Martin Paž

KAKO SAM POSTAO GLUP

II izdanje
Naslov originala
Martin Page
COMMENT JE SUIS DEVENU STUPIDE
Preveo Stanko Džeferdanović
“Zavideo im je na svemu što ne zna”

Oskar Vajld,
Zločin
lorda Artura Savila.

“Ob-la-di ob-la-da life goes on bra.”

The Beatles,
Ob-la-di ob-la-da,
Beli album
 ANTOANU SE UVEK ČINILO kao da ima pseće godine. Kada je imao sedam godina, osećao se
istrošenim kao čovek od četrdeset devet godina, sa jedanaest, bio je razočaran kao starac od sedamdeset sedam.
Danas, sa dvadeset pet godina, nadajući se malo lepšem životu, Antoan je odlučio da svoj mozak prekrije
pokrovom gluposti. Vrlo često je mogao da konstatuje da je inteligencija reč koja označava dobro smišljene i
lepo izrečene gluposti, da je toliko izopačena da nam je često bolje da budemo glupi nego osvedočeni
intelektualci. Inteligencija čini ljude nesrećnim, usamljenim, bednim, kada u prerušenom obliku nudi
besmrtnost na noovinskim stranicama i divljenje onih koji veruju u ono što čitaju. Čajnik je počeo lagano da
zviždi. Antoan je sipao ključalu vodu u plavu šoljicu ukrašenu mesecom okruženim sa dve crvene ruže. Listovi
čaja su se otvorili kovitlajući se, a para izlazila i mešal a se sa vazduhom. Antoan je seo za radni sto naspram
jedinog prozora njegove’ garsonjere u neredu.
8 Marten Paž Proveo je noć pišući. U jednoj velikoj školskoj svesci, posle mnogo lutanja, posle mnogo stranica
koncepata, najzad je, uspeo da uobliči svoj manifest. Pre toga, nedeljama se mučio na nađe pravi put, da izmisli
neki dokaz. Međutim, na kraju je prihvatio užasnu istinu: uzrok njegove nesreće bio je njegov sopstveni um. Te
julske noći, dakle, Antoan je zabeležio argumente koji bi trebalo da objasne njegovo odustajanje od
razmišljanja. Sveska bi ostala kao svedočanstvo njegovog plana, u slučaju da iz ovog opasnog poduhvata izađe
oštećen. No, to je, pre svega, bio način da ubedi samog sebe u vrednost ovog koraka, jer su te stranice sa
opravdanjima izgledale kao racionalni dokaz. Jedan crvendać je kucao kljunom u staklo. Antoan podiže pogled
sa sveske i kao da je hteo da odgovori, kucnuo je penkalom po staklu. Popio je gutljaj čaja, protegnuo se na
stolici i prošavši prstima kroz svoju pomalo masnu kosu, pomislio da bi trebalo da ukrade šampon kod
Šampiona na ćošku. Antoan nije bio lopovska duša, nije bio dovoljno brz za to, stoga je uzimao samo ono što
mu je trebalo: kesicu šampona uguranu diskretno II kutiju bombona. Tako je postupao i sa pastama za zube,
sapunima, penom za brijanje, grožđem, trešnjama. Uzimajući svoj danak, on je tako svakodnevno krao po
robnim kućama i supermarketima. Isto tako, pošto nije imao dovoljno novca da kupi sve knjige koje je želeo, a
pošto bi osmotrio budnost stražara i osetljivost sigurnosnih vrata F.N.A.C.-a, krao je knjige, stranicu po
stranicu, a zatim ih sastavljao na miru, u svom stanu, kao tajni izdavač. Pošto je svaka stranica pribavljena
putem prestupa, dobijala je mnogo veću simboličku vrednost, nego da je bila zalepijena i izgubljena u mnoštvu
drugih, iscepljena iz knjige, ukradena, a zatim strpljivo povezivana, postajala je sveta. Antoanova biblioteka je
tako brojala dvadesetak knjiga, obnovljenih u njegovoj dragocenoj privatnoj ediciji. Dok je dan svitao, iscrpljen
zbog neprospavane noći, spremao se da da zaključak svojoj proklamaciji. Nakon kratkog oklevanja, sa
penkalom u zubima, počeo je da piše, nadvijen nad sveskom, oblizujući se: “Ništa me ne nervira tako kao one
priče u kojima će se glavni junak, nakon što nešto i postigne, ponovo naći na početku. Rizikovaće, doživljavati
avanture, ali će se na kraju izvući. Ne želim da učestvujem u toj laži: praviti se da ne znamo kako će se sve to
završiti. Dobro znam da će se to putovanje u glupost pretvoriti u himnu inteligenciji. To će biti moja mala lična
Odiseja, nakon brojnih iskušenja i opasnih avantura, na kraju ću se vratiti na !taku. Već osećam miris u!oa i
sarillica od vinove loze. Bilo bi licemerno to ne kazati, ne reći da još od početka priče znamo da će se junak
izvući, da će, čak, izaći veći iz tolikih iskušenja. Rasplet, veš tački konstruisan da bi izgledao prirodan,
predstavljaće i odgovarajuću lekciju: “Dobro je misliti, ali život treba živeti.” Šta god mislili, šta god radili,
uvek postoji pouka koja pase na livadi naše ličnosti. 10 Marten Paž “Sreda je, 19. juli, sunce je najzad odlučilo
da se pomoli. Voleo bih kada bih u zaključku ove avanture mogao da kažem, kao lik Džoker u Full Metal Jacket
: “Nalazim se u govnjivom svetu, ali sam živ i ne plašim se.” Antoan je odložio penkalo i zatvorio svesku.
Popio je gutljaj čaja, ali tečnost se ohladila. Protegnuo se i zagrejao vodu na malom plinskom rešou za
kampovanje postavljenom direktno na pod. Crvendać je kuckao kljunom po staklu. Antoan je otvorio prozor i
stavio šaku semenki suncokreta na ivicu.
 Polovina Antoanove porodice bila je poreklom iz Burme. Njegovi deda i baba, po ocu, došli su u
Francusku tridesetih godina da bi pratili trag Šane, njihovog slavnog pretka, koja je pre osam vekova otkrila
Evropu. Šan je bila avanturista botaničar, interesovala se za umetnost, lekove, pokušavala da izradi kartografiju
oblasti. Posle svake ekspedicije vraćala se u svoj rodni grad Pagan svojoj porodici i upoznavala svoju rodbinu,
kao i pismene ljude, sa svojim otkrićima. Anavrata, prvi veliki burmanski vladar, čuo je za njenu istraživačku i
avanturističku strast i dao joj materijalna i finansijska sredstva da otkrije veliki nepoznati svet. Šan i njena
posada mesecima su putovali kopnom, morem, gubili se, da bi na kraju pronašli put za Novi Svet, Evropu. pošto
su prešli Sredozemno more, iskrcali su se na jugu Francuske i došli do Pariza. Prodavali su sitne predmete od
stakla i odeću od loše svile domorocima evropskih prostora i zaključivali trgovačke ugovore sa plemenskim
vođama. Po povratku u svoju zemlju Šani je priređen trijumfalan doček zbog njenih otkrića, bila je slavljena i
slavno je skončala svoje dane. U nemirima i nasilju XX veka Antoanovi deda i baba su odlučili da slede puC
svog pretka u nadi da će pronaći istu sreću. Nastanili su se, dakle, u Bretanji početkom tridesetih godina, čak su
1941. godine stvorili čuvenu sekciju pokreta otpora F.T.P. Burma. Postepeno su se integrisali, naučili bretonski
jezik i, mnogo teže, navikli da jedu ostrige. Inspektor za priobaIno područje Ministarstva za čovekovu okolinu,
Antoanova majka, bila je Bretonka, njegov otac, Burmanac, provodio je vreme kao strastveni kuvar i ribar na
koči. Sa osamnaest godina Antoan je napustio svoje pažljive i brižne roditelje i otišao u prestonicu sa željom da
tamo napravi sopstvenu karijeru. Kao dete, želeo je da postane Duško Dugouško, a zatim, kasnije, kao stariji,
hteo je da bude Vasko de Gama. Ali školski savetnik za usmeravanje učenika tražila je da se opredeli za neke
od studija koje su bile navedene u dokumentu Ministarstva. Njegov univerzitetski put je ličio na lavirint
njegovih ljubavi, a on je stalno otkrivao nove. Antoan nikada nije shvatio veštačku podelu predmeta:
prisustvovao je časovima koji su ga interesovali iz bilo kog predmeta, a napuštao one čiji profesori nisu bili na
visini. I, pomalo slučajno, učinio je validnim svoje diplome, zahvaljujući tome što je nakupio dosta pozitivnih
poena i pokazatelja. Imao je malo prijatelja, jer je patio od one vrste asocijalnosti koja potiče od prevelike
tolerancije i razumevanja. Njegov izuzetan ukus, različit, isključivao ga je iz grupa koje se formiraju na bazi
ukusa. Čuvao mrske anatomije gomile, pre svega zato što su ga njegova radoznalost i strast koje ne poznaju
granice i klanove učinile apatridom u sopstvenoj zemlji. U svetu u kome se javno mišljenje u anketama svodi na
odgovore “- da, ne ili nemam mišljenje, Antoan nije hteo da obeleži nijednu rubriku. Odgovori za i protiv za
njega su predstavljali nepodnošljivu skučenost složenih pitanja. Osim toga, posedovao je blagu stidljivost do
koje mu je bilo stalo kao da je ostatak detinjstva. Činilo mu se da je ljudsko biće toliko široko i toliko bogato, da
na ovom svetu nema veće sujete od one da čovek bude siguran u sebe u odnosu na druge, prema nepoznatom,
prema neizvesnostima koje predstavlja svaki pojedinac. Jednog trenutka se uplašio da će izgubiti svoju
stidljivost i da će se priključiti grupi onih koji vas preziru, ukoliko ne vladate njima, međutim, strašnom voljom
uspeo je da je sačuva kao oazu svoje ličnosti. Zadobio je brojne i duboke rane, ali njegov karakter zbog toga
nije ogrubeo, sačuvao je netaknutu svoju izuzetnu osetljivost koja bi se, svaki put kada bi bila oštećena ili
načeta, kao feniks, pol).ovo rađala čistija nego ikada. Najzad, ako je, razumski, verovao u sebe, nastojao je da
ne veruje previše, da suviše lako ne prihvati ono što misli, jer je znao koliko reči našeg uma vole da nam budu
na usluzi i da nas ohrabre, zaglupljujući nas. Pre nego što će doneti odluku koja će na mnogo načina izmeniti
njegov život, dakle, pre nego što će postati glup, Antoan je oprobao i druge načine, druga rešenja da bi razrešio
teškoću življenja. Evo prvog pokušaja koji bismo mogli oceniti nespretnim, ali koji je bio pun iskrene nade.
Antoan nije nikada okusio ni kap alkohola. Čak i kada bi se lako povredio, kada bi se ogrebao, on bi, kao
potpuni trezvenjak, odbijao da se dezinfikuje alkoholom od sedamdeset procenata i opredeljivao se za Betadin
ili živin hlorid. U kući nije bilo vina niti aperitiva. Kasnije je prezirao upotrebu fermentiranih ili destilovanih
materija da bi se prikrio nedostatak mašte ili odagnale posledice depresIJe. Posmatrajući koliko je misao pijanih
osoba nejasna i lišena svake brige za stvarnost, koliko su njihove rečenice nepovezane, a kao kruna svega, da
imaju iluziju da raspravljaju o uzvišenim istinama, Antoan je odlučio da prihvati tu obećavajuću filozofiju.
Pijanstvo mu je izgledalo kao način da iz svoje inteligencije izbaci svaku, i najmanju misaonu želju. Pijan, više
ne bi imao potrebu da misli, ne bi to više ni mogao: bio bi skoro lirski retor, govorljiv i elokventan. Inteligencija
u pijanstvu ne bi više imala smisla, sa odvezanim sidrom ona bi mogla da potone ili da je rastrgnu ajkule, a da
njemu bude svejedno. Uz smeh bez razloga, besmislene uzvike, voleo bi ceo svet, bio bi opušten. Igrao bi, vrteo
se u krug! No, naravno, ne bi zaboravio ni mračnu stranu alkohola: odrvenela usta, povraćanje, početak ciroze. I
zavisnost. Nameravao je da postane alkoholičar. To čoveka okupira. Alkohol potpuno obuzima misao i u
očajanju nudi cilj: ozdravljenje. Odlazio bi tada na sastanke nepoznatih alkoholičara, pričao svoj životni put, bio
podržan i shvaćen od ljudi svoga soja koji mu aplaudiraju zbog hrabrosti i volje da otkači. Bio bi alkoholičar,
odnosno neko ko ima društveno priznatu bolest. Akoholičare sažaljevaju, leče, imaju medicinski i humani
tretman. Međutim, niko i ne pomišlja da žali inteligentne ljude: “On posmatra ponašanje ljudi, to mora da ga
čini vrlo nesrećni m”, “Moja nećaka je pametna, ali je ona i veoma dobra. Ona hoće da se iz toga iščupa”, “U
jednom trenutku uplašio sam se da ćeš postati pametan.” Evo, to je vrsta dobronamemih razmišljanja, punih
saosećanja, na koje bi imao pravo da je svet pravedan. Ali ne, inteligencija je dvostruko zlo: zbog nje se pati i
nikome ne pada na pamet da je smatra bolešću. Prema tome, biti alkoholičar, bio bi društveni napredak. On bi
patio od vidljivih nevolja poznatog uzroka i predviđenog lečenja, za inteligenciju ne postoji kura
dezintoksikacije. Koliko misao, kroz distancu posmatrača u odnosu na posmatrani svet, vodi u izolaciju, toliko
bi činjenica da se bude alkoholičar bio način da se pronađe svoje mesto. Da bude savršeno integrisan u društvo,
ukoliko to nije postignuto prirodnim putem, to je želja alkoholičara. Zahvaljujući alkoholu, ne bi više bio
suzdržljiv prema ljudskom ponašanju i mogao bi mimo u tome da uživa. Pošto nema nikakva saznanja o toj
temi, Antoan nije znao kako da započne novu karijeru. Da li je trebalo početi sa nizom pijanstava, ili naprotiv,
ulaziti korak po korak u duhovnu baruštinu? Nije mogao da se suzdrži. Njegova živa radoznalost ga je naterala
da ode u opštinsku biblioteku u Montreju, na dva koraka od njegove kuće : hteo je da postane alkoholičar
pametno, na konstruktivan i obrazovan način, da upozna tajne otrova koji će ga spasiti. Antoan je preturao po
policama, izdvajao knjige koje su mu izgledale naj interesantnije, pod blagonaklonim pogledom bibliotekara,
intimno uverenim da je inteligentan, jer je bio loše odeven. Dobro je poznavao Antoana koji je već četvrtu
godinu zaredom bio proglašavan “čitaocem godine”. I pored Antoanovog negodovanja zbog tog kulturnog
egzibicionizma, bibliotekar je bio okačio njegovu bibliotečku člansku kartu sa natpisom, ispisanim masnim
slovima: “Čitalac godine.” To je bilo smešno. Antoan je došao u kancelariju sa knjigama Rečnik alkohola celog
sveta, Istorijski vodič alkohola, Alkoholi § Vina, Najjači alkoholi, Bukvar alkohola... Bibliotekar je ubeležio
pozajmljene knjige i upitao ga:
- Opet! Hoćete da oborite prošlogodišnji rekord, čestitam. Da li vi to vršite istorijska istraživanja o alkoholu?
- Ne, ustvari.... pokušavam da postanem alkoholičar. Ali, pre nego što počnem da pijem, voleo bih da upoznam
tu oblast. Bibliotekar se narednih dana pitao da li je to šala, II zatim je iznenada umro, misteriozno ugušen ispod
j ‘une grupe nemačkih tunsta kod Ajfelove kule. Posle tri dana provedenih u pravom gutanju tih knji’ a,
beleženju i pravljenju teza, procenjujući da je, don ‘kle, savladao tematiku, Antoan je u svojoj svesti tražio
nekog alkoholičara koji bi mogao da ga podučava ovoj metodi. Osobu koja bi imala izgled profesora za vina i
rakije, jednog Platona za liker, Ajnštajna za kalvados, Njutna za vodku, Joda za viski. Među svojim bližnjim, u
široj porodici, među kolegama i susedima, pronašao je i otkrio psihotične osobe, katolike, jednog barona,
jednog ljubitelja ukrštenih reči, jednog prdonju, jednog heroinomana, članove političkih partija... i mnogo
drugih gubitnika. Ali nijednog alkoholičara . Preko puta njegovog stana, na pedesetak metara, na trotoaru se
nalazio jedan bistro koji se zvao Kapetan Slon. Odlučio je da tamo ode i malo istražuje. Antoan je uzeo svoje
knjige, kao i jednu malu svesku da bi beležio buduća iskustva i sva nova saznanja koja se nadao da će prikupiti.
Vrata zaljuljaše, jedno zvonce, ali niko se nije okrenuo kada je on ušao. posmatrao je goste, procenjivao ih, da
bi izabrao onoga koji bi mu bio profesor. Bilo je tek pola devet ujutro, ali su svi već pili veselo. Bili su samo
muškarci, pojedini mladi, a većina iznad četrdeset godina, imali su one neodređene, patinirane godine pijanaca.
Njihovi izranjavljeni životi nisu mogli da im podstaknu snagu i želju za zdravim strastima, stoga su trošili svoje
male plate na alkohol koji im je bio zamena za sreću i lepotu. Bife je izgledao kao hiljadu drugih bifea: metalni
šank, flaše poređane kao vojnici neke tajne jedinice, nekoliko stolova, jedan stari džuboks. A posebno,
mešavina mirisa cigareta, kafe, alkohola i sredstava za higijenu koji su se urezivali u pamćenje. Jedan čovek
koji je sedeo za šankom, sa gavroševskim kačketom na glavi, bio je naređao ispred sebe jedanaest punih čaša
različitog pića. Antoan je u njemu video stručnjaka. Malo ohrabren, postavio je svoje knjige na šank. Čovek ga
nije ni pogledao i ispio je prvu čašu. Oslanjajući se na fotografije iz svoje enciklopedije, Antoan je prepoznao
različite vrste alkohola i pokazujući ih prstom, izgovorio njihove nazive:
- Porto, džin, crno vino, kalvados, viski, konjak, svetlo pivo, Ginis, bladi meri, a ovo je sigurno šampanjac.
Crno vino je verovatno bordo, a vi ste popili anisovac. Čovek sa kačketom pogleda Antoana sumnjičavo. Zatim
se, videvši mladićev bezopasan izgled, nasmeja.
- Nije loše. Ti imaš dara, dečko.
- Ispio je čašu viskija naiskap.
- Hvala, gospodine.
- Ti si fiziognomičar alkohola? To je originalna veština, iako nemam nikakvu ideju čemu to može da ti posluži.
U principu, na svakoj flaši postoji etiketa.
- Ne
- reče Antoan, vrteći glavom it diskretno se okrećući na drugu stranu zbog jakog čovekovog zadaha.
- Čitam knjige o alkoholu da bih naučio kako se proizvodi, koji se materijali koriste... Hoću da znam sve o
alkoholu.
- A šta će ti to?
- reče čovek smejući se, pošto je i praznio čašu džina.
- Hoću da postanem alkoholičar. Čovek zatvori oči i stisnu čašu u ruci, zglobovi pobeleše, a čaša zaškripa. Čula
se buka sa ulice, kola, živahni razgovor trgovaca. Čovek udahnu duboko, a zatim izdahnu polako. Otvorio je oči
i pružio ruku Antoanu. Ponovo se smejao.
- Zovem se Leonard.
- Drago mi je. Ja se zovem Antoan. Stisnuše ruku jedan drugom. Leonard je posmatrao Antoana radoznalo,
zabavljajući se. Stisak ruku je potrajao, Antoan najzad izvuče svoju.
- Hoćeš da postaneš alkoholičar...
- promrmlja Leonard.
- Pre dvadeset godina bih poverovao da si priviđenje, međutim, jedino čudo koje mi alkohol pruža, kao po
ugovoru, jeste stvarnost. Hoćeš da postaneš alkoholičar, pa zbog toga imaš toliko knjiga. To je logično.
- Ove knjige, to je za... Neću da postanem alkoholičar bilo kako. Zaista me interesuju sve vrste alkohola, rakije,
likeri, vina, svo to bogatstvo! Otkrio sam da je alkohol povezan sa istorijom čovečanstva i ima više privrženika
nego hrišćanstvo, budizam i islam zajedno. Upravo čitam jedan uzbudljivi esej Rejmonda Dimeja o tome...
- Ako suviše čitaš, nikada nećeš postati alkoholičar
- primeti Leonard flegmatično .
- To je aktivnost koja zahteva angažovanje, treba joj se posvetiti tokom više časova dnevno. To je, rekao bih,
kao olimpijska disciplina. Ne verujem da za to imaš sposobnosti, dečko.
- Slušajte, ne želim da delujem neskromno, ali... govorim aramejski, naučio sam da popravljam motore lovačkih
aviona iz prvog svetskog rata, da vrcam med, da menjam prostirke komšinicinom psu, a kada sam imao petnaest
godina proveo sam mesec dana odmora kod mog teče Žozefa i tetke Mirande. Prema tome, uz vašu pomoć,
mislim da ću biti sposoban da postanem alkoholičar. Imam volju.
- Uz moju pomoć?
- začudi se ljubazno Leonard. Gledao je u svoju čašu šampanjca
- sitni mehurići . su su se dizali na površinu
- i zasmeja se.
- Da. Ja znam teoriju, ali uopšte nemam prakse. A vi, vi imate izgled stručnjaka. Antoan je pokazao na niz čaša
na šanku. Leonard je sručio konjak i nekoliko trenutaka ga je zadržao u ustima. Vlasnik kafića je obrisao šank
krpom i sklonio prazne čaše. Leonard se namršti.
- A ko ti kaže da imaš sposobnost za to? Misliš da se alkoholičar postaje tek tako? Da je dovoljno hteti i popiti
nekoliko pića? Znam ljude koji su čitav život proveli pijući, ali nikada nisu uspeli da postanu alkoholičari . Nisu
imali predispozicije za to. Međutim, ti... misliš da imaš dara za to? Dođeš mimo, izjaviš da hoćeš da postaneš
alkoholičar, kao da ti to neko duguje! Reći ću ti nešto, mladiću : alkohol je taj koji bira, alkohol odlučuje da li si
sposoban da postaneš pijanac. Antoan je slegao ramenima, razočaran: nikada nije ni imao nameru da veruje da
će to biti lako, uostalom, zbog toga je i došao da potraži trenera u ovom kafiću. Leonard je reagovao preterano,
što karakteriše stare morske vukove kada jedan neiskusni i naivni mladić izjavi da želi da plovi, jer je detinjstvo
proveo skitaj ući po malim bretonskim lukama. To je osećanje koje je Antoan dobro poznavao i razumeo:
umetnici su ponosni i ljubomorni na svoju umetnost.
- Nisam hteo da ostavim takav utisak, gospodine Leonard. Priznajem svoje nepoznavanje, ne znam da li za to
imam dara. Tražim da me uzmete kao učenika. Možete da me naučite.
- Rado ću pokušati, dečko
- odgovori Leonard polaskan
- ali ne mogu ništa da ti garantujem. Ako nemaš ono što je potrebno... Ne može svako da postane alkoholičar, to
je sigurno, postoji selekcija, to je tužno, ali to je život. Zato mi nemoj zameriti ako ostaneš na keju. Ima i drugih
brodova.
- Razumem. Leonard se dvoumio između bladi merija i čaše Ginisa. Opredelio se za pivo. Pena mu se zadržala
na se dim dlakama njegove brade, koju je obrisao rukavom svog debelog mornarskog kaputa.
- Dobro. Moram da ti postavim nekoliko pitanja. To je neka vrsta predispita.
- Prijemni ispit?
- Eh, dečko, shvataš da postoje uslovi za vežbanje alkoholizma, to je ozbiljno...
- Ipak, nije valjda potrebna dozvola
- reče Antoan smejući se i sležući ramenima.
- Upravo bi trebalo. Pojedinci ne podnose alkohol, lemaju svoje žene i decu, voze nepažljivo, glasaju... Država
bi trebalo da preuzme obavezu obrazovanja alkoholičara, oni treba da znaju granicu, promene u njihovom
poimanju vremena i prostora, u njihovoj ličnosti... Kao kod plivanja, bolje je uveriti se da čovek zna da pliva
pre nego što skoči u vodu.
- U ovom slučaju
- primeti Antoan
- vi ćete se prvo uveri ti da ću znati da plivam.
- Tačno, dečko. Hoću da znam da li imaš peraja da bi mogao da plivaš. Da vidimo... Prvo pitanje: zašto hoćeš
da postaneš alkoholičar? Za mene je osnovno da znam tvoju motivaciju. Trlj aj ući čelo, Antoan je razmišljao.
Posmatrao je ostale goste kafića i zaključio da se savršeno uklapaju u dekor. Među njima je vladala određena
familijarnost, jer iako nisu ličili jedni na druge, svi su bili sazdani od istog tužnog materijala.
- “Razlog alkoholizma je ružno ća, zbunjujuća sterilnost života, takvog kakav nam je ponuđen.”
- Je li to citat?
- upita Leonard pošto je kratkim trzajem ispio bl adi meri.
- Da, od Malkoima Lourija.
- Jedno pitanje, dečko: kada kupuješ hleb, citiraš li ekspira u pekari? “Kupiti puter kifle ili medenjake, pitanje je
sad.” Više bih voleo da ti govoriš, a ne da prizivaš nekog jebenog pisca. Ako hoćeš moje mišljenje, citati su
suviše laka stvar zato što ima toliko velikih pisaca koji su kazali toliko stvari, da čovek ne bi imao više potrebu
da iznosi svoje mišljenje.
