Prirodno, normalno, ispravno

Jovan Babić
Filozofski fakultet, Beograd

U konstituciji našeg odnosa prema stvarnosti jedna od najvažnijih stvari jeste preciznost pojmova koje
koristimo. To je posebno važno kada je u pitanju onaj kvalitet tog odnosa koji se ispoljava u efikasnosti
pristupanja stvarnosti, bez obzira na to šta je razlog i cilj tog pristupanja. To se savršeno jasno vidi u
artikulaciji znanja, posebno u nauci i njenoj primeni, tehnologiji (danas posebno vidljivo u sve većem
zahtevu za tekućom tačnošću i preciznošću u korišćenju kompjuterske tehnologije: svaka, pa i najmanja,
greška sve više postaje praktična prepreka i potencijalno veliki problem u realizaciji postupaka koje
vršimo).
U moralu nije drugačije, naprotiv – tu je preciznost pojmova od ključne važnosti. To je tako zato
što je moral veoma precizan, iako se često uzima da je moral polje proizvoljnosti. (Delom i zato što naš
život i inače sve više postaje polje proizvoljnosti – ovo je posebno vidljivo u običajima, politici, pravu,
ekonomiji, ili religiji: sve je nestabilno, pa se i moral uzima kao mera koja je nestabilna i koja može da se
po volji i koliko god je to potrebno plastično razvlači).
U tom smislu pojava i burni razvoj primenjene etike, iako nastao upravo iz potrebe da se naša
moralna evaluacija sve razuđenijeg sveta uredi što preciznije, da se život i celokupna stvarnost što
detaljnije normira i reguliše, da se naša sloboda što temeljnije iskontroliše, pokazuje, ali i proizvodi
probleme koji su jednako konceputalni koliko i praktički. Kao da se i u vrednostima, uključujući moralne,
ugledamo na onu preciznost koja sve više postaje uslov efikasnosti u primeni empirijskog i naučnog
znanja. Po mom mišljenju ovo je samo jedan, i to manji i manje značajan, od izvorâ sve intenzivnije i sve
sitničavije kontrole svega što radimo, uz istovremenu sve prisutniju permisivnost koja, uprkos kontroli,
propušta sve više onog za šta nismo sigurni da li je zaista moralno ispravno. Drugi, mnogo značajniji,
izvor svakako jeste sve agresivnije podvođenje života pod načelo univerzalne samerljivosti koja implicira
da sve ima svoju izračunljivu cenu, odnosno da nema apsolutnih i nemerljivih vrednosti. Treći, možda još
važniji od tih izvora jeste sve prisutnije manihejstvo koje nameće crno belu sliku sveta u kojoj nema
prostora između krajnosti dobra i zla: dobro i zlo su jasno razdvojeni, ne mešaju se, i nema onoga između
- što znači da nema, ili nema potrebe da ima, dilema, oklevanja, žaljenja i kajanja. Konačno, u intimnoj
vezi sa svim ovim imamo naturalizaciju morala, u sklopu pokušaja scijentističkog objašnjenja svih
vrednosti, kao i agresivnu moralizaciju prirode, koja se izražava u implicitnoj ali opšteprihvaćenoj


Izlaganje na skupu Ljudi govore 5. decembra 2016. Objavljeno u knjizi Šta bi sa socijalnom psihijatrijom,
priredio Branko Ćorić, Društvo psihoanalitičkih psihoterapeuta Srbije, Beograd 2017, str. 15-23.
pretpostavci da su sve vrednosti u konačnici moralne i da zapravo i nema van-moralnih, moralno
neutralnih, vrednosti.
Možemo ovde zanemariti prividno sholastičku ali suštinski nikako nevažnu pojmovnu zbrku oko
pojma „primena“: Šta je primenjeno u primenjenoj etici – ako je „etika“ već primenjena, na svoj predmet
primene, moral, koji je, moral, ona stvarnost koja je predmet istraživanja etike kao teorije, a „moral“ opet,
kao specifični vrednosni kriterijum, već primenjen na svoj predmet, naše postupke i prakse za koje se
mora poneti odgovornost? Ali je svakako simptom manihejstva to da se gubi sama distinkcija između
morala, jednog veoma specifičnog i zahtevnog vrednosnog kriterijuma naših postupaka, i etike, filozofske
teorije koja se moralom bavi kao svojim predmetom izučavanja,: u svojevrsnoj naturalističkoj grešci
teorija i praksa kao da se potpuno izjednačuju a moralno rezonovanje ustupa pred utilitarističkom
kalkulacijom: odlučivanje se povlači pred zaključivanjem, izračunavanjem, za koje sloboda, kao moć da
se odluči drugačije, postaje ne nepotrebna i suvišna nego neprikladna i remetilačka.
