од
муслимана. Падом халифата у Кордоби муслимани су остали без центра свог јединства,
тако да незаустављиви хришћански напредак нису могли преокренути ни доласци
Алморавида и Алмохада из Африке. До 13. века муслиманске територије на
Иберијском полуострву биле су сведене на Гранаду. Ту је напредак хришћана
привремено заустављен, све до 1492. године, када је и Гранада капитулирала пред
војском Фердинанда и Изабеле. Током Реконкисте хришћани генерално нису наметали
хришћанство муслиманима у повраћеним територијама; штавише, дозвољавали су им
несметано практиковање ислама, а у Валенсији су били чак толико слободни да су
покушавали да преведу хришћане у ислам. Ипак, многи муслимани су одлучили да се
повуку у северну Африку, док су други прихватали хришћанство. У каснијим фазама
Реконкисте, са хришћанским војскама наступали су и мисионари. На ослобођеним
територијама подизани су манастири који су подстицали долазак хришћанских
колониста и помагали у обраћању муслиманског становништва. Мисионарским жаром
посебно су се истицали доминиканци и францисканци. Последњи алмохадски челник у
Валенсији Абу Заид (1195-1265) прешао је у хришћанство и поклонио своју палату
францисканцима. С друге стране, доминиканац Рајмонд Пенафортски (1180-1275) је уз
помоћ краљева Кастиље и Арагона отварао школе за изучавање арапског и јеврејског
зарад припреме хришћанских мисионара. На његов захтев је Тома Аквински написао
спис Summa contra Gentiles. Нетолерантност се, међутим, временом повећавала, а
кулминирала је након пада Гранаде. Архиепископ Хернандо де Талавера настојао је да
муслимане обрати мирним путем, конкретно учењем арапског и проповедањем на том
језику. Кардинал Хименез де Синсерос није се слагао са овом стратегијом и користио је
силу, што је изазвало жестоке побуне. Ислам се временом повукао пред агресивном
римокатоличком пропагандом и тако је Иберијско полуострво ослобођено.
Норманско освајање Сицилије трајало је од 1061. до 1091. године, мада је оно
наизглед пре било мотивисано жељом за новом земљом него религијским разлозима. С
обзиром да нису били већина, Нормани нису могли да наметну религијско јединство па
су били толерантни према свима, укључујући и муслимане. До 13. века многи локални
муслимани већ су били обраћени, добрим делом захваљујући доминиканској мисији.
Арапи су до краја 13. века нестали са Сицилије.
Крсташки ратови, започети познатом беседом папе Урбана III 1095. године,
постали су битан аспект средњовековног западног хришћанства. Наравно, хришћанство
је било само један од мотива за покретање ових похода, поред економског и чисто

80
ратничког. Први циљ крсташких ратова, ипак, није била мисија већ заузимање и
држање светих места на Истоку, а касније и борба против пагана или јеретика. Што се
тиче муслимана, њима су крсташки ратови уједно нанели штету и корист. Први
крсташки рат је, нпр. помогао Византији у потискивању Селџука, али је Четврти
крсташки рат у довољној мери ослабио Византију да се више није могла опоравити, па
је поклекла пред Отоманима. Латинско хришћанство у крсташким градовима није било
примарно мисионарски расположено према муслиманима; уместо тога, римокатолици
су настојали да поунијате источне хришћане који су се задесили на освојеним
територијама.

2.15. Мисионарство доминиканаца и францисканаца и други талас ислама

Од средине 13. века на Западу је на снази добило уверење да се са муслиманима

мора поступати другачије, тј. не искључиво нападати их у крсташким ратовима. По
Томи Аквинском, невернике можемо нападати само ако прогоне хришћане и ни у ком
случају их не можемо натерати да верују. Роџер Бејкон тврдио је да су крсташки ратови
губљење времена, те да невернике треба да обраћамо а не да их нападамо. По Бејкону,
муслимани нису поверовали зато што им није проповедано на матерњем језику и због
тога што су хришћански господари увек настојали да их поробе и лише имовине. Већ је
папа Хонорије IV (1285-1287) подстицао изучавање арапског језика зарад мирне
конверзије муслимана, а недуго потом су и бројни римокатолички универзитети увели
изучавање оријенталних језика ради припреме мисионара. Реализација овог
мисионарског подухвата је током 13, 14. и 15. века првенствено била дужност
доминиканаца и францисканаца. Наиме, у 13. веку у Европи се дешава религиозни,
уметнички и економски процват; италијански трговци су стизали чак до удаљених
предела Азије, а за трговцима су стизали и римокатолички мисионари.
Францисканци и доминиканци испрва су били усмерени ка хришћанима, али су
се убрзо окренули према муслиманима. Фрањо Асишки (1182-1226) је чак лично
проповедао муслиманима. Након неуспелог покушаја проповеди у Шпанији, Фрањо је
1219. године путовао у Египат с намером да обрати самог султана. То му, наравно, није
пошло за руком, иако је султан показао велико поштовање према овом енергичном
мисионару. Још су за Фрањовог живота бројни монаси из његовог реда полазили у
мисионарске подухвате, а слично је било и са доминиканцима. Наиме, и Доминик
(1170-1221) је веровао да је његова дужност проповед Јеванђеља у свим крајевима

81
света, што су његови следбеници убрзо почели и да практикују. Крајем 13. века
доминиканци су оформили Societas fratrum peregrinantium propter Christum,
мисионарско друштво које је поседовало најпре два а потом и четири мисионарска
манастира на Блиском истоку. Францисканци су организовали своју мисију у шест
викаријата: три међу Монголима, један у Мароку, један на северу Балкана и један у
Влашкој. По угледу на доминиканце, и они су основали Societas peregrinantium, мада са
другачијим методима.
Један од најистакнутијих мисионара овог периода био је Рајмонд или Рамон Лул
(1232-1316), велики шпански песник и мистик који је осећао мисионарски позив, али
који се није могао потпуно уклопити ни у францисканце ни у доминиканце, иако је
имао везе са оба реда. Након што је пет пута доживео визију Христових мука, Лул је
одлучио да се посвети Богу и да проповеда муслиманима. По њему, крсташки ратови су
пропали и муслимани се могу обратити само љубављу, молитвом и сузама. То, ипак, не
значи да су крсташки ратови непотребни; Лул је сматрао да они могу бити помоћно
мисионарско средство, па је чак подстицао крсташки поход којим је од муслимана
преотет Родос. Изучавао је арапски језик и на острву Мајорки отворио мисионарску
школу. Путовао је у Тунис 1291. године и ту ступио у дебате с муслиманима, али је
ухапшен и депортован док га је разјарена гомила каменовала на путу ка броду. Године
1304. је други пут путовао у Тунис, опет са истим резултатима. Када се трећи пут обрео
у Тунису, Лул је подлегао од последица каменовања. Његов значај за западну мисију
тог времена се не огледа у броју обраћеника већ, сасвим супротно, у инсистирању на
развоју нових мисионарских стратегија, конкретно на интелектуалној аргументацији и
проповеди поред већ постојећих крсташких похода.
Францисканци и доминиканци су својим мисионарским планом покривали скоро
читав муслимански свет. У северној Африци била су заступљена оба реда. Египат је
био посебно привлачан францисканцима, с обзиром да је ту проповедао њихов оснивач.
Поред духовне бриге за хришћанске трговце и заробљенике, францисканци су
покушавали и да поунијате Копте. И доминиканци и францисканци су врло рано дошли
у Сирију и Палестину, конкретно у градове које су држали крсташи. Понекад су
проповедали муслиманима, па се, нпр. наводи да је доминиканац Виљем од Триполија
крстио око хиљаду муслимана. С друге стране, посебно су се трудили да приволе
припаднике других хришћанских заједница да ступе у унију с Римом. Још један циљ
био је стизање до азијских народа пре него што пређу у ислам.

82
 Оба реда трудила су се да у хришћанство обрате Кумане, азијски народ који се у
11. веку појавио на европским границама. Доминиканци су почетком 13. века отпочели
мисију међу Куманима, успели да обрате два поглавара и, наравно, њихове следбенике.
Убрзо је доминиканац постављен за куманског епископа и сви обраћеници су стављени
под папску заштиту. Након жестоког монголског напада, бројни Кумани су потражили
уточиште у Мађарској где су били приморани на крштење. Временом су се Кумани
асимиловали и примили религије народа међу којима су живели.
Монголска експанзија била је најпре катастрофална и за ислам и за
хришћанство. Међутим, током друге фазе монголске доминације, која је трајала од
друге половине 13. до почетка 14. века, монголски владари претежно су били
толерантни према хришћанима, а неки чак и пријатељски настројени. Једно време се
чак чинило да ће се Монголи у Персији ујединити са хришћанима против муслимана.
Такође, сигурни трговачки путеви омогућили су напредак доминиканских и
францисканских мисија у монголским земљама. На Првом лионском сабору 1245.
године, Римокатоличка црква одлучила је да пошаље две мисије Монголима, једну
доминиканску и једну францисканску. Францисканац Ђовани Плано Карпини дошао је
на двор великог кана у Каракоруму, док је доминиканац Анселмо Ломбардијски дошао
у утврђење монголског генерала ближе Европи; обојица су хладно и чак дрско
примљени. Француски краљ Луј IX слао је 1253. године међу Монголе францисканца
Гијома де Рубрука који је стигао до Каракорума.
Монголи су омогућили другу фазу напретка хришћанства у Кини. Наиме,
Џингис-канов унук Кублај-кан (1215-1294) основао је династију Јуан и дозволио
странцима улазак у Кину, укључујући и раније христијанизоване народе који су живели
на северним кинеским границама. Међу дошљацима је, наравно, било много европских
хришћана, а занимљива је чињеница да је и Кублај-канова мајка била несторијанка,
кераитска принцеза. Несторијански монах Рабан Саума, који је можда био ујгурског
порекла, са млађим сапутником Марком, вероватно онгутским несторијанцем, ишао је
на поклоничко путовање на Запад, а уједно и у дипломатску мисију ради успостављања
политичких веза између династије Јуан и хришћанских држава у Европи. Године 1287.
посетио је Рим. С друге стране, крајем 13. и почетком 14. века у Кину су искључиво из
мисионарских разлога стигли францисканци. Први који је стигао, 1294. године, био је
Ђовани Монтекорвино (1247-1328). Његовој мисији испрва су се жестоко успротивили
несторијанци који су били изузетно утицајни на двору династије Јуан. Ипак, Ђовани је
до 1305. године успео да подигне цркву, преведе Нови Завет и Псалтир на ујгурски

83
језик и да крсти око шест хиљада пагана. Када су вести о његовом успеху стигле до
Европе, Ђовани је постављен за архиепископа Канбалика (тадашње име Пекинга или
Беиђинга) и добио још мисионара као испомоћ у кинеској мисији. Мисија није много
напредовала након Ђованијеве смрти. Један од разлога за то била је немогућност
успоставе регуларне црквене организације, пошто су бројни постављени епископи и
мисионари умирали пре доласка у Кину. Ипак, стање је било мање-више добро у
Канбалику, где су францисканци, по извештају Ђованија Маригнолија, у 14. веку били
на царском двору, поседовали катедралу и седам цркава.
Францисканска мисија била је успешна и у земљама Златне хорде, нарочито
захваљујући италијанским трговачким центрима на црноморској обали. Канови су
претежно били толерантни, па су францисканци почетком 14. века имали чак
седамнаест испостава у тој регији и манастир у Сарају, главном гладу Златне хорде.
Временом су ту створене две архиепископије и неколико епископија.
Брат Кублај-кана по имену Хулагу-кан (1217-1265) покорио је Персију и
Месопотамију. Збацивши муслиманске Абасиде, Хулагу је показао посебну наклоност
према хришћанима (његова мајка и омиљена жена биле су хришћанке). У свеопштем
покољу који је уследио након освајања Багдада, Хулагу је оставио у животу хришћане
које је несторијански католикос склонио у цркву. Наклоност према хришћанима
вероватно је имала и политичку позадину, с обзиром да су Монголима били неопходни
савезници из хришћанских земаља за борбу против блискоисточних муслимана.
Међутим, након пада Акре, последњег крсташког упоришта на Блиском истоку, 1291.
године, монголски интерес за савез са хришћанском васељеном је нестао, па је Газан-
кан 1295. године прихватио ислам као религију највећег броја својих поданика. Од
његовог времена отпочели су спорадични прогони хришћана. Ипак, у Персији су
проповедали најпре доминиканци, а потом и францисканци, којима је претежно било
дозвољено да врше мисију под условом да не обраћају муслимане. Због тога су се
искључиво сконцентрисали на прозелитизам међу несторијанцима, јаковитима,
православнима и осталим источним хришћанима.
Слабљење монголске силе широм Азије значило је и слабљење хришћанских
мисија. Династија Минг је 1368. године протерала Монголе из Кине, чиме је прекинута
државна помоћ хришћанским проповедницима. Народи који су раније били
несторијански, нпр. Кераити, Онгути и Ујгури, прешли су или у ислам или у будизам.
Слично је било и у Персији након пада монголског Илканата 1353. године. Најважнији
разлог за пад азијског хришћанства били су војни походи Тамерлана (1370-1405) који је

84
био убеђени муслиман и чија су освајања била праћена зверским покољима
становништва. Хришћанске заједнице које су преживеле распад монголских држава
дефинитивно су се угасиле захваљујући Тамерлану. Најзад, отомански Турци постали
су доминантни у Малој Азији и у 15. веку се проширили по Балкану, освојивши
Константинопољ 1453. године. Хиљаде хришћана је прелазило у ислам, у неким
случајевима и под принудом. Слична ситуација је владала у Египту, Нубији и Етиопији.
Поред тога, у 14. и 15. веку куга је покосила велики број западних хришћана, што је
такође утицало на гашење мисионарског жара, карактеристичног за претходне векове.

2.16. Утицај хришћанства на окружење (500-1500)

У овом периоду хришћанство је претежно задржало форме које је развило до

краја 5. века и генерално је оно много више вршило утицај на окружење него што је
окружење вршило утицај на њега. Цивилизовани народи наследили су хришћанство као
религију својих отаца и љубоморно га чували, док су варвари, који су у овом периоду
били христијанизовани, с дивљењем посматрали грчко-римску цивилизацију и
хришћанство као њен основни елемент, прихватајући га и прилагођавајући му се. У
самом хришћанству, вероисповедање и богослужбени живот остали су претежно исти
као раније. Такође, монаштво је наставило да постоји и на Западу се додатно
разгранало у разне редове. У друштвеном смислу, много већи утицај на окружење
остварило је западно хришћанство. Разлози за то су бројни, а један од њих је то што је
на Истоку хришћанство било више мистично и контемплативно, тј. повученије из света,
док је на Западу била наглашена друштвена ангажованост и поправљање овосветског
стања верних. Такође, западно хришћанство је било у бољем политичком положају и
могло је заузети ауторитативан став према државама, док то на Истоку није био случај.
Западно хришћанство није просто наставило грчко-римску културу већ је успело
да је претвори у нешто ново, типично хришћанско. Најзаслужнији у томе били су
монашки радови, најпре бенедиктинци, а потом и много агресивнији францисканци и
доминиканци. Са остацима паганизма суочавали су се како прихватањем и
христијанизацијом тако и активним противљењем и уништавањем. Бројни сабори
осуђивали су паганске праксе, нарочито култ покојника, а потом је утврђивање јасног
парохијског система служило да се (претежно формално крштени) хришћани образују у
истинама вере. Парохијски свештеници имали су дужност да све парохијане науче
суштинским молитвама, а то је захтевало и развој свештеничког образовања. Школе за

85
клир постојале су како уз епископске катедре тако и уз манастире. Хришћански морал
је ширен у свим аспектима живота и генерално је поправио новокрштена друштва,
уништавајући нехумане обичаје. Тако је, нпр. Олаф Харалдсон заповедио да се
приликом отварања тинга више не сме жртвовати роб, како је раније био обичај, већ се
уместо тога мора ослободити. Црква је настојала и да христијанизује брак и породицу.
Инсистирало се на моногамији, на црквеном обреду венчања, светости брака, итд, мада
су се у неким крајевима, нпр. у Велсу и Ирској, дуго задржале паганске праксе. Као и
раније, харитативна делатност је увелико вршена, како у форми милостиње и заштите
удовица и сирочади, тако и у форми отварања болница уз катедрале и манастире.
Пракса отварања и одржавања болница уз црквене институције допринела је развоју
медицине. Ради заштите ходочасника основани су редови Темплара и Хоспиталијера.
Ропство је и даље постојало, мада се није често оспоравала вера у једнакост роба и
слободнога пред Богом. Сабори, папе и владари упорно су протестовали против
поробљавања хришћана или против продавања хришћанских робова паганима и
Јеврејима.
Иако је друштво формално било хришћанско, у њему су постојале драстичне
разлике између богатих и сиромашних, као и бројне друге друштвене неједнакости.
Због тога овом периоду нису недостајале критике друштва, неке од њих утемељене на
Новом Завету. Препричавале су се легенде о Христу којег одбијају богати и прихватају
сиромашни. У 12. веку је у Француској, наводно по заповести Богородице, формирано
братство које се побунило против сурових господара и друштвене неправде. Слично је
радио свештеник Џон Бол у Енглеској. Тако је од 12. века почело да се јавља све више
појединаца и удружења која су инсистирала на једнакости и на поништавању личне
имовине; наравно, овакви дисиденти често су осуђивани као јеретици. Касније је осуда
црквеног богатства ушла и у црквену организацију, примарно кроз францисканце.
Истицање личног промишљања појединца о питањима морала, насупрот епископским
монополом над њима, имало је трајне последице по западно хришћанство и друштво
уопште.
У политичком контексту, хришћанство је кориштено у разне сврхе. Оно је било
обједињујући фактор, као у случају Франачке државе Карла Великог. У другим
случајевима, хришћанство је доприносило поделама. Сукоби између црквених и
државних поглавара давали су прилику свим обласним господарима да устану против
централизоване власти. Тако су сукоби између царева и папа узроковали политичку
разједињеност Италије и Немачке, док су сукоби папа и константинопољских

86
патријараха узроковали политичку разједињеност балканских народа. Поред тога,
црквени великодостојници на Западу неретко су управљали огромним поседима као
типични државни поглавари. Кроз читав овај период владало је уверење, засновано на
ранијим римским убеђењима, да целокупан свет треба да буде једно верско-политичко
тело, хришћанска васељена (Christendom), у којој су и држава и Црква установљене од
Бога. Наравно, римокатолици су инсистирали на првенству Цркве и конкретно римског
епископа као Христовог викара. Утицај хришћанске политичке теорије на
средњовековни политички систем огледа се у три општеприхваћена уверења: (1) да је
функција државе морална, да одржава праведност и да ограничава људску грешност;
(2) да закону припада најузвишеније место и да му се чак и краљеви морају покоравати;
(3) однос између краља и његових поданика заснива се на договору у којем су обе
стране обавезне да одржавају закон и правду.
Оно што западно хришћанство није успело да исправи јесте константно стање
рата. Штавише, хришћанство је често и било разлог за рат, конкретно у случају
крсташких похода. Теолози су ту чињеницу објашњавали оправданошћу „праведног
рата“ против неверника и јеретика. Ипак, хришћанство није било једини фактор у
сукобима нити је период од 500. до 1500. године било време у ком су се ратови могли
тек тако избећи. Поред тога, далеко разорније ратове покретали су Монголи, а и
хришћани су били мета исламских џихада. У одређеним случајевима, хришћанство
заиста јесте доприносило обустави непотребних ратних похода. Викиншки напади су
престајали релативно брзо по христијанизацији нордијских народа, или су постајали
мање деструктивни. Покушаји „христијанизације“ ратничког живота очигледни су и у
бројним римокатоличким витешким редовима који су у свом животу комбиновали
ратничке идеале и хришћанство, најчешће монаштво. Такви су били Темплари,
Хоспиталијери, Тевтонци, итд.
Највећи утицај хришћанство је остварило у уметности (архитектура, сликарство,
музика, проза и поезија) и у образовању. Вековима је образовање северно од Алпа било
искључиво везано за црквене институције. Старо грчко-римско образовање световног
карактера једно време је опстајало у Италији, па је затим и ту уступило место црквеном
школству. Паганска мудрост није увек одбацивана и опстајала је у модификованој, тј.
христијанизованој форми. У ирским манастирима је, нпр. подстицано изучавање
класичне литературе. Хришћанство је, ипак, креативно приступило античком наслеђу и
створило систем школства који није био пука копија старог већ нешто истински ново; у
суштини, класична мудрост је промишљања у светлости хришћанског откривења.

87
Нарочито је у 12. и 13. веку узнапредовала наука на новоформираним универзитетима,
међу којима се нарочито истицао Универзитет у Паризу са теологијом као главним
предметом изучавања. Францисканци и доминиканци су дали велики допринос у раним
фазама формирања европских универзитета, примарно кроз истакнуте фигуре као што
су били Роџер Бејкон, Тома Аквински, Бонавентура, Алберт Велики, Дунс Скот и
Вилијам Окамски. Развијена је битна идеја да су вера и разум компатибилни, те да се не
искључују међусобно, што је подстакло изучавање разних научних области. Ренесанса
је, без обзира на повратак паганској прошлости, обрађивала хришћанске теме и
показивала јасну хришћанску инспирацију.
И на Истоку је хришћанство вршило сличан утицај на окружење, најпре у
оквиру Византијске империје, а потом и у оквиру аутокефалних цркава. За разлику од
западног хришћанства, које је након политичког пада Западног римског царства
постало носилац римског наслеђа, источно хришћанство није доживело ту судбину све
до пада Константинопоља. Хришћанство је у Византији и даље било у континуитету са
својим римским културним почецима. Као и на Западу, и на Истоку је монаштво било
изузетно цењено, мада није било толико активистички обојено. На Истоку није
постојало бенедиктинско правило које је истицало рад, нити су постојали редови који
су били усмерени на евангелизацију, какви су били доминиканци и францисканци. Због
тога се не могу прецизно одредити канали којима је источно хришћанство утицало на
општи морал. Ипак, неретко су црквени великодостојници јавно устајали против
пракси које су биле нехришћанске, чак и када су сами цареви или утицајни политичари
изазивали саблазан. Тако је, нпр. патријарх Игњатије одлучио од причешћа ћесара
Варду, док је патријарх Арсеније екскомуницирао цара Михаила Палеолога због недела
које је починио при преузимању престола. Осим тога, источном хришћанству није
недостајала ни харитативна делатност, како државна тако и чисто црквена.
У политичком смислу, источно хришћанство било је веома утицајно. Царска
власт је учвршћена тиме што је цар проглашен Христовим намесником на земљи и
равним апостолима. Док су монофизити у Сирији и Египту доприносили политичким
раздорима, православље је вршило унификацију империје и помагало је у процесу
хеленизације. У крајевима које би Византија освојила обично би уследило
успостављање грчких епископија и доминација грчког као богослужбеног језика. Тамо
где православље није дошло освајањем, нпр. у словенским земљама, са хришћанством
је, ипак, долазила византијска култура. Што се тиче законодавства, оно је примарно
било базирано на римском праву, али од Јустинијановог времена показује јасне

88
хришћанске елементе, нпр. у прописима о браку, наслеђивању имовине, чедоморству,
итд. У каснијој Еклоги још су јаснији хришћански утицаји, нпр. у инсистирању на
једнаким казнама за богате и сиромашне, у давању свим конкубинама статус законитих
жена, итд.
Утицај хришћанства је очигледан на плану уметности. Нарочито је у
архитектури заблистао византијски стил, конкретно у примеру цркве Свете Софије у
Константинопољу. Овај стил развијен је под утицајем православне литургијске праксе
и послужио је да јој даде одговарајућу форму. На пољу образовања, међутим, источно
хришћанство није остварило утицај једнак оном које је западно хришћанство остварило
у северној Европи. На Истоку је отварање и одржавање школа спадало у дужности
државних институција. То, ипак, не значи да теологија није имала реч у науци; сасвим
супротно, најученији хришћани, какав је био Фотије Велики, трудили су се да обједине
световно и теолошко знање.
У словенским народима хришћанство је умногоме било цивилизујући фактор,
уједно и христијанизујући старе обичаје који су могли бити прихваћени у Цркви.
Словенска писменост, коју су развили мисионари, од настанка је била под пресудним
хришћанским утицајем. Од турске најезде, православне цркве на Балкану постале су
уједно и чувари националног наслеђа. У Русији је владало слично стање. Хришћанство
је од конверзије вршило битан утицај, првенствено у градовима, па се тек након
монголске инвазије јасније утврђује у свим слојевима становништва. Нарочито су
утицајни били манастири који нису само христијанизовали и цивилизовали народ већ
су имали и развијену харитативну делатност. Око манастира, нарочито на северу,
ницали су градови и села; манастири су били центри за развој пољопривреде, градњу
путева, мостова и канала, итд. Архитектура је најпре била чисто византијска, а касније
прима јерменске и грузијске утицаје и временом развија сопствена решења.
У исламском свету хришћанство је такође вршило утицај на окружење.
Конкретно у Египту, џамије су дизајновали грчки архитекти, док су њихове детаљне
декорације биле дело коптских уметника. Арапи у Месопотамији су знање философије,
математике и осталих наука генерално дуговали хришћанским учитељима. Тврди се и
да је несторијанска медицинска школа у Суси била извориште касније арапске
медицине. Управо су несторијанци превели на арапски огроман корпус грчке
медицинске литературе, претходно преведене на сиријски. Тако су Арапи сачували
добар део грчке мудрости и касније је пренели на Запад. У уметности је оригиналан

89
арапски допринос такође био незнатан, осим можда у извесним поетским формама које
су потицале из преисламске Арабије.

2.17. Утицај окружења на хришћанство (500-1500)

Током првих пет векова, обраћеници из грчко-римског културног света

умногоме су утицали на хришћанство и давали му нове форме, карактеристичне за
њихово поднебље. У периоду од 500. до 1500. године, међутим, таквих промена је било
знатно мање. Након 500. године, већина народа који су прихватали хришћанство били
су варвари на нижем ступњу културног развоја, па су кроз крштење прихватали већ
готове културне форме из грчко-римског света. На Западу су народи са
страхопоштовањем посматрали Рим, некадашњу престоницу најмоћнијег светског
царства где је сада био гроб Апостола Петра; облик хришћанства који је долазио из
Рима био је, стога, у очима новокрштених варвара нормативан. На истоку је Византија,
најмоћнија и најцивилизованија империја, била покровитељ грчког облика
хришћанства које су варварски народи такође прихватали у готовој форми. На Западу
су тек у 12. и 13. веку настали покрети који су настојали да се отргну од
стандардизоване религије, док су се у Русији такви покрети јавили тек после 1500.
године.
Један битан утицај окружења у овом периоду огледа се у регионализацији
хришћанства. У Сирији и Египту монофизитизам је подстицао нетрпељивост према
византијској (грчкој, тј. православној) власти. Временом су се све више разилазили и
грчко и латинско хришћанство. На Западу се промена првенствено састојала у
наглашавању папског примата, што је било могуће како захваљујући слабљењу
византијске власти у Италији, тако и расту папског угледа међу новокрштеним
германским народима.
Упркос христијанизацији, некадашњи пагани пренели су бројна своја стара
уверења и праксе у нову религију. Распрострањен култ светих лековитих извора
прихваћен је у хришћанству тако што су се извори ставили под заштиту светитеља.
Понекад су чак и митови о старим божанствима претварани у приче о светитељима. У
Норвешкој је Торова функција борбе против шумских и планинских демона пренесена
на канонизованог Светог Олафа, док су Фрејине функције приписане Богородици.
Међу Словенима, бог Перун преживео је кроз лик Светог Илије, а Волос или Велес је
преживео кроз Светог Власија (Влаха). Такође, места која су се у паганизму поштовала

90
као света постајала су по христијанизацији црквена светилишта. У Скандинавији су,
нпр. цркве често грађене на местима паганских храмова. Овакви поступци означавали
су тријумф нове вере над старом; штавише, од нове вере се очекивало да у свему
превазиђе оно што је људима наводно гарантовала стара религија, па отуда у средњем
веку бројне приче о хришћанским светитељима који чине већа или боља чуда од
паганских жречева. Овакве су приче биле омиљене у келтском хришћанству.
Претпоставља се и да је ирски облик тонзуре преузет од друида. Чак је и црквена
организација међу Келтима била заснована не на територији, као у Римској империји,
већ на племенској основи. Општи народни менталитет однео је превагу и у
англосаксонском хришћанству, у којем је Христос често приказиван као млади херој
који односи победу над злом и покорава своје непријатеље. Одатле је на Западу и
дошао појам о крсташким ратовима: за народе чији су преци били поносни ратници
било је сасвим природно да своје мачеве посвете свом новом Богу.
И у овом периоду је античка философија вршила битан утицај на теологију.
Нарочито је на Западу био читан Августин, а затим и списи под именом Дионисија
Ареопагита, који су били канали за уплив неоплатонистичких идеја у западну теолошку
мисао. У 12. и 13. веку је поновно откриће Аристотела изазвало праву револуцију
западне теологије, чак у толикој мери да су црквене власти настојале да забране
изучавање Аристотела на Универзитету у Паризу. Разлог је био то што су поједини
теолози под утицајем Аристотела и његовог арапског тумача Авероеса (Ибн-Рушд)
порицали Божију промисао, предзнање контингентних догађаја и чак бесмртност. С
друге стране, теолози као Тома Аквински преосмислили су хришћанску теологију у
Аристотеловим категоријама и били прихваћени као правоверни.
На западно хришћанство утицај су вршиле и друге религије. Мајмонидесов
јудазам дефинитивно је оставио битан утисак на хришћанске ауторе какви су били
Алберт Велики, Тома Аквински и Александар Халески. Ислам је био знатно утицајнији,
чак у толикој мери да су поједине секте из 13. века сматрале да је ислам истинит у истој
мери као хришћанство. Од свих исламских мислилаца који су читани на Западу сигурно
је најважнији био Авицена (или Ибн-Сина, 980-1037), преведен на латински почетком
13. века, а затим и поменути Авероес (1126-1198). Оба исламска философа била су под
утицајем Аристотела, али су у хришћанству њихове мисли ипак прерађене да би
одговарале јеванђелском духу. Исламска критика идолопоклонства наводно је имала
одјека и у источном хришћанству, кокретно у виду јереси иконоборства.

91
 3. ОД 1500. ДО 1800. ГОДИНЕ

3.1. Од 1500. до 1800. године: општи преглед

На почетку овог периода, хришћанство је било у незавидној позицији, како због

експанзије ислама тако и због великог ренесансног повратка прехришћанским изворима
инспирације. Уколико је хришћанство планирало да се даље шири, то се једино могло
десити из његових центара у западној и северној Европи, с обзиром да једино тамошње
хришћанство није било потчињено исламу или на неки други начин озбиљније
угрожено од њега. Истовремено, дешавала су се велика открића; Португалци су
откривали нове трговачке путеве према Индији, док је Кристофер Колумбо задивљеним
Европљанима причао о чудима Новог света. Бројни проналасци олакшали су живот
западног човека, укључујући компас, механичке сатове, сочива, микроскопе, телескопе,
штампарију, итд. Наука је узнапредовала, а са њом и ренесансом и мисао о човековој
аутономији у односу на Бога. У политичком смислу, хришћанство је такође слабило.
Моћни европски монарси све су више потчињавали хришћанство својим интересима,
нарочито у оквиру протестантизма, мада се исто расположење могло уочити и у
римокатоличким државама какве су биле Француска, Шпанија и Португал, у којима је
папска моћ била ефикасно ограничена. Владари ових држава инсистирали су на свом
праву да бирају епископски кадар, чему се папа морао повиновати. Ипак, једино је
хришћанство од свих светских религија након 1500. године показало завидну
мисионарску виталност захваљујући којој се проширило дословно по свим крајевима
земље.
Религиозни препород западног хришћанства десио се кроз протестантску и
римокатоличку реформацију. У протестантском случају, реч је о бројним покретима
који нису само подизали протест против Римокатоличке цркве већ су настојали да
освеже веру на новозаветним темељима. Протестантска реформација извршена је у 16.
веку и најчешће се везује за име Мартина Лутера (1483-1546) који је 1517. године
објавио својих 95 теза у Витенбергу. Други истакнути реформатори били су Улрих
Цвингли (1484-1531) и Жан Калвин (1509-1564) у Швајцарској. Извори реформације
били су разни: ренесанса, немачки мистицизам, старији покрети Јана Хуса и Петра
Валда, али и лична духовна борба појединаца који се нису могли помирити са
изопачењима у римокатолицизму. Разлози нису били само религијски; важан је био и

92
национални осећај Немаца којима се није допадало да дају порез италијанском Риму,
као и константне партикуларистичке тежње у Енглеској. Наравно, у свему томе је битан
фактор била и жеља државних поглавара да у што већој мери контролишу цркву на
својим територијама. Реформација се није зауставила у 16. веку већ се наставила и у
наредном периоду. У 17. веку су развијени покрети пуританаца, квекера и пијетизма. У
18. веку, добу цветања рационализма, формирају се моравијанци, затим се у Енглеској
под утицајем Џона Веслија формира методизам, а у британским колонијама у Америци
дешава се тзв. „велико буђење“ (Great Awakening). Протестантски полет настављен је и
у 19. и 20. веку. Религиозни препород западног хришћанства у 16. веку десио се и у
римокатолицизму кроз тзв. контрареформацију. Повод томе није била само жеља да се
одговори на изазов протестантизма већ и иста жеља за поправљањем стања у цркви.
И реформација и контрареформација настојале су да тадашњег хришћанина
приближе новозаветним идеалима. Док је у протестантизму то постигнуто укидањем
свештенства и монаштва и тврдњом да сваки човек може имати живи однос са Богом, у
римокатолицизму се инсистирало на сређивању црквене организације и на преливању
монашке духовности преко манастирских граница, међу лаике. Поред тога, и
протестантизам и римокатолицизам настојали су да буду више активистички а мање
контемплативно настројени. Управо се овакво хришћанство проширило у периоду од
1500. до 1800. године – хришћанство које је инсистирало на активизму, новозаветним
идеалима и моралној обнови, а не на духовној контемплацији. То је нарочито важило за
протестантизам.
У Римокатоличкој цркви духовни препороди обично су бивали исказани кроз
успоставе нових духовних и монашких редова, па је тако било и почетком 16. века.
Отприлике у исто време када је Лутер објавио своје Тезе у Витенбергу, у Риму је
утврђен Ораториј Божије љубави са циљем обнове духовног живота, нарочито међу
лаицима. Чланови су били истакнути и учени људи, неколико њих каснији кардинали и
један папа. Један од чланова Ораторија основао је театинце – друштво мирских
свештеника с циљем поправљања моралног стања клира. Обновљен је ред
камалдолијанаца, тј. реформисаних бенедиктинаца, а затим и барнабити, урсулинке,
итд. Стари редови су реформисани и додатно су се разгранали, нарочито
францисканци. Најважнији нови римокатолички ред, међутим, било је тзв. Друштво
Исусово, односно језуити или исусовци, чији је оснивач био Игнасио де Лојола (1491-
1556). Као и Лутер, и Лојола је био инспирисан новозаветним идеалима, али је, за
разлику од изданка немачког сељаштва, овај изданак баскијског племства остао веран

93
римокатолицизму. Друштво које је Лојола основао у Паризу 1534. године постало је
главни орган Римокатоличке цркве у покушајима враћања протестаната у њено окриље,
као и у проповеди вере у новооткривеним земљама. Поред монашких редова,
реформисана је и папска курија, а на Тридентском сабору (1545-1563) формулисано је
римокатоличко учење насупрот протестантизму и одређене су мере за сузбијање разних
злоупотреба у Римокатоличкој цркви широм Европе.
За мисију је од великог значаја био религиозни препород у Шпанији, у којем је
нарочито био активан Хименез де Синсерос (1436-1517). Ту се римокатоличка
реформација подударила са новим географским открићима и експлоатацијом
новооткривених народа. И у Португалу су врло рано језуити задобили подршку краља
Жоаоа III (1521-1557), који је на Далеки исток послао Франциска Ксавера, једног од
најважнијих раних језуитских мисионара. Такође, Универзитет у Коимбри је предат на
управу језуитима који су ту формирали битну мисионарску школу чији су полазници
одлазили у Индију, Бразил и Конго. У Француској се римокатолички препород десио
нешто касније, у 17. веку. Ту је Винсент де Пол (1581-1660) основао Конгрегацију
свештеника мисије, чији су чланови познатији као лазаристи. Његови мисионари
одлазили су у северну Африку и Мадагаскар. У 18. веку су, међутим, рационализам и
деизам умногоме угасили ранији мисионарски жар, како у римокатолицизму тако и у
протестантизму, али убрзо ће се испоставити да је то био сами мали период затишја
након ког се десила нова мисионарска експанзија.
Римокатоличка црква је у овом периоду била највише мисионарски настројена
од свих великих хришћанских конфесија. Разлози за то су бројни, а један од њих је и то
што су открића католичких држава довеле и Римокатоличку цркву у контакт са много
већим бројем нехришћана у односу на остале хришћанске заједнице. Такође,
римокатолицизам је био више окренут активизму од православља. У односу на
протестантизам, римокатолицизам је имао неколико предности. На првом месту,
протестанти су у својим раним фазама првенствено били сконцентрисани на
дефинисање своје теолошке позиције насупрот римокатолика, а не толико на
мисионарство. На другом месту, међу раним реформаторима преовладавао је
апокалиптички дух и уверење да је Христова заповест о проповеди свим народима дата
искључиво апостолима и да је она до 16. века већ била извршена. Трећи разлог јесте то
што су протестанти били највише заинтересовани да преживе ратове у којима су се
сукобљавали са римокатоличким силама. Као четврти разлог наводи се
незаинтересованост протестантских државних поглавара за мисију – њихово

94
интересовање за религију завршавало се са државним границама. На петом месту,
протестантизму су недостајали монаси који су до овог периода били примарни агенти
хришћанске мисије. Важно је и то да протестанти, на шестом месту, нису имали
битнији контакт са нехришћанским народима све до 17. и 18. века, тј. до времена кад су
Британија и Холандија постале поморске силе.
Римокатолици нису били само најактивнији мисионари међу нехришћанским
народима већ су и активно спроводили прозелитске подухвате међу другим
хришћанским конфесијама, тј. међу протестантима и међу православнима. Протестанте
су сматрали јеретицима које је неопходно повратити у црквено јединство убеђивањем
или чак силом. У томе су нарочито предано учествовали језуити и капуцини (ред који
се у 16. веку одвојио од францисканаца). У неким пределима Европе католички
прозелитизам није успео, нпр. у Енглеској. С друге стране, успешан је био у Пољској,
Бохемији и деловима Швајцарске. Успешно су редуковали број протестаната у Италији,
Француској, јужној Немачкој и Аустрији. Упркос томе, ниједна од повраћених
територија (уз изузетак Француске) није била велика поморска сила и, сходно томе,
није дала значајније мисионаре међу нехришћанским народима.
Методи ширења вере остали су претежно исти као у ранијим периодима.
Мисионари су већином били монаси, најчешће францисканци, доминиканци и, од
почетка 16. века, језуити. Ипак, Римокатоличка црква у овом периоду изродила је и
познату Конгрегацију за пропаганду вере (Sacra Congregatio de Propaganda Fide), 1622.
године. Конгрегација је настала из потребе да Рим узме активнијег учешћа у
прекоокеанским мисијама које су до тог времена биле скоро искључиво у рукама
поморских сила Шпаније и Португала. Папа Урбан VIII (1623-1644) у Риму је отворио
Collegium Urbanum de Propaganda Fide, тј. школу за припрему будућих мисионара коју
је убрзо ставио под управу Конгрегације. Недуго по свом оснивању, Конгрегација је
надгледала четрдесет шест мисија и преко три стотине мисионара. Још једна слична
организација била је Société des Missions Étrangères de Paris, односно Паришко
удружење страних мисија, званично основана 1663. године. Један од оснивача, бискуп
Франсоа Палу (1626-1684), био је мисионар на Далеком истоку и истицао је потребу за
формирањем домаћег клира у источној и јужној Азији да би тамошње заједнице могле
самостално да се шире. Палу и његови сарадници нарочито су истицали важност
мирског свештенства у том процесу, па је циљ Паришког удружења постало
образовање свештеника и њихово слање на мисионарске територије где би требало да
помогну у формирању локалног клира. Године 1665. Паришко удружење добило је и

95
семинарију у Квебеку коју је отворио први тамошњи епископ Франсоа де Монморанси
Лавал, тако да је и Канада постала мисионарско поље. Што се тиче мисионарских
метода, они су се унеколико променили. Крсташки ратови више нису подизани против
пагана. Ипак, политички интереси поморских сила често су подразумевали и
агресивније методе мисије у новооткривеним земљама. С друге стране, у овом периоду
почело се инсистирати на образовању мисионара, учењу страних језика, отварању
мисионарских школа и писању мисиолошке литературе.
Током 16. и 17. века, Шпанија и Португал биле су најактивније мисионарске
земље. Португалу је припадао Бразил, јужне и источне обале Африке и земље тзв.
Источних Индија. Шпанији су, пак, припадале Америке и Филипини. У мисионарском
смислу, Шпанија је била много успешнија, како због мање територије коју је покривала
тако и због тога што су њене нове земље претежно биле насељене паганима док су у
португалским живели муслимани, хиндуси, будисти и следбеници осталих високо
развијених азијских религија који се нису дали лако христијанизовати. Мисионарски
жар ових земаља лагано се почиње гасити од друге половине 17. века, а њихово место
преузима Француска. Њени колонијални интереси били су усмерени на Северну
Америку, тзв. Западне Индије и Индију, мада француска мисија није могла да се пореди
са некадашњим подухватима Шпаније и Португала. Римокатоличка мисија је у том
периоду стагнирала, како због званичног распуштања језуита 1773. године, тако и због
изазова просветитељства, Француске револуције, Наполеонових ратова, итд.
Са стагнирањем римокатоличке мисије подударило се снажење протестантских
мисија. Још се у 16. веку међу протестантима могу уочити поједини мисионарски
подухвати, нпр. када је први шведски протестантски краљ Густав Васа (1523-1560) слао
мисионаре међу Лапонце. И међу Холанђанима је врло рано развијена мисионарска
идеја. Године 1622. у Лајдену је отворена мисионарска школа с циљем образовања
мисионара за источноазијске земље. У 17. веку су приметни и бројни мисионарски
импулси енглеских протестаната у Северној Америци, нпр. Џона Елиота (1604-1690). И
у Немачкој се током 17. века почиње развијати мисионарска свест, а крајем 17. и
почетком 18. века је велики философ Лајбниц заступао идеју о неопходности мисије.
Филип Јакоб Шпенер (1635-1705), оснивач пијетизма, залагао се за мисионарење међу
паганима и тврдио да се та дужност не сме препустити Римокатоличкој цркви.
Пијетизам је тако изнедрио бројне мисионаре, нарочито из њиховог универзитетског
центра у Халеу. Као посебно значајан мисионарски покрет издвајају се моравијанци
који су се 1722. године населили на имању грофа Николаја Лудвига фон Цинцендорфа

96
(1700-1760) у Саксонији и ту основали село Хернхут где су живели као својеврсна
манастирска заједница. Цинцендорф је своја пијетистичка мисионарска убеђења
спровео у дело управо захваљујући моравијанцима Хернхута; до краја 18. века, њихови
мисионари проповедали су у Русији, Индији, Шри Ланки, међу северноамеричким
Индијанцима, у јужној Африци, итд. Убрзо се оснивају и протестантска мисионарска
удружења. Тако је 1698. године енглески свештеник Томас Бреј (1656/1658-1730)
основао Удружење за проповед хришћанског знања (Society for Promoting Christian
Knowledge), чији је циљ најпре било утврђивање вере међу белим колонистима у
Америци, а потом и проповед нехришћанима. Бреј је учествовао и у оснивању
Удружења за проповед Јеванђеља у страним крајевима (Society for the Propagation of the
Gospel in Foreign Parts) 1701. године, које је служило за учвршћивање хришћанства у
британским колонијама и за христијанизацију урођеника и црних робова. Тако је у 18.
веку дошло до „великог буђења“ и до развоја мисионарског ентузијазма захваљујући
којем ће протестанти превазићи чак и римокатолике. Крајем 18. века основани су
Баптистичко мисионарско удружење, Лондонско мисионарско удружење, Црквено
мисионарско удружење, Мисионарско удружење у Глазгову и Шкотско мисионарско
удружење. Ова удружења ће касније, у 19. и 20. веку, изродити још изузетно успешних
протестантских мисионарских удружења. Ово је била истинска новина у историји
хришћанског мисионарства: протестантска мисионарска удружења нису била
искључиво клерикална већ су подразумевала и активно учешће лаика, нису их
финансирали држава, црква или богати спонзори већ донације великог броја обичних
хришћана. Такође, ова удружења инсистирала су на личној вери и обраћењу а не на
масовним преласцима у хришћанство.