- Pa, recimo da sam siromašan, bez budućnosti... A pre svega, mnogo razmišljam, ne mogu da se obuzdam, a da
ne analiziram i pokušam da razumem kako sav taj vašar opstaje, strašno sam tužan kad vidim da nismo slobodni
i da se svaka misao, svaki slobodan čin obavlja po cenu rana koje ne zarastaju.
- Dečko, ti si pesnik: hoćeš da kažeš da si depreSIvan...
- To je moje prirodno stanje, bolujem od depresije već dvadeset pet godina. Leonard prijateljski potapša
Antoana po ramenu. Jedan gost uđe i sede za sto gde se igrala partija karata. Poručio je kafu i čašu kalvadosa.
Vlasnik je upalio radio da čuje vesti u devet sati.
- Znaš, alkohol te neće izlečiti. Ne treba u to da veruješ. To će ti ublažiti rane, ali će ti naneti druge, možda gore.
Nećeš više moći bez alkohola, pa čak, ako ti u početku i bude lepo, budeš srećan što piješ, to će brzo nestati i
ustupiti mesto tiraniji zavisnosti i nedostatka. Tvoj život će biti magla, stanje polu svesti, halucinacija, paranoje,
kriza delirijuma tremensa, nasilja nad okruženjem. Tvoja ličnost će se raspasti....
- To je ono što hoću!
- reče Antoan odsečno, udarajući svojom sitnom pesnicom po šanku.
- Nemam više snage da budem ja, nemam više ni hrabrosti ni želje da posedujem ličnost. Ličnost, to je luksuz
koji me skupo košta. Hoću da budem banalna utvara. Dosta mi je slobode mišljenja, svih mojih znanja, moje
vraške savesti! Pošto je iskapio čašu portoa, Leonard je zaćutao. Ostao je zamišljen, sa podignutom čašom,
gledajući se u ogledalu ispred sebe, u delu sakrivenom flašama. Što je više ispijao čaše, postajao je sve mlitaviji
na šanku, oči su mu se smanjivale, a istovremeno pokreti postajali manje drhtavi, sve širi i neodređeniji. Kao
poslednje pitanje na “ispitu”, Leonard je pitao Antoana da pogodi zašto je poređao na šanku jedanaest čaša
raznih alkoholnih pića.
- Da ne bi izazivao ljubomoru
- odgovori Antoan kao iz topa.
- Da ne bih izazivao ljubomoru...
- promrmlja Leonard smešeći se i milujući nežno čašu na šanku.
- Možeš li da budeš precizniji?
- Možda tako odajete podjednako poštovanje svim vrstama alkohola. Vi niste ljubitelj piva ili škotskog vikija,
nema ničeg sektaškog: vi volite alkohol u svim oblicima. Vi ste zaljubljenik u alkohol sa velikim A.
- Nikada nisam razmišljao na taj način, ali... da, slažem se. Antoane, Antoane., Čini mi se da imaš sposobnosti,
priroda te je, možda, svojom milošću obdarila talentom. Ali, moram da te upoznam sa svim neugodnostima na
koja ćeš imati pravo. Često ćeš povraćati, želudac će ti biti kao čvor i kiseo, imaće š svakojake migrene, očne,
moždane, bolove u potiljku, mišićima i kostima, imaćeš česte dijareje, čireve, poremećaje vida, nesanice, nalete
vrućine, nastupe mučnine. Zbog malo topline i utehe, alkohol će ti pružiti sve to, toga treba da budeš svestan.
Ušla su dva nova gosta. Stisnuše ruku vlasniku i pozdraviše Leonarda. Seli su za sto u dnu kafića, zapalili lule i
pili pivo, čitajući Monde, čije su stranice podelili. Antoan je gledao Leonarda potpuno otvoreno, kao i uvek, bio
je vrlo miran, vrlo siguran u svoju odluku. Prošao je prstima kroz kosu, razbarušio je.
- To je ono što želim, hoću druge muke, stvarne bolove, fizičke manifes!acije preciznog ponašanja. Uzrok moga
bola biće alkohol, ne istina, nego alkohol. Više volim bolest koja je sadržana u flaši, nego bestelesnu i
svemoguću bolest kojoj ne mogu da odredim ime. Znaću uzrok mojim bolovima. Alkohol će okupirati sve moje
misli, ispunjavati svaku sekundu kao male čašice...
- Prihvatam
- reče Leonard pošto je pogladio bradu.
- Rado ću biti tvoj profesor alkoholizma. Biću strog, teraću te da rintaš. To je učenje na duži rok, skoro prava
askeza.
- Hvala, od sveg srca hvala
- reče smireno Antoan, stiskajući suvu i hrapavu ruku alkoholičara. Leonard je podigao ruku i pucnuo prstima
da bi dozvao vlasnika koji je čitao Parizijen na drugom kraju šanka, pored registar-kase.
- Rože, jedno točeno pivo za dečka! (Gazda je stavio čašu pred Antoana.) Hvala. Počećemo polako. To je pivo
od pet stepeni, to će biti lako, treba da navikneš nepca, da navikneš tvoju mladu jetru. Ne postaje se alkoholičar
opijajući se subotom uveče, potrebna je upornost i postojanost. Piti sve vreme, ne obavezno jake stvari, ali raditi
ozbiljno, prilježno. Najveći broj ljudi postaju alkoholičari bez ikakve metode, piju viski, vodku u ogromnim
količinama, razboljevaju se i ponovo počinju da piju. Ako hoćeš moje mišljenje, Antoane, to su kreteni. Kreteni
i neznalice. Vrlo lako se može postati alkoholičar na inteligentniji način, kroz znalačko korišćenje doza i jačine
alkohola. Antoan je gledao veliku čašu piva koju je krasila bela pena, kroz tu prizmu sve je bilo zlatno. Leonard
je skinuo kačket i stavio ga Antoanu na glavu.
- Hajde dečko, ne plaši se, nećeš se u tome udaviti.
- Treba li da ispijem odjednom
- upita Antoan pomalo uplašen
- ili u malim gutljajima?
- Na tebi je da izabereš. Ako voliš taj ukus i ako ne želiš da se opiješ prebrzo, pij u malim gutljajima, naslađuj
se tim nektarom hmelja. Inače, ako ti to bude odvratno, isprazni čašu naiskap. Pošto je pomirisao tečnost i pena
mu ostala na nosu, Antoan je počeo da pije. Napravio je grimasu, ali je nastavio da prazni čašu. Nakon pet
minuta na trotoar ispred “Kapetana Slona” zaustavila su se kola hitne pomoći. Dva bolničara sa nosilima ušla su
u kafić i odnela komiranog Antoana. Na šanku, njegova čaša piva još je bila do pola puna.
 Zbog izuzetne fiziološke osetljivosti, Antoan nije mogao da postane alkoholičar. Umesto toga, odlučio je
da se ubije. Alkoholičar, to je bila njegova poslednja šansa za društvenu integraciju, samoubistvo - poslednja
mogućnost da učestvuje u društvu. Ličnosti kojima se divio imale su hrabrosti da izaberu trenutak svoje smrti:
Hemingvej, njegova draga Virdžinija Vulf, njegov dragi Seneka, Debord, Katon iz Utikel, Silvija Plat,
Demosten, Kleopatra, Lafarg... Život je samo beskrajno mučenje. Nije više imao želju da gleda svitanje dana,
svaki njegov trenutak bio je gorak i upropašćavao je ukus onoga što je još moglo biti prijatno. Kako nikada nije
osećao da istinski živi, nije se plašio smrti. Čak bi bio srećan da u smrti pronađe opipljiv dokaz da je bio živ.
Neverovatno loša hrana koju su mu davali od kako je u bolnici, ko načno ga je ubedila da okonča život. Antoan
je primljen na odeljenje za hitne slučajew bolnice La Pitije-Salpetrijer, uprkos plastificiranoj knji I Antički grad
u severnoj Africi, blizu Kartagine, prim. pn:v žici u njegovom novčaniku na kojoj je bilo naznačeno da poklanja
svoje organe u slučaju smrti od moždanog udara i da više voli da umre na trotoaru nego da bude lečen u toj
bolnici. Nije želeo da se nađe u toj bolnici posebno zbog mogućnosti da tu sretne svog teču Žo zefa i tetku
Mirandu. Antoan je imao dobru narav, ali ih nije podnosio, uostalom niko ih nije podnosio. Ne zbog toga što su
bili opasni, već zbog toga što su se neprestano žalili, galamili i pravili probleme oko najmanje sitnice. Kao
šarmantni budisti priključili su se jednoj paravojnoj formaciji, jer su ih suviše posećivali. Prilikom svakog
putovanja u inostranstvo, izazivali su diplomatske incidente. Tako im je bio zabranjen boravak u više zemalja: u
Izraelu, Švajcarskoj, Holandiji, Japanu, Sjedinjenim Državama. I.R.A., E.T.A., Hezbolah, objavili su saopštenje
u kojem su navodili da će pogubiti bračni par ako stupi nogom na njihovu teritoriju. Vlasti tih zemalja nisu
pokazale niti saopštile ništa što bi govorilo da se tome protive. Možda će se jednog dana vojska usuditi da
upotrebi destruktivni potencijal tog para, kada se pokaže da su atomske bombe neefikasne. Teča Žozef i tetka
Miranda već godinama su provodili život u bolnici, menjali su odeljenja i spratove zavisno od operacija i
stvarnih ili, zbog svoje džangrizave hipohondrije, izmišljenih bolesti. PosećivaIi su sva odeljenja, prelazili sa
urologije na alergologiju, pokušavali na angiologiji, gastroenterologiji, oto-rino-laringologiji, stomatologiji,
dermatologiji, dijabetologiji... Putovali su tako po bolnicama glavnog grada kao po egzotičnim krajevima, uvek
izbegavajući dve specijalnosti koje bi mogle nešto da učine za njih, a i za ostatak sveta: psihijatriju i sudsku
medicinu. Antoan je bezuspešno pokušavao da ubedi bolničare da izbrišu njegovo ime iz bolničkog registra
kako ga teča i tetka ne bi posetili. Izlazeći polako iz kome i sedeći na svom bolničkom krevetu sa kašičicom u
maloj tegli ružičastog i grumuljičastog kompota od jabuka, odlučio je da izvrši samoubistvo. Njegovi prijatelji -
Ganža, Šarlota, AsIe i Rudolf došli su mu u posetu. Ganža, stari drug sa biološkog fakulteta, najopušteniji
čovek na svetu, sušta dobrota, imao je običaj da razveseli Antoana pripremajući mu čajeve od najneobičnijih
lekovitih biljaka koji bi razgalili njihove večeri. Igrali su šah više puta nedeljno u kupoli Sorbone i lutali
ulicama ćaskajući. Antoan nije imao predstavu o tome čime se Ganža bavi, a ovaj je u tom pogledu bio
tajanstven, međutim, imao je dosta novca, pa je najčešće on plaćao račune. Prevodilac u jednoj izdavačkoj kući,
Šarlota je bila nekadašnja Anto anova susetka. Njen veliki san je bio da ima dete, ali pošto je bila lezbijka, nije
uopšte htela da to ostvari prirodnim putem. Stoga je, zahvaljujući pomoći njene prijateljice lekarke, redovno išla
na oplodnju. Da bi povećala šanse, posle svake oplodnje Antoan je išao sa njom na vašar u Tronu ili neki drugi
seoski vašar i po celo popodne su se vrteli na velikim točkovima. To baš nije bila naučna metoda, ali je Šarlota
mislila da centriifugalna sila tih mašina može na pravo mesto da ubaci neposlušne spematozoide. Rudolf,
kolega s fakulteta, bio je nepopravljivi kontraš. Bio je dve godine stariji od Antoana i držao je predavanja iz
filozofije pod nazivom “Kant ili vladavina apsolutne misli”. Čist proizvod obrazovnog sistema, Rudolf se
mogao nadati mestu predavača tek za dve godine, da postane profesor univerziteta za sedam godina i da
potpuno zaboravljen umre nakon šezdesetak godina, ostavljajući za sobom delo koje će imati uticaja na
generacije termita. Ono što im je bilo zajedničko i što je zbližavalo Antoana i Rudolfa, jeste činjenica da se
nikada ni u čemu nisu slagali. Njihova poslednja svađa se odnosila na misao, pri čemu je Rudolf, kao dobar
filozof, tvrdio da jednostavnom operacijom svemoguće volje i neograničene slobode može da proizvede čistu
misao, Antoan mu se rugao, podsećajući ga na brojne neizvesnosti i odrednice koje pritiskaju ljudsko biće. Ali,
Rudilf je izgleda smatrao da jedan profesor filozofije ne može biti zahvaćen istim načinom razmišljanja kao
ostali smrtnici. Da zaključimo, Antoan je bio sumnja, a Rudolf izvesnosl, a mi možemo reći da je svako od njih
precenjivao svoj stav o ovom pitanju. Na kraju, Asle je bio najbolji Antoanov prijatelj, ali o njemu ćemo
govoriti kasnije. Prilikom njihove prve posete u bolnici, Ganža je doneo čaj, Šarlota cveće, Asle patuljastu
palmu od metar i po u saksiji, a Rudolf je izrazio žaljenje što Antoan nije priključen na respirator koji bi mogao
da isključi. Pažnja njegovih prijatelja nije izmenila Antoanovu tihu odluku: odlučio je, po prvi put u životu, da
bude egoista i da više ne živi, da ne bi mučio svoje prijatelje. Antoanov sobni kolega bilo je jedno ljudsko biće,
to je sigurno, ali nije mogao da bude precizan. Nije znao da li je to žena ili muškarac, nije imao predstavu o
godinama te osobe, jednostavno zbog toga što je bila umotana u zavoje kao egipatske mumije. Ali taj beli oblik
nije skrivao posmrtne ostatke nekog faraona, jer je ženskim glasom, koji nije imao akcenat Doline Kraljeva,
progovorio:
- Ne brinite se, izvući ću se ja iz ovoga. Izvući ću se ponovo
- Molim? - upita Antoan, uspravljajući se u krevetu
- Zbog čega ste vi ovde?
- Zbog _alkoholne kome
- Oh, to sam već probala - potvrdi žena mirnim glasom
- Nije loše. Šta ste pili? Vodku? Viski? – Pivo
- Koliko litara?
- Pola čaše
- Pola čaše? Pa vi ste postavili rekord. Alkoholna koma, to je klasika
- Nije mi to bio cilj, hteo sam da postanem alkoholičar, ali nije uspelo. Sada mi samoubistvo izgleda kao
najprihvatljivije rešenje. Tu, bar, imam šanse
- Nemojte se zanositi: ništa nije teže nego sebe smaknuti. Lakše je položiti maturu, postati policijski inspektor
ili profesor književnosti, nego izvršiti samoubistvo. Procenat uspešnosti je ispod osam posto. Antoan je seo na
ivicu kreveta. Bledo sunce se probijalo kroz trakastu zavesu i padalo na bolesno obojene zidove sobe. Antoana
su prijatelji posetili pre nekoliko sati, ali niko nikada nije dolazio da se interesuje za ženu
- Pokušali ste samoubistvo? - upitao je Antoan
- Kao što se može videti - odgovorila je ona podrugljivim tonom - omanula sam
- To nije vaš prvi pokušaj?
- Više ih i ne brojim, to bi me dotuklo. Međutim, pokušala sam sve. No, svaki put, neko ili nešto bi se isprečilo
pred moju smrt. Kada sam pokušala da se udavim, jedan hrabri blesavko me je spasio. Uostalom, posle nekoliko
dana je umro od zapaljenja pluća. To je užasno, zar ne? Kada sam se obesila, konopac je pukao. Kada sam
ispalila sebi metak u slepoočnicu, prošao je kroz lobanju, a da nije ni dotakao mozak, niti prouzrokovao ikakvu
ozbiljnu štetu. Progutala sam dve kutije pilula za spavanje, ali je prilikom proizvodnje laboratorija pogrešila
dozu, tako da sam se tri dana ustvari samo odmarala. Pre tri meseca angažovala sam plaćenog ubicu da me
smakne, ali se taj glupak prevario i ubio moju susetku. Stvarno nemam sreće. Ranije sam htela da se ub,ijem iz
očajanja, a sada je glavni uzrok mog očajanja što ne uspevam da se ubijem. Kroz zavoje su se jedino videle
njene zelene oči, kao niska smaragda na beloj lanenoj ivici. Antoan je u njima pokušao da nađe tugu, ali je
video samo bes
- Želite li da znate zašto se nalazim u ovakvom stanju? - upitala je okrećući pogled prema Antoanu
- Nemojte se ustručavati, normalno je da se čovek pita zašto sam ovako ufačiovana. Bacila sam se sa traćeg
sprata Ajfelove kule. To je moralo da bude sigurno, zar ne? Međutim, baš u tom trenutku, ispod kule se okupila
jedna grupa nemačkih turista u kratkim pantalonama da bi se slikali za uspomenu
- Pali ste na Nemce?
- Smrskala sam ih, da. Oni su ublažili moj pad. Čak sam odskočila, i to više puta. Rezultat toga je da imam
polomljene skoro sve kosti, ali prema mišljenju ovog glupaka lekara, kroz šest meseci ću biti na nogama i u
punoj formi! U sobi je tišina raširila svoja velika krhka krila poput leptira. Sunce je nestalo i ustupilo mesto kiši
i oblacima. Bio je mesec jul, a izgledalo je kao da je mart
- Možda bi bilo bolje da prestanete da se samoubijate, to će se loše završiti. Pokušajte... ne znam... da viđate
ljude, da slušate neki Klešov album, da se zaljubite
- Ne razumete! - pobuni se ona
- Pa, ja zbog ljubavi i hoću da se ubijem, a ako bih se ponovo zaljubila i to krenulo loše, poželela bih da umrem
dva puta. Osim toga, samoubistvo je moja vokacija, još od malena to mi je bila strast. Na šta ću ličiti ako u
devedesetoj godini umrem prirodnom smrću?
- Ne znam, gospođo, ne znam
- Ali, to se neće desiti, ne bih podnela to poniženje. Jedem svašta, mnoge pržene stvari, tone mesa, pijem
previše, pušim dve paklice na dan... Mislite li da je to dobar način da se čovek ubije?
- Da - ohrabrio je Antoan
- Važan je jedino cilj zbog kojeg to radite. No, istovremeno, ne mislim da će, ako umrete od raka pluća, to u
statističkim podacima biti zabeleženo kao samoubistvo, iako je to bio cilj
- Ne sekirajte se, neću više omanuti. Tada je žena ispričala Antoanu da je na jednom oglasnom panou udruženja
XVIII arondismana, pored reklame za jogu i grnčarstvo, videla i poziv na kurs samoubistva. Antoan, koji nije
imao nikakvog iskustva u toj oblasti nije hteo da gubi dragocene godine smrti na bezuspešne pokušaje ‘da se
ubije, pažljivo je slušao svoju cimerku. Ona mu je objasnila svoj plan: čim se oporavi, otići će na kurs i marljivo
naučiti kako da se korektno ubije. Izdiktirala je Antoanu i broj telefona kursa. Vrata se naglo otvoriše i dva
tasmanijska đavola pojaviše se galameći i živo gestikulirajući: teča Žozef i tetka Miranda poleteše prema
jadnom Antoanu. Pitali su ga kako je, kako je njegova porodica, ali ubrzo pređoše na svoje brige, odnosno,
navodne nevolje. Teča Žozef je ispričao Antoanu, kao i njegovoj sobnoj koleginici - koja mora da je više nego
ikada zažalila postojanje nemačkih turista - da dolazi sa operacije slezine i da je siguran da mu je hirurg
zamenio slezinu nečijom drugom. Insistirao je da mu Antoan opipa stomak: - Osećaš li slezinu, Antoane ? -
prošaptao je kroz stisnute zube
- Tu, osećaš li je? To nije moja slezina, neće oni mene prevariti, to nije moja slezina!
- Ma, teča Žozefe, zašto bi zameni li slezinu?
- Zašto? - uzviknu teča
- Zašto? Kaži mu Miranda, ja ne mogu. Reci mu!
- Zašto? - nastavi tetka Miranda
- Trgovina organima!
- Ne tako glasno - viknu teča Žozef
- Ne tako glasno, čuće nas, a bog zna šta će nam uraditi. Oni su sposobni za sve, za sve. Ljudi koji zamenjuju
slezinu sposobni su za sve!
- Mislimo da je to zavera - prošaputa tetka Miranda uzimajući Antoanovu ruku - prikupili smo masu indicija i
pretpostavki o velikoj trgovini organima u okviru bolnice
- Šta vas navodi ‘da tako mislite? - upita Antoan
- Moja slezina! - uzviknu teča Žozef
- Moja slezina. Zar to nije dokaz? Uzeli su moju lepu sIe zinu da je prodaju po astronomskoj ceni, a meni su
nalepili jednu staru, mlohavu i skvrčenu slezinu.
- Opazili smo znakove - potvrdila je tetka Miranda - poglede bolničara i lekara koji jasno govore o zaven. Teča
Žozef i tetka Miranda su posetili sve sobe da bi opipali stomak pacijenata. Najzad su otišli, kao dva glupa
detektiva, u potragu za svedočanstvima i dokazima o trgovini organima. Srećan što je ponovo pronašao mir
svoje sobe, Antoan se okrenuo prema ženi samoubici. No, njene oči su bile zatvorene. Ušao je lekar i glasom
mehaničara saopštio Antoanu da može qa napusti bolnicu. / Prošlo je nekoliko dana pre nego što je Antoan
odlučio da baci pogled na parče papira na kojem je bio zabeležen broj telefona kursa za samoubistva. Sunce je
konačno zasijalo nad Parizom. Iz auspuha su se širili zagađivači kao polen jedne nove ere, sejući u plućima
Parižana i turista buduću floru bolesne civilizacije. Agonija vegetacije, drveća i biljaka, tako tiha i nevidljiva za
one koji vide samo ono što se pomera, postaje norma života. Automobili su nastavljali da stvaraju novog čoveka
koji više neće imati noge za šetnju kroz svoje asfaltirane snove, već točkove. Antoan nije imao telefon, pa je
sišao u govornicu na uglu ulice. Nalazila se preko puta pekare, miris zemički je nadvladavao manje prijatan
miris kraja. Antoan je morao malo da sačeka da kabina bude slobodna
- S.P.T.P.T.M., Samoubistvo za sve i svim sredstvima, dobar dan! - reče mlada žena pevajućim glasom
- Dobar dan, dobio sam vaše podatke od jedne prijateljice, interesujem se za vaše časove. Jedan klošar se
zalepio uz ventilacionu rešetku pekare. Odmotao je parče starog hleba umotano u čarapu i zagrizao udišući
sladunjav miris kolača iz Vijene (Grad u Francuskoj, prim. prev.) i mešajući ga u ustima sa Webom ukusa
kartona
- U tom slučaju, gospodine, savetujem vam da nas posetite. Ove nedelje nema časova zbog izuzetnog vešanja
profesora Edmonda, ali od ponedeljka će gospođa profesor Astanavis držati časove. Daću vam raspored. Imate
li nešto za pisanje?
- Čekajte, čekajte... Da, slušam vas
- Od ponedeljka do petka, od osamnaest do dvadeset časova, trg Kliši br. 7. Samo zazvonite na interfon, to je u
prizemlju. Sve je obeleženo. Sledećeg ponedeljka Antoan je bio pred zgradom na trgu Kliši. Među pločicama sa
imenima lekara, za pozorišne kurseve, jedne sekcije za anonimne alkoholičare, izviđačke družine, političke
partije, našao je i bakarnu pločicu na kojoj je bilo ugravirano: “S.P.T.P.T.M., udruženje osnovano 1742.”
Pritisnuo je na dugme kojim se otvaraju teška ulazna vrata zgrade. Prateći oznake i pošto je prošao jedan
hodnik, ušao je kroz dupla vrata u dugačku prostoriju sa velikim prozorima. Tridesetak osoba je već bilo
prisutno. Pojedini su sedeli i čitali ili iščekivali početak, ostali su u malim grupama razgovarali. Jedan kvartet je
svirao Šubertova dela. Jedna krupna žena u crnom smokingu se izgleda starala o svemu. Dočekala je Antoana
ljubazno i predstavila se kao profesor Astanavis. Učesnici su bili mladi, stari, svih društvenih slojeva i fela.
Izgledali su opušteno, preturali su po svojim torbama, razgovarali, razmenjivali papire. Posedali su. Većina je
imala blokčić ili svesku. Sa olovkom u ruci, čekali su da čas počne, šapućući i prigušujući glasan smeh. U
prostoriji je bilo desetak redova sa po petnaest stolica, u dnu, na podijumu, nalazila se govornica za koju je stala
profesor Astanavis. Svi učenici su sedeli. Zidovi sale bili su prekriveni portretima ili fotografijama slavnih
samoubica: Žerar de Nerval, Merilin Monro, Žil Delez, Stefan Cvajg, Mišima, Henri Rurda, Jan Kurtis, Romen
Gari, Hemingvej iDalida. U. publici je vladao žamor i smeh kao pred početak bilo kog časa ili predavanja.
Antoan je seo• u red u sredini, između jednog elegantnog čoveka ozbiljna lica i dve mlade nasmejane žene.