Moja analiza razlike između prirodnog, normalnog i ispravnog, koja mi je naslovom stavljena u
zadatak, pripada otuda u oblast onoga što ću nazvati “drugom normativnom pretpostavkom”, onom koja
se odnosi na očigledni deficit pojmovne preciznosti u instrumentima naše analize najvažnijih pitanja
našeg života i našeg sveta. Teza će biti da u prirodi, a onda ni u celom svetu, nema ničega neprirodnog i
da sve što se dešava (a da bi postojalo mora da se desi) ima svoj uzrok koji ga prirodno determiniše,
potpuno nezavisno od toga šta su razlozi za to dešavanje. U svetu, naravno, pored prirode postoji i
sloboda, i onaj deo sveta koji je zasnovan na slobodi - i koga ne bi bilo da nema slobode - ali bez obzira
na to kada dođemo do toga da govorimo o tome šta je stvarno a šta nije stvarno, pa čak i kada su pitanju
samo mogućnosti (da nešto zaista može da postane stvarno) moramo reći da je sve što je stvarno, što
postoji, u doslovnom smislu prirodno, i da u celom svetu ne postoji ništa neprirodno. Ali kada je u pitanju
termin normalno onda se stvar komplikuje, jer “normalno” ima različita značenja, iako sva ona ukazuju
da je normalnost na kraju jedna konvencija, više ili, ponekad, manje racionalna i korisna, i da ono što je
na nekom mestu ili u nekom trenutku normalno na nekom drugom mestu ili u nekom drugom trenutku
može biti ili postati nenormalno (kao i obrnuto). Na kraju, pokušaću da pokažem da se svojstvo postupaka
i praksi koje se označavaju terminima ispravno i neispravno u principu ne samo može odrediti
jednoznačno i precizno već i da se radi o svojstvu koje je nužna karakteristika svega što činimo.
Dalekosežnost ove teze je ogromna - ona kaže da mnogo toga što je prirodno ne treba da postoji, ako je to
postojanje rezultat rđave odluke (zasnovane na slobodi da se učini da bude drugačije nego što bi inače
bilo), ali takođe i da mnogo od onoga što se dopušta, ili vrednuje pozitivno, zato što se prihvata kao
normalno ne treba da se dopušta ili tako vrednuje (kao i obrnuto, mnogo od onog što se ne dopušta zato
što se smatra nenormalnim ne treba da se sprečava) - zato što moralna ispravnost koja se kači, švercuje,
uz odredbu "normalan" nije takva kakvom se predstavlja nego je drugačija.
 ***
U pokušaju da, tokom mnogo godina, istražim specifičnosti primenjene etike, koja postaje jedno
beskrajno polje sve više specifikovanih i sve više divertegentnih normativnih domena, iznašao sam da u
celini svih tih domena imamo nekoliko pitanja koja se provlače kroz sve njih. Postepeno, iskristalisalo mi
se da u celom polju primenjene etike, negde više negde manje, imamo posla sa nekoliko, nazvao bi ih
tako, normativnih pretpostavki, koje moramo da imamo u vidu kada se bavimo moralnom evaluacijom
različitih tipova ljudskih praksi. Tri takve pretpostavke, međusobno značajno različite kao što ćemo
videti, imaju direktnu važnost za kvalitet tog posla. To su sledeće tri normativne pretpostavke sa kojima
se suočavamo u praktično svim relevantnim oblastima života u kojima se pojaljuju moralni problemi i
koje sam označio na sledeći način:
1. Univerzalnost važenja razloga
2. Nekompletnost, deficit, pojmovne mreže
3. Primat fakticiteta

1. Prva od ove tri normativne pretpostavke - univerzalnost važenja razloga - izgleda jednostavna
– da isti ili slični razlozi u istim ili sličnim situacijama funkcionišu isto ili slično. Ali kada se pogleda
konkretnije vidi se više, mnogo više. Pre svega, razlozi su u osnovi postupaka, oni su ono što postupke
razlikuje od pukih događaja. Događaji nastaju iz uzroka koji po prirodnoj uzročnosti proizvode nužno
svoje posledice – i ova shema je uslov objašnjivosti pojava u svetu i moguće praktičke primene ove
objašnjivosti na predviđanje ili iznalaženje sredstava za realizaciju postavljenih ciljeva. Uzroci normaliter
nisu razlozi (osim kada razlozi postanu uzroci, što je za određenje delatnosti, ali ne i samog prirodnog
događanja, posebno važna stvar). Međutim, za razliku od (pukih) događaja postupci, bilo pojedinačni
postupci bilo njihovi agregati, prakse, politike, uspostavljena očekivanja, norme, pravila, ustanove, itd.,
svi do poslednjeg su zasnovani na razlozima, i sve što se čini, što bilo ko bilo kada čini, ima svoj razlog,
dovoljan da se neka zamisao pretvori u potencijalnu svrhu, tj. u želju, i postavi kao stvarni cilj, u odluci.
