ПРИРОДА КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ

Од свог настанка до данас, у вези са судбином детета, рецимо да се увек

дефинише његово место у свету и да ли је посебан вид књижевног
стваралаштва или лирско схваћена књижевност која има специфичну
публику.

1. Постојање књижевности за децу – особен вид стваралаштва

2. Негира специфичности

Чедо епохе просветитељства

Идеја – уверење да се људска природа може мењати, није дата једном и

заувек. Деца су најподложнија примању утицаја (што се мисли у доба
просветитељства). Душан Радовић – пре цивилизације великих насеља није
било речи о деци, тек су примећена деца када су ушли у станове, нису могли
одрасли да их заобиђу.

Педагогија – дете у средишту интересовања

У антици је настала тако што је дефинисала идеал у вези са тим шта дете
треба да буде, а не шта јесте (Стерија – човек – дете = тиранин)

Платон – све је у вези са дететом, образовна средства треба да служе игри

кроз коју треба да се пренесу поуке и поруке.

Аристотел – све треба подредити користи будућег човека, у образовном

процесу.

Римско доба – процес образовања и васпитања

Квинтилијан – О васпитању говорника – постоји потреба да се пажња

посвети образовном процесу, деци треба поклањати велику пажњу. Нису сва
дела подесна за децу, па је тражио да се из књижевности издвоје књижевне
врсте које одговарају перцептивним могућностима детета. Фаворизовао је
бајке (машта) и басне (поука и порука). На почетку треба да буду основне
форме, а касније да се у лектиру уврсте и сложеније форме.

Цицерон – антагонијом између младих и старих, да помири тај сукоб.

Средњи век – епоха где се велика пажња придавала образовању, циљ је био
да дете постане добар Хришћанин, а препрека је била у самој људској
природи, одн. то је антрополошки песимизам, да човек није биће упућено да
чини добро, јер је окренут сфери зла. Образовни процес не треба да се
усмерава ка људској природи, него против ње, према идеалу. Васпитање је
настојало да буде борба против људске природе, омиљена образовна средства
су проповеди. Васпитна средства су била батине.

17. век – овде се зачиње педагогија. Значај има делатност Коменског – све
што се догађа око нас може да нам буде од неке користи. Писао је у
стиховима. Мислио је да нам све иде у корист, ако умемо да примимо на
прави начин.

Orbisti tcus – Слика света. Ово је прва књига која је специјално прављена за
децу. Коменски је сматрао да су деца достојна тајне царства божијег,
наследници тог царства, анђеоска чедност и чистота – основне одлике деце.
То је идеал коме треба да тежи сваки човек. Старији људи треба да настоје да
остваре нешто од те чедности и чистоте. Детињство је једини прави и
истински део живота. Утицао на авангардисте (Растко Петровић).

Романтичари (детињство – прави део живота). Шатобријан – детињство је

срећно само зато што дете ништа не зна. Ж. Ж. Русо – подстакао да се баве
психологијом детињства. То је животно доба где се психолошки феномени
дефинишу специфично, у односу на остала људска доба. Емил – не познајемо
детињство, захтев европској култури. Опасност је у томе што све што је бог
створио може да се изопачи у људским рукама. Дете на свет долази чисто и
неискварено, а систем образовања изопачује дете. То је прва критика
образовног система у Европи. Инсистира на примарној личности. Основна
одлика је право на слободу – на игру, окретање имагинацији. За утицај на
дете важна је средина у којој се оно формира (градска или сеоска средина).

За формирање књижевности за децу важан је фолклор – дете се најпре среће

са усменом књижевношћу. Изабел Јан – књижевност за децу има корене у
фолклору. Књижевност за децу се јавила у 17.в. као посебан облик књиж.
стваралаштва, а процват доживела у 19. и 20.в. Издавачи су настојали да
књиге за децу буду равноправне издањима за одрасле (Хари Потер –
Роулинг). Књижевност за децу је настала из тзв. дечије лектире, из потребе да
се у дечију лектиру укључе дела која су подесна да их деца читају (Емил,
Гуливерова путовања, Робинзон Крусо, Том Сојер).

Код Срба – Доситеј Обрадовић је први писац за децу. Настојао је да негује

књижевне врсте, подесне за преношење поука. Живот и прикљученија треба
да представља образовну лектиру, те да се из ње што више извуче. Прва
публикација за децу је Поучителни магазин Аврама Мразовића, која је
изашла само у четири свеске. На југословенским просторима романтичари
негују култ маште и родољубља. То је спој просветитељских идеја и
романтичарских покрета. Да се дете подстакне на читање – о томе говори
Доситеј у Предговору Баснама.

20. век – Бранко Ћопић - Башта сљезове боје, објављена 1970. (када и Рани
јади). Објавио: Под Грмечом, Борци и бјегунци, Књига о царству лептирова
и медведа. Наследник традиције усменог приповедања, ослања се на Петра
Кочића, Иву Андрића, Чехова, Гогоља. Ћопић има склоност сатиричној
књижевности (Гогољ) или меланхолији (Чехов). Почео је као писац успомена
о свом завичају. Педесетих година пише Јеретичку причу и Одумирање
међеда – критика раслојавања партизанског и комунистичког света. Одлике
Ћопићевих дела – лиризована слика света и хумор који клизи ка сатири.
Роман Осма офанзива је критика комунистичке идеологије, популарни
романи су му Орлови рано лете, Славно војевање и Битка у златној долини.
Башта сљезове боје је модерно књижевно остварење.

Услови да неко дело буде књижевност за децу:

1. Да га деца могу разумети на прави начин,

2. У развојној психологији детињство је животно доба које траје до
петнаесте године, али сазнајне границе су релативне (нпр. такво је дело
Како спавају трамваји – то је и за децу и осетљиве).
3. Специфичан сензибилитет за децу.

Књижевност за децу никада не треба искључити из књижевности.

УСМЕНА КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ

Важан део књижевног наслеђа је усмена књижевност. Нова српска

књижевност је настала на језику усмене (Народна књижевност је
плодотворни образац за нову српску књижевност и књижевност за децу.
Најраспрострањенији облик књижевног стваралаштва. Утицај на целу
националну књижевност. Језик књ. – преко усмене књижевности – деца је
прво упознају)

Чарлс Дикенс – описао дечачку опсесију (Црвенкапа) – она је прва љубав,

могао се оженити њом да би упознао савршено блаженство. Дубок дечији
доживљај света бајки (свет бајке је усмерен ка свету деце). Узор у
романтизму. Бранко Радичевић и Змај настојали су да пишу у духу усмене
књижевности. Змај је настојао да напише бајку у стиху. Двадесетих година
прошлог века, у доба процвата авангарде, тежило се промени књижевног
израза тако што су се писци окренули узорима из књижевне прошлости, који
су засновани на специфичној употреби књижевног језика. Растко Петровић у
чланку Младићство народног генија упућује на усмене творце (брзалице,
разбрајалице…), на то да се треба окренути усменој књижевности –
фасцинација инфантилизмом = потреба да се имитира наивна свест. Тежи се
да се достигне сложеност у градњи јунака.

После другог светског рата В. Попа користи прерушене усмене облике (бајке,
басне), али и тамо где то најмање очекујемо – у епици.

У нашој усменој књижевности среће се велики број књижевних врста,

искључиво намењеној деци (загонетке, питалице, брзалице). Усмена
књижевност прати дете од његових првих корака (успаванке), до сложених
књижевних облика.

Тихомир Ђорђевић – Деца у веровањима и обичајима нашег народа – три

најважнија тренутка људског бића су: рођење, удаја – женидба, смрт. Постоји
потреба да се изгради заштита за новорођенче. Басне имају за циљ да заштите
новорођенче. Опасност увек долази преко воде, која је симбол демонског
бића. Све вештице живе преко мора и дете је најугроженије до тренутка
крштења. Тада дете излази из раног периода живота и укључује се у
хришћанску заједницу. Тихомир Ђорђевић је открио стари мотив,
иницијални мотив мита – партеногенезу (девичанско рођење). Партеногенеза
је код нас дошла са истока, из времена када се није добро знало како долази
до стварања новог живота. Усмене творевине – око детета се ствара један
виртуелни амбијент. Дете се смешта у амбијент богатства и изобиља. Наши
преци нису расли у изобиљу, па отуда ово Мајка Јову у ружи родила –
идеалан амбијент, дете успеха, благостања. Мелетински – Поетика мита –
мит је жилава творевина, кад помислите да је умро, појави се снажнији и
раширенији него до тада.