Profesorka se nakašlja u šaku. Zavlada tišina
- Dame i gospodo, dozvolite mi pre svega da vam saopštim, iako pojedini to već znaju, da je profesor Edmond
izvršio uspešno samoubistvo. Uradio je to! Profesorka Astanavis uze daljinski upravljač i usmeri ga prema zidu
na kome se nalazila bela tabla. Pojavi se slika obešenog čoveka u hotelskoj sobi. Osim toga, imao je isečene
vene na rukama, a krv je formirala dva velika crvena kruga na tepihu bež boje. Kada je slikano, telo mora da se
lagano ljuljalo, jer mu se lice nije jasno videlo. Gledaoci oko Antoana su aplaudirali i među sobom pohvalno
komentarisali ovo kombinovano samoubistvo
- Izveo je to! I kao što možete videti, da ne bi omanuo, zbog sigurnosti, u slučaju da konopac popusti, presekao
je sebi vene. Mislim da to zaslužuje još jedan aplauz! Učenici su ponovo zatapšali, ustali su, vikali, zviždali.
Antoan je ostao da sedi posmatrajući, začuđen manifestovanjem veselja kojim se proslavljala smrt jednog
čoveka
- Večeras imamo jednog novog prijatelja - reče profesorka pokazujući na Antoana.
- Zamoli ću ga da se predstavi. Svi se okrenuše prema Antoanu. Ovaj je, pomalo uplašen što treba da govori
javno, ustao uz blagonaklone poglede i tiha ohrabrenja prisutnih.
- Zovem se Antoan... imam dvadeset pet godina.
- Dobar dan Antoane - rekoše u horu učesnici.
- Antoane - uključila se profesorka - možeš li nam reći zašto si ‘ovde?
- Moj život je katastrofa - objasnio je Antoan stojeći i dalje i nervozno mrdajući rukama.
- Ali, nije to najgore. Pravi problem je što sam toga svestan.
- I izabrao si da se ubiješ - reče tiho profesorka, oslanjajući se rukama na govornicu - da bi potonuo u smirujuću
ništavnost.
- Ustvari, ja sam vrlo malo obdaren za život, pa ću - se možda ostvariti u smrti. Očigledno sam sposobniji da
budem mrtav nego živ.
- Sigurna sam Antoane - potvrdila je profesorka - da ćeš biti vrlo veliki mrtvac. Zbog toga sam ja ovde: da te
naučim, da vas naučim da okončate ovaj život koji nam daje tako malo, a toliko uzima. Moja teorija... Moja
teorija je da je bolje umreti pre nego nam život uzme sve. Treba čuvati municiju, .energiju za smrt, da je ne
bismo dočekali potpuno prazni, kao oni omršaveli i nesrećni starci. Nije važno da li ste vernici, ateisti, agnostici
ili dijabetičari, to nije moja briga. Ja mislim na određene stvari i o njima ću vam govoriti, no ja nisam tu da vas
ubedim da umrete ili da vas ubeđujem p ono šta mogu predstavljati život i smrt. To se tiče vašeg iskustva, to su
vaši razlozi, vaš izbor. Ono što nam je zajedničko, to je da smo nezadovoljni životom i da sa tim hoćemo da
prekinemo, to je sve. Naučiću vas kako da se efikasno ubijete, na lep i originalan način, da ne biste promašili.
Moje učenje se odnosi na način kako da se čovek ubije, a ne na razloge. Mi nismo crkva ili sekta. Moći ćete u
svakom trenutku da plačete, da napustite čas, da vičete: sve to imate pravo da radite. Možete čak i da se
zaljubite u svog suseda i da ponovo zavolite život... Zašto da ne, uživaćete, iako rizikujete da se ponovo vidimo
kroz šest meseci. Ukoliko, na nesreću, budem još tu. Pojedini Antoanovi susedi se nasmejaše. Profesorka je
govorila smireno, ne kao neki politički ili verski demagog, već sa lakoćom profesora književnosti pred
prepunim amfiteatrom. Sa rukama u džepovima smokinga, bila je tako jedn9stavno briljantna da nije imala
potrebu da se služi preteranim scenskim ili • retoričkim efektima da bi veštački izazvala zanos.
- Ima dosta kritike samoubistva. Političke, verske, društvene, čak prirodne, jer gospođa Priroda ne voli
preveliku slobodu u odnosu na nju, ona hoće da do kraja sve drži na uzici, ona hoće da odlučuje umesto nas. Ko
odlučuje o smrti ljudi? Mi smo tu uzvišenu slobodu preneli na bolest, nesreće, zločin. To nazivaju slučajnošću.
Ali, to nije tačno. To je lukavstvo društva koje nas postepeno truje zagađenjima, uništava ratovima i nesrećama.
Društvo, tako, odlučuje o vremenu naše smrti kroz kvalitet naše ishrane, kroz opasnosti našeg svakodnevnog
okruženja, naše uslove rada i života. Mi ne biramo da živimo, ne biramo svoj jezik, zemlju, vreme, svoje
ljubavi, mi ne biramo svoj život. Jedina sloboda, to je smrt, biti slobodan, znači umreti. Profesorka je popila
malo vode. I dalje je bila oslonjena na govornicu. Pažljivo je posmatrala sve učesnike u sali, sa odobravanjem
klimala glavom, kao da ih je povezivala neka razumljiva bliskost.
- Ali, sve su to budalaštine. Na to ćemo doći kasnije, da razmišljamo da pronađemo izvesnu otmenost,
sublimaciju, zakonitost, uzvišenost... šta znam... iluziju apsolutnog koje se zove smrt ili sloboda, a koje bismo
želeli da u potpunosti izjednačimo. Istina... moja istina - treba biti jasan, govorim o sebi - to je da sam bolesna.
Rak je smatrao da će moje telo biti divno rajsko ostrvo i on se tu odmara sa nogama u okeanu moje krvi,
preplanuo na suncu moga srca... Nije mu potreban suncobran, on prkosi sunčanici. Njegov plaćeni odmor se
sastoji u tome da me dovede do smrti. Trpim užasne bolove... Svi znate o čemu govorim. Da se ne bih uvijala
od bolova, moram sebi da dajem injekcije morfijuma, da se kljukam analgeticima... (Iz unutrašnjeg džepa svog
sakoa izvukla je malu kutiju sa lekovima i protresla je.) To ima cenu, cenu moje svesti. Još uvek sam svesna, ali
bojim se da to neće potrajati, pa više volim da se ubijem dok sam još “ja”, nego da mi neki lekar isključuje
aparate dok kao proštac ležim bez svesti u bolničkom krevetu. To je mala, bedna sloboda. I vi ste, takođe, ovde
svakako zbog toga što imate rak nekog organa ili duše, sentimentalne tumore, ljubavnu leukemiju i društvene
metastaze koji vas razjedaju. A to diktira naš izbor mnogo pre bilo koje velike ideje o našoj slobodi. Budimo
iskreni: da smo dobrog zdravlja, da nas vole kao što zaslužujemo, da smo poštovani, sa divnim mestom pod
suncem u društvu, sigurna sam da bi ova sala bila prazna. Profesorka je završila svoje predstavljanje. Svi
prisutnL. su aplaudirali, dve Antoanove susetke ustadoše, iml’resionirane i uzbuđene. p!ofesorka izvadi crveni
cvet iz svog revera i stavi ga u’ čašu s vodom koja se nalazila na govornici. Narednih sat i po profesorka je
držala čas. Predavala je o više načina efikasnog samoubistva. Naučila je slušaoce kako da naprave pravu omču,
elegantnu i čvrstu, koje lekove izabrati, kako ih dozirati i kombinovati da bi se prijatno umrlo. Pripremila je i
dala recepte smrtnih koktela lepe boje, _za koje je tvrdila da su ukusni. U detalje je govorila o različitom
vatrenom oružju i njihovom dejstvu na kosti lobanje i anatomiju mozga, zavisno od kalibra i razdaljine sa koje
se puca, savetovala je, pre nego što neko ispali sebi hitac u glavu, da napravi rentgenski snimak lobanje da bi
utvrdio gde treba da se postavi cev, da ne bi omanuo. Uz pomoć dijapozitiva i opisne skice ona je svojim
pažljivim učenicima objasnila koju venu na ruci treba preseći, kako i sa čime. Nije preporučivala korišćenje
priručnih sredstava kao što je plin. Opisala im je samoubistva Mišime, Katona, Empedokla, Cvajga... Sva prava
samoubistva koja su svetu davala smisao. Na kraju, završila je čas hvalospevom profesoru Edmondu,
podsećajući da je bolje kombinovati dva načina, kako se ne bi doživeo neuspeh: lekove i vešanje, vene i
revolver... Kada se čas završio, Antoan je napustio prostoriju pre nego što neko pokuša da sa njim razgovara.
Kvartet je ponovo počeo da svira. Pri izlasku prošao je ispred male prodavnice udruženja, čarobno ukrašene u
stilu lutkarske kuće lepim konopcima, brošurama, knjigama, oružjem, otrovima, crvenom osušenom muharom u
obliku falusa, kao i drugim potrepštinama neophodnim za lepu smrt: vina, fina jela, muzika. Išao je avenijom
Kliši do metro stanice La Furš, grad mu se lelujao pred očima kao da je pijan. Sada kada je znao kako da se
ubije, kada je izgubio nevinost amatera i stekao znanje profesionalca, izgubio je želju. Antoan nije hteo da živi,
to je sigurno, ali je još manje želeo da umre.
 - Ne znam da li ste primetili, ali se sa dimenzijama, krugom i težinom jednog franc uskog hleba može
napraviti zlatni broj. To sigurno nije slučajno. Pekar se složio i dao mu je jedan ceo hleb. Antoan je stanovao u
Montreju, na granici Pariza. Zbog toga mu je AsIe govorio da stanuje na ravnici Pariza. AsIe je bio njegov
najbolji prijatelj. Antoan ga skoro nikada nije zvao’ punim imenom, već skraćenicom As. Ovoga je to mnogo
zabavljalo, jer na samoanskom (Jezik kojim se govori u Polineziji, u Samoi i na Novom Zelandu, prim. prev.) -
a Asle je bio Samoanac - As znači “planinska voda”. As je bio visok preko dva metra, ali se kretao gipko kao kit
u vodi. A bio je obdaren čudnim karakterom. To vuče korene još iz detinjstva. Nestle ima običaj da testira nove
proizvode na jednom uzorku potrošača, pre njihovog izbacivanja na tržište. Pošto su Asleovi roditelji bili vrlo
siromašni, upisali su ga za testiranje da bi dobili potrošačke bonove za hranu. U to vreme Nestle je hteo da
lansira novu vrstu malih teglica za bebe sa dodatkom vitamina i fosfora. U vrlo malim količinama fosfor je
dobar za zdravlje, ali dogodila se fabrička greška u doziranju, pošto je jedan inženjer pobrkao miligrame i
kilograme. Usled te fabričke greške nisu sva deca umrla: ona koja su preživela razbolela su se od raka i drugih
teških bolesti. AsIe je imao relativnu sreću, jer je imao samo mentalne smetnje koje su poremetile njegov
moždani razvoj. On nije imao intelektualnih nedostataka u pravom smislu te reči, međutim, njegov um se
razvijao na poseban način, njegov razum je sledio logiku kakvu drugi nisu imali. Druga posledica tih malih
teglica za bebe, predoziranih fosforom, bila je da je AsIe svetleo u mraku. To je bilo vrlo lepo. Kada bi se noću
šetali ulicama, As je pored Antoana izgledao kao ogromni svitac koji obasjava njihov put kroz neosvetljene
ulice. Zbog lečenja tih bolesti, As je proveo detinjstvo u jednoj specijalizovanoj instituciji. Godinama je bio
nem, nikakvim klasičnim vežbama nisu uspevali da ga pokrenu iz ćutanja. A onda je jedna žena, stručnjak za
korekciju govora, ljubitelj poezije, otkrila da je jedini način da As progovori bio govor u stihovima. Njegovom
hendikepiranom govoru bio je potreban oslonac: stihovi su bili štake za njegove reči. Malo po malo, vratio se u
skoro normalan život i napustio bolnicu sa šesnaest godina. Od tada, uprkos svojoj mirnoj naravi 48 koja je više
odgovarala debelom dobričini, nego noćnom čuvaru, on je stalno dobijao mesta čuvara, njegov ogromni stas
smatran je dovoljnim da zaplaši eventualne lopove. Dve njegove druge osobine uticale su na retke lopove sa
kojima se suočavao: zbog toga što je svetIeo, ličio je na utvaru, na neku natprirodnu pojavu, zatim, ako se lopov
ne bi onesvestio ili pobegao, činjenica da je AsIe govorio u stihovima, izbezumila bi ga. Već dve i po godine je
bio čuvar u Prirodnjačkom muzeju Botaničke bašte. Anotoan ga je tu i sreo. Posle rada ‘ As je mnogo voleo da
se šeta P9’ spratovima velike galerije Evolucije. To je čudnovato mesto, nastanjeno hiljadama prepariranih
životinja koje posetiocu ostavlja utisak da se šeta u Nojevoj barci okamenjenoj u vremenu. Na ovom slabo
osvetljenom mestu vlada tajanstvena atmosfera, polutama, u kontrastu sa svetlima usmerenim na životinje,
obavija radoznalce, koji mrmljaju i šapuću iz stra- . ha da ne probude slonove, divlje zveri i ptice. Jednog jutra
Antoan je posetio : galeriju po -prvi put, šetajući se sa divljenjem i iskrenim nestrpljenjem i divio se životinjama
koje su se nalazile u čudnim položajima, čitao etikete i tekstove na tablama koji su opisivali njihov živoh
stanište. Šetajući, njegov nezasiti duh je gutao svu tu izloženu kulturu. Jedan čudno osvetljeni nejasan oblik
privukao mu je pažnju. Najpre je pomislio da to predstaVlja jednu vrstu neandertalnog čoveka ili najređi
primerak Jetija bez dlake kome su obukli odelo i cipele. Antoan je spustio pogled da potraži pločicu sa
objašnjenjem, naučnu belešku o poreklu i vremenu tog neobičnog spesimena. Gledao je kod nogu stvorenja, ali
nije našao ništa. Podigao je glavu: stvorenje mu se nasmešilo i pružilo mu svoju ogromnu ruku. Tako su postali
prijatelji. Uvek su bili zajedno. As nije mnogo govorio, što je odgovaralo Antoanu koji je mislio i govorio brzo.
As bi prekidao njegova večna pitanja aleksandrincima koji su svojim dvanaestercem ispunjavali mnogo veća
misaona prostranstva nego Antoanova opširnost. On je voleo sintezu i poetiku Asovih reči, a As je, zauzvrat,
voleo obilje, džunglu Antoanovih reči. Šarlota, Ganža, Rudolf, As i Antoan su se sastajali u jednom malom
islandskom kafiću u ulici Rambito koji se zvao Gudmundsdotir. Igrali su šah, razgovarali gutajući pića i jela
čudnovatog sastava, čija je imena bilo nemoguće izgovoriti. Nisu znali šta gutaju, da li je to bilo meso ili otrov,
kakvo je to besmisleno povrće, ali ih je njihov neopisivi ukus zabavljao. Taj mali kafe- restoran je bio
sastajalište islandskih prognanika, stoga su svi ostali posetioci pažljivo slušali isti čudan jezik. Antoan je
pomislio da, budu tu, postoji opravdan razlog što se ne razume šta ljudi govore. Na tom neverovatnom mestu,
nekoliko večeri nedeljno, igrali su se pozorišta senki, izmišljali nove zemlje i igre koje su zvali “svetska igra se
deli na dvoje”. To je igra koja se sastoji u pronalaženju pravih velikih podela sveta, onih koje su stvarno na
svom mestu, jer svet se neminovno uvek deli na dvoje: na one koji vole da se šetaju na biciklu i one koji brzo
voze kola, na one koji nose košulju preko pantalona i one koji je uvlače u pantalone, na one koji piju čaj bez
šećera i one koji ga . piju sa šećerom, one koji misle da je Šekspir najveći pisac svih vremena i one koji misle da
je to Andre Žid, na one koji vole Simpsonove i one koji vole South Park, Ili one koji vole Nutelu i one koji vole
prokelj. Brinući tako pravu antropološku brigu, sastavljali su spiskove osnovnih podela čovečanstva. Na jednom
od njihovih tajnih sastanaka, nedelju dana po izlasku iz bolnice, u četvrtak, 20. jula, Antoan je svojim
prijateljima saopštio nameru da hoće da postane glup.
 Restoran se punio. Jedan minijaturni Viking je izašao iz sata na zidu i sekirom udario deset puta u štit.
Glasan razgovor na islandskom i tradicionalna muzika pretvorili su sto Antoana i njegovih prijatelja u izolovano
ostrvce. Mirisi kuhinje i piva su se mešali i stvarali neku vrstu izmaglice koja je lebdela u maloj sali restorana.
Čudovišta i bogovi islandske mitologije u obliku lampiona svetleli su iznad gostiju. Prezaposleni konobari
izvodili su slalom između zbijenih i prebukiranih stolova. Antoan je iz torbe izvadio svesku u kojoj je zabeležio
svoj program. Tražio je od prijatelja da ga ne prekidaju i uzbuđenim i napregnutim glasom počeo da čita: “Ima
ljudi kojima ni najbolje stvari ne uspevaju. Mogu imati odelo od kašmira, izgledaće kao klošari, mogu biti
bogati, a zaduženi, visoki, a nula u košarci. Danas sam toga svestan, pripadam onima koji ne uspevaju da
iskoriste svoje prednosti, za koje su te predno-o sti čak nepovoljnost.” “Istina izlazi iz dečjih usta, u osnovnoj
školi sramna uvreda je bila biti smatran inteligentnim, kasnije, biti intelektualac postaje skoro kvalitet.
Međutim, to je laž: inteligencija je mana. Kao što živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa, mislim da je
biti inteligentan gore nego biti glup, jer glup toga nije svestan, dok inteligentan, čak iako je ponizan i skroman,
to svakako zna.” “U Eklezijastu piše da ,onaj koji uvećava svoje znanje, povećava svoj bol’, ali pošto nikada
nisam imao sreću da idem na veronauku sa drugom decom, niko me nije upozorio na opasnost od učenja.
Hrišćani imaju sreće što su tako mladi upozoreni na opasnosti od inteligencije, celog života znaće da se drže
dalje od nje. Srećni su oni koji su jednostavnog duha.” “Oni koji misle da inteligencija ima određenu
uzvišenost, očigledno je nemaju dovoljno da bi shvatili da je to samo prokletstvo. Moje okruženje, moji drugovi
iz razreda, profesori, svi su me smatrali inteligentnim. Nikada nisam shvatio zašto i kako su došli do takvog
stava o mojoj ličnosti. Uvek sam stradao od pozitivnog rasizma, od onih koji su brkali inteligentan izgled i
inteligenciju i koji vas, zbog lažno dobronameme predrasude, osuđuju da budete oličenje ugledne ličnosti. Isto
kao što se to shvatanje prenosi na mladića ili devojku izuzetne lepote, da bi se tiho ponižavali ostali koje je
priroda manje obdarila, tako sam i ja bio inteligentno i obrazovano stvorenje. Koliko sam mrzeo te sastanke na
kojima sam učestvovao i protiv svoje volje, a čiji je cilj bio da se povrede i ponize momci i devojke koji su
smatrani manje briljantnim!” “Nikada nisam bio sportista, poslednje važno takmičenje koje je izmorilo moje
mišiće bilo je takmičenje II igranju klikera u dvorištu osnovne škole. Moje tanke ruke, kratak dah, spore noge,
nisu mi omogućavali da udarim loptu kako treba, jedino sam ima?’ snage da svojim umom pretražujem svet.
Suviše slab za sport, jedino sam imao neurone za izmišljanje igara sa loptom. Inteligencija je bila nešto
najgore.” “Inteligencija je promašaj evolucije. U vreme prvih preistorijskih ljudi, zamišljam kako su u nekom
plemenu dečaci trčali kroz šibljike, jureći guštere i berući bobice za večeru, malo po malo, u kontaktu sa
odraslima, učili su da budu savršeni muškarci i žene: lovci, berači, ribolovci, kožari... Međutim, posmatrajući
pažljivije život tog plemena, uočavamo da neka deca ne učestvuju u grupnim aktivnostima: ostaju da sede pored
vatr:e, pod zaštitom pećine. Oni nikada neće znati da se brane od tigrova sa zubima kao sablja, niti da love,
prepušteni samima sebi, ne bi preživeli ni jednu noć. Oni ne provode dane ne radeći ništa zbog lenstvovanja, ne,
oni bi rado skakali sa svojim drugovima, ali ne mogu. Priroda je, donoseći ih na svet, omanula. U tom plemenu
postoji jedna mala koja je slepa, jedan hromi dečak, jedan koji je nespretan i rasejan... Stoga, oni ostaju u logoru
po ceo dan, a kako nemaju ništa da rade i kako video igre još nisu bile izmišljene, oni su primorani da
razmišljaju i da puste da im misli lutaju. Provode vreme u razmišljanju, pokušavajući da odgonetnu svet,
izmišljajući priče i izume. Tako je nastala civilizacija: jer nesavršena deca nisu imala ništa drugo da rade. Kad
priroda ne bi nikoga obogaljila, kada bi kalup uvek bio bez greške, čovečanstvo bi ostalo prvobitna ljudska
vrsta, srećna, bez razmišljanja o napretku i živel a bi vrlo dobro bez Prozaka, bez prezervativa i čitača D.V.D.
dolby digital.” “Radoznalost, želja da se shvati priroda i ljudi, da se upoznaju umetnosti, trebalo bi da bude
težnja svakog uma. Ali, kada bi tako bilo, sa sadašnjom organizacijom rada, svet bi prestao da se okreće,
jednostavno zato što to oduzima vreme i razvija kritički duh. Više niko ne bi radio. Zbog toga ljudi nešto vole ili
ne vole, neke stvari ih interesuju, a neke ne, inače društvo ne bi postojalo. Oni koji se interesuju za mnoge
stvari, koji se zanimaju za teme koje ih inače ne interesuju - i koji žele da shvate razloge svoje
nezainteresovanosti - plaćaju cenu izvesnom usamljenošću. Da bi se izbegao taj ostrakizam, potrebno je
snabdeti se inteligencijom koja ima funkciju, koja služi nekoj nauci ili nekoj stvari, nekom pozivu, jednostavno
inteligencijom koja služi nečemu. Moja pretpostavljena inteligencija, suviše samostalna, ne služi ničemu,
odnosno, ne može koristiti univerzitetu, ni nekom preduzeću, novini ili advokatskoj kancelariji.” “Moj um je
proklet, ja sam siromah, neoženjen, utučen. Već mesecima razmišljam o svojoj bolesti preteranog razmišljanja i
sa sigurnošću sam uspostavio uzajamnu vezu između moje nesreće i neumerenosti moga razuma. Razumevanje,
pokušaj shvatanja, nikada. mi nije ništa donelo, a ispostavilo se da je uvek protiv mene. Razmišljanje nije
prirodna operacija, to zadaje rane, kao kada bi u vazduhu otkrili pomešane parčiće stakla i bodljikave žice. Ne
uspevam da ob uzdam svoj mozak, da usporim njegov tempo. Osećam se kao lokomotiva, stara lokomotiva koja
juri šinama i koja neće moći da se zaustavi, jer ugalj, gorivo koje joj daje vrtoglavu snagu, to je svet. Sve što
vidim, osećam, čujem, upada u peć moga uma, obavija ga i pokreće svom snagom. Pokušati da se to razume
predstavlja društveno samoubistvo, odnosno, čovek ne bi mogao da okusi život, a da se, i protiv svoje volje,
istovremeno ne oseća kao grabljivica ili strvinar koji komada predmet svog izučavanja. Često ubijamo ono što
pokušavamo da shvatimo jer, kao kod lekara stažista, nema pravog zna” nja bez obdukcije: tada saznajemo sve
o venama i krvotoku, sastavu skeleta, nervima, funkcionisanju tela. I, jedne užasne noći, nađemo se u nekoj
vlažnoj i mračnoj kripti, sa skalpelom u rukama, umrljanim krvlju, gušeći se od stalne mučnine, iznad jednog
hladnog i bezobličnog leša na metalnom stolu. Posle toga, uvek je moguće pokušati da se bude profesor
Frankenštajn i iseckati sve to u komade da bi se od njih napravilo živo biće, no postoji rizik da se stvori
čudovište-ubica. Previše sam bio nadmen, danas osećam kako se približava opasnost cinizma, ogorčenja i
beskonačne tuge, brže se postaje talentovan za nesreću. Nemoguće je živeti i biti suviše svestan, suviše misaon.
Uostalom, posmatrajmo prirodu: sve što živi dugo i srećno nije mno’: go i inteligentno. Kornjače žive
vekovima, voda je besmrtna, aMilton Fridman je i dalje živ. U prirodi, svest je izuzetak, možemo, čak, reći da je
to nesrećan događaj, jer ona ne garantuje nikakvu superiornost, nikakvu posebnu dugovečnost. U okviru
evolucije vrsta, ona nije znak boljeg prilagođavanja. Insekti su, po starosti, broju i okupiranoj teritoriji, u stvari,
pravi gospodari planete. Društvena organizacija mrava, na primer, mnogo je uspešnija nego što će to ikada biti
naša, a nijedan mrav nema katedru na Sorboni.” “Svako ima nešto da kaže o ženama, muškarcima, policajcima,
ubicama. Mi sve uopštavamo polazeći od sopstvenog iskustva, od onoga što nam odgovara, od onoga što
možemo da razumemo sa skromnim sredstvima naših neuronskih mreža i sledeći perspektivu našeg gledanja.