To znači da je svaki postupak prima facie opravdan, opravdan je onim razlogom koji ga je učinio
stvarnošću, i na osnovu koga se on realizuje. Jer da nema nekog razloga, onda ne bi moglo biti ni želje,
niti namere i odluke da se nešto uradi (da se neki potencijalni cilj prevede u aktualni cilj, da se postavi i
pokuša ostvariti), pa ne bi bilo ni postupka niti realizacije onoga što je njegova svrha.
Ima međutim puno želja, i još više zamisli, koji nikada ne postanu predmet pokušaja realizacije,
zato što razlozi za tu realizaciju nisu dovoljno jaki da proizvedu odluku da se predmet tih želja ili zamisli
zaista i ostvari. Ali oni razlozi koji imaju dovoljno jaku motivacionu razložnu snagu – snagu da se razlog,
primenom one moći koju imamo u slobodi, postavi u ulogu uzroka i tako ovo postavljanje postane jedno
od sredstava, (pra)početno sredstvo za realizaciju postavljenog cilja (za njegovu realizaciju potrebna su i
druga, sasvim materijalna, sredstva) - ti razlozi će voditi postavljanju cilja i potencijalno do njegove
realizacije (kroz primenu onih sredstava koja su potrebna da bi se taj cilj realizovao: cilj treba da postane
prirodna posledica upotrebe svih tih sredstava, kao uzrokâ koji vode tom tom cilju kao svojoj posledici).
Možemo reći da je to opšta odredba delanja kao takvog: postavljanje ciljeva i pokušavanje da se oni
ostvare. To je istovremeno ultraminimalna definicija života: život je aktivnost postavljanja ciljeva i
pokušaja njihove realizacije. Sloboda, koja stoji u osnovi te delatnosti, delatnosti koju zovemo život, jeste
moć ili kapacitet da se to čini, moć da se postavljaju ciljevi i pokušaju realizovati. U tom smislu svi su
postupci zasnovani na razlozima, i svi su zato prima facie opravdani.
Naravno, nisu svi postupci stvarno i konačno opravdani. Na kraju neki će se pokazati kao
neopravdani. Ali to se može reći tek nakon što se ocene nekim kriterijem ocenjivanja na osnovu koga se
oni ispostave kao neopravdani. Pre toga, a pogotovo na početku (u zamišljanju i želji), to nije tako. To
znači da neki razlozi na kojima se uspostavljaju neke želje, koliko god da jesu razlozi, nisu legitimni
razlozi (pa onda ni te želje nisu legitimne, kada je u pitanju njihova realizacija, iako mi ne možemo biti
odgovorni za samo pojavljivanje želja jer one dolaze bez pitanja). Takvi postupci moraju da se zabrane,
ne zato što za njih nije bilo nikakvog razloga, nego zato što postoje drugi, jači i bolji razlozi, protiv njih.
Jedna veoma važna implikacija iz ovoga jeste načelna asimetrija između zabrane da se nešto uradi i
dozvole da se nešto uradi. Ta asimetrija je uslov vrednosne neutralnosti činjenica, i ona može plastično,
zorno i očigledno da se izloži kroz opoziciju dva iskaza koji su logički simetrični ali od kojih je samo
jedan normativno validan a drugi nije. To su sledeća dva iskaza:

1. Ništa ne treba da se zabrani – osim onoga što, na osnovu dovoljno dobrih (jakih) razloga
mora/treba da se zabrani.
2. Ništa ne treba da se dozvoli – osim onog što, na osnovu dovoljno dobrih (jakih) razloga
mora/treba da se dozvoli.

To zapravo znači da uopšte nema smisla govoriti o (potpuno) bezrazložnom delanju: ako bi zaista
bilo tako, ako za neki postupak ne bi bilo razloga, to ne bi bio postupak već događaj, ne bi bilo osnova za
pripisivanje odgovornosi za taj postupak (bilo kome) i sve bi bilo samo prirodno. U prirodi nema ničega
nerazumnog – sve u prirodi je objašnjivo uzročno: uzroci proizvode svoje posledice, te posledice slede iz
svojih uzroka nužno i nema mogućnosti da se uopšte govori o razlozima, pa ni o dobru ili zlu: priroda je
slepa za vrednosti. To je tako zato što je priroda totalno uređena, u njoj nema haosa, i sve što se dešava je
prirodno, ma koliko u nekom smislu možda bilo rđavo ili, nama, nepoželjno. Na ovo ćemo se ubrzo
vratiti, sa zaključkom da termin “prirodno” zapravo nema nikakvu praktičku relevanciju: sve što postoji je
prirodno, i događaji i stvari i postupci i prakse i politike – pa bilo da je to “normalno” ili da nije, bilo da
je (za nekoga) dobro ili da nije, bilo da je moralno ispravno ili da nije.