Књижевност 20. века је дубоко прожета митолошким елементима (у разл.

облицима, Џојс – реминисценција на антички мит), Ман – мотив Фауста.
Митологијом културе двадесетог века – прожета митом култура двадесетог
века. Дејство мита – књижевност за децу – усмена књижевност (бајке).
Митолошки елементи проблем сепарације детета од родитељске куће –
заштитни простор (заштита кућних добрих демона, своје крсне славе).
Чардак ни на небу ни на земљи – кад напусти свој дом излаже се највећој
опасности (царева кћи…). Проблем је универзалан, константа у свакој
људској јединци. Свест о томе да је живот у свету извор великих опасности
по људско биће. Бајка дочарава све опасности које вребају људско биће. Не
прикључује јунаке као носиоце одређених карактера, али јунаке сврстава у
позитивне и негативне. Бајка – у свет младих бића се уводе моралне
категорије. Приповедач у бајци је први пут свезнајући, у уметничкој прози
појављују се различите приповедачеве улоге. У бајци приповедач је
постављен у позицију посредника између публике и необичног света.
Нарушава се основно начело у бајкама, ако приповедач није свезнајући. Бајка
је прожета формулама, за бајку иницијалне и финалне формуле – разлика
између стварности и света приче. Иницијални и финални служе да уђе и
изађе читалац из фикције. Макс Лити, Европске бајке – једнодимензионални
носилац, подређене улоге, једна доминантна морална димензија – или је
добар или зао. Улога сложена – Аждаја и царев син – 2 делокруга – царева
кћи је и жртва и помоћник, јунак који има сложену ф-ју, али су то изузеци,
нема много пасивних бајки. Најузвишеније врлине – само главни јунак. Гл.
јунак једино учествује у већем броју наративних епизода. Бајка је најдубље
укорењена у митолошком обреду (одакле узима јунаке). Најважнију улогу у
обреду имају два прелаза – женидба и удаја. Бајке се баве проблемом
сепарације. Бајка - присуство сепарације. Много метаморфоза јунка. Мотив
да све буде живо, универзална персонификација (метаморфоза предмета).
Српска усмена књ. за децу је богата. Антологија народне књижевности за
децу – Никола Вујчић. 28 књижевних врста - то су најпре оне које
подразумевају као врсту публике децу која не разумеју, немају језичких
способности, па на њих делује музика. Језик: чести облици етимолошке
магије – да се читава творевина изведе из лексичког поља једне речи. Басна
за ведро небо:

цакли, цакли, цаклило

Ведри, ведри, ведрило

Овде се види семантички потенцијал једне речи. Начин представљања

целокупне стварности. Елемент нашег сазнања. Профано – земаљско,
сакрално – метафизичко. Диркем – супротност између добра и зла је
ништавна. У нашој усменој књижевности, за разлику профаног и сакралног –
прича о Светом Сави. Да се направи разлика између света сакралног и
профаног. Сакрално није доступно свим људима, не може се лако открити.
То је свет који није непосредно доступан чулима, до њега се долази кроз
унутрашњи напор и откриће. Да би се представио свет сакралног узима се
симболички јунака, да се пронађу средства за представљање оностраног,
невидљивог, чудесног. В. Чајкановић – у нашој усменој књ. виле и змајеви су
искључиво српски демони, преко њих се представљају делови стварности
чије дејство човек мање осети, а не може упознати – успаванке, басне,
ругалице, бројанице, бајке, загонетке, легенде, епске песме, приче о
животињама – намењено деци – представа о човеку - једино разумљивом
младом читаоцу. Настало у старим облицима – језичка магија (да се у детету
пробуди радозналост за сазнавање). Језички замршене загонетке. Бајка је
најсложенија и најбогатија централна књижевна врста за децу.
Бруно Бетлехајм – Смисао и значење бајки – да се покаже дубљи смисао
бајке. Он је радио са децом са душевним поремећајима, да разуме механизам
којим механизам улази у оштећену свест. Човек мора развити унутарња
богатства. Бајка је подесна за стварање унутрашњег богатства. Откривање
смисла живота – бајка је подесна да дете схвати да ми не живимо од тренутка
до тренутка. Кад људска јединка схвати смисао живота постаје зрела јединка.
Циљ целокупног образовног процеса је да откријемо смисао живота.
Сазнајни инструменти – само књ., нарочито књ. за децу – значајна у процесу
проналажења смисла живота. Бруно и Д. Радовић су били незадовољни
књижевношћу за децу. Да би прича задржала пажњу детета мора га
забављати и подстицати радозналост, машта, разјашњава своја осећања и
интелект, циљ је да забави и поучи, помогне да дете формира свој интелект и
самом себи прикаже своја осећања. Књ.за децу не треба од детета да сакрије
тешкоће, не треба да буде идеализаторска. Треба да помогне детету да
решава проблеме и потешкоће. Многи су мислили да бајка није подесна за
васпитну улогу због фантастике. Бајка јесте фантастичка књ.врста али се у
њој пред дете постављају сложени и тешки задаци. Подесна је да дете овлада
митолошким механизмима који прожимају целу светску културу. Схема
везана за број три – важна је симболика – целокупан космос (Чардак ни на
небу ни на земљи, Аждаја и царев син, Ђаво и његов шегрт) – једна радња се
три пута спроводи уз варијације – интелектуална радозналост код детета.

Аждаја и царев син

- Мотив сепарације – цареви синови се удаљују од куће и излажу се
опасности. Аждаја узима њихове животе али не и најмлађи живот.
Сложен задатак - како да спасе себе и своју браћу. Мотив другог
царства. Уградња представе о другој културу. Имагологија- стварање
слике о другима. У усменој књижевности не постоји много могућности
за то јер се примењује у аналогији са оним првим светом. Откривање
слабости је сложен и тежак процес.

Ђаво и његов шегрт

- Тежња да се свет бајке примакне свакодневном. У основи је
реалистичка прича. Отац и син јединац тешко живе, син жели да научи
занат, а родитељи пружају отпор сепарацији детета али пошто је син
упоран, отац попушта. Ђаво који се прерушио одводи сина до воде
(демонско). Свет се дели на две целине (горе и доле). Баба испод воде
открива да је тобожи мајстор.
- Мотив лукавства – лопов у бајкама. Демон ће научити да прикрива
своје знање и тако штити себе од потенцијалне опасности. Три пута се
претвара (коњ, Турчин, богати трговац). Бајка мора да има срећан
исход по правилу. Али бајка упућује и на то да је сусрет са тешкоћама
у животу неизбежан. Једини начин је да се изабере добар пут. Бајка
открива да зла има свуда око нас. Носиоци зла су често најмоћнији.
Јунак у бајци није амбивалентан. Увек је једнодимензионалан. Нема
унутрашњу карактеризацију. Централно место има породица. Бајка
увек доводи човека у везу са природом. Прожета је религијским
елементима и мотивима. Усмена књижевност усваја митологију и на
њој заснива слику света.
3.РОДОВИ И ВРСТЕ У КЊИЖЕВНОСИТ ЗА ДЕЦУ

VRSTE DJEČJE KNJIŽEVNOSTI

- rodovi, vrste i žanrovi jednaki kao i u književnosti za odrasle, samo što su

drukčije raspodijeljeni;

GLAVNE VRSTE DJEČJE KNJIŽEVNOSTI dijelimo u dvije skupine:

1. (PRAVA DJEČJA KNJIŽEVNOST)

- slikovnica
- dječja poezija
- priča
- dječji roman (ili roman o djetinjstvu)

2. (GRANIČNE VRSTE)

- basne
- roman o životinjama
- pustolovni roman
- povijesni roman
- znanstvena fantastika
- putopisi
- biografska djela

Prva skupina zadovoljava sva tri kriterija kojima se određuje dječja književnost:
pisane su za djecu, junaci su djeca, životinje ili nešto njima blisko, od
nakladnika ili knjižara deklarirane su kao dječje. (npr. Šegrt Hlapić iliBijeli
očnjak)
 SLIKOVNICA

- prva dječja knjiga (od prve godine života do 2. razreda osnovne škole;
- dva koda komunikacije: likovno i jezično predstavljanje stvarnosti;

- slikovnica traži i suradnju dvaju umjetnika, slikara i pisca – ona nastaje kao
scenarij po kojem će obojica umjetnika skladno surađivati;
- Jan Komensky 1657. godine izdaje Orbis pictus;

Slike govore jezikom koji ne treba prevoditi, pa slikovnice vrlo lako prelaze
granice i postaju svojina sve djece svijeta.