3.2. Мисије на подручју Европе (1500-1800)

Од 1500. године, у овим подручјима хришћанство је добијало релативно мало

следбеника, како због тога што су многи народи већ били хришћански тако и због
продора муслимана и процеса исламизације. Осим у Шпанији и делимично у Русији,
ислам у овом периоду нигде није устукнуо пред хришћанством, а и у Шпанији је
деисламизација до 1500. била добрим делом завршена. Остатак пагана христијанизован
је на далеком северу и у Русији. Што се тиче Јевреја, они су крајем 15. века у Шпанији
морали или да се крсте или да напусте земљу, па су многи формално прихватали
крштење, а то је пак утицало на развој инквизиције која је прогонила оне конвертите

97
који су у тајности и даље практиковали јудаизам. У Португалу је стање Јевреја било
унеколико лакше до 1547. и 1579. године, када је инквизиција добила већа овлаштења.
Многи Јевреји побегли су у Рим, с обзиром да су папе генерално штитили Јевреје од
прогона, мада су и у Риму организовани покушаји њиховог обраћања. Филип Нери
(1515-1595), познат као „други апостол Рима“, желео је да покрсти римске Јевреје, а
потом и Игнасио Лојола. У Риму и у бројним другим италијанским градовима отварани
су центри за конверзију Јевреја. У неким градовима су они чак до 18. века били
присиљени да одлазе у цркве и слушају беседе. У Пољској и Литванији Јевреји су
уживали већу слободу. Многи од њих били су управници имања пољских
земљопоседника на којима су радили православни сељаци. Средином 17. века ови
сељаци су се побунили и масакрирали бројне Јевреје. Нападе на јеврејску популацију
организовали су и ученици језуитских школа. У сваком случају, многи су били
присиљени да прихвате римокатолицизам.
Слични покушаји обраћања Јевреја дешавали су се и у протестантизму. Лутер је
испрва сматрао да су римокатолици неправедно злостављали Јевреје и чак је тражио
њихову помоћ у превођењу Библије. Међутим, како су године протицале, Лутер је
увидео да Јевреји неће добровољно прихватити хришћанство па је позивао на
спаљивање њихових школа и кућа. Као и у Италији, и у Немачкој су Јевреји били
присиљени да присуствују беседама у црквама. Најпознатији протестантски мисионар
међу Јеврејима у овом периоду био је Ездрас Едзард (1629-1708). Он је у Хамбургу
наводно крстио стотине Јевреја. Пијетисти су такође показивали интересовање за
обраћање јеврејског народа и 1728. године основали су у Халеу Institutum Judaicum с
циљем производње хришћанске пропагандне литературе за Јевреје. Моравијанци су
обраћање Јевреја дефинисали као један од основних циљева своје заједнице. Заиста, у
првој половини 18. века су многи Јевреји прешли у хришћанство, и то, како се може
закључити из биографија истакнутијих обраћеника, из чисто религијских побуда.
Просветитељство је покренуло многе Јевреје да напусте своје енклаве и да се измешају
са хришћанима. Најистакнутији пример био је философ Мозес Менделсон; иако је он
остао Јеврејин, многи његови сународници прихватили су хришћанство, нарочито у
Берлину.
Руси су такође покушавали да присилно обрате Јевреје у православље. Када је
Иван Грозни заузео Полоцк 1563. године, наредио је да сви Јевреји буду или крштени
или удављени у Двини. Године 1741. издат је, за време царице Јелисавете I (1741-1762),
царски указ којим је наређено да из Русије буду прогнани сви Јевреји који се не буду

98
крстили. Сличан указ издат је и 1744. године. Као и у осталим европским земљама, и у
Русији се није благонаклоно гледало на преласке из хришћанства у јудаизам. Тако је
1738. године, под оптужбом да је прешао у јудаизам, погубљен пензионисани
морнарички капетан, заједно са Јеврејином који га је наводно обратио.
Паганизам је у овом периоду преживео само на далеком северу и на истоку
континента. Међу паганске Лапонце, настањене у северним крајевима Скандинавије,
протестантске мисионаре слао је шведски краљ Густав Васа (1523-1560) и отварао
школе за њихову децу. Испрва су међу њих долазили шведски пастори који су сасвим
мало (или нимало) познавали лапонски језик. Временом се стање поправило;
Лапонцима су одлазили мисионари који су се искрено трудили да их обрате, 1632.
године отворена је за њих мисионарска школа, а 1648. штампан је и молитвеник
Manuale Lapponicum. У 18. веку међу Лапонце је дошао њихов највећи протестантски
мисионар, Норвежанин Томас фон Вестен (1682-1727). За њим су дошли и мисионари
из Шведске и Финске. Године 1755. штампан је превод Новог Завета на лапонски језик.
Ипак, покрштавање Лапонаца није било завршено све до 19. века. Неки Лапонци,
конкретно они са полуострва Кола (Сколти), преведени су у православље захваљујући
руском утицају. Један од најзаслужнијих руских проповедника међу Лапонцима био је
Митрофан (касније монах Трифон – Свети Трифон Печеншки, 1495-1583), свештенички
син који је још као лаик привео известан број њих православљу. Уживао је помоћ
Ивана Грозног који је настојао да прошири своју власт према северу. Митрофан се на
крају замонашио под именом Трифон, подигао цркву и манастир, па су његови
наследници наставили мисионарски посао. Други православни мисионар међу
Лапонцима био је монах Теодорит, Трифонов савременик који је на реци Кола основао
манастир и наводно крстио око две хиљаде Лапонаца у једном дану.
Руска држава са престоницом у Москви ослободила се крајем 15. века власти
Златне хорде и знатно се проширила према западу, југу и истоку. Временом је под
власт Русије дошао највећи део централне Азије. Са државном експанзијом поклапала
се и црквена експанзија. Док је раније руско мисионарство било сведено на појединачне
мисионарски расположене монахе из северних манастира, у овом периоду су држава и
виша црквена јерархија активно подстицали мисионарски рад међу народима који су
потпадали под власт Руске царевине. Ипак, све веће потчињавање Цркве држави,
нарочито за време Петра Великог (1682-1725), ослабило је мисионарски рад. Црква је
временом изгубила водећу улогу у руској култури па су је, под утицајем
просветитељства, многи образованији људи почели презирати и припадали су јој само

99
формално. Из тог разлога је руско православље, након обећавајућих мисионарских
подухвата у 14, 15. и 16. веку, изгубило мисионарски жар и остварило слабије резултате
у односу на римокатолике и протестанте.
Иван Грозни (1533-1584) знатно је проширио Русију и под своју власт ставио
татарске канате у Казању и Астрахану, 1552. и 1556. године. Након руског освајања
следила је руска православна мисија међу тамошњим муслиманима. У Казању су убрзо
подигнуте цркве и оснивани су манастири, између осталих и Спасо-преображењски
манастир. У православље су прелазиле читаве татарске породице, нарочито племићи, а
Иван Грозни је у истој области насељавао Русе. Већ 1555. године на сабору у Моксви
хиротонисан је за архиепископа казањског Свети Гурије Руготин (око 1500-1563),
дотадашњи игуман Јосифо-волоколамског манастира. Он је од Ивана Грозног добио
наредбу да никога не крштава присилно већ само оне који слободно одлуче да пређу у
православље, као и да обраћенике поучава у хришћанској науци. Свети Гурије је на
чело два важна манастира поставио велике духовнике: Варсануфија у Спасо-
преображенски манастир у Казању и Германа у Успенски манастир у Свијажску. Оба
манастира постала су важни мисионарски центри. Зилантов Успенски манастир добио
је дужност образовања православне деце. Бројни Татари били су привучени
мисионарском активношћу православних монаха и приступали су крштењу. Свети
Гурије је последњих неколико година свога живота био толико болестан да није могао
вршити богослужење, али је наводно проповедао с постеље.
Светог Гурија је након смрти на казањској катедри наследио поменути Герман,
али га је већ 1566. године Иван Грозни поставио за московског митрополита. Након
низа архиепископа који су кратко време управљали Казањском архиепископијом,
године 1589. на њено чело долази Гермоген и ту остаје до 1606. године, након чега је од
1606. до 1612. био московски патријарх. Током управљања казањском катедром,
Гермоген је уочио да локални властодршци немарно приступају христијанизацији
Татара; многи обраћеници нису редовно похађали богослужења и били су под утицајем
својих муслиманских сродника, а забрана грађења нових џамија је игнорисана. Због
тога су, по одлуци цара Фјодора I (1584-1598), крштени Татари одвојени од
муслиманских Татара и пресељени међу оближње Русе. Над њима је вршена строга
контрола, да би се искоренили сви остаци исламске вере и да би се они и њихови
потомци утврдили у православљу. Христијанизација Татара, међутим, није успешно
извршена у овом периоду.

100
 У 16. веку су Маријци (или Черемиси), угро-фински народ који је у то време
живео источно од Москве на рекама Волга и Кама, допали под руску власт. Пошто су
Маријци били пагани, Казањска архиепископија је као један од својих циљева имала и
њихово покрштавање. И у овом случају су архиепископа Гурија саветовали и Иван
Грозни и црквени поглавари да не присиљава Маријце на крштење већ да их другим
начинима приволи да пређу у православље. Тако су Маријци добијали поклоне и
привремено ослобађање од пореза уколико би се крстили. Гуријеви методи су били
унеколико успешни, али су недуго по његовој смрти напуштени и Руси су силом
спречавали Маријце да не прелазе у ислам. Петар Велики наставио је праксу давања
привилегија онима који би прешли у православље. Врхунац конверзије Маријаца десио
се за време царице Јелисавете, када обраћеници нису бивали само ослобођени од пореза
већ и од присилног рада и војне службе. Да би се спречило враћање у паганство,
обраћеници су раздвајани од својих некрштених сродника. За Јелисаветине владавине,
наводно је око стотину хиљада казањских пагана примило православље. Нажалост, није
се много радило на верској поуци међу обраћеницима, као ни на преводу Библије. Тек
се у 19. веку појавио катихизис на њиховом језику. Христијанизацију су убрзали руски
досељеници, мада су се и упркос томе одређена паганска веровања дуго задржала.
Мордвини, још један угро-фински народ настањен око средњег тока Волге, пао
је под власт Москве. Иван Грозни разделио је њихову земљу између својих бољара и
наредио им да припреме Мордвине за крштење. Током 16. и 17. века међу њима је
мисија вршена из неколико манастира. У неколико наврата Мордвини су се дизали на
буне, плашећи се да ће њихова земља припасти манастирима, али су, захваљујући
привилегијама које је обраћеницима давала царица Јелисавета, многи од њих
добровољно прихватили православље. Године 1746. у Нижњем Новгороду забележено
је преко педесет хиљада случајева обраћања. Ипак, конверзије су претежно биле
формалне и многи Мордвини су одбијали да уче хришћанске молитве. Архиепископ
Нижњег Новгорода је 1784. године тврдио да Мордвини и даље практикују паганске
обичаје. Мордвински паганизам је преживео чак до 19. века.
У области реке Вјатке живели су Вотјаци, угро-фински народ данас познатији
као Удмурти. У другој половини 16. и у 18. веку неколико епископа радило је на
њиховој конверзији. Употребљавани су исти методи (друштвене привилегије) као и у
случају Маријаца и Мордвина. Године 1746. је око десет хиљада Вотјака тражило
крштење да би избегли војну службу. Наравно, конверзија је била претежно формална и
Вотјаци су се противили уништавању симбола њихове паганске вере. Пагански обичаји

101
су преживели до краја 18. века. Раније, у 17. веку, монголски Калмици, који су били
будисти, доселили су се на обале Волге. Када су у 18. веку власти покушале да их
преведу у православље, неколико хиљада Калмика одлучило је да се врати назад у
Кину, и то по најтежој зими.
Од 1500. до 1800. године, хришћанство је и даље губило следбенике у
муслиманским подручјима. У Отоманском царству хришћанство је било толерисано,
али и притиснуто великим порезима. Васељенски патријарх зависио је од муслиманске
власти, а његов трон неретко је припадао ономе ко би понудио највише новца. Морална
деградација Васељенске патријаршије подстакла је многе хришћане да пређу у ислам.
Хришћански синови бивали су отимани и одгајани као муслимани, да би потом постали
јаничари – најфанатичнији муслимански ратници. Многе хришћанске цркве,
укључујући и цркву Свете Софије у Констатинопољу, отимане су и претваране у
џамије. Исламизација је била снажна у свим друштвеним слојевима и у свим народима.
У 17. веку већина Албанаца напустили су Христа и прешли у ислам. Исти процес се
одвио међу делом српске популације у Босни. Покушаји исламизације комплетних
земаља забележени су у Грузији и Абисинији, где су владари који су прихватили ислам
настојали да обрате све своје поданике. Ипак, хришћанска уверења су опстајала у овом
или оном облику. Тако су, нпр. у 16. веку многи Турци тајно крштавали своју децу,
верујући да ће их овај обред штитити од губе. У 17. веку су муслиманке у Албанији
крштавале своју децу да би их заштитиле од губе, црне магије и вукова.
У Шпанији је током 16. века још увек трајало сузбијање ислама. Након пада
Гранаде 1492. године, Хименез де Синсерос је насилним методима пожуривао процес
христијанизације муслимана. Изабела је наредила протеривање свих муслимана из
Кастиље и Леона, а убрзо је и Фердинанд протерао муслимане из покорене Наваре.
Фердинанд се, ипак, генерално противио употреби силе у крштавању муслимана и
залагао се за постепену христијанизацију. Фердинандов и Изабелин унук Карло V
(1516-1556) наредио је да у његовом краљевству не сме остати ниједан муслиман, осим
у статусу роба. Упркос муслиманским побунама, хиљаде су приступиле крштењу,
Курани су спаљивани, а истрајни муслимани су убијани. Инквизиција се трудила да
искорени остатке муслиманских веровања и пракси из религијског живота ових
формалних обраћеника, прозваних „Морисци“. Карлов син Филип II (1556-1598)
наредио је да сви Морисци морају научити кастиљански (шпански) језик, забранио је
употребу арапског, ношење маварске одеће и бројне муслиманске обичаје. Морисци су

102
се побунили али су ускоро били поражени и расељени по читавој Шпанији. Године
1609. најзад је наређено да сви Морисци морају напустити Шпанију.

3.3. Шпанска Америка

Шпанци су у периоду од 1500. до 1800. године покорили највећи део Америке и

држали су најважније тамошње центре цивилизације. Такође, у њихове америчке
поседе долазио је највећи број мисионара и обраћен је највећи број пагана. Астеци су
покорени 1521. године и Инке 1533. године. Шпански истраживачи су продрли у јужне
пределе данашњих САД, а насеља су подигнута на Западним Индијама и у централној
Америци. Најхрабрији истраживачи обилазили су Јужну Америку, откривајући долину
Оринока, Амазон, Анде, Перу, Чиле, итд. До 1574. године Шпанци су у Новом свету
имали око две стотине градова и око 160.000 досељеника, држећи под својом влашћу
више од седам милиона урођеника. Од 18. века, међутим, колоније добијају већу
аутономију и, за разлику од дотадашње праксе да белци рођени у Шпанији добијају
важније позиције у администрацији, управу почињу да прузимају Креоли (тадашњи
назив за белце рођене у Америци) и Местици (потомци белаца и урођеника). Почетком
19. века подизане су и буне против шпанске власти, па је највећи број колонија добио
самосталност, осим Кубе и Порторика.
Испрва је мисија била стриктно контролисана од стране државе; ниједан
мисионар није се могао запутити у Нови свет без дозволе шпанске круне. С друге
стране, папа је Шпанији поклонио све црквене приходе у Америци, а Шпанија је
заузврат издржавала тамошње мисионаре. Шпанија је имала право и да поставља
епископе у нове територије, док је папа само потврђивао краљевски избор. Штавише,
комуникација између папе и јерархије у колонијама морала је да прође кроз краљеве
руке. Најспособнији шпански владари у овом периоду су, ипак, озбиљно схватали своју
дужност да евангелизују пагане у колонијама, нарочито Изабела, Карло V и Филип II. У
њихове дужности спадала је и заштита урођеника од поробљавања, њихово хришћанско
образовање и обезбеђивање свештеника. Нажалост, највећи број Шпанаца који су се
пресељавали у Америку није тамо одлазио ради бриге о урођеницима већ ради личног
богаћења. Конкистадори нису налазили за сходно да прљају своје руке обрађивањем
земље, па су убрзо увезли црне робове из Африке и почели да терају урођеничко
становништво на принудни рад. Нарочито су у раним годинама колонизације белци
чинили ужасна зверства над урођеницима. Неки су овакве поступке правдали теоријом

103
да Индијанци нису потпуни људи и да су по природи робови који не могу под
нормалним околностима да прихвате хришћанство. Највећи број теолога је устао
против овог учења, а међу њима и најутицајнији шпански теолог прве половине 16.
века по имену Франциско де Виториа (1483-1546). По њему, амерички урођеници су
способни да прихвате Јеванђеље и није препоручљиво присиљавати их на крштење.
Исти став заузео је и папа Павле III (1534-1549) у својој були из 1537. године. Ипак,
расизам се наставио у другим облицима, нпр. у одбијању америчких обраћеника од
причешћа и исповести, што је у 17. веку изазвало осуду папе Александра VII (1655-
1667). Опстало је убеђење, чак и код појединих истакнутих мисионара, да урођеници и
деца из мешовитих бракова ипак не могу примати свештенички чин.
Мисионаре који би одлазили међу урођенике издржавала је примарно држава,
након чега се очекивало да мисија постане самоодржива кроз рад урођеника.
Мисионари су испрва одлазили међу Индијанце и покушавали да их проповеђу убеде у
истинитост хришћанства; неки су имали успеха, док су други мученички скончали.
Касније су мисионари (монаси) долазили у нешто већим групама, са одређеним бројем
наоружаних војника и обично са неколико већ покрштених Индијанаца. Након
успоставе мисионарског центра, Индијанци би били охрабривани да се настане око
мисије и да се ту баве земљорадњом, тако примајући плодове европске културе и
стварајући услове за самоодрживост мисије. Убрзо би у оквиру ових насеобина била
подигнута црква, затим школа, итд. Живот обраћеника је био релативно добар, не само
због тога што радне и религиозне дужности нису биле претерано строге већ и због тога
што су их овако конструисане заједнице штитиле од белаца и непријатељских
Индијанаца. Када би мисионари проценили да су обраћеници у довољној мери
прихватили хришћанство и европски начин живота, предавали би их регуларној
црквеној и државној администрацији, а затим и мирским свештеницима.
Најпознатији шпански мисионар у Америци био је доминиканац Бартоломе де
Лас Касас (1484-1566). Увидевши с каквим се ужасима суочавају урођеници, Лас Касас
је са Хаитија путовао у Шпанију да би се заузео за њихова права. Тамо је успео да
добије титулу „заштитник Индијанаца“ и са групом јеронимитских монаха запутио се
назад у Америку. Наравно, наишао је на отпор шпанских досељеника, а свему томе је
допринела и урођеничка побуна. Лас Касас је морао да још једном путује у Шпанију да
би тражио заштиту урођеника. Овога пута је наишао на отпор појединаца који су
тврдили да ће колоније пропасти уколико урођеници не буду присиљени на рад, па је
Лас Касас тражио посебну колонију у којој ће урођеници бити милостиво третирани и

104
тако привољени да прихвате хришћанство, што би требало да докаже да његови
противници нису били у праву. Заиста, Лас Касас је добио Куману, подручје у северној
Венецуели западно од ушћа реке Ориноко, али је његов покушај успоставе сигурног
прибежишта за урођеничке обраћенике евентуално пропао због бројних несрећних
околности. Између осталог, чак је и група урођеника извршила напад на његову
насеобину и убила неколико људи. У наредним годинама, Лас Касас је неуморно
путовао по разним крајевима Америке и настојао да покаже како се урођеници могу
придобити мирним путем, те да су њихове побуне резултат шпанске суровости.
Проповедао је у Никарагви, на Хаитију је крстио поглавицу чије се племе често
сукобљавало са белцима, а затим је неколико година мисионарио у Гватемали. Године
1540. поново је ишао у Шпанију да тражи бољи третман за домаће становништво и
изгледа да је умногоме утицао на формулисање тзв. Нових закона (Nuevas Leyes) из
1542. године, који су предвиђали бољи положај Индијанаца. Понуђено му је да буде
постављен за епископа Кускоа, једне од најважнијих катедри у Новом свету, али је Лас
Касас, уместо тога, изабрао катедру у Чијапасу у јужном Мексику, наводно
најсиромашнијем крају у колонијама. Нажалост, Лас Касас је у Америци сматран
главним „кривцем“ за Нове законе који нису дозвољавали белцима да Индијанце
подвргавају принудном раду. Суочио се са оштром опозицијом у својој дијецези када је
наредио свештеницима да не дају опрост ниједном Шпанцу који поступи супротно
Новим законима. Огорчени Лас Касас напустио је своју епархију 1546. и стигао у
Европу 1547. године да би се још једном обратио краљу за помоћ. У Шпанији је морао
да оспорава учење које је изнео Хуан Хинез де Сепулведа (1494-1573), по којем су
Индијанци неспособни да владају сами собом и због тога их је неопходно покорити.
Лас Касас се никада није вратио у Америку; умро је у Мадриду 1566. године.
С обзиром да је Колумбо најпре открио острва Западних Индија, главни центар
римокатоличке мисије је неколико година био на острву Хиспањола (Хаити). Ту су
врло рано стигли францисканци, доминиканци и јеронимити, а потом су проширили
свој рад на Кубу, Порторико, Јамајку, Тринидад и бројна мања острва. Мисионари се
нису трудили да савладају локалне језике и због тога су конверзије претежно биле
формалне. Велики део урођеничке популације је истребљен па је мисија усмерена на
све бројније афричке робове. У обавезе робовласника је спадало и поучавање робова у
хришћанској вери, мада тај процес није брзо вршен. Крајем 17. века, на једном сабору
на Куби, запрећено је екскомуникацијом свим робовласницима чији робови не буду
крштени у року од два месеца (или шест месеци за тек купљене робове).

105
 До 1521. године, Хернандо Кортез (1485-1547) покорио је Мексико – област са
највећом популацијом у тзв. Новој Шпанији. Кортез је био убеђени римокатолик који је
веровао да предводи крсташки поход, мада се зверски поступци његових конкистадора
тешко могу назвати хришћанским. Присилном крштењу биле су подвргаване
урођеничке жене које су потом конкистадори (укључујући и Кортеза) делили између
себе као конкубине. Након што је покорио Мексико, Кортез је 1524. године наредио да
се обуставе многобожачке церемоније, да се униште идоли и да се пагани подвргну
хришћанској поуци. Велики број мисионара је почео стизати у Мексико. До 1560.
године су францисканци, доминиканци и августинци имали сваки преко две стотине
мисионара у Новој Шпанији. За њима су пристигли и језуити који су се најпре
фокусирали на шпанске досељенике, након чега су почели да изучавају локалне језике
и да проповедају урођеницима. Процесу христијанизације доприносило је неколико
битних фактора, конкретно искрена заинтересованост шпанских грађанских власти за
мисију. Становништво Мексичког платоа је наизглед спремно прихватало нову веру, с
обзиром да је у старој религији постојало неколико елемената који су подсећали на
хришћанску религиозност. Наводно су поштовали знак крста и имали обреде који су
личили на крштење, исповест и причешће, док су митови о богу Квецалкоатлу, по
мишљењу мисионара, припремали пагане за прихватање Христа.
Становници Мексика масовно су прелазили у хришћанство, што је личичо на
масовне конверзије европских народа у претходном периоду. По мисионарским
извештајима, већ до 1536. године крштено је између четири и девет милиона урођеника.
О томе да ови бројеви нису претерани сведочи и то што су мисионари морали да
скраћују обред крштења само на крштењску формулу да би стигли да крсте хиљаде
пагана који су им свакодневно долазили, па је папа Павле III морао да потврди ова
крштења као валидна, уз опомену да се убудуће врши читав обред. До почетка 17. века,
највећи део становништва јужно од реке Рио Гранде исповедао је хришћанство, макар
номинално. Мисионари су се сконцентрисали на поуку деце коју су у школама учили
шпански, основне молитве (на латинском) и основе хришћанске вере, па се од ове деце
очекивало да поучавају старије чланове својих породица и да служе као преводиоци
мисионарима. Такође, мисионари су подстицали ове младе обраћенике да уништавају
паганске симболе своје отачке религије. Испрва су обраћени урођеници показивали
велико интересовање за хришћанство и редовно су присуствовали богослужењима.
Нарочито су били ревносни у исповести. У другој половини 16. века, међутим, дешава
се пад нивоа духовности и међу урођеницима и међу често неморалним и

106
незаинтересованим свештенством. Због тога је паганска религија преживела у извесним
обичајима, често под хришћанским облицима, све до 20. века. Чак је и светилиште
Госпе од Гвадалупеа, где се наводно јављала Богородица у 16. веку, подигнуто близу
некадашњег светилишта локалне богиње плодности.
Из Мексика се хришћанство ширило ка северу, примарно трудом
францисканаца, доминиканаца и језуита. Често су племена у том подручју била
непријатељски расположена према белцима и бројни мисионари су мученички
пострадали, али нису одустајали од христијанизације. Најистакнутији језуитски
мисионар у северном Мексику био је Еузебио Франциско Кино (1645-1711), пореклом
Италијан, који се у младости разболео и заветовао свом патрону Францису Ксаверу да
ће, уколико му подари оздрављење, посветити живот мисији. Најпре је 1683. године
основао мисију у Доњој Калифорнији, али је био принуђен да је прекине и да 1687.
године започне нову мисију у Примериа Алти, области која обухвата данашњу јужну
Аризону и северне делове Сонорске пустиње. Успоставивши мисионарску цркву
Нуестра Сењора де лос Долорес (Nuestra Señora de los Dolores), која ће бити његов
мисионарски центар скоро четвртину века, Кино је почео ширити хришћанство ка
северу и западу. Отварао је бројне мисионарске испоставе и подстицао Индијанце да се
настањују око њих и да се баве земљорадњом.
Године 1767. језуити су проглашени непожељнима у Шпанији. У северном
Мексику и Калифорнији њихови мисионарски центри препуштени су већином
францисканцима. Они су у подручја данашњег Новог Мексика почели продирати још у
16. веку, а у 18. веку ту је живело до петнаест хиљада обраћеника. Францисканци су
током 16. и 17. века долазили и на подручја данашњег Тексаса, мада нису били
заинтересовани за озбиљнију мисију и трајнију окупацију ових територија док се за
њих нису заинтересовали Французи. До краја 18. века у Тексасу је основано двадесет
пет мисионарских центара. Такође, страх од руске експанзије приморао је Шпанце да
прошире своју власт северо-западно, у данашњу америчку државу Калифорнију. Бројна
племена са сопственим језицима сама су по себи представљала мисионарски проблем,
мада је њихова разједињеност ишла на руку шпанској војсци која је долазила за
мисионарима. Шпанске мисије у Флориди и околним подручјима, конкретно у
Џорџији, такође су имале политички циљ – заустављање енглеске и француске
експанзије. Ту су најпре проповедали доминиканци средином 16. века, под вођством
Луиса Кансера де Барбастра (1500-1549) који је настојао да спроведе у дело идеје Лас
Касаса о мирној проповеди Индијанцима. Нажалост, Барбастро је мученички

107
пострадао. Францисканци су били најуспешнији; до 1634. године, успели су да у
Флориди и Џорџији успоставе четрдесет четири мисионарска центра, а око њих је било
око тридесет хиљада индијанских хришћана.
Шпанске мисије биле су окренуте и према југу, најпре у подручја Централне
Америке. Ту су урођеници развили комплексне културе, сличне оној у Мексику.
Најраније мисије организоване су у Гватемали и Никарагви. Године 1534. Франциско
Марокин (1499-1563) постављен је за првог епископа Гватемале. У истом подручју
проповедао је и Лас Касас да би доказао да је Индијанце могуће христијанизовати
мирним путем. До краја 16. века у Гватемали су постојала двадесет два францисканска
и четрнаест доминиканских мисионарских центара, као и језуитски колеџ. Ипак, мисија
је вршена изузетно споро кроз дивље централноамеричке пределе, тако да је до 20. века
било племена која нису чак ни номинално била хришћанска.
У шпанским областима Јужне Америке конверзија је вршена на исти начин као и
у Мексику: у цивилизованим областима Перуа христијанизација је следила убрзо по
освајању, док је међу примитивнијим племенима текла релативно споро. Наводно су
два доминиканца, Педро де Кордова и Хуан Гарсез, на подручју данашње Венецуеле
основали први манастир и служили прву мису, али су убрзо мученички пострадали.
Иста судбина је задесила и другу групу доминиканаца, а већ је поменут и неуспели
покушај Лас Касаса да у том подручју организује мисију. Успешне мисије у Венецуели
нису успостављене све до средине 17. века. Један од мисионара који су започели
трајније мисије у овом периоду био је капуцински монах Франциско де Памплона
(1597-1651). Он је 1650. године са неколико капуцина успоставио мисију у Кумани,
близу ушћа реке Ориноко. За њима су стигли и францисканци. Околности с којима су
се суочили ови мисионари биле су заиста тешке; само је неколико индијанских група
живело у организованим селима, а неки су били и канибали. Захваљујући мисионарској
упорности, до краја 18. века број обраћеника је износио око дванаест хиљада. У Гвинеји
је мисија такође била отежана, али су до почетка 19. века разни католички редови
успели да крсте преко двадесет хиљада урођеника. Генерално, подручја Венецуеле су
релативно касно христијанизована, како због неповољних климатских услова и
номадског начина живота урођеника, тако и због честих напада Енглеза и Холанђана.
Христијанизација је вршена лакше на подручју данашње Колумбије, где су
живели народи на вишем ступњу културног развоја у односу на урођенике у
Венецуели. Након што је почетком 16. века освојена Богота, локални храм је претворен
у цркву и урођеници су почели да масовно прелазе у хришћанство, тако да је кроз две

108
године целокупна популација била номинално хришћанска. Од проповедника је
најзначајнији био доминиканац Луис Белтран (1526-1581), следбеник Лас Касаса који је
без оружане пратње залазио међу урођенике и наводно крстио двадесет пет хиљада.
Међу афричким робовима у Картахени мисионарио је језуита Педро Клавер (1580-
1654). Он је посећивао тек пристигле бородове са црним робовима из Африке, доносио
их храну, вино и дуван, поучавао их у хришћанској вери и настојао да у њих усади
принципе хришћанског морала. Чак се залагао за једнакост црнаца и белаца у
језуитским црквама. Клавер је после смрти канонизован као патрон афричких робова.
У Јужној Америци је центар шпанске цивилне и црквене управе био у Перуу, где
је, као и у Мексику, постојала развијена цивилизација пре доласка белаца. Конкистадор
Франциско Пизаро (1475-1541) успео је да дефинитивно освоји царство Инка 1533.
године, када је убио њиховог цара Атауалпу. Са њим је у поход ишао доминиканац
Висенте де Валверде (1499-1541) који је по освајању Кускоа, престонице Инка,
постављен за првог епископа овог града. Изгледа да Валверде није био заинтересован
да заштити урођенике од шпанских освајача, нити је Пизару њихова христијанизација
била приоритет као Кортезу у Мексику. Лас Касас је безуспешно покушавао да
примора конкистадоре на поштовање краљевске забране малтретирања урођеника. У
сваком случају, трудом доминиканаца, францисканаца, августинаца и језуита, до краја
16. века је највећи део цивилизоване популације Перуа и Еквадора био формално
христијанизован. Торибио Алфонсо де Могровехо (1538-1606) био је други
архиепископ Лиме и један од најистакнутијих мисионара у овом делу Јужне Америке.
Путовао је без оружане пратње и проповедао урођеницима, крштавајући многе од њих.
Градио је путеве, школе, болнице и храмове, штитећи права и достојанство урођеника и
афричких робова. Други истакнути мисионар био је францисканац Франциско Солано
(1549-1610). Проповедао је дванаест година у области Тукуман, где је одлично научио
неколико урођеничких језика. Познато је да је проповедао појањем псалама и свирањем
виолине. Строго подвижништво угрозило је Францисково здравље, па се морао повући
у манастир у Лими, али је и ту неуморно припремао мисионаре за рад међу
урођеницима.
Шпанско освајање Чилеа започето је недуго по освајању Перуа. У овом пределу
није постојала високо развијена цивилизација која би подсећала на Инке, али су
ратоборни Арауканци током највећег дела колонијалног периода водили ратове против
Шпанаца и одржавали независност. Због ових ратова су мисије на подручју Чилеа биле
изузетно тешке и опасне, али су францисканци и језуити вредно радили на

109
христијанизацији. Мисионари су продирали и јужније, па је до краја 18. века највећи
део популације острва Чилое и остатка архипелага био номинално хришћански.
Успешне су биле и мисије у данашњој Боливији, северној Аргентини и Парагвају.
Језуити су током 17. и 18. века имали успешну мисију међу боливијским Мохосима и
Чикитаносима. Посебно је развијена била језуитска мисија у Парагвају, где су
урођеници организовали сталне насеобине око мисионарских цркава. По краљевском
допуштењу, ове насеобине су развиле и сопствену војску сачињену од урођеника, да би
се штитили од трговаца робљем и да би шпанске области штитили од Португалаца.
Нажалост, укидање језуита и препуштање ових мисија францисканцима имали су
катастрофалне последице по обраћенике који су убрзо били поробљени или побијени.

3.4. Португалска Америка

Као и у шпанској Америци, и у португалским колонијама је држава имала пуну

власт над црквом; циљ мисије је такође био идентичан: чување чистоће вере белих
досељеника, проповед урођеницима и конверзија афричких робова. Португалци су
користили исти мисионарски метод: урођеници би били насељавани око мисионарских
центара, учили би хришћанство и европску културу, па би се, након завршене
христијанизације, предавали регуларној црквеној и државној администрацији. Ипак,
постојале су и битне разлике у мисионарском приступу, примарно због тога што
Португалци нису под својом влашћу имали развијене урођеничке цивилизације какве су
Шпанци покорили у Мексику и Перуу, а чије је становништво недуго по освајању
макар формално прихватало хришћанство. Насупрот томе, Португалци су покорили
примитивнија племена која је због њиховог начина живота било много теже
христијанизовати. Мисију су отежавале и политичке околности, конкретно
турбулентни односи са Шпанијом, Француском, Холандијом, итд.
Када је Педро Алварез Кабрал (1467-1520) открио Бразил 1500. године, са њим
су пловили и францисканци. Они су наводно служили прву мису на бразилским
обалама којој су присуствовали и урођеници. Када су Португалци најзад почели да
настањују Бразил у првој половини 16. века, францисканци су започели спорадичне
мисије међу локалним племенима. Краљ Жоао III објединио је 1549. своје бразилске
области под јединствену администрацију са седиштем у новооснованом Салвадору, а
убрзо је од папе Јулија III добио и право управљања црквеним стварима у Америци. У
Салвадор су стигли језуити под вођством Мануела ди Нобреге (1517-1570). Иако су у

110
Бразилу деловали и францисканци, кармелити и капуцини, ипак су језуити остварили
највећи мисионарски утицај. Створена је језуитска провинција за Бразил са Нобрегом
на челу. Језуити су у Бразил допремили португалску сирочад, с намером да их
подстакну на учење локалних језика ради мисионарења међу урођеницима. Поред тога,
језуити су отварали школе за урођеничку децу. Мисија није протицала без проблема;
изгледа да су највеће проблеме стварали мирски свештеници, неретко кажњеници због
црквених преступа у Португалу, али и први епископ Салвадора ког су урођеници 1556.
ухватили и појели. Португалски досељеници су ометали мисију нападима на
урођеничке жене, подстицањем ратова између разних племена, итд.
Језуити су, упркос свим сметњама, неуморно проповедали. Нарочито су се
истицали Инасио ди Азеведо (1526-1570) и Жозе ди Аншиета (1534-1597). Језуитима је
на руку ишло и то што су током 16. века цивилне власти неретко биле на њиховој
страни, штитећи мисионарске насеобине и забрањујући поробљавање обраћених
урођеника. Нажалост, језуити нису увек успевали да заштите обраћенике од
португалских земљопоседника којима су били неопходни робови. У 17. веку је велики
борац за права урођеника и афричких робова био језуита Антонио Виеира (1608-1697).
Запањен израбљивањем не само поробљених већ и крштених урођеника, као и лошим
стањем свештенства и епископата, Виеира је путовао у Португал да би се жалио краљу.
Године 1655. добио је од краља Жоаоа IV (1640-1656) декрет којим се португалским
властима у Бразилу наређивало да уљудније поступају са урођеницима. Виеира је
путовао у Бразил да би издејствовао извршење ове наредбе, због чега је, наравно,
стекао много непријатеља и изазвао мржњу према језуитима. Упркос томе, Виеира је
успео да поправи стање урођеника. До краја живота је проповедао, крстио хиљаде људи
и основао бројне урођеничке насеобине северно од Амазона. Нажалост, поробљавање
урођеника није званично забрањено све до средине 18. века. Велику штету хришћанској
мисији у Бразилу нанело је протеривање језуита из свих португалских области 1759.
године, што је чак изазвало урођеничку побуну.

3.5. Француска Америка

Французи су тек у 17. веку успоставили трајније насеобине у Америци. Након

тога је уследио изузетно повољан период за Французе, који су се проширили у Канади,
у долини Мисисипија, на острвима Западних Индија, итд. Напредак је заустављен у
другој половини 18. века, након чега је Французима остало свега неколико острва у

111
близини Њуфаундленда, у Западним Индијама и Гвајана. Иста судбина је пратила
француске римокатоличке мисије. Тешкоће са којима су се мисионари суочавали биле
су многобројне, на првом месту много краћи временски период за мисију у односу на
шпанске римокатолике. Такође, култура америчких урођеника није била повољна за
христијанизацију, нпр. због полуномадског начина живота, међуплеменских ратова,
итд. Мисионари су, ипак, прелазили огромна америчка пространства, често са
истраживачима и трговцима крзном, и предано проповедали хришћанство
Индијанцима. За разлику од британских колонија, у којима је мисионарски акценат био
на европским досељеницима а мање на проповеди урођеницима, у француским
колонијама је мисија била искључиво окренута индијанској популацији.
Иако су Французи још почетком 16. века крстили неколико Индијанаца, права
мисија почиње у 17. веку, након што су 1605. године основали Порт Ројал у Новој
Шкотској. Већ тада су мирски свештеници крстили одређен број Индијанаца, мада су се
они убрзо вратили својој старој религији. Убрзо је започета језуитска мисија коју су
убиством двојице мисионара и заробљавањем осталих прекинули Енглези. Друга,
успешнија мисија вршена је из Квебека, који је 1608. године основао истраживач
Самјуел де Шамплен. Квебек је био удаљенији од Енглеза и истовремено је омогућавао
лакши прилаз унутрашњости континента. Ускоро су у Квебек стигли реколекти,
француска секција францисканаца, и отпочели проповед локалним Индијанцима.
Хјуронима је први проповедао Жозеф ле Карон (1586-1632). Касније у Квебек стижу и
језуити који су, заједно са реколектима, предано изучавали локалне језике. Ипак,
Квебек је 1629. године пао у руке Енглезима који су одатле протерали језуитске
мисионаре, мада се они, са поновном успоставом француске власти 1632. године,
враћају назад. У међувремену, у француске поседе у Америци стигли су и сулпицијани.
Свештеник Жан Жак Олије (1608-1657), оснивач сулпицијана, организовао је куповину
острва Монтреал. Према његовим плановима, на острву је требало основати
мисионарски центар мирских свештеника који би проповедали Индијанцима, као и
женску монашку заједницу за бригу о деци, болеснима, итд. Мисија је организована
1657. године. Убрзо је, 1659. године, за првог епископа Квебека постављен Франсоа де
Монморанси Лавал (1623-1708). Он је 1663. године отворио семинарију у Квебеку с
циљем образовања мисионара који су потом деловали у Акадији и у долини
Мисисипија. У исто време су урсулинке у Квебеку основале школу за младе Индијанке.
Средином 17. века француски језуити посебно су се трудили да христијанизују
Хјуроне, индијански народ који се бавио примитивном пољопривредом и живео у

112
већим насеобинама. Након поновне успоставе француске власти у Квебеку 1632.
године, стари истраживач Самјуел де Шамплен убедио је неколико хјуронских трговаца
да у своју земљу поведу језуитске мисионаре. Мисионарску групу предводио је Жан де
Бребоф (1593-1649). Организација мисије подсећала је на шпански модел; мисионари
су успоставили један центар који је требало да сабира све обраћенике и да их
изолацијом штити од паганских утицаја. Испрва су крштавани само деца и старци на
самрти, али убрзо су веру почели да прихватају и остали. Нажалост, мисију су угрозили
Ирокези који су од Холанђана набавили ватрено оружје и почели да нападају Хјуроне.
Рат са Ирокезима покренуо је поједине Хјуроне да потраже уточиште код језуита, тј. у
хришћанству, док су други сматрали да су управо језуити били главни узрочници ратне
несреће. До 1649. године Хјурони су били поражени, а мученички је пострадао и
Бребоф. Неки су се спасили бекством у Квебек, док су друге одвели Ирокези. У сваком
случају, победа Ирокеза означила је крај мисије.
Поред Хјурона, језуити су проповедали и другим индијанским племенима.
Нарочито је била развијена мисија међу алгонквинским Абенакијима. Такође, мисија је
вршена и међу пет племена која су сачињавала Ирокешку конфедерацију (Мохоци,
Онајде, Онондаге, Кајуге и Сенеке). Ирокези су живели у граничном подручју између
Француза и Енглеза, па су их оба народа покушавала привући на своју страну.
Француске интересе често су пропагирали управо језуити. Они су били сконцентрисани
на хјуронску мањину и нису остварили велике успехе међу самим Ирокезима. Године
1656. су Онондаге затражиле оснивање језуитске мисије на њиховој територији,
вероватно да би лакше добављали европску робу од Француза. Проповед је проширена
и на остала племена Ирокешке конфедерације, тако да су и међу њима осниване
мисионарске насеобине по шпанском моделу. Након што је 1713. године Утрехтским
миром власт над Ирокезима уступљена Британцима, језуитска мисија је обустављена. У
17. веку вршене су и мисије дуж реке Мисисипи, међу Индијанцима Илиноиса,
покушана је мисија међу Сијуксима, итд. Уопште, крај француске језуитске мисије у
Северној Америци подудара се са падом француске власти на том континенту и
укидањем језуитског реда у Француској 1764. године.