To je olakšica koja omogućava da brzo mislimo, donosimo sud i određujemo sopstveno mesto. To, samo po
sebi, nema vrednosti, to su znakovi, male zastavice kojima svako maše. A svi brane istinitost svojih prednosti,
svoga pola, svoje sreće.” “U nekoj raspravi, uopštenost je u prednosti nad jednostavnošću i lakoćom
rasuđivanja, lakšeg razumevanja, pa prema tome, i većeg uticaja na slušaoce. Da prevedem to na matematički
jezik, diskusije na bazi opštih činjenica su sabiranje, jednostavne operacije koje vas navode da, zbog njihove
očiglednosti, poverujete u njihovu osnovanost. Međutim, ozbiljna diskusija će pokazati da postoji niz jednačina
sa više nepoznatih, integrali i žongliranje sa složenim brojevima.” “Mudra osoba će u razgovoru uvek imati
utisak da uprošćava stvari, njena jedina želja će biti da precrtava, stavlja zvezdice kod određenih reči, piše
opaske na dnu stranice ili kometare na kraju poglavlja, da bi izrazila svoju misao. Ali, u raspravi u hodniku, na
večeri ili na stranicama novina, to nikako nije moguće: nema ni govora o tačnosti, objektivnosti, nepristrasnosti,
poštenju. Vrlina je hendikep retorike, ona u raspravi nije efikasna. Pojedini briljantni umovi, videvši neminovnu
ispraznost svake diskusije, odlučili su da budu nestašni i da, kao suprotno mišljenje, sugerišu složenost i
odmereni humor. Zašto da ne, na kraju, i to je način da se preživi.” “Ljudi uprošćavaju svet kroz govor i misao i
tako stiču sigurnost, a biti siguran je najsnažnije uživanje na ovom svetu, mnogo snažnije nego novac, seks i
moć zajedno. Odustajanje od prave inteligencije je cena koju treba platiti da bi se stekla sigurnost, a to uvek
predstavlja nevidljivi trošak u banci naše svesti. Ako je tako, više volim one koji se ne skrivaju pod plašt
razuma i zaklinju u neistinitost svojih uverenja. Kao vernik koji prihvata da je njegova vera samo verovanje, a
ne i pravo na istinu o realnim stvarima.” “Postoji jedna kineska poslovica koja, otprilike, kaže • da riba nikada
ne zna kad piša. To se savršeno može primeniti na intelektualce. Intelektualac je ubeđen da je pametan, jer se
služi dobrim mozgom. Zidar se služi rukama, ali ima i mozak koji mu može reći: “Ej, ovaj zid nije prav, a osim
toga zaboravio si da staviš cement između kamenja.” Postoji veza između njegovog rada i uma. Kod
intelektualca koji radi samo umom, ta veza ne postoji, njegove ruke se neće razmahati da bi mu rekle: “Ej,
momče, varaš se! Zemlja je okrugla.” Intelektualcu nedostaje taj otklon, on veruje da je sposoban da ima jasno
mišljenje o svim temama. Intelektualac je kao pijanista koji, zato što virtuozno koristi ruke, misli da je, naravno,
sposoban da bude igrač pokera, bokser, neurohirurg i slikar.” “Inteligencija se, očigledno, ne odnosi samo na
intelektualce. U principu, kada neko počinje govoreći: ,Ne bih hteo da budem demagog, ali...’, to upravo zna- .
či da hoće to da bude. Stoga, ne znam kako da nazovem ono što bi moglo da se smatra arogancijom. Ubeđen
sam da je inteligencija zajednička osobina celokupnog stanovništva, bez obzira na društveni položaj: isti je
procenat inteligentnih ljudi kod bretonskih mornararibani i kod profesora istorije, pisaca ili daktilografa... To
znam,. iz iskustva, zato što sam imao kontakta sa brain-buildersima, misliocima i profesorima, glupim
intelektualcima, i u isto vreme, sa normalnim ljudima, inteligentnim bez svedočanstva o• inteligenciji, bez
institucionalne aure. Ne mogu ništa drugo da kažem. To je do te mere sporno da je nemoguća bilo kakva naučna
studija. Funkcija diplome nije da pronađe nekog inteligentnog, pametnog, ne postoji test I.Q. za otkrivanje
onoga što bismo mogli nazvati zdravim razumom. Mislim na ono što je govorio MajkI Her, scenarista Full
Metal Jacket-a, u veličanstvenoj knjizi Mišela Simana o Kjubriku: ,Uzrok ljudske gluposti nije nedostatak
njihove inteligencije, već odsustvo hrabrosti.’ “Stvar koja se može prihvatiti jeste da druženje sa velikim
delima, korišćenje njihovog duha, čitanje dela genija, ako se zbog toga sigurno ne postaje inteligentan, čini
opasnost verovatnijom. Naravno, ima ljudi koji su čitali Frojda, Platona, koji će znati da izvode majstorije sa
kvarkovima i da prave razliku između sivog sokola i neke druge grabljivice, a koji će biti glupi. Ipak,
potencijalno, bivajući u kontaktu sa mnoštvom pokretačkih elemenata i dozvoljavajući svom umu da zalazi u
sredine koje obogaćuju, inteligencija nalazi pogodan teren da se razvija, na isti način kao bolest. Jer,
inteligencija jeste bolest.” Na kraju, Antoan je pročitao zaključak. Zatvorio je svesku i gledao svoje prijatelje
izrazom naučnika koji je izveo besprekoran dokaz jedne velike naučne tajne pred skupštinom uvaženih i
zabezeknutih kolega.
 Ganža je prasnuo u smeh i to ga je držalo celo veče, jedan Islanđanin koji je sedeo za stolom iza njih,
pružio mu je paklicu cigareta: izgleda da je Ganžin nesigurni smeh na islandskom značio nešto kao “Imate li
cigareta?”. Stoga mu je, svaki put kada bi se nasmejao, jedan ljubazni Islanđanin nudio cigaretu. Rudolf je
primetio da Antoan nema potrebe da se mnogo trudi da bude glup, Šarlota ga je srdačno uhvatila za ruku, As ga
je gledao svojim velikim začuđenim očima. Sa dirljivom jednostavnošću Antoan je objasnio da ne može da se
obuzda da misli, da nastoji da shvati, i da je zbog toga nesrećan. Još kad bi mu učenje donelo radost kopača
zlata... Ali, zlato koje bi on našao imalo bi težinu i boju olova. Njegov duh mu nije davao mira, svojim
neprekidnim pitanjima sprečavao ga je da spava, budio ga usred noći svojim sumnjama i negodovanjima.
Antoan je svojim prijateljima ispričao da već odavno nema ni sna ni košmara, jer mu misli okupiraju ceo
prostor sna. Zbog toga što mnogo misli i što mu je svest neprestano budna, Antoan je živeo loše. Sada je hteo
malo da bude nesvestan, da ništa ne zna ni o uzrocima, ni o istinama, ni o stvarnosti... Dosta mu je bilo tog
izoštrenog posmatranja koje mu je davalo ciničnu sliku ljudskih odnosa. Hteo je da živi, da ne misli o realnosti
života, samo da živi. Podsetio je svoje uzbuđene prijatelje na svoj pokušaj da postane alkoholičar i neuspeli plan
samoubistva. Glupost je bila poslednja šansa da bude spašen. Nije još znao kako da postupi, ali je obećao da će
uložiti svu svoju volju da postane glup. Pokušaće da razblaži svoje vino, da se uspava, da se oslobodi tih čudnih
predrasuda koje nazivamo istinama. Antoan nije želeo da postane savršeni glupak, već da svoju inteligenciju
razvodni u leguri života, da se opusti, da ne analizira stalno, da ne otkrije sve. Njegov duh je uvek bio orao
oštrog vida, sa oštrim kljunom i kandžama. Danas bi hteo da nauči da bude veličanstveni ždral, da leti i da se
prepusti vetrovima, da uživa u toploti sunca i lepoti pejzaža. Nije reč o tome da se bez razloga odrekne razuma:
cilj je da se živi u društvu. Nastojao je stalno da traži motornu snagu razuma koja pokreće svako biće, znao je
koliko slobodna volja ima malo uticaja u izboru mišljenja. Deo njegove nesreće je poticao od činjenice da je
živeo pod vlašću tragedije koju je izrazio Žan Renoar, a to je: “Nesreća ovog sveta jeste što je svako u pravu”.
Kao neki sveštenik, primenjivao je Spinozinu izreku: “Ne treba žaliti, smejati se, mrzeti, već treba razumeti”,
trudio se uvek da ne osuđuje, čak ni onog koji bi hteo da ga povredi i potčini. Antoan je bio ona vrsta duše koji
bi mogao da napravi zubnu protezu za ajkulu i bio sposoban da pokuša da joj je ugradi. Međutim, to što je
pokušavao da razume druge, to nije bio onaj religiozni stav koji predstavlja opraštanje svega uz razumevanje.
Možda preterano, ali on je ispod lažnog sjaja slobode i izbora video neophodnost i mehanizam jedne mašine
koja se hrani ljudskim dušama. Istovre-. meno, jer je nastojao da bude objektivan prema sebi i prema drugima,
konstatovao je da je, pokušavajući sve da shvati, naučio da ne živi, da ne voli, i da se njegovo ekstremno
intelektualno poštenje može protumačiti kao strah da se uključi u život i da u njemu zauzme određeno mesto.
On je toga bio svestan i to je doprinelo njegovoj odluci
- Ali - dodao je - istina, kao i Janus, ima dva lica, a do sada sam živeo samo na mračnoj strani. Prošetaću se i do
osvetljene strane. Zaboraviću na razumevanje, zainteresovaću se za svakodnevicu, verovaću u politikU,
kupovaću lepa odela, pratiću sportske događaje, gledaću televizijske vesti, usudiću se da mrzim stvari... To
nisam znao, interesujući se za sve, ne oduševljavajući se ničim. Ne kažem da je to dobro ili loše, samo hoću da
pokušam i da se srodim, da, da se srodim sa tim velikim duhom koji zovemo “javno mnjenje”. Hoću da budem
sa ostalima, ne da ih razumem, već da budem kao oni, sa njima, da delimo iste stvari.
- Hoćeš da kažeš - reče Ganža žvaćući polako lekovito semenje - da si ispao glup što si pokušao da budeš
inteligentan, da si se prevario, i da je pametno biti malo glup...
- Mi te takvog volimo - reče Šarlota - malo si komplikovan, ali... ti si super. Da sam hetero.
- A da sam ja Dankinja - odgovori Antoan - zaprosio bih te. Slušajte. Određena asocijalno st mi i dalje izgleda
najnormalnija stvar na svetu, čak je dobro imati problema sa društvom. Ja ne želim da budem potpuno
integrisan, ali još manje želim9a budem dezintegnsan
- Treba da pronađeš ravnotežu - reče Ganža
- Da - nastavi on - ili neravnotežu ravnoteže. Kelner im je doneo činije guste zelenkaste supe i pune čaše mutne
tečnosti po čijoj su površini plivale male crvene bobice. Petoro prijatelja se obazrivo nadneše nad svoju hranu.
Kelner je promrmljao nešto što je trebalo da znači “Prijatno”. As je tada, u formi haiku stihova, upitao Antoana
da li postoji opasnost da se potpuno izgubi i da jednog dana postane animator na televiziji. Antoan je odgovorio
da to jeste avantura, a . da velike ljudske avanture nisu bez opasnosti: Magelan, Kuk, Đordano Bruno su očiti
primeri. Do sada je živeo u jezgru ciklona, mimom i usamljenom mestu okruženom paklenim olujama. Hteo je
da napusti to prokleto gnezdo, da prođe kroz tu zavesu rušilačkog kovitlaca i da se pridruži laičkom svetu.
Zabrinuti i nesrećni zbog Antoana, njegovi prijatelji su ga tešili, terali ga da obeća da neće praviti gluposti i
uspeli su da ga ubede da potraži savet svog lekara i ispovednika Edgara.
 Ordinacija doktora Edgara Vaporskog nalazila se na trećem spratu jedne lepe zgrade dvadesetog
arondismana, u ulici Pirineja, odmah pored trga Gambeta. Antoan je išao kod njega još od svoje druge godine i
nikada nije imao drugog lekara. Bio je pedijatar, ali niko kao on nije poznavao Antoana. Kako su se posećivali
već dvadeset tri godine, među njima se uspostavila i određena intimnost: jedan drugog su zvali po imenu i, s
vremena na vreme, izlazili zajedno, jer su obojica voleli Bradi, stari bioskop u bulevaru Strazbur. Od dvadesete
godine počelo je da biva neprijatno biti jedini odrasli bez dece u čekaonici. Roditelji su Antoana gledali
diskretno preko časopisa, a mališani su buljili u njega. Uzalud je sedao pored usamljenih žena, najzad je bilo
očigledno da nema dece. Eto zašto je svaki put uzimao unuka svoje susetke ili bilo koje drugo raspoloživo dete.
Toga dana je poveo malu Karoli, kćerku kućepazitelja njegove zgrade koja i nije pokazivala veliko oduševljenje
da mu služi kao alibi. Edgar je otvorio vrata čekaonice sa maskom hirurga na licu. Uveo je Antoana i Karoli u
svoju ordinaciju. Prostorija je ličila na bilo koju lekarsku ordinaciju, sa diplomama okačenim na zidove bež
boje, bibliotekom tomova sa izvanrednim povezom od kravlje kože koje mora da su pasle zlato. Kao da bakama
pločica na ulazu nije bila dovoljna, ordinacija je odavala potvrđenu stručnost, boje i nameštaj sugerisali su
ozbiljnost. Ko god da uđe, dočekala bi ga ta svečana atmosfera, vladavina svemoćne medicine i nije imao
drugog izbora, sem d.a joj se pokori. Vrlo često, odlazak kod lekara zahteva, naravno, da se napusti svaka
suverenost nad sobom: čovek više nije svoj, svoje telo i disfunkcije predaje čarobnjaku nauke o bolestima.
Takva sličnost između sitnica koje ispunjavaju lekarsku ordinaciju i onih koje predstavljaju tajnu jedne vračare
ili muslimanskog sveštenika, začuđujuća je. Jedan kritički i vragolasti duh mogao bi da spoji ove dve
scenografije: samo u mirisu medicinskih proizvoda i mirisu tamjana nalazimo istu nameru, isti uticaj na
psihologiju klijenta. Međutim, Edgarova ordinacija je malo iskakala iz toga, jer su zidove prekrivali dečji crteži,
cela ordinacija je bila obeležena škrabotinama, igračkama i pasto!ll za modelovanje. Jedan crveni Power Rager
na njegovom bloku recepata oduzimao je simboličku snagu njegove lekarske prirode. Prozor je bio otvoren, laki
miris suzavca lebdeo je u prostoriji. To je objašnjavalo Edgarovu masku. Skinuo ju je, pošto je ponovo moglo
da se diše normalno. Antoan ga je upozorio na miris, dok je Karoli pravila grimase i začepila nos
- Jedan malo nestašniji dečak od deset godina pokušao je da ukrade moje recepte
- I ti su mu bacio suzavac zbog toga? - ljutio se Antoan.
- Imao je nunšake - odgovori Edgar podižući ruke uvis
- Nunšake, Antoane! (Palice spojene lancem koje je koristio Brus Li, prim. prev.)
- Bože, dešava li ti se to često?
- Srećom, ne. Dobar dan, Karoli - reče Edgar pošto je seo za sto
- Jesi li ti došla kod mene ili Antoan ?
- On - odgovori Karoli prekornim tonom
- U njegovim godinama i dalje moram da ga vodim kod lekaral
- Plaćam te, Karoli - reče Antoan
- I to dobro
- Dve zemičke sa čokoladom i Premijer... Morala bih da povećam cenu. Najzad, inflacija mora da ima uticaja i
na ljudske odnose
- Karoli, da li te majka pušta da čitaš finansijske stranice novina? To je neverovatno!
- Treba da se navikneš, to je nova generacija. Pa, Antoane, šta se dešava? Posle preturanja po gomili knjiga,
novina i raznih papira, Antoan je iz svoje torbe izvadio fotokopiju šeme koja predstavlja presek ljudskog
mozga, i stavio je na sto. Uzeo je Edgarovo penkalo Mon Blan i tačkicama označio zone mozga
- Više spoznajne funkcije obezbeđuje kora neo-cerebruma, slažemo li se?
- Da... Šta si opet izmislio? Šta hoćeš sa tim? Jesi li rešio da budeš neurohirurg?
- Čeoni svodovi, ovde - nastavio je Antoan zaokružujući odgovarajuće zone - obezbeđuju komunikaciju između
mojih sistema i spoznajnih funkcija
- Vrlo dobro, Antoane. Ja sam lekar, ništa mi novo nisi kazao. Znam sve to.
- Dobro - reče Antoan i dalje nadnet nad šemom - mislio sam da bi mogao da mi skineš jedan deo kore mozga,
ili pak, ako više voliš, da mi odstraniš jedan čeoni svod, ovako.“ Edgar je zbunjeno gledao Antoana kako
obeležava delove svog mozga koje treba odstraniti. Namrštio se, odmeravajući svog prijatelja i pacijenta. Karoli
je čitla svoj filmski časopis na kauču u dnu ordinacije
- Bože dragi, o čemu ti govoriš? - reče Edgar, ustajući naglo sa svoje stolice
- Uopšte te ne pratim. Jesi li odlepio, postao potpuno glup, ili šta?
- Vrlo bih voleo - odgovori Antoan ozbiljno - to je cilj svega ovoga. Ja.:
- Hoćeš da na tebi izvršim lobotomiju - prekide ga Edgar, užasnut.
- Ustvari, jedna polu-lobotomija bi bila dovoljna: želim još da budem sposoban da upalim šibicu i da otvorim
frižider, da ne ponavljamo Let iznad kukavičjeg gnezda... Konačno, ti si lekar, uradi šta misliš da je najbolje
- Najbolje bi bilo da te zatvorimo u ludnicu. Šta je s tobom?
- Ne, ne, nije ono što ti misliš... Ja ‘ti ovo tražim potpuno zdravog razuma i čiste svesti. Priznaću ti nešto.
Mnogo sam o tome razmišljao. Donosim ovu odluku mirne savesti. To nije moj prvi izbor, odmah da ti kažem,
pre toga sam hteo da postanem alkoholičar i da se ubijem, ali nije išlo
- Hteo si da se ubiješ?
- Katastrofa. Da ne pričamo o tome. Edgar je obišao oko stola i seo pored Antoana. Stavio mu je ruku na rame,
pun brige za svog najbližeg i najprisnijeg pacijenta, svoga prijatelja
- Jesi li potišten? Ima li nešto što nije kako treba? - upitao je zabrinuto
- Ništa nije kako treba, Edgare. Ali, ne brini, upravo tražim rešenje. Čini mi se da je najbolje rešenje da
postanem glup
- Šta? - Možeš li da mi učiniš uslugu? Opiši me. Kada bi morao da pričaš nekome o meni, šta bi rekao?
- Ne znam... Da si briljantan, pametan, obrazovan, radoznao u svakom smislu te reči, simpatičan, smešan, malo
rasejan i neodređen, nespokojan. “ 70 Marten Paž Kako je pedijatar nabrajao opise koji karakterišu njegovog
prijatelja, tako je Antoanovo lice postajalo sve mračnije, kao da je to bio spisak teških bolesti od kojih boluje
- To je preterano laskavo, tako bi i trebalo da bude, ali moj život je pakao. Poznajem mnoge blesave ljude,
nesavesne, ogrezle u sigurnosti i predrasudama, savršene glupake, a koji su srećni. Ja, ja ću dobiti čir, imam već
i sede... Ne želim više tako da živim, ne mogu više. Nakon studioznog proučavanja moga slučaja, izveo sam
zaključak da moja društvena neprilagođenost potiče od moje ‘nadmene pameti. Nikada me ne ostavlja na miru,
ne mogu da je obuzdam, pretvara me u ukle- . tu, mračnu, opasnu, zastrašujuću kuću u kojoj živi moj uzburkani
um. Progonim sam sebe
- Čak i ako je tvoja inteligencija uzrok tvojih problema, ne mogu da uradim to što tražiš od mene. Kao lekar, ne
mogu, to se kosi sa svakom etikom. A kao prijatelj, neću
- Ne mogu više da mislim, Ede, moraš mi pomoći. Moj mozak trči maraton po ceo dan i noć, ne prestaje da se
vrti kao hrčak u točku
- Žao mi je, ne mogu. Ja tebe ne razumem: ti si fantastičan, originalan, nisi svestan svoje sreće. Treba da naučiš
da živiš takav kakav si. Kroz izvesno vreme, kad ozdraviš, kad se oporaviš, potražićemo rešenje kako bi ti se
život poboljšao
- Poboljšaću život jedino ako budem glup To je glupo
- Znači da sam na dobrom putu. Zar ne bismo mogli da odstranimo jedan deo mojih neurona? Postoje banke
organa, banke krvi, banke sperme, mora da postoje i banke neurona, zar ne? Tako, oni koji imaju višak neurona
mogu da ih daju svima kojima nedostaju. Osim toga, to bi bio humani gest
- Ne, to ne postoji, Antoane, žao mi je
- Pa, šta da radim, Ede? Šta će biti sa mnom? Zašto sam ja različit? Ja želim običan život, hoću da se
prilagodim. Običan mrav među drugim mravima. Dok je govorio, Antoan je škrabao po šemi preseka mozga,
svuda okolo nacrtao je mrave, a u sredini jednog velikog mrava koji je trebalo da liči na njega
- Sećaš li se knjige koju si mi poklonio za moj drugi rođendan?
- Gospodin Badabum?
- Da, Gospodin Badabum. U svojim avantuarama on doživljava samo nezgode: kad god izlazi pada kiša, svuda
udara glavu, zaboravlja tortu u remi, gubi svoje stvari, autobus mu uvek pobegne... Zašto? Zato što je on
Gospodin Badabum. Edgare, imam osećaj da upravo postajem gospodin Badabum... Gospodin Badabum, to
sam ja! Niz Antoanovo lice tekle su suze. Edgar ga je zagrlio i potapšao po leđima, zbog čega se on zagrcnuo
od kašlja. Edgar je iz fijoke izvadio sirup, dao mu dve kašike, a zatim mu ponudio jedan Twix. Antoan je
proždrljivo zagrizao koricu prelivenu čokoladom, nije više plakao i polako se smirio
- Jesi li razmišljao da odeš kod nekog psihijatra?
- Išao sam kod psihijatra - reče nemoćno Antoan, dižući ruke
- I?
- On misli da je to sve savršeno normalno: nisam psihički bolestan, nemam... Znaš šta mi je kazao? “Iskoristite
život, mladiću, opustite se. Prestanite da razbijate glavu”. Koju školu psihoanalize je on završio, kad može to da
kaže? Školu tomdžonsovskih uzroka (“Istorija Toma Džonsa” od Fildinga, 1749, prim. Prev)?
- Dobro. Predložio bih ti, reče lekar, da ti dam Heurozak. U principu, ja sam protiv te ‘vrste lekova, ali tvoji
pokušaji samoubistva i alkoholizma, tvoje stanje, navode me da predvidim i tu mogućnost. Međutim, to ne
rešava ništa, to ne leči
- Hoću samo da manje mislim, Ede
- Heurozak ima smirujuće i antidepresivno dejstvo. To ti baš treba. Ali, to nije bezopasno, zato ćeš morati da
dolaziš kod mene svakog meseca da ti produžim ili obustavim lečenja
- Nije bezopasno? Kako to?
- Reč je o uobičajenom sekundarnom dejstvu lekova: sušenje sluzokože, moguće vrtoglavice, umor... A
posebno, vrlo prijatna zavisnost. Obavezno moraš da pročitaš uputstvo o upotrebi i da ga se strogo pridržavaš.
- Hoću li sa tim - upita Antoan ispunjen nadom - manje misliti?
- Bićeš skoro kao zombi, garantujem ti. Život će ti izgledati jednostavniji, lepši. Što je laž, naravno, ali ti toga
nećeš biti svestan. Ali, moraš da znaš da’ će to biti samo privremeno
- To je odlično - tvrdio je Antoan - najzad si u pravu, bolje je da to ne bude nešto konačno. Malo sam se zaneo.
Ja to vidim kao putokaz, znaš, to će mi za neko vreme pomoći, a zatim ću moći sam da se snađem. Razgovarali
su još izvesno vreme o svojim porodicama, prijateljima, filmu. Antoan je stalno postavljao pitanja Edgaru,
pitanja za koja je smatrao da su iz domena njegove medicinske stručnosti: zašto gazirana pića izazivaju
podrigivanje, zašto nokti rastu, zašto kijamo, zašto štucamo, zašto je škripanje krede po tabli ili viljuške po
tanjiru neprijatno. Pošto mu je prepisao lek i napisao recept, Edgar i Antoan se srdačno pozdraviše. Kao i
obično, Antoan je hteo da plati pregled, a Edgar je kao i uvek, to odbio. Karoli i Antoan su napustili ordinaciju.
 Njegov stančić se nalazio na osmom spratu jedne stare zgrade u Montreju. U školi je Antoan doživeo
institucionalizovano poniženje - zajedno sa ostalim drugovima koji su bili loše građeni za fizičke aktivnosti -
uvek je među poslednjima biran za sastav fudbalskog i odbojkaškog tima. Morao je da podnosi prebacivanja i
ismevanje drugova za koje časovi fizičkog vaspitanja nisu značili vežbanje, već takmičenje. Zbog toga Antoan
nije zavoleo sport. Međutim, nervirao se što ga pritiska to negativno iskustvo i što ne vežba, pa je odlučio da
iznajmi stan na nekom od viših spratova, što bi ga primoralo da se služi svojim slabo razvijenim mišićima. U
praksi se to brzo pokazalo iscrpljujućim. Njegov komšija sa sedmog sprata, Vlad, bio je šampion u keču i vrlo
ljubazan. Kako je sve vreme morao da trenira, da diže tegove, da vežba mišiće, predložio je Antoanu da ga nosi
do njegovog stana. Tako je Antoan nastojao da u isto vreme kad i on stigne u prizemlje, da bi ga Vlad nosio na
ramenima do sedmog sprata. Prema Vladu, Antoan nije bio teži od ubrusa, ukoliko se sa njim ne bi obrisao
posle tuširanja... Vlad je bio visok metar i osamdeset i imao oko sto dvadeset kilograma, bio je tako snažan da je
jednom zaboravio Antoana na svojim ramenima, ušao sa njim u svoj stan i počeo da priprema večeru. Njegov
stan nije bio luksuzan, pre oronuo: radijatori, izolacija, vodovodne instalacije, struja, ništa nije radilo kako
treba. Pa, ipak, prevazilazio je Antoanove mogućnosti plaćanja. U početku je mogao da plaća kiriju zahvaljujući
studentskoj pomoći za smeštaj i svom prevođenju na jermenski jezik dela U potrazi za izgubljenim vremenom.
