Академија васпитачко – медицинских струковних студија у Крушевцу

Семинарски рад из предмета

Припрема деце за полазак у школу

Тема :

Улога и значај игре

Ментор : Студенти :

Проф , Александра Милошевић Марина Василић1В-004/18

Марија Вуксановић1В-009/18
Тамара Миљковић 1В-018/18
Невена Вучетић 1В-010/18

Крушевац, 2021.
 Садржај

Увод...........................................................................................................................................3
1. Игра у савременом детињству.........................................................................................4
2. Основне карактеристике игре..........................................................................................5
3. Значај и улога игре у дечјем развоју...............................................................................6
4. Игром до школских клупа................................................................................................7
Закључак...................................................................................................................................9
Литература..............................................................................................................................10

2
 Увод

Игра је основна активност детињства, посебно детета предшколског узраста.

Она је основни облик дечје стваралачке делатности, помоћу које се дете свестрано
развија и истовремено испољава своју личност, карактер и занимања. Какво је дете у
игри, такво ће у већини случаја бити и када одрасте. Због тога се васпитање деце
првенствено врши у игри. Дете се игра зато што осећа потребу за активношћу, која је
израз његовог психофизичког развоја, нарочито у предшколском узрасту када је његов
централни нервни систем још недовољно функционално развијен, те је дете
покретљиво, динамично, и у физичком, душевном и емотивном смислу. По речима
Виготског, који се интересовао овим важним делом детињства, игра је пут деце ка
сазнанању света у коме она живе и који су позвана да измене. Прве мисли о дечјој игри
срећемо још код најстаријих филозофа и педагога. О игри детета се све мање говори и
пише као о врсти забављања, а све више као о услову здравог психо-физичког развоја
деце, како се у људском друштву све више свесно и организованије приступа
проблемима васпитања.
За емотиван развој деце од три, четири, пет па и шест година најпотребније су
игре. Игра деце је заједничка за оба пола, а после напуњене шесте године мушка и
женска деца се деле, па дечаци бораве са дечацима, а девојчиице са девојчицама.
Смена игре треба да буде одмерена код школског детета, превише игре код њега
изазива лењство, а премало мржњу према учењу. Познато је да деца кроз игру
остварују своје прве контакте и да на тај начин постепено ступају у свет одраслих.
Деца кроз игру опонашају одрасле, њихове поступке и на тај начин се уживљавају у
свет одраслих. Игром и активностима деца стимулирају стварност, а заправо у тим
ситуацијама остварују значајан део свог реалног живота. Игра је заправо дечја
реалност и представља најзначајнији пут развоја личности детета, оно учи како да
успоставља здраве социјалне контакте, да се понаша на адекватан и исправан начин у
одређеним ситуацијама и да избегава конфликте у контактима са другом децом и да
ако дође до конфликта буде спремно и зна решити конфликт на миран начин.
Савремени психолози тумаче игру као специфичну форму учења, која треба да добије
доминантно и водеће место у предшколском периоду. Предшколска деца, у процесу
игре, непрестано прихватају одређене улоге у међусобним односима, постављају опште
циљеве активности и труде се да их заједно остваре. Играјући се, дете спонтано
активира своју когницију, пусти машти на вољу, ослобађа своје емоције, развија
социјалне односе, креће се и делује.