Dakle, za razliku od pukih događaja koji su zasnovani na svojim uzrocima koji nužno (slepo)
daju svoje posledice svi postupci su zasnovani na razlozima. Postupci se ne dešavaju po prirodnoj
nužnosti niti slučajno, već na osnovu cilja koji je delatnik svojom odlukom postavio kao razlog svog
delanja. Pošto je funkcija razloga da daju opravdanje to povlači da su svi postupci, i njihovi derivati
(prakse, politike, strategije, sistemi uspostavljenih očekivanja, ustanove) prima facie opravdani ukoliko
ne postoje neki još jači razlozi koji ih čine neopravdanim. Ovo povlači asimetriju između dozvole i
zabrane, dajući dozvoli načelni primat, i zahteva da svaka zabrana mora da se opravda. Dozvoljeno je sve
što nije, na osnovu dovoljno jakih razloga zabranjeno. Obrnuto nije slučaj, da je zabranjeno sve što nije
dozvoljeno. Ova normativna pretpostavka čuva pretpostavku slobode u svemu što je delanje (a ne puko
dešavanje) i tako omogućava pripisivost odgovornosti za ono što se čini.

3. Treća normativna pretpostavka (drugu ćemo detaljnije obraditi nakon što kratko pogledamo
treću) – primat fakticiteta – se odnosi na to da nijedna teorija, ma koliko bila precizna i tačna ne daje
kompletnu deskripciju a još manje kompletno objašnjenje onoga što se događa. To odražava istovremeno
dva aspekta naše epistemološke pozicije u svetu: pogrešivost ali i nedovršenost znanja u onom domenu u
kome smo, na osnovu uverljivih razloga došli do nekog saznanja. Stvarnost je ili suviše složena da bismo
je ikada do kraja opisali i objasnili, ili je naprosto, barem jednim svojim delom, možda prosto nedostupna
našim epistemološkim instrumentima.
Ova normativna pretpostavka se ispoljava u potrebi da se neki postupak koji je izuzetak
objašnjava drugačije od tog istog postupka ako bi bio praksa, i vidi se u razlikama između jednostavnog i
složenog, homolognog i heterolognog, ovog ovde i onog tamo, onog što se vidi i onog što se ne vidi itd.,
i, naročito, u razlici kod opravdavanja promene i opravdanja nekog već uspostavljeng stanja (promena vs.
status quo ante).
Iako naše teorije uveliko određuju doseg i tako domen ono što nam je dostupno, činjenice imaju
primat u odnosu na svaku teoriju; iako je to svakako razlog za određeni epistemološki očaj mora se
prihvatiti da je stvarnost beskrajno složena i da je ova složenost u direktnoj diskrepanciji sa jednim od
ciljeva teorije – da učine svet dostupnim tako što će ga pojednostaviti. To povlači da će pre ili kasnije, ali
možda u veoma nezgodnom trenutku, neka činjenica “ispasti” iz domena koji je dostupan “nadležnoj”
teoriji i da ćemo se suočiti sa tim da nešto ne možemo objasniti, a onda, ako je u pitanju postupak ili
praksa, niti biti sigurni u to da li je taj postupak ili praksa opravdan, osim po cenu nasilnog uprošćavanja,
uz rizik da se u tom uprošćavanju izgubi upravo ono što je tu relevantno. Svaka teorija i svaki argument
može da se pokaže nedovoljnim za objašnjenje ili opravdanje (čak i ako imamo sva potrebna objašnjenja
to još uvek ne garantuje da je ispunjen uslov poštovanja svačijeg integriteta u procesu konačnog
odlučivanja). Prosti slučajevi se veoma razlikuju od složenih slučajeva za koje su mogući izuzeci sa
posebnim shemama opravdanja. Konačno, nove vrste ciljeva zahtevaju pažljivu analizu svih relevatnih
(novih i starih) faktora za konačnu evaluaciju.
Pored napretka u akumulaciji znanja uporedo deluje process uprošćavanja prisutan u
konstituisanju običaja i etabliranih očekivanja koji može da deluje i kao efikasan instrument zaboravljanja
nekih od ranije percipiranih vrednosti. Kolektivno odlučivanje može da potisne samu potrebu za
opravdavanjem, zamenjujući opravdanje nekom formom očiglednosti. Žurba, nestrpljenje, neodoljiva
privlačnost, sve to može da zapreči put do adekvatnog objašnjenja ili opravdanja. Promene proizvode
razlike koje se akumulišu i ma koliko bile male mogu da u velikom broju ponavljanja proizvedu socijalne
učinke koji ne vode u preciziranje i izoštravanje objašnjavalačkih i opravdalačkih shema već naprotiv
zamrzavaju postojeće predrasude. Konačni učinak je nepotrebna sporost ili odlaganje u procesu dolaženja
do ispravnih odluka, kako na individualnom tako i na kolektivnom planu. Tako deluju predrasude. Cele
generacije bivaju žrtvovane sporosti u odmrzavanju od pogrešnih, a ponekad lako otklonjivih, verovanja.
I zato je stalno potrebno imati na umu da je stvarnost veća i, ako tako može da se kaže, istinitija od svake
teorije. Ona, stvarnost, ima konačni primat.

