ЈУКИО МИШИМА

Самурајска етика и модерно друштво

Самурајска етика не може опстати у демократском друштву. Тежња демократског доба је да се
што мање ради и да се што дуже живи

Верујем да је највиша љубав тајна љубав. Када се једном подели, љубав се суши. Чезнути читавог
живота, умрети од љубави без да се изговори име вољеног, ово је право значење љубави. (Књига
Друга)

КИЦОШКА ОМЛАДИНА
Двадесет година након рата, Јапан је почео да се мења тачно у оном правцу који је предвидео аутор
Хагакуреа. У Јапану није више било самураја, није било рата, економија је оживела. Све је
преплавило осећање мира, омладина се досађивала. Да поновим, Хагакуре је у основи парадоксална
књига. Када се у Хагакуреу каже „Цвет је црвен“, опште мњење каже да је цвет бeо. Када се у 
Хагакуреу каже да не треба следити одређени „тренд“, управо тај правац жудно следи већи део света.
Када се све узме у обзир, иза ове строге књиге леже друштвене прилике и јавно мњење који су у
супротности са њеним садржајем. Те прилике су начин на који су Јапанци живели у доба мира у било
које време.

Ево једног познатог примера овог феномена. Данас сигурно није први пут да је процветала мушка
мода која надмашује ону жена. Призор младића залуђених кицошким изгледом није новост у
јапанској историји. У периоду Генроку (Ђоћо се повукао из световног живота и живео у осами током
тринаест година периода Генроку, 1700), претерана раскош се могла видети не само у одевању, већ је
утицала и на изглед мачева, браника, бодежа закачених на корицама, па је мода украса и
заслепљујућег сјаја опчинила мушкарце. Један поглед на разметљиву опрему и прибор и раскошне
проводе осликане на жанровским свицима Моронобу Хишикаве (укијо-е уметника из раног периода
Едо) довољно је да се замисли луксуз тог периода, под утицајем раскошне културе трговаца и
становника великих градова.

Данас, ако одете у џез клубове и разговарате омладином, увидећете да они не разговарају ни о чему
другом осим о томе како да се лепо обуку и модерно подшишају. Десило ми се следеће: када сам сео
у један џез-клуб, одмах је поред мене сео један младић и почео да ме испитује: „Да ли сте дали да
вам се те ципеле направе? Где сте их направили? А дугмад за манжетне, где сте их купили? Где сте
набaвили материјал за то одело? Ко вам је кројач?“ Брзо ми је постављао једно питање за другим.
Други младић, који је био са првим, почео је да му пребацује: „Хеј, прекини. Звучиш као просјак
када постављаш таква питања. Зашто једноставно не посматраш ћутке и онда украдеш његове
идеје?“ А први младић му је одговорио: „Зар не мислиш да је искреније отворено питати и
непосредно од њега научити?“ За њих је „научити“ значило научити како да се показују у најбољем
издању, да буду упућени у тајне мушке моде. Следећи одељак из Хагакуреа је јасан доказ сличног
става:

Времена су се променила у последњих тридесет година. Данас када се нађу млади самураји они
причају о новцу, о заради и губитку, о томе како да успешно воде домаћинство, како да процењују
вредност одеће, и размењују приче о сексу. Ако се спомене било која друга тема, квари се
атмосфера и сви присутни се осећају некако нелагодно. Како је то само жалосно! (Књига Прва)

ФЕМИНИЗАЦИЈА МУШКАРАЦА

1
Поврх свега, стално се говори о томе колико су данашњи мушкарци у Јапану феминизирани – што је
резултат утицаја америчке демократије, „даме прве“ и тако даље. Али, овај феномен, такође, није
непознат у нашој прошлости. Када је, напуштајући грубу мужевност ратничког народа Токугава
бакуфу (војна влада) сигурно успоставио своју владавину кроз режим мира, одмах је почела
феминизација мушкараца. Доказ овог тренда може се видети на укијо-е естампама из 18. века,
мајстора Харунобу Сузукија: пар је приљубљен док седи на веранди и гледа цветове трешње. Али
они толико наличе једно другоме по фризури, кроју и шари одеће, самом изразу лица да колико год
да их проучавате, из било ког угла, немогуће је рећи ко је од њих двоје мушкарац, а ко жена. У
периоду у коме је писан Хагакуре, феминизација мушкараца је већ била почела. Погледајте овај
проницљиви пасус, под називом „Женски пулс“:

Ово сам чуо од свог познаника. Изгледа да је доктор Кјоган једном рекао следеће: „У медицини
разликујемо мушкарца и жену приписујући им атрибуте јин и јанг, и наравно, у односу на то се
одређује одговарајућа терапија. Такође, њихов пулс је другачији. Међутим, током последњих
педесет година, пулс мушкарца постепено се приближавао ономе у жена. Пошто сам приметио
овај феномен, сматрао сам прикладним да лечим очна обољења методом која нормално одговара
пулсу женских пацијената. Када сам покушао да на мушке пацијенте применим лекове који су
одговарали мушкарцима, нису имали никакав учинак. Свет је заиста ушао у изопачену фазу;
мушкарци губе своју мужевност и постају жене. Ово је непобитна чињеница коју сам искусио из
прве руке. Одлучио сам да ово сазнање држим у тајности за шире масе“. Када, с овим на уму,
погледам око себе на данашње мушкарце, често помислим: „Аха! Ево га пример женског пулса.“
Скоро да и не виђам оно што се зове прави мушкарац… (Књига Прва)

СКУПА АРИСТОКРАТИЈА

Иста ствар се слободно може рећи  за пораст трошкова за рачун аристократије чему је, барем
делимично, допринео модерни систем такси. У Ђоћово време високи трошкови самураја, који су
тешко могли да направе разлику између свог новца и оног од њиховог господара, већ су постали
упадљиви, у оквиру онога што није било друштво, већ даимјо-ов посед, млади самурај,
заборављајући на циљ учествовања у идеално кооперативној заједници, почео је да мисли само на
себе (и како да се обезбеди). Идеалистички сјај у очима младих је избледео и свео се на светлуцање,
услед преокупације безначајнијим стварима. Све је више младих самураја са „скривеним погледом
џепароша“ који мисле само на личну корист.

Када гледам данашње младе самураје у служби, чини ми се да су им интересовања жалосно ниска.
Имају скривени поглед џепароша. Већина њих гледа властити интерес, или се размеће својом
вештином, а чак и они који изгледају смирени једноставно су поставили добру маску. Уколико
самурај не стреми ка томе да положи живот за свога господара, брзо умирући и постајући дух,
уколико није стално збринут за добробит свога господара и одмах му пријави кад примети неки
проблем, ако се не бави увек јачању темеља поседа, не може се назвати правим самурајем у служби
свог господара. (Књига Прва)

КОШАРКАШИ И ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ ЗВЕЗДЕ

Осуђујући, у великој мери, људе који се истичу по одређеној вештини или уметности, Ђоћо говори
како у његовом добу влада тенденција да се људи који се одликују у таквим уметностима идеализују
у истој мери као и највеће звезде данашњице. Данас се кошаркаши и телевизијске звезде обожавају.
Они који се обучавају у вештинама које ће одушевити публику склони су томе да запоставе своје
постојање као целовите људске личности и своде се на врсту веште марионете. Ова тенденција
одражава идеале нашег доба. У том смислу нема разлике између извођача и техничара.
2
Тренутно влада доба технократије (под вођством техничара). Другим речима, живимо у добу
уметника-извођача. Истакнути и вешти уметник преко своје уметности може да измами одушевљен
аплауз друштва. У исто време, такви људи умањују своје животне циљеве, тежећи једино томе да
изгледају што смелије и важније. Они заборављају идеале људског бића у целини, а њихова највећа
амбиција постаје да се сведу на један зубац, једну намену. У светлу овог феномена, Ђоћо
омаловажава техничаре и уметнике:

То да уметност или вештина помогну особи да заради за живот важи само за самураје са других
поседа. Јер, самурајима из ове владајуће породице, вештина или уметност снижавају статус.
Свако ко је посебно обучен у некој одређеној уметности је техничар, а не самурај. (Књига Прва)

КОМПРОМИСНА КЛИМА ДАНАШЊИЦЕ

„Ако ваше име не значи ништа свету, кад треба да одлучите да ли да живите или да умрете, боље
одаберите живот.“ (Књига Прва)

Овај начин размишљања, наравно, постојао је у време када је написан Хагакуре. Нормално је да
човека његов нагон за преживљавањем, када се суочи са одлуком да ли да умре или живи, окреће ка
томе да одабере живот. Али морамо признати да када човек покуша да живи лепо, јака везаност за
живот подрива ту лепоту. Тешко је живети и умрети лепо, али подједнако је тешко живети и умрети
на ужасан начин. Ово је судбина човека.

