Professional Documents
Culture Documents
Zoran A. Živanović I Savo Ždero - Riznica Crkve Koceljevačke - 2012.
Zoran A. Živanović I Savo Ždero - Riznica Crkve Koceljevačke - 2012.
Zoran A. Živanović I Savo Ždero - Riznica Crkve Koceljevačke - 2012.
Зоран А. Живановић
Саво Ждеро
Ризница цркве коцељевачке
Каталог изложбе
13. II 2012. – 02. III 2012.
Коцељева, 2012.
Са благословом његовог преосвештенства,
господина Лаврентија – епископа шабачког!
Издавач:
Библиотека „Јанко Веселиновић“ Коцељева;
За издавача:
дипл. правник Небојша Остојић, директор;
Сарадници:
протојереј Милош Антонић, свештеник;
протојереј Јова Лазаревић, свештеник;
књижничар Босиљка Павловић, библиотекар
Игор Јовичић, фотограф
Лектор и коректор:
дипл. економиста Јелена Живановић, професор;
Штампа:
„Internal PC printing studio of Native museum Koceljeva“
Коцељева, 2012.
4
После коначног освајања Српске деспотовине 1523. го-
дине од стране Турака, територија Тамнавског краја у турској
административној подели припала је Шабачкој нахији. Ме-
ђутим, када је у питању црквена организација у овом делу та-
дашње Србије, није познато седиште епархије којој је тада
припадао и Тамнавски крај, а са њим Доња и Горња Спасоје-
вица, како се Коцељева 1528. године по први пут помиње у ту-
рским пописима становништва.
После обнове Пећке патријаршије 1557. године, седи-
ште епархије (којој је припадао и Тамнавски крај), најверва-
тније је било у Руднику, међутим, средином XVII века пре-
стало се са експлоатацијом рудника на истоименој планини,
те је опао и значај истоименог насеља, па се 1641. године по-
миње Ваљево као ново епископско седиште, а неколико годи-
на касније (1681. године), и Ариље.
Из овог времена потиче касносредњовековно гробље
са каменим плочама као надгробним обележјима које је фо-
рмирано крај цркве на локалитету „Кичер“ у Драгиној мали у
Коцељеви. Највероватније је да се на овом месту налазио
манастир (можда) Рожањац, о чему би могао да сведочи и
један сачуван запис на рукописном „Службенику са избо-
рним јеванђељима“ Пећке патријаршије (бр. И82). Тој пре-
тпоставци иде у прилог и једини данас очуван топоним
„Прњавор“ у варошици Коцељева, пар километара западније
од ове касносредњовековне цркве, што је назив за манасти-
рско имање.
Ова прва Црква у Коцељеви из времена (најверо-
ватније) средине друге половине XVII века, на локалитету
„Кичер“ у Драгиној мали, запустела је и напуштена, најве-
роватније, после „Велике сеобе Срба“ под патријархом Арсе-
нијем Чарнојевићем после 1690. године, а најкасније пред
Други аустро-турски рат који је отпочео 1716. и трајао до 1718.
године. После тога, северозападном Србијом и Тамнавским
крајем загосподарили су Аустријанци у периоду од 1718. до
1737. године. Данас се на месту ове прве цркве коцељевачке
налази гроб са надгробним спомеником трговца и дугогоди-
шњег председника општине коцељевачке – Илије Коваче-
вића.
5
Ситуациони план локалитета „Кичер“ у Драгиној мали, у Коцељеви
на којем се до Прве велике сеобе Срба налазила прва црква
(можда, манастир «Рожанац») у Коцељеви. Данас се на месту
цркве налази гроб Илије Ковачевића, трговца из Коцељеве.
6
Запис на рукописном „Службенику“ Пећке патријашије с
краја XVII века у којем се помињу село Зукве и манастир Рожанац
крај реке Тамнаве – данас локалитет „Кичер“ у Драгиној мали.
У црквеном територијално-административном смислу,
та прва црква у Коцељеви припадала је, вероватно, Ваљевској
епархији чије седиште је из Ариља било пренето у Ужице, а
после Првог аустро-турског рата, (вођен од 1688. до 1690.
године), поново враћено у Ваљево 1714. године. Сигурно је да
је тада и Тамнавски крај, као и данашња Коцељева, припа-
дала баш овој, прво Ужичкој, а затим и Ваљевској епархији.