2. Dok su prva i treća normativna pretpostavka relativno jednostavne i dobro omeđene dotle je
druga normativna pretpostavka (deficit pojmovne mreže) sastavljena iz različitih sastojaka što ovoj
normativnoj pretpostavki daje privid nekoherentnosti i razlivenosti.
U objašnjenju, opravdavanju i vrednovanju onoga što se čini često se suočavamo sa oskudicom ili
direktnim nedostatkom pojmova i pojmovnih distinkcija potrebnih da se opišu, objasne, obrazlože i
evaluiraju naročito novi postupci i nove prakse, posebno kada su ti postupci ili prakse složene i
komplikovane. Ako je potreba za delanjem hitna ili neodoljiva to dovodi do delanja bez adekvatnog
obrazloženja što uvodi u rizik moralno neopravdanog delanja koje bi se, kada bi takvo obrazloženje bilo
dostupno, moglo izbeći.
Nove vrste postupaka se često označavaju starim imenima, za nove prakse se koriste stara pravila,
analogije ne dosežu do suštine onoga što je potencijalno problematično, sličnosti skrivaju relevantne
razlike, i tako dalje. Razvojem nauke i sve većom razuđenošću činjeničkog znanja pojavljuju se
mogućnosti koje su ranije bile samo u domenu želja ili mašte. Ako su te mogućnosti privlačne, a pri tom
priuštive (a postaće priuštive kada postanu dovoljno bezbedne i dovoljno jeftine) može se desiti da
neodoljivost odluke nadvlada potrebu za opravdanjem tako što će se opravdanje nekog postupka kao
izuzetka protegnuti na opravdanje tog istog postupka kao opšte prakse, i da se potpuno pobrka ono što je
moguće i ono što je opravdano. Pojmovna neodređenost i nejasnost i terminološki deficit koji je prati će
otežati lučenje ispravnog i neispravnog, dajući privid opravdanja za postupke i prakse koji su u konačnoj
moralnoj analizi zapravo neispravni.
Kod potpuno novih vrsta postupaka i novih praksi, gde se suočavamo sa nedostatkom termina za
imenovanje onog što je u tim novim postupcima suštinsko relevantno, to ne samo da otvara prostor za
različite zloupotrebe već i otežava ili onemogućava konačno vrednovanje. Mogu postati ugroženi važni i
osnovni pojmovi. Na primer, pojam “majka” je zamagljen mogućnošću iznajmljivanja materice (što je
postupak donekle sličan dojenju tuđeg deteta) i istovremeno važećom (pravnom) definicijom majke kao
“žene koja je rodila”: to otežava utvrđivanje činjenice mogućnosti rađanja tuđeg deteta (pored još uvek
prisutne pojmovne konfuzije između surogacije strictu senso i začinjanja sa namerom davanja budućeg
deteta na adopciju, možda ocu tog deteta i njegovoj zakonskoj supruzi). Bilo je je potrebno suočavanje sa
dobro definisanim činjenicama da se ustanovi da majka nije, tj. ne mora biti, “žena koja je rodila”, već da
je moguće da “normalno” značenje te reči bude drugačije, npr. da je to žena iz čije jajne ćelije nastaje
novi život. Šta će se uzeti za “normalno” zavisiće naravno od društvene odluke, ali ta odluka će tokom
vremena, u kome znanje raste zahvaljujući razvoju nauke i na njoj zasnovane tehnologije, morati da izdrži
suočavanje sa uklapanjem u celinu sistema činjenica, koje su sve prirodne ali su neke od njih ispravnije
(ili jedine ispravne) nezavisno od toga koliko dugo su neke druge činjenice uzimane za “normalne”. Kod
potpuno novih pojava, kao što su nuklearna energija, kloniranje ili internet, pojmovni deficit je još
izraženiji (na primer upotreba termina “virus” za destrukivne elektronske programe na internetu). Ova
pojava predstavlja važnu stavku u vrednovanju važnih delova naše stvarnosti i, kao takvu, treba je tretirati
kao jednu normativnu pretpostavku u evaluaciji mnogih postupaka.
Nije samo puki pojmovni deficit (nedostatak pojmova i pojmovnih distinkcija) ono što je tu
problem već je to takođe i neprecizno i, jednako često, pogrešno i netačno korišćenje mnogih, među njima
i najvažnijih, pojmova i reči. Pogrešno korišćenje termina će dovesti ne samo do nesporazuma nego i do
pogrešnih evaluacija, pogrešnih postupaka, i tako proizvesti razne vrste štete i nepravde. Nekonsistentnost
u suđenju i postupanju često proizlazi iz nekonsistentnosti pojmova koji se koriste u evaluaciji ili
odlučivanju, a neodređenost ili direktna nejasnost pojmova i nepreciznost pojmovnih distinkcija unosi
konfuziju i neodređenost, nekompletnost, nedovršenost, i konačno netačnost u objašnjenja pojava koje
pokušavamo da shvatimo i objasnimo.