BITNE ODREDNICE SLIKOVNICE:

- kratkoća
- raznolika tematika
- po namjeni: umjetnička ili poučna

(Umjetnička slikovnica teži doživljaju svijeta, uspostavljanju unutarnjeg odnosa

između čitatelja – gledatelja svijeta…)

- slikovnica je u novije doba postala tržišna roba, pa vrlo često upada u

klopku likovnog i literarnoga kiča;

- hrvatska je slikovnica doživjela procvat 60-ih i 70-ih godina 20. st.

(slikovnica Zagreb-filma; istaknuta serija o profesoru Baltazaru);
- u novije se doba razvija tzv. problemska slikovnica (nema tabu tema, dijete je
središnji lik u shvaćanju odgoja – najveći je autoritet slobodan i nesputan razvoj
malenih.

DJEČJA POEZIJA

- razvila se iz usmene dječje književnosti;

- malešnice (termin Milana Crnkovića);

OSNOVNE KARAKTERISTIKE DJEČJE POEZIJE:

- kratke
- vezane za svakodnevni dječji život (uspavljivanje, svi oblici igre,
upoznavanje okoline i prirode, dječje potrebe i želje i sl.)
- funkcionalne
- istodobno uzbuđuju više osjetila
- često nonsensne
- više se sluša nego čita

MOTIVI poezije uvjetovani su dječjim životnim ambijentom;

Motivi u dječjoj poeziji na prvi pogled djeluju monotono?! (…)

Dječja poezija mora pratiti razvitak djeteta i njegovo, uvijek slično mada novo
otkrivanje svijeta, a to je otkrivanje, uz male varijacije, svagda jednako: od
najbližeg obiteljskog kruga preko bliže prirode do široke prirode i društva. Stoga
se u dječjoj poeziji, koja prati psihički razvitak djeteta, naziru grupe motiva koje se
smjenjuju prema dječjoj dobi i, donekle, prema vremenu u kojem dijete živi.

- dijete kao motiv (u svakoj slici, priči ili pjesmi dijete vidi sebe), i njegov
osobni svijet (obitelj, igračke, kućni ljubimci, obrasci ponašanja…)
- otkrivanje prirode
 - važan opseg i kvaliteta doživljaja;
- iznimno važna osjetilnost (senzornost) dječje poezije;
- dječja je pjesma uvijek u funkciji (uspavljuje, prati dodire, stvara ritam,
prati zvukove živih bića, sudjeluje u igri i stvara igru);

- IGRA – bit dječje poezije:

- HUMOR – javlja se gdje god tematika dopušta (npr. zgode i nezgode
životinja, mali učenici pred velikom školskom zadaćom, dječaci koji se ne vole
prati, i sl.)

- humoristična nonsensna poezija (kalamburska, besmislena, irealna);

(Edward Lear: Book of Nonsense, 1846.)

- više lirska nego epska;

- dramski elementi dobrodošli;

- nije poučna;
- nije laka;

CILJ dječje poezije je da probudi u djetetu proces koji uspostavlja aktivan odnos
djeteta prema svijetu što ga okružuje, da rasprostre pred njim slike koje ga
privlače i ustalasa ritmove u koje se uključuje, da mu omogući identifikaciju i sve
moguće veze između sebe i drugih. Nije tema dječje poezije dijete nego cijeli svijet
i proces u kojem ga dijete prihvaća, prodire u nj, osvaja i usvaja.

- početak hrvatske dječje poezije s Ivanom Filipovićem i njegovim Malim

tobolcem iz 1850. godine;

- razlika tzv. stare i nove dječje poezije po Ivi Zalaru:

Dok je dječje pjesništvo 19. stoljeća, pa pretežito i 20., bilo bilo opterećeno
moraliziranjem i dogmatičnom pedagogijom, pretvarajući se često u dosadne
rimovane pouke, suvremeno je dječje pjesništvo slobodno u idejama, slikama i
 leksiku, igrivo, maštovito i nesputano. Staro se pridržava čvrsto određenih
kanona i ritmičkih kalupa, a novo lomi metričke sheme i ustaljene oblike te mu
nije važan ni broj strofa, ni broj stihova u strofi, ni broj slogova u stihu, a
katkada, u svojoj razigranosti, krši gramatička pravila i norme, što se prije nije
moglo ni zamisliti. Starija dječja poezija ostaje nekako konzervativno-školski
hladna prema dječjem živovanju, a moderna je upravo inspirirana totalitetom
dječjega bića, pa se i pretvara u artističku poetsku igru, stvorenu prema
dječjem osjećanju i spoznaji svijeta.

DJEČJA PRIČA

- glavna i najobuhvatnija vrsta dječje književnosti;

- fantastično i čarobno bitna odrednica priče;
- pitanje stvarnosti (odstupanje od tzv. pojavne stvarnosti)
(Unutarnja ili prava stvarnost ne mora biti istovjetna s pojavnom stvarnošću,
pa odatle i proizlazi i najdivnije paradoksalno čudo priče, da ona, naime,
bježeći od pojavne stvarnosti, i skrivljujući je i nadomješćujući je izmišljenom
stvarnošću bolje tumači pravu stvarnost nego njezin takozvani realistički
prikaz;)

- pripovijetka je za razliku od priče bliža pravoj stvarnosti;

- dijete prihvaća čarobno i čudesno zbog „skučenosti“ svojih obzora, odnosno
neznanja o svijetu – primitivnost/infantilnost;

Po postanku priča se dijeli na:

a) narodnu
b) umjetničku

- narodna potječe iz usmene književne baštine;

- umjetnička se razvila iz narodne – prve umjetničke priče zapravo su

prepričane/umjetnički dorađene narodne priče sve dok se nije apsolutno oslobodila
od nje;
KLASIFIKACIJA PRIČE (PODVRSTE):

a) priča u širem smislu

b) bajka (snažno istaknuta čudesnost - korijeni čudesnosti u mitologiji)
c) pripovijetka (tematika iz realnog života)
d) fantastična priča (čudesnost kao plod umjetnikove mašte)

BAJKA

a) narodna
b) umjetnička

- NARODNA BAJKA – najvažnija za razvoj umjetničke priče;

- bajka – prema glagolu bajati, odnosno čarati riječima;

ODREDNICE NARODNE BAJKE:

- određena i lako prepoznatljiva struktura;

- stvarno i čudesno supostoje neomogućujući se međusobno;
- događaji se nižu bez opisivanja;
- likovi nisu detaljno opisani;
- dinamički opisi prirode u funkciji su radnje;
- čudesno je mitološkog podrijetla;
- specifičan moral;
- neodređeni prostor i vrijeme,
- razlika između mita i bajke (Bettelhaim)

4 TEORIJE O POSTANKU I ŠIRENJU BAJKI:

1. mitološka teorija (braća Grimm)

2. migracijska teorija (Theodor Benefy, začetnik teorije, drži da je podrijetlo

svih bajki u budističkoj Indiji, neki drugi smatraju na istočnom Sredozemlju)

3. kontaktna (Maksim Gorki, Aleksandar Veselovski)

 4. antropološka (Englez E. Taylor) – svaki narod u sličnim uvjetima života i
na sličnom stupnju razvitka stvarao slične priče;

NAJVAŽNIJI TIPOVI MOTIVA:

1. natprirodni protivnici (ljudožderi, vještice, vampiri, zmajevi)

2. natprirodni pomagači (čovječuljci, vile, životinje, duhovi)
3. čarolije i čuda (čarobnjaci, čaroban jezik, čovječuljak – palčić)
4. ljubavni i bračni odnosi (natprirodna žena, oslobađanje začarane žene
ili muža, i sl.)
5. različiti podvizi i traganja;
6. vjernost;
7. dobri i zli rođaci (nevjerna mati, podmetnuta nevjesta, prognana žena,
uspjesi najmlađeg sina)
8. više sile
9. tri svijeta (nebo, zemlja i podzemlje)
10.realističke teme (pamet - domišljatost, zagonetke, mudri savjeti,
podvale, lopovi)

- prijelazni oblik – književna narodna bajka (Perrault ili Grimm);

…dok god umjetnička priča sadrži makar i u manjem obimu i donekle
preoblikovane bitnije elemente narodne bajke ona pripada podvrsti koju zovemo
umjetničkom bajkom.