3.6. Протестантска Америка

У периоду од 1500. до 1800. године, протестантизам се у Америци ширио

слабије него римокатолицизам и био је сведен на области тзв. Тринаест колонија, од

113
којих ће касније настати САД, те на још неколико британских и данских поседа. Врло
рано су европски досељеници донели разне форме протестантизма; стигли су
англиканци, лутерани, калвинисти, анабаптисти, квекери, пијетисти, итд. Иако су у
неким колонијама Британци фаворизовали Англиканску цркву, ипак ниједна од ових
протестантских деноминација није заузела доминантну позицију. Једна битна разлика
између римокатоличке и протестантске мисије у Америци састоји се у томе што су
краљеви римокатоличких држава Шпаније, Португала и Француске активно помагали и
у одређеној мери финансирали мисију, док су британски краљеви формално
подржавали мисију разним декретима, али је нису финансирали нити се искрено
интересовали за њен напредак. Тако се протестантизам у Америци ширио примарно
захваљујући европским донацијама и личном ентузијазму побожних појединаца. На
мисију су утицали и разлози миграције: док су у Новој Енглеској досељеници били
примарно религијски мотивисани, они у мањим колонијама, нпр. у Вирџинији,
долазили су у Америку искључиво из економских разлога, па су умногоме изгубили
везу са црквеним заједницама.
Плимутску колонију у Новој Енглеској су 1620. године основали тзв.
ходочасници (pilgrims), односно сепаратисти који су се одвојили од Англиканске цркве
и дошли у Америку да би могли да воде исправан хришћански живот. Бројнији су били
досељеници око залива Масачусетс, претежно пуританци, који се нису званично
одвојили од англиканаца, али су намеравали да ту заједницу очисте од овосветских
кварења. Најстарије колоније од којих је касније настала држава Роуд Ајленд основали
су религијски екстремисти који су се сукобили са пуританцима у области Масачусетса.
Колоније у Конектикату нису имале наглашену религијску политику, мада су и овде
били присутни пуританци. Њу Хејвен су, међутим, основали стриктни пуританци.
Временом су се сепаратисти и пуританци усагласили и оформили конгрегационализам,
мада су у колонијама постојале и друге деноминације, нарочито у религијски
толерантном Роуд Ајленду, нпр. англиканци, квекери и баптисти. У Новом Амстердаму
(каснијем Њујорку) испрва је била доминантна Реформисана црква, а након успоставе
британске власти њено место је заузела Англиканска црква. У Њујорку су уточиште
налазиле бројне протестантске фракције које због својих радикалних становишта нису
биле добродошле у другим колонијама, нпр. у Новој Енглеској. Њу Џерзи био је
религијски изузетно разнолик, са заједницама пуританаца, квекера, шведских лутерана,
итд. Пенсилванија је од почетка била „свети експеримент“, с обзиром да је њен оснивач
Вилијам Пен (1644-1718) био убеђени квекер који је намеравао да у овом подручју

114
Америке успостави истински хришћанску земљу. Проглашена је религијска слобода, са
Индијанцима су склапани пријатељски уговори, а чак је и главни град добио назив по
хришћанској љубави – Филаделфија. У Пенсилванију су се масовно досељевали
британски квекери, као и холандски и немачки протестанти. Верску слободу
искористиле су бројне протестантске деноминације, укључујући квекере, меноните,
лутеране, реформисте, моравијанце, баптисте, презвитеријанце, итд. У Пенсилванији је
било и нешто римокатолика. Међутим, главни римокатолички центар у оквиру
Тринаест колонија био је у Мериленду. Ова колонија је касније постала примарно
протестантска, са англиканском јерархијом, али и са великим бројем квекера,
пуританаца, методиста, лутерана, итд. Вирџинија је основана првенствено из
економских а не из религијских разлога. Упркос томе, врло рано је успостављена
англиканска црквена организација. Временом, у Вирџинију су пристизали пуританци,
квекери, баптисти и следбеници осталих протестантских фракција. Северна Каролина је
релативно касно добила значајнију религијску организацију, најпре захваљујући
квекерима, а касније и баптистима. У Северну Каролину доспели су и моравијанци који
су у Салему развили битан мисионарски центар. Јужна Каролина испрва је била
уточиште за француске хугеноте, а касније и за баптисте. Џорџија је основана насупрот
шпанској Флориди и француској Луизијани, али и као прибежиште за потлачене
европске протестанте. Ту се нашло много баптиста, презвитеријанаца, методиста, итд.
Англиканска црква је имала представнике у свим колонијама. Међутим, она није
имала домаћи епископат и била је зависна од лондонског епископа. Много бројнији од
англиканаца били су презвитеријанци и конгрегационисти. Иако је црквена
организација генерално била слаба, чак и међу малобројним римокатолицима, у 18.
веку америчко хришћанство доживљава битан духовни препород, тзв. „велико буђење“,
захваљујући којем се јавља и мисонарски жар. Проповедници су били фокусирани
претежно на европске досељенике, а у мањој мери на Индијанце и афричке робове. За
подстицање „великог буђења“ у Америци значајан је био Џорџ Вајтфилд (1714-1770)
који је више пута посетио колоније и предано проповедао. Вајтфилд је припадао
Англиканској цркви, али је његова проповед подстакла на препород конгрегационисте
у Новој Енглеској, холандске реформисте, презвитеријанце и баптисте. Између осталог,
„велико буђење“ позитивно је утицало на друштвени морал, истакнута је била потреба
за школама, за демократијом и за христијанизацијом Индијанаца и црнаца.
Мисије међу Индијанцима биле су отежане истим факторима као и француске
мисије, а то су били сам начин живота индијанских племена и настојање појединих

115
белачких група да их искориштавају за нехришћанске циљеве. У Масачусетсу је
локалним Индијанцима проповедао Роџер Вилијамс (1603-1683). На острвима Мартас
Винјард, Нантукет и Елизабет проповедали су Томас Мејхју (1593-1682) и његови
потомци све до 19. века. У околини Бостона проповедао је Џон Елиот (1604-1690) који
је покрштене Индијанце успео организовати у посебну насеобину Нонантум, па затим у
Натик и бројна друга села, тако користећи исти метод као римокатолички мисионари.
Елиот је чак издао преводе Старог и Новог Завета на локални индијански језик. Мисија
је била угрожена током тзв. Рата краља Филипа (1675-1676) између Енглеза и
Индијанаца, с обзиром да индијанским обраћеницима нису веровали ни једни ни други.
Елиот се након рата потрудио да окупи преживеле обраћенике и да им пружи утеху и
заштиту. Занимљива је била мисија рођеног мохиганског Индијанца по имену Самсон
Оком (1723-1792) који је најпре проповедао Монтауцима у Лонг Ајленду, а касније
лично путовао у Енглеску да скупља средства за индијанске мисије. Као и Оком, бројни
други проповедници били су надахнути покретом „великог буђења“ па су започели
мисије међу индијанским племенима и образовали младе Индијанце као будуће
мисионаре у сопственом народу. У Њујорку су мисије биле окренуте Ирокезима,
између осталог и ради ограничавања француског политичког утицаја. Протестантизам
је прихватио велики број Мохока. Један од познатијих мохочких конвертита био је
поглавица Џозеф Брент који је после Америчке револуције (1776-1783) повео свој
народ на британску територију и основао тзв. „стару мохочку цркву“. У Пенсилванији
су квекери дуго времена настојали да одрже пријатељске односе са Индијанцима и да
им својим врлинским животом представе хришћанску веру. Моравијанци су такође
организовали мисије међу Индијанцима, нарочито међу Ирокезима и Делаверима. У
Вирџинији је врло рано проповедао Александер Витакер (1585-1616), чијим је
заслугама крштена и позната Покахонтас.
Мисионарско поље за америчке протестанте представљали су и афрички робови.
С обзиром да, према наслеђеној традицији из Европе, хришћанин није могао бити роб
другом хришћанину, многи бели робовласници плашили су се да ће изгубити робове
ако дозволе њихово крштење. Због тога су у појединим колонијама доношени закони
који су укидали нужност ослобађања крштеног роба. Тако је у 18. веку започета
активнија мисија међу црнцима, а неке протестантске фракције (нарочито квекери)
јавно су устајали против институције ропства и истицали потребу за еманципацијом
црначке популације. Наравно, покрети за укидање ропства су и у Британији и у
Америци били првенствено хришћански мотивисани, и то захваљујући „великом

116
буђењу“. Афрички робови били су мисионарско поље и на острвима Западних Индија,
где су најпре били заступљени англиканци, а касније моравијанци, методисти и
баптисти. Моравијанци су организовали мисију за црнце и урођенике на Суринаму.
Протестантска мисија је постојала и на Гренланду и Лабрадору. Хришћанство је
у претходном периоду стигло на Гренланд са нордијским досељеницима, али су
контакти Гренланда и Скандинавије прекинути у 15. веку. Када је Ханс Егеде (1686-
1758) добио дозволу од данског краља да мисионари на Гренланду, надао се да ће на
острву затећи потомке скандинавских досељеника. Међутим, Егеде је по доласку на
Гренланд 1721. године схватио да су они већ изумрли, па је мисију усмерио ка
локалним Ескимима, мада је ова мисија од 1721. до 1741. године задобила свега
двадесет или тридесет обраћеника. Убрзо су на Гренланд дошли и моравијанци који су,
након сличног првобитног искуства, ипак успели да успоставе три насеља са
хришћанским обраћеницима. Моравијанци су успоставили мисију и на полуострву
Лабрадор, где су Ескиме на сличан начин организовали у посебна насеља.

3.7. Мисије у Африци (1500-1800)

Подручја западне, источне и јужне Африке су пре 1800. године за хришћанске

европске земље била више препрека за успоставу трговине са богатим пределима Азије
него интересантно мисионарско поље. Муслимански проповедници су повремено
посећивали источноафричке обале, док су хришћани претежно успостављали трговачке
испоставе на западноафричким обалама, али активнија мисија није вршена ни у једном
случају. Од малог броја успостављених мисија, већина је била римокатоличка, уз
неколико протестантских у 18. веку. Према систему padroado, којим су папе дали
Португалцима право црквене управе и мисије у новооткривним земљама, афричке
обале су биле мисионарско поље португалских мисионара. Већ су у 15. веку
Португалци имали мисије на Мадеири, Азорским и Зеленортским острвима; крштене су
поглавице из Сенегамбије (подручје између река Сенегал и Гамбија) и Бенина. Током
16, 17. и 18. века су римокатолички редови спорадично вршили мисије дуж обале
Гвинеје.
Најзначајнија римокатоличка мисија у Африци у овом периоду била је у
краљевству Конго. Крајем 15. века Португалци су открили реку Конго, око које се
налазило истоимено краљевство, и ускоро крстили локалног поглавицу, тј. краља по
имену Нзинга а Нкуву (1470-1509). Као знак пријатељства са Португалом, краљ је на

117
крштењу узео име Жоао, по португалском краљу. Његово обраћење је вероватно било
формално, у нади да ће добити португалску војну подршку; ипак, његов син Афонсо
Мвеба а Нзинга (1509-1542) био је предани хришћанин који је активно радио на
христијанизацији своје земље. Године 1518. је Афонсов син Енрике хиротонисан за
првог епископа у Конгу. Ускоро је рукоположен и одређен број црначких свештеника.
Конверзије за време Афонсове владавине су претежно биле формалне, а и локално
свештенство није се показало у најбољем светлу. Због тога је првобитно хришћанство у
Конгу евентуално изумрло. Одређене хришћанске праксе, наслеђене из овог
првобитног хришћанства, опстале су до друге половине 19. века, нпр. чување и ношење
у процесијама крстова и икона ради магијске заштите.
Португалци су вршили мисију и у Анголи, где се хришћанство учврстило боље
него у Конгу. Французи су покушали да успоставе мисију у Лоангу. Што се тиче
источноафричке обале, Португалци су основали испосатве у Момбаси и Мозамбику. Ту
су, поред проповедања хришћанства, римокатолички мисионари учествовали у
трговини робљем и барутом. Хришћански утицај био је очигледан у појединим
ритуалима урођеника око реке Замбези, конкретно у онима који су подсећали на
крштење и причешће. Французи су у овом периоду безуспешно покушали да започну
мисију на Мадагаскару, а унеколико су успешнији били на острвима Реинион (Бурбон)
и Маурицијус.
Протестанти су најважнији мисионарски центар у Африци пре 1800. године
имали на крајњем југу континента. Холанђани су основали насеобину средином 17.
века, а Британци су је преузели крајем 18. века. Јужна Африка испрва није имала
црквену организацију, али су богослужења ипак вршили проповедници који су туда
пролазили на путу за Источне Индије. Након доласка првог сталног (холандског
реформистичког) пастора у другој половини 17. века, започета је мисија међу робовима
и ускоро их је крштено преко хиљаду. За њих је изграђена црква у Кејптауну и
законски је одређено да сваки крштени роб мора бити ослобођен. Крајем 18. века
започета је и британска мисија у Гвинеји, мада први англикански мисионар Томас
Томпсон (1708-1773) није био успешан и због болести се морао вратити у Енглеску.

3.8. Мисије у Индији и Шри Ланки (1500-1800)

Открићем поморског пута ка Индији, европско хришћанство најзад је заобишло

непробојни исламски зид који је спречавао мисије у Азији. У крајевима источне и јужне

118
Азије, међутим, постојале су изузетно развијене религије које су и за ислам и за
хришћанство представљале велики мисионарски проблем. У Индији се није могао
употребити исти мисионарски метод као у Америци; Европљани се нису масовно
досељавали нити су оснивали сталне насеобине већ пре трговачке испоставе из којих је
мали број хришћана владао огромном нехришћанском популацијом. Португалци су у
16. веку запосели само мали, приобални део Индије, док је исламско Могулско царство
вршило политички и религијски утицај са севера. Тако је ислам у Индији током овог
периода стекао много више следбеника у односу на хришћанство, а домаћи хиндуизам
је био знатно развијенији и отпорнији од афричких и америчких религија које су
хришћани лако побеђивали.
Португалци су у Индију дошли првенствено из економских разлога. Желели су
да запоседну битне трговачке центре, да прекину арапску поморску доминацију у
Индијском океану и да скрену трговачке путеве са арапских и италијанских градова у
Лисабон. Васко да Гама стигао је у Индију 1498. године и Португлци су убрзо заузели
неколико битних лука, укључујући и Гоу 1510. године, која ће постати главни
административни центар португалске Индије. Одатле су португалски трговци стизали
чак до Кине и Јапана. Колонизација је била пропраћена и римокатоличком
пропагандом: становништво у освојеним градовима подстицано је на прихватање
хришћанства, а неки су и сами тражили крштење ради добрих односа са Португалцима.
Међутим, Португалци су често били сурови према својим индијским поданицима и
бројним неделима су каљали хришћанско име, што је представљало велики проблем за
мисионаре. Систем padroado представљао је још један мисионарски проблем, како због
честих трвења између папа и португалских владара око тумачења тог система, тако и
због обавезе Португалаца да обезбеде мисионаре и свештенство за све области од Рта
добре наде до Јапана, што они нису могли учинити.
Португалски мисионари су долазили у Индију још са Васком да Гамом.
Најистакнутији су, наравно, били францисканци који су проповедали по многим
насељима дуж индијске обале, укључујући Гоу. Ту је убрзо отворена семинарија за
припрему домаћег свештенства. Такође, Гоа је до средине 16. века постала
архиепископска катедра. Први индијски утисци о хришћанима су, ипак, били лоши:
хришћанство је схватано као претходница португалске политичке доминације и, с
обзиром на велики број обраћеника из нижих касти, као религија за необразоване масе.
Напредак римокатоличке мисије у Индији и остатку Азије десио се захваљујући
језуитима. Први језуита који је проповедао у Индији био је познати Францис Ксавер

119
(1506-1552), племић пореклом из шпанског дела Наваре. Школовао се на Универзитету
у Паризу где је упознао Игнасиа Лојолу. Овај је извршио одлучујући утицај на младог
Ксавера да напусти извесне протестантске идеје. Тако је Ксавер постао један од
оснивача језуитског реда који је, заједно са Лојолом, путовао у Рим да би добили
папски благослов за своје планиране подухвате. У Риму је Лојола добио молбу од
португалског краља Жоаоа III за помоћ у мисији на Истоку, за шта је Лојола одредио
управо Ксавера. С обзиром да је већ неко време маштао о проповеди у Индији, Ксавер
је спремно прихватио овај задатак и запутио се у Лисабон. Из Лисабона је отпловио за
Гоу, где је стигао 1542. године. Ту је посећивао затворенике и болесне, исповедао,
проповедао и учио децу основне молитве, Симбол вере и Десет Божијих заповести.
Његов метод учења присвојио је и локални епископ, након чега је отворена и школа.
Из Гое се Ксавер запутио међу Параваре који су живели северно и источно од
Коморина на крајњем југу Индије. У кастинском систему, Паравари су били ниско
рангирани. Они су нешто раније формално прихватили хришћанство да би их
Португалци заштитили од муслимана и том приликом је наводно крштено око двадесет
хиљада Паравара. Међутим, они никада нису примили хришћанску поуку и нису имали
свештенике. Једини доказ да су били хришћани била су европска имена која су добили
на крштењу и чињеница да су постали део тзв. „португалске касте“. Ксавер је међу
Параварима провео око две године, неуморно проповедајући и крштавајући, понекад и
читава села. Учио је локални дијалект и преводио основне молитве и катихизис.
Нарочиту пажњу је придавао хришћанском образовању деце која су, по његовом
мишљењу, лакше примала хришћанство. Ова деца су се касније показивала као велики
борци против паганства и успешно су преносили веру својим старијим сродницима.
Ксавер је проповедао и у Траванкору, где је захваљујући подршци локалног краља
крстио више хиљада припадника нижих касти, и у Шри Ланки. Из Индије је Ксавер
путовао у Малаку и Молучка острва, где су Португалци такође установили своје
испоставе, па се поново вратио у Индију и посетио раније обраћене заједнице на југу и
Шри Ланки, као и Гоу и Кочин. Године 1549. Ксавер се запутио у Јапан ради покретања
тамошње мисије. У Индији је поново кратко боравио 1552. године, након чега се
запутио у Кину да би и тамо проповедао. Умро је од грознице крајем 1552. године на
острву Шанчуан, чекајући брод који је требало да га превезе на кинеско копно.
Језуитска мисија у Индији наставила се и након Ксаверове смрти. У Коимбри је
постојала језуитска мисионарска школа с циљем образовања кадра за индијску мисију –
Seminarium missionis Indicae. Значајније резултате остварили су у Гои, где је још током

120
Ксаверовог живота било забрањено практиковање хиндуизма и наређено уништавање
идола. Пагански храмови су рушени, а њихов материјал кориштен за градњу цркава.
Брамини су били обавезни да присуствују недељним беседама. До краја 16. века, скоро
целокупно становништво Гое и околине било је макар номинално хришћанско. Једна од
занимљивијих језуитских мисија била је на могулској територији, за време цара Акбара
(1556-1605). Наводно су језуити привукли његову пажњу када у Бенгалу нису хтели да
дају опрост хришћанским трговцима који нису плаћали порез Могулском царству.
Акбар је владао великим бројем муслимана и хиндуса, па је, да би остварио политичко
јединство, заузео толерантан став према свим религијама. Чак је од Португалаца у Гои
тражио да на његов двор пошаљу језуите 1579. године. Наводно су постојале назнаке да
ће Акбар под њиховим утицајем прихватити хришћанство, што је био разлог и једног
устанка. Ова мисија, као и друга 1590. године, нису биле успешне. Тек је трећа мисија,
започета 1601. године, остварила боље резултате. Акбар је дозволио да се у Лахору
изгради црква и дозволио је својим поданицима да прелазе у хришћанство.
Пријатељску политику према хришћанству водио и је и Акбаров син Џахангир (1606-
1627), на чијем су двору језуити свакодневно боравили. Међутим, Џахангирови
наследници били су оданији исламу, па су постепено укидали државну подршку
језуитима. Језуитска мисија у Могулском царству је, у сваком случају, више служила
хришћанима који су ту долазили из трговачких и дипломатских разлога, док је
обраћено сасвим мало муслимана и хиндуса.
У јужноиндијском Мадурају језуити су вршили мисију која је, слично ранијим
европским мисијама, била усмерена ка припадницима виших друштвених слојева чија
би конверзија природно покренула конверзију остатка популације. Оснивач ове мисије
био је један од најистакнутијих мисионара овог периода, италијански језуита по имену
Роберто де Нобили (1577-1656). Године 1605. Нобили је стигао у Индију и већ 1606.
године настанио се у Мадурају где су живели неки од параварских хришћана. Као и у
осталим крајевима који нису били под директном португалском влашћу, и овде је било
изузетно мало обраћеника. Прелазак у хришћанство значио је да ће обраћеника
сматрати Португалцем, да ће га презирати остали Индијци и да ће бити искључен из
своје касте. Нобили је схватио да је једини начин на који мисија у Индији може бити
успешна прекидање стриктног повезивања хришћанства са Португалцима. Због тога се
у Мадурају одвојио од португалског мисионара, настанио се у колиби у браминском
делу града, одбацио погрдни назив „паранги“ (од „Франци“) и прогласио се
подвижником и римским рађом. Посветио се изучавању тамилског језика и већ за шест

121
месеци могао је да течно проповеда. Прихватио је све индијске обичаје који су се могли
ускладити са хришћанством и постао је први хришћански санјасин (монах, подвижник),
а потом и први хришћански гуру (старац, учитељ). По угледу на браминску касту,
Нобили је постао вегетаријанац и запослио је браминског кувара. Присвајао је
санскритске теолошке термине и намеравао да богослужења у потпуности врши на
санскриту, као и да отвори школу у којој би се домаћи свештеници образовали на овом
светом језику, али га је у томе спречио недостатак новчане подршке. Обраћеним
браминима дозволио је да задрже видљиве знакове припадности овој најузвишенијој
индијској касти. Да не би изазвао подозрење брамина, Нобили није дозволио
Параварима и осталим обраћеницима из нижих касти да долазе на његова богослужења.
Наравно, он се интересовао и за њих, али је као своју личну мисију схватио обраћање
браминске касте. Нобилијеви методи изазвали су бројне критике и чак оптужбе за
синкретизам које су стигле до Рима. Ипак, Нобили се вешто бранио и евентуално добио
папску подршку. Његов метод су копирали и бројни други језуити у Индији, тако да су
се временом развиле две посебне мисије: једна упућена браминима, која је
подразумевала прихватање санјасинског живота, и друга упућена нижим кастама и
парајама, тј. онима који су у Индији сматрани толико нечистим да се уопште нису
сматрали делом стандардног кастинског система. Без обзира на језуитски труд, веома
мало припадника виших касти је прихватило хришћанство.
У Индији је од раније постојала хришћанска заједница на малабарској обали, у
доктринарном смислу несторијанска, која је одржавала контакте са несторијанцима у
Месопотамији. Они су временом постали посебна каста у индијском друштву и нису се
трудили да врше мисију. Наравно, римокатолички мисионари настојали су да ове тзв.
Томине хришћане уведу у јединство са Римом. Испрва су односи римокатолика и
несторијанаца били пријатељски, али су доминиканци и францисканци ускоро почели
да прозелитски наступају према њима. Ситуација је постала компликованија у другој
половини 16. века, када је избио спор око патријарашког трона у Месопотамији, а обе
стране су настојале да задобију индијске хришћане. Такође, обе стране су формално
признале римски примат, што су римокатолици искористили да преузму контролу над
индијским несторијанцима. Године 1599. одржан је Сабор у Диамперу на којем су
малабарски хришћани укључени у Римокатоличку цркву. На чело ове унијатске цркве
постављен је језуита који је активно сузбијао локалне обичаје и наметао
римокатоличке, нпр. целибат. Малабарско свештенство, предвођено архиђаконом
Георгијем, побунило се против овог аутократе и извело велики број верника из уније са

122
Римом. Да би могли добити хиротоније из свог традиционалног културног центра на
Блиском истоку, ови хришћани су се обратили јаковитима и тако прихватили
монофизитизам. Крајем 18. века је некадашња малабарска хришћанска заједница била
разбијена на три дела: једну групу су чинили они који су се припојили Риму и
прихватили латински као богослужени језик, други су такође били у унији с Римом али
су задржали сиријско богослужење, а трећи су постали јаковити.
Португалски политички, па тако и црквени утицај у Индији слабио је током 17. и
18. века. Разлози су били многи. Један од њих био је, наравно, долазак протестантских
сила Холандије и Британије које претежно нису толерисале римокатоличке мисионаре
у својим колонијама. Поред тога, стални сукоби између Рима и Португала око
јурисдикције над новооткривеним крајевима, као и низак морални квалитет
португалског клира, довели су временом до опасне стагнације у мисији. Португалци
нису дозвољавали да мисионари из других нација проповедају у Индији, чак и ако су
имали дозволу од папе. Уколико би ипак дошли, неретко су бивали жртве инквизиције.
У другим случајевима, странци су могли проповедати под условом да буду одани
португалској круни, да прихвате португалска имена, језик и обичаје, итд. Још један
битан разлог за слабљење римокатоличке мисије у Индији тицао се језуита. Наиме, већ
је почетком 17. века Римокатоличку цркву потресла контроверза због Нобилијевих
мисионарских метода. Друга контроверза је избила због језуитског прилагођавања
малабарским обредима, за шта су капуцински монаси оптуживали језуите с којима су
ушли у сукоб због јурисдикције над Пондишеријем у Индији. Папски легат Шарл де
Турнон пресудио је 1704. године против језуита и забранио је прилагођавање
малабарској традицији. Између осталог, забрањено је изостављање одређених делова
крштења по римском обреду, ношење знакова припадности вишим кастама, ритуално
очишћење жене после менструације и прослављање прве менструације код девојчица,
узимање паганских имена на крштењу уместо имена римокатоличких светитеља,
свирање у паганским храмовима, итд. Мисионарима је наређено да не смеју
забрањивати сакраменте болесним припадницима нижих касти или онима који су били
изван касти; штавише, мисионари су морали лично доћи у њихове куће и извршити
неопходне сакраменте, што је било директно усмерено против кастинског система.
Против ове пресуде устали су језуити, Португалци и Французи у Пондишерију, али је
Рим чврсто стао уз Турнонову одлуку. Уследила је оштра дебата око исправности ових
мера и језуити су неколико пута ишли у Рим да бране своје мисионарске методе. У
Риму су били спремни само на одређене уступке, нпр. на задржавање кастинских

123
разлика, али не као религијске већ као друштвене реалности Индије. Поред контроверзе
око малабарских обреда, хришћанство у Индији су потресле и експанзија
хиндуистичког царства Марата и репресије против хришћана на југу Индије које су
спроводили муслимански владари Мајсора. Као и у другим римокатоличким
колонијама, и у Индији је прогон језуита, који се у Португалу десио 1759. године, нанео
огромну штету мисији. Ипак, мисија је настављена захваљујући труду других
монашких редова, као и индијских обраћеника који су понекад постајали мисионари.
Протестантизам је најпре дошао у Индију у 17. веку преко холандских,
британских и данских трговаца. Међу првим трговцима британске Источноиндијске
компаније било је појединаца заинтересованих за ширење хришћанства међу
Индијцима. До краја 17. века, челници Источноиндијске компаније трудили су се да из
Енглеске доведу свештенике и да их распореде по свим својим испоставама, како ради
образовања енглеске деце рођене у Индији, тако и ради обраћања локалних Индијаца
(антимисионарска политика Компаније развијена је касније). Ипак, праве протестантске
мисије у Индији започете су у освит 18. века, најпре захваљујући данском краљу
Фредерику IV (1699-1730) и његовом дворском теологу Францу Јулиусу Литкенсу.
Литкенс је одговарајуће мисионаре пронашао међу младим Немцима образованим у
пијетистичком центру у Халеу, а то су били Бартоломеус Цигенбалг (1682-1719) и
Хајнрих Пличау (1676-1752). Од ове двојице, нарочито се истицао Цигенбалг, који се и
сматра оцем протестантске мисије у Индији. Када су 1706. године стигли у дански
трговачки центар у Индији, у луку Тарангамбади (дански: Транкебар), наишли су на
отпор данских свештеника који нису благонаклоно гледали на њихове пијетистичке
идеје. Ипак, мисионари су однели победу у овом спору и почели су да активно
проповедају. Научили су португалски и обратили у лутеранизам локалне римокатолике
који су били потомци Индијаца и Португалаца. Након тога су се предали изучавању
тамилског језика и превели су на португалски и тамилски лутеранске молитве, химне и
катихизис. Успевали су да обрате и хиндусе. Пличау се вратио у Немачку 1711. године,
а Цигенбалг је остао у Индији. Помоћ и подршка стизали су са разних страна, како из
Данске тако и из Енглеске. Међутим, последњи Цигенбалгови дани протекли су у спору
са челником његове организације у Копенхагену који је инсистирао да мисионари
морају бити целибатни и да стално морају путовати од места до места ради ефикасније
проповеди. Цигенбалг је, међутим, био ожењен и боравио је дуже време на једном
месту. Ова контроверза допринела је погоршању његовог здравља, па је умро
релативно млад. Мисија се наставила, првенствено вођена немачким пијетистима и

124
финансирана од Данаца и Енглеза. У овом периоду истакнут је био Јохан Филип
Фабрициус (1711-1791), врсан познавалац тамилског језика на који је превео Библију и
богослужбене химне.
Најистакнутији немачки мисионар у Индији у другој половини 18. века био је
Кристијан Фридрих Шварц (1726-1798), образован у Халеу. Године 1750. стигао је у
Индију, остао је неожењен и читав живот је посветио мисији. Најпре је радио у
Тарангамбадију, а потом је прешао у Танђавур. Ту је стекао велики углед и међу
хиндусима и међу Енглезима. Поред тога, Шварц је уживао и велики политички углед,
чак у толикој мери да је служио као успешан посредник у мировним споразумима.
Крајем 18. века, за активнију мисију у Индији заинтересовали су се и Британци.
Њихови мисионари долазили су под покровитељством Источноиндијске компаније.
Један од првих био је Дејвид Браун (1763-1812) који је проповедао у Колкати и отворио
интернат за хиндусе. Његови мисионарски извештаји били су један од извора
инспирације за формирање Црквеног мисионарског удружења. Године 1793. у Колкату
је стигао и Вилијам Кери (1761-1834), мисионар који је покренуо ново доба
протестантског мисионарства у Индији и уопште у свету.
Што се тиче Шри Ланке, хришћанство је ту најпре дошло са Португалцима који
су почетком 16. века направили своју испоставу у Коломбу. Један од локалних
властодржаца, краљ Ђафне, ушао је у савез с Португалцима и средином 16. века тражио
францисканске мисионаре за своју земљу, на северу острва, мада сам није прихватио
крштење. Недуго затим, Шри Ланку је посетио и Францис Ксавер. До краја 16. века
крштено је више хиљада острвљана. Хришћанство су примили краљеви Котеа, Кандија
и Тринкомалија, а са њима и хиљаде њихових поданика. У исто време, Португалци су
успоставили власт над Ђафном, где су потом крштена комплетна села. Наравно, ова
обраћења су претежно била формална јер је локално становништво тиме намеравало
обезбедити за себе бољи положај у поретку који су успоставили нови владари. Ипак,
Португалци нису изазвали реалне симпатије. Због тога је краљ Кандија помогао
Холанђанима да протерају Португалце са острва 1658. године. Томе је уследила
активна пропаганда против римокатолицизма; Холанђани су преотели римокатоличке
цркве и предали их реформистима, забранили су јавна и приватна окупљања
римокатолика, итд. Сличне рестрикције биле су усмерене против локалних хиндуса и
будиста који су кажњавани за изостајање са хришћанских богослужења, а некима је
одузимана трећина имовине уколико би одбили да се крсте. Истовремено, Холанђани
су успоставили црквену организацију и подизали школе у свим насељима. По разним

125
проценама, број обраћеника износио је скоро пола милиона. Недостатак клира је био
озбиљан проблем, али су Холанђани настојали да стање поправе отварањем семинарија
у Коломбу и Ђафни, преводом Новог Завета на тамилски и делимично на синхалески,
итд. Упркос протестантској агресивној пропаганди, римокатолицизам је опстао,
нарочито у области Канди која није била под директном холандском влашћу. О
римокатолицима Шри Ланке бринуо се свештеник индијског порекла Жозе Ваз (1651-
1711). У Кандију је једно време био заточен због сумње да је португалски шпијун, али
је након тога успешно проповедао хришћанство и чак повратио неке апостате. За Вазом
су дошли и други свештеници из Гое. Римокатолицизам се тако утврдио у Шри Ланки и
чак превазишао протестантизам који су Холанђани активно пропагирали.

3.9. Мисије у југоисточној Азији (1500-1800)

У Бурму, тј. Мјанмар хришћанство je стигло средином 16. века преко двојице
францисканаца, а убрзо су за њима дошли и језуити и доминиканци. Мисија испрва
није вршена интензивно и није било много обраћеника, мада је краљ Аракана почетком
17. века тражио мисионаре за своју област у којој је наводно било преко две хиљаде
хришћана. Почетком 18. века одређен је за области Пегуа, Аве и Мартабана апостолски
викар из реда барнабита. Њихова мисија у мјанмарским крајевима потрајала је до краја
18. века; за то време, барнабити су саставили речнике и катихизисе на домаћем језику и
превели поједине библијске књиге. Њихова мисија окончана је због ратова који су
крајем 18. века потресали Бурму и онемогућили проповед.
Малајско полуострво је претежно било недоступно хришћанским мисионарима
које су у том крају света претекли муслимански проповедници. Скоро до краја 18. века,
једина стална насеобина Европљана била је у Малаки на југу полуострва, битној тачки
на путу за Источне Индије. Град су држали Португалци до 1641. године, када су га
преузели Холанђани. За време португалске власти вршена је мисија и грађене су цркве,
али је после холандског освајања римокатоличко свештенство протерано, а цркве су
предате протестантима.
У Тајланду, некадашњем Сијаму, до 1800. године ширен је само
римокатолицизам. Обраћеника није било много, с обзиром да је Сијам био изразито
будистичка земља. Ту су почетком 16. века дошли португалски францисканци и
доминиканци. Почетком 17. века, сијамски краљ намеравао је да искористи економски
потенцијал Бангкока, па је позвао европске мисионаре. Тада су у Сијам дошли

126
представници бројних монашких редова, између осталих и језуити са Филипина.
Политичка клима је била изузетно повољна за мисионаре, па су одлучили да у Сијаму
успоставе школу за образовање домаћег свештенства и мисионара. Таква школа је
отворена средином 17. века у околини престонице Ајутаје и ту је радила око сто
година, након чега се због бурманског напада изместила у Индију.
Источно од Сијама лежале су области које су у 19. веку постале Француска
Индокина: Камбоџа, Лаос, Кохинкина (јужни Вијетнам), Анам (централни Вијетнам) и
Тонкин (северни Вијетнам). Током 16. века, Португалци из Индије и Шпанци са
Филипина успоставили су контакт са неколико лука у овој области и уследила је
мисија. Резултати су били незадовољавајући, а неколико мисионара је и мученички
пострадало. Камбоџа је тражила помоћ од Шпанаца против Сијама и заузела
пријатељски став према мисионарима, мада ни тада није било много обраћеника.
Године 1615. у Кохинкину, а затим и у Тонкин, стижу језуити који су били протерани
из Јапана и ту започињу мисију са добрим резултатима. Истакнут језуитски
проповедник у Кохинкини био је Александар де Род (1591-1660) који је био изузетно
успешан. Веровао је да је домаће свештенство кључно за успех проповеди у овом крају
света. Године 1649. Род је био прогнан из Вијетнама и обрео се у Риму да би тражио
више средстава за мисију. Његови извештаји били су инспирација за формирање
Паришког удружења страних мисија. С обзиром да је пре тога основана Конгрегација за
пропаганду вере (1622), чији је циљ био да поврати мисију у папске руке, а
истовремено се развила идеја за формирање домаћег клира у Јапану, Кини, Тонкону и
Сијаму, Род је добио одобрење. Франсоа Палу (1626-1684) и Пјер Ламбер де ла Мот
(1624-1679) одређени су за апостолске викаре Тонкина о Кохинкине. Португал и
Шпанија сматрали су да су ови апостолски викари заправо претходница француског
империјализма у југоисточној Азији. Након бројних тешкоћа, Рим је успео да
издејствује њихов останак у Вијетнаму. У наредном периоду је Паришко удружење
страних мисија било активније од језуита; грађене су цркве, образовани су домаћи
катихети, а неки од њих су рукополагани за свештенике и потом сами вршили мисију
међу својим сународницима. У другој половини 18. века у овим крајевима је било око
сто тридесет хиљада хришћана. Французи су помоћу апостолског викара Пјера Пињоа
де Беена (1741-1799) остварили снажан политички утицај у Вијетнаму, тако да је мисија
током 19. века била под њиховом контролом.
Јужно и источно од Индокине и Малајског полуострва протежу се Источне
Индије, данас познатије као Малајски архипелаг. И овде је ислам претекао

127
хришћанство, мада су хришћански мисионари ипак успели да обрате бројне пагане, па
чак и неке муслимане. С обзиром да су ова острва производила многе зачине који су се
у Европи изузетно ценили, све колонијалне силе настојале су да их заузму. Најпре су
стигли Португалци и Шпанци, а након њих Холанђани и Британци. Шпанци су
остварили одличне мисионарске резултате на Филипинима, мада је политички
доминантнији био Португал, а затим Холандија. Штавише, Холандија је центар своје
Источноиндијске компаније сместила у Батавију (данашња Џакарта) на острву Јава,
поставши почетком 17. века доминатна економска сила у Источним Индијама.
Римокатолицизам је у ово подручје стизао од Португалаца из Малаке и од
Шпанаца са Филипина. Изгледа да су францисканци први проповедали на Молучким
острвима. Језуита Францис Ксавер стигао је на острво Амбон 1546. године и пронашао
неколико већ христијанизованих села. Неко време је провео и на острву Тернате. За
Ксавером је дошло још језуита на Амбон, Тернате и Целебес (данашње острво
Сулавеси), а мисије су истовремено вршили францисканци, доминиканци, августинци,
итд. Наводно су само језуити до 1569. на Молучким острвима имали око осамдесет
хиљада обраћеника. Средином 17. века, на Борнео, највеће острво архипелага, стигли су
шпански језуити са Филипина, а потом и театинци. Антонио Вентимиља (1642-1693) је
дошао на Борнео 1688. године и ускоро умро, али је остао познат као „апостол Борнеа“
и био је именован за првог апостолског викара овог острва. Што се тиче
протестантизма, прве мисије вршили су Холанђани који су постепено заузели Молучка
острва у првој половини 17. века. Холандска Источноиндијска компанија сматрала је
својом дужношћу христијанизацију локалног становништва, што су и многи урођеници
схватали као природан корак асмилиације. Мисија је била део политике
Источноиндијске компаније, па је она у неким случајевима и спречавала проповед, нпр.
у договору са султаном Тернатеа који није био расположен за хришћанске мисије међу
својим муслиманским поданицима. Упркос томе, мисија је напредовала. Разни народи
на Молучким острвима говорили су разним језицима, али је малајски језик био
најраспрострањенији. У првој половини 18. века целокупна Библија преведена је на
малајски и штампана латиничним писмом, а убрзо је штампана и верзија са арапским
писмом. Конверзија је било много и већина је, наравно, била формална. Ипак, до краја
18. века протестантска заједница на Молучким острвима била је једна од најбројнијих
хришћанских заједница на Далеком истоку и имала је, по неким проценама, од
шездесет до двесто хиљада следбеника.