Компромисна клима времена рађа се из чињенице да они који покушавају да живе лепо и умру лепо у
ствари бирају ружну смрт, док они које желе да живе ужасно и умру ужасно одабирају леп
живот. Хагакуре изриче дивну пресуду по овом питању живота и смрти. Овде опет долазимо до
најчувеније реченице из Хагакуреа: „Схватио сам да је пут самураја смрт“. Ђоћо наставља: „Када
треба да одаберете између живота и смрти, једноставно се одлучите за тренутну смрт. У томе
нема ничег компликованог. Само се усправите и делајте.“ (Књига Прва)

ИДЕАЛНА ЉУБАВ ЈЕ НЕИЗРЕЧЕНА

У Хагакуреу се такође говори о романтичној љубави – заправо, као што је истакао Бунсо Хашикава,
то је вероватно једино дело класичне јапанске књижевности које развија логичну теорију о
романтичној љубави. Идеал који је изложен у Хагакуреу могао би се сажети у једном изразу, а то је
„тајна љубав“, и у овом делу се једноставно каже да када се љубав једном призна она се суши, права
љубав достиже своју највишу и најплеменитију форму када је особа као тајну понесе у гроб.

Романтична љубав у Америци подразумева да се особа изјасни, дотера и крене у „лов“. Енергији,
коју ствара љубав, никада није дозвољено да се повећава изнутра, већ стално зрачи ка споља. Али,
парадоксално, напон љубави се расипа истог трена када се пренесе. Данашња омладина је
благословена могућношћу за романтичним и сексуалним авантурама о којима претходне генерације
нису могле ни да сањају. Али у исто време, оно што вреба у срцима модерне омладине јесте смрт
онога што знамо као рао романтична љубав. Када романтична љубав рођена у срцу наставља правом
путањом и изнова понавља процес остварења свог циља и у том тренутку престаје да постоји, онда је
на помолу немогућност да се воли и умре у страсти (феномен који је својствен модерном добу).
Поштено би било рећи да је ово главни разлог што је данашња омладина мучена контрадикцијом која
се тиче проблема романтичне љубави.

До рата, млади су јасно могли да разликују романтичну љубав и сексуалну жељу, и сасвим су
умерено могли да живе са оба. Када су се уписивали на факултет, њихови старији другари водили би
3
их у борделе и учили како да задовоље своју пожуду, али се нису усуђивали да дотакну жену коју су
истински волели. Тако је љубав у предратном Јапану, док се заснивала на жртви у форми
проституције, с друге стране очувала стару „чисту, пуританску“ традицију. Када једном прихватимо
постојање романтичне љубави, морамо прихватити и чињеницу да мушкарци морају имати одвојени
жртвени објекат преко кога могу да задовоље своје похотне жеље. Без таквог одушка, не може
постојати права љубав. Таква је трагична психологија мушкарца.

Романтична љубав какву је видео Ђоћо није стратегија осмишљена за очување овог
полумодернизованог, са јасно подељеним улогама, прагматичног и флексибилног уређења. Она је
увек појачана смрћу. Особа мора умрети за љубав, а смрт узвисује љубавну тензију и чистоту. Ово је
идеална љубав по мишљењу аутора Хагакуреа.

ЛЕК ЗА ДУХОВНУ ПАТЊУ

Као што се може претпоставити из онога што сам већ рекао, Хагакуре је покушај да се излечи
мирољубиви карактер друштва моћном медицином смрти. Током периода од више стотина година
рата који је претходио периоду Токугава, људи су овај лек слободно користили у свом свакодневном
животу, али са доласком мира, почео је да се избегава јер се сматрао најстрашнијим леком. Ђоћо
Јамамото је открио да најдрастичнији лек може да излечи напаћени дух људи. Аутор у свом великом
познавању човековог живота, зна да човек не живи свој живот само од живота. Он зна колико је
човекова слобода парадоксална. И, он зна да чим се човеку подари слобода он се од ње умара, и чим
се да живот он је у немогућности да га подноси.