- UMJETNIČKE BAJKE (čuvaju vezu s narodnom bajkom) prijelazni tip iz

narodne bajke u fantastičnu, Perrault i Grimm
- FANTASTIČNA PRIČA (phantasy) – od H. C. Andersena i L. Carolla;

- čudesno nastaje tako da se unutarnja stvarnost (sanje, želje, podsvjesne spoznaje,

strahovi, potisnuti doživljaji) prikazuju kao pojavna stvarnost;

- ključni trenutak – pomak u irealno koji se izvodi posebnim postupkom (san,

nesvijest, bolest, igra);

- u fantastičnoj priči junaci su najčešće djeca;

 - bajka je ograničena i podložna shemama, dok su mogućnosti fantastične
priče (neograničene) široke;

PRIČE U ŠIREM SMISLU JOŠ SE DIJELE PO:

a) tipu čudesnog (mitološka, alegorijska, hiperbolična, fantastična,

nadrealistička);
b) efektu, namjeni, podtekstu (simbolička, filozofska, šaljiva, poučna,
moralistička, angažirana, basna);
c) odnos prema tradiciji (klasična, starinska, moderna);
d) elementu igre (nonsensna alegorija i logika);
e) junacima u odnosu na djecu (Domaći I. B. Mažuranić)
f) junacima uopće (vilinska, priča o patuljcima, divovima, vješticama,
herojima, prijetvorima, svecima, antropomorfno prikazanim životinjama,
biljkama i stvarima, itd.)
g) završetku (tri vrste završetka): sretan, tužan ili kako zaključujemo
U narodnoj bajci – što ne vrijedi jednako za druge vrste kao što su mit,
predaja, legenda – sretan završetak je pravilo, dok je u umjetničkoj
preporuka od strane recipijenata, tj. djece koja sretni završetak bez
sumnje uključuju u svoj horizont očekivanja.

- gotovo svi izvrsni tekstovi sadrže u jedinstvenim omjerima različite osobine iz

ovih podjela;

ŽANROVSKI ASPEKTI DJEČJEG ROMANA

  DJEČJI ROMAN (roman o djetinjstvu)
- dječja realistička književnost (opozicija prema priči)
- (dječji) roman o djetinjstvu
- pojavljuje se u II. ½ 19. stoljeća (L. Alcott, M. Twain, J. H. Spyri)
- procvat na kraju 19. i poč. 20. stoljeća (F. Molnar, E. Kastner, A.
Lindgren)
- djeca ga najradije čitaju kao 10-godišnjaci (I. B. Mažuranić, J.
Truhelka, M. Lovrak, I. Kušan)

odrednice dječjeg romana:

- junaci su djeca (dječaci češće nego djevojčice), ponekad i skupina (lik

vođe)
- prikazuju se prizori iz stvarnoga života u stvarnim uvjetima i
okolnostima
- u starijem dječjem romanu junaci su najčešće bili siročad, napuštena i
siromašna djeca
- u novijem dječjem romanu junaci su „obična“ djeca – spretan,
slobodan, dosjetljiv, smion i dopadljiv član obične dječje skupine;
- odnos djece i odraslih;
- junaci se iskazuju svojim sposobnostima, znanjem, organizacijskim
sposobnostima, mudrošću u rješavanju određenog pothvata;
- pothvat – napetost radnje;
- uobičajeno je dječji roman kratak;
- stil i izraz jednostavan;
- sretni završeci;

ROMAN O ŽIVOTINJAMA

 životinjski se svijet prikazuje onakav kakav jest, poštujući prirodne

životinjske zakone;
 životinje (u pravilu) nemaju ljudske osobine;
 mjera – mašte : znanstvenom prikazu životinjskog svijeta: dobra fabula,
napetost i živi likovi i s druge strane autentična ničim nepovrijeđena
podloga stvarnog života.
 problem „životinjskog jezika“;
PUSTOLOVNI ROMAN
  pustolovina – izvan okvira svakodnevnog života;
 jednostavna shema pustolovnog romana (nadjunak mora izvršiti neki
izniman zadatak);
 prema prirodi pothvata postoji više podvrsta pustolovnog romana:
robinzonade, romani o moreplovcima, gusarski roman, roman o
traženju zakopanog blaga, o Divljem zapadu, detektivski roman,
povijesni roman, znanstvenofantastični roman i sl.

ZNANSTVENOFANTASTIČNI ROMAN

- temeljen na mašti i hipotetičnim znanstvenim mogućnostima;

- otac znanstvenofantastičnog romana Jules Verne, a u knjiženost ga
uvodi Mary Shelly s Frankensteinom (1818.);
- među začetnicima ovoga žanra spominje se još i E. A. Poe;

POVIJESNI ROMAN

- povijesni roman namijenjen djeci najčešće ima pustolovnu

(avanturističku) podlogu;
- 18. st. – Walter Scott;
- 19. st. – Alexandre Dumas;
- romani o nacionalnoj povijesti i nacionalnim junacima (M. J.
Zagorka);
- primjer povijesnog romana tipa Twainovog Kraljevića i prosjaka;
- sličnosti i razlike povijesnog i znanstvenofantastičnog romana;
PREGLED SVJETSKE DJEČJE KNJIŽEVNOSTI

- umjetnička književnost posebno namijenjena djeci počinje se javljati krajem

17. stoljeća;
- i ranije je postojala dječja književnost u usmenim oblicima tipa bajke,
legende, mita, šala, saga, pripovijetke, anegdote, nonsensne pjesme i sl;
- viteške priče (priče o putovanjima, moreplovcima);
- biblijski tekstovi (priče o starozavjetnim junacima, novozavjetne parabole),
apokrifna književnost, svetačke legende;
- u u razvijenim europskim zemljama u 17. st. tiskaju se jeftine jedno ili
dvoarčane knjižice za puk koje sadrže folklor, biblijske priče, pouke, a
posebice viteške priče (romance);
- u Engleskoj ih susrećemo pod nazivom chapbooks, u Francuskoj
Biblioteque bleu (plavi tisak), u Njemačkoj kao Volksbücher (pučke knjige);
- ozračje prosvjetiteljstva, briga puritanaca, ali i nagli razvoj tiska uvjetuju
nastanak književnosti namijenjene djeci;
- u početku dominira poučna i moralistička književnost;
- književnost namijenjena djeci razvijenija u sjevernim europskim zemljama,
o čemu je i Paul Hazard u knjizi Knjige, djeca i odrasli zapisao: Priznat ću
Jugu, bez diskusije, sve prednosti, osim jedne: u dječjoj književnosti Sjever
je jači, i to u velikoj mjeri. (Engleska, Njemačka, Danska, Francuska, SAD)

17. stoljeće

- razdoblje prvih početaka;

- prve knjige namijenjene djeci plod su realnosti u naučavanju kršćanskih
istina i kršćanskog života – puritanci u Engleskoj i Americi;

Jean de La Fontaine (1621. – 1695.)