128
 Филипини су једина земља која је у овом периоду постала већински хришћанска.
Ова острвска земља била је највеће шпанско упориште на Далеком истоку, мада због
разних неповољних околности (контакт са Шпанијом није могао бити остварен
директном линијом већ преко Мексика) није постала трговачки већ управо
мисионарски центар. Фердинанд Магелан (1480-1521) започео је процес колонизације
још 1521. године, али је тек Мигел Лопез де Легазпи (1502-1572) основао прву сталну
насеобину на Филипинима 1565. године. Са Легазпијем су из Мексика дошли
августинци, од којих су неки остали на Филипинима. Након њих су дошли
францисканци и доминиканци. Године 1579. одређено је да за првог епископа Маниле
буде постављен доминиканац Доминго де Салазар (1512-1594), са којим су 1581. године
на Филипине стигли и језуити, а касније и августинци реколекти. Острва су подељена
између различитих редова и Манила је убрзо добила статус архиепископије. Мисија је
одмах на почетку дала одличне резултате; разједињени Филипинци нису могли да
пруже ефикасан оружани отпор Шпанцима, па тако ни њиховим мисионарима, а
крштењу су приступале хиљаде људи. Наводно је до 1586. године на Филипинима већ
било скоро пола милиона обраћеника.
Као и у Америци, и на Филипинима су Шпанци настојали да урођенике скупе у
насеобине ради лакше проповеди, што је често било изузетно тешко јер су Филипинци
преферирали свој традиционални начин живота. Услов за мисионарење је било знање
локалних језика којих је било много, мада су неки од њих били довољно сродни да је
знање једног олакшавало савладавање другог. Процес конверзије настављен је током
17, 18. и 19. века, с обзиром да су Шпанци теже долазили до изолованијих племена која
нису била под њиховом директном влашћу. Понекад су Филипинци исказивали
отворено непријатељство према шпанској власти и мисионарима. У другим
случајевима, када би шпанска политичка моћ ослабила, као током 17. века на острвима
Минданао и Сулу, становништво би се враћало старој вери. Проблеми су постојали и у
црквеној организацији јер су монашки редови, којима су припадали одређени крајеви
Филипина као мисионарске територије, нерадо уступали обраћене заједнице мирским
свештеницима, нису се покоравали епископским заповестима и бунили су се против
рукополагања Филипинаца, наводно због њихових моралних и образовних недостатака.
Упркос свим овим сметњама, хришћанство се успешно ширило на филипинским
острвима. Оно је постало доминантна вера на Филипинима пре 1800. године, уз остатке
паганизма у неприступачним планинама и муслиманске заједнице на југу.

129
 3.10. Мисија у Јапану (1500-1800)

Што се тиче источне Азије у овом периоду, хришћанство је највише мученика

дало у Јапану. Оно је ту у 16. веку најпре нашло изузетно погодно тле за јеванђелску
науку. Стари систем и старе религијске вредности пропадали су заједно са све слабијим
Ашикага шогунатом у непрекидним ратовима међу феудалним господарима (даимјо).
Први „велики ујединитељ Јапана“ Ода Нобунага (1534-1582) имао је изузетно
непријатељске односе са ратоборним будистичким сектама и вероватно је због тога био
расположен за прихватање хришћанских мисионара као носилаца потенцијално
озбиљног конкурента будизму. Такође, даимјои на острву Кјушу, где су се налазиле
главне португалске трговачке испоставе, прихватали су мисионаре у нади да ће тако
изградити добре односе са Португалцима. Ови, као и бројни други фактори узроковали
су феноменалан раст хришћанства у Јапану у другој половини 16. века. Међутим,
испоставило се да хришћанство не доприноси уједињењу Јапана онако како је то желео
Нобунага, а и многима се чинило да су мисионари претходница војне инвазије
европских сила, па су његови наследници Тојотоми Хидејоши и Токугава Иејасу
заузели непријатељски став према хришћанима, а шогуни из лозе Токугава су их
жестоко прогонили.
Францис Ксавер се информисао о Јапану док је био у Малаки. Ту је упознао
Јапанца по имену Анђиро, којег је послао у школу Светог Павла у Гоу где је овај и
крштен. Обраћање Анђира и напредак португалске трговине у Јапану за Ксавера су
представљали одличну прилику за почетак мисије. Анђиро је одређен за преводиоца.
Године 1549. су Ксавер, Анђиро и још тројица језуита пристали у Кагошиму, Анђиров
родни град, где их је локални даимјо гостољубиво примио. Први обраћеници били су
чланови Анђирове породице, а након њих су крштени и други Јапанци. Ксавер је кратко
боравио у престоници Кјоту. Дуже се задржао у Јамагућију, где је обратио више људи.
У провинцији Бунго, у источном делу Кјушуа, Ксавер је наишао на посебну
добродошлицу даимјоа по имену Отомо Сорин, који се и сам крстио. Након тога,
Ксавер је пошао назад у Индију, оставивши иза себе групу мисионара да заврше
започети посао.
Хришћанство је наставило да се шири након Ксаверовог одласка. Испрва су
главна хришћанска упоришта била на југу, у Јамагућију, Хираду и провинцији Бунго, а
након тога се вера почиње ширити и у централним провинцијама, конкретно и у
околини Кјота. Крштавали су се бројни припадници виших друштвених сталежа, нпр.

130
даимјо Такајама Укон, познат по комбиновању самурајског бушидоа и хришћанске
етике. Године 1563. крштен је даимјо Омура Сумитада који је језуитима 1580. године
уступио изузетно важну луку Нагасаки. Када је хришћански пријатељ Ода Нобунага
убијен 1582. године, број хришћана у Јапану је, према одређеним проценама, износио
око сто педесет хиљада, односно око 1% свеукупне популације. Овај одличан успех
остварио је релативно мали број мисионара, којих у Јапану у време Нобунагине смрти
није било више од тридесет. Иако су били приметни покушаји формирања домаћег
клира, у исто време је у Јапану било свега двадесетак јапанских монаха, катихета и
искушеника.
Други „велики ујединитељ Јапана“ по имену Тојотоми Хидејоши (1537-1598)
био је одани Нобунагин војсковођа који га је наследио и испрва такође водио
пријатељску политику према хришћанима. Чак су неки од његових најближих
сарадника били крштени. Хидејоши је успео да уједини Јапан и тако је окончао период
крвавих ратова. Истовремено, био је појачан осећај националног поноса и домаћи
шинто је поново дошао до изражаја, као и поједине будистичке струје. Није познато
који су конкретно догађаји изазвали отворено Хидејошијево непријатељство према
хришћанству које се јасно манифестовало 1587. године, објављивањем
антихришћанског едикта. Хришћанство је оптужено да уништава јапанску традицију,
мисионарима је наређено да напусте земљу у року од двадесет дана и португалским
трговцима је забрањено да их поново доводе. Испрва ни сам Хидејоши није строго
испуњавао мере предвиђене едиктом. Штавише, многи мисионари су остали у Јапану, а
много хришћана је било у војсци коју је Хидејоши послао да покори Кореју 1592.
године. Ипак, Хидејоши је започео прогоне 1596. године, наводно због тога што је
посада шпанске галије, која је због олује била присиљена да пристане у Јапану, претила
инвазијом. По другој теорији, Хидејошија су разбеснили шпански францисканци који
су дошли у Јапан са Филипина и током проповеди вређали јапанску традицију и
религије. У сваком случају, двадесет шест хришћана је ухапшено и распето у
Нагасакију. Започети су отворени прогони хришћана, али су привремено обустављени
након Хидејошијеве смрти 1598. године.
Хидејоши је за наследника одредио свог младог сина Хидејорија, мада је његову
власт крваво прекинуо најмоћнији јапански даимјо тог времена по имену Токугава
Иејасу (1543-1616), трећи „велики ујединитељ“ и оснивач шогуната Токугава који ће
управљати Јапаном све до 1868. године. Испрва је Иејасу био пријатељски настројен
према хришћанима и чак је дозволио повратак језуита у Јапан. Године 1600. у Јапану је

131
боравило више од стотину језуита. Крштаване су хиљаде Јапанаца; Нагасаки је постао
већински хришћански град, са црквама које су припадале не само језуитима већ и
францисканцима, доминиканцима и августинцима. Цркве су грађене чак и у Иејасуовој
престоници Едо (стари назив за Токио). Мисионари су отварали школе, упознали су
Јапанце са достигнућима западне медицине и активно стварали хришћанску литературу
на јапанском језику. Иејасу, ипак, није поништио Хидејошијев едикт из 1587. године и
дозвољавао је даимјоима да слободно одлучују какав ће став заузети према
хришћанству у својим областима. Због тога су се чак и у ово време у појединим
деловима Јапана дешавала гоњења хришћана. Централна власт, тј. Токугава шогунат
започео је жестоко гоњење хришћана 1614. године, када је шогун Хидетада издао
антихришћански едикт. Мисионари су протерани, прекинута је трговина са свим
римокатоличким земљама, одређена је смртна казна за све који се не одрекну
хришћанства, строго је забрањен прелазак у хришћанство, итд.
Несрећа која је задесила хришћанство у Јапану није имала паралелу ни у једној
источноазијској земљи. Неки хришћани су се одрицали вере, али је много више било
оних који су остајали хришћани чак и по цену мученичке смрти. Било је и мисионара
који су се одрицали вере; један од њих, језуита Христовао Фереира (1580-1650), чак је
помагао јапанским властима у прогоњењу хришћана. Током 1637. и 1638. године
бројни хришћани су учествовали у побуни у Шимабари која је крваво угушена. Овај
догађај додатно је појачао јапанске сумње да хришћанство служи за слабљење њихове
земље, па су уведене још репресивније мере против хришћана. Постојали су посебни
службеници за откривање скривених хришћана (какуре киришитан) и чак су шогуни
лично учествовали у испитивањима осумњичених. Припадност хришћанству тестирана
је тако што је пред осумњиченог стављан крст или икона коју је овај морао погазити
(фумие). До краја 18. века су сви становници Нагасакија, некадашњег претежно
хришћанског града, морали да газе хришћанске симболе. Земља је практично била
затворена за све странце, док је Јапанцима било забрањено да путују у друге земље. Од
Европљана, само су Холанђани имали дозволу да тргују са Јапаном, али искључиво у
Нагасакију. Хришћанство је, ипак, опстало међу заједницама какуре киришитана. Они
су с генерације на генерацију преносили Десет Божијих заповести, један део
хришћанских учења и одређене молитве. Хришћанске симболе су тајно преносили и
често су их крили иза будистичких ликова, нпр. урезујући мале крстове на статуе
богиње Канон да би од ње начинили статуу Богородице. Контакти са мисионарима који
би покушали да тајно уђу у Јапан били су изузетно ретки, тако да су ове катакомбне

132
хришћанске заједнице биле одвојене од остатка хришћанског света око два века. О
њиховој истрајности сведочи чињеница да су успеле да преживе страшна гоњења све до
повратка Европљана у Јапан у 19. веку.

3.11. Западне мисије у Кини (1500-1800)

Кина је представљала највећи мисионарски изазов од 1500. до 1800. године. У

овом царству, једном од највећих и најмногољуднијих, владала је конфуцијанистичка
политичка идеологија. Конфуцијанистички учењаци, literati или мандарини, били су
изузетно утицајни у свим аспектима друштвеног живота. Поред конфуцијанизма,
кинеским религиозним менталитетом доминирали су таоизам и будизам. Кинези су
своју културу сматрали супериорном у односу на све остале културе и зато нису
показивали намеру да је одбаце и прихвате европске културе. Дакле, кинеско друштво
је у толикој мери било обликовано нехришћанским философским и религијским
системима да су мисионари могли или да чекају да се оно само од себе уруши, или да
му се прилагоде. На другом месту, мисија у Кини није била потпомогнута трговинским
процесима као у другим азијским земљама јер Кинези нису показивали превелик
интерес за трговину са Европљанима. Трговина је била сведена на јужну луку Кантон, а
европски поседи налазили су се искључиво у Макау, недалеко од Кантона. За све
мисионаре је управо Макао био улаз у пространу Кину.
Хришћанство је већ два пута у историји долазило у Кину, најпре преко
несторијанаца у 7. веку а затим преко францисканаца у 13. и 14. веку, мада је оба пута
мисија била неуспешна. О поновној мисији у Кини размишљао је Францис Ксавер који
је у Јапану упознао неколико Кинеза и стекао високо мишљење о њима. Сматрао је да
би успешна мисија у Кини могла да се добро одрази и на Јапан, који је најчешће од
Кине прихватао религијске иновације. Штавише, Ксавер је планирао да издејствује
успоставу португалске амбасаде у Кини и да помогне у склапању кинеско-португалског
савеза, мада није наишао на подршку властодржаца. Ксавер се сам запутио у Кину и
умро је 1552. године на острву Шанчуан, не крочивши на кинеско тле. Ипак,
Португалци су се ускоро утврдили у Макау а Шпанци на Филипинима, тако да је било
само питање времена када ће њихови мисионари преплавити Кину. Године 1567. је
Макао и званично постао епископска катедра коју је издржавао Португал, а 1594.
године су језуити ту отворили колеџ Светог Павла. Најзад, конкретан план кинеске
мисије разрадио је италијански језуита Алесандро Валињано (1539-1606) који је 1571.

133
године постао Visitador, односно надзорник језуитских мисија на Далеком истоку.
Схвативши да мисија у Кини не може бити остварена без доброг познавања кинеског
језика, Валињано је тражио да му из Индије пошаљу језуиту по имену Микеле Руђери
(1543-1607), који је у стигао у Макао 1579. године и добио задатак да изучава локални
језик и обичаје. Валињано је пре Руђеријевог доласка отпловио за Јапан. Године 1582.
је у Макао као помоћ Руђерију стигао још један италијански језуита Матео Ричи (1552-
1610) који ће остати запамћен као највећи језуитски мисионар у Кини.
Ричи је од младости био занесен идеалима језуитског реда. Стекао је одлично
образовање у областима математике, космологије и астрономије, што ће му добро
послужити током кинеске мисије. Такође, поучавао га је сам Валињано, захваљујући
којем је Ричи вероватно развио љубав према источним земљама у које је, по сопственом
захтеву, стигао 1578. године. Након што је неко време провео у Гои, позван је као
испомоћ Руђерију у Макао, где је дошао 1582. године. И Руђери и Ричи схватили су да
им је за успешну мисију неопходно не само знање кинеског језика већ и пријатељство
са владајућом конфуцијанистичком (мандаринском) класом. Већ 1583. године обојица
су се настанили у оближњем Џаоћингу, чији је управитељ био задивљен Ричијевим
познавањем математике и картографије. Ту је Ричи имао прилику да ступи у контакт са
мандаринима, које је нарочито задивио сатовима и картом света на којој су биле
приказане Европа и Америка.
Ричи је 1588. године постао предводник мисије након Руђеријевог одласка у
Европу да тражи од европских владара да у Кини издејствују званичну толеранцију
хришћанства. Пошто овај подухват није уродио плодом, Ричи и његови сарадници
зависили су од сопствених вештина и познанстава са утицајним мандаринима. Ричи се
детаљно упознао са конфуцијанистичком класичном књижевношћу, што се посебно
ценило у мандаринским круговима, и најпре оденуо одећу будистичких монаха.
Схвативши да будизам није цењен у истој мери као конфуцијанизам, Ричи је присвојио
спољашњи изглед конфуцијанистичких учењака и узео кинеско име Ли Мадо.
Проповедајући хришћанство, Бога је називао именима које је пронашао у
конфуцијанистичким класицима: Шангди (Узвишени Господ) и Тиен (Небо). Касније је
сковао назив Тиенџу (Небески Господ). Сматрао је да су обреди у којима су Кинези
исказивали поштовање Конфуцију и својим прецима ништа друго до грађанска
дужност, тј. да немају религијско значење, па их зато није забрањивао обраћеницима.
Тиме је Ричи настојао да покаже да хришћанство није супротстављено основама
кинеског друштва – конфуцијанизму и породици. Захваљујући овим методима, Ричи је

134
у Кини имао много више успеха него Нобили у Индији. Такође, Ричи је схватао да је за
успех мисије неопходно успоставити мисионарски центар у кинеској престоници
Беиђингу (Пекингу). Године 1601. настанио се у престоници и чак постао саветник цара
Ванлија (1572-1620). Ту је Ричи остварио одличне мисионарске резултате, обративши
неколико важних државних службеника и тако поставивши мисију у Беиђингу на
чврсте темеље који су издржали чак и након његове смрти 1610. године.
Један од истакнутих Ричијевих наследника био је немачки језуита и астроном
Јохан Адам Шал фон Бел (1591-1666). Године 1619. Бел је са Португалцима стигао у
Макао и ту је једно време учио кинески језик. Убрзо се нашао у престоници, где је
задобио поштовање мандарина због прецизног предвиђања помрачења месеца. Бел се у
Беиђингу задесио у време када је династију Минг сменила манџурска династија Ћинг,
која је владала Кином од 1636. до 1912. године. Својим знањем и одређеним
поступцима, нпр. усмеравањем топовске паљбе против војника династије Минг, Бел је
стекао поштовање новог цара Шунџија (1643-1661). Од њега је добио помоћ у изградњи
резиденције и цркве, као и званичну похвалу хришћанства која је била изложена у овој
цркви. Вероватно је захваљујући Беловом угледу хришћанство стекло много
следбеника, којих је у време његове смрти било, по неким проценама, око двесто
педесет хиљада. Ипак, срећа се преокренула после смрти цара Шунџија 1661. године,
када су регенти младог цара Кангшија (1661-1722) потпали под утицај муслиманских
астронома чије је знање Бел дискредитовао. Бел и други језуити били су оптужени за
планирање побуне и бачени су у тамницу, где је Бел доживео мождани удар. Умро је
недуго по ослобађању из затвора, 1666. године. У сваком случају, регенти и
муслимански астрономи издејствовали су почетак гоњења хришћанских мисионара
због којег су многи доведени на суђење у Беиђинг, док су други прогнани у Кантон.
Цар Кангши је успео да се ослободи последњег регента 1669. године, што је
такође означило крај доминације муслиманских астронома на двору у Беиђингу. Белов
наследник, фламански језуита Фердинанд Вербист (1623-1688) демонстрирао је пред
царем супериорност хришћанске астрономије и тако дужност корекције кинеског
календара вратио у језуитске руке. Кангши је позвао и друге језуите на двор. Белу је
постхумно обновио одузете титуле и почасти, изградио му маузолеј, вратио цркве
мисионарима, итд. Иако није повучена забрана Кинезима да прелазе у хришћанство,
она је временом постала мртво слово на папиру, па се хришћанство успешно ширило у
Беиђингу и околини. Захваљујући интересу Паришког удружења страних мисија за
Кину, у Беиђинг су убрзо стигли и француски језуити. Са Филипина су пристигли

135
шпански францисканци и доминиканци. Другу групу францисканаца послала је из
Италије Конгрегација за пропаганду вере. У то време је за епископа Нанђинга
хиротонисан и први рођени Кинез Ло Вензао, познатији као Грегорио Лопез (1615-
1691), што Рим неће поновити све до 20. века. Питање развоја епархијског система у
Кини је било закомпликовано затегнутим односима Португала, који се позивао на
систем падроадо, и Рима, који је настојао да поврати контролу над мисијама. Упркос
томе, језуити су успели да на Кангшијевом двору издејствују 1692. године званично
признање хришћанства као пријатељске религије, што је изложено у тзв. Едикту о
толеранцији. То је дало још већи подстрек ширењу римокатолицизма у Кини, тако да је
почетком 18. века број кинеских хришћана могао бити и око тристо хиљада.
Ускоро је, међутим, кинеско хришћанство било суочено са озбиљним
проблемима. На првом месту, слабљење политичке моћи Шпаније и Португала
неминовно се одразило и на њихове мисије. Други и много важнији фактор био је
проблем обреда за претке који је настао због противљења Ричијевим методима. За
многе римокатолике, језуитско дозвољавање обреда за претке и поштовања Конфуција,
те употреба термина Шангди и Тиен у проповеди, били су претерани уступци кинеској
култури и својеврсни синкретизам. Расправа се одвијала и у Европи, како кроз сукобе
Португала и Рима тако и кроз међусобне сукобе монашких редова. Контроверза је
почела са доласком шпанских францисканаца и доминиканаца у Кину и њиховим
изобличавањем језуитских уступака Кинезима, што је евентуално дошло до Рима.
Испрва су у Риму донете одлуке које су ишле на руку обема странама. У једном
моменту, тј. у време када су Кангшијеви регенти протерали све мисионаре у Кантон,
чинило се да ће језуити и остали редови постићи компромис. Међутим, апостолски
викар за Фуђиен по имену Шарл Мегро (1655-1730) стриктно је забранио у својој
области језуитске уступке као компромисе са паганизмом. Послушност Мегроу одбила
су двојица језуита који су били одани Португалу, па је расправа добила политичке
конотације и пренела се у Европу. Многи европски аутори писали су списе за или
против језуита. Лајбниц се, нпр. сврстао на језуитску страну, а у Кини је то урадио и
цар Кангши. Рим је због тога морао да донесе дефинитивну одлуку. Папа Климент XI
(1700-1721) осудио је 1704. године термине Шангди и Тиен и наредио да се као кинеско
име Бога користи термин Тиенџу (Небески Господ), који је био Ричијева кованица.
Кинеским хришћанима забрањено је да учествују у обредима исказивања поштовања
Конфуцију и да се клањају духовима својих предака. Осим тога, папа је забранио даљу
расправу о овом питању.

136
 Шарл де Турнон, који је у Индији осудио језуитске уступке малабарским
обичајима, добио је задатак да у Беиђингу спроведе папску одлуку, што је разљутило
већину језуита. Наравно, иста одлука је разљутила кинеског цара Кангшија који је 1705.
године наредио Турнону да напусти престоницу, а потом је прогнао Мегроа и поједине
мисионаре који су се слагали са њим. Наређено је и да сваки мисионар мора да добије
царско одобрење за проповед у Кини, што је зависило од тога да ли прихвата царево и
језуитско тумачење контроверзних обреда. Истовремено, Турнон је запретио
екскомуникацијом свим мисионарима који се не би изјаснили против језуитске праксе.
Цар је наредио да се Турнон задржи у Макау, којим су владали Португалци, док из
Рима не стигне нови одговор на питање предачких обреда. Португалски епископ у
Макау није признавао овлаштења која је Турнону дао папа, с обзиром да је за
Португалце систем падроадо још увек био валидан, па је Турнон екскомуницирао и
овог епископа и неколико цивилних службеника. Без обзира на проблеме које је Турнон
изазвао својом посетом Кини, Рим није намеравао да промени одлуку папе Климента
XI. Он је, штавише, 1715. године поновио одлуке из 1704. године у були Ex illa die.
Истовремено, нови папски легат Жан Шарл Мезабарба (1682-1741) послан је, овога
пута и уз португалску сагласност, у Кину да преговара са Кангшијем. У Макао је стигао
1720. године и убрзо је примљен код цара. Када је Кангши добио превод буле из 1715.
године, разбеснио се због дрскости страног посланика који је покушавао да мења
обичаје кинеског народа. Мезабарбин покушај да папске одлуке ублажи уступцима у
виду допуштања вршења грађанских церемонија кинеским хришћанима није уродио
плодом. Кангшијево пријатељство према хришћанству је почело да јењава, па је 1721.
године забранио проповед хришћанства у Кини. Његове одлуке потврдио је и цар
Јонгџенг (1722-1735) указом из 1724. године. С друге стране, папа Бенедикт XIV (1740-
1758) потврдио је одлуке папе Климента XI у својој були Ex quo singulari 1742. године
и тако појачао напетост између Рима и Кине. Мисија је почела да слаби и нарочито је
била оштећена распуштањем језуитског реда 1773. године. Поред тога, кинеске власти
започеле су отворена гоњења хришћана, делимично за време Кангшија, а затим
интензивније за време његовог наследника Јонгџенга. Цар Ћиенлонг (1733-1796)
наставио је прогоне током своје дуге владавине, мада су сви ови владари и даље
запошљавали хришћанске мисионаре на дворском оделу за астрономију. Проповед је,
међутим, била строго забрањена. Бројни ентузијасти су је и даље вршили, па су неретко
падали у тамницу или су окончавали живот мученичком смрћу.

137
 У овом периоду, протестантизам се претежно сводио на острво Тајван којим су
од 1624. до 1662. године владали Холанђани. Неколико холандских клирика активно је
проповедало локалном становништву, изучавали су локални језик, отварали школе, итд.
Већина обраћеника је потицала од урођеничког, некинеског становништва, али су ове
протестантске заједнице пропале заједно са пропашћу холандске власти.
Кореја је у овом периоду потпадала како под културни тако и под политички
кинески утицај. Цареви династије Ћинг сматрали су Кореју вазалном државом. Први
хришћани стигли су у Кореју са Хидејошијевом војском, а касније се Бел у Беиђингу
упознао са корејским принцем Сохјоном и наводно га заинтересовао за хришћанство и
за почетак хришћанске мисије у Кореји, али је овај принц, нажалост, умро недуго по
повратку у своју родну земљу. Ричијеве књиге су већ биле читане у Кореји на кинеском
језику, када се 1785. године у Кореју као крштени хришћанин из Кине вратио
дипломата Ји Сунг-Хун. Он је известио корејске мандарине (јангбане) о хришћанској
вери и многе придобио за њу, али су ускоро почели прогони. Мала хришћанска
заједница је опстала и покушала је да на основу штурих информација о црквеној
организацији самостално одреди епископе и свештенике. Епископ Беиђинга известио је
корејске хришћане о неправилности те праксе па је из Кине 1795. године послан
рукоположени свештеник Џу Венмиео који је у Кореји наводно затекао четири хиљаде
хришћана. И овај свештеник је убрзо пострадао у жестоким гоњењима.

3.12. Руски Сибир и Аљаска (1500-1800)

Након пада Казањског и Астраханског каната, руски козаци под вођством

атамана Јермака Тимофејевича (1532/1542-1585) зашли су у централну Азију где се
налазио Сибирски канат. Инвазија је почела 1580. године руским упадом у области
Мансија (Вогула), народа који је признавао врхунску власт сибирског кана Кучума.
Козаци су освајали градове Мансија и Остјака (Хантија) и приближавали се сибирској
престоници Кашлик која је најзад пала 1582. године. Кан Кучум се, међутим, вратио и
поразио Јермакову војску. У татарском нападу погинуо је и Јермак. Руси поново
нападају Кучума 1586. године и успевају да покоре Мансије и Остјаке. У бици на Обу
1598. године, Кучум је најзад био поражен и побегао је у Ногајску хорду на југу
Сибира, а Руси се дефинитивно покорили Сибирски канат. Напредујући према истоку,
Руси су подизали утврђена, најпре Тјумен и Тоболск, а затим и бројна друга. На тај
начин су утврђивали своју власт, држали локалне народе у покорности и истовремено

138
настојали да из ових центара шире православље. До 1639. године Руси су држали
комплетну северну Азију све до Тихог океана. Под њиховом влашћу налазили су се
Манси, Ханти, Самоједи, Киргизи, Калмици, Бурјати, Тунгузи, Јакути, Чукчи, Корјаци,
Камчадали, итд. Ови народи били су следбеници шаманизма, будизма и ислама, тако да
су представљали важно мисионарско поље за Руску Цркву.
Године 1620. су цар Михаил I Фјодорович (1613-1645) и патријарх Филарет
(1619-1633) основали архиепископску катедру у Тоболску чија се територија
простирала од Урала до Тихог океана. Први архиепископ Тоболска био је Кипријан
Старорусенков (1620-1624) који је током кратке управе катедром основао 30 храмова,
12 манастира и крстио велики број пагана. Током владавине Петра Великог (1682-
1725), мисија међу сибирским народима постала је нарочито интензивна. Вероватно је
Петар кроз христијанизацију настојао да спроведе и асимилацију неруског
становништва у Сибиру. Године 1702. за архиепископа тоболског постављен је Филотеј
Лешчински. На овој катедри нашао се два пута: од 1702. до 1711. године, а затим од
1715. до 1721. године. У Тоболску је Филотеј основао духовну семинарију која је имала
велику улогу у просвећењу западног Сибира. Схвативши важност домаћег клира,
Филотеј је инсистирао на образовању остјачке деце у овој школи, где су изучавали
руски језик и катихизис. За извршење захтевног мисионарског задатка добио је помоћ
монаха који су дошли из Кијева. Наиме, Филотеју је била поверена мисија међу
Вогулима и Остјацима, а цар је дозволио да обраћеници не плаћају порез, што је имало
извесног ефекта. Филотејеви мисионарски планови обухватали су, поред Вогула и
Остјака, све области до Камчатке. Због тога је 1705. године на Камчатку као мисионара
послао архимандрита Мартинијана, који је тамо основао монашку обитељ.
Архиепископ Филотеј је слао и неколико мисионарских експедиција у Монголију са
скромним резултатима. Показивао је и велико интересовање за руску духовну мисију у
Беиђингу. Такође, архиепископ Филотеј је и сам ишао на мисионарска путовања дуж
река Иртиш и Об, где је крстио многе Вогуле и Остјаке, а долазио је чак до Бајкалског
језера. У неколико прилика су Филотеја и његову пратњу нападали муслимани.
Поред Тоболска, још један важан мисионарски центар успостављен је у
Иркутску. Наиме, Руси су планирали да на чело духовне мисије у Кини поставе
епископа. Због тога је 1721. године за епископа переславског хиротонисан Инокентије
Куљчицки (1680/1682-1731) и послат у Иркутск, одакле је требало да стигне у кинеску
престоницу. Пошто су језуити издејствовали да кинеске власти не дозволе долазак
православног епископа, Инокентије је дуго времена остао у Иркутску и најзад је, 1727.

139
године, постављен за епископа тог града. Инокентије је овде основао својеврсну
мисионарску семинарију у којој је настава извођена на кинеском и монголском језику.
Одатле је вршена мисија међу Бурјатима, Тунгузима и Јакутима.
Средином 18. века, руски истраживачи отиснули су се у воде Тихог океана и
открили Алеутска острва и Аљаску. Убрзо су у те крајеве стигли руски трговци крзном.
С обзиром да су ови трговци долазили до крзна тако што би узимали таоце из породица
локалних Алеута и размењивали их за крзна, а понекад би Алеути били и поробљавани,
царица Катарина Велика (1762-1796) ургирала је да њени поданици коректно поступају
са урођеницима. Она је, такође, наредила припајање Алеутских острва и Аљаске Руској
империји. Битну улогу у просвећењу америчких урођеника играо је Григорије
Иванович Шелихов (1747-1795), сувласник Шелихов-Голиковљеве компаније,
истраживач и трговац крзнима. Шелихов је 1784. године са флотилом освојио острво
Кодијак и ту основао прву сталну руску насеобину у Америци. Освајање је било
пропраћено масакром локалних Алутита, када је побијено неколико стотина (по неким
изворима, чак и до три хиљаде) мушкараца, жена и деце. Године 1794. је царица
Катарина одобрила Шелиховљев захтев за оснивањем духовне мисије у руској
Америци, с чим се сложио и митрополит Санкт Петербурга Гаврил Петров.
Митрополит је препустио игуману Валаамског манастира Назарију да изабере
одговарајуће мисионаре. Назарије је одредио за ту дужност осам монаха и два
искушеника, заједно са десет урођеника са Аљаске које је Шелихов раније послао у
Русију.
Прву мисионарску групу предводио је архимандрит Јоасаф Болотов. У његовој
пратњи налазио се и монах Герман Попов, познатији као Свети Герман Аљаски (око
1750-1836). У Иркутску их је сачекао Шелихов и ту им предао план цркве коју је
требало изградити на Кодијаку, црквене утвари, одежде, итд. Предао им је на управу и
школу која је отворена на Кодијаку и за све остале потребе упутио мисионаре на
Александра Баранова који је у то време управљао Шелиховљевом компанијом у
Аљасци. Најзад, мисионари су стигли на своје одредиште 1794. године. На Кодијаку је
већ било урођеника који су прихватили православље и које је крстио сам Шелихов.
Захваљујући труду мисионара, убрзо је целокупно острвско становништво било
православно. Проповед је била упућена свим урођеницима; неки су спремно
прихватали веру, док су се други агресивно опирали и подвргли мученичкој смрти
мисионара Јувеналија Говорухина. Мисија је, међутим, била прилично успешна. У року
од две године је, према извештајима архимандрита Јоасафа, крштено скоро седам

140
хиљада урођеника. Проповедајући хришћанство, руски монаси су Алеуте и остале
урођенике истовремено учили разним занатима, земљорадњи, итд. Добри резултати су
остварени упркос томе што Баранов, управник Шелиховљеве компаније, није пружао
неопходну новчану помоћ мисији, иако је то сам Шелихов обећао у молбама за
успостављање духовне мисије на Аљасци.
Године 1798. архимандрит Јоасаф вратио се у Иркутск да би био хиротонисан за
првог епископа Алеутске епархије. Хиротонија је обављена почетком 1799. године и
Јоасаф се запутио назад за Кодијак. Међутим, епископ Јоасаф и неколико монаха из
прве мисионарске групе који су га пратили на путовању пострадали су у бродолому
недалеко од Кодијака. Мисија је тиме била знатно оштећена; велики део првобитне
мисионарске групе је изгубљен, а Баранов није пружао преосталим мисионарима
никакву помоћ, чак ни основне богослужбене потрепштине. Монах Герман је, ипак,
наставио да неуморно проповеда и истакао се као заштитник урођеника које је
Компанија немилосрдно експлоатисала. Иако његови најважнији мисионарски подвизи
прелазе у 19. век, вреди их поменути ради завршетка приче о првобитној руској мисији
у овом делу света. Због лоших односа са Компанијом, Герман се удаљио са Кодијака на
Острво јелâ које је назвао Нови Валаам. Ту је провео остатак живота, проповедајући
хришћанство, бринући за сирочад, поучавајући децу у школи, итд. Светог Германа су
посебно волела деца којој је често причао о житијима светитеља. Увидевши труд и
искрену љубав Светог Германа, урођеници су га дубоко поштовали и кроз његову
проповед прихватали православље. Светитељ је умро 1836. године на Острву јелâ изнад
којег је у тренутку његове смрти, по предању Алеута, био виђен светлосни стуб.

3.13. Почеци православне мисије у Кини

Руси су вероватно први пут дошли у Кину као монголски заробљеници у 13.
веку. Други битнији контакт између Кине и Русије десио се у 17. веку, када су руски
козаци продрли све до Амурске области где је живео монголски народ Даури. Након
неколико сукоба са Даурима, Јеротеј Хабаров и његови козаци успели су да освоје
Албазино на реци Амур и ту су 1651. године успоставили тврђаву Албазин. Ова тврђава
је убрзо постала једно од главних руских упоришта на Амуру. Године 1684. Албазин је
добио статус војводства и ту је распоређен војвода Алексеј Толбузин. Кини није
одговарало постојање снажних руских тврђава на северној граници, мада испрва нису
подузимали битније кораке против њих због ургентнијих војних акција на југу против

141
остатака династије Минг. Цар Кангши је, ипак, одлучио да елиминише руску претњу па
је 1685. године на Албазин послао војску од петнаест хиљада људи. У утврђеном граду
налазило се свега 450 козака. Опсада је разрешена тако што је највећи број козака
пристао да се повуче у Нерчинск, док је 45 козака, заједно са свештеником Максимом
Леонтјевим, пошло у кинеску престоницу да служи цара Кангшија.
Албазинци су пријатељски дочекани у Беиђингу. Од цара су добили област
североисточно од Беиђинга, а свештеник Максим добио је стари кинески храм који је
преправљен у капелу Светог Николаја. Такође, Албазинци су добили за жене
Кинескиње чији су мужеви били кажњени због разних криминалних преступа. Године
1689. сукоби између Русије и Ћинг Кине решени су потписивањем Нерчинског
споразума. Одлучено је да ће Русија препустити Кини области северно од Амура, док
ће Руси задржати предео између реке Аргун и Бајкалског језера. Такође, руско
трговачко посланство добило је дозволу да два пута годишње долази у Беиђинг. Ову
прилику искористио је митрополит Тоболска Игњатије да у Беиђинг пошаље
свештеника Григорија и ђакона Лаврентија са антиминсом, светим миром,
богослужбеним књигама и утварима. Дотадашња капела Светог Николаја освећена је
као црква Свете Премудрости и истом приликом је један број Кинеза примио крштење.
Када је 1698. године цар Петар Велики (1682-1725) чуо за успоставу православне
заједнице у Беиђингу, саветовао их је да поступају опрезно и да не изазивају срџбу
кинеских власти као што су чинили римокатолици. Године 1700. цар Петар је издао
Указ о оснивању духовне мисије у Кини, а циљ је био слање учених монаха у Беиђинг
да тамо изучавају кинески језик и културу, да служе у албазинској заједници и да
сведоче православље кинеском народу.
Први предводник духовне мисије у Кини био је, наравно, албазински свештеник
Максим Леонтјев који је умро 1712. године. Следећи митрополит тоболски Филотеј
Лешчински одредио је 1713. године да у Беиђинг пођу архимандрит Иларион Лежајски,
јеромонах Лаврентије (који је раније долазио у Кину као ђакон), јерођакон Филимон и
још седам монаха. Ова група стигла је у Беиђинг 1715. године. Цар Кангши
почаствовао је дошљаке титулама мандарина и тако их формално увео у државну
службу. Архимандрит Иларион је, нажалост, умро недуго по доласку у Беиђинг, 1717.
године. Митрополит Филотеј предложио је цару Петру да се у Беиђингу оснује
епископска катедра, што је цар прихватио. За првог епископа хиротонисан је
Инокентије Куљчицки. Требало је да епископ Инокентије из Иркутска дође у Беиђинг,
али су се језуити на кинеском двору потрудили да за то не буде издата неопходна

142
дозвола. Инокентије је узалуд чекао да му буде дозвољен улазак у Кину, па је на крају,
уместо у Беиђинг, постављен управо на катедру у Иркутску.
Након смрти цара Кангшија 1722. године, у Кини је започело гоњење западних
мисионара које се, ипак, није примењивало на православно свештенство. Године 1727.
између Русије и Кине потписан је Кјахтински споразум; руску страну представљао је
српски дипломата Сава Владиславић Рагузински, а кинеску манџурски дипломата
Тулишен. Споразумом је увтрђена нова граница између Русије и Кине, а 5. чланом је
предвиђена изградња православне црквене институције при руској амбасади у
Беиђингу. Након закључења Кјахтинског споразума, у Кину је 1729. године стигао нови
предводник духовне мисије – архимандрит Антоније Платковски. С обзиром на
неповољне прилике за мисију, ни архимандрит Антоније није активно проповедао веру
Кинезима. Изгледа да је током његове управе духовном мисијом било свега 25
крштених Кинеза, не рачунајући Албазинце. Године 1736. архимандрита Антонија на
челу духовне мисије наслеђује архимандрит Иларион Трусов. Он је у склопу руске
амбасаде осветио храм Сретења Господњег. Следећи предводник мисије био је
архимандрит Гервасије Линцевски, од 1744. до 1755. године. Изучавао је кинески језик
и бавио се превођењем. За време архимандрита Амвросија Јуматова (предводник
мисије од 1755. до 1771. године) у Беиђингу је отворена руска школа за Кинезе и
крштено је 220 Кинеза и Манџураца. До краја овог периода, на челу мисије налазили су
се архимандрити Николај Цвет (1771-1781), Јоаким Шишковски (1781-1794) и
Софроније Грибовски (1794-1807). Мисија је претежно била усмерена на православне
Албазинце и мали број обраћеника, док активна проповед нехришћанима није
спровођена. Разлози за то су примарно политички, нпр. настојање руске државе да не
изазива непријатељство Кинеза и, у вези с тим, потчињеност мисије у Беиђингу руској
амбасади, затим генерално непријатељски став Кинеза према хришћанству због
искуства са римокатолицима, итд. Такође, финансијска средства којима је располагала
духовна мисија у Беиђингу била су изузетно мала. Због свега тога, конкретна
мисионарска делатност православних у Кини приметна је тек у следећем периоду.

3.14. Утицај хришћанства на окружење (1500-1800)

Хришћанство је у овом периоду остварило дефинитивно највећи утицај на своје

окружење, како у Европи тако и на другим континентима. Овај је утицај био нарочито
интензиван у западном делу Европе, с обзиром да је велики део источног хришћанства

143
био под исламском влашћу. Што се тиче Запада, нарочито битни су били покрети
обнове у облику протестантске и римкатоличке реформације. За разлику од ранијих
покрета обнове, који су били искључиво везани за аристократију, покрети обнове у
овом периоду осећали су се у свим друштвеним класама. Лојола је, нпр. био припадник
аристократије, док је Лутер био сељачког порекла. То значи да је хришћанство
истински постало вера свих становника европских држава. Иако су протестантске,
римокатоличке и православне цркве биле под много већим утицајем државних власти
него раније, вера је незаустављиво напредовала и покретала хришћане на мисију.
Хришћанство је показало да и даље поседује довољно виталности да личност Христа
учини релевантном не само у Европи већ у читавом свету.
На Западу се дух обнове осетио у образовању и поправљању моралне слике
свештенства. Католичка реформација је ставила акценат на добро образовање
парохијских свештеника, па су отваране бројне семинарије. И у протестантизму се
инсистирало на образовању пастора и, кроз пијетизам, на ближим односима са
парохијанима. Уз образовање клира, радило се и на образовању лаика. И у томе су
остварени одлични резултати, примарно захваљујући штампаријама које су
производиле неопходну литературу, али и међусобном надметању разних хришћанских
фракција. И протестанти и римокатолици писали су бројне катихизисе за поучавање
мирјана. Циљ им је био да пробуде јеванђелски дух у људима и да их подстичу на
покајање и, код римокатолика, на исповест. И код православних је, као мера против
језуитске пропаганде, произведено нешто слично, конкретно Катихизис Петра Могиле
(1596-1647). Реформе патријарха Никона (1652-1660) такође су вршене ради бољег
верског образовања народа.
У хришћанској Европи су се, упоредо са духовном обновом, развили бројни
покрети који нису нужно били у складу са хришћанском ортодоксијом, али који су
свакако настали из јудеохришћанског светоназора. Један од таквих покрета био је
скептицизам. Неки скептици су остали у вери док су други у име рационализма јавно
или тајно напуштали хришћанство. Произведена је идеја о „природној религији“ која се
супротстављала „откривеној религији“ хришћанских цркава. Развијен је и деизам, по
којем Бог заиста јесте Творац универзума, али се он после стварања престао
интересовати за своју творевину. Поред тога, ближи контакти са новим народима и
новим религијама у многима су пробудили сумње у јединственост хришћанског
откривења. Већина рационалиста и деиста је, ипак, остала у оквиру црквених заједница.
Ранији хуманизам обезбедио је основу за развој верске толеранције, нарочито међу

144
протестантима. Идеја о слободном исповедању вере примењена је у британским
колонијама у Америци, где ће временом постати један од основних политичких
принципа. Упоредо с тим, протестантско инсистирање на личном односу са Богом
утицало је на развој демократије.
Калвинизам је својим инсистирањем на религијском тону свих аспеката друштва
и на дужности монарха да води хришћанску бригу о својим поданицима допринео
битној измени политичке слике у западним европским земљама. Побуне против
апсолутистичке краљевске власти правдане су Калвиновом теологијом. Оливер
Кромвел је, нпр. умногоме утицао на ограничавање власти енглеских владара. Такође,
Џон Лок је противљењем апсолутној монархији и истицањем права људи да владају
сами собом извршио битан утицај на енглески закон, америчку и француску
револуцију, итд. Сличне идеје су у римокатолицизму заступали језуити. Поједини
језуитски аутори писали су против краљевског апсолутизма, противили се теорији о
Божијем мандату краљева и тврдили да краљеви имају власт зато што су им је предали
људи. Ове идеје темељили су на Авустиновом учењу да рационално биће не може бити
роб другог рационалног бића, већ да рационално биће треба да влада зверима.
Хришћански утицај осећао се и у новим међународним односима. Наиме,
Вестфалским миром из 1648. године успостављен је први међународни систем
суверених држава, а њихова једнакост свакако је почивала на хришћанским идејама о
једнакости свих људи. Истовремено, папа је престао бити главни посредник у
међусобним односима хришћанских држава. Шпански доминиканац Франциско де
Виториа (1483-1546), професор теологије на Универзитету у Саламанки, жестоко се
противио немилосрдном поступању колонизатора према урођеницима на другим
континентима и у својим делима је развио концепт заједнице народа која није
обухватала само хришћане већ целокупан људски род. По Виторији, религијска
различитост, ширење државе и ратничка слава владара не могу бити поводи за рат;
уколико људи осећају да рат у којем учествује њихова држава није праведан, онда нису
дужни да у њему учествују. Дело De jure belli ac pacis холандског протестанта Хуга
Гроција (1583-1645) такође је настало на хришћанским убеђењима о праведном рату.
Многи хришћани, и римокатолици и протестанти и православни, противили су се и
самој идеји рата као суштински нехришћанској. Овакве верско-политичке идеје
временом ће довести до формирања битних међународних организација и закона,
заснованих на хришћанским принципима једнакости а не на простој сили.