Ali, kako je projekat napušten zbog bankrota izdavača, njegove finansije su pale na najniže grane. Suočen sa
samrtnim ropcem svog novčanika, zamislio je jednu finansijsku bolnicu u kojoj bi mogli da se otvaraju računi
sa infuzijom anemičnih banaka. Antoan je o tome razgovarao sa svojim bankarom, ali je ovaj izgleda banku
smatrao privatnom klinikom. U potrazi za klasiranjem društva, Antoan je ustanovio univerzalnu cenu koja
određuje stepen bogatstva, a kao osnovnu meru uzeo je čarape. Prva kategorija, najsiromašniji, to su oni koji
nemaju čarape, druga kategorija, srednje siromašni, oni čije su čarape bušne, treća kategorija, najbogatiji, oni
koji imaju čarape. Antoan je pripadao drugoj kategoriji. Njegovi prihodi su se,’ uglavnom, sastojali od
nadoknada za časove u Parizu V, što je, od meseca do meseca, iznosilo hiljadu, do dve hiljade franaka. Uz to
treba dodati i novac od R.M.1. koji je primao potpuno ilegalno, zahvaljujući zabuni oko njegovog imena: na
studentskom dokumentu on je bio Antoan Arakan, dok je u Zavodu za zapošljavanje bio upisan pod
burmanskim imenom Savli koje nikada nije koristio u svakodnevnom životu. Osim toga, povremeno je radio na
crno. Tako je nedavno pozajmio glas jednoj porodici žirafa u dokumentarnom filmu o životinjama čija se audio
traka bila izgubila. Roditelji su mu, iz Bretanje, slali nešto novca i pakete sa hranom. To je bila čudna i veoma
ukusna mešavina azijskih i bretonskih specijaliteta. Svakog meseca mu je stizao teški ručni frižider u kome su
se nalazile alge sa ribama, mušulama, prolećne rolnice, ravioli sa školjkama Sen Žak, slane palačinke od crnog
brašna sa sosom od fermentirane ribe, flambirane i punjene prženim pirinčem... Njegov prijatelj Ganža ga je
pomagao, takođe, i pomagao bi ga još više da Antoan nije odbijao da bude izdržavan. Antoan je svakog meseca
živeo sa sumom manjom od minimalca. I pored toga, ostajao je u svom stančiću. Kako? Nije plaćao kiriju.
Zašto? Zato što je vlasnik, G. Braler, imao Alchajmerovu bolest. Antoan nije bio ubeđen da je to Alchajmerova
bolest. U svakom slučaju, g. Braler se nije ničega sećao. Početkom septembra Antoan je trebalo da ga vodi u
bolnicu na dodatna ispitivanja. G. Braler nije imao porodicu, pa se Antoan brinuo o njemu. Sasvim slučajno je
postao svestan njegove amnezije. Antoan nije mogao da mu daje novac za kiriju,pa se zbog toga krio iza zidova,
pokušavao da bude što je moguće rievidljiviji. Međutim, jednog dana, g. Braler je natrapao na njega. Antoan je
očekivao da će mu ovaj narediti da se pakuje. Praznog pogleda, držeći ga za ruku, uporno ga je gledao i
prošaputao: - Stanujete li ovde? - Da, gospodine. Na osmom. Moram da se izvinim, ovog meseca imam
poteškoća... zaboravio sam...
- Zaboravili ste nešto? - pitao ga je prostodušno i začuđeno. Gospodin Braler je obično zahtevao plaćanje prvog
u mesecu, tačno u sedam sati ujutro kovertu je trebalo ubaciti ispod vrata. Bilo bi dovoljno da Antoan zakasni
nekoliko sati, pa da mu g. Braler zapreti sudskim izvršiocem
- Ah, ‘ne” - odgovorio je Antoan, sav u znoju
- Zaboravio sam da vam kažem dobar dan. Dobar dan.
- Dobar dan - promrmljao je - stanujete u ovoj zgradi? - Da, gospodine. Na osmom. Tu se odigrao delikatan
slučaj savesti. Antoan je mogao da pusti da bolest napreduje i da nastavi da živi u svom stanu. Ili je mogao da se
pobrine za ovog nekada džangrizavog, nikad ljubaznog vlasnika bez milosti. Ponela ga je njegova prirodna
dobrota. Antoan je tužno pomislio da bi morao da ojača svoj egoizam i svoj nemoral da bi opstao u ovom svetu.
Odveo ga je kod lekara. Ovaj nije postavio dijagnozu: biće potrebno dosta vremena i mnogo pregleda da bi se sa
sigurnošću utvrdila bolest g. Bralera
- A ima li šansi da ozdravi? - To je teško reći - odgovorio je lekar
- Njegovo pamćenje je u dronjcima. Morate stalno da ga pazite. Priseban je, ali je nesposoban da zapamti blisku
prošlost. Antoan se brinuo o njemu kao da mu je stari stric. Vraćao ga je u stan kada bi se izgubio po
hodnicima, napravio mu je i posetnicu sa adresom i stavio mu je u novčanik, za slučaj da se izgubi u gradu. Išao
je u kupovinu, skupljao novac od ostalih stanara i stavljao ga na starčev račun u banci. Gospodin Braler je još
imao periode lucidnosti tokom kojih se sećao određenih stvari, a posebno da Antoan više nije plaćao kiriju, ali
to nije trajalo dugo. Antoan je pročitao jedan članak u Mondu o napretku medicinskih istraživanja o
degenerativnim bolestima mozga: Parkins on, Alchajmer... Istovremeno je bio srećan zbog g. Brelera i potišten
na pomisao da će možda taj naučni uspeh dovesti do njegovog izbacivanja iz stana. Naučnici su bili svesni samo
medicinskib posledica otkrića. Ako bi se najzad uspelo u izlečenju njegovog kućevlasnika, Antoan ne bi mogao
da računa na besplatno stanovanje: kroz svoje finansijske knjige starac je video sve neplaćene kirije, ali se
uopšte nije sećao pomoći koju mi je Antoan pružio. Sutradan, po pregledu kod Edgara, u četvrtak, 25. jula,
Antoan je počeo da uzima lek Heurozak koji je trebalo da mu obezbedi zaštitu od sopstvenog uma. Način
upotrebe je govorio da treba uzimati jednu tabletu dnevno. Antoan se odlučio da to udvostruči. Želeo je osetan i
brz rezultat, a ne melem sa površinskim delovanjem. Rezultat bi trebalo da se oseti nakon nekoliko dana, taman
koliko je Antoanu potrebno da pripremi svoj novi život sa svom naivnošću za koju je bila sposobna njegova
volja. Prva etapa. Uputio je ostavku univerzitetu Pariz V Rene Dekart. Već dve godine je jednom nedeljno
držao časove od sat i po o Apolokintozi božanstvenog Kloda (odnosno “metamorfozi u bundevu”), jednom
Senekinom satiričnom komadu. Osim toga, povremeno je zamenjivao druge predavače iz oblasti za koje je
posedovao solidna znanja: biologija, leptiri, jermensko go- . vorništvo, film. Posedovao je dovoljna znanja iz
brojnih oblasti da bi mogao da na brzinu zameni nekog bolesnog profesora, ali je ostao i suviše površan da bi
istinski ovladao nekim univerzitetskim predmetom i mogao da se nada radnom mestu. Druga etapa. Oslobodio
se svega što bi moglo da stimuliše njegov um. Spakovao je knjige u kartonske kutije, stotinak romana, teorijskih
dela, rečnika i enciklopedija, svoje ploče, kilograme svojih predavanja, saznanja, naučnih, istorijskih i
književnih časopisa. Sa zidova svoje jedine sobe poskidao je filmske plakate, I - I portrete svojih junaka i
reprodukcije slika Rembranta, Edvarda Hopera, Mijazakija i Šiela. As, Šarlota, Vlad i Ganža su mu pomogli da,
privremeno, prenese kutije kod Rudolfa, koji se obradovao tom kulturnom blagu. Treća etapa. Kada je njegova
garsonjera ostala prazna, Antoan se pitao kako je mogao da smesti tolike stvari u tako mali prostor. Sada ga je
trebalo napuniti bezopasnim stvarima koje će njegov um ostaviti na miru. Nakon poseta nekolicini suseda čiju
je imunološku odbranu od inteligencije smatrao izvrsnom, pribeležio je šta bi trebalo da predstavlja dekor
njegovog novog života. Jedan bračni par iz susedstva, profesor Alen i novinarka Izabela, izgledali su mu kao
poučan slučaj života potpuno posvećenog odbacivanju inteligencije. Već dugo ih je posmatrao i, u duši, divio
im se: živeli su punim životom, imali potpuno sve nijanse jedne blistave i čiste gluposti, život pun čednosti,
srećan i ispunjen divnom glupošću za sebe i svoje okruženje, ni najmanje zao ili opasan. Alen i Izabela su ga, sa
odgovarajućom ozbiljnošću i prijatnom komičnošću, savetovali kako da napuni garsonjeru. Vratio je jedan stari
televizor i postavio ga nasred sobe kao simbol koji vlada njegovom odlučnošću. Po zidovima je okačio plakate
Kralja Lava, sp0rtskih automobila i mladih napupelih žena, fotografije glumica i glumaca koji su izgledali kao
univerzalni geniji, fotografije besmrtnih intelektualaca kao što su Alen Mink i Alen Finkilkraut. U početku ga je
to šokiralo, osećao se loše u tom sterilnom okruženju. Ohrabrivao se govoreći sebi da će mu, zahvaljujući
hemijskom delovanju Heurozaka, sve izgledati fantastično. Alen i Izabela su mu savetovali da se snabde
nenapadnim pločama zbog svog spokoja, savremenom muzikom koja se zasniva na udaranju električnim
čekićima po prekrivenom klaviru, albumima međunarodnog folklora. Na kraju mu se činilo da je njegova
garsonjera savršeno neškodljiva za njegov mozak na putu ka mlitavosti. Međutim, Antoan je znao da, čak iako
spoljni svet sledi isti smer, ne bi mogao da se nada da će potpuno iskoreniti mršave kulturne i intelektualne
opasnosti društva. Antoan je u svoju novodekorisanu garsonjeru okupio Š arlotu, Ganžu, Asa i Rudolfa na jednu
islandsku užinu. Sto je bio prekriven nordijskim delikatesima: čaj sa buterom, ratluci sa pingvinima, masni
uštipci od foke sa kuvanim travama... Antoan je ponovo potvrdio svoju odlučnost da bude glup, makar za
izvesno vreme bi pokušao da razvodni svoju suviše koncentrisanu svest. Smatrajući da je taj projekat najmanje
zlo, prijatelji su mu sa žaljenjem dali podršku. Antoan ih je pozvao da ga ne provociraju razgovorom o krupnim
temama, već da ćaskaju o svemu i svačemu, o vremenu, o jednostavnim i beznačajnim stvarima koje je do sada
zanemanvao
- Pretpostavljam - reče mu Ganža - da su naše partije šaha prošlost? - Za sada, da. Ali ti predlažem da umesto
njih igramo partije jedne druge igre koju su mi pokazali moji susedi. Zove se Monopol. To je jednostavna igra:
cilj je zaraditi novac, biti spretan, ponašati se kao dobar glupi kapitalista. To je fascinantno. Dobra strana te
zabavne igre je što bi trebalo da me nauči ili možda, čak, da me usmeri ka slobodnom duhu. Prihvatio bih ono
što danas osuđujem kao jednostavnu igru, ne vodeći brigu o posledicama i visokim kirijama zbog kojih su tolike
porodice na ulici. Postao bih tvrdica, egoista, brinuo bih se jedino o novcu, ne bi me tištale druge muke i krupna
egzistencijalna pitanja. Interesovalo bi me samo na koji način da se zaradi što više novca
- Pa, rizikuješ da postaneš prava budala - primetila je Šarlota
- Biti prava budala, to je dobar lek protiv bolesti. Potrebno mi je radikalno lečenje: biti budala, to je
hemoterapija za moju inteligenciju. To je rizik u koji ulazim bez oklevanja. Ali, ako kroz šest meseci vidite da
sam preterao, kao.... idiot, intervenišite. Moj cilj nije da postanem glup i pohlepan, već da omogućim
molekulima da kruže mojim organizmom da bih pročistio svoj nesrećni um. Ali, nemojte intervenisati pre šest
meseci. U formi veličanstvenog soneta, As je kazao Antoanu da postoji opasnost da izgubi svoju ličnost, da se
zarazi tim otrovima kojima će dozvoliti da se uvuku u njega..
- To jeste rizik. Utoliko više, jer biti glup donosi mnogo više zadovoljstva, nego život pod jarmom
inteligencije. U gluposti smo srećniji, to je sigurno. Ja neću morati da sačuvam smisao gluposti, već samo
korisne delove koji u njoj plivaju kao ‘ oligo-elementi: sreća, odgovarajuća distanca, sposobnost da ne patim
zbog svoje empatije, lakoća života i duha. Bezbrižnost
- Shvatam - dobaci Rudolf
- Ja to nazivam ajkulinom teorijom. Kao i falusoidna crvena muhara, ajkula je smrtno opasna, a ipak, u njenom
tkivu se nalaze hemijski sastojci koji služe za proizvodnju lekova protiv raka, spasavaju živote. Najzad, postavši
glup, ti bi makar jednom mogao da budeš začuđujući dokaz inteligencije. Smatrate li da sam neiskren? - To je i
princip vakcine - nastavila je Šarlota
- Možda ćeš uspeti da se izlečiš i da postaneš imun
- Ako dotle ne umrem - reče Antoan, prelazeći rukom preko potiljka i smejući se, malo zabrinut
- Ili ako ne postaneš neizlečivo glup - reče Šarlota
- Što bi bilo gore od smrti. U svojoj očajničkoj naivnosti, Antoan je zamišljao glupost kao beskonačan svet koji
životu daje prostor lišen svih otpora u atmosferi: plovio bi među zvezdama i planetarna po sopstvenoj elipsi.
 Veliki Antoanov problem je bio kako da pronađe divne rudnike koji bi, među stenama i rudarna, skrivali
dragulje gluposti. Bilo bi lako pokazati prstom nekoliko glupaka, opštu glupost ili onu koja nas okružava, ali to
bi najčešće bilo prikrivanje suda vrednosti. Kada bi kazali da su fudbal, televizijske igre, mediji u suštini glupi,
to bi bilo jednostavno. Međutim, Antoanu je bilo jasno da se glupost više sastoji u načinu obavljanja ili
uvažavanja stvari, nego u samim stvarima. U isto vreme, glupo je imati predrasude, pa je Antoan zaključio da je
to za njega dobar početak za jedan novi’ život. Heurozak je počeo da deluje. Antoan je bio opušteniji, oslobodio
se sumnji i muka. Alhemija koja se odigravala u njegovom mozgu i nervnom sistemu pretvarala je olovo iz
stvarnosti u žuti svetlucavi zlatni prah. Ranije je bio sprečavan da živi zbog svih pitanja i principa koji su se
vrzmali u njegovom umu. Na primer, proveravao je poreklo odeće koju je kupovao da ne bi učestvovao u
eksploataciji dece u azijskim fabrikama, onu koju proizvode Nike i druge multinacionalne kompanije. Kako
reklama predstavlja atak na slobodu, državni udar na potrošače, njihovu svest i podsvest, ustanovio je svesku sa
imenima svih marki i svih proizvoda koji učestvuju u tom psihološkom ratu i izbacivao ih iz svoje korpe. Isto
tako, vodio je spisak svih preduzeća koja investiraju u aktivnosti koje su za moralnu osudu i zagađuju okolinu, u
nedemokratskim zemljama, ili koja su otpuštala radnike kada ,im je zarada bila mala. Nije kupovao hemijsku
hranu, namirnice koje sadrže konzervanse, kolorante, antioksidante i kada su mu finansijske mogućnosti
dozvoljavale, više je voleo da kupuje proizvode proizvedene na biološki način. Nije to bilo zato što je bio
ekolog, pacifista, internacionalista, već je jednostavno radio ono što je njegova savest smatrala ispravnim,
njegovo ponašanje u životu bilo je više plod moralnih ideja nego političkih ubeđenja. U tome je Antoan imao
neke crte mučenika potrošačkog društva. Uostalom, vrlo dobro je video koliko je njegov nepomirljivi stav bio
blizak hrišćanskom iskušenju. To ga je opterećivalo, jer je bio ateista, ali nije mogao da se ponaša drugačije,
nego kao neka vrsta svetovnog Hrista i otpadnika. Nastojeći da od samog sebe ne krije ništa, Antoan je pomislio
da je, možda, ta preterana bolna strogost, čak, neophodnost bola, način da se izrazi lična krivica zapadnog-
mužjaka-eksploatatora-trećeg- sveta. Kao i svako uzdržljivo svešteno lice, imao je malo strožije principe:
izbegavao je da upadne u klopku novih tehnologija koje primoravaju potrošača da periodično obnavljaju svoje
stvari po poslednjoj modi. Tako je odbacivao laserske diskove i zadovoljavao se, s pravom, izvrsnim
gramofonskim pločama od 33 obrtaja i svojim starim gramofonom. Stav odgovornog i humanističkog
potrošača, na žalost, ima cenu. Antoan je sve plaćao skuplje. Rezultat njegovog morala i izoštrenog smisla za
odgovornost bio je taj da je imao malo odeće i da je često bio gladan. No, nikada se nije žalio. Pod suncem
hemijskog delovanja Heurozaka, Antoan je otkrio svet. Nikada ga ranije takvog nije video. Nekada su pejzaži,
vazduh, ulice, ljudi, celokupna stvarnost bili ugroženi okrutnošću ratova, nezaposlenošću, bolestima,
svakodnevnim nevoljama većine ljudi. Nije mogao da se divi suncu, a da ne misli na one u Africi za koje je ta
plamteća uzvišenost bila sinonim . spaljene žetve, gladi. Nije mogao da ceni kišu, jer je znao za smrt i rušenja
koja su donosili monsuni u Aziji. Mnoštvo automobila na ulicama stvaralo je u njegovom osetljivom umu sliku
hiljada mrtvih i ranjenih na putevima. Novinski naslovi sa svojim listama katastrofa, ubistava i nepraVdi, bili su
ono što je davalo boju njegovom nebu, toplotu njegovom danu, kvalitet vazduhu koji je udisao. Od kako je
počeo da uzima svoje male crvene pilule, nastala je jedna spasonosna nepropustljivost između sveta i njegovih
dubokih posledica. Nije da ga se nisu ticali sudbina ugroženih vrsta, beda u svetu, atentati, ratovi, društvene
nejednakosti čija je žrtva i sam bio, ali je postao realista. Smatrao je nepodnošljivim siromaštvo, nasilje svake
vrste, to je zaista bilo strašno, ali... pih! Šta je on tu mogao da ura- . di? Nije imao načina da nešto sam promeni.
Iskreno saosećanje je zamenilo njegovo bolno uživljavanje u sudbinu drugih. Antoan se šetao, uživao u
jednostavnoj radosti što hoda i gleda, treperio od zadovoljstva kad konstatuje da naše srce kuca i da dišemo.
Udisao je sveži vazduh parka u Montreju, ne obazirući se na realnost sveta, divio se crvendaćima, a da mu ni na
pamet nije pao vrtoglavi pad njihove dugovečnosti zbog zagađenja. Uživao je u prizoru mladih devojaka u
letnjoj varijanti odevanja ne pitajući se da li u svojim torbama imaju knjige, prihvatao svet iz prve, kakav jeste,
ne istražujući dalje i koristeći zadovoljstva koja nudi . Da bi se ponašao kao normalna osoba u društvu, Antoan
je pozivao svoje prijatelje na večeru, da gledaju utakmice bilo kog sporta, tokom kojih se oduševljavao
poslovnim ljudima u šortsevima. On, koji je mnogo sumnjao, ogledao se i u davanju parcijalnih mišljenja i
preziranju onoga što drugi vole. Upravo je bio u toku da sebe uvede u normalnost, kada se odlučio da polaže
jedan vrhunski test koji bi dokazao uspeh njegove integracije: McDonald’s. Nikada ranije mu ne bi palo na
pamet da uđe u tu jazbinu imperijalističkog kapitalizma, snabdevača masnoća i šećera, simbola uni-formnog
načina života. Međutim, bio se promenio. Izabrao je McDonald’s u Montreju koji se nalazio na nekoliko minuta
od njegovog stana. Za vreme prethodne ere njegovog života - a tome je čitava večnost od četiri meseca -
govorio je da kad ne bi bio protiv svakog nasilja, poželeo bi da u njega postavi bombu. Ali je odmah sebi
prebacio, jer su tu radili eksploatisani studenti i službenici i bilo bi nepravedno povrediti ih i ostaviti bez posla.
Zgrada je bila široka i visoka, ofarbana, a plakati su pozivali na bezbrižan život za malu sumu. Jedno veliko
žuto M šepurilo se na zidu brze hrane. Jedan simpatični klovn od plastike dočekivao je na ulazu, podignute ruke
i spontanog osmeha. Aritoan je ušao i naklonom glave pozdravio dva stražara koji su verovatno štitili klijente
od napada moćnih bandi kradljivaca pomfrita. Stigao je do kase: - Dobar dan - kazao je mladoj ženi naspram
sebe
- Šta želite? Antoan je bio očaran tom štedljivošću u odnosu, više nije bilo potrebno da se izgovori bilo kakva
spontana ljubaznost. Dakle, uzdržao se. To je bilo iskrenije, konačno, poštenije. Pogledao je jelovnik
- Jedan Best of McDeluxe - uspeo je da pročita na osvetljenoj tabli, privučen obećanjem da će za trideset dva
franka jesti hranu koja u svom nazivu sadrži reč “I u xe “
- Piće? - Da, naravno. To je savršeno
- Koje piće želite? - upita mlada žena, pomalo sa dosadom
- Koka-kolu, da, da probamo koka-kolu. Da bi ispoštovao običaje ove nove realnosti, stekao je refleks da se
uzdrži od svakog zahvaljivanja. Smestio se za jedan sto i počeo da jede svoje krompiriće i pije mrku i penušavu
tečnost. Radoznalo je posmatrao jedan krompirić, umočio ga u mešavinu kečapa, senfa i majoneza i pojeo ga.
Nekoliko dana ranije, Antoan ne bi mogao da se uzdrži, jedući taj krompir, a da ne pomisli na krvavu istoriju
krompira i ljudske žrtve koje je astečka civilizacija dala u njegovo ime. To što ta mala krtola ima toliko mrtvih
na svojoj duši, sigurno bi ga sprečilo da u njoj uživa do kraja. Nespretan, zagrizao je svoj sendvič, jedan mekani
deo toga pao je na tacnu. Morao je da prizna da to voli. Sigurno nije bilo dobro za zdravlje, pakovanje ne bi
trebalo da je biološki kvarljivo, ali je bilo jednostavno, jeftino, kalorično i vrlo dobrog ukusa. Taj ukus mu je
davao osećaj da pronalazi porodicu bez granica, da sepriključuje milionima osoba koje su u isto vreme zagrizle
pot- /’ puno isti sendvič. Kao po nekoj međunarodnoj koreografiji, činio je iste pokrete kupovine, prenošenja
tacne, pijenja koka-kole, unošenja u sebe krompira i sendviča, kao i drugi plesači-potrošači u potpuno sličnim
hramovima. Osetio je određeno zadovoljstvo, poverenje, jednu novu snagu da bude kao i drugi, da bude sa dru’
gima. Antoan nikada nije vodio računa o svom izgledu. Imao je dobra odela koja su se vremenom olinjala, a
nije imao ni sredstava, ni volje da kupi novo. Njegova omiljena prodavnica bila je starinamica Gerizold u
bulevaru Rošešuar. Što se tiče njegove “frizure”, Ganža bi ga svakih dva meseca ošišao mašini com. Otišao je
kog frizera da ga potšiša. U prodavnici odela birao je isto što i jedan mladić koji se ponašao kao da ima istančan
ukus, ne vodeći računa da li su odela koja bira pravila deca. Kupio je patike Nike, Levis farmerke i majicu
Adidas. To je trebalo da bude njegova odeća za opuštanje. Zatim je otišao u Galeri Lafajet - do nedavno,
nezamislivi zločin. Ušao je u taj buržoaski živinamik koji je mirisao na mošus društvene superiornosti. Po
savetu jednog blagoglagoljivog prodavca, kupio je platnene pantalone, elegantnu košulju i sako, “ali ipak, vrlo,
vrlo kuuuul, uveravam vas... “. Na kraju dana častio je sebe video igrom u jednoj specijalizovanoj sali. Ali, nije
izabrao jednu od onih intelektualnih igara koje se sastoje u tome da se pronađu predmeti, reše problemi, ne,
igrao je da ubija čudovišta koja su došla iz međuzvezdanog prostora. To ga je podiglo, oslobodio se napetosti
jednog dana za koji je verovao da je poseban. Čak je bio zadovoljan što je istrebio te uljeze, toliko se uneo u
borbu kao da opstanak čovečanstva zaista zavisi od spretnosti njegove šake i preciznosti njegovih prstiju.