- stvara svoj tip basne u stihu s kratkom i jasnom poukom;

- pričica je živahna i postavljena kao mali dramulet suprotstavljenih karaktera;
- godine 1668. objavljuje knjigu s prvih 125 basana;
- engleski prevoditelj James Michie u eng. izdanju 1979. godine piše: Teško
bi se mogao naći basnopisac, ili skupljač basana ili priređivač basana, iz
davnih vremena ili više ili manje moderan, Talijan ili Francuz, koga La
Fontaine nije opljačkao.
- polemika J. J. Rousseaua;
- La Fontaineove su basne dugi niz vremena predstavljale jedina umjetnički
vrijedna djela;
Preko Le Fontainea prelilo je blistavo francusko stoljeće rafinirane
klasicističke književnosti nešto od svoje ljepote i u dječju književnost.

Charles Perrault (1628. – 1703.)

- vijek Luja Velikoga;

- kritizirao suvremenu francusku klasicističku književnost;

- u jednom časopisu 1696. godine objavljuje priču Usnula ljepotica;

- godinu dana kasnije pod pseudonimom svoga sina objavljuje zbirku bajki
Priče moje majke Guske, ili povijesti i priče iz pradavnih vremena s poukama
(Usnula ljepotica, Crvenkapica, Plavobradi, Mačak u čizmama, Vile, Pepeljuga,
Kraljević Čuperak i Palčić);

- odriče se visoke klasicističke boiloovske poetike i uvodi u književnost

„parfimiranu“ narodnu priču;
- uzor umjetnosti umjesto u antici pronalazi u folkloru;

- smanjuje čudesnost;
- u priču unosi opise, izgled, običaje suvremena doba;
- s ukusom „kvari“ narodnu priču;
- narodnom prototipu priče bliže su Crvenkapica, Plavobradi, Mačak u
čizmama;
- u Pepeljuzi, Palčiću, Usnuloj ljepotici ima više galantnosti, svjetskog
kolorita i književne politure;
umetak: 100 lica priče – str. 40.

Turgenjev o Perraultu:

„…Perraultove bajke zaslužuju početno mjesto u dječjem čitanju. One su

vesele, zanimljive, prirodne, nisu opterećene ni suvišnim moralom, ni
autorskom pretenzijom; u njima se još ćuti dah narodne poezije iz koje su nekoć
izrasle, u njima se baš može vidjeti ona smjesa nepojmljivo-čudesnog i
svakodnevno-običnog, uzvišenog i zabavnog, koja karakterizira suvremeno
stvaranje na području bajke.“

18. stoljeće

- pod utjecajem Bunyana razvija se tzv. moral tale, moralna priča ili
pripovijetka;

- početak umjetničke dječje poezije;

- početak avanturističkog romana;

Početak umjetničke dječje poezije veže se uz dvije knjige – zbirku Božanske i

ćudoredne pjesme za djecu (1715.) Isaaca Wattsa i zbirku Pjesme majke
Guske koju je sastavio i vjerojatno izdao John Newberry 1781. godine.

Po D. Težak: Knjiga Pjesme majke Guske sadrži neke od najpoznatijih usmenih

dječjih pjesama i pjesničkih tekstova namijenjenih djeci, ali i iz ritmički žive,
sveoosjetilne i često nonsensne poezije koju su odrasli stoljećima njegovali u
dodiru s djecom.
Daniel Defoe (?1660. – 1731.)

- Robinson Crusoe (1719.)

- D. nemiran duh, u sukobu sa zakonom, protestantski propovjednik;
- raznolike tematske preokupacije (ekonomija, povijest otkrića, povijest
pisma, vunarska industrija, put na Mjesec, život uličnih razbojnika,
životopisi istaknutih ličnosti, vjerske rasprave, politički pamfleti);
- Himna sramotnom stupu; (pamflet)
- nakon izlaska iz zatvora bio je i špijun;
- roman Robinson Crusoe ima tri dijela – prvi i drugi dio su objavljeni 1719.,
a treći 1720. godine; danas čitatelji percipiraju prvi i pomalo prerađeni drugi
dio Robinsona – odnosno dio koji bi se mogao nazvati Robinson na pustom
otoku;
- objavio još cijeli niz romana, a najpoznatiji su mu naslovi – Kapetan
Singleton, Memoari jednog kavalira, Pukovnik Jack, Lady Roxana;
- roman Robinson Crusoe prvotno je namijenjen odraslima, ali je njegov prvi
dio postao dječja svojina;
- zaokret od fantastične proze prema koliko-toliko stvarnom životu;
- radnja se zasniva na tobože vjernom dokumentu, a pripovjedač je sam glavni
lik koji je na pustom otoku proveo gotovo trideset godina, odnosno dvadeset
i sedam godina, dva mjeseca i devetnaest dana;
- mogući poticaj – priča o mornaru Alexandru Selkriku koji je na pustom
otoku u Tihom oceanu proveo nešto više od četiri godine;
- kompleksan i slojevit lik Robinsona: nemiran duh i moreplovac; punim
plućima diše samo u nemiru i izazovu;
- kompleksan lik – str. 165; ratar, stočar, proizvođač predmeta;
- uporan: izrada čamca – vidi str. 164
- ulomak iz dnevnika – str. 168.
- čovjek svoga vremena – srednji građanski stalež; (postavlja se kao vlasnik
otoka); kolonizator, odnos prema civilizaciji; ipak nešto širokogrudnijih
vidika od njegovih „tipičnih čistokrvnih Engleza“;
- odbijanje konformizma – str. 170
- epizoda s ljudožderima – str. 171
- osamljenost;
- religioznost; (možda utjecaj Johna Bunyana)
- odnos prema prirodi – racionalan i gospodarski;
- odnos prema vremenu – vrijeme kao kategorija polako nestaje s njegovih
obzora; Robinson je na pustom otoku pobijedio vrijeme.
- Petko – pojavljuje se na samom kraju romana; opis Petka na str. 180.
- Robinson kao učitelj i misionar;
 - prototip avanturističkog romana; (kasnije je prisutan gotovo u svakom
avanturističkom tekstu dječje književnosti)
- realističnost i avanturističnost;
- poplava robinzonada;

19. stoljeće

- veliko stoljeće dječje književnosti;

- u svim se vrstama javljaju prava umjetnička djela;
- Paul Hazard - „odrasli su prestali ugnjetavati djecu“;
- počinje se razvijati i u svim drugim europskim zemljama (Danska, Švedska,
Rusija, Češka, Italija, Mađarska, pa i Hrvatska)

- BRAĆA GRIMM – Jacob Grimm (1785. – 1863.) i Wilhelm Grimm (1786.

– 1859.)
- Priče za djecu i dom (1812.)
- Njemačke predaje (1816. – 1818.)
- Jacob Grimm imao kontakt s J. Kopitarom i V. S. Kradžićem;
- ukupno su skupili, obradili i izdali oko 200 priča;
- po Milanu Crknoviću Grimmove se priče mogu podijeliti u 4 skupine, time
da se prva skupina (bajke) već grana u pet podskupina, što bi izgledalo
približno ovako:

I. Priče u kojima prevladavaju fantastični elementi (bajke)

a) najpoznatije dječje bajke u Grimmovoj verziji (Vuk i sedam kozlića,
Ivica i Marica, Pepeljuga, Crvenkapica, Trnoružica, Snjeguljica)
b) bajke s motivom pretvrobe čovjeka u životinju i obratno (Snjeguljica i
ružica, Čarobno zelje, Žablji kralj, Sedam gavrana, Bijela i crna
zaručnica)
c) bajke o nagrađenoj vjernosti i ustrajnosti i o nagradi za dobra djela i
pomoć bližnjemu (Vjerni Johan, Gospođa Hole, Jednooka, Dvooka o
Trooka, Zvjezdani taliri, Dvanaest lovaca, Dva putnika)
d) bajke o patuljcima i sličnim bićima (Tri patuljka u šumi, Cvilidreta)
e) ostale bajke (Zlatna guska, Vrijeme života, Šest pomagača…)
II. Priče u kojima prevladavaju realistički, često groteskni, a katkada i
nonsensni elementi (O mudrom krojaču, Tri lijenčine, Tri prelje, Djed i
unuče, Tri brata, Lijeni Hinko, Dobra trgovina, Mudra seljačka
djevojka…)
III. Priče u kojima su glavni likovi životinje (Lisica i mačka, Vuk i lisica,
Stari sultan…)
IV. Priče s religioznim motivima (legende) (Marijino dijete, Siromašni i
bogati).