Ми живимо у добу у коме се све заснива на идеји да је најбоље живети што дуже. Просечан животни
век је постао  најдужи у човековој историји, и пред очима нам се одвија монотони план хуманости.
Ентузијазам младих да заснују свој дом траје колико и борба да се пронађе своје мало гнездо. Чим га
пронађу, будућност им више ништа не нуди. Све што им остаје је новац од пензије, нанизан на
абакусу, и миран, досадни живот импотентне старости. Ова слика је стално у сенци богате државе, и
прети срцу човечанства. У скандинавским земљама људи су изгубили потребу да раде и не брину о
томе како ће се издржавати у старости; у својој досади и разочарању што им је друштво одредило да
се само „одмарају“, изузетно велики број људи извршава самоубиство. А у Енглеској, која је након
рата достигла идеалан стандард богате нације, изгубљена је жеља за радом, и оно што ће уследити је
обогаљена индустрија у паду.

НАГОН ЗА СМРЋУ ЋЕ ЕКСПЛОДИРАТИ

Ако говоримо о томе у ком правцу би модерно друштво требало да се развија, неки предлажу идеал
социјализма, а други идеал богате државе, али ова два идеала су заправо истоветни. У екстрему
слободе је замор и слобода богате државе; непотребно је рећи, у екстрему социјалне државе је
гушење слободе. Једним делом човек подржава велику социјалну „визију“, али како јој се полако
приближава, чим се идеја чини достижна и остварива већ му је досадила. Свако од нас крије у својој
подсвести, дубоке, слепе нагоне. Они су динамичан израз контрадикција које из трена у трен
испуњавају човеков живот, и израз су онога што суштински нема ништа заједничко са социјалним
идејама будућности. У младости се ово изражава у свом најсмелијем и најоштријем облику.
Штавише, ти слепи нагони појављују се у драматичним противречностима, чак и у међусобном
сукобу. Млади у подједнакој мери имају нагон да се опиру и нагон да се предају. Неко би за ове
нагоне могао рећи да је то нагон да се буде слободан и нагон да се умре. Испољавање ових нагона,
без обзира на то какву политичку форму узимају, наличи струји која произилази из различитог
електричног пуњења – другим речима из основних супротности људског постојања.

4
Током рата, нагон за смрћу је био стопроцентно ослобођен, али нагон за отпором и слободом, за
животом, је био потпуно угушен. У послератном периоду, ово стање се сасвим променило, и иако се
у потпуности испунио нагон за отпором и слободом, уопште се није задовољио нагон за предајом и
смрћу. Пре око десет година, у разговору са једним политичарем конзервативцем, рекао сам да је
можда послератна јапанска влада, у свом економском напретку, успела барем да испуни нагон
омладине за животом, али нисам имао прилике да говорим о нагону за смрћу. Другом приликом,
међутим, објаснио сам да смо непрекидно изложени опасности да ће у омладини једног дана
експлодирати потиснут нагон за смрћу.

Верујем да је борба за обнову Америчког безбедносног уговора (American Security Treaty) један
пример екстремне разлике у електричном пуњењу. Битка око Безбедносног уговора је била
политички сложена, и млади који су у њој учествовали једноставно су тражили идеју за коју су били
спремни да положе своје животе. Не мора да значи да их је водила нека идеологија, и да је њихово
понашање било засновано на њиховом читању текста Безбедносног уговора. Они су покушали да
задовоље оба своја унутрашња нагона – нагон за отпором и нагон за смрћу.

Међутим, фрустрација која је уследила након неуспеха демонстрација против Безбедносног уговора
била је још гора. Они који су у њима учествовали морали су да схвате да је политички покрет коме
су посветили живот измишљен и нестваран, да смрт не превазилази стварност, да политичка
остварења не доносе задовољење, да је енергија свих њихових дела проћердана. Још једном се
омладина у модерном Јапану суочила са реченицом: „Ствар због које сте умирали није била вредна
тога“.