Konačno je bio heroj. Šarlota mu je telefonirala. Ponovo je išla na oplodnju i htela je da on ide sa njom na
vašar. Razgovarali su o svemu kao da to nije bilo ništa, o letu koje je ove godine okasnilo, o neefikasnoj vladi, o
lepom životu. U jednom trenutku, poželela je da mu kaže da se uključila u ekipu koja je sebi dala u zadatak da
prevede celokupno delo Kristofera Marloua. Pošto je dva puta prošao veliku osmicu te obasjane sreće, Antoan
je, odjednom, obilno povratio. Dve, još nesvarene, crvene pilule pale su u baricu od krompira i kečapa. Isprao je
usta i progutao dve nove pilule. Rastali su se bez jasnog dogovora. Pored jednog kioska, gledajući naslovnu
stranu modnih žurnala za mlade žene, časopise sa površnim informacijama o muškarcima, reklamama za
parfeme i kozmetičke proizvode za muškarce, glumcima seks-simbolima, Antoan je shvatio da ne odgovora
slici idealnog muškarca. U jednom broju časopisa Elle nalazila se anketa o karakteristikama muškaraca o
kojima maštaju žene, i pomalo razočaran, konstatovao da ne poseduje nijednu. Pre izvesnog vremena, tome bi
se rugao, primećujući da, i o ženskim karakteristikama, prirodno, maštaju muškarci, a da su njegovi kvaliteti
mnogo dublji i ozbiljniji. Ali, pod uticajem crvenih pilula, osetio se poniženim što to kod njega nije podstaklo
neposrednu želju. Da bi ličio na sliku iz snova sa sjajnog papira, upisao se u jednu veliku salu za jačanje mišića,
blještavu i modernu, sa egzotičnim biljkama okačenim o plafon. Nadao se da će tako dobiti željeni oblik i
započeti seksualni život. Jedan. sat dnevno podizao je tegove nogama, rukama, ramenima, radio čitav niz
pokreta koji su se ponavljali. Iscrpljen, Antoan je preterivao u naporima, bol, “znoj, muzika škripe metala i
udarci odbojnika tegova po aparatima pretvorili su ga u mehanizam, u zupčanike te sale za ljudske mašine
ubačene u metalne mašine. Ozbiljnost ostalih posetilaca sale uverila je Antoana u značaj njegove aktivnosti.
Piskava i uspavljujuća muzika davala je ritam zaveslaja robovima mišića. Niko se . nije gledao iskreno, lebdela
je neka vrsta stida, srama, što rođenjem nisu dobili veličanstveno telo, već su primorani da ga oblikuju ovom
hirurgijom znoja. Antoanovo telo je dobilo glatku i čvrstu građu industrijskih predmeta, umesto neodređenih i
opuštenih linija njegovog nekadašnjeg tela sada su bile jasne i čvrste linije. Na stomaku su mu se ocrtavale
kvrge. Postao je jači, pa iako nije znao kako da upotrebi tu novu snagu, bio je srećan što vidi da se njegovo
mlohavo telo pretvorilo u čelik. Divio se svojim novim mišićima kao znacima svoje normalnosti, vidljivim
simbolima sličnosti sa idealom zdrave lepote. Bio je jak, bio je neko, shvatio je koliko kao kržljav i slab nije bio
niko. Kao Lego kockice, njegovo telo se savršeno uklapalo u raspoznavanje sveta. Sada je imao istu gipkost kao
ajkula u vodi, ništa ga više nije doticalo, njegove fizičke promene pratile su njegov psihički preobražaj. Njegov
duh i telo nisu više bili osetljivi, kao da je najzad pripadao onoj začuđujućoj vrsti riba koje se ne plaše da će se
udaviti. Čak nije ni primetio da je njegova mala i dra, gocena stidljivost nestala i odletela kao leptir. Antoan nije
više bio jedinstven, prepoznavao se u drugima, kao u živim ogledalima, to mu je uštedelo dosta napora.
Ravnodušno srećan, Antoan je imao osećaj da je njegovo telo ispunjeno paperjem mlade guske koje je
cirkulisalo njegovim venama i punilo njegove organe, njegovo srce i mozak su bili prepuni raznobojnih menč
meloua. U utorak, prvog avgusta, dobio je pismo od svoje banke koja ga obaveštava da nema pokrića. Tada mu
se, od početka lečenja, prvi put smučilo. Isuviše bezbrižan, bio je zaboravio da nađe izvor prihoda, kupujući
pohotno stvari koje bi mu, nekoliko nedelja ranije, izgledale nepotrebne. Trebalo je da nađe novac: život je
životinja koja se hrani čekovima i kreditnim karticama. Sa svojim znanjem jermenskog, diplomom iz biologije,
poznavanjem filmova Sema Pekinpoa i Frenka Kapre, kao mnoštvom delova jedne diplome nije mogao da se
nada poslu koji bi po kvalifikacijama odgovarao njegovom obrazovanju. Šok od povratka u stvarnost
neutralisao je dejstvo Heurozaka, pa je Antoan, bolno svestan, došao u Zavod za zapošljavanje svoga kvarta.
Posle tročasovnog čekanja, stojeći sa ostalim nezaposlenim u sali klimatizovanoj feromonima stresa, jedan
čovek u nekom od boksova uzviknu njegovo ime bez ikakvog oklevanja. Antoan je seo naspram čoveka u odelu
koji je tipkao po kompjuteru. Prošlo je pet minuta pre nego što je čovek postao svestan njegovog prisustva.
Konačno, postavio mu je nekoliko pitanja, ne skidajući pogled sa ekrana kompjutera. Antoan je pokazao svoje
egzotične diplome:
- Pustite to - reče mu čovek.
- Vi ste ludi, je li tako? Zašto ste izabrali da studirate te... stvari...
- To me je interesovalo. Oh, uskoro ću diplomirati iz...
- To je profesionalno samoubistvo, vi ste studirali da biste bili nezaposlen!
- Dobro - reče Antoan ustajući - do viđenja i hvala vam za pomoć i podršku.
- Čekajte, ne odustajte tako lako. Imate li vozačku dozvolu?
- Ne.
- Nemate dozvolu.... Neverovatno!
- Ustvari, prema jednoj studiji - objašnjavao je Antoan pakosno - rezerve nafte na planeti trebalo bi da budu
iscrpljene za narednih četrdeset godina. Ne vredi da stucam novac zbog toga.
- Nemojte da budete toliko teški. Vi ste drugačijeg kvaliteta. Čekajte, čekajte. Čovek, koji je gledao samo ekran
svog kompjutera, predložio je Antoanu staževe obrazovanja za zanimanja koja ga ne bi interesovala, a koja bi
bila plaćena prema stepenu siromaštva. Antoan je shvatio da se nalazi u poziciji prosjaka: nije imao izbora,
morao je da prihvati ono što bi mu ljudi stavili u šešir, žute metalne novčiće, metro karte, restoranske bonove,
dugmad za gaće, već žvakane žvake.... Čovek se mučio da mu nađe nešto, odnosno, bilo šta; ponižavao ga je
profesionalnom blagonaklonošću. Antoan je ustao i otišao, a da čovek to nije ni primetio. Antoan se setio
jednog druga iz gimnazije koji se obogatio, Rafaela. Preturajući po jednoj kutiji, u koju je bacao bez reda svoju
arhivu, pronašao je njegovo prezime i broj telefona. Naravno, Rafael nije živeo kod roditelja. Oni su mu,
predivni ili izlapeli, nije znao da kaže, dostavili njegov broj telefona. Antoan se nadao da će se Rafi, to mu je
bio smešan nadimak, setiti njega i uloge koju je odigrao u izboru njegove karijere prilikom jednog razgovora na
kraju završne godine. Vrlo siguran u sebe, Rafi je bio dobar sa svima; nastupao je iskreno i neposredno, kao
neko ko ne sumnja da je voljen. Njegova aerodinamična svest nije bila zle sreće da se spotakne o stvarnost i da
bude ranjena: ona je klizila po svetu. Rafi je cenio Antoana, smatrao ga smešnim, uglavnom zato što nije bio
svestan stroge kritičnosti svojih reči i, posebno, zanimala ga je ta ličnost kojoj se nije divio. Antoan je za Rafija
bio čudan, nije ga shvatao. Što se Antoana tiče, jesti za istim stolom sa njim, bila je prilika da ne mora da sluša
razgovor da bi saznao kako je neko nezanimljiv. Rafi je posedovao egocentrizam onih koji o sebi govore u
prvom licu: govorio je o sebi, o drugima u odnosu na njega, o tome šta oni kažu o njemu, itd. Rafi je upravo
sekao jedno parče hleba, kidao ga, uvrtao, što je bio neuobičajeni znak nervoze kod njega. Primakao se Antoanu
i šapnuo mu na uvo, kao da su oni dva američka špijuna u menzi K.G.B.:
- Imam problem. Da li možeš da mi pomogneš?
- Pokrenuću čak veliku humanitarnu akciju.
- Odgovori lakonski Antoan, ne baš ubeđen da tih sedamdeset kilograma savršenstva zaista ima ozbiljan
problem.
- To je životno pitanje, ja znam da si ti u tome dobar.
- Naravno, ja sam crni pojas ontologije.
- Evo. Treba da se odlučim u vezi sa izborom studija, prihvaćen sani u najbolja pripremna odeljenja... Mogao
bih da idem putem uspeha: Političke nauke, Visoka škola za trgovinu X, možda i Nacionalna škola za
administraciju, zatim da uđem u jednu veliku grupaciju na vrlo značajno mesto i da na kraju njom rukovodim ili
pak, da pravim karijeru na visokim javnim funkcijama...
- Pa, ti bi mogao da postaneš i predsednik...
- Reče Antoan sarkastično.
- Da, sigurno. Mogao bih da imam briljantnu budućnost, ali ja želim drugo. Želim da rizikujem i da radim ono
što me oduševljava. Neću, na kraju života, sebi da kažem da sam uspeo sve što sam započeo, da sam bogat i
voljen, i tako to, ali da nisam ostvario svoju strast. O tome nisam razgovarao sa roditeljima, neću da se
uznemiravaju, ali želim da sve pošaljem do đavola i sledim ono što mi srce govori. Potrebna mi je avantura, da
ne idem utabanim stazama, osećam da u meni ima nešto originalno. Imam jednu tajnu želju Antoane, jednu
potpuno otkačenu strast...
- To je odlično, Rafaele
- Reče Antoan, iznenađen što se njegov drug iz razreda prepušta naizgled nerazumnim strastima.
- To je odlično, moram da ti priznam da me iznenađuješ, ja sam mislio da si ti mnogo više prizeman, skorojević.
- To je moja pesnička strana, Antoane, osećam da imam dušu umetnika. Misliš Ii da bi trebalo da se upustim u
to i da se potpuno predam svojoj strasti?
- Da, to je jasno, odveži brod. Trebaće ti hrabrosti i strpljenja, moraćeš da zapneš da bi ostvario svoj san, da
iživiš svoju strast. Rafi je bio ushićen. Uzbuđen, stisnuo je Antoanu ruku, očiju blistavih od zahvalnosti. Da bi
mu zahvalio, poslužio ga je čašom vode.
- U stvari, Rafaele, nisi mi kazao šta je taj tvoj ludi san...
- Osnovaću sopstveno posredničko društvo!
- Molim?
- Akcije, obligacije... Uradiću to Antoane, zahvaljujući tebi pozlatiću muda! Rafaelovi roditelji, konačno, nisu
loše primili celu stvar, čak su mu dali jedan milion kako bi pomogli da njegova firma krene. Od tada je Antoan
stalno imao na savesti taj glupi zločin: proizveo je novog kapitalistu. Kada mu je Rafi kazao da će uvek biti tu,
da mu pomogne, ako zatreba, samo je slegnuo ramenima, ali danas, njegov račun u banci je vapio za novcem i
on nije video nikakvu moralnu prepreku da preduzme bilo šta kako bi zaradio novac. Kada neko konstatuje da
je jedan od retkih koji se pridržava moralnih principa u međuljudskim odnosima, može doći u iskušenje da
zapadne u nemoral, ne zbog ubeđenja ili zadovoljstva, već, jednostavno, da ne bi više patio, jer nema većeg bola
nego biti anđeo u paklu, dok se đavo svuda oseća kao kod kuće. Antoan će se poslužiti tim ponašanjem koje se
sastoji u tome da se integriše, nudeći kao žrtvu svoje ideale. Proklets.tvo omogućava sve, oprašta sve. Sa
Rafijem nije mogao da govori direktno: isprečila se jedna sekretarica i tražila mu da ostavi broj telefona. Posle
jednog sata zazvonio je telefon u kabini pored pekare. To je bio Rafi, veseo i rećan što razgovara sa onim koji
ga je ohrabrio da uzme udbinu u svoje ruke.
- Antoane! Kad bi znao koliko am rećan što razgovaram sa tobom. Ti i ja, to su bila dobra vremena, zar ne? Šta
radiš? Treba obavezno da sa ženom dođeš kod mene kući na ručak i da mi pričaš o svom poslu, to će biti
genijalno!
- Nisam oženjen i nezaposlen sam. Nastade tajac s druge strane žice. Rafael nije mogao ni da pomisli da njegov
lični uspeh neće značiti sreću za svako ljudsko biće na zemlji.
- To nije nikakav problem, Antoane, ti si moj guru, naći ću ti sve to. To je najmanje što ti dugujem. Treba da se
vidimo. Dogovorili su sastanak u zgradi na Sen Žermen de Pre-u u kojoj se nalazi Rafijevo društvo. Primio je
Antoana u velikoj kancelariji ukrašenoj velikim filmskim plakatima. Stvar je brzo rešena: Rafi je hteo da
zaposli Antoana.
- Ne znam ništa oberzi...
- Naravno, ti si nov u ovom poslu i ne postoji opasnost da potpadneš pod uticaj gluposti. Imam poverenja u
tebe.
- Šta bi trebalo da radim?
- To je lako: treba prodavati i kupovati akcije po celom svetu. U povoljnom trenutku. Treba osetiti akcije čija će
cena skočiti ili padati, osluškivati, prepustiti se instinktu. A tu neću imati nikakvih briga: sve ovo, moj uspeh,
sve je to tvoja zasluga. Veoma ponosan, Rafi je pokazao Antoanu luksuzne prostorije svoje firme, predstavio ga
svojim kolegama, odveo ga do automata za kafu. Atmosfera je bila radna i munjevita, ali opuštena, radni odnosi
su bili fleksibilni, kao u nekoj egalitamoj zajednici. Predsednik Klinton traži od poslušne štampe da ga zovu Bil,
umesto punim imenom Vilijam, to je simpatičnije, tako ostavlja utisak prijatelja, nekog bliskog, kome se lako
prašta, to posebno omogućava da se ublaži negativna slika koja je vezana za njegovu funkciju. Sledeći istu
strategiju osećajnosti, za sve u firmi, Rafael je bio Rafi. Kao čoveku koji lako uspostavlja kontakt, otvorenom i
prijatnom, to mu je pomagalo da ljubazno vrši pritisak na svoje saradnike i da, prijateljski, zahteva veću
produktivnost i rastegljivo radno vreme. Antoanu su dali jedan boks u ogromnoj sali sa sedamdeset službenika
menjačnice društva. Raspolagao je sa dva mikro-računara, malom kancelarijom od sivog gvožđa sa nizom
fijoka i jednom šoljicom za kafu. Na zidovima sale smenjivali su se kursevi raznih tržišta najvećih svetskih
berzi. Prve nedelje Antoan je posmatrao kako rade njegove kolege, davali su mu savete, kupio je knjige da bi
ovladao terminima i finansijskim mehanizmima: O.P.A., Stoxx, F.T.S.E., Nasdaq, O.P.E., F.E.D., C.O.B., IOO,
DAX 30... Mnogo jednostavniji od jermenskog, ovaj novi jezik ubrzo nije imao nikakvih tajni za njega. Njegov
život se opet promenio. Na fik nu platu, koja mu je bila sasvim dovoljna za život, d davao se i procenat prema
rezultatima rada. Napustio je voju besplatnu minijaturnu garsonjeru i uselio se u jednu gajbu na Bastilji, u ulici
Roket. Pošto se gospodinu Braleru zdravlje nije poboljšalo, Antoan je zamolio Vlada, njegovog suseda kečera,
da se brine o njemu. Rudolfa više nije viđao. Ovaj je hteo da ga usmeri na intelektualne i polemičke teme za
koje je izgubio svaki interes, bez osnove za rasprave i suprotstavljanje, njihov odnos se sveo na minimum.
Antoan je i dalje išao sa Šarlotom na veliki vašarski točak, ali više nisu govorili. Po običaju tih, Ganža se uvredi
o i izjavio da će se ponovo videti tek kad bude napustio svoj glupi plan da postane glup. As mu je posvetio
jednu pesmicu u kojoj je istakao da više ne dišu isti vazduh i da su, iako nisu promenili zemlju, postali stranci.
Rastali su se jedne večeri pošto su u njihovom nekadašnjem glavnom štabu, Gudmundsdotiru, proveli veče bez
reči. Antoan je gledao prijatelje kako odlaze, osvetljeni svetlošću Asovog tela. Nije bio zbog toga posebno
tužan: nisu imali više šta da kažu jedan drugome. Antoan je bio obuzet svojim novim poslom, ambicijom da
postane ambiciozan i željom da želi firmirana odela. Imao je nove prijatelje koji su imali stav o svemu, sa
kojima je išao na koncerte, večernje izlaske. Živeo je normalnim životom svih mladih ljudi koji imaju sredstava
za život. Antoan je stekao potrošačke prijatelje, prepakovane, serijske prijatelje koji nisu oklevali da mu
priteknu u pomoć u slučaju nekog problema. Gledano spolja, moglo bi se pover6vati da se potpuno integrisao u
ovaj stalež prinčeva igrajući bez reči ulogu svog odela Hugo Boss. Međutim, kada bismo posmatrali pažljivije,
primetili bismo da je zadržao izvesnu skromnost. U svakom slučaju, nikada nije dovodio u pitanje moral svojih
drugova, nikada nije iznosio mišljenje koje bi moglo da izgleda originalno. Antoana je poneo taj novi svet i on
je u njemu nalazio izvesno zadovoljstvo: zadovoljstvo izolovane slobode, prepuštanja struji koja prati vijuganje
reke. Novac, uspeh, integracija u poznatu sredinu sa čvrstim osnovama, svi ti faktori učestvuju u ekonomiji,
sami po sebi. Nema više potrebe da se misli na svoje želje, svoj moral, svoje postupke, prijatelje, na svoj život,
nema više potrebe za razumevanjem, traženjem: vaša sredina vam obezbeđuje sve to po sistemu ključ u ruke.
Antoan je dobio miraz za brak sa društvom. To je pitanje štednje energije, to je mnogo manje zamorno, manje
izazovno, nego pokušavati da sve pronađeš, čak da izmisliš sam. Ne, nema potrebe, snabdeće vas fabrikovanim
emocijama, obrađenim mislima. Ljudi zaprepašćujuće liče na svoje automobile. pojedini vode život bez op.cija,
koji jedva teče, ne ide brzo, kvari se i često mu je potrebna popravka, to je život na dnu lestvice, ne tabilan, k ji
u lučaju nesreće ne štiti one koji takav život vod. rugi živ ti imaju sve moguće opcije: novac, ljubav, lepotu,
zdravlje, prijateljstvo, uspeh, kao jastuk na naduvavanj, A.B.S., kožna sedišta, servo volan, motor sa 16 ventila,
klimu. Polovinom avgusta Antoanovo seme u novoj profesiji dobro se primilo, bio je službenik u menjačnici
kao i ostali, njegov posao je bio konkretan. Pratio je tržišta, reagovao mešavinom instinkta i logike, ali nije
napravio veliki potez koji bi ga uveo u klub milionera fIrme. Zaboravio je da misli na posledice spekulacija i
njihovih igri brojkama koje se odnose na stvarni svet koji više nije zaista postojao u sferi njegove vatirane
svesti. No, jedna crta je razlikovala Antoana od njegovih kolega: nije podnosio kafu. U početku, kada je došao u
fIrmu, pokušao je da popije jednu šoljicu. Rezultat: dve noći nije mogao oka da sklopi. Od tada je, tokom dana,
pio samo kafu bez kofeina. Šoljica kafe je pitanje standarda, dobar službenik u menjačnici uvek ima šoljicu kafe
u ruci ili na stolu. Isto kao što policajac ima oružje,pisac penkalo, igrač tenisa reket, menjač radi sa svojom
kafom, to je njegovo sredstvo za rad, njegov čekić, njegov Smit iVeson. Zatim, odjednom, bez naročite namere,
Antoan je postao bogat. Tipkao je kao i obično na dva kompjutera u svom malom boksu i gledao kretanja
jednog uobičajenog dana, skokovi, padovi, gluposti neprestanog telefoniranja, samoubistva, zveketanje, . uzvici,
redovno šištanje deset aparata za kafu poredanih uza zid... Mirno je kuckao po telefonu sa slušalicom
stešnjenom između uva i ramena, prodavao jene, zabacivao nasumice udicu na tržišta, kada je, želeći da dohvati
kafu da bi skvasio suvu sluzokožu svojih usta, prevrnuo šoljicu na tastaturu glavnog kompjutera. Zaiskrilo je,
bilo je i malo dima, pištanja, na ekranu se izgubila slika, zatreperio je, ali se nakon nekoliko trenutaka sve
sredilo. Osim što su njegovi računi pokazivali da je izveo jednu uspešnu operaciju čiji se iznos peo na stotine
miliona. Kratki spoj je izazvao lančanu reakciju koja se graničila sa genijalnim finansijskim operacijama.
- Znao sam da je dobra ideja da te zaposlim
- kazao mu je Rafi.
- Šta si uradio da predvidiš taj potez?
- Intuicija
- odgovorio je Antoan obarajući pogled.
- To, to se ne uči. Ipak, mora da si mnogo radio na tom predmetu, imao si savršenu kontrolu događaja, nisi se
izbezumio, držao si kurs. To, prijatelji, to je ono što ja zovem hladnokrvnost! Cela sala je aplaudirala Antoanu,
kolege su ga tapšale po leđima, koleginice su zalepršale svojim suknjama, otvorile se flaše šampanjca, a Rafi
mu je pružio ček njegove nagrade za posredovanje. Antoan je pogledao iznos na čeku i, što nije očekivao,
uzbudio se. Toliko se uzbudio kao da su mu se rodila deca. Nije ni čudo, jer se ušestocifrio: iza nekog broja na
čeku se nalazilo šest nula. Tog trenutka Antoan e nije etio kako je jednog dana saznao da čovek uv k najlakše
ebe korumpira. Ni u snu nije mogao da anja da će uz pomoć jedne crvene pilule moći istovremeno da prodaje i
kupuje tako skupo.
 Da bi shvatio realnost svog bogatstva, Antoan je podigao svoju premiju u malim apoenima. Izašao je iz
banke sa dva kofera napunjena novčanicama i smotao ih u paketiće na stolu od maslinovog drveta u svom
salonu. Te hiljade pravougaonih papira bile su atomi njegovog uspeha. Bio je malo opijen onim što olakšava
težnju čovečanstva, vrtelo mu se u glavi, nasmejao se i protiv svoje volje. Bio je bogat, odnosno, ispunio je
jedan deo ugovora ispunivši maštanja milijardi ljudi. Ali to osećanje, koje je krstio “sreća”, nije potrajalo. Šta će
da radi sa tolikim bogatstvom? Ako je hteo da bude savršeno normalan milioner, nije se mogao zadovoljiti time
da sačuva novac. Biti bogat ne znači samo po sebi kraj. Društvo, divljenje i zavist ljudi na ulicama trebalo bi da
budu ogledalo njegovog uspeha. Antoan je shvatio da je, postavši bogat, prešao samo pola puta: sada je trebalo
želeti stvari koje žele bogati. A to mu je predstavljalo najteži deo. Da bi postao bogat, • trebalo je samo da
prevrne šoljicu sa kafom na tastaturu svog kompjutera, da bi iskoristio to bogatstvo, trebalo je da razbija glavu.
Prelistavajući časopise, ustanovio je listu stvari koje treba da želi. I da ne želi: čuvao se da ne zapadne u
nastranosti novih bogataša, kategorije, očito za preziranje, koja jedino ima novac, najmanje važan sjaj
bogatstva. Kao da je postao svoj sopstveni Deda Mraz, išao je u kupovinu sa svojom velikom korpom od pruća i
zapregom sa irvasima. Da bi ukrasio svoju gajbu i odenuo svoju reputaciju, kupovao je dela savremene
umetnosti. U jednoj prestižnoj pariskoj galeriji, izabrao je platna jednog slikara koji mora da je bio genije,
ceneći po broju nula koje su se nalazile ispod njegovog potpisa. Vlasnik galerije ga je opisao kao novog Van
Goga. “Uostalom”, tvrdio je on Antoanu da bi ga ubedio, “imao je zauške”. Antoan odglumi divljenje, reče
jedno “oh” kao milostinju podmitljivoj gluposti trgovca umetničkim predmetima i otvori kofer. Zatim je krenuo
da kupuje liksuzna kola. Nije znao da vozi, niti je imao nameru da nauči, ali to nije pokolebalo njegovu
odlučnost da za taj ritual žrtvuje kapital. Skoro svi kupuju kola, ali najveći broj njih ne može to da priušti iz
finansijskih razloga. Antoan nije imao tih briga, pa se našao pred neverovatnim izborom marki, modela i
motora. Primetio je da različita luksuzna kola često odgovaraju posebnoj vrsti bogatstva: najmlađi milioneri iz
Rafijeve firme imali su svi sportska kola, a nastariji, tridesetogodišnjaci, mercedese ili B.M.W. Antoan je kupio
kola koja će potvrđivati da je mlad, briljantan službenik menjačnice, milioner: crveni Porše. Koncesionar je
isporučio kola ispred njegove gajbe i ona su tu stajala kao svetlosni znak koji predstavlja njegov uspeh i moć. U
prodavnicama koje čuvaju strogi prodav ci prezirući one koji nemaju sredstava da tu kupuju, Antoan je, kada bi
videli njegovu plastificiranu krunu: zlatnu kreditnu karticu, dočekivan kao princ. Kupio je lepa odela kojima će
se slatko smejati buduće generacije, a koja su, u tom trenutku, predstavljala njegovu nadmoć nad običnim
svetom koji nema mogućnosti da se ponosi tako lošim ukusom i sa tako prirodnom razmetljivošću. Mitarenje je
(prema defmiciji Petit Robert-a) “delimična ili potpuna promena oklopa, rogova, kože, perja, dlake, itd., nekih
životinja u pojedinim godišnjim dobima ili u određeno vreme njihovog života”. Antoan je doživeo mitarenje.