- nisu mijenjali sadržaj već ga samo stilski dotjerivali;

- nema moraliziranja ni ikakve tendencioznosti;
- pršti bogatstvo mašte i čari iživljavanja u pričanju;
- obično su vedre i vesela, iz njih probija narodno iskustvo i mudrost, ponekad
lagani zapuh ironije i gorčine (Crnkovićev primjer iz Vuka i sedam kozlića s
mlinarom);
- donekle očišćene od pretjeranih grubosti;
- izvanredan jezik i stil s finim lirizmom i jedva primjetnom ironijom;

Aleksandar Sergejevič Puškin (1799. – 1837.)

- u posljednjim godinama života napisao je nekoliko bajki u stihu;

- ljubav prema narodnom stvaralaštvu poprimio od dadilje Arine Rodionove;
- Bajka o caru Saltanu; (motiv tri sestre – najmlađa se udaje za cara; starije
sestre odlikuje snažna ljubomora i zlo, ujedinjuju se sa zlom svekrvom i žele
ubiti novorođenog carevića i majku; motiv labudice koju kraljević spašava,
ona mu ispunjava želje da dođe do oca i na kraju postaje žena;)
- prepjevana osmercima;
- Bajka o ribaru i ribici; (zlatna ribica koja ispunjava želje; nezasitna i ohola
starica;)
- kontrast Andersenovoj bajci „Što tatica radi uvijek je pravo“
- duh Puškinova pjesništva i romantizma – gradacija u opisu mora prije nego
li starac postavi pitanje zlatnoj ribici;
- D. Cesarić ju prepjevao u desetercu, pa zadobiva laganu narodnu intonaciju;
- Bajka o mrtvoj carevni i o sedmorici junaka (Puškinova verzija Snjeguljice,
patuljci zamijenjeni pravim junacima, kraljević Elizej spašava carevnu)
- plastični opisi i do savršenstva izbrušen stil (opis carice pred ogledalom, str.
56)
 - retardacija raspleta – motiv sunca, mjeseca i vjetra koji kraljeviću pomažu
pronaći skrivenu i uspavanu carevnu;
- Bajka o zlatnom pijetliću; (priča o nezasitnom i oholom caru koji ne
ispunjava obećanje najvjernijem sluzi) – Puškin se osvećuje svom caru za
doživljena poniženja, pa je završava stihovima: Bajka laž i jest i nije - /
Pouka se u njoj krije.
- sve druge bajke završava stihovima – Tu sam bio, jeo – pio, / Brke sam
namočio. – preuzeto iz narodnog pričanja da bi se povećala vjerodostojnost
priče;

Jules Verne (1828. – 1905.)

- nazivaju ga ocem znanstvene fantastike;

- najpoznatiji romani – Put na Mjesec (1865.), Djeca kapetana Granta
(1868.), Dvadeset tisuća milja pod morem (1870.), Put oko svijeta u
osamdeset dana (1873.), Tajanstveni otok (1874. -1875.), Carev glasnik
(1876.), Petnaestogodišnji kapetan (1878.);
- „Nijedan učitelj nije nadmašio Julesa Vernea u temeljnom pedagoškom
umijeću – učenju putem zabave“
- smiono predvidio velik broj epohalnih suvremenih otkrića;
- bila mu je namijenjena pravnička karijera;
- oduševaljavao se geografijom (kao 11-godišnjak pokušao pobjeći u Indiju);
- kasnije nije bio sam pisac Verne, već i kapetan Verne;
- čitao V. Hugoa, A. Dumasa Oca, a obožavao je i E. A. Poea;
- vješto iznijansirana karakterizacija likova;
(U svakom romanu glavno je lice hladnokrvan, ambiciozan, pomalo tajanstven
čovjek, kojega prati sangviničan, brbljav, dobroćudno smušen ili učen antipod,
a zajedno se sukobljuju s različitim zlikovcima. – M.C.)

- dobro promišljena kompozicija – bujna i napeta radnja, egzotična geografska

zapažanja, opasnosti,napetost traje do samoga kraja djela, koje najčešće
završava – sretno;

- veza s Hrvatskom (Pazin, kapetan Paul Bos s Hvara, gl. lik Dunavskog peljara
prolazi kroz Ilok i Vukovar, spominje R. Boškovića, N. Teslu, P. Nakića);
- radnja Mathiasa Sandorfa događa se u Pazinu (na hrvatski preveden tek
1988.);

- Jules Verne klub u Pazinu (kuriozitet);

UMJETNIČKA FANTASTIKA

Lewis Carroll (1832. – 1898.)

- umjetnik L. Carroll i znanstvenik, matematičar Charles Lutwidge Dodgson;

- anegdota s kraljicom Viktorijom;
- sretno djetinjstvo (11 braće i sestara, otac svećenik anglikanske crkve);
- studirao na Oxfordu gdje je i ostao kao predavač, profesor matematike;
- svestrani umjetnik (umjetnički fotograf)
- pripadnik viktorijanskoga doba;
- najpoznatije priče: Alica u Zemlji čudesa (1865.), Alica kroz ogledalo
(1872.),
- posthumno mu 1898. godine izlazi knjiga poezije;
- znanstvena djela (matematika, logika);
- prijateljstvo s djecom dekana Liddell, među njima je bila i Alica;
- fantastična priča / bajka; fantasy
- pomakom u irealno oslobađa se unutrašnja stvarnost (izokrenuta stvarnost) –
„Sve je kao što jest, a da to i nije te glavni lik zbog toga u sebi osjeća znatne
promjene“
- KOMPOZICIJA Alice čine 12 poglavlja, time da je svako poglavlje
zaseban A. doživljaj (njezini se doživljakji projiciraju kao slike sna koje
izranjaju jedna iz druge, a opet svaka slika predstavlja zaokruženu, zasebnu
cjelinu;
- „zaboravljeni jezik“ (Fromm), jezik nesvjesnog i sna, poznat kao takav
cijelom čovječanstvu;
- A. san plod umjetničke imaginacije;
- Alica sadrži parodije na stihove tada popularnih engleskih dječjih pjesnika;
 L. Carroll o interpretacijama Alice: Nisam mislio ništa osim nonsensa! Ali
riječi znače više od onoga što, koristeći ih, njima izražavamo; tako bi i
sadržaj knjige trebao značiti prilično više od onoga što je autor mislio dok
je knjigu pisao.

- slika i razgovor – A kakva mi je to knjiga bez slika ili razgovora?

- C. se opredjeljuje za sliku, razgovor, igru; Alica svijet sna doživljava kao
slike, a dijalog se nameće kao dominantna pripovjedna tehnika djela;
- uvodona pjesma – poziv na igru, ali i na povratak u djetinjstvo;
- priča s obilježjima dječjeg svijeta;
a) dječje iskustvo osobnosti s blagom natruhom taštine (uspoređivanje s
Adom ili Mabel)
b) dječje iskustvo školskog znanja (učenje radi učenja)
c) spontano i bezazleno uspostavljanje kontakta
d) oduševljeno pripovijedanje o poznatom
- pomak iz svijeta stvarnosti u svijet čudesa – pad u san (str. 15)

- A. si postavlja dva temeljna pitanja – kamo idem? i tko sam ja?