145
 Црква је након пада Римског царства преузела школство и нарочито се трудила
да пружи образовање (и остала достигнућа цивилизације) народима који су током
средњег века покрштавани на северу Европе. Тако су настали многи универзитети, али
је у њима схоластицизам временом произвео интелектуалну укоченост која се неретко
противила свим иновацијама. Ипак, у овом се периоду хришћанство више него икад
трудило да пружи школовање онима којима оно није било доступно. Западна Европа
добила је бројне школе за средњу и ниже друштвене класе. Тиме је хришћанство заиста
постало религија сваког човека. Нарочито се у протестантизму, који је инсистирао на
личном односу сваког верника са Богом, истицала важност образовања, мада ни
римокатолицизам није заостајао у покретима за образовање народних маса. Језуити су
предњачили на пољу едукације. Инсистирање на образовању одразило се на језик и
књижевност, нарочито у протестантизму. Поред превођења Библије на говорне језике,
произвођена је и разумљива литература за поучавање верних. Све то је имало
одлучујући утицај на формирање књижевног израза неколико европских језика, нпр.
немачког и енглеског. Нови талас образовања такође је произвео философију која није
увек била у складу са традиционалним хришћанством, али која се, ипак, на њему
темељила. Рационализам је произвео природне науке које су претпостављале да у
универзуму постоји чврст поредак који људски ум може разумети, а то уверење
засновано је на хришћанској вери да је разумни Бог створио разумни универзум. Чак је
и романтизам, противник рационализма, настао под хришћанском инспирацијом.
Источно хришћанство није извшило толико снажан утицај на своје окружење
као западно хришћанство. Југоисточна Европа налазила се под муслиманском влашћу;
ту је Црква одржавала осећај националног заједништва и касније ће знатно допринети
дезинтеграцији Отоманског царства и успостави националних православних држава.
Русија је била једина слободна хришћанска земља на истоку Европе, али ни у њој
Црква није остварила утицај у истој мери као на Западу. Један од разлога је
традиционално византијско потчињавање Цркве држави и монашка традиција која на
Истоку није била активистичка, тј. није као свој примарни циљ имала мењање
друштвеног окружења као што су чинили римокатолички монашки редови.
Христијанизација народа није била у потпуности извршена, тако да је до 17. века
највећи број Руса веома ретко одлазио на богослужења. Са Петром Великим, Црква је
фактички постала државни орган и престала је бити једини извор културног живота.
Ипак, то не значи да хришћанство није вршило никакав утицај на Русе. Оно је заправо
постало толико важан део руског идентитета да је Русија сматрана „Светом Русијом“,

146
једином истинском хришћанском државом и Москва је постала „Трећи Рим“. Такође,
црквени великодостојници били су активни заступници обичног човека пред државном
влашћу. Митрополит Филип је осудио недела Ивана Грозног и због тога је пострадао, а
патријарх Никон је још као архимандрит инсистирао на правима удовица и сирочади
пред судовима. Крајем 17. и почетком 18. века Црква је побољшала образовање и
отваране су високе црквене школе за образовање клира. С обзиром на ове чињенице,
може се тврдити да је утицај православља на руско друштво био снажнији него у
претходном периоду.
Наравно, утицај хришћанства више није био сведен на Европу већ је био
глобалан. Истраживачки подухвати Шпаније и Португала били су, између осталих
разлога, мотивисани и жељом за ширењем хришћанства. Када су хришћански народи
стигли у нове земље, неретко су се зверски понашали према урођеницима.
Римокатолички, протестантски и православни мисионари су пркосили својим
сународницима, залагали се за права покорених народа и инсистирали на њиховом
људском достојанству. Поред тога, они су мање цивилизованим народима, поред
Јеванђеља, доносили и бољи начин живота, отварајући школе за њихову децу, учећи их
земљорадњи, занатима, итд. Трговина афричким робовима је још једна нехумана пракса
коју су хришћанске заједнице често осуђивале.

3.15. Утицај окружења на хришћанство (1500-1800)

Хришћанство из 1800. године много се више разликовало од оног из 1500.

године него што се оно из 1500. разликовало од онога из 500. године. У ова три века су
се, дакле, десиле значајније промене у односу на претходних хиљаду година. Северни
народи, који су у претходном периоду прихватили хришћанство у готовим културним
формама, достигли су културну зрелост и почели су да се самостално изражавају на
религијском плану. Најпознатији резултат тог процеса је протестантизам. С друге
стране, већи утицај цивилне власти на религију је допринео томе да у свакој важнијој
држави хришћанство задобије националне карактеристике.
Протестантизам се примарно проширио међу германским народима који се
раније нису налазили под влашћу Римске империје. Другим речима, протестантизам се
може схватити као резултат германског прилагођавања хришћанства које су они
прихватили у римском облику. Протестантизам је настао у нижим друштвеним
слојевима који се, за разлику од аристократије, нису у потпуности утопили у римски

147
културни модел. Калвинизам је протестантска фракција која је најближа латинском
духу, због чега се и најлакше ширила дуж некадашње границе између Римске империје
и германских народа. Упркос побуни против Рима, протестантизам је много тога
наследио из латинског хришћанства, нпр. дух активизма и организације, једноставније
богослужбене форме у односу на православни Исток, итд.
Протестантизам је био и религијски и политички покрет. Конкретно на подручју
Светог римског царства, он је омогућио властодршцима да успоставе потпуну контролу
над локалним црквеним заједницама, што нису могли лако учинити са Римокатоличком
црквом. Нетрпељивост између Немаца и Италијана била је још један битан фактор у
реформацији. И у Скандинавији је прихватање протестантизма служило учвршћивању
краљевске власти. За разлику од тога, у Француској је калвинизам прихватан у свим
друштвеним класама, па чак и од племића који су у њему видели потенцијал за
ограничавање краљевске власти. Ипак, снажан латински културни утицај у Француској
био је разлог из којег је протестантизам остао мањинска религија. Због тога су у
низоземским крајевима протестантизам прихватили Холанђани на северу, а не
Фламанци и Французи на југу. У Енглеској се као узрок прихватања протестантизма
често наводе брачне контроверзе Хенрија VIII, мада су постојали и други битни
фактори, нпр. жеља за Библијом и богослужењем на разумљивом језику, популарност
Лутерових списа, итд. Шкоти су, с друге стране, прихватили калвинизам са континента
(а не из Енглеске). Њихов презвитеријанизам је умногоме одраз шкотског менталитета.
Римокатолицизам се у овом периоду задржао у областима у којима је
преовладавао латински културни утицај, тј. које су у време Римске империје биле
асимиловане. Такође, римокатолицизам су задржали поједини словенски народи и
келтски Ирци. Протестантизам је узроковао бројне промене у римокатолицизму. С
обзиром да је изгубио много следбеника у Европи и да су пропали покушаји поновне
успоставе јединства са источним хришћанима, римокатолицизам је постао
конзервативнији, стриктнији према свим дисидентима, све више италијански, итд.
Протестантски утицај је очигледан и у све већем инсистирању на индивидуалној
побожности. Као и у протестантизму, и у римокатолицизму је државна власт почела да
подјармљује цркву. У Шпанији и Португалу су краљеви имали власт над црквеном
организацијом и развијен је осећај да црква припада овим земљама а не ове земље
цркви. Француски римокатолицизам је такође развио посебан национални сентимент.
Православље под муслиманском влашћу могло је само да преживљава. Битније
катедре попуњаване су уз формалне дозволе муслиманских владара, а то је значило да

148
се до њих понекад долазило и митом. Свештеници нису имали услове за образовање и
могли су само да врше богослужења и да одржавају традицију развијену у византијским
временима. У Русији је била другачија ситуација. Захваљујући територијалној
експанзији руске државе и уверењу да је Москва постала „Трећи Рим“, Црква у Русији
је развила исти осећај космополитанизма који је постојао у Цркви у Византији. Царска
власт је, међутим, потчинила Цркву. У време Петра Великог, она је претворена у
државни орган. Синод, којим је председавао лаик, заменио је патријарха и био је у
потпуности под влашћу цара, а епископи су постали државни службеници. Такође, у
овом периоду у Русији настају секте које су умногоме одражавале руски религиозни
менталитет. У другој половини 17. века од Цркве су се одвојили староверци,
противници иновација у богослужењу које су, по њима, долазиле из Кијева који је био
под утицајем римских јеретика. Грчки утицај је такође био сумњив јер су, по веровању
појединих Руса, они искварили православље унијама са Римом и већ су били
делимично исламизирани. Вероватно су под утицајем квекера у 18. веку настали тзв.
духоборци, који су одбацивали све видљиве пројаве религије и институционалну
Цркву, инсистирајући на делима љубави.
Хришћанство изван Европе није у овом периоду увек производило типично
локалне религиозне форме. Мисионари су претежно инсистирали на оном облику
хришћанства који је био доминантан у њиховој отаџбини, па су тај облик хришћанства
наметали народима којима су проповедали. Било је, ипак, неколико случајева у којима
је хришћанство попримило локални дух. Тако је протестантизам међу црнцима у
Западним Индијама делимично показивао њихов менталитет. У Индији је кастински
систем пренет у хришћанство. И у Индији и у Кини су приметни покушаји да се вера
прилагоди владајућим класама, конкретно браминима и мандаринима, али је важно
напоменути да су ови покушаји потекли не од Индијаца и Кинеза већ од самих
мисионара. У свим колонијама су европске државе настојале да одрже религијску
једнообразност, па локалне форме нису имале прилику да се несметано развијају и да
евентуално и саме постану мисионарске. Један изузетак биле су британске колоније у
Северној Америци у којима је религијска слобода омогућила развој нових облика
хришћанства који ће у каснијем периоду бити изузетно значајни на мисионарском
плану.

149
 4. ОД 1800. ГОДИНЕ

4.1. Опште карактеристике мисионарства новог доба

Хришћанство је у 19. веку доживело своју највећу историјску експанзију,

проширивши се по читавом свету. Овај мисионарски импулс био је последица
религијског препорода који је захватио све традиционалне хришћанске заједнице, а
нарочито је био видљив у протестантизму. До краја 18. века хришћанство је претрпело
неколико битних удараца (на мисионарском плану): Шпанија и Португал, велике силе
које су биле заслужне за ширење римокатолицизма у колонијама, ослабиле су и
изгубиле вољу за мисионарством, Друштво Исусово је распуштено, хришћанство је у
далекоисточним земљама подносило жестоке прогоне, у Европи су владали
рационализам и деизам, итд. Унутрашњи фактори су били много важнији у процесу
опадања хришћанства на Западу у 18. веку, као и током 19. века. Ипак, хришћанство је
у 19. веку произвело много више мисионарских покрета него у претходним периодима
и извршило је утицај на све народе и културе, упркос антихришћанским покретима који
су настојали да искорене науку Христову из ума европског човека.
Нова научна открића помогла су човеку да много боље овлада физичким светом.
Упоредо с тим, све више се примењује научни метод, производе се машине које човеку
олакшавају живот и убрзавају комуникацију и путовање, дешава се индустријска
револуција која се одражава на политичке идеологије као што су капитализам,
социјализам, итд. Рационализам и романтизам, који су били снажни интелектуални
покрети у 18. веку, преживели су и у 19. веку. У истом периоду на важности добија
национализам који је допринео политичком уједињењу Италије и Немачке. Сва
достигнућа 19. века помогла су европским народима да завладају скоро читавим
светом. То је потом довело до битних културних промена: културе мање развијених
народа брзо су нестале, док су високо развијене културе у Азији претрпеле огроман
западни утицај и почеле да се мењају. Тако је почела да се рађа глобална култура која
је, заправо, била продужетак европске цивилизације, и то под утицајем најснажнијих
политичких сила тог времена: Велике Британије, САД, Француске и Русије.
Научни напредак није ишао на руку хришћанству; многи су сматрали да су
хришћанство и наука смртни непријатељи и да је у њиховој борби хришћанство
побеђено. Индустријализација друштва спроведена је науштрб хришћанског начина

150
живота. Нове политичке идеологије такође су неретко биле непријатељске према
хришћанству, нарочито према римокатолицизму. Од новијих интелектуалних покрета,
једино је романтизам стајао на страни хришћанства. Национализам претежно није био
антихришћански. Ипак, сва нова научна достигнућа и машине биле су европски
производи, што је значило да се знање о њима на остале континенте преносило
најчешће путем школа које су отварали мисионари. Тако су изван Европе ови
нехришћански изуми довођени у везу са хришћанском религијом, па је она прихватана
заједно са њима. Такође, убрзано путовање и комуникација помогли су, између осталог,
и ширењу хришћанске вере, док су мисије финансиране богатством које је
Европљанима донела индустријска револуција. Општи оптимизам који је владао у 19.
веку дао је мисионарима наду да ће „у овој генерацији евангелизовати свет“. С обзиром
да је Велика Британија предњачила у индустријализацији, највећи мисионарски
(протестантски) покрет је дошао управо из ње, а затим из САД, такође претежно
протестантске земље. Римокатоличка мисија је била претежно финансирана из
Француске, Белгије, Немачке и северне Италије. Неопходно је истаћи и да је глобални
утицај западне културе допринео ширењу хришћанства у свим деловима света, више
индиректно него директно.
Без обзира на суштински антихришћански карактер нових научних и
интелектуалних покрета, у 19. веку је хришћанство доживело битан религијски
препород. Римокатолицизам је претрпео навећу штету од научног скептицизма и
Француске револуције, али се почетком 19. века почео опорављати. Нарочито је у
Француској и Немачкој романтизам допринео обнови интересовања за
римокатолицизам међу интелектуалцима. У Минхену и Тибингену су развијени
школски центри који су настојали да измире хришћанско учење са новим научним и
историјским сазнањима. Током 19. века у римокатолицизму је настало много више
религијских покрета него у ранијим периодима и многи од њих су допринели већем
укључењу жена у црквену мисију. Француска је у мисији преузела улогу коју су раније
имале Шпанија и Португал. Такође, обновљено је Друштво Исусово које је чак и након
званичног распуштања опстало у Русији и Пруској, као и под другим именима у
Белгији, Италији и Француској; папа Пије VII (1800-1823) званично је обновио језуите
1814. године. Ипак, религијски препород није се огледао у новим теолошким идејама
(на које се уопште није благонаклоно гледало) већ у порасту опште побожности,
враћању у цркве, „јављањима“ Богородице, нпр. у Лурду, итд. С обзиром на
доминацију секуларне политичке мисли у јавном животу, у римокатолицизму се развио

151
конзерватизам који се, с једне стране, испољио у истицању папске а не државне власти
над црквом и, с друге стране, у оштрој осуди нових, антихришћанских идеја на Првом
ватиканском концилу (1869-1870). Уопштено, римокатолички мисионарски процес у
овом периоду био је усмерен на развијање самоодрживе локалне цркве са локалном
јерархијом и одвијао се у четири фазе: најпре су осниване мисионарске станице које би
се, у другом кораку, обједињавале у апостолске префектуре, потом би се префектуре
претварале у апостолске викаријате и, на крају, у дијецезе какве су постојале у
традиционално римокатоличким земљама.
За разлику од римокатолицизма, протестантизам није претрпео већу штету од
научног скептицизма и Француске револуције. „Велико буђење“ у британским
колонијама у Америци и веслијевски препород у Великој Британији дали су
протестантизму нови религијски и мисионарски жар. Такође, протестантизам је био
флексибилнији од римокатолицизма и лакше се прилагођавао новој интелектуалној
клими, са мањим или већим успехом. Захваљујући томе, 19. век је, у мисионарском
смислу, био протестантски век. За разлику од ранијег протестантизма, који је добрим
делом био националистички, у 19. веку се у Британији и САД јављају бројни
религијски покрети који су знатно изменили протестантску веру. Ови покрети
„препорода“ су највећи утицај извршили у САД, где су представљали заоставштину
„великог буђења“. Најпознатији амерички проповедници препорода, који су извршили
утицај и у Великој Британији, били су Чарлс Фини (1792-1875) и Двајт Муди (1837-
1899). Под њиховим утицајем формиране су хришћанске студентске организације из
којих ће изићи бројни протестантски предводници.
У првој половини 19. века протестантска мисија је највећим делом била
британска. Један од значајнијих догађаја за протестантско мисионарство овог периода
било је оснивање Баптистичког мисионарског удружења 1792. године у Кетерингу у
Енглеској. Оснивач је био Вилијам Кери (1761-1834) који се прославио мисионарским
подвизима у Индији. Често се Кери сматра оснивачем протестантског мисионарства,
што историјски није тачно; ипак, он је започео нову еру протестантских мисија
развојем програма за саопштавање Јеванђеља дословно свим народима, без обзира на
деноминацијску припадност. Док су се раније протестантске мисионарске организације
задовољавале делатношћу искључиво на одређеним социјалним пољима и обраћањем
народа на одређеним територијама, од Керијевог времена у протестантизму је развијена
свест о неопходности свесветске мисије, без обзира на границе и деноминацијску
припадност мисионара. Керијев сан о укључивању мисионара из разних деноминација у

152
једно мисионарско удружење остварен је оснивањем Лондонског мисионарског
удружења 1795. године. Године 1799. основано је и Црквено мисионарско удружење
које је слало англиканске мисионаре широм света, за разлику од дотадашњих
англиканских мисионарских удружења која су деловала искључиво на британским
територијама. Један од оснивача био је Вилијам Вилберфорс (1759-1833), истакнути
борац против институције ропства. Године 1804. основано је Британско и страно
библијско удружење (познатије просто као Библијско удружење) које се трудило да
дистрибуира Библију на свим језицима. Године 1796. у Шкотској су основана два
мисионарска удружења: Шкотско мисионарско удружење и Глазговско мисионарско
удружење.
У САД је 1810. године основан Амерички одбор комесара за стране мисије који
је одржавао контакте са Лондонским мисионарским удружењем и покренуо америчке
мисионаре да објаве Јеванђеље на другим континентима. Убрзо су основана бројна
мисионарска удружења америчких протестаната, како на деноминацијским тако и на
локалним темељима. Сличне организације су под утицајем англо-саксонског
мисионарства осниване и у континенталној Европи. Такво је било Холандско
мисионарско удружење, основано у Ротердаму 1797. године, као и многобројна
мисионарска удружења на немачком и скандинавском подручју.
Једно од важнијих протестантских (неденоминацијских) мисионарских
удружења из друге половине 19. века везано је за Џејмса Хадсона Тејлора (1832-1905),
а реч је о тзв. Унутаркинеској мисији, основаној 1865. године. Још један важан
протестантски мисионарски покрет био је тзв. Војска спаса (Salvation Army) коју је
1865. године у Лондону основао Вилијам Бут (1829-1912). Оснивана су хришћанска
удружења за девојке и младиће, најпре на локалном нивоу и у разним земљама, а затим
и на глобалном плану. Кроз институцију недељних школа (Sunday Schools)
протестантски учитељи (најчешће лаици) преносили су сиромашној деци елементарну
писменост и познавање Библије. За разлику од римокатолицизма, препород се у
протестантизму одразио и на теологију, па је у 19. веку дао неке од најзначајнијих
теолога, нарочито у Немачкој. Такви су били Фридрих Шлајермахер (1768-1834) и
Албрехт Ричл (1822-1889).
У православном свету религијски препороди су се одвијали на друге начине. На
Балкану су се националне цркве Румуније, Србије и Бугарске успеле ослободити
доминације Васељенске патријаршије која је била везана за турски политички утицај.
Другим речима, ослобођење од Турака значило је и обнову националне јерархије и

153
црквености. У Русији се битнији препород види у другој половини 19. века, када су
бројни интелектуалци раскрстили са сувопарним рационализмом и окренули се
православљу. У истом периоду може се уочити препород и унапређење парохијског
живота, али и мисионарске активности. Ови импулси потицали су из опште религијске
атмосфере; за то време, виша црквена јерархија држала се старог формализма и била је
потпуно подређена царској власти. Основно мисионарско поље православних у овом
периоду било је подручје Руске империје и руски досељеници у САД, уз неколико
изузетака. Најзначајније мисионарско удружење, слично онима у протестантизму и
римокатолицизму, основано је 1870. године као Православно мисионарско удружење.
Упоредо са њим, у Русији је постојало још неколико мисионарских друштава, нпр. у
Казању и на Кавказу, која су за циљ имала христијанизацију пагана или обраћање
муслимана.
Стање данашњег хришћанског мисионарства увелико се променило у односу на
стање у 19. веку. Најважнији процес који је довео до ове промене јесте деколонизација
која се није одразила само на политичком већ и на мисионарском плану. Наиме, у
бројним земљама које су стекле независност мисионари су сматрани остацима европске
власти и неретко су прогоњени, па су локалне хришћанске заједнице остале без
мисионара и врло често без руководства. То их је подстакло да се самостално развијају,
па су временом произвеле занимљиве богослужбене и теолошке карактеристике. У
Кини је, нпр. развијена конфуцијанистичка христологија Зичен Џаоа, на Тајвану је
презвитеријанац Шоки Ко развио контекстуалну теологију, у Кореји је развијена
минђунг теологија, у Индији далитска теологија, у Африци се одвија реафирмисање
старих религиозних пракси (нарочито култа предака) у хришћанству, итд. Нова
политичка реалност је највећи број западних хришћанских конфесија, навикнутих на
мисију у повољнијем окружењу, изненадила. Између осталих, и Православна Црква се
није најбоље снашла на плану спољашње мисије, што је очигледно у стагнацији мисије
на Далеком истоку. Истовремено, западна култура је наставила да утиче на друге
културе кроз процес глобализације који, у одређеним случајевима, може послужити за
преношење хришћанских идеја, мада је претежно индиферентан или чак непријатељски
настројен према хришћанству и његовим вредностима. Још једна занимљива
карактеристика нове мисионарске ситуације јесте то што су западне хришћанске
конфесије претрпеле знатне поразе од атеистичких идеологија, па су мисионарску
улогу од њих преузеле оне хришћанске заједнице које су основане у њиховим

154
некадашњим колонијама. Због тога се све више говори о новој ери „јужног
хришћанства“ које ће можда у будућности слати мисије на европско тле.

4.2. Мисије у Индији (од 1800. године)

Индијским обалама су крајем 18. века господариле европске силе. Гоа је још од
краја 15. века била португалска лука. На југоисточој обали Французи су држали
неколико центара, од којих је најважнији био Пондишери. Холанђани су повремено
држали Ћинсуру, недалеко од Колкате, Данци су држали Транкебар и Серампур, а
британска Источноиндијска компанија држала је Бомбај (данашњи Мумбај), Мадрас
(данашњи Ченај) и Колкату – три изузетно важна стратешка места за контролу над
великим делом Индије. Испрва је Источноиндијска компанија била индиферентна
према питању мисије и била је примарно заинтересована за трговину. Касније је,
међутим, њена управа често настојала да онемогући мисионарски рад који је наводно
изазивао непријатељство домаћег становништва и тако отежавао трговину. Без обзира
на то, временом је британска власт омогућила долазак бројних протестантских
мисионара на подручје Индије. Хришћанство је до почетка 19. века било заступљено у
разним облицима: у Индији су и даље постојали Томини хришћани, сада претежно
јаковити, римокатолицизам је практикован у португалским пределима, а
протестантизам су енергично ширили немачки пијетисти под данским
покровитељством, али и уз финансијску подршку Велике Британије. Године 1805. у
Индији је постојало и седам јерменских и две грчке цркве.
У политичком смислу, Индија је у 19. веку највећим делом допала под власт
британске Источноиндијске компаније. Испрва је британско освајање било мотивисано
потребом да се заштите трговачке испоставе, а касније и ривалством између Британаца
и Француза. Осим тога, индијски владари су били несложни и многи од њих су стали на
страну Британаца и помогли им да освоје велике територије, уз врло мало учешће
британских војника. Штавише, војску Источноиндијске компаније су претежно чинили
Индијци, тзв. сепоји. До средине 19. века, највећи део Индије допао је под власт
Источноиндијске компаније. Међутим, 1857. и 1858. године сепоји су се побунили и
успели да свргну Компанију, након чега је Индија дошла под директну управу
краљевске власти из Лондона. Индија је подељена не тзв. „Британску Индију“, којом је
управљао вицекраљ, и „Индијске државе“, којима су управљали индијски владари с
већом или мањом зависношћу од Британаца. С обзиром на овакве политичке околности,

155
западна култура је постала битан део индијског живота, организоване су школе по
угледу на британске, више класе су прихватиле енглески језик, грађени су путеви,
железнице, фабрике, итд. У Индији, обједињеној под Британцима, почео се јављати
осећај националног јединства, па је 1885. године основан Индијски национални
конгрес. Ипак, западни утицај није могао да сломи традиционални индијски хиндуизам,
нити с њим повезане породичне и кастинске институције.
Као и у другим деловима света, и у Индији је процес христијанизације изузетно
узнапредовао у 19. веку. Конверзије су највећим делом вршене у подручјима под
диреткном европском контролом и међу припадницима нижих касти или оних изван
кастинског система. Крајем 18. века, некада славна римокатоличка мисија почела је да
јењава, како због слабљења католичког Португала тако и због успона протестантске
Британије. Сукоби између Португала и Рима око система падроадо и апостолских
викара, који су се наставили током читавог 19. века, такође су отежали римокатоличку
мисију. Ипак, религијски препород римокатолицизма одразио се и у Индији; снажење
старих монашких редова и поновна успостава језуита, као и пораст наталитета у
индијским римокатоличким заједницама, поново су поставили римокатоличку мисију
на сигурне ноге. Отваране су школе за образовање домаћег свештенства, нпр.
семинарија у Вераполију (касније премештена у Путенпали) и језутиски колеџ Светог
Јосифа у Тиручирапалију. Вилијам Волас (1863-1922), англикански мисионар који је
прешао у римокатолицизам и придружио се језуитима, инсистирао је да се у
римокатоличким школама у Индији много пажње посвети хиндуизму да би мисионари
лакше обратили више касте. Популарна је била и идеја оснивања хришћанских
санјасина, тј. римокатоличких монаха који би прихватили одређене праксе
хиндуистичког аскетизма. Једна од хиндуистичких пракси која је преживела у
хришћанству била је подела на касте. Бројни мисионари настојали су да искорене овај
систем, док су га други толерисали и сматрали не толико религијском колико
друштвеном реалношћу Индије. Рим је генерално инсистирао на јединству међу
обраћеницима и јединственом богослужењу, с обзиром да припадници виших касти
често нису хтели да иду у исте цркве и да се причешћују заједно са припадницима
нижих касти. У стварности, хришћани из нижих касти су често били дискриминисани,
нпр. онемогућавањем рукоположења. Без обзира на овакве друштвене неправде,
мисионари су се често старали да обраћеници, који би прихватањем хришћанства
изгубили претходне привилегије и дужности своје касте, добију неопходне услове за

156
рад и преживљавање. Захваљујући труду бројних римокатоличких редова и мисионара,
до 1914. године у Индији је било скоро два и по милиона римокатолика.
Током 20. века у Индији су римокатолици настојали да одомаће хришћанство, и
то не само у форми индигенизације, тј. рукополагања домаћег свештенства, већ и
развојем аутентично индијских теолошких, богослужбених и аскетских форми. Већ је
крајем 19. века Брамабандаб Упадјај (1861-1907), некадашњи члан синкретистичког
друштва Брамо Самађ, а касније англикански обраћеник који је на крају прешао у
римокатолицизам, настојао да споји домаћу адваита веданту (једну од хиндуистичких
философских школа која је наглашавала недвојност Апсолута) са хришћанском
теологијом. Он је популаризовао израз Саћидананда којим је ословљавао Свету Тројицу
(Сат или биће, Ћит или знање, Ананда или блаженство), а који је данас умногоме
прихваћен у индијском хришћанству. Касније је његов труд настављен у ашрамском
покрету, односно међу римокатоличким монасима који су долазили у Индију и
прихватали санјасинске, тј. хиндуистичке аскетске обичаје и настојали да на домаћем
теолошком језику изразе хришћанске истине. Најистакнутији међу њима био је Свами
Абишиктананда (1910-1973), а након њега Свами Дајананда (1906-1993), занимљив по
томе што је користио одређене православне концепте, нпр. перихорезу, да би повезао
адваитску философију и хришћанску теологију. На богослужбеном плану, занимљив је
био покушај конструисања аутентично индијског богослужења, подстакнут тековинама
Другог ватиканског концила (1962-1965). Литургијска комисија Римокатоличке цркве је
1969. године саставила план за израду индијске мисе у коју би било укључено много
домаћих хиндуистичких елемената, а до 1974. године произведено је и неколико
текстова индијске мисе. У њу су били укључени хиндуистички обреди очишћења водом
(пуђа), фразе из Упанишада и Багавад Гите, Света Тројица је називана Саћидананда,
итд. Ипак, овај пројекат није наишао на одушевљење римокатоличког клира, а наводно
и народа из нижих касти, па је он до данас увелико прекинут. Данас у Индији живи око
20 милиона римокатолика, тј. 1,55% свеукупне популације.
Протестантизам је у Индију стигао после римокатолицизма, тако да је до 1914.
године на потконтиненту имао свега милион следбеника, али је ипак имао много више
мисионарског особља (око 5500). Испрва је мисионарски жар британских протестаната
долазио од капеланâ Источноиндијске компаније, чија је примарна дужност била
духовна брига за њено европско особље. Најистакнутији међу њима био је Хенри
Мартин (1781-1812), англикански свештеник који је стигао у Патну 1806. године и,
поред бриге за Британце, отворио школу за младе хиндусе и проповедао њима и

157
муслиманима. До 1810. године превео је Нови Завет на хиндустански, тј. хинди-урду
језик, а потом је путовао у Персију и Арабију да би усавршио знање ових језика. С
обзиром да је био крхког здравља, Мартин је умро у Малој Азији, на путу за Енглеску,
1812. године.
Долазак Вилијама Керија (1761-1834) у Индију означио је почетак нове ере
протестантског мисионарства у овом крају света. Стигавши у Колкату 1793. године,
Кери се одмах суочио са великим проблемима: најпре је његов колега Џон Томас
протраћио сва новчана средства која су била намењена за мисију, а затим се разболела
и Керијева жена. Због тога је Кери шест година провео бавећи се производњом индига
и изучавајући санскрит и бенгалски језик. Успео је и да преведе Библију на бенгалски.
У међувремену, Источноиндијска компанија је пооштрила мере против мисионара и
забранила им деловање на својој територији, па је Кери са енглеским баптистима
пронашао уточиште у данском Серампуру. Ту се Кери спријатељио са штампаром и
новинским уредником Вилијамом Вордом и учењаком Џошуом Маршменом. Овај
„серампурски трио“ покренуо је штампарију, проповед нехришћанима и школу за
европску децу као главни извор прихода за издржавање мисије. Кери је ускоро добио
запослење на новооснованом колеџу у Форт Вилијаму где је предавао бенгалски језик.
Зарађену плату је трошио у мисионарске сврхе. Тако је мисија постала финансијски
самостална. Захваљујући труду Керија и Маршмена, до 1832. године је серампурска
штампарија издала комплетне или делимичне преводе Библије на четрдесет четири
језика, укључујући језике Индије, јужне и источне Азије. Истовремено, настојали су да
западне читаоце упознају са индијском књижевношћу, па су превели и издали Рамајану.
Отварали су мисионарске испоставе у Индији, Бурми и Источним Индијама, школе и
колеџ за образовање домаћих мисионара.
Након 1813. године, када је Источноиндијска компанија променила свој став
према мисионарима и када су политичке прилике постале повољније, Индију су
преплавили протестантски мисионари. Исте године је у Индију постављен англикански
епископ и три архиђакона. Први епископ Томас Мидлтон (1769-1822) настојао је да у
Колкати отвори универзитет који би био раван Оскфорду и Кембриџу и у коме би
образовање добијали и хиндуси и муслимани. Уместо тога, у Колкати је отворио
Епископски колеџ за обуку мисионара и катихета који ће постати изузетно важан
мисионарски центар у Бенгалу и најважнији англикански теолошки колеџ у Индији.
Један од Мидлтонових најсјајнијих наследника на катедри у Колкати био је Данијел
Вилсон (1778-1858), истакнути борац против кастинског система међу индијским

158
хришћанима. Након што су 1833. године основане англиканске епископије у Мадрасу и
Бомбају, Вилсонова катедра у Колкати постала је митрополија.
Након 1813. године, у Индију су стигли и презвитеријански мисионари, од којих
је свакако најважнији Александар Даф (1806-1878). Стигавши у Индију 1830. године
као први мисионар Цркве Шкотске, Даф је одлучио да угаси општи европски
скептицизам о питању успеха протестантске мисије у Индији развојем сасвим нове
мисионарске стратегије. Та стратегија састојала се у развоју таквог високог школства за
Индијце које би било усмерено против хиндуизма и које би истовремено спречавало
падање у агностицизам или атеизам због напретка природних наука. Настава би била
извођена на енглеском језику, прикладнијем за преношење научних истина, и временом
би усадила у главе индијских младића хришћански начин мишљења. Тако би
хиндуизам био дискредитован индиректно, с обзиром да директна критика није давала
добре плодове, а високо образовани Индијци би временом сами проширили
хришћанске идеје у свом народу. Такву је школу Даф отворио у Колкати, и то уз помоћ
чувеног хиндуистичког реформатора и оснивача друштва Брамо Самађ по имену Рам
Мохан Рој. Испоставило се да је Даф био надарен учитељ и школа је била изузетно
успешна. Даф се залагао и за школовање жена, што је била револуционарна новина у
земљи у којој је образовање вековима било привилегија мушкараца. Поред тога,
помогао је да се у Колкати отворе медицинска школа и болница. Када се због лошег
здравља вратио у Шкотску 1863. године, Даф је наставио да се залаже за започињање
нових мисија, образовање мисионарског кадра, скупљање новчаних средстава за
њихову подршку, итд. Тиме се бавио до краја живота. Поред Дафа, у Индији су се
истакли и други презвитеријански мисионари, нпр. Џон Вилсон (1804-1875) и Стивен
Хислоп (1817-1863).
Године 1857. сепоји су подигли тзв. Индијску побуну у неколико делова земље,
конкретно у долини реке Ганг, укључујући Бенгал, и у Панџабу. Након тешких борби
Енглези су успели да поврате контролу над Индијом, али је 1858. године управу од
Источноиндијске компаније преузела британска држава. Нова власт је подстицала
западно образовање Индијаца и њихово укључивање у државну администрацију.
Побуна се лоше одразила на хришћанске заједнице на северу Индије, али су нове
политичке околности ипак ишле на руку протестантским мисијама. За разлику од старе
политике религијске неутралности и неретко противљења мисији, у новој ситуацији
хришћанство је било фаворизовано.

159
 Англиканска заједница је изузетно брзо расла, па се јавила потреба за новим
дијецезама. Једна од првих која је формирана после Побуне била је епископија у
Лахору у Панџабу. Први епископ био је Томас Валпи Френч (1825-1891) који је нешто
раније основао колеџ Светог Јована у Агри и истакао се у дебатама против муслимана.
Штавише, Френч је подстицао мисионарење према афганистанским границама, у
подручју где су живели изузетно антихришћански настројени муслимани. У
пацификацији и христијанизацији ових предела значајну улогу играли су енглески
лекари. Године 1878. Френч је постављен за првог англиканског епископа Лахора и на
тој дужности је остао до 1888. године. Један од његових значајнијих наследника на
катедри у Лахору био је Џорџ Алфред Лефрој (1854-1919). У Индију је дошао као члан
кембричке мисије у Делхију, где је убрзо основан колеџ Светог Стефана. Лефрој је био
епископ Лахора од 1899. до 1913. године, када је постављен за митрополита Колкате. И
он се, као и Френч, занимао за мисионарење међу муслиманима. Англиканци су
активно мисионарили и на југу, где се посебно истакао Роберт Калдвел (1814-1891).
Године 1912. је за епископа Дорнакала хиротонисан први Индијац по имену
Веданајагам Семјуел Азарија (1874-1945). У његовој дијецези ће се касније десити
масован прелазак Индијаца у хришћанство. Тако је учињен први корак у преношењу
управе над англиканском заједницом Индије у руке домаћег клира.
Генерално, англиканци су, после римокатолика, имали најразвијенију мисију у
Индији, са највећим бројем мисионара. Презвитеријанци су испрва били
сконцентрисани на урбане центре и на високо образовање, у складу са Дафовом
стратегијом, али су се и они касније запутили у рурална подручја. Баптистичко
мисионарско удружење, које је заузимало важно место у индијској мисији крајем 18. и
почетком 19. века, наставило је рад и после Индијске побуне, мада није остварило
спектакуларне резултате. Методисти су развили разгранату мисионарску организацију
и стекли су бројне обраћенике из нижих касти. У Индији је деловало и неколико
америчких протестантских организација. Пре Индијске побуне у Индији су
проповедали мисионари Америчког одбора комесара за стране мисије, амерички
реформисти, презвитеријанци, баптисти, методисти, итд. Највише следбеника од свих
америчких деноминација у Индији су стекли баптисти и методисти, који су се и у САД
истакли у мисионарском раду.
Слично римокатолицима, и индијски протестанти су у новијем добу настојали да
развију аутентично индијске теолошке, богослужбене и аскетске форме. Венгал Чакарај
Четиар (1880-1958) покушао је да развије индијску теолошку терминологију засновану

160
на хиндуистичкој религији и философији. У познатој књизи Исус Аватар, Чакарај
Христово оваплоћење тумачи помоћу хиндуистичког концепта „аватара“, тј. божанског
силаска на земљу, греховно стање творевине назива „маја“, Христова крсна жртва је
„јађна“, итд. Богослужбена инкултурација одвијала се у протестантским ашрамима,
односно својеврсним манастирима заснованим на хиндуистичком моделу. Најпознатији
протестантски ашрами су Кристукула (Христова породица) и Криста Сева Санга
(Заједница служитеља Христових). Ашрам Криста Сева Санга основао је англикански
свештеник Џек Копли Винслоу (1882-1974) који је такође саставио текст литургије по
узору на хиндуистичку богослужбену праксу. Још један занимљив теолошки и
богослужбени развој десио се међу далитима, тј. припадницима најнижих друштвених
слојева који дискриминацију трпе чак и у хришћанским заједницама које толеришу
кастински систем. Они су развили тзв. далитску теологију, која је својеврсна теологија
ослобођења, и далитска богослужења у чијим је молитвама наглашен елемент
социјалне правде. Процена броја протестаната у Индији данас износи између 19 и чак
45 милиона. Највећа протестантска заједница је англиканска.