Odbacio je svoje stare prnje i zamenio ih elegantnim odelima, stavljao je na sebe najskuplje mirise, mazao kožu,
negovao je uljima i mlekom, išao na masaže, na tretmane i kvarcovanje u institute za lepotu, pravio frizure
svake nedelje u otmenim i skupim salonima. Mitarenje je i promena boje ljudskog glasa u pubertetu. Tako se
Antoanu činilo da je naglo, u roku od nekoliko nedelja, odrastao. U vreme pre njegovog uspeha, glas mu nije
bio tako siguran u svakodnevnom životu, kada je trebalo tražiti nešto jednom trgovcu, kada je morao da se
obraća službenicima administracije ili jednostavno u običnom razgovoru: dešavalo se da ga ne čuju, i pored
njegovog čistog glasa. Međutim, sada, iako on sam nije primetio promenu boje glasa, Antoana bi odmah čuli,
slušali, uvažavali. Sa svom tom pričom o mitarenju možemo reći da je Antoan postao jedna vrsta zmije. Sada je
malo toga zajedničkog imao sa ljudskim bićem koje je bio, kao da je promenio vrstu. Njegov budžet se
ogromno uvećao. Pored velikih kupovina umetničkih slika, kola, odela, svom standardu je dodao i kućne
elektroaparate, hi-fi muzičke, video i informatičke uređaje. Ustvari, on nije upotrebaljavao te savršene i
preskupe aparate. Isto tako nije jeo ni tovare najkvalitetnije hrane koju je trpao u svoj ogromni američki frižider.
Njegov duh se nalazio u stadijumu kupovine, ne još u stadijumu potrošnje. Antoan je zadržao svoj jednostavni
ukus. Njegova gajba je ličila na muzej čuda moderne tehnike, na groblje novih aparata. Da bi njegov bankovni
račun i dalje pokrivao praktičnu stranu potrošnje, Antoan je ponovo prosuo šoljicu kafe bez kofeina na tastaturu
svog kompjutera. Ovog puta, to je bio džek-pot: novac je domaća životinja, dobar verni pas koji je počeo da
prepoznaje put do njegovog bankovnog računa. Bio je kraj dana. Svi menj ači su se spremali da odu, kada je
Rati pozvao Antoana u svoju kancelariju. Dve mlade žene u večernjim seksi haljinama stajale su Rafiju s jedne i
druge strane.
- Antoane!
- uzviknu Rati.
- Prijatelju, ti si fantastičan. Evo tvoje premije.
- Hvala
- reče Antoan, stavljajući milione u unutrašnji džep svok sakoa.
- Dobro, laku noć...
- Kako “laku noć” ? Veče ćemo provesti zajedno. Da proslavimo tvoju genijalnost. Predstavljam ti Sandi.
- Drago mi je
- reče jedna od devojaka smešeći se i pružajući mu svoju nežnu ruku.
- I Severinu
- nastavio je Rafi
- koja će biti tvoj pratilac, srećniče. Antoan je posmatrao Severinu, njeno izvanredno telo, privlačno lice, oči
pune čežnje kada bi ga gledala i pomislio je da tu nešto nije kako treba. Osećajući kako se iz dubine njegove
svesti polako javlja neodoljiva želja, hteo je da proguta jednu ili dve pilule Heurozaka da predupredi opasnost,
ali ih je bio zaboravio kod kuće. Pitao je Rafija da na kratko porazgovaraju nasamo. Rafi je zamolio devojke da
ih sačekaju u kolima. Izašle su iz kancelarije sa izazivačkom požudom.
- Ne mogu da verujem da si mi ovo priredio
- reče Antoan prekorno.
- Šta sam ti priredio? O čemu pričaš?
- Plaćaš mi prostitutku... Mislio sam da me bolje poznaješ, Rafaele. To me je od tebe iznenadilo.
- Prostitutku?
- Rafi prasnu u smeh.
- Misliš da je Severina prostitutka?
- Tako mi izgleda.
- Treba više da veruješ u svoju sposobnost zavođenja, Antoane. Ne, Severina nije protitutka.
- Pa, zašto želi da i zađe a mn m? A, po ebno, zašto, kad me pogleda, izgleda ka da h da me proguta. Kao da
gleda Breda Pila.
- Govorio sam joj o tebi, da si finansijski mađioničar, i mnogo toga još. Uveravam te da i vama armantan.
- Znači, to je to. A, ko je ova Sandi, Rafaele, ti imaš izuzetnu ženu...
- Oh, ne, nemoj da mi držiš moralnu pridiku!
- Ne, nije to, ali... Da, hoću da ti pridikujem zato što ti...
- Hoćeš da cinkariš? To je loše, jer cinkaroši idu u pakao. Previše si se stisnuo, Antoane. Opusti se.
- Tvoja žena će biti nesrećna, ne možeš to da radiš.
- Moja žena neće znati ništa, neće biti povređena, prema tome, to nije zlo.
- Zašto to činiš? Imaš ljubav...
- U životu ne postoji samo ljubav. Postoji i želja. Do đavola, Antoane, živimo u 2000.-toj godini, nastala je
seksualna sloboda, probudi se. Ra polažemo svojim telom, devojke su slobodne. Rafiju je bilo preko glave tih
prostačkih prinčeva koji mešaju svoje privilegije sa pravima i svoje dokaze sa istinom. Antoan je seo u fotelju
ispred stola. Brisao je gumicom nešto u rokovniku, pogleda uprtog u prazno. Ostao je tako ceo minut. Rati je
stavljao papire u tašnu. Antoan pogleda Rafija:
- U vezi sa seksualnom slobodom...
- Hoćeš časove? Severina će ti davati časove, ako shvataš šta hoću da kažem...
- Jedna od mojih koleginica deli tvoje mišljenje, glasa za tebe.
- Naravno, stvari su se promenile, treba biti manje stegnut. Ona koristi seks, i u pravu je.
- Ne znam da li je poznaješ, zove se Melani.
- Melani?
- izusti Rafi pobledevši.
- Ona Melani iz Nasdaka? Odgurnuvši se o sto, Antoan se zavrteo u fotelji na točkićima. Gledao je Rafija,
posmatrao njegovu reakciju, sa osmehorn na usnama i izvesnom melanholijom u pogledu. Ustao je i uhvatio
Rafija za rame.
- Da, ona se slaže, i sve u svemu, toliko je oslobođena da je spremna da spava bilo s kim. To je super, zar ne?
Ali problem je u tome što niko ne želi da spava sa njom. Pa... razmišljao sam, pošto si ti takođe oslobođen,
mogao bi možda da joj učiniš uslugu...
- Ali Melani... Ona je stvarno.... konačno, vidiš... ona nema ništa...
- Ona je svakako zabavnija, inteligentnija nego sve te Sandi. Sa njom nema šale, to si hteo da kažeš?
- Ona je ružna, Antoane, žao mi je, ali to je istina, izgleda kao kostur. Sa njom bi čovek morao da koristi
Vijagru.
- l?
- Šta i? Šta hoće da ti kaž m? To je priroda: ne može svako da trči sto metara. Postoje prirodne nejednakosti, ja
tu ne mogu ništa. Ona nema telo za to. Ali, postoje i drugi sportovi. Bilo bi bolje da svu snagu posveti ljubavi,
jer jedino uz osećanja može da prođe fizički izgled kao njen. Ljubav je slepa. Znaš li poslovicu: to je devojka za
prijateljstvo, a ne za tucanje.
- I to je sve? Ali... Rafaele, ne shvataš... Ona hoće seks, hoće da pukne. Kao i ti, kao Sandi.
- Raspitaću se, pa ću joj naći neke slepe tipove. Slušaj, Antoane, sutra ću joj predložiti da joj kasa uzajamne
pomoći firme plati’ operaciju ugrađivanja silikona u grudi. To bi bio najmanji trošak.
- Zaista si milosrdan., Kad si već u svemu tome, treba samo da joj tutneš onu stvar II ruke.
- Probudi se, Antoane, ne fantazira se o ličnosti. Neće ti ga to dići. To je možda šteta, ali je tako. Ja tu ne mogu
ništa.
- Kirk Daglas je rekao: “Pokažite mi inteligentnu ženu, ja ću vam reći ,To je seksi žena’’’.
- Eh, Antoane, nećeš valjda da spavam sa njom samo zato da bih bio smislen.
- To bi bilo dobro. Melani je bila od one vrste osoba koje vole sve što ih osuđuje, kao siromašni koji se dive
bogatima, isto kao što Rati nije želeo nju, jer je ružna, ona je želela njega, jer je lep. Posle nedelju dana došla je
na posao sa dekolteom na svojim novim grudima, čvrstim i velikim. Za pojedine muškarce to je bilo dovoljno
da je primete. Ona više nije bila avet u očima svojih kolega: sa svojim grudima, ona se uklopila u kalup muških
pogleda. Rafi je bio zadovoljan zbog svoje velikodušnosti, ali se brinuo za Antoana zbog, kako je kazao,
njegovog “sentimentalnog robespjerizma”. Prijateljskim zadirkivanjem i nagovaranjem ubedio ga je da ode kod
jedne njegove prijateljice koja je rukovodila udruženjem za organizovanje susreta. Garantovao mu je da je to
ozbiljno, tvrdio mu da ga to ne obavezuje, preklinjao ga da zakaže makar jedan sastanak sa njegovom
prijateljicom. Antoan je pristao, da bi ga Rati ostavio na miru sa svojom slobodoumnom veronaukom i moralno
poučnim bukvicama. Pre nekoliko nedelja, još je o ljubavi mislio kao o obliku umetnosti ili, bar, veštine, sada je
stupao u novi svet, sigurno realniji, gde je ljubav oblik potrošnje i mesto odvajanja. Na pedesetom spratu jedne
poslovne zgrade u kojoj su se nalazila sedišta društvenih preduzeća visoke tehnike, Antoan je ušao u prostorije
udruženja za bračno posredovanje koje je ličilo na mravinjak. Bez pregradnih zidova, službenici su plovili u
svim pravcima, telefoni zvonili bez prekida, od zvonjave kompjuterskih tastatura izdvajala se muzika koja je
mogla da se svira i u I.R.C.A.M.-u. Antoana su uveli u kancelariju engleskog stila, izdvojenu od uznemiravanja.
Čekao je nekoliko trenutaka, sam, stojeći. Prostorija je bila svetla i uredna. Nekoliko knjiga na policama, biljke
pored zidova, diskretni umetnički predmeti, svetloplavi Apple, veliki prozor. Ušla je jedna živahna žena
četrdesetih godina, zamolila ga da sedne i s la za sto. Nosila je elegantan kostim, dosta širok da j ne bi sputavao
i, možda, da bi prikrio koji kilogram viška.
- Dolazite po Rafijevoj preporuci, je li tak ? Dobro, naći ćemo vam nešto. To neće biti mnogo te ko, vi ste druga
klasa. Imate li posebnih zahteva?
- Na šta mislite?
- Plavuše, crnke, riđokose, stas, profesija. Ima dosta kriterijuma. Ne mogu vam obećati da ću vam obezbediti
sastanak sa nekom koja će biti pljunuta slika onoga što želite, ali možemo biti blizu. Žena je upalila kompjuter,
otvorila katalog, ukucala nekoliko reči. Izgledala je iscrpljeno, kao da je na izmaku snage, i u isto vreme,
nervozna i prenapeta. Uporno je gledala Antoana, čekajući spisak kriterijuma.
- Ne želim da zalazim u detalje. Konačno... izgleda da sam pogrešio kada sam došao ovde. Molim vas da me
izvinite.
- Iznenađeni ste? To tako ide, osim što umesto nesavesnog odabira mi vršimo naučni izbor. Rezultat je isti. Nije
slučajno što imamo najbolji procenat uspeha od svih bračnih agencija: mi radimo poslovno, a ne sentimentalno.
Sentimentalne poslove, ako hoćete. Nastavimo. Dakle, bez određenog profila. Njeni prsti su žestoko udarali po
slovima tastature. Telefon je zazvonio, ali nije podigla slušalicu. Zvonje nje je prestalo. Gledala je Antoana,
ispitujući ga stručnim pogledom, kao da je vršila procenu.
- Neko otprilike mojih godina, ipak...
- Odlično. Slušajte mladiću, potrudite se. Ustanovićemo vaš dosije i tek tada će klijenti eventualno da se
zainteresuju za vas. Pa, da vas što bolje predstavimo.
- Hoćete da kažete da treba da govorim o svojim željama?
- Da, to ćemo na kraju. Ali, najpre treba staviti društveni položaj.
- Ne bih to voleo, ne želim da...
- Vi se izmotavate sa mnom? Nemam vremena za gubljenje sa ljudima koji hoće da budu voljeni zbog svoje
ličnosti. Kada biste bili lepi, lako biste našli devojke koje bi vas volele zbog vašeg humora ili vaše ljubaznosti.
Ali ovo... Mladiću, nismo ovde da bismo moralisali, da bismo kazali to je dobro ili loše, jednostavno, svet tako
funkcioniše, svidelo se to vama ili ne, to je tako, prema tome unesite sve što vam ide u prilog. Makijaveli je
govorio stvari o politici koje mogu izgledati cinične, ali zbog toga nisu manje tačne. Mi smo Makijaveli ljubavi.
Ne kažem da se voli zbog novca, boje kose, obima grudi, ali statistike govore da to ima odlučujući uticaj. Poziv,
mišićavost, stas, godine, novac, težina, kola, odelo, boja očiju, nacionalnost, marka kornfleksa koji ujutro
jedete... Ne možete ni da zamislite broj činilaca koji imaju uticaja. Znate li da plavuše imaju dvadeset četiri
posto više seksualnih odnosa nego crnke? Postoje istine u ljubavi i u seksu, ali znate šta? Te istine se ne tiču
nikoga, jer je svako ubeđen u osobenost svoje priče. Imam tone statističkih podataka koje govore suprotno.
- Vi uopštavate.
- Reče Antoan utešno.
- Po mom mišljenju, ličnost je važna, ne toliko za. svakoga, ali... Poznajem ljude kojima je to veoma značajno.
Možda malo preterujete.
- Mislite? Moguće. Ja sam nesrećna i imam pravo da preterujem, da imam pesimistički pogled na sve to. Ipak,
mislim da sam objektivna. Istina u ljubavi, to je nesumnjivo cinizam. Da zaključim, nerviram se što sam toliko
objektivna, što shvatam da sve to nije bez razloga i da nizašta nismo odgovorni. Volela bih da prestanem da
budem objektivna, da mogu da se prepustim mržnji i da konačno uspem da zamrzirn muža koji me je napustio
zbog jedne devojke od dvadeset godina. Udarila je mišem o sto, pritisnula jedno dugme na tastaturi i ustala.
Smejala se tužnom pakošću. Okrenula se prema policama, premeštala knjige, prevrnula jednu malu statuu koale
koja se razbila na zemlji. Pokupila je parčiće.
- Žao mi je...
- procedio je Antoan ustajući i pomažući joj da skupi komadiće statue.
- Zašto vam je žao?
- reče žena namršteno.
- Zabranjujem vam da se žalostite i da kritikujete moga muža. Šta mislite ko ste vi?
- Samo sam hteo... Ostavio vas je zbog mlađe devojke...
- Pa šta? Varate se ako mi držite stranu. Nikada ne bih mogla da se zaljubim u čoveka kao što ste vi.
- Jer nisam dovoljno sladak?
- Ne, već, pre svega, što ste manji od mene.
- Samo zbog toga?
- To je važno, bar za mene. Ne pitajte me zašto. Ali moram da priznam da je to isto što i kod onog mog idiota
od muža koji voli mlade. U ljubavi nema nevinih, postoje samo žrtve.
- Birati na osnovu te vrste... kriterijuma, to je pomalo proračunato.
- Ne, varate se. Ništa nije proračunato, u ljubavi su svi iskreni. Moj muž je zaista zaljubljen u tu gaduru. Nije on
pomislio: “Oh, moja žena ima četrdeset godina, grudi joj vise, koža joj nije lepa, ugojila se, zameniću je”. To je,
po mom mišljenju, tačno, ali on to nije pomislio. Jednostavno, to se u tim okolnostima desilo. Tek kasnije
možemo racionalno razmišljati i razjasniti neko ponašanje. Iskreno, mogla bih da vas obožavam, možda biste
mogli biti moj najbolji prijatelj, ali se nikada ne bih zaljubila u vas. Nasmejem se kada čujem ljude da kažu
kako ne znaju zašto su se zaljubili u neku osobu. Možda ne žele da znaju, ali osim razloga koji su povezani sa
susretom dve ličnosti, postoje i psihološki, društveni, genetski razlozi... Ljubav i zavođenje su istovremeno
najnesvesnije i najracionalnije stvari. Reći da razlozi ne postoje omogućava nam da ne priznamo da u ba jajol,
jer kome je stalo do istine? Kada sam pitala muža zašto me napušta zbog te devojke, mlade, vitke, plave, i sa
veličanstvenim grudima, pune života, kazao mi je: “Ne znam, draga, ne znam zašto se zaljubljujemo, dešava se,
to je sve”. A znate li šta je u tome najgore? To što je bio iskren, kurvin sin je iskreno verovao u te gluposti. Taj
prasac je bio iskren. Znate li šta je govorila gđa de Stal? “U domenu osećanja nema potrebe lagati da bi se
kazale laži.” Pa, eto, preterujem... ali imam razloga da preterujem, zato što... sam stara, sada pripadam plebsu.
Žena je, plačući, nastavila da govori, prebacivala sebi što se žali, proklinjala muža i njegovu novu verenicu.
Nije ni primetila kada je Antoan, ožalošćen, nestao. Jedan dan beznađa, pomislio je, verovati u istine koje vas
primoravaju da pognete glavu, to znači prikloniti se stvarnosti iz koje one proističu: ko god želi da nađe dokaze
svoje nesreće, naći će ih, jer ljudi uvek nađu ono što traže. Tada je zaključio da je svaka istina zbog koje pati
pouka, da je i sama stvamost pouka i da joj može suprotstaviti imaginaciju svoje istine. Ali, izašavši iz zgrade, i
pored uznemirenosti, nije je se setio. Tačnije, nije imao potrebu da je se seti: uzeo je dve pilule Heurozaka i
splet ženinih neprijatnih reči je nestao. Antoan je pozvao Rafija, ispričao mu događaj i savetovao mu da se
pobrine za svoju prijateljicu. Za vreme sastanka kroz svest mu je proletela jedna senka, ali je nestala čim se
uključio u život u .kome se dani smenjuju jedan za drugim. Za one koji su savršeno integrisani u društvo postoji
samo jedno godišnje doba, večito leto i oni svoj um čeliče na suncu koje ne zalazi sa njihovim snom: oni imaju
snove u kojima nikada nije noć. Antoan je proživeo dvadeset pet godina kišne jeseni, od sada, bilo da je zima,
proleće, jesen, za njegovu svest će postojati samo vladavina leta bez ostatka.
 Počinjao je septembar. Sunce je još uvek bilo toplo i rukama vetra je milovalo kožu prolaznika. Te
večeri Antoan je ostao ispred svog televizora, menjao kanale, i gledao interesantne i smešne emisije. Ustvari,
nije bilo važno šta gleda: jedina stvar koja ga je interesovala bio je smirujući i opuštajući efekat televizije, to
sunčano zračenje koje je zagrevalo i ispunjavalo rupe njegove svesti. Sa daljinskim upravljačem u rukama,
menjao je programe. Prekrio ga je gustom svilenom tkaninom i opremio jednim malim motorom koji bi, kada bi
prošao rukom iznad njega, proizvodio šum sličan mačjem predenju. To je bio njegov mačka-daljinski.
Kažiprstom je birao emisije koje će mu pružiti opravdanje za svoju lošu naviku. I pored četiri pilule Heurozaka,
Antoan se nije osećao dobro. I to od kako je, pre nekoliko sati, vraćajući se sa posla, našao jedan paket ispred
svojih vrata. To je bio jedan mali bezazleni poštanski paket, zato Antoan i nije bio oprezan kada ga je otvorio u
kuhinji. Pocepao je papir i selotejp, i kada ga je otvorio, jedna brzogoreća eksplozija ga je bacila na frižider.
Ukočenog pogleda gledao je otvoreni paket u kome se nalazilo džepno izdanje knjige Floberove prepiske. Malo,
po malo, srce je ponovo počelo normalno da kuca. Plakao je, ne mogavši da se zaustavi, kao da su te suze
pokušavale da sa sobom ponesu viziju te knjige na stolu ili da ugase požar koji je izazvao eksplozijom svog
sećanja. Nije je ni dodirnuo, nije se usuđivao. Floberova prepiska je bila jedna od Antoanovih omiljenih knjiga
pre njegove transformacije. Obožavao ju je, često je lutao, bio razočaran i imao teškoća kao i Flober, samo zato
što je živ i što je trpeo svoju epohu. Ta knjiga koja se sad odjednom ponovo pojavila, bilo je kao da je zagrizao
otrovnu jabuku koja je uzdrmala ceo njegov organizam i misli za koje je mislio da su spokojni. Naslućivao je da
je ovaj atentat delo njegovih starih prijatelja koji su, povređujući ga, pokušavali da ga vrate. Skupio je volju da
se bori protiv te bombe od papira koja je pretila da ugrozi mimi tok njegovog života bez iznenađenja. Iz straha
da se ne zarazi, ostavio je knjigu na stolu i usmerio svoju svest na televiziju, držeći daljinski upravljač koji
prede. Boje noći su prodirale u Antoanov stan. Mesec je jasno bacao sivu svetlost na plažu crnog peska svemira.
Antoan je nastojao da usredsredi svoju pažnju na kiklopsko televizijsko oko kada se odjednom jedan harpun
zabode u ekran. Vamičenje, malo crnog dima, reči voditelja koji se uvijao, a zatim, više ništa, osim tog harpuna
zabodenog usred ekrana. Antoan se naglo okrenu, daljinski pade. Kako II tanu nije bilo upaljeno svetlo, mogao
je jedino da uoči ljud ku figuru harpunaša. To nije vanzemaljac, pomislio je Antoan, hrabren. Sa iznenađenjem
je konstatovao da e ne pIa i, verovatno zbog toga što je predozirao Heurozak. Naprezao se da zadrhti i ugrizao
se za donju usnu. Video je siluetu čoveka normalnog rasta, u svakom slučaju, bez krila slepog miša. Na ulici su
se upalila svetla. Sada je Antoan prepoznao čoveka pred sobom.
- Deni Brajan...
- prošaputao je.
- Vi ste Deni Brajan. Deni Brajan je lopov. Hoćete li da me ubijete? Vi ste vrsta serijskog ubice? Antoan je
malo poznavao tog pevača koji kao da je i sada bio pedesetih godina, veći deo njegovih pesama smatrao je
dobrim i lepim. Sve je sada imalo smisla: Deni Brajan sa frizurom a la Elvis, njegova ekscentrična odela i
pesme iz nekog drugog vremena, taj tip je bio psihopata. Deni Brajan se nasmejao. Na sebi je imao obično crno
odelo i belu košulju otkopčanu na grudima, i crne lakovane cipele. Odelo koje je mogao imati Džeri Li Luis.
- Greška, greška, greška. Sve si pogrešio, Toni. Ja nisam Deni Brajan, nisam ni lopov, a još manje serijski
ubica. Da li se jedan serijski ubica oblači sa ovoli-’ ko stila?
- Ne znam, ali niko normalan ne bi obukao takvo odelo. Vi ste Deni Brajan. Govorite kao on, imate isti osmeh,
imate istu frizuru sa gelom u kosi. Vi ste Deni Brajan.
- Greška, Toni: ja sam Denijev duh.
- Je li Deni Brajan mrtav?
- Nije.
- Pa kako možete da budete njegov duh? .
- Ja sam njegov prevremeni duh. To postoji, pojavljujem se samo kada živi Deni Brajan spava.
- Vi se šalite.
- Oh, krasno, Toni. Dodirni me. Deni Brajan, ili njegov duh, približio se Antoanu preterano opuštenim hodom,
zlobnog pogleda, pucketajući prstima.
- Shvatio sam
- Reče Antoan uzmičući
- Vi ste perverznjak.
- Ja sam duh
- Reče Deni smejući se.
- Pipni me i videćeš da tvoja ruka prolazi kroz moje telo. I stvarno, Antoanova ruka je prošla kroz Denijevo
telo. To mu se mnogo dopalo. oo:- Eh, dosta! Ruke k sebi! Ja nisam za igru, Toni.
- Hoćete li prestati da me zovete “Toni” ?
- Nema problema, Tonio.
- Odlično, nastavite da me zovete “Toni”, manje je strašno.
