Против науке

(кратак оглед у коме се доказује данашња бесмисленост и сувишност

науке)
Као што се при брзини звука ремети притисак, као што се отпор према тијелу у покрету
повећава знатно, тако се при сваком трајнијем постављању питања досеже једна граница. – Тада,
уколико се отпор сломи, настају ударни таласи и сав занос преображаја. Они доље на земљи то
доживљавају као прасак – па чак и као слом – али горе лет тек осваја нове просторе.

Ако смо о кретању научили нешто више када смо пробили звучни талас, звучни зид, онда о
кретању засигурно не знамо ништа јер нисмо друге и више зидове срушили.

Наука жели да се креће оном брзином којом се универзум шири. Али при сваком се убрзању
повећава и сила која дјелује на тијело. – Дакле, брзина којом је направљена атомска бомба није
иста колико и брзина експлозије која се распростире; брзина којом се атомска бомба контролише,
и коначно, сама брзина којом се она може активирати, врло прецизно говори о отпору који се
тој брзини супротставља. С атомском бомбом свијет постаје залог јер је ријеч о игри великих
сила; али „брзина“ тог свијета недорасла је „отпору“ којег бомба пружа.
Бомба се креће... Креће се и универзум... Креће се и наука.

Али наука проучава кретање – али наука не зна ништа о кретању.

Али наука пажљиво експериментише са кретањем, још пажљивије експлозијама – али наука не
зна ништа о свијету.

Шта нам може научник открити о човјеку ако никад није самио у поезији којом говоре други
људи?

Научник је тип човјека који се опире еволуцији; право слијепо цријево у општој борби за
опстанак; њега данас треба извадити јер не служи ничему, јер тиме опстанак угрожава. Али
научник данас експериментише са опстанком комплетног живота (са снагама јачим од атомских
бомби). Стога је данас научник нека врста самоироније живота. – Увјерен у моћ својих формула
он не види даље од подрума у коме их кува. Он чак ни не мирише смрад тог подрума, тог
сутерена живота.

Но, шта нам тај научник може изрећи о непознатом ако не воли опасност изазова?

Научник је данас нека врста служитеља силе Смрти. – Он ни не зна да њу истражује, да је њоме
заведен, да га она чека на крају његових „истраживања“.

Ако погледамо развој науке видјећемо фазе које се све више и све брже приближавају смрти.
Данас смо јој толико близу да морамо узети та тако хваљена научна огледала да бисмо сагледали
и степене у развоју. – Мада, право говорећи, већ на први поглед уочавамо да научник никад не
поставља питање о смислу свог живота, о смислу свога рада (јер је то за њега ствар субјекта,
његовог гледишта – а које би друго гледиште могло постојати?). – Из тога слиједи да научник не
поставља ни питање о смислу науке. Дакле и наука и научни рад и научник јесу бесмислени.

Ако је данас сав научни рад бесмислен, и ако се смрт налази на крају научних истраживања,
онда ће то бити једна залудна, бесмислена смрт.
По еволутивној теорија еволуција нема нити коначни циљ нити крајњи смисао. Њено је
развијање и одвијање бесмислено. За разлику од научника филозоф је нужан продукт културе за
коју и с правом каже да јесте смислена. Научник је, међутим, продукт еволуције. Али њен
погрешан, чак кобан продукт. – И тако доказ теорије о еволуцији.
Научник одбија да живи у култури, у смислу (он прихвата бесмисао). Дакле, научник живи у
пукој апстракцији, тј. у најнижем слоју живота. (Ако прихватимо да свијест о себи и својим
представама, апстракцијама, јесте за сада финале у развоју). Научник је стога на нивоу буба,
мољаца. Он се као мољац припија на топлоту свјетлости (на топлоту истраживања). Штавише и
мољац би нас могао дићи у ваздух ако би његово свијетло било набијено снагом оружја.

Шта може један Научник изрећи о природи када не зна да ослушне тихи рад у музичкој
хармонији?
Може ли нам он , збиља, шта објаснити о природи, о распростирању таласа, кад никад своје
ухо није наслонио на гитару? На гитару што свира мелодију која вибрира, која одзвања – и
тиме отвара универзум, увијек нама, непознатих таласа?

Моћ науке извире из људске немоћи спрам смрти. Свакога та немоћ брише; – и, тако научник
напредује, као прави мали ентузијаста (брајт бој) ка сопственом уништењу.

Ако нам данас користи знање о бојлеру, о рингли, о бранама, о аутомобилу, осигурано науком.
Ако већ знамо за вирусе (али авај не знамо још за рак?), онда је постојање научних истраживања
постало сувишно. Све што одлази у прекомјерност одлази у своју смрт. И нама данас збиља
пријети научна смрт (sci-fi). Али то неће бити фантастична смрт, него смрт у фантастичној
глупости... У глупом изобиљу научних истраживања.

Шта научник хоће да искаже о ширењу универзума, када не осјећа даљину у љубавном односу
нити природу интензитета у љубави?

У мјери у којој се множе научна истраживања, повећавају се и опасности за људски род. А

највећа се опасност налази у глупости. – Што је знао и Ајнштајн, тај на сва уста хваљени глупак.
(Дошло је вријеме да му се не једном пребаци одговорност за саучесништво у стварању атомске
бомбе).

Може ли научник шта да представи о експлозијама ако не познаје гипкост срца (када се то
срце не истражује већ испија љубављу) ?

Ајнштајн, нажалост, није био упућен у филозофију. И опет нажалост, он је одбијао да јој
прихвати било какав објективни значај. Међутим да јесте, не би био научник већ филозоф – и
тада би збиља његов други изум имао ријеч. Могли бисмо исто тако жалити допринос друштву
који је могао остварити, само да се помјерио са убијања и силовања природе (што се зове
физиком), на питање среће и добра у друштву (што се зове политиком).

Да, Шта може научник изрећи о релацијама и законима када није способан опазити најтананију
и најувијенију спиралу имена међуљудских односа (тај најсложенији систем „акција и
реакција“) ?

Може ли шта шапнути о силама када није био потресен најсиловитијом од свих сила, љубављу?
(А није јер би у супротном био не научник већ љубитељ мудрости).
Шта може научник да нам каже јасно о истини, кад није упознао нејасноћу и занос умјетности?
– Када није био опијен Музама? Када Музе држи за непостојеће...

1.Шта дакле научник може да изговори о кретању када не познаје драж и удио Смрти?
2.Шта може изрећи о знању када не воли све чудесне ормаре илузија?

Шта нам он може рећи о животу, о „екосистему“ ако никад није сагледао развој представе све до
облика којим она надилази сву природу и сав развој?
А о срећи? кад претпоставља хемијске реакције које је „изазивају“ али не и замах живота којим
она бива изазвана?

Може ли шта да проговори о жени ако не воли мекоћу њене пути, варку њеног шминкања? Шта
он може рећи о њој ако не познаје те преображаје, ако их не жуди?

Дакле, шта наука може рећи о космосу ако се боји дотјеривања? Ако страхује од завођења? Ако
жели да остане чиста и јасна? Јасна и чиста као најдивнија, али немушта кристална Смрт?

Поклонити науци:
језик обојан најфинијим зачинима под један
нос једне кртице у италијанској кухињи сирева под два
под три мале и шиљате уши скривеног шумског бога
прсте најдражесније, али и најмање познате од свих жена под четири
орловске очи што у даљинама гледају плес смрти, под пет

Под шест: тада наука постаје филозофија, ум, „шесто чуло, или однос према односу, оно што се
некада звало божанска рефлексија.