4.3. Алтајска мисија Руске Цркве

Почетак алтајске духовне мисије везује се за име Светог Макарија Глухарјова

(1792-1847), рођеног у Вјазми (Смоленска област) у свештеничкој породици.
Свештеник Јаков је од ране младости образовао свог сина Михила, што је било
Макаријево световно име, тако да је наводно већ са седам година могао преводити са
руског на латински. У осмој години је уписао Вјаземско духовно училиште, а потом и
Смоленску семинарију коју је завршио 1813. године. Преласком на Петербуршку
духовну академију, Михаил Глухарјов постаје духовно чадо тадашњег ректора,
архимандрита Филарета Дроздова (1783-1867), каснијег митрополита московског.
Филарет је одиграо пресудну улогу у заштити младог Михаила од утицаја западне
мистике, веома популарне у тадашњим црквеним круговима Санкт Петербурга. По
завршетку Академије, Михаило се одликовао добрим знањем грчког, латинског,
јеврејског, француског, немачког и црквенословенског језика, а користио се и
енглеским и италијанским. Постао је предавач и потом ректор Јекатеринославске
семинарије. Захваљујући утицају његовог новог духовника, јеросхимонаха Ливерија,
Михаило се 1818. године замонашио и узео име Макарије по Светом Макарију
Великом. Године 1821. прешао је у Кострому где је узведен у достојанство

161
архимандрита и постављен за ректора тамошње семинарије. Занимљиво је да је
архимандрит Макарије у сукобима који су се јављали између предавача и ученика
семинарије по правилу стајао на страну ученика. Не нашавши духовни мир у црквеној
просвети и будући слабог здравља, Макарије се 1824. године повукао у Кијевско-
печерску лавру, а затим и у Глинску пустињу. Посветио се преводилачком раду; превео
је Исповести Блаженог Августина, Лествицу Светог Јована Лествичника, итд.
У то време је Руску Цркву бринуло све веће отпадништво Татара и сибирских
народа. Синод је 1828. задужио казањског архиепископа Филарета Амфитеатрова и
тоболског епископа Јевгенија Казанцева да развију мисионарску стратегију за кризна
подручја. Епископ Јевгеније је развио мисионарски план, али су му недостајали
одговарајући мисионари. Испоставило се да је погодна личност за христијанизацију
сибирских народа учени архимандрит Макарије. Прихвативши заповест Синода 1829.
године, Макарије је најпре посетио Москву и добио благослов митрополита Филарета
за своју нову дужност. У Тоболск је стигао 1830. године. Као испомоћ је добио двојицу
семинариста, иако нико од њих није имао мисионарског искуства. Макарије је одлучио
да примењује стара синодска упутства о проповеди народима на нижем ступњу
културног развоја, тј. да их не оптерећује целокупним знањем Светог Писма и
Предања, већ да их научи основне духовне истине, кратке молитве, да их навикне на
богослужење, итд. Поред тога, саставио је правила за алтајску мисију која су у суштини
била монашка општежитељна правила. Током следећих десет месеци Макарије је
прикупљао информације о Алтајцима који су били туркијски, претежно номадски
народ. Доминантна религија је била шаманизам, мада је међу њих дошао и ислам.
Крајем 1830. године, Макарије се запутио међу Алтајце. Најпре се настанио у
Бииску, да би се затим преселио у село Маима. Изучавао је локалне језике и
просвећивао народ, посећивао је околне номадске насеобине и проповедао свима.
Саставио је азбуку и речник за домаћи телеутски језик и почео преводити молитве и
Свето Писмо. У Маими је успоставио цркву у којој је служено на телеутском језику и
отворио је школу. Многе алтајске породице настањивале су се око Маиме да би им се
образовала деца, да би научили земљорадњу, итд. Штавише, када би породица
прихватила хришћанство, Макарије би им свесрдно помагао да направе кућу, настојао
би да им обезбеди стоку, новац и сваку другу врсту помоћи. Деловао је чак и као лекар.
Након одличних резултата у Маими, Свети Макарије је 1835. године мисионарски
центар преместио у оближњи град Улалу (данашњи Горно-Алтајск). Већ током 1835. и
1836. године становници Улале су примили крштење, а мисионарске испоставе

162
утврђене су у околним селима. Убрзо је Свети Макарије добио још помоћника. Године
1840. придружила му се Софија де Валмон, Францускиња која је у Санкт Петербургу
прихватила православље, и подстакла оснивање женског мисионарског друштва које се
састојало од удовица и девојака и које се усредсредило на проповед женама. Касније је
ово сестринство прерасло у Улалински женски манастир са школом и болницом.
Свети Макарије је у основаним школама посветио пажњу не само основној
писмености и веронауци већ и разним другим занимањима корисним за преживљавање.
Позната је његова изрека: „Ако не можеш бити ловац људи, а ти лови рибу да би
нахранио ловце људи.“ Другим речима, свако занимање требало је да буде у служби
мисије. То не значи да је Свети Макарије настојао да на сваки начин и што брже
преобрати Алтајце; штавише, инсистирао је на квалитету вере као услову за крштење,
видећи једино у таквој стратегији могућност чврстог утемељења Цркве међу Алтајцима
(наводно је крстио свега 675 људи). Пример таквог Алтајца био је Михаил Чеваљков,
први алтајски свештеник и писац који је записао историју и веровања алтајских
племена. Свети Макарије се посебно много трудио да на телеутски преведе што више
хришћанске литературе. Током четрнаест година алтајске мисије превео је Јеванђеља,
одломке из Дела апостолских, Посланица и Старог Завета, Симбол вере, бројне
молитве, итд. Свети Макарије је био и велики заступник идеје да је Свето Писмо
неопходно превести на руски говорни језик са јеврејског оригинала. Да би допринео
реализацији ове идеје, Макарије је путовао у Санкт Петербург 1840. године и током две
године се суочавао са бројним проблемима на овом плану.
Године 1842. тражио је да, због лошег здравља, буде разрешен дужности
мисионара међу Алтајцима, мада се повукао тек 1844. године. Умро је у Болхову као
игуман локалног манастира 1847. године. Руској Цркви оставио је важно дело Мисли о
начинима за успешније ширење хришћанске вере међу Јеврејима, мухамеданцима и
паганима у Руској империји. Саставио је мисионарску стратегију која се састојала од
установљења мисионарског центра у Казању, бројних мисионарских манастира, руског
мисионарског друштва, итд. Пре спољашње мисије, како је инсистирао Свети
Макарије, неопходно је да сам руски народ буде духовно обновљен, што је могло бити
постигнуто бољим образовањем и већим ангажовањем парохијског свештенства.
Толико су оптимистични били ови планови у његово време да је митрополит Филарет
Макарија називао „романтични мисионар“. Ипак, његова стратегија ће убрзо бити
спроведена у дело, нарочито у облику оснивања Православног мисионарског друштва,
утврђивањем мисионарског центра у Казању за мисију међу муслиманима, итд.

163
 На челу алтајске духовне мисије наследио га је свештеник Стефан Ландишев,
који је на тој дужности остао од 1844. до 1865. године. После њега мисију преузима
архимандрит Владимир Петров. Године 1880. био је хиротонисан за епископа Бииска,
где је основао богословско училиште. Током његовог руковођења мисијом, у
православље је преведено скоро седам хиљада људи из паганства, ислама и из секте
старообредника. Епископ Владимир је 1886. године премештен на Ставропољску
катедру, а нешто раније, 1884. године, руководство над мисијом препустио је
архимандриту Светом Макарију Невском (1835-1926, рођ. Михаил Андрејевич
Парвицки), каснијем митрополиту московском (1912-1917). Он је још као младић по
завршетку Тоболске семинарије (у којој су га прозвали Невски) био назначен за
алтајску мисију и постао је помоћник свештеника Стефана Ландишева и преводиоца
Михаила Чеваљкова. По упутствима оца Стефана, млади Михаило се у свему угледао
на претходног мисионара, Светог Макарија Глухарјова. Замонашен је под именом
Макарије и рукоположен у свештенички чин 1861. године. Потрудио се да научи
алтајске језике, истакао се као проповедник и помагао је Михаилу Чеваљкову у
исправкама старих превода Светог Писма и богослужења. Током 1868. и 1869. године
боравио је у Казању код великог лингвисте и мисионара Николаја Иљминског и радио
на издавању и штампању хришћанске литературе за алтајске народе. Године 1870.
вратио се међу Алтајце и, по угледу на Иљминског и његову школу за крштене Татаре,
организовао сличну школу за образовање Алтајаца у селу Чепош. Године 1871.
Макарије је добио чин игумана, а 1875. је назначен за помоћника начелника алтајске
мисије, мада је он ту дужност фактички обављао још од 1870. године. Године 1883.
Макарије је постао архимандрит, да би већ 1884. био хиротонисан за епископа Бииска и
викара Томске епархије.
Мисија је за време Светог Макарија Невског дала одличне плодове. Док је за
време Светог Макарија Глухарјова крштено 675 људи, основано пет православних
насеља, две цркве, три школе и једна болница, до краја мисије Макарија Невског већ је
више од пола локалног стаовништва исповедало православље (скоро 20.000 људи),
постојала су 192 православна насеља, 49 храмова и молитвених домова, два манастира,
40 школа, итд. Наиме, 1891. године Свети Макарије је премештен на катедру у Томску,
на којој је остао до 1912. године. Те године је Свети Макарије постављен за
митрополита московског. Са тог места је наставио да помаже мисију међу Алтајцима
својим личним средствима. Године 1917. је, након Фебруарске револуције, митрополит
Макарије скинут са катедре и послат у Николо-угрешки манастир крај Москве.

164
Алтајска мисија је прекинута 1917. године, када је под њом било скоро 47.000
обраћеника. Свети Макарије се упокојио 1926. године.

4.4. Мисионарски рад Светог Инокентија Венијаминова

Године 1823. је Синод Руске Цркве, након замирања мисије на Алеутским

острвима, потражио нове мисионаре за ту дужност. Одговоривши на позив Синода,
свештеник Јован Венијаминов (1797-1879, у монаштву Инокентије, каснији митрополит
московски) из Иркутска је 1824. године стигао на острво Анаљаску, најнасељеније од
свих Алеутских острва. Његовим доласком започета је нова етапа америчке мисије,
мада се Венијаминов није ограничио на Алеутска острва већ је проповедао у Чукотки,
Камчатки, источном Сибиру, пределу око реке Амур, као и на Курилским и
Командорским острвима.
Јован је рођен је 1797. године у селу Ангинскоје у Иркутској области. Његов
отац Јевсевије Попов умро је кад је Јовану било шест година, па је бригу о њему и
његовој породици преузео стриц Димитрије Попов, ђакон локалног храма. Када је имао
десет година, Јован је уписао Иркутску семинарију где је од ректора архимандрита
Павла Некрасова добио презиме Венијаминов, у част преминулог епископа Иркутска по
имену Венијамин Багрјански. Јован се истакао као одличан ученик, па је архимандрит
Павле хтео да га пошаље у Санкт Петербург на Духовну академију, али се то ипак није
остварило. Уместо тога, Јован се 1718. године оженио свештеничком кћерком
Екатерином Ивановном. Исте године је рукоположен у чин ђакона Благовештењског
храма у Иркутску, а 1821. године и у чин свештеника при истом храму. Када је
иркутском епископу Михаилу Бурдукову стигао синодски указ о потреби слања
мисионара у колонију Руско-америчке компаније, свештеник Јован Венијаминов је, на
наговор свог пријатеља Ивана Крјукова који је дуго времена живео међу Алеутима,
одлучио да прихвати мисионарску дужност. Упркос негодовању супруге Екатерине,
Јован је остао непоколебљив у својој одлуци и 1823. године се са породицом запутио ка
Алеутским острвима. На Анаљаску је стигао 1824. године.
На Анаљаски је живело око 400 Алеута, а Јован је морао да опслужује још око
шездесет мањих острва. Испрва се сконцентрисао на изучавање локалног језика и на
обучавање Алеута у разним занатима. Заједно са њима је до 1826. године подигао храм
Вазнесења Господњег за који је лично изрезбарио иконостас и часну трпезу. Тек након
завршетка храма направио је адекватну кућу за своју породицу. Саставио је азбуку за

165
алеутски језик и почео преводити Литургију, делове Јеванђеља и катихизиса. Отворио
је школу за алеутску децу за коју је сам писао уџбенике. Ту се учило и његових петоро
деце. Посебну пажњу је Јован посвећивао не просто изучавању науке него и васпитању
с циљем изградње истински хришћанског карактера. Највећи део године, од априла до
октобра, посвећивао је путовању по острвима Алеутског архипелага, идући од села до
села, проповедајући и служећи Литургију, крштавајући, венчавајући, сахрањујући, итд.
Алеути су изузетно поштовали оца Јована и доживљавали његове посете као праве
празнике. Поред проповеди Алеутима, отац Јован је 1829. године путовао и на копнени
део Аљаске, у област око реке Нушегак, и проповедао тамошњим Ескимима. Најпре је
крстио тринаест људи који су се одликовали чврстом вером, да би приликом друге
посете, 1832. године, било крштено још седамдесет. У међувремену, Јован је на
алеутски превео катихизис, Матејево Јеванђеље, буквар с молитвама, делове Лукиног
Јеванђеља и Дела апостолских, а такође је саставио граматику и речник алеутског
језика. Написао је и књигу Путоказ за Царство небеско. Када су Алеути видели књиге
на свом језику, наводно су и старци пожелели да науче да читају. Захваљујући великом
просветитељском труду, Јован је за десет година успео да крсти све Алеуте који су
потпадали под његову мисију.
Године 1834. Јован је прешао на острво Ситку (или Барановљево острво), у град
Новоархангелск где се налазио центар Руско-америчке компаније. У тој области
живели су Тлингити, урођеници који су били непријатељски настројени према Русима
и који су се чврсто држали своје предачке вере. Отац Јован се посветио изучавању
њихове културе и језика да би им се лакше приближио, али то није уродило плодом јер
Тлингити нису веровали белцима. Године 1836. међу Тлингитима је завладала
епидемија великих богиња и узроковала велики помор. Наводно је умрла скоро
половина локалног становништва. Пошто шамани нису могли да зауставе епидемију,
Тлингити су се најзад обратили Русима за помоћ. Руски лекар из Новоархангелска и
отац Јован запутили су се међу Тлингите и успели да зауздају болест, а то је
истовремено отворило врата за мисију. Јован је без страха залазио у тлингитска села,
отворио школу и саставио граматику и речник тлингитског језика. Године 1837.
служена је и прва Литургија изван новоархангелске тврђаве, под ведрим небом, којој су
присуствовали бројни Тлингити. До 1838. године су практично сви Алеути, Ескими и
Тлингити били крштени. Број обраћених је прелазио десет хиљада.
Године 1838. отац Јован се запутио у Санкт Петербург да би поднео извештај о
резултатима мисије, штампао своје алеутске преводе и представио пројекат

166
реорганизације мисије зарад утврђивања трајније црквене и мисионарске организације.
До Санкт Петербурга је путовао морским путем, а породицу је послао копненим путем.
Једно време је провео у Москви код митрополита Филарета. Ту је Академији наука
представио резултате својих изучавања алеутске културе, који су примљени с
одушевљењем. Синод је његов извештај примио 1839. године, одобрио штампање
Путоказа за Царство небеско на алеутском и руском језику, почаствовао га чином
протојереја и поставио за начелника духовне мисије. У међувремену, до Јована је
стигла вест да се његова супруга упокојила у Иркутску. Митрополит Филарет је
наговарао Јована да прими монашки чин и побринуо се да његове кћери буду послате
на образовање на Патриотски институт а синови на Духовну академију у Санкт
Петербургу. Након што су се и сви чланови Синода придружили митрополиту
Филарету у наговарању Јована да се замонаши, овај је на крају пристао. Крајем 1840.
године, митрополит Филарет замонашио је Јована и дао му име Инокентије по Светом
Инокентију Куљчицком. Убрзо је Инокентије добио архимандритско достојанство.
Синод је у међувремену одлучио да оснује епархију за Северну Америку и Камчатку.
Цар Николај I се лично интересовао за напредак православља у тим пределима, о чему
га је известио архимандрит Инокентије, па је одборио оснивање нове епархије.
Наравно, за њеног првог епископа је у децембру 1840. године постављен управо
Инокентије Венијаминов.
Инокентије је у своју катедру у Новоархангелску стигао 1841. године. Ту је
ускоро отворио духовно училиште које је 1845. године претворено у мисионарску
семинарију. Такође, Инокентије је отворио неколико нових мисија: у области реке
Нушегак међу Ескимима, у области реке Јукон и на полуострву Кенај. Временом је
почео да се више занима за Камчатку. Током 1842. и 1843. боравио је на Камчатки и
стигао до Охотска. Крајем исте године вратио се у Новоархангелск. У области
североисточне Азије путовао је 1845, 1846. и 1849. године, проповедајући
Камчадалима, Чукчима, Тунгузима (стари назив за Евенке) и Корјацима. Као и у
претходним мисијама, и у овим је Инокентије велику пажњу посвећивао отварању
школа, васпитању и образовању хришћанског карактера деце.
Године 1850. Инокентије је узведен у достојанство архиепископа, а 1854. се
трајно настанио у Јакутску, недавно припојеном његовој дијецези. Ту је установио
Комисију за превођење свештених и богослужбених књига на јакутски језик и на њено
чело поставио протојереја Димитрија Хитрова. Ова Комисија била је заслужна за
превођење и штампање Књиге Постања, Јеванђеља, Дела апостолских, Литургије,

167
Требника, Путоказа за Царство небеско, као и граматике и речника јакутског језика.
Комисија је преводила и на тунгуски језик. У то време је Инокентије више пажње почео
посвећивати и области око реке Амур. Године 1858. је заједно са грофом Николајем
Муравјовим у Амурској области основао град Благовјешченск, будући епархијски
центар. Ту се најзад настанио 1862. године. До 1867. године Инокентије је обавио
неколико мисионарских путовања дуж реке Амур и основао тридесет цркава, неколико
школа и две мисије.
Крајем 1867. године је Инокентије, након упокојења Светог Филарета
Московског, изабран за његовог наследника на московској катедри по жељи цара
Александра II. Упркос новим дужностима, митрополит Инокентије није се одрицао
мисионарског позива. Наиме, 1870. године Инокентије је успоставио Православно
мисионарско удружење, написао његов устав и стао на његово чело. Ово је била највећа
православна мисионарска организација; у њене фондове пристизали су прилози из свих
крајева Русије, укључујући иконе, књиге и црквене утвари. Убрзо је Удружење почело
да издаје часопис Мисионар. Зарад ефикаснијег деловања Православног мисионарског
друштва, осниване су и његове помесне комисије на чијим су се челима налазили
епархијски архијереји. Током живота митрополита Инокентија основано је 29 таквих
комисија. С обзиром да је САД 1867. године купила Аљаску од Русије, настала је нова,
мање повољна ситуација за духовну мисију, па је митрополит Инокентије 1870. године
своју некадашњу епархију поделио на две: Камчатску и Алеутску. Под Алеутску
епархију допала је целокупна територија САД. Митрополит Инокентије се упокојио
1879. године.

4.5. Мисионарски рад Николаја Иљминског

Током 19. века у Поволожју је вршена снажна муслиманска пропаганда и бројни

крштени Татари почели су да се враћају у ислам. Томе су увелико допринели верска
политика Катарине Велике и неспособност тадашњег руског клира да организује
снажну мисију међу Татарима. Штавише, за њима су исламу почели прилазити и други
народи, нпр. Чуваши, Маријци, Мордвини и Калмици. Почетком 19. века превођени су
Симбол вере, Декалог и писани кратки катихизиси на језицима ових народа. Убрзо је у
Казању, главном мисионарском центру Поволожја, основано одељење Библијског
удружења за превод Светог Писма на локалне језике. Већ 1814. године преведен је
Нови Завет на татарски језик. Нарочито је важна за мисију у овим крајевима била

168
Казањска духовна академија на којој су изучавани татарски, арапски и други језици, и
то у мисионарске сврхе. Између осталог, на ове језике је превођена хришћанска
литература. Године 1845. на Казањској духовној академији основане су две катедре:
татарско-арапска и монголско-калмичка.
Године 1846. Казањску духовну академију завршио је Николај Иванович
Иљмински (1822-1891). Рођен је у Пензи у свештеничкој породици. По завршетку
тамошње семинарије, уписао је Казањску духовну академију и постигао одличне
резултате у изучавању арапског и татарског језика. По завршетку Академије,
Иљмински је почео да ради као предавач. Године 1847. на Академији је основана
комисија за превођење свештених и богослужбених књига на татарски језик, чији је
члан, наравно, постао Иљмински. У то време, татарски језик је постојао у говорној и
књижевној форми. Књижевни татарски је припадао образованој муслиманској класи и
био је препун позајмица из арапског и персијског. Комисија је започела превод Светог
Писма на књижевни татарски језик, служећи се арапским писмом. Ради усавршавања
знања татарског језика, Иљмински је једно време похађао и медресу у Казању. Године
1851. Иљмински је, по одређењу Синода, отишао на Блиски исток (Константинопољ,
Каиро, Дамаск) ради изучавања муслиманске религије, арапског, турског и персијског
језика. У Казањ се вратио 1854. године, а већ следеће године је издао Литургију и
Часослов на књижевном татарском језику. Постао је и први предавач на
„противмуслиманском одељењу“ Казањске духовне академије.
До 1857. године Иљмински је, након путовања по татарским насељима, схватио
да обичан татарски народ не разуме књижевну форму свог језика и да управо због тога
не прихватају ни светописамско учење које им је излагано на том језику. Још један
талас татарског повратка у ислам 1858. године дефинитивно га је убедио да је сав
дотадашњи рад био бесмислен. Већу пажњу је посветио говорном татарском језику,
саставио за њега писмо на бази ћирилице и поново почео да преводи. Ново писмо је
било неопходно да би крштени Татари у потпуности раскрстили са исламском
религијом. Иљмински је био убеђен да је у процесу евангелизације неопходно добро
познавање татарске културе, да би се хришћанско учење на лакши начин спојило са
њиховим светоназором и да би се христијанизовали његови добри елементи. Другим
речима, хришћанску веру је неопходно пренети на разумљивом, говорном језику.
Године 1862. Иљмински је издао Буквар, прву књигу на говорном татарском језику
писану ћириличним писмом. Након тога је уследило издавање Књиге Постања, Књиге
Исуса сина Сирахова, Јеванђења од Матеја, итд.

169
 Године 1867. у Казању је основано Братсво Светог Гурија Казањског са циљем
утврђивања православља међу малим народима на подручју Русије. Први председник
братства био је епископ Гурије Карпов, мада је у стварности главни делатник био
Николај Иљмински. Већ 1868. године при Братству је основана нова преводилачка
комисија која је у раду примењивала принципе које је утврдио Иљмински. Ова
комисија је 1876. године претворена у Преводилачку комисију Православног
мисионарског удружења, са Иљминским као њеним председником. Тако је у њену
надлежност допало не само превођење и издавање књига на језицима народа
Поволожја, већ и на језицима сибирских народа, тј. на алтајски, бурјатски, тунгуски,
јакутски, итд. Иљмински је стекао огроман углед, па су се са њим често консултовали
бројни мисионари, нпр. Владимир Петров који је проповедао међу Алтајцима, његов
помоћник Макарије Невски и епископ Јакутска Дионисије Хитров. Принципе
превођења Николаја Иљминског примењивали су и његови ученици у централној
Азији, у преводима на узбечки, тукрменски, таџички и остале језике. Током
председавања Иљминског Преводилачком комисијом, издата су 142 наслова на
дванаест језика, у преко милион штампаних примерака.
Још један важан аспект мисионарске делатности Николаја Иљминског било је
отварање школе за крштене Татаре 1864. године. У томе му је много помагао крштени
Татарин по имену Василије Тимотејев (1836-1895). Иљмински је инсистирао на
религиозном образовању оденутом у националну одежду. Полазници су најпре учили
свештену историју, катихизис и молитве на народном језику, да би након тога
постепено почели да изучавају руски језик. На крају би изучавали аритметику,
географију, историју, итд. Током распуста, ова деца би одлазила у своја села и
преносила научену хришћанску науку својим сродницима. Временом је ова школа
произвела бројне татарске учитеље и свештенослужитеље, па су осниване додатне
школе за крштене Татаре. Ускоро се јавила идеја за оснивање сличних школа за
Чуваше, Маријце и Вотјаке, па су по угледу на школу коју је за Татаре основао
Иљмински отворене многе друге, све до Сибира. До 1869. године на татарски је
преведено и православно богослужење. Исте године је прву Литургију на татарском у
Казању служио јеромонах Макарије Несвки, потоњи московски митрополит. Такође,
Макарије је саставио нотни запис татарског богослужења и основао хор. Крајем 1869.
године Макарије је отишао из Казања, па је ради наставка богослужења на татарском
језику у свештенички чин рукоположен поменути Василије Тимотејев, верни сарадник
Николаја Иљминског. Ово је био изузетно важан корак у одвајању Татара од ислама,

170
што је Иљмински наглашавао насупрот онима који су се бунили против богослужења
на језицима мањинских народа. Синодски указ из 1883. године потврдио је ставове
Иљминског, дозволивши богослужење на народним језицима. Иљмински је умро 1891.
године, а над његовим телом је после панихиде читан тек објављени Псалтир на
татарском језику.

4.6. Западне мисије у Кини (од 1800. године)

Током 19. века Кином је владала династија Ћинг коју су 1644. године основали
Манџурци збацивањем династије Минг. Током њихове владавине у Кину су били
укључени Тибет, Монголија, Синкјанг (Кинески Туркестан) и, наравно, Манџурија.
Династија Ћинг је врхунац моћи достигла у 18. веку, а у 19. веку је њена моћ полако
опадала, све до коначне абдикације цара Пујиа 1912. године. Упркос политичкој
нестабилности, Кина се држала традиционалног конфуцијанизма и категорично је
одбијала западне (и хришћанске) утицаје, сматрајући их варварским (изузев оружја и
војних метода). Хришћанство је било религија незнатне мањине, претежно
римокатоличке са седиштем у Макау, уз мали контингент православаца у Беиђингу.
Чак је и ова мањина била прогоњена, конкретно због проблема обреда за претке које је
Рим забранио својим кинеским верницима, иако је вршење тих обреда било породична
и грађанска дужност. Отворена проповед хришћанства у Кини није била могућа,
изузимајуће поједине приобалне градове, све до друге половине 19. века.
Кина је била принуђена да се делимично отвори ка Западу након Првог
опијумског рата између Кине и Велике Британије (1839-1842). Наиме, Кинези су
покушали да редукују прилив опијума који је у Кину извозила Велика Британија, што је
био повод за рат који је завршен поразом Кине. Тако је Кина била принуђена да
потпише уговоре са западним силама, најпре са Великом Британијом (1842), а потом и
са САД (1844) и Француском (1844). Хонгконг је уступљен Великој Британији. Пет
кинеских лука (Кантон, Амој или Сјиамен, Фуџоу, Нингбо и Шангај) биле су отворене
за западне трговце и досељенике, у њима је дозвољена изградња школа, болница,
богомоља, итд. Захваљујући француском посланству 1844. године, Кина је почела да
толерише римокатолицизам, мада је забранила римокатоличку мисионарску
пропаганду изван поменутих лучких градова. У стварности, мисионарски рад је
толерисан и изван ових градова. Царским указом из 1846. године, римокатолицима је
враћена имовина која им је претходно одузета. Овом ситуацијом није била задовољна

171
ниједна страна; Западњаци су сматрали да су добили премало, док су Кинези сматрали
да су дали превише. То је довело до Другог опијумског рата (1856-1860) у којем се
Кина сукобила најпре са Великом Британијом, а потом и са Француском. Кина је
поново поражена и овога пута је морала да даде још веће уступке западним силама,
уљкучујући Велику Британију, Француску, САД и Русију. Додатне луке су отворене за
странце, дозвољено им је путовање у унутрашњост Кине, стране амбасаде су
успостављене у Беиђингу, итд. Тиме је отворен пут за продор западне културе, али и за
хришћанске мисије. Мисионари су могли да слободно проповедају и кинески хришћани
нису трпели никакве рестрикције. У ствари, кинески хришћани су стављени под
заштиту западних сила. Додатни ударац за Кину био је катастрофални пораз у Првом
кинеско-јапанском рату (1894-1895) који је Кина, према мишљењу бројних њених
високих чиновника, претрпела због тога што није дефинитивно кренула путем
вестернизације као Јапан. Увидевши слабост Кине, западне силе су наизглед почеле да
је распарчавају, добијајући кроз разне уговоре делове кинеске територије, сфере
утицаја, привилегије за експлоатацију руде, за градњу железница, итд. Кинески
конзервативци, ужаснути овим понижењима, одлучили су да ствари преузму у своје
руке и да протерају странце. Резултат тога био је тзв. Боксерски устанак (1899-1900).
Побуњеници су поубијали велики број мисионара и кинеских хришћана, а државне
власти наизглед нису могле да их обуздају. Уместо њих, побуњенике је поразила тзв.
Алијанса осам држава: Немачка, Јапан, Русија, Велика Британија, Француска, САД,
Италија и Аустроугарска. Борбе су завршене Боксерским протоколом из 1901. године,
захваљујући којем су стране трупе биле смештене у Кину, укључујући и престоницу
Беиђинг, да би спречиле поновна избијања антизападњачког насиља. Русија је ушла у
Манџурију да би заштитила своје сународнике и да би ограничила јапански утицај,
мада се одатле повукла након пораза у Руско-јапанском рату (1904-1905). Јапан је
дефинитивно завладао некадашњим кинеским областима Кореје и Манџурије.
Кина је одлучила да се оснажи угледањем на Запад. Укинута је дуговековна
пракса царских испита и успостављено је школство по западном моделу. Године 1912.
укинута је владавина манџурске династије Ћинг и успостављена Република Кина (1912-
1949). Међутим, Кина је у наредном периоду била растргнута у борбама између Чиенг
Кај Шека, предводника Кинеске националистичке партије или Куоминтанга, и
Комунистичке партије Кине. Овај рат је почео 1927. године и наставио се током Другог
кинеско-јапанског рата (1937-1945), све до 1950. године. Мао Цедонгови комунисти
завладали су копненим делом Кине, док је странка Чиенг Кај Шека завладала острвом

172
Тајваном. Прилике за хришћанство су биле изузетно лоше под комунистичким
властима, као и, уосталом, за све религије. Ситуација се унеколико побољшала током
1980-их година, када се Кина почиње више отварати према Западу и прихватати
западне идеје. Владало је чак и извесно интелектуално интересовање за хришћанство,
означено као „хришћанска културна грозница“, мада то до данас није довело до
битнијег поправљања стања хришћана.
Римокатолици су на почетку овог периода у Кини били прогоњени. Године 1805.
у Беиђингу је започето гоњење због извесне мапе Кине која је требало да буде послата у
Рим ради решавања проблема јурисдикције, а која је код Кинеза пробудила сумњу да
римокатолички свештеници учествују у припремама стране инвазије. Године 1811.
издат је још један антихришћански едикт, након чега је уследило погубљење бројних
свештеника и уништење једне тајне школе за обуку свештенства у западној Кини.
Додатне рестрикције је трпела чак и научна мисија на царском двору коју су некада
држали језуити, а у то време се налазила у рукама лазариста. Након 1815. године, тј.
после успостављања мира у Европи, у Кину су почели да пристижу нови мисионари. О
резултатима римокатоличког препорода сведочи чињеница да је до 1840. године у Кини
створено пет нових апостолских викаријата. Поново успостављени језуитски ред
обновио је своју мисију у Кини 1841. године. Ипак, непријатељство власти према
хришћанима се наставило. Године 1842. у тамници је скончао чак и један члан царске
породице због прихватања хришћанске вере. Крај Првог опијумског рата 1842. године и
уговор са Француском 1844. године донели су кинеским римокатолицима извесно
олакшање. Језуити су искористили нове политичке околности да развију своју мисију у
доњем току реке Јангце. Ту су основали преко 170 школа које је похађало преко 1200
ученика. Убрзо су језуити основали мисију и на северу, у провинцији Џили.
Римокатоличка мисија је продрла у Манџурију, Тибет, Монголију, итд. Мисија је
толико напредовала да је на сабору у Шангају 1851. године састављен предлог Риму да
се у Кини успостави иста црквена организација као у Европи, са епископијама и
архиепископијама, на чија би чела стао и домаћи клир. У Риму су сматрали да би то
било преурањено.
Уговорима са Кином, Француска је постала заштитник римокатолика у тој
земљи. Мисионари су настојали да што више искористе француски политички утицај,
нарочито после завршетка Другог опијумског рата 1860. године. Умножио се број
мисионара, кинеских свештеника и кинеских обраћеника, нарочито на подручју
језуитске мисије у Ђиенгнану, јужно од ушћа реке Јангце. Тамошњи апостолски

173
викаријат имао је највећи број верника од свих осталих викаријата на подручју Кине. У
Ђиенгнану су језуити отворили семинарије, колеџ, штампарију и велико сиротиште.
Сличне подухвате су спровели и на северу, у провинцији Џили. Од монашких редова,
међутим, највише хришћана су опслуживали лазаристи, конкретно у северним
деловима провинције Џили и у провинцијама Ђиенсји и Џеђиенг. Највећи део кинеске
територије покривало је Паришко удружење страних мисија, укључујући Тибет,
Манџурију и Кореју. У Кини су у нешто мањој мери били активни францисканци,
доминиканци, августинци и чланови бројних нових мисионарских друштава из Италије,
Белгије, Немачке, Шпаније, итд. Жене су постале много активније у мисији током овог
периода, тако да их је до почетка 20. века у Кини било дупло више него мушких
мисионара. Чак је и у кинеском монаштву било много више монахиња него монаха.
Ипак, римокатоличка мисија у овом периоду није успела да придобије велики
број кинеских интелектуалаца као у претходним периодима. Папска забрана обреда за
претке и Конфуција, без којих је институција мандарина била незамислива, спречила је
конверзију владајуће класе. Римокатолици су се претежно усмерили ка обичним
Кинезима, нарочито према маргинализованим групама. Један број обраћеника
задобијен је кроз школе, болнице и прибежишта за зависнике од опијума. Понекад је
помоћ сиромашнима, нпр. током суша на северу Кине 1870-их година, била условљена
напуштањем паганства и прихватањем хришћанства. Мисионари у провинцији Џили су
били и земљопоседници, па су кинеским породицама дозвољавали да се населе на
мисионарској земљи под условом да постану хришћани. Генерално, римокатолици су у
овом периоду настојали да обрате породицу или неколико породица а ређе појединце, с
обзиром да су сматрали да појединац тешко може одржати веру у изолацији међу
паганима. Велики број обраћеника добијан је кроз сиротишта, тј. одгојем и крштавањем
сирочади и напуштене деце. Сличну функцију имали су и старачки домови. Нарочита
пажња је поклањана школама и образовању локалног свештенства, што је био спор и
често ометан процес, с обзиром да су мисионари ретко давали домаћем клиру важније
позиције у цркви и није било много расположених да подрже образовање кинеског
свештенства у теолошким школама у Европи. Уместо тога, Кинези су најчешће били
катихети или помоћници мисионара. Та ситуација илуструје промену расположења
римокатоличких мисионара: док су раније најистакнутији међу њима били одушевљени
кинеском културом и прихватали њене обичаје да би их христијанизовали, у овом
периоду је било много оних који су све кинеско посматрали с презиром и нису се чак
трудили ни да савладају кинески језик. Из тог разлога римокатолици у Кини, иако су

174
били бројнији од протестаната, нису оставили битан траг на пољу кинеске културе
током 19. века.
Након Боксерског устанка (1899-1900), који је однео животе више хиљада
мисионара и кинеских римокатолика, мисија је постала интензивнија. Кинески
свештеници су такође почели да се буне против доминације француског клира, па су се
чак жалили папи Бенедикту XV (1914-1922). Захваљујући овом папи, у Беиђингу је
1925. године отворен Католички универзитет. Захваљујући папи Пију XII (1939-1958) и
новим политичким околностима у источној Азији, Конгрегација за пропаганду вере је
1939. године најзад повукла забрану вршења обреда за претке и дозволила их је својим
кинеским верницима као израз поштовања. Нова политика Рима, као и успостављање
дипломатских односа Републике Кине и Ватикана 1943. године, омогућили су велики
раст броја обраћеника у римокатолицизам. На катедру у Беиђингу постављен је Кинез
по имену Томас Тиен Генгсјин (1890-1967). Међутим, након што је 1949. године
успостављена комунистичка власт Народне Републике Кине, све религије су
постављене под стриктан надзор државе. Године 1957. основана је Кинеска католичка
патриотска асоцијација (Џонггуо Тиенџуђиао Аигуо Хуи) кроз коју су комунистичке
власти вршиле надзор над кинеским римокатолицима. Папа Пије XII екскомуницирао је
епископе укључене у ову организацију, што је довело до званичне шизме између
Ватикана и кинеског римокатоличког клира. Свештенство које је остало верно Риму
било је жестоко прогоњено. Током 1980-их година Ватикан је заузео помирљив став
према појединим епископима Католичке патриотске асоцијације, мада до данас није
дошло до званичног јединства. Данас у Кини живи око 9 милиона римокатолика, од
којих већина (близу 6 милиона) припада Католичкој патриотској асоцијацији.
Почетком 19. века протестантизам није био заступљен у Кини, изузимајући
европске трговце у приобалним градовима који нису покушавали да мисионаре.
Међутим, Црквено мисионарско удружење у Великој Британији убрзо је изразило
интерес за кинеску мисију. Првог протестантског мисионара за Кину одредило је 1804.
године Лондонско мисионарско удружење, а реч је о Роберту Морисону (1782-1834),
одгојеном и образованом у презвитеријанској заједници. Припремивши се за мисију
изучавањем медицине, астрономије и кинеског језика, Морисон је 1807. године
отпловио за Кину. С обзиром да Источноиндијска компанија није хтела да дозволи
мисионарима путовање њиховим бродовима, Морисон се запутио у Кантон преко САД.
Крајем 1807. године стигао је у Кантон. Испрва није могао да пронађе Кинеза који би
био вољан да му помогне у савладавању кинеског језика, али је на крају успео да

175
неопходну помоћ добије од римокатоличких обраћеника. Кроз осамнаест месеци
Морисон је у толикој мери научио кинески да га је локална испостава Источноиндијске
компаније запослила као службеног преводиоца. Иако је био притиснут обавезама,
Морисон је наставио да припрема неопходан материјал за мисију. До 1819. године
превео је читаву Библију на кинески, презвитеријански катихизис, молитвеник, итд.
Написао је кинеску граматику и кинеско-енглески речник. Ипак, Морисон у овом
периоду није стекао много обраћеника; први је крштен тек 1814. године. Да би
унапредио мисију у Кини, Морисон је настојао да на Западу пробуди интерес за
кинеску културу. Због тога је током посете Енглеској 1824-1826. године ургирао да се
на Оксфорду и Кембриџу отворе катедре за кинески језик, мада су унеколико
успешнији били његови покушаји да пробуди интерес за саму мисију. Вративши се у
Кантон, Морисон је, као преводилац Источноиндијске компаније, био увучен у све веће
конфликте Британаца са Кинезима, који су на крају кулминирали у Првом опијумском
рату. Године 1834. био је разрешен дужности преводиоца и убрзо потом је умро.
По завршетку Првог опијумског рата 1842. године, врата кинеских приобалних
градова су се отворила за хришћанске мисионаре. Лондонско мисионарско друштво је
организовало мисију у четири града, укључујући и Хонгконг у којем је проповедао
Џејмс Лег (1815-1897). Лег се 1839. године запутио на Далеки исток и једно време је
био на челу Англо-кинеског колеџа у Малаки, а 1843. је прешао у Хонгконг. Предани
Лег је неуморно мисионарио, формирао је образовни систем у овој новој британској
колонији и свесрдно се предао изучавању класичних конфуцијанистичких списа, што
је, по њему, био важан задатак за сваког мисионара међу Кинезима. Одређен број ових
списа је превео на енглески језик. Године 1873. вратио се у Британију и постао први
вођа катедре за синологију на Оксфорду 1876. године. Тиме је испуњен сан Роберта
Морисона.
За подстицање интереса за кинеску мисију у континенталној Европи нарочито је
био значајан Карл Фридрих Аугуст Гицлаф (1803-1851). Године 1827. стигао је у
Џакарту, а током 1830-их година ишао је на низ путовања дуж кинеске обале, све до
Кореје и Манџурије, дистрибуирајући хришћанску литературу. Након завршетка Првог
опијумског рата 1842. године, и Гицлаф је искористио прилику да се насели у
Хонгконгу, одакле је планирао да прошири хришћанску поруку по свим кинеским
провинцијама. С тим циљем на уму, Гицлаф је око себе окупио одређен број кинеских
катихета који су могли да путују кроз унутрашњост Кине. Током 1849. и 1850. године
Гицлаф је боравио у Евопи да би подигао интересовање за мисију. Међутим,

176
испоставило се да помоћ кинеских катихета није била толико искрена: уместо да
проповедају, трошили су Гицлафова средства за личне потребе, а литературу коју је
требало да дистрибуирају продавали су штампарима који би потом исту литературу
продавали Гицлафу. Из тог разлога је Гицлаф, по повратку у Хонгконг, почео да
развија план за бољи надзор кинеских катихета, али је умро 1851. године, пре него што
је успео да изврши планирану реорганизацију. Без обзира на овај конкретан неуспех,
Гицлаф је ипак успео да пробуди интересовање европских протестаната за Кину,
конкретно Берлинског мисионарског удружења за Кину, Женског мисионарског
удружења за Кину, Рајнског и Базелског удружења, моравијанаца, итд. Учествовао је и
у оснивању Удружења за евангелизацију Кине кроз које ће у Кину доћи и велики
протестантски мисионар Хадсон Тејлор.
По завршетку Другог опијумског рата 1860. године, све кинеске провинције биле
су отворене за хришћанске мисије. Протестантске заједнице које су започеле рад у
Кини пре 1860. додатно су прошириле своју делатност, а стигле су и нове
деноминације. Најбројнији су били британски мисионари, док су амерички и они из
континенталне Европе дали унеколико мањи допринос. Од свих протестантских
мисионарских подухвата започетих у другој половини 19. века, међутим, најзначајнија
је била тзв. Унутаркинеска мисија (China Inland Mission). Она није припадала ниједној
црквеној организацији, а ипак је била највећа протестантска мисија у том делу света.
Започета је личним трудом Џејмса Хадсона Тејлора (1832-1905). Тејлор је рођен у
Јоркширу у побожној методистичкој породици. У младости је стекао уверење да је од
Бога изабран за проповед хришћанства у Кини, па се почео припремати за тај позив,
између осталог и изучавањем медицине. Године 1853. запутио се у Кину под
покровитељством поменутог Удружења за евангелизацију Кине и стигао је у Шангај
1854. године. У Шангају је почео да учи кинески језик и ускоро је почео да излази ван
ове луке и да проповеда Кинезима. Године 1857. преселио се у Нингбо и убрзо је
напустио Удружење за евангелизацију Кине због њене презадужености, што је, по
Тејлоровом уверењу, било супротно Јеванђељу. Постао је самостални проповедник који
се није бринуо за финансијску подршку; у свему се уздао у Божију помоћ. Ипак,
финансијски су га подржавали пријатељи из Енглеске, па се Тејлор временом оженио и
успоставио малу цркву и болницу.
Тејлор је био принуђен да се због лошег здравственог стања врати у Енглеску
1860. године. Иако је изгледало да му здравље неће дозволити повратак, наставио је да
се брине о христијанизацији Кине и на крају је одлучио да предузме конкретне кораке у

177
том правцу. На Тејлоровом ентузијазму била је 1865. године утемељена Унутаркинеска
мисија која је из Нингбоа као центра требало да продре у све кинеске провинције. Ова
мисија је прихватала проповеднике из свих деноминација и убрзо је постала
интернационална. Помоћ је пристизала из бројних земаља, нарочито из САД, Канаде и
Аустралије. С обзиром на Тејлорова уверења, Унутаркинеска мисија никада није смела
да се задужи; њени мисионари нису могли да очекују никакву плату већ су се
искључиво уздали у Божију помоћ. Очекивало се да мисионари присвоје кинески начин
живота, па су чак и након 1900. године обично носили кинеску одећу. Њихов примарни
задатак није био да стичу обраћенике већ да кроз читаво Кинеско царство објаве
Јеванђеље у што краћем року; након тога су мисионари из других организација могли
да уводе обраћенике у своје заједнице и да формирају цркве. Већ 1866. године Тејлор се
вратио у Кину и лично предводио Унутаркинеску мисију скоро четири деценије. До
1895. године Унутаркинеска мисија имала је у својим редовима преко 600 мисионара,
преко 400 кинеских помагача, 260 испостава и преко 5000 следбеника. Тејлор је умро
1905. године у граду Чангша у провинцији Хунан, једној од најотпорнијих за
протестантске мисионаре.
Од 1895. године Кина је постала отворенија за западне утицаје, укључујући и
хришћанство, тако да се чинило да ће протестантизам остварити још боље мисионарске
резултате. Боксерска побуна, међутим, лоше се одразила на протестантску заједницу у
Кини. Највише су страдали припадници Унутаркинеске мисије. Иако се чинило да је
протестантски мисионарски труд пропао, након слома Боскерске побуне 1900. године у
Кину је дошло још више мисионара. Док су у ранијем периоду најбројнији били
британски мисионари, након 1895. првенство су преузели Американци. Протестанти су
почели да већу пажњу поклањају школама и болницама, надајући се да ће кроз њих
доћи до већег броја Кинеза, мада та стратегија није дала жељене плодове. У
међувремену, кинески обраћеници су почели да преузимају контролу над локалним
заједницама и школама, што је било у духу нове националистичке политике
Куоминтанга. Стање страних мисионара у Кини је постајало све горе, нарочито у
комунистичким пределима од 1927. до 1950. године. У подручјима под јапанском
окупацијом страни мисионари су били прогоњени од 1941. године. Након победе
Комунистичке партије Кине, сви страни мисионари су протерани. Последњи
протестантски мисионари који су се задржали у Кини припадали су Унутаркинеској
мисији. Године 1954. су кинески протестанти основали тзв. Троструко самостални
патриотски покрет (Санзи Аигуо Јундонг) који је уско повезан са комунистичким

178
властима. Слична организација је и Кинески хришћански савет (Џонггуо Ђидуђиао
Сјиенхуи), основан 1980. године. Једино су ове две протестантске организације
признате од стране кинеске државе. Претпоставља се да ове организације данас имају
преко 40 милиона следбеника.