Као што је рекао Тојнби (Toynbee), хришћанство је привукло толико страствених обраћеника због
тога што су ти људи неуморно тражили циљ за који би могли да умру. У времену Пакс Романе,
земље под Римљанима, укључујући и читаву Европу и проширујући се чак на Азију, уживале су у
бесконачном миру. Међутим, једини који су могли да избегну досаду и замор које произилазе из
мирнодопског периода били су чувари граница. Они су имали циљ за који су могли да умру.

ВРЕМЕНА СУ СЕ ПРОМЕНИЛА

Хагакуре се заснива на самурајским начелима. Занимање самураја је смрт. Без обзира колико је
период миран, врховна мотивација самураја је смрт, а ако се самурај плаши или избегава смрт, тог
тренутка престаје да буде самурај. Због тога је Ђоћо Јамамото толико истицао смрт као основну
мотивацију делања. Међутим, у данашњем Јапану под управом која је прогнала рат, не могу да
постоје људи који сматрају смрт својим циљем, а то укључује и припаднике Државне безбедности.
Тежња демократског доба је да се живи што је дуже могуће.

Стога је у процењивању утицаја и значаја дела као што је Хагакуре важно да ли је читалац самурај
или не. Ако особа може да чита Хагакуре превазилазећи основну разлику у људским тежњама
Ђоћовог периода и нашег, у њему ће пронаћи изненађујуће разумевање човекове природе, и мудрост
која се може применити на међуљудске односе чак и данас. Можете лагано и брзо читати странице
овог дела (стимулишуће, живе, страствене, али екстремно оштре и продируће, парадоксалне
странице), пуштајући да вам, попут пролећне кише, освеже тело. Али на крају, приморани сте да
поново супротставите основне разлике у тежњама. Као читалац, привремено савлађујући ову разлику
у тежњама, почињете да се усаглашавате са текстом; а онда се, на крају, још једном морате предати
пред нерешивом разликом у тежњама. То је оно што је занимљиво код Хагакуреа.

5
ЗНАЧАЈ ХАГАКУРЕА ДАНАС

Али у чему је заправо ова разлика? Овде превазилазимо занимање, класне разлике и услове
приписане било ком посебном периоду, и доведени смо пред основни проблем живота и смрти,
проблем са којим се и ми данас морамо суочити. У модерном друштву заборављено је значење
смрти. Не, ова тема није заборављена, већ се избегава. Рајнер Марија Рилке (песник, рођен у Прагу,
1875-1926) је рекао да је смрт мушкарца постала мања. Смрт човека се махом свела на индивидуално
умирање у болничком кревету, са телом које се што пре треба одложити и одбацити. А свуда око нас
се непрекидно води „саобраћајни рат“ који је на рђавом гласу да је однео више живота него кинеско-
јапански рат, док је крхкост човековог живота иста као и некада. Ми једноставно не волимо да
причамо о смрти. Не желимо да извучемо из смрти њене делотворне елементе и да их упослимо да
раде за нас. Увек покушавамо да усмеримо поглед ка светлом оријентиру – ка оријентиру живота.
Јако се трудимо да не гледамо и да се не обраћамо сили којом смрт постепено прождире наше
животе. Ова перспектива указује на процес којим наш рационални хуманизам, док несавесно
усмерава поглед модерног човека ка светлости слободе и напретка, брише проблем смрти из свести,
чиме се смрт потискује у подсвесно на још опаснији, експлозивнији, чак и сконцетрисанији, ка
унутра усмерени нагон. Занемарујемо чињеницу да је постављање смрти на ниво свесног важан
чинилац менталног здравља.

Али, сама смрт постоји непромењена и регулише наше животе као у доба када је написан Хагакуре.
У том смислу, смрт о којој говори Ђоћо није посебна. У Хагакуреу аутор инсистира на идеји да ако
се свакодневно размишља о смрти заправо се свакодневно усредсређује на живот. Ако радимо свој
посао с мишљу да данас можемо умрети, не можемо да се отмемо утиску да наш посао одједном
зрачи животом и смислом. Чини ми се да Хагакуре нуди прилику да се преиспитају наши погледи на
живот и смрт, двадесет година након Другог светског рата.