3
 1. Игра у савременом детињству

Игру можемо назвати слободном дечјом активношћу, која је изван обичног реалног
живота. Дете улази у њу јер се, играјући се, осећа заштићено и угодно па је врло радо
само подстиче и организује. Игра је детету веома драгоцена због самог процеса играња
који може остваривати и усмеравати по властитој жељи. Оно ужива у догађању игре
јер се одвија по његовом сценарију, дете га само креира, мења и прилагођава. Посебно
у симболичкој игри, дете маштовито прерађује стварност складно свом доживљају
света стварајући нови свет у којем постаје оно што у стварности јо не може бити.
( Виготски, 1977). Управо због тога, игра је најважнији облик дечје активности и
творац његовог целокупног развоја.
Игра у себи носи креативну енергију и омогућује детету целовит развој: делује на
продубљивање постојећих и буђење нових чула, изазива у детету радост, буди његову
радозналост и подстиче га да истражи своју околину и влада поступно њом.
У игри дете задовољава своју потребу за дружењем и остварује право на
учествовање са другима, само одлучује по својим правилима јер је на фиктивном плану
све могуће и много тога је допуштено за разлику од реалности. Нема страха од могућих
лоших последица и доживљавања нелагоде. Због тога дете у игри јача самопоуздање,
ослобађа се фрустрација и абреагира неугодне доживљаје из реалног живота. У игри се
дете самоостварује, изражава и потврђује, савладава проблеме и прорађује своје
доживљаје, мисаоно се развија и смоционално ослобађа, социјално сазрева и
моторички напредује. (Дуран, 1995). Игра је снага која дете води у нова открића и на
већи степен развоја. Она преноси дететове жеље, мисли, доживљаје и осећања.
Свако дете расте с играма, а игре расту с њим. Оне су јединствен и делотворан
начин природног учења. Нове игре појављују се сваким даном, а у себи носе утицаје
савременог друштва, технологије и културе у којој настају. Као специфичност времена
у којем живимо, истичу се медији и њихово свакодневно коришћење, чак и у
предшколском узрасту, као један од елемената савременог детињства и игре, па се
култура одраслих и дечја култура преплићу, прожимају, комбинују и делују једна на
другу.
Постоји велика игровна разноликост у детињству, многостраност и сложеност игре,
преклапања, што умањује вредност сваке класификације. Упркос томе, целокупна
игровна разноликост детињства најчешће се у литератури разврстава у три категорије:

1. Функционална игра – одређује се обично као игра новим функцијама које у

детету сазревају – моторика, чула, перцепција. С једне стране дете испитује
своје функције, а са друге особине предмета;
2. Симболичка игра – имагинативна игра, игра фикције, игра улога. Већина
развојних психолога посматра је као развојни феномен, и то или у контексту
општег психичког развоја или у контексту посебних сегмената психофизичког
развоја детета;
3. Игре с правилима – дете затиче у већ готовом облику и овладава њима као
елементом културе, али учествује и у стварању нових. Дечје игре са правилима,
прем Пијажеу имају две функције које су виталне за функционисање сваке
културе, а то су: социјална интеграција и социјална диференцијација. (према
Дуран,1995)

4
Игра у вртићу има више одредница:

- Игра веже и развезује, зачарава и опчињава.

- Игру обележава напетост, њен ток до разврешења мора одговарати правилима.
- Свака игра има своја правила (важност правила зависи о врсти игре)
- Дете се игра са безграничном озбиљношћу, али увек зна да је то игра.
- Игра је слободна, добровољна делатност која се одвија у одређеном простору и
времену. Може започети и завршити било када, моће се понављати.
- Игра није везана за животни век (човек се игра читав живот, тек је интензитет те
делатности различит у различитим животним добима)

Како би развојни ток игре могао тећи без сметњи, посебно је важно осигурати
квалитетне услове ( довољно времена, материјала и простора у физичком окружењу и
квалитетне интерперсоналне односе одраслих и деце међусобно). Истраживање
интеракције одрасли – дете у контексту игре и учења у вртићима упозоравају на
важност раззумевања догађаја у стварним контекстима дететовог живота, на
разумевање игре са позиције детета и са позиције одраслих.

2. Основне карактеристике игре

Када говоримо о дечијој игри, то је активност која је у исто време и игра и рад, јер
игра утиче на све аспекте развоја детета – сензомоторни, когнитивни (опажање, учење,
памћење, мишљење, интелигенција) , емоционални, морални, социјални, као и на
развој говора.
Активност детета у игри израз је психофизичких потреба детета, емоционалних
стања и социјалних тежњи. Игра је природни пут за упознавање средине у којој живи и
друштвеног и природног окружења уопште. Она је израз тежње детета да активно
учествује у средини у којој живи и то остварује кроз игру. У игри се огледа дечја
склоност ка подражавању и опонашању других особа, занимљивих радњи и послова
које дете види око себе. У том процесу дете открива свој однос и став према ономе што
га окружује.
Дечија игра је заправо процес учења. Вредност игре је највише препозната на пољу
подстицања мотивације и интересовања код детета. Деци у игри никада не може да
буде досадно. Игра и досада се искључују међусобно. Када му је досадно, дете
спонтано креира игровну активност, без обзира на амбијент и време.
При креирању предшколских програма играње се поставља као главни дидактички
приступ. Савремена сазнања у педагогији утичу на то да се предшколска установа
посматра као место од изузетног значаја за рани развој (где деца проводе велики део
свог времена). Акценат је при томе на игри и развоју, па тек потом на академским
постигнућима која се детету прописују у виду циљева и исхода образовања (што је
одлика школе). У вртићу као и у породичном окружењу уосталом, суштина је
успоставити баланс између аутентичне игре и њене претеране педагогизације која
може сувишним образовним, дидактичким утицајем да уништи њену чар и развојни
потенцијал.
Задатак игре:

- Вежбање и развијање психофизичке и физичке снаге и способности;

- Стицање сазнања света око себе;
- Богаћење емоционалног живота;

5
 - Формирање и развијање вољних особина;
- Стицање представа и формирање појмова из окружења;
- Богаћење речника.

Циљ игре:

- Формирање нових психофизиолошких способности и адекватних навика;

- Формирање адекватног и позитивног понашања;
- Корекција негативних навика;
- Корекција погрешно стечених представа;
- Развој физичких, когнитивних и говорних способности, а такође развој
моралних и естетских квалитета.

Игра утиче на концентрацију детета, продужује његову пажњу, формира и развија

његово мишљење, развија памћење, машту и стваралачку способност. Такође, она
формира дечија интересовања, дечији карактер, истрајност, стрпљење и иницијативу.
Игра утиче на међусобно зближавање деце, она их социјализује, удружује их на основу
заједничких интересовања и упућује их да воде рачуна једни о другима.

3. Значај и улога игре у дечјем развоју

Покретним (моторичким) или елементарним играма даје се велики значај,

првенствено са аспекта физичког и здравственог васпитања деце. „Покретна игра
потребна је детету као зрак и сунце биљкама“ (Иванковић, А. 1973). Неопходне су за
здравље и непресушан су извор за пружање задовољства и уживања деце, те и извор
радости, смеха и безбрижности.
Елементарне игре представљају подстицај за физички и психофизички развој
детета. У игри уопште, а нарочито у елементарним играма, дете се опушта, а
раздражљивост, нервоза, напетост готово нестају. Изазивање ведрог расположења
основни циљ је ових игара. Покретне игре заснивају се на покретима: ходању, трчању,
скакању, пузању, провлачењу, пењању, гураању, ношењу, бацању, хватању, гађању,
одржавању равнотеже и слично. Елементарне игре утичу на то да су покрети код
детета тачнији, складнији и са већим степеном координације. Брзина и сналажљивост,
спретност и окретност деце управо могу доћи до изражаја захваљујући динамичним
играма. Оне подстичу раст и развој дечјег организма, емоционално и социјално
прилагођавање детета такође долази до изражаја. Дете у овим играма сарађује са
осталом децом, добија различите улоге, долази у позицију да прима, даје и дели, да
своје жеље усклађује и захтеве подређује.
У елементарним играма дете активира склоности и способности своје, испољава
своје индивидуалности, посебно до изражаја долазе моторичке способности, оно
упоређује и отркива себе у односу на способности својих вршњака. Оне му
дозвољавају да развија своју независност, сналажљивост и поверење у себе. Такође,
другарство, истинољубивост, истрајност, смелост, храброст, дисциплинованост и друге
особине се развију кроз ове игре. Елементарна игра, као облик активности утиче и на
сензо-моторни развој.
Кроз ове игре дете развија моћ посматрања, запажања, машту, памћење, пажњу,
те способности и логичког мишљења и говора, карактерне и вољне особине. У свакој