- unutranje i vanjske promjene (rast i smanjivanje, nagle promjene raspoloženja)

-dimenzija vremena – bliže svevremenskoj vječnosti;

- Alica, miš i čudno društvo iz lokve suza – poglavlje o evoluciji; svi su nagrađeni;

- najava sudskog procesa; Miš dugog repa / priče (tail : tale)

- Bijeli Zec

- Gusjenica (str. 55-56)

- lakaji – riba i žaba

- susret s Vojvotkinjom – svijet se okreće brže, kada ljudi žive u ljubavi, a ona se
ne unose u tuđe živote;

- nonsensni razgovori

- mačkina igra (Cerigradska mačka, Mačka Koja Je Pojela Kanarinca)

- luda čajanka (trojica ludih) – vidi u 100 lica priče;

- konačno u najljepšem vrtu;

- crvene i bijele ruže;

- lik kraljica – „odrubite glavu“ - str. 88.

- kriket – lopte (živi ježevi), mlatovi (plamenci) i lukovi (savijeni vojnici);

- Alica i mačka – zagonetka njezina pojavljivanja i nestajanja – A. zahvaljujući

zagonetki, lakomislenoj rečenici „Ona je Vojvotkinjina, pa najbolje da nju
pitamo“, Vojvotkinju izvlači iz tamnice gdje je čekala pogubljenje;

- oličenje ružnog – Vojvotkinja i Grifon

- Grifon i Lažljiva /Lažna kornjača – zadirkuje školstvo viktorijanskog vremena;

- Alica u sudnici;

- Alisično svjedočenje; - bunt protiv Kraljičine – Prvo kaznu, pa onda presudu; -

cijeli se snop igraćih karata tada na nju okomljuje, ali svojim izrastanjem koje
nožemo odčitati u ključu i duhovne i tjelesne premoći nad tim kreaturama, A. ih
lako odbija;

- Alica u snu čovječanstva;

CARROLL UTEMELJEUJE FANTASTIČNU PRIČU (FANTASY):

- definicija po E. Nesbitt:

…prvi zahtjev fantastične priče mora biti uvjerljivost…Unutar

nevjerodostojnosti mora se nalaziti vjerodostojnost, unutar iracionalnosti
racionalnost, unutar sna zbiljnost. Stoga, da bi uopće bila prihvatljiva
fantastična priča mora biti plod visokog reda imaginacije, slobodna a ipak pod
kontrolom prirode svijeta što ga sama stvara. Njezine su vrijednosti u
imaginaciji, u suosjećanju i razumijevanju, u viziji i vjeri, u stimuliranju i
inspiraciji.
 Druga urođena karakteristika fantastične priče je originalnost… (…) …
fantastična priča mora biti emocionalno uvjerljiva, mora biti iskrena; da bi
bila iskrena, mora biti izraz individualnoga duha i temperamenta…

Na tom tragu koji je u književnosti zacrtao L. Carroll nastao je i jedan od

najpoznatijih Toskanaca na svijetu – Pinokio!

Rudyard Kipling (1865. – 1936.)

- Istinite priče, 1902.

- Knjiga o džungli, 1894.- 1895.
- Hrabri kapetani, 1897.
- proputovao gotovo cijelu Zemaljsku kuglu;
- zagovornik kolonijalizma i britanskog imperijalizma;
- 1907. godine dobio Nobelovu nagradu;
- najvrjednijim djelom drži se njegova Knjiga o džungli, a ona se sastoji od
zasebnih pripovjedaka: Moglijeva braća, Kaain lov, „Tigre! Tigre!“, Bijeli
tuljan (Kotik), Riki-Tiki-Tavi (Darzi, Nag, Nagina), Tumaj, gospodar
slonova, Kvikvern.
- Karakteristike Kiplingova djela:
- Moć čovjeka nad prirodom (jačeg i pametnijeg nad divljim);
- Glorifikacija sustava, reda i zakona džungle;
- snažno opisane scene u džungli,
- plastični opisi životinja;
- ismijava moral stada (ljudski čopor izbacuje Moglija);
- lik bijelog tuljana Kotika;
- lik mungosa Riki-Tiki-Tavija;
- Kiplingove su životinje oslikane poprilično antropomorfno;
- Teks Knjige o džungli doživljavamo istovremeno i kao realističku prozu i
kao poeziju;
 Oscar Wilde (1854. – 1900.)

- irski književnik, veći dio života proveo u Londonu, pa se ujedno drži i

pripadnikom engleske književnosti;
- autor romana Slika Doriana Graya, drama Saloma;
- dvije zbirke priča za djecu: Sretni kraljević i druge priče (1888.) i Kuća
mogranja (1891.);
- prisutni Andersenovi elementi i motivi;
- pjesnički dotjeran stil;
- plod visokog književnog artizma;
- namijenjenost djeci?!
- „Sretni kraljević“;
- „Slavuj i ruža“;
- „Sebični div“;
U pismu jednom svom prijatelju Wilde je 1888. naglasio da su njegove
pripovijesti „studije u prozi koje su zbog romantičnog sadržaja napisane u
obliku bajki namijenjenih dijelom djeci, a dijelom onima koji su sačuvali
djetinju sposobnost čuđenja i radosti i jednostavnost pronašli u profinjenoj
neobičnosti“.

Luko Paljetak o Sretnom kraljeviću:

Sretni kraljević otkriva sve najznačajnije odlike njegova života i stila,

raskošan izbor riječi, zanosan ritam rečenice, žudnju za dalekim i egzotičnim
krajevima, liričnost i sjetu, suosjećajnost i zajedljivost, efekt i afekt,
razbarušenost i savršeno poznavanje književnog posla i književnosti, suvremene
i klasične, u čemu se još od studentskih dana isticao.

20. stoljeće
 - u prvoj godini 20. stoljeća – 1900. – objavljena je zasigurno jedna od
najpoznatijih američkih knjiga za djecu – Čarobnjak iz Oza Franka
Lymana Bauma (1856. – 1919.);
- autor je podrijetlom iz bogate naftaške obitelji;
- tijekom života isprobao više zanimanja ili buissnesa (prva mu je knjiga bila
o uzgoju pilića);
- prva knjiga za djecu izlazi 1897. – priče nastale na temelju nursery ryhmes –
Četiri risa;
- Čarobnjaka iz Oza žanrovski određujemo kao fantastičnu priču;
- djevojčica Dorothy (siroče bez roditelja, živi sa strinom Em i stricom
Henryem) „prisilno“ je premještena u irealan/fantastičan svijet, u zemlju Oz;
- ciklon odnosi nju zajedno s kućom i psićem Totom u novu, nepoznatu
zemlju gdje susreće vrlo neobične, i nadasve originalne likove – Strašilo,
Limenog Drvosječu i Plašljivog Lava;
- svi zajedno se upućuju kod čarobnjaka Oza kako bi im ispunio želje –
Strašilo traži pamet, Limeni srce, Lav hrabrost, a Dorothy želi da je vrati
kući u Kansas;
- no pred sam kraj priče razotkrivaju da je Oz zapravo lažan čarobnjak;
- vještica Glinda pomaže Dorothy da se vrati u Kansas;
- uvod u kojem Baum ističe zašto se odlučio na pisanje Čarobnjaka iz Oza;
- str. 155 – upozoriti na tipične elemente bajke, ali i Baumovu originalnost;
- kasnije više nastavaka o Čarobnjaku iz Oza;
- poznata ekranizacija s Judy Garland iz 1939. godine;

Jack London (1876. – 1916.)