U principu sve što postoji trebalo bi da se imenuje, što znači da sve što je različito treba da ima
različito ime. Da bi to bilo moguće trebalo bi da za sve različite pojave imamo različita imena, različite
reči, što bi značilo da, pošto je stvarnost beskrajno složena, i jezik treba da bude takav. Ali on, prvo, nije
takav niti može biti, i drugo, mi u našem pristupu stvarnosti idemo više za sličnostima nego za razlikama
– bez obzira na to što je utvrđivanje razlika epistemološki jače i konkluzivnije od utvrđivanja sličnosti.
Klasifikacije i deskripcije zavise od pojma vrste, i njenih derivata, pojma koji podrazumeva podvođenje u
okvir neke epistemološke sheme u kojoj se, ili u okviru koje se, za razlike uzimaju da ili ne postoje ili da
nisu relevantne.
Ovo postaje posebno je važno kada se mogućnosti delanja ukrste sa nepreciznošću pojmova
kojima se označavaju činjenice, kao što se vidi iz gornjeg primera definicije "majke", zapravo kada god se
pojavi diskrepancija između stare upotrebe reči i pojmovâ i mogućnosti nove vrste postupaka ili praksi
koje stara značenja ne detektuju. Tj. kada postane moguće da se uradi nešto za šta se, na osnovu starih
značenja reči, ne zna šta je, ili ne zna šta je tačno. Tada će se pojaviti pitanje da li je to što može da se
uradi dobro ili nije, da li je "normalno", i da li je ispravno (iako je, naravno, prirodno). Savremena nauka
je proizvela tehnologiju, sistem primenjenog znanja, koji omogućava da se uradi mnogo više nego što se
ikada moglo. To jasno pokazuje sledeći primer.
Nedavno, u ovoj tekućoj deceniji, desilo se navodno u Americi da je jedan bogati bračni par
gluvonemih poželeo da i njihovo dete bude takođe gluvonemo. Oni su bili zadovoljni svojim životom,
uspešni u onome što preduzimaju, i šta bi bilo prirodnije od toga da požele da njihovo dete bude slično
njima i da sa njima deli njihovu kulturu, koja se razlikuje od kulture onih koji nisu gluvonemi, tzv.
“normalnih” ljudi. Iskrenost i intenzitet njihove želje je, naizgled, pored priuštivosti ono jedino što još
treba da se računa. Zahvaljujući napretku nauke koja je to omogućila obratili su se jednoj klinici i
aranžirali da njihovo dete bude zaista njihovo u punom smislu te reči, da i ono, kao i oni, bude
gluvonemo. Klinika je mogla da im to priušti jer je raspolagala naprednom tehnologijom zasnovanom na
postignutim naučnim rezultatima koji omogućavaju da se uradi nešto što ranije nije bilo moguće. Kada su
ponosno objavili svetu svoj uspeh bili su zaprepašćeni reakcijom osude koja je usledila. Oni su nešto
želeli, nauka im je to omogućila (i tako proširila domen njihove slobode) ali se u osudama koje su usledile
uzimalo da je to što su oni uradili, iako moguće, ipak nešto što nije trebalo uraditi. U tim osudama se
podrazumevalo da postoji razlika između neke obične razlike, sa jedne strane, i defekta ili nedostatka, sa
druge strane, ma koliko defektnost inače nije razlog za bilo kakvu ljudsku diskriminaciju. A oni su
podrazumevali da je defekt samo jedna obična razlika, kao i svaka druga.
Nema tu ničega neprirodnog, ali se može postaviti pitanje normalnosti a mora postaviti pitanje
ispravnosti. Razlog i za jedno i za drugo je, da kažemo, metafizički, a onda, sledstveno, i epistemološki
(iako može izgledati da je redosled obrnut): ono sa čim se ovde ima posla jeste nova vrsta stvarnosti. U
principu ona ne može biti "normalna", jer još nije normirana, nije mogla biti prihvaćena kao
opšteprihvaćena i tako društveno legitimisana praksa. A da li je ispravna ili nije to zavisi od toga šta kaže
rezultat primene moralnog kriterijuma, što ne može da se kaže unapred (tako će, na primer, moralna
analiza surogacije materice pokazati da tu nema ničega prima facie moralnog spornog, za razliku od
moralno veoma sumnjivih postupaka donacije genetskog materijala, spreme i jajnih ćelija, koji zahtevaju
onu vrstu obrazloženja kakva se daju za izuzetke ali ne i za prakse). 1
U slučaju gluvonemog deteta se radi o razaranju jedne važne distinkcije koja je u osnovi našeg
sveta, zapravo o negiranju postojanja jedne strane te distinkcije: namerna proizvodnja gluvonemog deteta
podrazumeva razaranje razlike između (obične) razlike i defekta, ili bar radikalno redefinisanje pojma
defekta tako da ono za šta se normaliter uzimalo da je defekt sada više to nije. Pojam normalnosti mora
da se promeni ako namerna proizvodnja gluvoneme dece treba da bude prihvatljiva. Gluvonemost tada
postaje kandidat za manjinsku odredbu, kao što su ostale "normalne" odredbe "manjina": "biti neke rase",
ili "biti muškarac", ili "biti žena" (ovde pojam "manjina" referiše na "deo celine"). Ili je to svojstvo bez
ikakve relevancije, kao tolika druga svojstva (boja očiju, visina, težina itd.), što gluvonemost i treba da
bude (ali, prema važećem pojmu normalnosti, samo ako nije namerno proizvedena - kao i bar neka od tih
drugih pomenutih svojstava, npr. visina, npr. - preko granice normalnosti). Iako ono što se opisuje pod
"defekt" (ovde gluvonemost) ima svoj prirodni opis koji ga razlikuje od onoga što nije defekt, ipak sam
defekt nije prirodno svojstvo: defekt je nešto sasvim prirodno, kao i njegova suprotnost, u njemu nema
ničega neprirodnog, on nije nimalo manje prirodan od nečega što nije defekt. .