4.7. Православна мисија у Кини (од 1800. године)

Почетком 19. века, руска духовна мисија у Кини је и даље била уско везана за
потомке Албазинаца и нису подузимани већи мисионарски подухвати међу домаћим
становништвом. Уместо мисије, православни су у Беиђингу развијали синолошку науку
изучавањем кинеског језика и културе. Један од оснивача синологије и први руски
синолог био је архимандрит Јакинф Бичурин (1777-1853) који је био на челу духовне
мисије у Беиђингу од 1807. до 1821. године. Бичурин је био одличан познавалац
кинеског језика, историје, географије, медицине, политике и поезије. Превео је на руски
бројне класичне кинеске списе и саставио кинеско-руски речник. За његово време није
било много обраћеника у православље. Године 1812. након Наполеонове инвазије,
контакт између Москве и духовне мисије у Беиђингу био је једно време прекинут.
Наводно је Бичурин морао продавати имовину мисије ради пуког преживљавања.
Поред тога, Бичурин је наводно био одговоран за друга неприлична дела, нпр. за
скраћивање богослужења, па је по казни послат у Валаамски манастир.
У Беиђингу је Бичурина наследио архимандрит Петар Каменски, вођа мисије од
1821. до 1830. године. За његово време отворена је школа за Албазинце и преведене су
најважније молитве и основне литургијске химне. Од 1830. до 1840. године духовну
мисију предводио је архимандрит Венијамин Морачевич. Током његове управе
мисијом, 1835. године, објављен је превод Новог Завета на манџурски језик,
захваљујући труду Стјепана Васиљевича Липовцова. Године 1838. крштено је око пет
стотина Манџураца који су у Цркву наводно били привучени духовном узвишеношћу
руских мисионара. Од 1840. до 1849. године мисијом је управљао архимандрит
Поликарп Тугаринов. Током његове управе вођен је Први опијумски рат, чијим је
завршетком 1842. године Кина била принуђена да заузме унеколико блажи став према
хришћанској мисији, макар у одређеним приобалним градовима.
На чело духовне мисије је 1850. године дошао архимандрит Паладије Кафаров,
који је ову дужност обављао у два наврата (1850-1858; 1865-1878). Он је био још један
утемељивач руске синологије. Познат је његов метод ћириличне транскрипције

179
кинеског језика, тзв. Паладијев систем. Интересовао се и за кинески будизам, кинески
ислам и монголистику. Током 1858. године био је посредник у преговорима између
кинеских власти и грофа Јевтимија Васиљевича Путјатина, у склопу тзв. Тиенђинског
мировног споразума између Кине и западних сила којим је окончана прва фаза Другог
опијумског рата. Овај споразум је најзад разрешио духовну мисију дипломатских
обавеза и омогућио јој активнију проповед домаћем становништву. Мисионари су
могли путовати по унутрашњости Кине, Након тога, Паладије се вратио у Русију, а
управу над духовном мисијом преузео је архимандрит Гурије Карпов, који је ту
дужност вршио од 1858. до 1864. године. Карпов се трудио да преведе важна дела
православног богословља на кинески језик. Као резултат тог труда, Карпов је до 1864.
године издао превод Новог Завета и Псалтира на кинески, а поред тога и преводе
многих богослужбених и црквеноисторијских списа. Тако је постављена добра
теоријска и богослужбена основа за православну мисију у Кини. По одласку Гурија
Карпова из Кине, на чело мисије враћа се архимандрит Паладије Кафаров 1865. године.
У то време је мисија већ била ослобођена дипломатских дужности и одговарала је
директно Светом Синоду. Већ 1866. године богослужење се почело вршити и на
кинеском језику, захваљујући преводима богослужбених текстова архимандрита
Паладија и његовог помоћника јеромонаха Исаије Поликина. Због здравствених
проблема, Паладије је 1878. године напустио Беиђинг и запутио се у Русију. Умро је
исте године у Марсеју.
Архимандрит Флавијан Городецки предводио је духовну мисију у Пекингу од
1879. до 1884. године. За његово време, 1882. године, у Токију је Свети Николај
Касаткин рукоположио првог кинеског православног свештеника по имену Митрофан
Ђи (рођ. Јанг Ђи, 1856-1900) који је мученички пострадао у Боксерској побуни. Будући
добар познавалац кинеског језика, архимандрит Флавијан превео је на кинески своје
дело Објашњење православног богослужења, Путоказ за Царство Небеско Инокентија
Венијаминова, Кратко изложење хришћанске вере Николаја Волобујева, итд. Са
јеромонасима Алексејем Виноградовим и Николајем Адорацким, Флавијан је кориговао
преводе богослужбених књига Паладија Кафарова и превео Октоих на кинески језик.
До 1884. године, када се Флавијан вратио у Русију, на кинеском су издате
богослужбене књиге у 20 томова. Ове књиге су послужиле и за потребе мисије у
Јапану, Камчатки, Приамурју, итд. Архимандрита Флавијана је на челу духовне мисије
у Беиђингу наследио архимандрит Амфилохије Лутовинов и обављао ту дужност од
1884. до 1896. године. За његово време мисија међу Кинезима такође није била активно

180
спровођена, како због недостатка средстава тако и због недостатка одговарајућег
мисионарског кадра. Ипак, настављено је богослужење на кинеском језику у Беиђингу
и неколико других места, а изграђен је и храм Светог Александра Невског у Вухану
1893. године.
Након архимандрита Амфилохија, на чело духовне мисије у Беиђингу дошао је
архимандрит Инокентије Фигуровски (1863-1931). Као архимандрит је предводио
мисију од 1896. до 1902. године, а као епископ од 1902. до 1931. године. Након
одређења за предводника мисије у Беиђингу, архимандрит Инокентије најпре је
посетио велике западноевропске центре (Рим, Париз, Оксфорд, Лондон) и тамо се
упознао са мисионарском стратегијом римокатолика и протестаната. Боравио је и на
Светој Гори и у Палестини. У Беиђинг је стигао у пролеће 1897. године. Отприлике у
исто време Руска империја започела је на североистоку Кине (Манџурија) изградњу тзв.
Кинеско-источне пруге која је служила за снажење руског политичког и војног утицаја
у том региону. Руски радници и руска цивилна и војна администрација развила је град
Харбин 1898. године, у којем је до краја 19. века живело око 14.000 Руса. Захваљујући
повољнијим политичким околностима, Инокентије Фигуровски је могао да
реорганизује мисију и да је умногоме унапреди, тако узрокујући истински препород
православне мисије у Кини. Организована су свакодневна богослужења на кинеском,
унапређен је парохијски живот, основан је манастир, започета је харитативна делатност
у Беиђингу и проповед Јеванђеља у граду и околини.
Православна мисија била је један од циљева антихришћанске руље током
Боксерске побуне 1899-1900. године. Када су побуњеници ушли у Беиђинг, Инокентије
Фигуровски и остали руски мисионари склонили су се у руску амбасаду. Међутим,
највећи број православних верника остао је незаштићен и многи су мученички
пострадали или су се одрекли Христа. Међу православним кинеским мученицима,
којих је било 222, нашао се и први кинески свештеник, Свети Митрофан. Разорен је
дистрикт у ком су живели Албазинци, школа, храмови, уништена је штампарија и
библиотека са архивом мисије и богослужбеним књигама. Покољ је завршен упадом
војске Алијансе осам држава у Беиђинг. Духовна мисија се потом преместила у
Тиенђин где је купљен комад земље и ускоро изграђена школа. Архимандрит
Инокентије је и у Шангају купио земљу и кућу за потребе мисије, отворивши још једну
школу за Кинезе. У међувремену, у Русији су се појединци залагали за гашење духовне
мисије у Кини, па је архимандрит Инокентије 1901. године позван у Санкт Петербург
да поднесе извештај о стању мисије. Уместо гашења мисије, одлучено је да Инокентије

181
буде посвећен за епископа. Хиротонисан је 1902. године са титулом епископа
переславског. Исте године се вратио у Беиђинг са 34 помоћника.
Захваљујући одштети коју су хришћанске мисије након Боксерске побуне
добиле од кинеских власти, епископ Инокентије је могао започети обнављање мисије у
престоници. Подигнута је црква Свих светих мученика на месту некадашње духовне
мисије и у њу су положене мошти кинеских новомученика. Године 1903. под
јурисдикцију епископа Инокентија стављене су и руске православне заједнице у
Манџурији. Исте године је у Беиђингу основан и први женски манастир. У Харбину је
1907. године подигнут храм Свете Софије, највећа православна црква на Далеком
истоку. Епископ Инокентије је нарочиту пажњу посветио мисији у унутрашњости
Кине. До 1916. године у Кини је постојало 19 храмова (од тога четири у Беиђингу), три
манастира у Беиђингу (мушки Успенски манастир и Крестовоздвиженски скит, женски
Сретењски манастир) и чак 32 мисионарске испоставе (14 у провинцији Џили, 12 у
провинцији Хебеи, 4 у првинцији Хенан и по једна у Сјианфуу и Монголији). Отворено
је неколико сиротишта, 17 школа за дечаке и 3 за девојчице. У Беиђингу је деловала
мисионарска семинарија. У то време је у Кини било око 5 и по хиљада православних
Кинеза (за двадесет година било их је око 10.000). При мисионарским испоставама
осниване су школе и молитвени домови. Поново је заживела и издавачка делатност:
штампани су преводи Библије, богослужбене књиге, катихизиси, основан је
мисионарски часопис Кинески благовесник, итд. Мисионари су се трудили да
христијанизују одређене кинеске обичаје, нпр. заједнички обед после богослужења, док
су, у другим случајевима, неке обичаје морали да искорењују. Наводно је било много
оних који су прихватили хришћанство и истовремено настављали да поштују Буду или
Конфуција, жене због конфуцијанистичког морала нису прихватале крштење јер би им
у том случају свештеник морао видети голе ноге, итд.
Нове невоље за духовну мисију јавиле су се са Револуцијом из 1917. године.
Године 1920. у Кину је избегло око пола милиона Руса који су основали колоније у
Харбину, Беиђингу и Шангају. Харбин је постао град са највећом руском популацијом
изван Русије (од 300.000 становника, 100.000 су били Руси). Епископ Методије
Герасимов постао је митрополит Харбина 1920. године у заједници са Руском
Заграничном Црквом. Инокентије Фигуровски, који је такође био у заједници са
Заграничном Црквом, узведен је 1921. године у чин архиепископа, а 1922. године је
одлуком Синода Заграничне Цркве формирана Епархија Беиђинга и Кине, па је
Инокентије и званично понео ту титулу. Ова епархија добила је и два викаријата: у

182
Тиенђину и Шангају. С обзиром на новонасталу ситуацију, сви мисионарски пројекти
су обустављени и сви ресурси Цркве у Кини преусмерени су ка харитативној
делатности, тј. помоћи руским избеглицама. У Беиђингу, Тиенђину и Шангају отварана
су православна братства, болнице, сиротишта, старачки домови, школе, библиотеке,
итд. Архиепископ Инокентије, који се свим силама трудио да одржи православље у
Кини, узведен је 1928. године у достојанство митрополита. Упокојио се 1931. године и
сахрањен је у храму Свих светих мученика у Беиђингу.
Инокентија Фигуровског наследио је 1931. године на катедри Епископије
Беиђинга и Кине архиепископ Симон Виноградов. Управљао је Кинеском Црквом од
1931. до 1933. године. Нешто раније, 1930. године, кинески свештеник Сергије Чан Фу,
син Свештеномученика Митрофана, основао је у Тиенђину Православно кинеско
мисионарско братство и молитвени дом који је крајем исте године претворен у храм
Светог Инокентија. Ова организација имала је искључиво кинески карактер: у њу су
ступали кинески свештеници, служило се на кинеском језику, итд. У суштини, кинеско
свештенство је почело да изражава незадовољство потчињеним положајем у односу на
руски клир. Године 1933. протојереј Сергије Чан Фу иступио је из заједнице са Руском
Заграничном Црквом и преко јапанског митрополита Сергија Тихомирова ушао у
јединство са Московском патријаршијом. Тако је у Тиенђину настао раскол.
Последњи предводник духовне мисије у Кини био је Виктор Свјатин,
дотадашњи епископ Шангаја. Ову дужност је обављао од 1933. до 1956. године. Године
1938. био је узведен у достојанство архиепископа. Његов викар на шангајској катедри
био је Свети Јован Максимович, од 1934. до 1946. године. Јован Шангајски био је
истакнути мисионар и доброчинитељ, како за православне Русе тако и за православне
Кинезе. Захваљујући њему, у Шангају је 1935. године основано Кинеско православно
братство које је објединило и Русе и Кинезе. Братство се занимало преводима
хришћанских списа на кинески и при њему је основана кинеско-руска школа. За то
време, епископ Виктор је на катедри у Беиђингу имао много проблема са кинеским
свештенством. Њихово незадовољство руским епископима је било толико да је током
1940-их година у саставу мисије остало свега 12 кинеских свештеника и монаха. Ипак,
то није спречило Виктора да обнови мисионарску делатност отварањем мисионарских
испостава и молитвених домова по бројним кинеским градовима. Са доласком
јапанских окупатора у Беиђинг 1937. године, духовна мисија се суочила са новим
проблемима. Архиепископ Виктор је био ухапшен 1940. године и из његове духовне
власти изузете су цркве у јапанској Манџурији. Године 1945. је совјетска армија стигла

183
у Манџурију па је епископија у Харбину била потчињена Московској патријаршији.
Исте године је и архиепископ Виктор обновио општење са Москвом, тако да је
Московска патријаршија званично преузела управу над Црквом у Кини од Заграничне
Цркве. Синод Заграничне Цркве предао је духовну бригу над кинеском паством Светом
Јовану Шангајском, али је он након успоставе комунистичке власти у Кини избегао из
Шангаја са великим бројем православних. У међувремену, руски патријарх Алексеј
основао је 1946. године Источноазијски егзархат под који су спадале Харбинска
епархија, мисија у Кореји и епархија у Беиђингу. Први егзарх је био архиепископ
Нестор Анисимов, који је добио титулу митрополита Харбина и Манџурије.
Архиепископ Виктор је потврђен као предводник духовне мисије у Беиђингу.
Митрополит Нестор је, међутим, 1948. године ухапшен под оптужбом да је сарађивао
са јапанским окупационим властима и пребачен је у Совјетски Савез, где је осуђен на
робију. Године 1950. за егзарха је именован архиепископ Виктор. С обзиром на победу
комуниста у Кинеском грађанском рату, бројни Руси су почели да напуштају Кину и
тако је мисија остала без највећег дела пастве и извора финансија. Кинеске власти
показале су интересовање за формирање самосталне Цркве у Кини, па је архиепископ
Виктор, уз сагласност Москве, почео да припрема самосталну кинеску Цркву. Већ 1950.
године хиротонисан је у Тиенђину први кинески епископ Симеон Ду који је потом
постављен на Шангајску епархију.
Године 1956. сви страни клирици морали су да напусте Кину, укључујући и
архиепископа Виктора Свјатина. Већ 1957. године је Руска Црква даровала аутономију
Кинеској Цркви и за њеног првојерарха је, уз сагласност кинеских власти, постављен
Василије Шуан. Он је исте године хиротонисан у Москви за епископа Беиђинга.
Црквом у Кини управљао је до смрти 1962. године. Међутим, на катедру у Беиђингу
није постављен нови епископ. Након смрти шангајског епископа Симеона Дуа, живот
Кинеске Цркве је фактички прекинут и богослужења нису вршена две деценије.
Од 1978. године, Кина је званично прихватила политику „верске слободе“, мада
православно хришћанство није призната религија (док римокатолицизам и
протестантизам јесу). Године 1984. поново је отворена црква у Харбину, а 1986. године
је православнима у провинцији Синкјанг дозвољено да обнове храм Светог Николаја. У
међувремену, Васељенска патријаршија је одлучила да успостави своју епархију у Кини
– Митрополију Хонгконга и југоисточне Азије. За њеног првог митрополита постављен
је 1997. године Никита Лулијас који је ту дужност обављао до 2008. године. Након

184
њега, на чело ове митрополије постављен је Нектарије Цилис. Данас у Кини живи
између 10 и 15 хиљада православних верника.

4.8. Западне мисије у Јапану (од 1800. године)

Стање хришћанства почетком 19. века било је много горе у Јапану него у Кини.
Иако је у обе земље хришћанство било прогоњено, кинески хришћани су макар преко
неколико приобалних градова имали везу са европским хришћанством, док је у Јапану
та веза била потпуно прекинута; тамошњи хришћани дуго времена нису имали ни
стране ни домаће свештенике. Такође, у Јапан су од свих странаца могли да ступе само
Холанђани, али искључиво у луку Нагасаки и под још већим рестрикцијама него страни
трговци у кинеским лукама. Шогуни из лозе Токугава видели су у хришћанству претњу
за национално јединство и њихову сопствену моћ, па су се трудили да свим силама
сузбију ширење стране религије. Међутим, када се Јапан најзад отворио Западу,
хришћанство је поново потекло у ову земљу и сами Јапанци су се свесно
вестернизовали. Прихватање плодова западне културе је, међутим, умногоме и
оснажило јапански идентитет: оснажена је национална религија шинто, појачан је
националистички сентимент усредсређен на цара као потомка богиње Аматерасу, итд.
Све то је представљало битну препреку за адекватно ширење хришћанске вере јер су
јапански националисти с презиром гледали на веру која се отворено противила њиховој
дуговековној традицији. Међутим, хришћанство је стекло огроман број обраћеника из
виших друштвених класа, нарочито оних које су биле угрожене вестернизацијом. Такви
су били самураји, ратничка класа која је уживала нарочите привилегије током
владавине Токугава шогуната, а која је након поновне успоставе царске власти, тј.
Меиђијеве обнове од 1868. године, те привилегије изгубила. Изгубивши апсолутног
господара у виду шогуна, самураји су новог Господара пронашли у Христу.
Римокатолици су у првој половини 19. века покушали да поново уђу у Јапан и
чак су основали апостолски викаријат за Јапан и Кореју. Француски мисионари из
Паришког удружења страних мисија безуспешно су покушали да уђу у Јапан кроз
Нагасаки, а затим су започели такође безуспешан мисионарски подухват на острвима
Рјукју. Боље прилике за мисију јавиле су се након потписивања тзв. Ансеи споразумâ
између Јапана и пет других држава (САД, Велика Британија, Русија, Холандија,
Француска) 1858. године. Французи су добили право боравишта и слободног
практиковања хришћанства, укључујући и градњу цркава, у лукама Хакодате, Нагасаки

185
и Канагава. На чело мисије постављен је Пруданс Серафан Бартелеми Жирар (1821-
1867) из Паришког удружења страних мисија. Он је 1859. стигао у Едо (Токио) у
својству преводиоца француског конзула. Ту је отворио школу и купио је земљу у
Јокохами где је подигао цркву. Међутим, јапанске власти су ухапсиле оне који су
посећивали богослужења. Године 1865. с римокатолицима су успоставили контакт
јапански хришћани који су од 17. века тајно практиковали веру (какуре киришитан).
Живели су у неколико села око Нагасакија. Познавали су најважније личности
хришћанске религије и очували су крштењску формулу у изворном облику. Мисионари
су, међутим, бројне њихове обреде, укључујући и крштење, сматрали сумњивим и
поново су их „условно крштавали“. Отприлике 10.000 какуре киришитана прихватило
је француске мисионаре, док је највећи број остао у својим затвореним заједницама.
Они који су се након векова антихришћанске репресије јавно декларисали као
хришћани били су жртве гоњења из 1867. године. Иако су представници западних сила
протествовали а јапанске власти обећале да ће прекинути прогоне хришћана, у
стварности они нису били прекинути све до 1873. године. Гоњења нису битније
угрозила римокатоличку мисију која је до краја 1873. године наводно имала око 15.000
верника, 3 цркве, 2 семинарије, 7 школа, 2 сиротишта, 2 епископа и 29 мисионара.
Формирана су и два апостолска викаријата, а 1891. године Рим је формирао стабилнију
црквену организацију, са архиепископијом у Токију и суфраганима у Нагасакију, Осаки
и Хакодатеу. С обзиром на пораст национализма и инсистирање јапанских власти да се
верност држави изражава посећивањем шинто храмова, на римокатоличком сабору у
Нагасакију 1890. године одлучено је да се та пракса дозволи јапанским обраћеницима.
Упркос томе, римокатолицизам је био под државним рестрикцијама током Руско-
јапанског рата 1904-1905. године, с обзиром да је Француска званично била у савезу са
Русијом.
Римокатолицизам је, као и све остале хришћанске конфесије, био у незавидном
положају током националистичког и милитаристичког режима у Јапану. Такво стање
потрајало је све до завршетка Другог светског рата, када је Јапан, 1947. године,
озваничио слободу вероисповести, а шинто више није био државна религија. Од тада су
Јапан посетила двојица папа (Јован Павле II 1981. године и Францис 2019. године).
Данас у Јапану живи око 2 милиона хришћана (1% свеукупне популације), од тога око
пола милиона римокатолика.
Протестантизам се у Јапану проширио много више од римокатолицизма.
Пристизали су мисионари са разних страна, а највише их је било из САД. Чак су и пре

186
јапанског отварања за Западњаке поједини протестанти покушали да започну мисију у
Јапану. Амерички одбор комесара за стране мисије је већ 1818. почео добијати средства
за јапанску мисију. Године 1832. је Карл Фридрих Аугуст Гицлаф током својих
путовања по источној Азији дошао до обала острвâ Рјукју и поделио хришћанску
литературу на кинеском језику. На ова острва је 1845. године стигао Бернат Бетелхајм
(1811-1870), мада је успео да крсти свега четворо људи. Повукао се 1853. године.
Споразумом између САД и Јапана из 1858. године, протестантима је било дозвољено да
слободно исповедају своју веру у тој земљи, мада им није дозвољено и да је
проповедају. Наравно, овај део споразума није испоштован. У Јапан су већ 1859. године
стигли протестантски мисионари из САД, и то епископалци, презвитеријанци и
реформисти. Следеће године стигли су и баптисти. Нарочито је велик траг у животу
Јапана оставио презвитеријански мисионар и лекар Џејмс Куртис Хепбурн (1815-1911).
Поред тога што је започео превођење Библије на јапански језик, Хепбурн је у Токију
основао медицинску школу и заједно са супругом је настојао да младим Јапанцима
пружи све предности западног образовања. Хепбурн и неколицина других
протестантских мисионара образовали су људе који ће у будућности заузети битне
позиције у јапанском друштву, мада их нису све обратили у хришћанство (до 1872.
године крстили су свега десет Јапанца). Без обзира на то, чињеница је да су
протестантски мисионари својим трудом на пољима медицине и едукације умногоме
поправили углед хришћанства у Јапану.
Након прекида гоњења хришћана 1873. године, у Јапан су стигли представници
других протестантских деноминација. Занимљива личност у овом периоду
протестантске мисије у Јапану био је Нииђима Ђо (такође Нииђима Шимета, познат и
по енглеском имену Џозеф Харди Нисима, 1843-1890). Он је у младости отишао из
Јапана, упркос стриктним законима који су то забрањивали, и запутио се у САД да би
изучавао западну науку и хришћанство. У САД је крштен 1866. године. Након
ублажавања јапанске политике према хришћанима, Нииђима се вратио у Јапан и 1875.
године у старој престоници Кјоту основао је Енглеску школу Дошиша, касније
Универзитет Дошиша. Ова школа је била најважнији хришћански школски центар у
тадашњем Јапану. Управо су кроз школство, које су Јапанци настојали да вестернизују,
протестанти извршили највећи утицај на јапанско друштво. Тако су до 1882. имали око
5000 следбеника, распоређених у 93 црквене заједнице, од којих је 13 било
самоодрживо. Темељи су, дакле, били положени; уследила је експанзија
протестантизма током 1880-их година. Разлог је била све већа популарност западне

187
културе кроз чије су се усвајање Јапанци надали да ће стећи поштовање западних сила.
Чак је Фукузава Јукићи (1835-1901), познати јапански едукатор, сматрао да ће Јапан тај
циљ постићи прихватањем хришћанства. Резултат нове популарности хришћанства
били су религијски „препороди“, слични онима у САД, који су распалили мисионарски
жар. Тако су протестанти до 1888. године имали преко 25.000 следбеника, 14
теолошких школа и 101 класичну школу. Нови обраћеници су у великом броју
долазили из јапанске интелигенције. Године 1877. је од заједница које су успоставили
презвитеријанци и реформисти образована тзв. Уједињена црква Христова у Јапану
(Њихон Кирисуто Кјодан) која је обухватала највећи број протестаната у тој земљи.
Англиканци и епископалци су 1887. године подстакли образовање тзв. Свете католичке
цркве Јапана (Њихон Сеи Ко Каи). Одређен број јапанских протестаната није био
одушевљен поделом на деноминације, па су се организовали у самосталну заједницу
Кумиаи. Међу представницима ове заједнице посебно место заузимао је Павле
Савајама, некадашњи самурај који је постао пастор у Осаки и настојао да јапански
протестантизам учини самоодрживим, тј. независним од западних финансија.
Током 1890-их година заустављена је експанзија протестантизма. Један од
разлога био је прекид некритичког прихватања свега западног и потреба Јапанца да се
поново врате сопственој традицији. Националистички презир према западним силама
био је усмерен и према хришћанству. Упркос томе, протестантизам је наставио да стиче
следбенике. Разлог је вероватно то што су се и сами мисионари често залагали за
ревизију јапанских споразума са страним државама која би донела више користи
Јапану, затим доказан патриотизам јапанских хришћанских војника у рату са Кином
1894-1895. године, итд. Протестантска заједница је, дакле, наставила да расте, мада не
истим темпом као током 1880-их година, тако да је у Јапану до 1913. године било око
90.000 протестаната. Протестанти су наставили мисију у околностима све снажнијег
јапанског национализма који је кулминирао у Другом светском рату. Између 1945. и
1960. године активно су мисионарили амерички евангеликалци, што је за резултат
имало оснивање Јапанског евангеличког удружења 1968. године. Јапански
протестантизам је дао и неколико значајних теолога, од којих је вероватно најпознатији
Казо Китамори (1916-1998), аутор књиге Теологија Божијег бола. Данас у Јапану
постоји преко 7000 протестантских цркава, од тога око 3000 само у Токију. Број
следбеника протестантизма прелази пола милиона, што је око 0,4% свеукупне
популације.

188
 4.9. Православна мисија у Јапану

Године 1858. у Јапан је стигао руски конзул Јосиф Антонович Гошкевич који је
током следеће године у Хакодатеу при руском конзулату основао храм Христовог
Васкрсења. Први служитељ у овом храму био је Василије Махов, али он се упокојио
1860. године. Гошкевич је од Синода тражио да се у Јапан пошаље свештеник с
академским образовањем. Један од кандидата заинтересованих за овај позив био је
студент Иван Касаткин, познатији као Свети Николај Јапански (1836-1912).
Препознавши Божији призив, Иван је одлучио да се замонаши и пође на мисионарску
службу у Јапан.
Иван Дмитријевич Касаткин рођен је 1836. године у Смоленској губернији. Отац
му је био ђакон у сеоској цркви, а мајка му је умрла када је имао пет година. Образовао
се у Бељском духовном училишту и потом у Смоленској духовној семинарији. Године
1857. је, по завршетку семинарије, уписао Духовну академију у Санкт Петербургу.
Успешно је завршио Академију 1860. године и изразио је жељу за монашким чином и
службом у Јапану. Епископ Нектарије Надеждин, ректор Духовне академије,
замонашио је Ивана и дао му име Николај, нагласивши том приликом да му у удео није
допало подвизавање у манастиру већ апостолска служба у далекој земљи. Убрзо је
Николај био рукоположен у чин ђакона и јеромонаха. Запутивши се на Далеки исток,
Николај је провео зиму у Николајевску на Амуру где се упознао са великим
проповедником Светим Инокентијем Венијаминовим. Од њега је добио многе корисне
савете, између осталог и да одмах приступи дубоком изучавању јапанске културе и
језика те да се потом посвети превођењу. Инокентије је саветовао младог Николаја и да
је мисионар дужан учити своју паству разним занимањима и одржавању хигијене, па их
чак и лечити од телесних болести.
Николај је стигао на острво Хокаидо 1861. године. Конзул Гошкевич није био
њиме одушевљен јер је очекивао некога вичног дипломатији а не монаха из руске
провинције. Поред тога, мисија међу Јапанцима је била немогућа због стриктних
антихришћанских закона. Због тога се Николај посветио свештеничким дужностима и
изучавању јапанске културе. Кроз осам година постао је врсан зналац јапанског језика,
књижевности и религије. У дому конзула Гошкевича упознао се са Јапанцем по имену
Савабе Такума, који је конзуловог сина учио мачевању. Савабе је био самурај и жрец
локалног шинто храма, велики националиста и противник свега западног и
хришћанског. Сматрао је да је Николај непријатељ Јапана и јапанске традиције и

189
одлучио је да га убије. Ипак, Николај је успео да приволи Савабеа на разговор о вери
коју је толико презирао и убрзо га је заинтересовао за њу. Савабе је поверовао у Христа
и тражио да се крсти, што се и десило 1868. године. На крштењу је добио име Павле.
Још неколико Јапанаца је поверовало захвљујући Павлу Савабеу, између осталих Јован
Сакаи и Јаков Урано. Савабе, који је до крштења служио у паганском светилишту (и ту
се наводно молио Христу и читао Јеванђеље), одрекао се овог занимања. Једно време је
провео у тамници, а потом је почео проповедати Христа по острву Хокаидо. Заједно са
Јованом Сакаијем путовао је и проповедао на острву Хоншу, тј. по свим крајевима где
Николају, као странцу, није био дозвољен приступ. Захваљујући њиховом раду, у
унутрашњости Јапана почеле су да се образују прве православне заједнице.
Николај је током краћег боравка у Русији 1870. године био узведен у чин
архимандрита и био постављен на чело духовне мисије у Јапану коју је исте године
званично успоставио цар Александар II. Планирано је отварање православних
мисионарских центара у Токију, Кјоту, Нагасакију и Хакодатеу. Николају је као
испомоћ стигао јеромонах Анатолије Тихај којем је препуштена црква у Хакодатеу, а
Николај се могао преселити у јапанску престоницу Токио. Године 1872. десило се
гоњење хришћана током којег су ухапшени и многи православни катихети, укључујући
и Павла Савабеа. Уследили су протести западних сила, а Николај, који је већ стекао
углед у Јапану, лично се залагао за ослобођење заточених хришћана. Већ 1873. године
јапанске власти су званично дозволиле слободу вероисповести. Николај је за потребе
мисије купио земљу у Токију, на брду Суругадаи, где су отворене школе за катихумене
и руски језик. За то време, Николај се посветио превођењу, Превео је на јапански језик
богослужбене књиге, нпр. Триод посни и цветни, затим Четворојеванђеље, Апостол,
итд. Постепено је у богослужење уводио јапански језик. Нарочиту пажњу је Николај
посвећивао образовању јапанских катихета, и то не само богословском него и
световном, знајући да они међу Јапанцима неће представљати само православну веру
него и западно, тј. руско образовање. Од 1874. године Николај је започео праксу
сазивања црквено-народних сабора Јапанске Цркве. Године 1875. отворена је
мисионарска школа у Осаки. Исте године је на сабору Цркве у Јапану одређено да се
рукоположе први јапански свештеници: Павле Савабе за свештеника и Јован Сакаи за
ђакона. Епископ Камчатке Павле Попов стигао је 1875. године у Хакодате и ту
рукоположио изабране кандидате. Године 1878. у Владивостоку је и Сакаи
рукоположен за свештеника са још четири кандидата, тако да је у том тренутку
Јапанска Црква имала 6 свештеника, 27 катихета и 50 помоћника катихета. На сабору

190
који је одржан исте године састављен је предлог за Синод Руске Цркве да се за Јапан
рукоположи епископ, с обзиром да је тада број православних Јапанаца износио око
6000. Синод је одобрио ту молбу и, наравно, понудио архимандриту Николају
епископску катедру. Николај је прихватио и 1879. године пошао у Русију на
хиротонију. У Санкт Петербургу је почетком 1880. године хиротонисан за епископа
Ревеља (Талина), викара архиепископа Риге.
По повратку у Јапан, епископ Николај спојио је мисију и језичке школе у
престоници и тако основао Токијску семинарију. Тако је Јапанска Црква постала
самоодржива и на плану богословског школства и на плану рукоположења. Епископ
Николај је 1882. године у Токију рукоположио првог кинеског свештеника Митрофана,
а 1883. године у Јапану је служило преко 300 православних свештеника и више од 100
катихета. Дошло је време да се у Токију подигне и прва православна катедрала;
епископ Николај је одлучио да она буде изграђена на поменутом брду Суругадаи, у
близини царског двора, одакле се могао видети читав Токио. Храм Христовог
Васкрсења, данас познатији као Никораи-до, завршен је и освећен 1891. године,
захваљујући помоћи великог броја Руса (укључујући и Православно мисионарско
друштво) и Јапанаца. На освећењу, којем је присуствовало око 4000 верника, Литургија
је у потпуности служена на јапанском језику. Ово је била круна процеса евангелизације
током ког се епископ Николај трудио не само да развије домаћи клир већ и да развије
аутентичну јапанску црквеност, како превођењем тако и оснивањем јапанског
иконописа, појања и издаваштва.
Период искушења за Јапанску Цркву почео је са Руско-јапанским ратом (1904-
1905). Епископ Николај је био Рус, али није хтео да остави своју паству. Уместо тога,
остао је у Токију и саветовао своју јапанску паству да не стају на руску страну и тако се
изложе опасности, већ да се моле за победу сопствене отаџбине. Он сам, будући Рус,
није се могао молити за победу Јапана, па се повукао у своју келију. Овај Николајев
потез се наизглед изузетно допао јапанским властима па су њему и православнима
пружили заштиту од антихришћанских фанатика. Православни Јапанци су, у
међувремену, пружали помоћ руским заробљеницима на разне начине, нарочито током
васкрсних празника 1905. године. Уместо да непријатељство Јапана и Русије оштети
мисију, десило се супротно: многи Јапанци су се заинтересовали за православље и
тражили крштење. Штавише, епископ Николај је стекао толику популарност међу
Јапанцима да је наводно популарнији од њега био само јапански цар.

191
 По завршетку Руско-јапанског рата, епископ Николај био је узведен у чин
архиепископа, док је за епископа у старој престоници Кјоту постављен Андроник
Никољски (1870-1918), познатији као Свештеномученик Андроник Пермски. Међутим,
он се због лошег здравља морао вратити у Русију 1907. године. Архиепископ Николај
тражио је да му пошаљу другог епископа из Русије. Године 1908. на катедру у Кјоту
постављен је Сергије Тихомиров (1871-1945) који је брзо савладао јапански језик и
постао вредан помоћник архиепископа Николаја. Педесетогодишњица Николајевог
доласка у Јапан свечано је прослављена 1911. године. Почетком 1912. године Николај
је преминуо, оставивши иза себе Цркву која је имала преко 30.000 верника, организован
епархијски и парохијски живот, храмове и црквено школство. Сахрањен је на градском
гробљу у Токију. Између осталих, на његовом гробу нашао се и венац који је послао
јапански цар.
Мисионарско дело Светог Николаја Јапанског подразумевало је огроман
преводилачки посао. Он је сматрао да је време Франциса Ксавера, када се мисија
вршила ходењем улицама са звоном и позивањем заинтересованих на слушање
проповеди, одавно прошло; уместо тога, проповед се у новом добу врши књигом на
домаћем језику. Од доласка у Јапан, Николај је почео да преводи фрагменте Библије и
богослужења. Током 30 година, Свети Николај је свако вече по четири сата преводио
хришћанске текстове на јапански уз помоћ Павла Накаија. Нови Завет је најпре
преводио помоћу постојећих кинеских превода, али је због њихових разних недостатака
почео да користи руски, словенски, енглески и грчки превод, као и Вулгату. Да би
одређене делове текста превео што веродостојније, користио је и тумачења Светог
Јована Златоустог. За превод богослужбених књига користио је словенски и грчки
текст, упоредо са кинеским преводом. Избегавао је да у преводима користи високи стил
кинеске и јапанске књижевности, али и вулгарни језик маса; уместо тога, изабрао је
средњи пут, тј. језик који је био сасвим пристојан и који би сви могли да разумеју. Није
допуштао компромисе који би ишли на штету изворног смисла хришћанских текстова:
уколико би било неопходно употребити фразе које не одговарају духу јапанског језика,
Николај је у томе видео прилику да Јапанци схвате новост Јеванђеља. Због тога је
приступао и ковању нових израза, нпр. шингаку (теологија, од шин – божанство и гаку –
наука). У преводу Јеванђеља Јовановог није хтео да прихвати превод речи Логос
кинеским философским термином Тао, иако је тај термин био сличан са философским
логосом старих Грка. Уместо тога, Николај је реч Логос превео буквално, као Котоба
(досл. „реч“ на јапанском).

192
 Архиепископа Николаја је на челу Јапанске Цркве наследио Сергије Тихомиров.
У његово време Црква се суочила са бројним искушењима. Најпре је Револуција 1917.
године пресекла везе између Цркве у Русији и у Јапану, а 1923. године је велики
земљотрес разорио храм Христовог Васкрсења у Токију. Архиепископ Сергије се свим
силама трудио да обнови токијски храм, што је постигнуто тек 1929. године. За све то
време, Сергије није прекидао општење са Московском патријаршијом. Године 1931.
био је уздигнут у достојанство митрополита. У међувремену, јапанска милитаристичка
власт донела је законе по којима су се на челу хришћанских заједница у Јапану морали
налазити Јапанци. Митрополит Сергије је због тога 1940. године сишао са катедре у
Токију. За његовог наследника одређен је свештеник Јован Оно којег су у Харбину
хиротонисали епископи тзв. Карловачког Синода. Том приликом добио је име Николај,
а његова жена се повукла у манастир; Николај Оно постао је први рођени јапански
епископ. По повратку у Токио, Николај је поново признао јурисдикцију Московске
патријаршије. Сергије Тихомиров, који је одлучио да остане у Јапану, био је ухапшен и
стављен у кућни притвор. Преминуо је 1945. године.
Након завршетка Другог светског рата и америчке окупације Јапана,
јурисдикцију над већим делом Јапанске Цркве преузела је тзв. Америчка митрополија
(претеча Православне Цркве у Америци). За архиепископа Токија постављен је 1946.
године Венијамин Васалига (1946-1953), док је Николај Оно остао у јединству са
Москвом. За време Венијаминовог наследника Иринеја Бекиша (1953-1960), Николај
Оно се 1954. године измирио са Јапанском Црквом. Упокојио се 1956. године. Након
што је 1970. године Московска патријаршија даровала аутокефалију Православној
Цркви у Америци, Јапанска Православна Црква добила је аутономију под Московском
патријаршијом. Тадашњи архиепископ Токија Владимир Нагоски признат је од Москве
за јапанског митрополита. Владимира је 1972. године наследио Теодосије Нагашима и
управљао је Јапанском Црквом до 1999. године. Наследио га је Данило Нуширо који је
и данас на челу Јапанске Цркве. Поред Токијске архиепископије, у Јапану постоје и
Источнојапанска епархија са седиштем у Сендаију и Западнојапанска епархија са
седиштем у Кјоту. Број православних верника износи око 10.000.