6
елементарној игри дете мора да посматра, мора да запажа, да уочава целину и детаље.
Васпитач оваквом игром, нарочито ако је она садржајна, изазива позорност деце, буди
у њима пажњу. Ако дете треба и мора запамтити правила и појединости игре,
аутоматски утичемо на развој његовог памћења. Како су елементарне игре различитих
садржаја, то утиче и на развој маште детета, која омогућава да се дете уживи у
различите улоге и различите ситуације, да оживљава појаве и премете. Ако се у
покретној игри садржај и задаци реализују текстом или песмом, онда утичемо и на
развој говора детета, али и на музикалност.
За време игре дете је активно и радосно, са уживањем трчи, скаче, пење се,
провлачи, хвата и гађа – јер тада задовољава своју потребу за кретањем. Игром се
развијају и усавршавају функције појединих чула која се јављају као неопходан
предуслов за развијање моторике детета.
Различит садржај и задаци различито ангажују пажњу, мишљење и памћење
детета. Оно у игри памти правила, речи, мелодију, садржај – да би се могло укључити у
игру. Мора пажљиво да слуша објашњење игре, да обрати пажњу на сигнале, простор и
где треба да се заустави, у право време да реагује да не закасни, или погреши у
хватању или преузимању реквизита. При свему томе оно се и физички и психички
ангажује.
Деца се у игри уче и на одређена понашања. Она у играма имају улоге
следбеника и издвојене улоге. И једни и други морају поштовати правила која из тих
улога проистичу. Дете у породици има овлашћен положај и њему се понекад
испуњавају све жеље, те зато жели да има главну улогу, а да му се остали потчињавају.
Међутим, у игри то се не може постићи, јер у заједничким играма дете се навикава на
ускраћења, на одређене уступке, на одређено понашање, што је предвиђено правилима.

4. Игром до школских клупа

Питање које нам се чини значајним јесте могућност примене игре у васпитно-
образовном раду са децом у млађим разредима основне школе, односно, како помоћи
детету да кроз игру брже и лакше превазиђе проблеме адаптације на школску средину
и учење. Ученици првих разреда основне школе обично се жале како стално седе,
морају да седе и слушају сатима, али никако да потрче и покрену се. Све то нам указује
на проблем адаптације на школске обавезе и учење. Нагли прелазак из система
игровних активности у систем наставних активности заоснованих на реализацији
задатка према стриктним упутствима, тешко да може одговарати тренутним развојним
могућностима и потребама деце. Због тога се јављају различити проблеми у раду
првака: тешко је привући његову пажњу, тешко му је да ради школске и домаће
задатке, заборавља оно што је управо чуп, не концентрише се довољно дуго, брзо му
досаде активности на часу, врпољи се, прави несмотрене грешке, стално понавља исте
грешке. (Ливајн, 2005)
Деца се играју из задовољства, али игра за њих није само забава, већ и могућност
задовљавања основних потреба за стварањем, дружењем и за испољавање потенцијала,
како на предшколском тако и на млађем школском узрасту. У игри се деца максимално
ангажују, користе стечена знања, искуства и вештине, стрпљива су, што се ретко може
запазити у неким другим активностима. Игра примерена деци привлачи и одржава
њихову пажњу, у њој се осећају сигурно и владају ситуацијом.
Дете у игри експериментише без спољашних или унутрашњих притисака,
непрекидно налази нове могућности, флексибилније приступајући решавању задатка.
Неприметно, али успешно дете прелази из прелогичког у логички стадијум развоја. У