Treba obratiti pažnju da ovo razaranje nije nikakvo prirodno razaranje, već naše tumačenje o
tome šta je normalno i šta je, u pretenziji, ispravno. Tako da u domen opisa pojma "nenormalno" ne
možemo, kao sastojak, prošvercovati pojam "neprirodno": da je nešto nenormalno zato što je neprirodno.
Normalno je stvar konvencije ili predrasude: ono što je prihvaćeno kao nesporno (npr. da
muškarci mogu a žene ne mogu da se pojavljuju javno gologrudi, ili da Crnci ne mogu da sede u
prednjem delu autobusa što je bila norma pre manje od sto godina u Americi) – nema dobrih razloga, ili
nema nikakvih (izrazivih) razloga za to, ali to važi zato što je prihvaćeno da važi. Možda je nekada
postojao neki razlog za prihvatanje, ali ono što se uzima za normalno po pravilu ne dovodi se u pitanje i
ne podleže (više) nikakvoj proveri, već se uzima za očigledno. Svrha očiglednosti je upravo u tome da se
ne dovodi u pitanje. Očiglednost ovde zamenjuje nužnost u onome što je sfera prirodnog (dok je kod
ispravnog to posebna normativna nužnost: univerzalnost).
U tom smislu značenje onog što je normalno se menja tokom vremena, posebno u skladu sa
promenama u senzibilitetu koji prevladava prema nekom pitanju. Npr. konkretno značenje pojma
“surovo” se radikalno razlikuje u različitim vremenima i na različitim mestima. Ono što je isto u svim tim
slučajevima jeste da se terminom “surovo” označava nešto što kardinalno ponižava žrtvu na koju se
primenjuje nešto što je surovo kao i da taj osećaj poniženja razumeju i njegovo značenje prihvataju i svi
drugi, ili bar većina. Što povlači da sa menjanjem senzibiliteta tokom vremena (ne samo njegovim
povećanjem, na šta navodi pretpostavka o progresu, već i njegovim smanjenjem, što se realno dešava u

1
O ovome v. više u mojoj studiji “Asistirana humana reprodukcija“, str. 16-22, 36-7.
vremenima kriza, ratova i katastrofa) menja i opseg onoga što se percipira kao ponižavajuće pa onda i kao
osnova za moguću pripisivost odredbe „surovo“.
Drugi aspekt “normalnosti” je da je to selekcija mogućnosti za koje se smatra da treba da se
preporuče kao najbolje u skupu svih mogućnosti. Taj skup je ogroman, i najveći broj kombinacija,
fizičkih, genetskih i ostalih, je zapravo disfunkcionalan, nepraktičan ili (veoma) kratkoročan. Naša
heuristička pretpostavka je da postoji ono što je najbolje i da je to onda normalno, dok je sve ostalo
nenormalno. Ali mi zaprao ne znamo koje sve kombinacije mogućnosti mogu da funkcionišu, možda i
bolje od najboljih za koje znamo, samo pod nešto drugačijim uslovima (koji bi možda mogli da se pribave
ili priušte, ili koji će u nekom trenutku postati priuštivi), ali koji bi takođe morali da se označe kao
“nenormalni” zato što radikalno odudaraju od onoga što mi sada i ovde prihvatamo kao normalno. U tom
smislu se može reći da je “nenormalno” da medved bude lišen mogućnosti hibernacije u toku zime - što bi
moglo da znači da je (moralno) neispravno da držimo medvede u zološkim vrtovima u kojima nema
mogućnosti (i prakse) da medvedi preko zime spavaju. U tom slučaju bi taj termin označavao nešto što u
nekom određenom smislu, ne nužno moralnom, nije dobro, i ne bi upućivao na neku normu prihvaćenog
stvarno prihvaćenog ponašanja. Normalno je da lovci love iz sporta, ali iz toga ne sledi da je samo
postojanje lova (kao sporta) dobro, pogotovo u nekom određenom specifičnom smislu.