Наиме, од 1714. до 1802. године седиште епархије било је у
Ваљеву, а у састав Ваљевске епархије ушла је тада и Шабачка
нахија са Мачвом, а самим тим и Тамнавски крај са својим
селом Коцељевом које се под тим именом први пут помиње
1718. године у аустријском попису становништва.
Такође, из тог времена почетка преношења седишта
епархије из Ужица у Ваљево, тачније 1717. године, постоји и
први помен најстаријег свештенослужитеља коцељевачког.
То је прота Михаило Поповић из манастира Каона коме се у
парохији тада налазило и село Коцељева.
После Трећег аустро-турског рата (вођеног од 1737. до
1739. године), у Тамнави је услед ратних дејстава дошло до
још једне демографске катастрофе после које су овим краје-
вима поново звладали Турци. Како би поново населили опу-
стелу Тамнаву, Турци су, највероватније, постали више либе-
ралнији и нису тако изричито забрањивали подизање мањих
цркава.
7
Тако је у периоду од 1739. до 1788. године, а најверо-
ватније у периоду од краја руско-турског рата (вођеног од
1768. до 1774. г.), па све до Четвртог аустро-турског рата (во-
ђеног од 1788. до 1791. г., познатијег као „време „Кочине кра-
јине“), а које представља мирно раздобље у овом делу Србије,
највероватније, подигнута и друга црква (брвнара) у тада-
шњем селу Коцељеви, на локалитету „Црквине“, у тзв. Драги-
ној мали. Камени постамент од часне трпезе из те друге коце-
љевачке цркве постоји и данас у њеним рушевинама.
Друга коцељевачка црква је, по предању, подигнута
зато што је село Коцељеву дуго година узастопно тукао грâд,
па када су коцељевци подигли цркву и грâд је престао да их
бије. При тој другој коцељевачкој цркви, највероватније, је
служио и свештеник Теодосије (можда Пауновић), кога су
Турци удавили у Тамнави, на месту званом „Пауновића бу-
џак“ у Коцељеви. У тој другој коцељевачкој црки свештено-
служитељ је од 1795. године био и Поп Лука Лазаревић из
Свилеуве, а затим и свештеник Бранислав Поповић, чија је
попадија сахрањена крај те цркве у „Црквинама“. Вероватно
је при тој другој коцељевачкој цркви служио и свештеник
Милован (можда Ковачевић) који се бавио и клесањем над-
гробних споменика у тамнавским селима око Коцељеве.
На почетку Првог српског устанка, угледни домаћин,
трговац и Карађорђев устаник - Рака Пауновић из Коцељеве,
затражио је од Карађорђа једног свештеника за своје село Ко-
цељеву. Вожд му је 1805. године послао Константина Бабо-
вића чија ће лоза читав један век касније цркви коцељевачкој
давати свештенике.
Ова друга црква-брвнара на локалитету „Црквине“ у
Драгиној мали у Коцељеви запустела је после Другог српског
устанка, па су коцељевци после тога наставили да користе
цркву у Свилеуви, у којој је служио и коцељевачки парох Ко-
нстантин – Коста Бабовић, све до своје смрти 1858. године.
Њега наслеђује његов син Љубомир-Љуба Бабовић који ће
својим залагањем успети да у Коцељеви изгради нову (дана-
шњу цркву), на плацу (који је за ту прилику), дао у размену
коцељевачки трговац и дугогодишњи председник општине -
Илија Ковачевић. Црква је подигнута по најбољем архитекто-
8
Ситуациони план локалитета „Црквине“ у Драгиној мали, у
Коцељеви на којем је почетком друге половине XVIII века
подигнута друга црква-брвнара у варошици Коцељева, а која је
запустела после Другог српског устанка.
9
нском пројекту који је тадашње Министарство Кнежевине
Србије одобрило, а грађена је у периоду од 1858. до 1872. го-
дине. Црква је посвећена првом хришћанском цару Конста-
нтину (Великом) и његовој мајци, царици Јелени.
По предању, пред саму изградњу нове (данашње) коце-
љевачке цркве, на њеном месту (непосредно у њеној дана-
шњој близини), била је подигнута једна црквица дашчара у
којој је служена служба Божија до тренутка када је 1972. го-
дине коначно завршена нова црква. Тада је ова црквица да-
шчара порушена. Предање каже да је ова црква дашчара би-
ла подигнута на месту где је олуја некада донела крст са старе
запуштене цркве са локалитета „Црквине“ у Драгиној мали.