7
игри дете развија све своје способности (перцептивно-моторне, интелектуалне, социо-
емоционалне, комуникативне и креативне), које последично постају све отвореније за
нове активности, у оквиру зоне наредног развитка. (Виготкси, 1977)
Значајно је успоставити континуитет образовања, који подразумева повезаност
једног степена система са другим и олакшава прелазак са нижег на виши. Програм
предшколског васпитања и образовања треба да је тако конципиран да припрема дете
за савладавање наставних садржаја у основној школи, који са своје стране треба да се
надовежу и унапреде ефекте васпитно-образовног рада на предшколском степену
образовања. Веза треба да се успостави не само у погледу садржаја већ и методе рада,
јер квалитет знања не зависи само од количине информација које се деци нуде, већ и од
начина стицања знања и способности њихове систематизације. (Каменов, 1999)
Имајући у виду узрасне карактеристике седмогодишњака (радозналост, недовршена
интериоризација практичних радњи, потреба за самосталношћу, изражена
емоционалност), као и дечију потребу да су стално у покрету, активна, да испитују и
истражују, одлучују и господаре целом ситуацијом, од значаја је размотрити могућност
коришћења игре као наставне методе у периоду адаптације на школске обавезе и
учење. То подразумева и систематску евалуацију примене игара у настави. Будући да
се полазком у школу организација активности са децом нагло мења (разредно-наставни
систем, настава као основна активност), ствара се дисконтинуитет у систему
предшколског и школског образовања, упркос концепцијски идентичним полазним
основама програма.
Разноврсне су могућности примене игара у наставним активностима, посебно у
млађим разредима основне школе. На часовима српског језика и математике учитељи
организују дидактичке игре речима и штампаним материјалима. Такође, кроз наставу
осталих предмета организују се игре звуцима, гестовима, покретом, затим игре
драматизације и конструкторске активности. Наравно, данас се све више наглашава
примена компијутерских игара у образовном процесу. Основни задатак учитеља јесте
да подстакне дете на активност, пружајући му различите могућности за испољавање
сопствених потенцијала. При томе, игровни процеси доводе до стварања нових
менталних структура, те тако игра у исто време представља имагинативну симболичку
активност појединца и његову рационалну реакцију у експлорацији средине (Пијаже,
1978).
Досадашња сазнања указују на примену игара у настави, пре свега на часовима
вежбања и систематизације наставних садржаја, где је могуће да се кроз игру
организује рад са децом, који ће бити примерен њиховим потребама, могућностима,
нивоу и темпу развоја. Деца имају прилику да бирају међу понуђеним алтернативама и
варијантама игре, да се договарају око поделе задужења и правила која ће поштовати.
Имају могућност да понављају одређену игру на једноставан или сложенији начин и да
добровољно улазе у игру или излазе из ње.
Организација наставног рада кроз игру подразумева адекватно структурирање
простора, односно учионице у којој се одвија настава. Школска средина за игру и
учење мора бити сређена, подстицајна и инспиративна за дете, у којој ће оно моћи
слободно да се изражава. Адекватним избором и распоредом намештаја стварају се
услови за удобно учење деце, за развој кооперативности и комуникације у односу на
остале учеснике у активностима. Структурирање простора у учионици подразумева
стварање одређених кутака (језички, ликовни, кутак за писање и други), у којима ће
деца боравити према својим интересовањима и могућностима.

8
 Закључак

Игра, као основна активност деце на предшколском узрасту, има све

карактеристике којима се подстиче дечији свеукупни развој, задовољавају потребе и
испољавају потенцијали. Правилно осмишљена и организована, уз адекватну улогу
васпитача и учитеља у њој, игра остварује своју едукативну функцију. Осим тога,
учењем кроз игру у млађим разредима основне школе могуће је да деца брже и лакше
превазиђу адаптивне проблеме при поласку из предшколског у школски систем
васпитања и образовања, те да бар једним делом ублажи постојећи проблем
дисконтинуитета. Учитељима остаје да игру инкорпорирају у већој мери у наставу
првог разреда основне школе и разраде дидактичко-методичка упутства, конкретизују
улогу учитеља у планирању и организацији игре и формулишу начине евалуације
њених ефеката.
Децу треба подстицати на игру, охрабривати их и научити да сами преузимају
иницијативу и организацију игре. Кроз игру са осталом децом, предшколско дете
развија своје прве и најраније социјалне односе од којих ће много зависити његов
социјални контакт у будућности. Због тога је неопходно и пожељно омогућити игру са
другом децом. Детињство је најзначајнији и најбогатији период, у смислу развоја и
обогаћења личности детета, у животу сваког потенцијала. Децу треба поступно учити
како да буду спремни на прихваћање улога које не бирају само они, него које им
додељују друга деца.
Предшколско дете кроз игру улази у свет одраслих и припрема се за одрастање.
Када су деца већ спремна за игре са правилима неопходно их је поступно припремати
за поштовање правила у игри. Већ од најранијег детињства, посматрајући различите
улоге и односе одраслих, уче да постоје одређена правила којих се морају
придржавати. С временом деца такво понашање преносе у игру. Учећи да се поштују
правила у игри, деца развијају социјалне вештине које им касније омогућавају да
успешно функционишу у различитим улогама и различитим ситуацијама.

9
 Литература

1. Дуран, М. (1995). Дијете и игра. Јастребарско: Наклада Слап.

2. Иванковић, А. (1973). Физички одгој дјеце предшколске доби.Загреб: Школска
кљига.
3. Каменов, Е. (1999). Предшколска педагогија (књига друга). Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
4. Ливајн, М. (2005). Свако дете је паметно на свој начин. Београд: »Моћ књиге«
5. Пијаже, Ж. и Б. Инхелдер (1978). Интелектуални развој детета. Београд: Завод
за уџбенике и наставна средства.
6. Виготски, Л. (1977). Мишљење и говор. Београд: Нолит.

10