- Nema problema, Toni. Dozvoljavaš li da bacim pogled u tvoj frižider? Ne sačekavši odgovor, Deni je ušao u
kuhinju. Otvorio je vrata frižidera, osvetlio prostoriju. Ušao je i Antoan. Deni se zaprepastio ispred otvorenog
frižidera, kleknuo je, ruku podignutih u znak divljenja, kao da se moli pred obiljem hrane. Ustao je i natrpa u
naručje Nutelu, paštetu od guščije džigerice, jednu k ba icu, ir, uštipke, sve vrste hrane. Postavio je sve t na
veliki kuhinjski’ sto, seo na jednu visoku stolicu i poče da ždere.
- Zar duhovi jedu?
- upitao je Antoan, srne tivši e na jedan tabure preko puta njega.
- Evo dokaza
- Reče Deni, ustiju punih uštipaka namazanih paštetom od guščije džigerice iNutelom.
- Sem toga, a to je dobro, ne gojimo se. Možemo po ceo dan da jedemo hamburgere, da pijemo koka-kole
koliko hoćemo, ne dobijamo na težini. Biti duh, to je izvanredno, to je lep život, drugar. Dodaj mi koka-kolu.
- Slušajte, Deni, vi ste vrlo simpatični, pevate lepe pesme, ali ja sutra radim, zar ne biste mogli malo da se
družite sa nekim drugim?
- Ne mogu
- Reče Deni, pošto je ispraznio polovinu flaše koka-kole i neprestano podrigivao.
- Imam zadatak i zbog toga sam ovde. lli?.
- Oh, a zadatak vam je da i praznite moj fižider, je
- Ne, ali to zadatak čini primamljivijim.
- Zar ne biste mogli da prestanete za trenutak da jedete i da mi objasnite, ne prosipajući mrve svuda. Ja čistim
kuću.
- Kul, Toni. Određen sam da budem tvoj anđeo čuvar.,
- Da bi me upozorili na opasnost od holesterola? Ko vas je odredio?
- Ne znam, bio sam se prejeo. U svakom slučaju, tu sam, da te izvadim iz govana. Deni je načinio jedan širok
pokret obuhvatajući čitav stan. Podrigivao je i preturao po brdu namimica. Očigledno, duh Deni Brajana imao je
manje stila nego original.
- Pa, to je fantastično
- primeti Antoan, ironično.
- Može se reći
- Potvrdi Deni, bacajući se na jedno pakovanje čipsa. Dobro, Toni, kako živiš? Jesi li srećan?
- To nije reč koju bih upotrebio, ali nisam ni nesrećan.
- Ni srećan, ni nesrećan? Nema ništa gore. Tvoj život je sranje.
- Hvala, to je bilo vrlo delikatno. Da biste postali anđeo čuvar, ne dobijate nikakvu vrstu psihološkog
obrazovanja?
- Ne, to se uči na delu. Ti si mi prvi, Toni, ti si moj first one.
- Fantastično, zaista fantastično. Antoan je počeo da skuplja ostatke hrane i ambalaže. Deni je pobrisao sto
rukama, podizao masni papir, parčiće kolača, kriške lososa i, na kraju, našao šta je tražio: džepno izdanje
Floberove prepiske. Obrisao je prašinu i masnoću sa naslovne strane, prelistao je i otvorio jednu stranu čiji je
jedan ugao savio.
- Evo. Toni, imaš li mikrofon?
- U salonu, Deni
- Reče Antoan, sve umorniji.
- Ispod stuba hi-fi. Pošto je ispraznio jednu teglicu kavijara sa etiketom na kojoj je Miki sa slamom na glavi,
Deni je otišao u salon. Odmotao je mikrofon, stavio ga na postolje i priključio ga za stub hi-fi. Začuo se oštar
zvuk zavrtanja.
- Možeš li da mi dodaš moj Best of, Toni?
- Nemam vaš Best of, Deni. Uostalom, nemam nijednu vašu ploču.
- Nema veze
- Reče Deni vadeći jedan svoj C.D. iz džepa
- Ja sam to predvideo. Tvoj stub ima opciju karaoke, to je genijalno. Stavio je C.D. u stub i pritisnuo nekoliko
dugmića. Držao je otvorenu knjigu Floberove prepiske u levoj ruci. Kucnuo je po mikrofonu, pritisnuo na
“zvuk” i prve note njegove pesme Vrati mi sreću začuše se iz kućišta, bez reči. Pokretao je glavu po ritmu
muzike, zatim je počeo da peva jedan deo iz pisma Gospođici Leroaje de Šantpi, od 18. maja 1857, prateći
tačno formu pesme uz dodatak ličnih uzvika: Površni ljudi, ograničeni, uobraženi duhovi i zanesenJaci žele
zaključak za svaku stvar, Istražuju cilj života, oho! i obim beskraja, eh! Uzimaju u ruke, hmmm, u svoje bedne
ruke, šaku peska, I govore okeanu: “ Izbrojaću zrnca tvojih obala”, yeas! Ali kako im zrnca prolaze kroz prste,
opa! a brojanje je dugo, Oni tapkaju nogama i plaču, oho, plaču. Znate li šta treba raditi na žalu? . Treba
kleknuti ili se šetati, da! Šetajte se. Šetaj se, Toni! Da, šetaj se! Hmmm šetaj se, Toni! Zavaljenog na kauču,
Antoana je i protiv njegove volje uljuljkivao prijatni ritam pesme. Od samih reči mu se zavrtelo u glavi. Stiskao
je jedan jastuk u rukama. Na kraju pesme Deni mu se pridružio. Uhvatio ga je za ramena i prijateljski ga
prodrmao.
- Nemoj mnogo da razbijaš glavu, Toni. Pomalo, to je dobro, no, debeli Gustav ima pravo: šetaj se obalom!
Treba da prestaneš sa tim glupostima, ti nisi golden boy, to nisi ti. Pošalji sve do đavola, i onog idiota Rafija,
vrati se svojim prijateljima i pronađi svoj život. Da, pronađi svoj život, Toni.
- Sve što govorite liči na reči pesme...
- Prošaputa Antoan trudeci se da se nasmeje.
- Profesionalna deformacija
- Priznade Deni. Počela je da se spušta noć, ptice su pevale na granama električnih stubova i nosača . Deni je
ustao i otresao prašinu sa odela.
- Sada moram da idem: i drugim bednicima su potrebni moji saveti. Ali, nastaviću da bdim nad tobom sve dok
se ne izvučeš iz toga. Izvući ćeš se, Toni. Znaš šta je govorio Niče? “Inteligencija je ludi konj, treba ga znati
zauzdati, hraniti ga dobrim senom, negovati ga, a ponekad upotrebiti i korbač .” Ćao, Toni. Duh Denija Brajana
prođe preko salona i nestade u tami hodnika, a da Antoan nije čuo da su se vrata otvorila. Odspavao je na kauču
nekoliko sati koji su mu izgledali kao vekovi. Tokom nedelje koja je usledila posle posete duha, Antoan nije
razgovarao ni sa kim, izgledao je previše zauzat. Ignorisao je Rafija, svoje prijatelje menjače i njihove
zajedničke izlaske na pomodna mesta. U petak uveče, odlazeći s posla, pozvao je taksi da ga odveze do kuće.
Jedna crna kola za prevoz trkaćih konja, sa naslikanom ženom koja jaše zmaja, zaustaviše se ispred njega uz
škripu guma. Vozač se okrenu prema Antoanu sa uperenim pištoljem. Na licu je imao masku Alberta Ajnštajna.
Vrata kola kliznuše i dva druga Ajnštajna ga uhvatiše za ruke i uvukoše u vozilo. Antoan nije reagovao, bio je
tako iscrpljen, tako umoran, da nije imao snage da se odupre volji dvojice otmičara. Ajnštajni su mu zapušili
usta, stavili traku preko očiju i svezali ga. Antoan je pokušao da mentalno upamti put, kada su skretali desno,
levo, semafore, ali nakon pet minuta više nije mogao da prati. Posle jedne vožnje pune zanošenja i kočenja, kola
su se zaustavila. Ajnštajni su izvukli Antoana. Topli večernji vazduh je bio prijatan kao da je satkan od svile.
Antoanu se učinilo da su ušli u neko zatvoreno mesto, u neku zgradu. Neko ga uhvati za struk i podiže na rame.
U tom položaju su ga nosili više spratova, ali nije uspeo da ih izbroji, jer je počelo da mu se vrti u glavi. Jedna
vrata se otvoriše. Ruke ga postaviše na neku stolicu. Otmičari su ga odvezali, skinuli traku sa očiju i zavezali za
stolicu. Usta su mu ostala zapušena. Nekoliko trenutaka video je sve mutno, razaznao je siluete oko sebe, jedan
prozor. Najzad slika je postala jasna. Video je četiri osobe obučene u crno i dalje sa maskama Alberta
Ajnštajna. Stajali su ispred njega u polukrugu, ne govoreći ništa. Antoan je pokušao da govori, ali nije mogao
zbog začepljenih usta. Posmatrao je pažljivo prostoriju i tražio znake koji bi objašnjavali njegovu otmicu.
Zidovi i prozor su bili prekriveni velikim belim čaršavima. Jedna halogena sijalica bila je uključena iza
njegovih otmičara, što ih je činilo većim i strašnijim nego što su zaista bili, njihove ogromne senke su se širile
po čitavoj prostoriji i padale na Antoana, privezanog za stolicu. Plastične bore na maskama Ajnštajna izgledale
su zastrašujuće, njihova bujna sed a kosa sijala je kao plamenovi bez boje. Povukli su Antoana zajedno sa
stolicom i postavili ga leđima okrenutog prozoru. Pored njega su instalirali aparat sa dijapozitivima. Tada je
započela najčudnija seansa isterivanja đavola koja se ikada dogodila. Iz jedne plastične torbe marke Šampion
jedan od Ajnštajna je izvadio desetak kokošijih glava i nogu. postavio ih je u krug oko stolice, a jednu glavu
petla sa lepim perjem vezao oko Antoanovog vrata. Drugi Albert Ajnštajn je uzeo flašu punu krvi i umazao mu
lice. Četvorica Ajnštajna su se polako smestila iza Antoana, svetlo se ugasilo, dijaprojektor je počeo da radi. U
isto vreme dok je aparat sa dijapozitiva emitovao slike najvećih umova čovečanstva, umetničkih dela,
pronalazaka i otkrića, četvorica Ajnštajna su čitala, u formi neke vrste vračanja, tekstove koji su trebalo da
predstavljaju prirodnu alopatiju za borbu protiv letargije. Sva četvorica su u rukama imali po primerak
Dekartove knjige Metafizičke meditacije izdavačke kuće P.U.F. sa crvenim koricama, a reklo bi se da su držali
neki molitvenik. Čitali su u horu prvu meditaciju, glasno i snažno, dok su se na platnu smenjivala lica umetnika,
naučnika, humanista i Simpsonovih. Nastavili su deklamujući delove Paskalovih Misli, Komentare jednog
zaljubljenika u Gracijana i vina iz Burgundije i najsmešnije delove knjige tri čoveka na brodu Žeroma K.
Žeroma. Seansa isterivanja đavola je potrajala nešto više od jednog sata. Najzad je prestalo kloparanje
dijapozitiva. Otmičari su prestali sa svojim učenim recitalom. Upalili su sijalicu i poskidali čaršave koji su
prekrivali prostoriju. Antoan je prepoznao svoj stari stančić u Montreju. Kidnaperi su skinuli maske: pojavila su
se oznojena lica Asa, Šarlote, Ganže i Rudolfa. Izgledali su zadovoljni obavljenim poslom, ali je Antoan morao
da gestikulira da bi se setili da ga oslobode.
- Jesti li poludeli ili ćete mi reći o čemu se radi?
- Upita Antoan koliko god je mogao mirnije, skidajući uplašeno sa vrata glavu petla.
- Hteli smo samo da te oslobodimo čini
- Objasnio je Ganža.
- Postao si pravi idiot.
- Imam tetku koja je pomalo vudu veštica
- Nastavila je Šari ota
- Ona nam je objasnila kako da te oslobodimo sudbine koju si sam sebi nametnuo.
- Spasili smo te
- Prepotentno je objašnjavao Rudolf sa uobičajenom nadmenošću.
- Postao si zombi. Dezombirali smo te. Misija je završena. As je uzeo Antoana u naručje i snažno ga prigrlio uz
svoje svetleće telo. U osmercu mu je kazao koliko . je srećan što ga ponovo vidi. Antoan je odustao od namere
da se razbesni, prijatelji su imali plemenitu nameru, iako nespretno i uz opasnost da ga traumatizuju, hteli su da
ga spase. Antoan im je ispričao
- Ne pominjući noćnu posetu duha Denija Brajana, da se ne bi zabrinuli za njegovo mentalno zdravlje
- Da je još pre nedelju dana prestao da uzima pilule i da je pripremio svoj elegantni odlazak: ubacio je jednu
vrstu virusa u informatički sistem Rafijeve kompanije koji bi, povezan sa svetskom mrežom, kada se početkom
nedelje otvore berze, trebalo da izazove neku vrstu vesele finansijske zbrke. Te noći oslobađanja svi su spavali
u Antoanovom stanu, opruženi na belim čaršavima, kao deca u nekoj kolibi sagrađenoj na hrastu usred
čudnovate šume. Prošlo je nekoliko dana, tokom kojih je Antoan provodio vreme sa svojim prijateljima,
zabavljajući se i radujući se što pripadaju jedni drugima. Jednog jutra policajci zakucaše na njegova vrata i
uhapsiše ga. Rafi je pobegao u Švajcarsku sa svojom ušteđevinom. Smatrajući da je njegovo izgnanstvo u
Švajcarsku dovoljno stroga kazna, pravosuđe nije tražilo njegovu ekstradiciju. Vrlo brzo je pokrenut i sudski
proces. Antoan je platio kaznu koja je progutala sav novac koji je zaradio, sva njegova beskorisna imovina,
slike, kola, bila je zaplenjena, pošto niko nije bio povređen, osuđen je na šest meseci uslovne kazne. Antoan je
smatrao da je to pravična cena za Rafijev progon i nestanak nekoliko milijardi.
 Bilo je jedno od onih jutara na početku jeseni kada se mesec vidi i po danu. Sunce se nije pojavilo na
nebu: ono se nežno probijalo u sve prirodne i gradske pojedinosti, odslikavalo se na laticama cveća, zgradama,
umornim licima prolaznika. U bujnom holokaustu vremena koje prolazi, jedini pravi raj koji cveta za osetljive
oči, jeste onaj čije uzbuđenje predstavlja arhitektura. Te nedelje, ujutro, Antoan se probudio u osam sati. Dok je
još bio u polusnu učinilo mu se da čuje neku pesmu. Ustao je, protežući se. Pošto je zagrejao vodu, istuširao se.
Pripremivši čaj, ostao je jedno vreme pored prozora i gledao zelenu tečnost kako se puši. Na jednoj grani,
crvendać kao da je zauzimao pozu da ga Antoan što bolje zapamti, letnje sunce je uporno izlivalo svoj sjaj u
atmosferu. Ne popivši ni kap čaja, ostavio je šolju na prozoru i izašao iz svog malog stana. Otišao je do parka u
Montreju, probijajući se između kola i prolaznika. Žurio je, razvezanih pertli i još vlažne i razbarušene kose. U
to vreme park je bio skoro pust: starci su se šetali, žene izvoclile decu na vazduh, jedan slikar sa velikim
šeširom postavio je svoje platno na travu. Antoan je išao nesigurnim korakom, kao izgubljen u tom ravnom i
tihom mestu. Seo je na klupu pored jednog starog čoveka oslonjenog na štap sa srebrnom jabučicom. Starac je
nosio šešir od sivog filca sa crnom svilenom trakom. Lagano je okrenuo glavu prema Antoanu, a zatim ponovo
zauzeo poziciju umornog stražara. Antoan je gledao u istom pravcu i jedno vreme nije primećivao ništa, ali
skupivši oči i napregnuvši pogled, primetio je jednu mladu ženu ispred sebe. Ispitujuće je gledala Antoana,
iskrivila glavu, sagnula se da ga bolje vidi kao da je bio skulptura, a zatim mu je pružila ruku. Antoan joj je, iz
instinktivne učtivosti, stisnuo ruku. Hteo je da sa njom porazgovara, ali mlada žena stavi prst na usta i dade mu
znak da ustane i da pođe za njom. Udaljiše se od klupe i starog čoveka.
- Tražim prijatelje
- reče devojka, gledajući Antoana, a zatim okolinu.
- Kako izgledaju?
- Kao ti, možda. Tako si izgledao interesantan, dok si sedeo na klupi, da sam pomislila da bi želeo da budeš
jedan od mojih prijatelja. Izgledaš vrlo kvalitetno. Viši kvalitet.
- Viši kvalitet... Kao da govoriš o šunki.
- Ne, ne o šunki, ja ne jedem meso.
- A jedeš li prijatelje?
- Nemam više prijatelja, prati •me malo. Kad god kažem neku naizgled čudnu stvar, ti me pitaš zašto.
- Moj agent je zaboravio da mi pošalje nastavak rikopisa... Dakle, zašto?
- Šta zašto?
- Upitala je glumeći vrlo ubedljivo iznenađenost.
- Zašto više nemaš prijatelja?
- Ubuđali su se. Nisam primetila da imaju rok trajanja. Treba na to obratiti pažnju. Moji prijatelji su počeli da
pokazuju znake truljenja, dosta odvratne zelene mrlje. Sve što su govorili počinjalo je da smrdi....
- To može biti opasno?
- Da, mogli bi da mi nakače salmonelozu.
- Jesi li ih bacila u kantu za smeće?
- Ne, nema potrebe, sami su se bacili u svoj glupi život.
- Stroga si.
- Izvini, to nije tvoj tekst, ti bi trebalo da kažeš “fantastična si.”
- U scenariju dolazi do izmena u poslednjem trenutku.
- Ja uvek poslednja saznam! Devojka se zaustavi u mestu i udari se rukom po čelu. Stala je naspram Antoana,
prestrašena, očiju širom otvorenih.
- Zaboravili smo scenu predstavljanja! Zaboravili smo scenu predstavljanja! Moramo ponovo odigrati sve od
početka. Hajde, da se vratimo na klUpu.
- Znaš
- Odgovori Antoan zaustavljajući je
- Mogli bi to da spojimo. Zato i postoji montaža.
- U pravu si. Hajdemo jedno vreme bez reči, a onda da se predstavimo. Akcija. Išli su uzanim stazama parka, po
travi, gledajući drveće i ptice. Vreme je bilo toplo, vazduh je bio bistar, skoro svetlucav. Nikada septembar nije
bio tako prijatan, on jednostavno nije znao da se jesen približava, ostao je ponosan, uspravan, goreo je
poslednjom snagom leta, kao da je neizmema.
- Oh
- Reče devojka spontano
- Zovem se Klemans.
- Drago mi je
- Odgovori Antoan veselo.
- Ja se zovem Antoan.
- Presrećna sam što sam te upoznala
- Reče ona stiskajući mu ruku, zatim, posle kratkog ćutanja, nastavi:
- Sada, Antoane, nastavimo od onog trenutka kada si rekao da sam fantastična.
- Ja sam kazao da si stroga.
- Nepravedan si. Zar ti nikoga ne proceniš?
- Pokušavam, ali je teško.
- Moja teorija je da možemo da razumemo i da sudimo. Zapravo, sudimo da bi se branili, jer ko pokušava da nas
razume? Ko razume one koji pokušavaju da razumeju?
- Lasener je govorio da su jedino osuđenici sposobni da sude.
- Pa dobro, mi smo osuđenici
- Reče Klemans šireći ruke.
- Uvek sam bila osuđivana, još od malena sam kažnjavana prećutnim osudama. Zar nije lepo ovo što sam
kazala?
- Na primer?
- Na primer: sve. Celo društvo je sud protiv mene. Posao, studije, modema muzika, novac, politika, sport,
televizija, manekeni, novine, kola. Eto, to je dobar primer, kola. Ne mogu da vozim bicikl, da idem gde hoću, da
uživam u gradu: kola mi uskraćuju slobodu. Ona smrde, opasna su...
- Slažem se. Kola su zlo. Kupili su jednu šećernu penu. Čupkajući ružičaste uvojke brzo su je pojeli, ulepivši
prste i usne.
- Druga stvar
- Reče Klemans.
- Po mome mišljenju, velika podela sveta, izuzimajući uzrast osnovne škole, postoji velika podela sveta na one
koji su išli na žurke i one koji nisu. A ta podela čovečanstva koja datira još iz srednje škole, traje celog života
samo u drugom obliku.
- Nisam pozivan na žurke.
- Ni ja. Plašili su se, jer sam govorila ono što sam mislila, a mislila sam sve najgore o svojim drugaricama.
Mrzela sam ih skoro sve. To je bilo genijalno. A sada, kada su shvatili koliko smo fantastični, hteli bi da nas
pozivaju na žurke odraslih i da se prave kao da se ništa nije desilo, kao da je sve zaboravljeno. Ali, ne, nećemo
ići.
- Ili možda samo da se nakupimo kolačića i flašica oranžade.
- I da sve te ljude tresnemo bejzbol palicom po glavi
- Reče Klemans pokazujući kako bi to izvela.
- I da ih dokrajčimo palicama za golf, to je elegantnije.
- Elegantno, graciozno! Razgovarajući tako, napustili su park. Išli su jedno pored drugog, Klemans je skakutala,
brala cveće, jurila ptice tapšući rukama. Bila je otprilike Antoanovih godina, na momente vrlo ozbiljna, a
trenutak kasnije, nehajna i lakomislena, njena ličnost se neprestano menjala. Uzviknula je iskreno, šireći ruke:
- Zašto ne bismo imali pravo da kritikujemo, da smatramo da su ljudi glupi i debili, pod izgovorom da smo
ogorčeni i zavidni. Ceo svet se ponaša kao da su svi jednaki, kao da smo svi bogati, obrazovani, moćni, beli,
mladi, lepi, snažni, srećni, dobrog zdravlja, sa ogromnim kolima... Ali, to nije istina. Prema tome, imam pravo
da grdim, da budem neraspoložena, da se ne smešim licemerno sve vreme, da iznosim svoje mišljenje kad vidim
da stvari nisu normalne i da su nepravedne, pa čak i da psujem ljude. Moje je pravo da gunđam.
- Slažem se, ali... to zamara. Možda ima nešto bolJ •e, zar ne.?
- U pravu si
- Složila se Klemans.
- Glupo je trošiti energiju zbog stvari koje to ne zaslužuju. Bolje je da sačuvamo snagu da bi se zabavljali.
- I da bi se šetali obalom.
- Šetali obalom... To je iz neke pesme, zar ne? Klemans je pevušila neku nejasnu melodiju. Išli su tako
trotoarom u gomili radnika i besposličara, studenata, staraca i dece. Prodavnice, pekare, banke, bile su stalno
pune tih šarenih zrnaca koje predstavljaju ljudi koji kruže gradom. Jedna kola prođoše ispred njih i zatrubiše.
Posle desetak metara zaustaviše se na semaforu. Klemans uhvati Antoana za ruku.
- Zažmuri
- Zatražila je od njega.
- Imam iznenađenje za tebe. Antoan je zažmurio. Blagi povetarac je mrsio kosu dvoje mladih. Klemans je
vodila Antoana vukući ga za ruku, odvela ga je nasred ulice. Sa razdaljine od stotinak metara dolazila su jedna
crna kola.
- Dobro, možeš, da otvoriš oči.
- Klemans, dolaze kola
- Kazao je mimo Antoan.
- Obećao si da ćeš imati poverenja u mene.
- Ne, uopšte, to nisam nikada kazao.
- Ah, zaboravila sam da te pitam. Veruj mi, hoćeš
- Klemans, kola...
- Zakuni se da imaš poverenja u mene i prestani da cviliš, žgoljavko. Ne pomeraj se, to je vrlo važno. Zakuni se.
- U redu, kunem se. Neću se pomeriti, neću se... pomeriti... Kola su bila na svega tridesetak metara, sirena je
zayijala da’se dvoje mladih ljudi sklone s puta. Antoan i Klemans se i dalje nisu pomerali, prolaznici su ih
gledali. lJ poslednjem trenutku, Klemans je povukla Antoana za ruku i oni su palf na trotoar. Crna kola su
projurila brundajući pakosno i pokazujući zube.
- Spasila sam ti život
- Reče- Klemans.
- Ja sam tvoja heroina!
- Ustala je i pomogla Antoanu da se digne.
- To znači da smo vezani za ceo život. Od sad ćemo biti odgovorni jedno za drugo. Kao Kinezi.
- Mislim da mi je za danas dosta uzbuđenja.
- Zar ti imaš određeni broj uzbuđenja koji ne smeš da prekoračiš?
- Da, tako je, inače ću se predozirati. Nemoj mi samo reći da je predoziranje emocijama genijalno, na to nisam
navikao. Izgladneli zbog avanturisti čkog života, Klemans i Antoan su se složili da odu na ručak kod
Gudmundsdotira sa Asom, Rudolfom, Ganžom, Šarlotom i njenom drugaricom. Ali, kako je do podneva
preostalo još nekoliko sati, odlučili su da se igraju duhova. Klemans je objasnila Antoanu u čemu se sastoji igra:
treba da se ponašaju kao, duhovi, da zagledaju ljude na terasama kafića sa svih strana, da se šetaju po bučnim
ulicama i prodavnicama, da urliču, da lutaju koristeći svoju nevidljivost, da se ponašaju kao da su iščezli sa
ovog sveta. Zveckajući svojim lancima i zastrašujuće podižući ruke, Klemans i Antoan počeše da uznemiravaju
grad.
Beleška o piscu Martin Paž je rođen 7. februara 1975. godine. Student je antropologije. Ubeđen je da pisanje
zahteva da je čovek ne razvija u previše neprijateljskoj sredini, Marten Paž beznadežno pokušava da ima miran
život.