***

Zašto je sve ovo važno? Mi živimo u doba koje karakterišu one tri stvari pomenute na početku:
univerzalna samerljivost (i sa njom povezana kvantifikaciija svih vrednosti i cele sfere žiovota, preko
pojma cene), manihejstvo i permisivizam. Sa druge strane razvoj nauke i na njoj zasnovane tehnologije je
tako brz i dalekosežan da značajni delovi stvarnosti nisu adekvatno ni opisani a kamoli objašnjeni, što
vrednosno i moralno ocenjivanje ostavlja u mraku siromašnih i neadekvatnih analogija (koje teže
pronalaženju sličnosti sa onim što od ranije poznajemo, pa se ignorišu, ili čak zataškavaju, razlike koje su
relevantne i koje su često osnova budućeg života). Postalo je moguće uraditi mnoge stvari koje nam
izgledaju neodoljivo, a o kojima ipak ne znamo dovoljno da bismo mogli da odlučujemo zaista
odgovorno. Ali neodoljivost, i nestrpljenje koje ona proizvodi, uklanja obzire, i proizvodi žurbu koja je u
potpunosti u skladu sa brzinom razvoja tehnologije ali ne i sa mentalnim, kulturnim i civilizacijskim
prilagođavanjem neophodnim da se razluči ono što, ako hoćete, zaista dugoročno želimo (ono za čim
nećemo zažaliti, ni mi ni naši praunuci) i ono što nas je, kao zlatno tele, svojom neodoljivošću zavelo u
ovom trenutku. Kada se tome doda pojmovni deficit (direktni nedostatak pojmova i pojmovnih
distinkcija) i pojmovna konfuzija (kao ona koju smo ovlaš ocrtali ovde - mešanje pojmova prirodnosti,
normalnosti i ispravnosti) onda to nije dobra osnova za razložno, dugoročno i moralno odgovorno
odlučivanje o važnim stvarima u životu, individualnom, nacionalnom i međunarodnom.
Osnovni razlog tome je, po mome mišljenju, što je uspostavljanje demarkacije između onoga što
smo možemo da činimo i onoga što ne treba da se čini, zamenjeno onim u što je svet trenutno utopljen:
crtanje jedne druge demarkacije - između onoga što treba da se čini i onoga što ne treba da se čini, sa
pretpostavkom da su dve strane te demarkacije simetrične: da jednako možemo unapred odrediti ne samo
ono što ne treba da se čini nego i ono što treba da se čini. Meni se čini da je pojam ispravnog, koji bi
trebalo da je tu ključan, u toj demarkaciji izgubljen. On će, ako se pravilno artikuliše, odrediti ono što ne
treba da se čini, a ono što treba da se čini će ostaviti našem slobodnom odlučivanju: da se odlučimo šta
hoćemo a šta nećemo. A ne da budemo naterani da "hoćemo" (!!?!) nešto zato što smo pobrkali pojmove
prirodnosti, normalnosti, dobra, sreće i ispavnosti, i redukovali odlučivanje na zaključivanje. O tome sam
vam govorio prošli put, 2009. godine, kada sam govorio o razlici između “želeti” i “hteti”. Vrednosti
normalno podrazumevaju toleranciju. To sam tada ilustrovao na primeru jedenja psećeg mesa, što je nešto
nad čim se mnogi zgražaju, ali, za razliku od, npr. silovanja, nema ničega neispravnog u jedenju psećeg
mesa. To može da se percipira kao "nenormalno", nešto što se "ne radi", tj. što "mi ne radimo" (uz još tih
osam stotina zabrana nabrojanih u Bibliji šta "se ne valja"), ali za šta se ne može reći da spada u domen
nedopustivog. Ali moralna vrednost ne podrazumeva toleranciju, ona zahteva primat - bez obzira na cenu:
nema cene u moralu. Zato je "ispravno" tako restriktivan pojam koji ne treba da se, kao ni božije ime,
koristi olako. Ispravno je odlučiti kako treba, a to znači ne učiniti, odupreti se tome da se učini, ono što ne
treba da se učini. Moral se odnosi na razliku između onoga što je nedopustivo i onoga što je dopustivo.
Normalnost pak je ograničena na ono što je dopušteno na osnovu činjenice opšte prihvaćenosti, a
prirodnost na ono što se događa. Ma šta da je to.
Zato pojam ispravnog treba da se razlikuje i od pojma prirodnog i od pojma normalnog. Sve je
prirodno, normalno je sve što se, u nekoj distribuciji društvene moći (koju zovemo mir, ili zakonito
stanje) kolektivnom odlukom prihvati kao legitimno. Ali ispravno je ono što može da se univerzalizuje. A
to je samo ono što prolazi test univerzalnog poštovanja, test u kome se zaista svi broje, i oni kojih više
nema i mi koji sada možemo da postupamo ispravno ili neispravno (kako odlučimo) i oni kojih još nema
ali će ih biti, ili bi bar trebalo da ih bude.