4.10. Западне мисије у Кореји

Кореја је почетком 19. века била вазал Кине, односно манџурске династије Ћинг.
На њеном челу налазила се династија Ђосон (1392-1897) која је, због страха од стране

193
инвазије, била затворенија за западне силе од Кине и Јапана. Западне државе су
подузимале неколико експедиција против Ђосон Кореје (Француска 1866. године и
САД 1871. године). Најзад, реформисани и вестернизовани Јапан присилио је Кореју
1876. године да отвори три луке за трговину. У наредној деценији слични уговори
потписани су и са САД, Великом Британијом, Немачком, Италијом, Русијом и
Француском. Кореја је тако била растргана између традиционалног властодршца Кине
и осталих моћних држава, нарочито Јапана који је желео да ову земљу присвоји. Тако
су се Јапанци ставили на страну оних Корејаца који су подржавали вестернизацију
своје земље, док су се Кинези ставили на страну корејских конзервативаца. Године
1894. почео је Први кинеско-јапански рат који се 1895. завршио победом Јапана и
прекидом кинеског политичког утицаја у Кореји. Тада је Јапану примарни конкурент у
овом делу Азије постала Русија која је проширила утицај на Далеком истоку. Из Руско-
јапанског рата (1904-1905) Јапан је изашао као победник, потврдивши своју власт над
Корејом. Најпре је Кореја постала јапански протекторат 1905. године, а 1910. године је
и званично анексирана.
Хришћанство у Кореји, које се у 18. веку проширило захваљујући групи
конфуцијанистичких јангбана (мандарина, учењака), трпело је жестока гоњења.
Почетком 19. века, када је погубљен кинески римокатолички свештеник који се
неколико година скривао и обављао богослужења у тајности, у Кореји је постојало већ
неколико хиљада хришћана. Они су били оптужени да разарају традиционалне
конфуцијанистичке вредности и да припремају терен за страну инвазију. Многи
обраћеници су били чланови угледних и утицајних породица, што је наизглед још више
пробудило сумњу у могућност њихове побуне против династије Ђосон. Када се ово
гоњење завршило 1802. године, хришћанска заједница је била на рубу истребљења, а
помоћ из Кине није долазила јер је и тамо трајало гоњење. Писмо корејских хришћана
папи, у којем су га молили за помоћ, стигло је у Рим тек 1827. године. Папа је мисију у
Кореји препустио Паришком удружењу страних мисија, па је проповед поверена
Бартелемију Бругјеру (1792-1835), назначеном 1831. године за апостолског викара
Кореје. С обзиром на прогонства хришћана, Бругјер је највише времена провео међу
хришћанима у Сјиванзију. Када је 1835. године најзад пошао за Кореју, Бругјер се
разболео и умро. Његов сапутник Пјер Филибер Мобан (1803-1839) ипак је стигао у
Кореју почетком 1836. године. Боравио је у Сеулу и у тајности служио корејским
хришћанима. Године 1837. за новог апостолског викара Кореје постављен је Лорен
Жозеф Мари Имбер (1796-1839) који је исте године стигао у Кореју. Међутим, 1839.

194
године корејске власти започеле су ново гоњење хришћана као одговор на појачану
мисионарску активност. Имбер и остали француски мисионари су се предали, надајући
се да ће тако ублажити срџбу Корејаца према хришћанима, па су исте године
погубљени. На смрт је осуђено преко сто корејских хришћана.
Нови апостолски викар Жан Жозеф Фереол (1808-1853) није могао ући у Кореју
све до 1845. године. Тада је рукоположен и први корејски римокатолички свештеник
Андреј Ким, али је већ 1846. године погубљен. Након тога, хришћанство у Кореји је
почело да постепено напредује, мада је овај период просперитета прекинут још једним
гоњењем 1866. године. Наиме, након смрти краља Ћолђонга (1849-1864), регент је
постао Хунгсон Девонгун (1864-1873) који је био изузетно антихришћански
расположен. Погубљена су два епископа и седам мисионара, па је Француска пошла у
казнену експедицију против Кореје 1866. године, која је завршена француским
повлачењем. До 1868. године побијено је око 2000 хришћана. Ипак, Паришко удружење
страних мисија није одустајало од Кореје и неколико пута је слало нове мисионаре у
ову земљу. Године 1881. издат је нови антихришћански едикт, али није спровођен у
дело јер се Кореја током 1880-их година најзад почела отварати према Западу. Тиме је
омогућен нови период развоја корејског римокатолицизма: до 1900. године у Кореји је
живело око 42.000, а до 1911. чак 77.000 римокатолика. До 1930-их година,
римокатолика је било око 147.000, што значи да јапанска окупација није озбиљније
угрозила римокатоличку мисију. Ипак, корејски римокатолици су показивали и жељу за
ослобођењем Кореје, што се, нпр. види у покрету Улминдан, основаном 1919. године.
Култ Богородице, која се поштује као заштитница Кореје, постао је популаран у
периоду ослобађања од јапанске власти и током Корејског рата (1950-1953). Данас у
Јужној Кореји живи око 6 милиона римокатолика, што је 11% свеукупне популације.
Протестантизам испрва није продирао у унутрашњост Кореје. Најпре је Гицлаф
1832. године долазио до корејских обала, али није започео важнији мисионарски
подухват. До 1874. забележено је неколико покушаја дистрибуције протестантске
литературе у корејским пограничним подручјима. Те године је Џон Рос (1842-1915),
који је дошао у Манџурију испред Уједињене презвитеријанске цркве Шкотске, зашао у
корејску територију. Следеће године је добио корејског учитеља и са помоћницима је
превео Нови Завет на корејски језик. У том процесу су бар три Корејца прихватила
хришћанство. По повратку у своју земљу успели су да обрате још неколико
сународника и тако је основана презвитеријанска заједница у Сеулу. Кореја је током
1880-их година отворила своје границе за Западњаке и, самим тим, протестантске

195
мисионаре. Као и у случају Јапана, и овде су у највећем броју дошли амерички
мисионари. До 1884. у Кореји су били представници свих важнијих протестантских
деноминација. У почетку су нарочито презвитеријанци оставили снажан утисак на
Корејце, нпр. Хорас Њутн Ален (1858-1932) и Хорас Грант Андервуд (1859-1916), први
као лекар а други као едукатор. До 1914. године половина свих протестантских
мисионара у Кореји су били презвитеријанци, као и три четвртине протестантских
верника. Друга најистакнутија протестантска деноминација били су методисти;
четвртина протестантских мисионара у Кореји је до 1914. године потицала из њихове
заједнице. Англиканци су 1890. у Кореју послали свог епископа Чарлса Корфа (1843-
1921). Испрва је раст протестантске заједнице био изузетно спор; године 1894. број
корејских протестаната је једва прелазио 200, да би у периоду између Руско-јапанског
рата (1904-1905) и анексије Кореје од стране Јапана (1910) њихов број нагло порастао.
Тако је, нпр. 1909. године у Кореји било око 25.000, а 1914. чак око 85.000 следбеника
протестантских деноминација.
Јапанска анексија је унеколико успорила раст протестантизма, с обзиром да су
протестанти били најгласнији противници јапанске власти. Године 1924. корејски
протестанти организовали су Корејски национални хришћански савет и разделили
читаву земљу између различитих протестантских деноминација зарад лакшег
мисионарења. Током 1930-их година у Кореји је живело око 168.000 протестаната, што
значи да су у том периоду превазишли број римокатоличких обраћеника. У то време су
презвитеријанци већ били самостални на финансијском плану, као и методисти. Разлог
за раст хришћанства у периоду јапанске окупације је чињеница да је корејски
национализам умногоме био повезан са хришћанством, нарочито протестантским. Од
33 потписника Декларације о независности из 1919. године, 15 је припадало
протестантизму. Током Другог светског рата и Корејског грађанског рата,
протестантизам је играо важну улогу у борби Корејаца против Јапанаца и комунизма.
Током 1960-их и 1970-их година је економски развој Јужне Кореје тумачен у вези са
вестернизацијом и са прихватањем хришћанства. Савремени корејски протестантизам
је у порасту, а Кореја је уједно и једина азијска земља са изузетно бројном
протестантском популацијом. У Кореји живи између 9 и 15 милиона протестаната,
највише припадника презвитеријанске заједнице која је уједно и мисионарски
најактивнија. Штавише, Јужна Кореја је друга земља по броју мисионара у свету, одмах
иза САД. Један занимљив резултат развоја корејског хришћанства је тзв. минђунг

196
теологија (од мин ђунг – народне масе), што је облик наративне теологије и теологије
ослобођења, својствене корејским друштвеним и политичким околностима.

4.11. Православна мисија у Кореји

У Русији се о потреби духовне мисије у Кореји расправљало још средином 19.

века, мада се на том плану ништа конкретно није чинило све док руски дипломати
Шујски и Пољановски нису нагласили да је православна проповед неопходна да би се
Кореја окренула Русији и у верском и у политичком смислу. Заиста, владар из
династије Ђосон по имену Гођонг (1897-1907) прогласио се царем уз руску подршку
1897. године. Исте године је, решењем Светог Синода, у Кореји започета духовна
мисија на чијем се челу нашао архимандрит Амвросије Гудко (1869-1918). Године 1898.
су архимандрит Амвросије, јерођакон Николај Алексејев и појац А. Красин стигли у
Новокијевск на граници са Корејом. Због неповољне политичке ситуације мисионари
нису могли да уђу у земљу, па су се настанили у Усуријску. С обзиром да је Амвросије
жестоко критиковао неморал руских официра у том крају, у Синод су пристигле бројне
жалбе на њега, па је на крају позван да се врати у Санкт Петербург. Јерођакон Николај,
који је остао једини члан корејске мисије, најзад је добио дозволу да дође у Сеул 1899.
године.
Уместо опозваног Амвросија, на чело духовне мисије постављен је архимандрит
Хризант Шетковски (1869-1906). Он је стигао у Кореју 1900. године. У Сеулу је затекао
тридесетак православних Корејаца, некадашњих преводилаца, који су сасвим мало
знали о православљу, а неки су чак и заборавили своја крштена имена. По
сведочанствима архимандрита Хризанта, велики број Корејаца је био заинтересован за
„руску веру“, али не из искрених уверења већ због користи, па их због тога није хтео
крштавати. Да би утврдио чисто православље, Хризант се посветио преводилачкој
делатности. Најпре је преводио дело Једноставне речи о великим делима Божијим
Светог Макарија Невског и потом се посветио превођењу богослужења. Ангажовао је и
корејске помоћнике којима су, због познавања кинеског писма, умногоме помогли
кинески преводи православне литературе. Године 1903. освећена је црква Светог
Николаја за коју је Јован Кронштатски, познаник архимандрита Хризанта, приложио
празничне одежде. Уз мисију су подигнуте школе у којима су предавали корејски
хришћани. Отворено је и сиротиште.

197
 Кореја је 1905. године, по завршетку Руско-јапанског рата, постала јапански
протекторат. Још раније, од средине 19. века, бројни Корејци су се пресељавали на
руску територију, а након успоставе јапанске власти број миграната постао је још већи.
До 1911. године, на подручју Владивосточке епархије живело је око 100.000 Корејаца.
Многи од њих су били расположени да прихвате не само руску културу већ и руску
веру. За време епископа Јевсевија Никољског (епископ камчатски, курилски и
благовештенски 1897-1899; архиепископ владивосточки и камчатски 1899-1920), у
овом региону деловало је 20 школа за корејску децу. Током 1908. и 1909. године
крштено је преко хиљаду Корејаца.
Што се тиче саме Кореје, мисија је прекинута због Руско-јапанског рата (1904-
1905). Архимандрит Хризант се вратио у Русију, где је хиротонисан за епископа
јелисаветградског. Умро је од туберкулозе 1906. године. На чело мисије је 1904. године
постављен архимандрит Павле Ивановски (1874-1919), мада је у Сеул стигао тек 1906.
године. Током његове управе мисијом, до 1912. године, у Кореји је отворено пет
мисионарских испостава, седам школа и много молитвених домова. Такође, преведене
су основне богослужбене књиге, а богослужење на корејском је нотно записано по
руским црквеним мелодијама. Архимандрит Павле је истицао неопходност познавања
духа корејског народа да би се мисија могла успешно вршити. Био је један од ретких
хришћанских мисионара који у конфуцијанистичком поштовању предака није видео
просто паганско обожавање већ народни обичај који је сличан са хришћанским
молитвама за упокојене.
На иницијативу епископа владивосточког Јевсевија Никољског, године 1912.
успостављен је Никољско-усуријски викаријат. Павле Ивановски је исте године позван
у Русију и хиротонисан је за епископа никољско-усуријског. У својој епархији наставио
је да активно мисионари; већ 1914. године основао је Епархијски мисионарски савет.
До 1917. године у Приморском крају радиле су 182 корејске школе у којима су деца
кроз четворогодишњи наставни програм образована и христијанизована. Рукоположен
је и одређен број Корејаца. Истовремено, Корејци су христијанизовани и на другим
руским територијама, конкретно у оквиру забајкалске мисије коју је предводио
архимандрит Јефрем Кузњецов. Основан је и часопис Православље на корејском језику
који је наизглед био веома популаран међу православним Корејцима, па је кориштен у
мисионарске сврхе. Нажалост, мисија међу Корејцима на подручју Русије прекинута је
1917. године, када су нове комунистичке власти укинуле систем мисионарских школа.
Године 1937. је, током „чишћења пограничне зоне“, велики број Корејаца депортован у

198
средњу Азију и Казахстан. Током 1970-их година, многи од њих су одлучили да се
врате у далекоисточне крајеве Совјетског Савеза, где их је 1979. године живело око
389.000.
Након постављања Павла Ивановског на никољско-усуријску катедру 1912.
године, у Кореји су на челу мисије стајали архимандрит Иринарх Шемановски (1912-
1914), игуман Владимир Скрижалин (1914-1917), јеромонах Паладије Селецки (1917) и
јеромонах (касније архимандрит) Теодосије Перевалов (1917-1930). Као и у осталим
источноазијским мисијама, и у корејској је тежак период почео са 1917. годином, када
је због Револуције прекраћена помоћ која је до тада долазила из Москве. Мисионарске
школе су морале бити затворене, а до 1930. године мисија је имала свега две
мисионарске испоставе. Поред тога, Теодосије Перевалов је морао да брине и о руским
избеглицама. Ситуација је закомпликована 1925. године, када је Кореја успоставила
дипломатске односе са Совјетским Савезом и када су комунистички представници
стигли у земљу. Године 1930. је управу над корејском мисијом преузео јапански
архиепископ Сергије Тихомиров, док су на северу земље мисионарили православни
проповедници из Кине. Свештеник А. И. Чистјаков управљао је мисијом од 1931. до
1935. године, а архимандрит Поликарп Пријмак од 1936. до 1949. године.
Након завршетка Другог светског рата 1945. године, Кореја је подељена на два
дела: северни су окупирали Руси, а јужни Американци. Америчке окупационе власти
настојале су да православну мисију у Јужној Кореји потчине митрополиту Теофилу
Пашковском. Након што је архимандрит Поликарп, поглавар корејске мисије,
депортован у Северну Кореју 1949. године, тадашњи токијски архиепископ Венијамин
Васалига поставио је на чело мисије Алексеја Кима. Током Корејског рата (1950-1953)
разрушени су руски конзулат, мисија и храм. Алексеј Ким је депортован у Северну
Кореју и о њему се од тада више ништа не зна.
Након примирја из 1953. године, православље у Кореји је обновљено
захваљујући грчким војницима. Исте године је за свештеника рукоположен Корејац по
имену Борис Мун. Корејски православци су званично прешли под јурисдикцију
Васељенске патријаршије 1955. године. Мисија је почела да полако напредује; од 1975.
на подручју Јужне Кореје проповедали су грчки архимандрит Сотириос Трамбас и
корејски свештеник Данијел На. Основане су православне општине у три велика града:
Сеулу, Бусану и Инћону. Од 1982. године у Сеулу постоји и православна семинарија.
Трамбас је 1991. године изабран за викарног епископа Новозеландске митрополије, да
би 2004. и сам постао корејски митрополит. Ту дужност је обављао до 2008. године и

199
наследио га је Амвросије Зограф. Руска Црква је 2019. године поставила архиепископа
Теофана Кима, првог Корејца православног епископа, на чело руске дијецезе у Кореји,
што је био одговор Московске патријаршије на признавање неканонске црквене
заједнице у Украјини од стране васељенског патријарха. У Северној Кореји, тј. у
Пјонгјангу постоји православни храм Свете Живоначалне Тројице, што је једна од
ретких хришћанских институција које ова земља толерише. Процењује се да данас у
Кореји живи око 6000 православних хришћана.

4.12. Нестор Анисимов и мисија на Камчатки

Први руски мисионар на полуострву Камчатка био је архимандрит Мартинијан,

којег је за ту дужност 1705. године одредио митрополит Филотеј Лешчински.
Проповедао је Камчадалима до 1718. године, када је убијен. Козак Иван Козиревски
(1680-1734) замонашио се под именом Игњатије и основао монашку обитељ у близини
Кључевскаје Сопке. Одатле је вршена мисија међу Камчадалима. Након што је
Игњатије позван у Москву и због одређених преступа био кажњен рашчињењем и
враћањем у ред мирјана, монашка заједница на Камчатки се угасила. Године 1743.
започета је још једна мисија коју је предводио архимандрит Јоасаф Хотунцевски.
Крштен је велики број Камчадала и отваране су мисионарске школе. Нажалост, мисија
је прекинута 1761. године. Године 1840. Камчатка је ушла у састав Камчатске, курилске
и алеутске епархије којом је управљао Свети Инокентије Венијаминов. Он је поново
започео духовну мисију и у Петропавловску је основао семинарију. Међутим, ова
семинарија је 1845. године премештена у Аљаску, а мисија је опет прекинута 1861.
године.
Православље на Камчатки доживело је препород када је за епископа Камчатске,
курилске и благовештенске епарије постављен Јевсевије Никољски (1860-1922). Био је
епископ ове епархије од 1897. до 1899. године, а потом су град Владивосток и амурске
територије одељени у посебну епархију. На челу Владивосточке и камчатске епархије
налазио се од 1899. до 1920. године. Јевсевијева молба за одређење мисионара за
Камчатку приспело је у казањски Спасо-преображенски манастир, где је за ту дужност
одређен Николај Анисимов, духовно чадо архимандрита Андреја Ухтомског.
Николај Александрович Анисимов (1885-1962), познатији по монашком имену
Нестор, рођен је у Вјатки. Учио се на монголско-калмичком мисионарском одељењу на
Казањској духовној академији. Након што му је архимандрит Андреј Ухтомски

200
предложио да мисионари на Камчатки, Николај је ту дужност схватио као Божији
призив. Ово дело благословио је и Јован Кронштатски, чијим је молитвама била
исцељена Николајева мајка. Архимандрит Андреј замонашио је Николаја почетком
1907. године и дао му име Нестор. Убрзо је рукоположен у чин ђакона, а потом и у чин
јеромонаха. Владика Инокентије Солодчин, који је и сам био мисионар у алтајским
крајевима, говорио је Нестору пред полазак да ће понети три крста – монаштва,
пастирства и мисионарства – и да сва три крста могу бити лака уколико их буде носио с
вером и љубављу. По доласку у Владивосток, Нестор је једно време провео код
епископа Јевсевија Никољског, а потом је морским путем стигао у Петропавловск.
Испрва се јеромонах Нестор посветио мисији међу Камчадалима у Гижиги. Прву
школу, у којој се предавало на руском и корјачком језику, отворио је у Тилечики.
Изучивши корјачки и тунгуски језик, Нестор је на корјачки превео Литургију и
Јеванђеље, а на тунгуски Господњу молитву, Декалог, блаженства, као и молитве за
благосиљање риболова. С обзиром на лоше животне услове у номадским јуртовима,
Нестор се посветио и лекарској служби, нарочито лечењу кожних болести. На
Камчатки је било и много лепрозних људи, за које је Нестор основао посебну колонију
и у њој скромни храм Светог многострадалног Јова.
С обзиром да је помоћ сваке врсте била преко потребна, а Нестор је био усамљен
и зависио је од појединаца који су били расположени да подрже мисију, године 1910.
камчатски мисионар запутио се у Владивосток и Јевсевију Никољском представио
пројекат устава Камчатског православног братства које би материјално и духовно
подржавало мисију. Јевсевије је благословио Несторов одлазак у Санкт Петербург ради
представљања пројекта Синоду. Након суочавања са бројним препрекама које је
стварао тадашњи оберпрокуратор Синода С. М. Лукјанов, Нестор је успео стићи до
самог цара Николаја II који је подржао његов пројекат и за покровитеља Камчатског
братства поставио царевића Алексеја. У управни савет Братства ушли су јеромонах
Нестор, свештеници Владивосточке епархије, чиновници и интелигенција
Владивостока. У Санкт Петербургу, Москви, Перму и Кијеву отворена су одељења
Братства која су скупљала средства за одржавање и унапређење христијанизације
Камчатке. Захваљујући помоћи из целе Русије, на Камчатки су отваране цркве, школе и
сиротишта. Такође, Братство је започело издавачку делатност. По благослову владике
Јевсевија, на Камчатку су стигли монаси ради успостављања манастирске заједнице,
док су на позив јеромонаха Нестора из Санкт Петербурга и других градова стигле
милосрдне сестре. Оне су се умногоме трудиле да одржавају болнице и школе, да уче

201
локалне жене домаћим пословима, хигијени, итд. Током Првог светског рата Камчатско
братство је имало развијену харитативну делатност.
Нестор је добровољно отишао на фронт и истакао се великом храброшћу, носећи
крст пред руском војском под непријатељском ватром. Добио је бројна одликовања, а
1915. године узведен је у достојанство архимандрита. Године 1916. је цар Николај
основао Петропавловску епархију на Камчатки, викаријат Владивосточке епархије, и на
њено чело је постављен архимандрит Нестор. Тако је Нестор 1916. године у
Владивостоку хиротонисан за епископа камчатског и петропавловског. Током 1917. и
1918. године учествовао је у раду Сверуског помесног сабора на којем је, између
осталог, обновљена патријаршија. Нестора су комунисти ухапсили 1918. године због
критике њихових злочина, мада је на инсистирање Сабора био убрзо ослобођен.
Године 1919. Нестор се запутио на Камчатку. Пошто му није било дозвољено да
уђе у Петропавловск, отишао је у Јапан где је живео све до 1922. године. Путовао је у
Харбин и Владивосток, а у Владивостоку је рукоположио неколико Камчадала. Након
што је Јапан прекратио помоћ белогардејцима, комунисти су успели да завладају
руским Далеким истоком. Епископ Нестор је са бројним Русима избегао у Харбин. Ту
је био један од четири избегла архијереја и служио је у Иверском храму. Године 1923.
основао је добротворну организацију Кружок православних ревнитеља и православно
сестринство при Иверском храму, који су пружали неопходну помоћ руским
избеглицама. При истом храму су основани сиротиште и православна гимназија.
Нестор је чак предводио прибежиште за наркомане и бројне друге добротворне,
духовне и културне установе. Сва добротворна активност је потом пренесена у дужност
Дома милосрђа, који је владика Нестор основао 1927. године. При Дому милосрђа је
1936. године освећена капела у спомен руског цара Николаја II и југословенског краља
Александра Карађорђевића.
Године 1933. и 1937. Нестор је путовао у Београд ради учествовања на саборима
Руске Заграничне Цркве. Године 1938. путовао је у Индију да би преговарао са
индијским католикосом Мар-Василијем који је, наводно са 600.000 својих верника, хтео
да уђе у заједницу са Руском Црквом. Нажалост, овај пројекат је прекинут почетком
Другог светског рата. У то време су у Харбину, који се налазио под јапанском
окупацијом, Руси били раздељени на оне који су се надали победи совјетске војске и
повратку у Русију и оне који су били антисовјетски расположени. Владика Нестор је
био противник комунизма, али је био руски патриота који је сањао о јединству Руске
Цркве. Због тога је 1945. године одлучио да Харбинску епархију врати у јединство са

202
Московском патријаршијом, без обзира на јапанске окупационе власти. Када је Црвена
армија ослободила Манџурију, у Харбину су совјетски војници дочекани звоњавом
црквених звона. Године 1946. основан је Источноазијски егзархат под који су
потпадале епископске катедре у Харбину и Беиђингу, као и духовна мисија у Кореји.
Нестор је постављен за митрополита харбинског и манџурског. Међутим, кинески
комунисти ухапсили су митрополита Нестора 1948. године под оптужбом да је
сарађивао са јапанским окупаторима. Депортован је у Совјетски Савез, где је због
антисовјетске делатности осуђен на затворску казну која је трајала до 1956. године. По
завршетку робије, Нестора је патријарх Алексеј I поставио за митрополита
новосибирског и барнаулског. Већ 1959. године премештен је на Кировоградску
епархију. Године 1962. стигао је у Москву ради операције и ту се упокојио.

4.13. Мисије у Африци (од 1800. године)

До средине 19. века, Африка је за Европљане и даље била претежно непознат

континент. До тада је успешно произведена мапа њених обланих подручја и постојало
је неколико лука за трговину робовима. Унутрашњост је, међутим, била заштићена
географским и климатским условима који су за Европљане били погубни. Без обзира на
то, хришћански мисионари припремали су се за евангелизацију Африке. Пажња ће
најпре бити посвећена протестантским, а затим римокатоличким мисијама, уз кратак
осврт на тренутно стање афричког православља.
Године 1787. Британци су на западној обали Африке основали насеље Фритаун
за ослобођене робове, на територији данашње државе Сијера Леоне. До 1846. ту је
живело око 50.000 ослобођених робова изузетно разноликог културног профила
(наводно су говорили 117 различитих језика). На крају су као заједнички језик почели
да користе африканизовани облик енглеског језика. Црквено мисионарско друштво је
почетком 19. века слало немачке мисионаре који су спровели неуспешан покушај
мисије у племену Сусу. Године 1851. су англиканци са Западних Индија, где су већ
проповедали црначком становништву, одлучили да започну сопствену мисију у
западној Африци, у области Рио Понгас. У Гани су деловали мисионари Базелског
мисионарског удружења, између којих се истицао Андреас Рис (1804-1854). Поред
проповеди и изучавања афричких језика, базелски мисионари су се трудили да
становницима Гане помогну у агрикултурном и комерцијалном развоју. У Нигерију је
хришћанство стигло из Сијера Леонеа: ослобођени робови који су се вратили у земљу

203
свог порекла позвали су англиканске и методистичке мисионаре. Ту је 1844. године
англиканац Хенри Таунсенд (1820-1885) основао мисију међу припадницима народа
Јоруба. Семјуел Ађаји Краутер (око 1809-1891), ослобођени роб и члан Таунсендове
мисије који ће касније постати први англикански епископ у Нигерији, препознао је
међу обраћеницима своју мајку и сестре, па је за њих превео службу крштења на језик
Јоруба. Поред англиканаца, у Нигерију су стигли и методисти и презвитеријанци.
Године 1864. је Црквено мисионарско удружење одлучило да у Нигерији започне
мисију коју би вршили сами Африканци. Исте године је за првог афричког
англиканског епископа постављен Семјуел Краутер. Одређено му је да мисионари у
источној Нигерији, без било какве европске помоћи. Због тога се морао ослањати на
помагаче из Сијера Леонеа који често нису били дорасли овом задатку. И сам Краутер
је имао проблема у споразумевању са локалним становништвом јер је дуго времена
провео изван своје земље и никада није научио ниједан источнонигеријски језик. Због
тога мисија није остварила добре резултате.
Након што су британски истраживачи успешно испитали реку Конго, постале су
могуће мисије и у унутрашњости ове земље. Мисионари су продрли у многа насеља, па
их чак и оснивали као склоништа за хришћане. Често су мисионари невољно постајали
поглавице ових заједница. У области Катанга је поглавица Мсири на двору држао
неколико мисионара, мада им је слобода била изузетно ограничена све док британска
експедиција 1891. године није убила овог поглавицу. Током утврђивања европске
власти владала је изузетно тешка ситуација у којој су бројни Африканци могли да се
ослоне једино на мисионаре. Они су Африканце организовали у посебне заједнице и
оснивали читаве градове за хришћане, нпр. Луанзу.
На југу Африке су Холанђани још од 17. века имали своју колонију у Кејптауну.
Британци су 1795. године преузели Кејптаун и остали доминантна политичка сила све
до 1960. године. Испрва су у овим пределима проповедали моравијанци. Холанђани су
протерали њиховог првог мисионара Георга Шмита (1709-1785), али су се моравијанци
касније вратили. Када су Британци преузели власт над Јужном Африком, мисију је
преузело Лондонско мисионарско удружење. Први њихов мисионар био је холандски
лекар Јоханес Теодорус Вандеркемп (или Џон Тиодор Вандеркемп, 1747-1811).
Стигавши у Јужну Африку 1799. године, Вандеркемп је увидео да пред њим стоје три
мисионарска поља: номадски Бушмани који су били скоро уништени, цивилизованији
Хотентоти и агресивни Банту народи који су ширили свој утицај према југу.
Вандеркемп је био импресиониран Бантуима и чак је предузео једно мисионарско

204
путовање по њиховим крајевима, мада није остварио битније резултате. Због тога се
примарно посветио Хотентотима за које је основао прибежиште у Бетелсдорпу. Да би
умањио дискриминацију афричког становништва, Вандеркемп се оженио Африканком,
као и још двојица његових колега, тако показавши људско достојанство Африканаца.
Нажалост, овај поступак је само изазвао непријатељство белих досељеника према
Вандеркемпу. Џон Филип (1775-1851), још један члан Лондонског мисионарског
удружења који је у Јужну Африку стигао 1820. године, такође се залагао за права
Африканаца, тврдећи да они ни у ком случају не би заостајали за белцима уколико би
им се пружиле исте прилике за образовање. Роберт Мофат (1795-1883) проповедао је у
Бечуани (данашња Боцвана) међу народом који је носио исти назив (Бечуани, данас
претежно Цвани). Након што је успешно савладао локални језик, Мофат је до 1857.
године завршио превод Библије. Својим радом и успешним конверзијама показао је
Европљанима да афрички народи могу сасвим нормално прихватити Јеванђеље, без
политичких притисака од стране Европљана. Мофатову славу успео је превазићи само
његов зет Дејвид Ливингстоун (1813-1873), истакнути мисионар и истраживач
јужноафричких и централноафричких крајева. Био је убеђен да ће христијанизација
поправити квалитет живота афричког човека, што је већ могао да види међу
јужноафричким обраћеним племенима. Највећа трагедија Африке, тј. трговина робљем,
коју су на западној обали држали белци а на источној Арапи, могла је, према
Ливингстоуновом мишљењу, бити прекинута само ако сами Африканци одлуче да
странцима понуде плодове сопственог рада а не заробљене непријатеље и припаднике
слабијих племена.
Хугенотски мисионар Франсоа Кујар (1834-1904), члан Паришког евангеличког
мисионарског удружења, проповедао је јужноафричком народу Басуто (или Сото), чији
је поглавица Мошеш (такође Мошвешве, око 1786-1870) постао поглавар британског
протектората Басутоланд (данашња држава Лесото) 1884. године. Он је био
пријатељски настројен према мисионарима, иако је сам остао у старој вери да би
одржао јединство свог народа. На крају је ипак поверовао и затражио крштење, али је
умро непосредно пре обреда 1870. године. Кујар је провео скоро две деценије у
Басутоланду, а затим је добио задатак да започне мисију у Замбезију, у народу Бароце.
У тзв. Бароцеланд је стигао 1884. године. Чињеница да је народ Бароце говорио веома
сличним језиком као народ Басуто била је олакшавајућа околност; међутим, краљ
Бароцеланда Леваника (1842-1916) није био једнако расположен за сарадњу као
Мошеш. Такође, његов народ није био толико цивилизован као народ Басуто. Став

205
према хришћанству генерално није био позитиван, па је Кујар морао бити веома
опрезан у вршењу мисије. Временом је Леваника спровео реформе које су ишле на руку
хришћанству, тако да се до Кујарове смрти могла предвидети светлија будућност
хришћанске вере у Бароцеланду. У Боцвани је истакнути хришћански владар био краљ
Кама III (око 1837-1923), познат и као Кама Добри или Кама Велики. Био је убеђени
хришћанин који је свесрдно подржавао мисије у свом народу.
Што се тиче источне Африке, англикански мисионар Јохан Лудвиг Крапф (1810-
1856) успешно је успоставио мисионарски центар у кенијском лучком граду Момбаси
1844. године. Године 1866. придружио му се Јоханес Ребман (1820-1876), са којим је
подузео неколико истраживачких и мисионарских путовања у унутрашњост
континента. На овим путовањима открили су планине Кенију и Килиманџаро, мада им
Европљани нису веровали да у том делу света могу постојати снегом прекривени
планински врхови. Крапф и Ребман нису успели да остваре значајније мисионарске
резултате, како због препрека које је стварао занзибарски султан, тако и због
непријатељства Арапа који су угрожавали локално становништво.
Црквено мисионарско друштво је први већи мисионарски подухват у источној
Африци спровело када је истраживач Хенри Мортон Стенли стигао у Уганду 1875.
године. Владар Буганде, краљевства на подручју Уганде, по имену Мутеса (1856-1884)
примио је мисионаре Црквеног мисионарског друштва 1877. године. Овај владар је,
међутим, био растрган између традиционалне религије, ислама и хришћанских
проповедника међу којима су, са доласком римокатоличких мисионара, настали сукоби.
Избио је и грађански рат који је завршен успоставом британског протектората и
поделом земље на протестантска и римокатоличка мисионарска поља. Мутесу је
наследио Мванга (1884-1888; 1889-1897) који је током своје владавине започео прогон
хришћана. Након овог искушења, хришћанство у Уганди је доживело препород.
Штавише, обраћени Африканци из Уганде су одлазили да мисионаре у околним
земљама.
Мадагаскар је био један од циљева Лондонског мисионарског удружења које је
послало мисионаре 1818. године. Дејвид Џоунс (1796-1841), једини преживели из
првобитне мисионарске групе, доспео је у престоницу Антананариво 1820. годинe и ту
се сусрео са краљем Радамом. Иако није био заинтересован за хришћанство, Радама је
желео да дође до свих плодова европске цивилизације који нису имали везе са
религијом и због тога је одлучио да подржи мисију, затраживши од Лондонског
мисионарског удружења мисионаре који би уједно били и добри уметници и занатлије.

206
Мисија је испрва постигла добре резултате. Међутим, краљица Ранавалона, Радамина
наследница, започела је 1835. године жестоко гоњење хришћана. Кризни период је
прошао тек краљичином смрћу 1861. године. Испоставило се да се велики број
хришћана скривао у шумама и, штавише, број обраћеника је био четири пута већи него
на почетку гоњења.
Римокатоличке мисије у Африци су замрле након Наполеонових ратова. Прва
обнова римокатоличке афричке мисије у 19. веку везује се за име француске монахиње
Ан-Мари Жавуе (1779-1851) која је 1805. године основала Конгрегацију сестара Светог
Јосифа Клинијског. Прву групу мисионарки послала је 1817. године на острво Реинион
у Индијском океану, у близини Мадагаскара. Другу групу је послала у Сенегал у
западној Африци 1819. године. Започете су мисије и основана два апостолска
викаријата за „две Гвинеје“ и Маурицијус. Први покушај мисије у Либерији је пропао.
Боље резултате остварила су мисионарска удружења настала са експлицитним циљем
христијанизације Африке, нпр. Мисионари Африке (познатији као бели оци), основани
1868. године, и беле сестре, основане 1869. године. Оснивач белих отаца био је
кардинал Шарл Лавижери (1825-1892), који је служио као архиепископ Алжира. Он је
био истакнут борац против институције ропства и инсистирао је да се све хришћанске
земље, на челу са папом, морају супротставити овој пракси. Захваљујући
Лавижеријевом утицају, године 1889. у Бриселу је одржана Конференција за укидање
трговине робљем. Међутим, Лавижеријева идеја да се у Африци оснује „милиција
Христова“ која би штитила мисионаре од пљачкаша и муслиманских фанатика никада
није остварена. Када је велика глад погодила Алжир, Лавижери је скупио око 1800
сирочади, одгојио их као хришћане и населио у посебним хришћанским енклавама. Ову
праксу су подражавали и други римокатолички мисионари у Африци. Премонстранти у
Конгу имали су крајем 19. века око 1600 сирочади у две колоније, језуити око 1000,
итд. Наравно, нису сва деца у овим колонијама била расположена да постану
обраћеници. Дешавали су се прекршаји због којих су мисионари понекад сурово
кажњавали ову децу, што је изазивало протесте у Европи. Један наводно успешан
мисионарски метод, повезан са овим колонијама, настао је из потребе да се сирочад не
одвоје у потпуности од живота својих паганских сународника. Реч је о тзв. ferme-
chapelle (ферм шапел) систему, који је подразумевао да се група Африканаца из
хришћанских колонија пошаље код катихете у близини паганских насеља. Ту би се
бавили земљорадњом и разним другим пословима и временом основали насеље које би
вршило позитиван утицај на оближња паганска села. Мисија коју би вршили клирици

207
афричког порекла још увек није била остварива, како су сматрали европски
римокатолици; тај пројекат ће бити започет тек након Другог светског рата.
Лавижеријеви бели оци су испрва настојали да продру у унутрашњост Сахаре.
Међутим, након открића Буганде, Лавижери је сматрао да његови мисионари треба да
оснују мисију у тој земљи и да истовремено прошире француски политички утицај.
Англиканци су безуспешно покушавали да убеде Лавижерија да не започиње мисију у
земљи у којој су већ радили англиканци. Испрва су англикански и римокатолички
мисионари у Буганди били у пријатељским односима, али су се касније јавила
непријатељства која су довела до рата између англиканских и римокатоличких
поглавица. По успостави мира, земља је подељена на римокатолички и англикански
део. Римокатоличка мисија је била изузетно успешна; до 1962. године је више од пола
хришћана у Уганди исповедало римокатолицизам. Друга група белих отаца запутила се
у Тангањику, земљу која је 1964. године преименована у Танзанију. Ту су
римокатолички мисионари имали велике проблеме са занзибарским султаном и
арапским трговцима робљем. Римокатолички мисионари су дошли и у Кенију и Њасу.
На југу Африке римокатолици нису имали изгледе за већи успех. Бури и
Британци, будући претежно протестанти, нису били расположени да толеришу
римокатоличку пропаганду. Једино су у Басутоланду добро дочекани 1862. године, с
обзиром да је поглавица Мошеш био благонаклон према свим проповедницима
хришћанства. У португалским колонијама Анголи и Мозамбику, међутим,
Римокатоличка црква је била привилегована. Мисију су подржавале државне власти и
школство је било у потпуности у црквеним рукама, мада се вера наизглед није дубоко
укоренила међу бројним обраћеницима.
У подручјима западне Африке римокатолици су, као и протестанти, били
суочени са климатским условима који су често били погубни за белце. Године 1858. је
Мелкиор де Марјон Брезијак (1813-1859), оснивач Лионског удружења афричких
мисија, стигао у Сијера Леоне са четири пратиоца, али су сви убрзо умрли од жуте
грознице. Мисија је обновљена 1861. године, са одличним успехом у народу Ибо у
источној Нигерији. Добри резултати су остварени и у Камеруну који је тада био под
немачком управом. Највећи успех је, међутим, остварен у Конгу. Белгијски краљ
Леополд II (1835-1909), који је владао Конгом као личним поседом од 1885. до 1908.
године, био је заинтересован за римокатоличку мисију коју би предводили Белгијанци.
Најпре су у Конго стигли бели оци, што Леополда није одушевило све док му кардинал
Лавижери није обећао да ће регрутовати и белгијске мисионаре. Године 1888. у Конго

208
су из Белгије стигли мисионари који су припадали Конгрегацији безгрешног срца
Маријиног, а 1891. су стигли и белгијски језуити. Посвећена је велика пажња
христијанизацији Конга, с обзиром да је ова веома богата држава сматрана будућим
центром хришћанског утицаја у целој Африци. Испрва је мисија текла споро, да би
након Првог светског рата око четвртине становништва Конга похрлило у
Римокатоличку цркву.
Данас се афричко хришћанство све више креће ка потпуној независности од
европских мисионара. Иако је тај тренд започет још на преласку из 19. у 20. век, он је
нарочито појачан након колонијалног периода и оснивања самосталних афричких
цркава. У жељи да хришћанство, које су примили од белаца, учине истински афричким,
хришћани са овог континента су се у бројним аспектима вратили својим
традиционалним вредностима и настојали да их колико-толико христијанизују. Тако је,
нпр. у Африци изузетно снажан покрет за одржавање полигамије као традиционално
афричког модела породице. У самосталним деноминацијама неретко су присутни
елементи традиционалне афричке религије, нпр. религиозна исцељења и, што је
нарочито битно, поштовање предака. У старој афричкој религиозности, преци су
служили као посреднички духови (или божанства) између људи и трансцендентног
врхунског бића, тј. Бога. У хришћанству су преци постали посредници између Христа и
људи, а Христос је доживљен као духовни Предак свих Африканаца, у којем се
припадници свих племена и народа могу срести и тако превазићи све разлике. Наравно,
ове афричке иновације нису увек добро оцењене у европским хришћанским центрима.
Без обзира на то, афричко хришћанство наставља да се самостално развија и постаје
изузетно важно у глобалном хришћанству. Према подацима из 2018. године, у Африци
живи преко 630 милиона хришћана, што значи да овај континент има највећу
хришћанску популацију (на другом месту је Латинска Америка са 601 милион и на
трећем Европа са 571 милион хришћана).
У потсахарској Африци православље се појавило почетком 20. века, и то у вези
са тзв. Афричком православном црквом, неканонском организацијом коју су 1921.
године у САД основали црни епископалци под Џорџом Мегвајером (1866-1934).
Преговори са руским православцима, који би водили до признања ове црквене
организације, нису били успешни. Нешто касније, 1924. године, у Африци је Данијел
Вилијам Александер (1883-1970), који је прошао кроз неколико хришћанских
деноминација, ступио у контакт са Мегвајером и 1927. године је у Бостону хиротонисан
у чин епископа. Он је једно време био духовни вођа групе црних методиста који су

209
били разочарани у западне мисионаре и њихову расистичку политику. Током 1930-их
година Александер је установио богословску школу у источној Африци и ступио у
контакт са Александријском патријаршијом која је његов покрет признала као канонски
1946. године. Након изузетно тешког периода током којег су афричке државе стицале
независност од европских колонијалнх сила, кенијски политичар Ђомо Кењата
спријатељио се са кипарским архиепископом Макаријем, а резултат тога је била
успостава нове богословске школе у Најробију у Кенији. Ова богословија је почела са
радом 1982. године. Нешто раније, александријски патријарх је поставио митрополита у
Дар ес Салам под чијом су се јурисдикцијом нашли православни у источној Африци.
Као и међу другим хришћанским деноминацијама, и међу афричким православцима су
били приметни шизматички покрети, настали због незадовољства страним клиром.

210