Десетак метара даље од ове некадашње цркве дашчаре поди-
гнута је садашња црква у Коцељеви.
Прву службу у новој недовршеној цркви свештеник Љу-
ба Бабовић одслужио је на Божић 1870. године. Следеће, 1871.
године, по конкурсу који је расписало тадашње Министа-
рство просвете и црквених дела Кнежевине Србије, иконопи-
сац Никола Марковић из Београда (члан Српског ученог дру-
штав, што је еквивалент данашње САНУ), осликао је нови
иконостас цркве коцељевачке. Свештеник Љуба Бабовић
умро је 1884. године и сахрањен у порти цркве за чију се
изградњу тако много залагао, а на место свештенослужитеља
новоизграђене цркве дошао је Љубин сим Михаило Бабовић.
Некако у то време, мештани Драгине мале обновили су
добровољним прилозима стару и запуштену некадашњу
цркву-брвнару на локалитету „Црквине“, тако што су на ме-
сту претходне цркве, тј. на њеним каменим темељима, по-
дигли нову цркву озидану циглом. Међутим, у тој цркви није
редовно одржавана служба Божија, већ само по потреби.
Године 1906. умро је свештеник Михаило Бабовић и, (по
сопственој жељи), сахрањен крај југоисточне стране нове
цркве коцељевачке, у близини свог оца Љубомира. Њега је
наследио свештеник Чедомир Цагић из села Годечева код
Косјерића коме је Коцељева била прва и последња парохија.
Током Првог светског рата Аустријанци су цркву Св. ца-
ра Константина и Јелене у Коцељеви (прво) претворили у за-
твор за српске заробљенике и избеглице, а затим и у свој ра-
10
Свете двери цркве коцељевачке из 1871. године са иконама:
„Арханђел Михаило“, „Благовести“ и „Св. архиђакон Стефан“.
11
Најстарија Богослужбена књига цркве коцељевачке јесте
„Псалтир“ штампан у месецу јулу 1810. године, у Москви.
12
Часослов из 1842. године одштампан у Београду (лево) и Минеј из
1871. године одштампан у Србији (десно).
13
Сребрне кадионице (лево) и ручни сребрни крст (десно).
14
Сребрне сасуде из периода између два Светска рата.
15
„Свадба у Кани
Галилејској“
Копија оригинала.
16
Одежда епископа сремског - господина Макарија Ђорђевића.
17
Сребрна панагија украшена седефом са Христовог гроба из
Јерусалима.
18
Четврта (данашња) црква у Коцељеви подигнута је у периоду од
1858. до 1872. године. Храм ове цркве посвећен је првом
хришћанском цару Константину (Великом) и његовој
мајци - царици Јелени.
19
тни магацин, да би је током одступања 1918. године и запа-
лили. Тада је (скоро цео) изгорео иконстас из 1871. године.
Аустријанци су тада, такође, запалили и стару, тек обновљену
цркву на локалитету „Црквине“ у Драгиној мали.
После завршетка Првог светског рата, свештеник Чедо-
мир Цагић кренуо је у обнову своје цркве, па је, тако, за цркву
1922. године набављено и звоно које је изливено у српској ли-
вници „Балкан“ у Београду. Истовремено је у порти цркве, са
њене западне стране, подигнут и споменик палим борцима
Првог светског рата из тадашње општине коцељевачке.
Свечаном откривању тог споменика присуствовао је у јесен
1922. године и краљ новостворене државе Срба, Хрвата и
Словенаца, његово величанство Александар Карађорђевић.
Међутим, тек је у септембру 1932. године извршена ге-
нерална обнова цркве коцељевачке тако што је црква изнутра
потпуно и комплетно омалтерисана.
21
био од тврдог материјала.
25
Свештенослужитељи цркве коцељевачке
Напомена!
Илустрације на корицама овог Каталога јесу уме-
тничка дела чији је аутор академски сликар Ђорђе
Ђорђевић – Ђорђор из Београда.
Илустрација на предњим корицама јесте слика под
називом: „Посета белог анђела цркви у Коцељеви“,
1997., сериграфија и пастел, 25 х 20 цм.;
Илустрација на задњим корицама јесте слика под
називом: „Панорама Коцељеве“, 1986., сериграфија и
пастел, 29 х 20 цм.