- teško djetinjstvo i mladost;

- bavio se različitim poslovima na svom surovom putu za preživljavanje što je
kasnije iskoristio u svojim djelima;
- „normalno“ je počeo živjeti tek kada je počeo pisati i zarađivati od pisanja;
- slavu je postigao djelom Zov divljine (1903.), dok među poznatija i
omiljenija djela spada i njegov tri godine kasnije objavljeni Bijeli očnjak
(1906.);
- napisao je više od 40 romana, no uz gore spomenute, vrijedi spomenuti
autobiografski roman Martin Eden, i roman Gvozdena peta u kojem
 najavljuje skorašnju socijalističku revoluciju (kao socijalist boravio po
američkim zatvorima);
- mogli bismo govoriti o londonovskom načinu pripovijedanja koje je po
Crnkoviću – napeto, muško, snažno i tipičnim londonovskim likovima (i
ljudima i psima) koji su – borbeni, silni, nagli, uvijek u sukobu, fizički
izdržljivi;
- životinje, u ovom slučaju pse, London ne prikazuje antropomorfno – on
prikazuje njihove nagone, karakterne osobine, odnos prema ljudima, ali kroz
uobičajenu životinjsku komunikaciju – lajanje, režanje, mahanje repom,
nervozni štektanje, pogledom, zavijanjem i sl.
- Zov divljine – jedno od najlirskijih Londonovih djela s predivnim opisima
prirode, i snažnom pričom o psu Bucku koji od pripitomljenog i
civiliziranog psa s američkog Juga, iz dvorišta San Francisca dospijeva na
hladan sjever među surove kopače zlata;
- surovost života na sjeveru u njemu budi iskonske (vučje) nagone i na samom
kraju djela on postaje dijelom vučjega čopora, odnosno i njegov vođa;
- poglavlja: U divljinu, Zakon toljage i zuba (str. 33 – udaljuje se od
civilizacije gubitkom pitanja morala, str. 34 – u njemu se počeše javljati
nagoni, našao je sebe u prirodi); Golema prazvijer, Kome pripada vodstvo,
Strahote teglenja i putovanja (Hal i Charles), Od ljubavi prema čovjeku
(John Thornton – zov divljine str. 90, 91), Zov se javlja (susret i
prijateljstvo s vukom, str. 110, na kraju postaje vođa čopora);

Astrid Lindgren (1907. – 2002.)

- švedska književnica za djecu;

- najpoznatije djelo – Pipi Duga Čarapa (1945.);
- Pipi je osvojila sva srca djece svijeta;
- fantastična priča – a pomak u irealno čini sam lik Pipi;
- Pipi je najneobičnija djevojčica na svijetu; str. 9; OPIS: str. 10.
- sama živi u kući Pipinovcu, postajestvarotražitelj, upada tuču s huliganima,
igra se lovice s policajcima, odlazi u školu na jedan dan (str. 30),
nadmudruje lopove, svoj gradskoj djeci kupuje slatkiše i igračke, susret s
ocem – urođeničkim kraljem, s Tomijem i Anikom odlazi na Gula-Gula
otok, i na kraju – s Tomijem i Anikom pije pilule protiv odrastanja (koje
tako neodoljivo podsjećaju na zrna graška);
 - neopisivo voli izmišljati (lagati), ali prije svega je uvijek borac za pravdu, a
iza svih njezinih nestašluka krije se dubokoosjećajna djevojčica;
Pipi Duga Čarapa je lik koji na poseban način odražava i dijete i čovjeka u
djetetu, i svijet djetinjstva i svijet odraslih, i sukob između želja i stvarnosti, a
prije svega djetetovu želju za afirmacijom, za priznanjem, za svojim vlastitim
mjestom u svijetu, u čemu se zapravo ogleda najpotpuniji i najistinskiji čovjek u
djetetu. (M. Crnković)

- Lindgren je još napisala i nekoliko nastvaka s Pipi kao glavnom junakinjom

– Pipi ide na brod (1946.), Pipi na Južnom moru (1948.), a među poznatije
joj romane pripada još i djelo Razmo u skitnji;

БЕЛЕШКЕ СА ЧАСА

Драма у српској књижевности за децу

Почетком 20.в. оснивају се прве куће и позоришта за децу. 19.в. је прва

је прва етапа у развоју српске драме за децу. Друга етапа је од почетка
20.в. до почетка Другог светског рата. Трећа етапа је крај Другог светског
рата до средине деведесетих година, а четврта етапа од 1994.г. до дана
данашњег.

Прве драме

Добродетељни дервиш Јоакима Вујића – написана између 1813.и

1825.г.

- Није оригинална драма, прерађена је и остала у рукопису, а објављена

тек 1983.г.

Волшебни магарац Ј.С.Поповића из 1842.г.

- Драма једночинка, изворно није написана за децу. Тек касније је

преведена у представу за децу. Карактеристика је да је Стерија увек
одмах штампао своје драме.
 Несрећна кафина – Ј.Ј.Змај из 1881.г.

- У питању је луткарска представа али није оригинална. Намењено за

луткарско позориште тј.лутке од кромпира са врло оригиналним крајем
када један од јунака скида своју главу и баца је у публику (кромпир). У
питању је хумор и шала.

Са Змајем се завршава прва етапа. Од 1903.г. почиње друга етапа јер се тада
појављује Нушићева једночинка Наша деца, а после ње још два наставка те
драме са истим називом. 1905.г.основано је прво стално позориште за децу
које се зове „Мало позориште“. Тридесетих година је велика експанзија
аматерских луткарских позоришта. У почетку, у време краља Александра,
посел увођења диктатуре и промене назива из Краљевина СХС у Краљевина
Југославија, циљ луткарских позоришта је да шире љубав према домовини и
национални дух. Нушићеве једночинке писане су његовим препознатљивим
комедиографским поступком, а деца су главни ликови драма. Он уводи
савремену тему, свакодневни живот српске грађанске средине 20.в. Трећа
етапа је после Другог светског рата (друга половина 20.в.) до 1994.г. У
оквиру овог периода постоје још три етапе:

1.После ратно време (1944-1954) – превласт идеолошке свести, притисак

друштва и власти на уметност, слављење победничке стране у Другом
светском рату али и у грађанском рату у Југославији.

2.(1954-196x) – педесетих година следи одбацивање идеолошких притисака у

књ. Значајне су збирке Миодрага Павловића и Васка Попе. Иста ситуација је
и у драмској књ.за децу. 1950.г.је настало позориште „Бошко Буха“.
1949.г.настало је позориште „Душко Радовић“ али се тада није тако звало.
1954.г.се појављују два текста која сврставамо у сценске бајке. Два комада
Љубише Ђокића (почиње модерна фаза драмске књ.за децу). Комична
сценска бајка У цара Тројана козије ужи и романтична сценска бајка
Биберче.

Елементи модерности (ослобађање дидактике, наивности, патетике,

фолклора). Бајка постаје основа драмских текстова за децу. Овим његовим
бајкама добијамо примере за комичну и романтичну бајку. Шездесетих
година се појављује трећа врста сценских бајки (иронична)- Александар
Поповић Пепељуга. Иронија као покретачка снага комада.

Трећа етапа (од 19xx), модерно писане луткарске игре Драгана Лукића Звезда
Фифи, Душан Радовић На слово на слово (најпознатија). Стеван Пешић-
његове драме завршавају трећу етапу драме за децу.

Четврти период – од 1994.г. до данас. Игор Бојовић Мачор у чизмама

(1994.г.). Ироничан став се види у наслову. Узет је пежоративни дублет.
Витезовићева драма Шешир професора Косте Вујића се прво појављује као
драма, а после то пише као роман.
11.ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА

Војислав Илић-епоха реализма, последња четвртина 19.в.антку је

прилагођавао српском стиху. Због одабира тематике или књ.јунака неко дело
се сврстава у књ.за децу (као на пример приповетке Иве Андрића). Није
компликована синтакса. В.Илић прелази пут од романтизма до своје школе
певања. Уметност је карактеристична црта његове поезије. Допринео је
развоју српског стиха-први успева да изведе српски хексаметар. То су још
покушавали да остваре класицисти, али су у томе имали мало успеха (хтели
су то вештачки-квантитативно). В.Илић има нардни језик као основу на којој
ствара хексаметар. Приближава се античком моделу али мелодија слободно
тече (у дугачком стиху-мелодија народног језика, али довољна дужина од 6
стопа). Користио је и једанаестерац, од њега га је преузео Дучић. Осећање за
лепо и за сложај речи. Тематика песништва повезана са тадашњим
историјским околностима.

Реализам: застој лирике, време приповетке и романа, нова фигура стиха, нов
тематско-мотивски репертоар, нова поетска лексика, наративност („Свети
Сава“ и „Зимска идила“), дескриптивност-визуелне сензације („Сиво суморно
небо“, „Први снег“) откирвање естетцког у свакодневном, лексика ружног
(као естетцки феномен).

„Први снег“-као да је пред нама слика. Дескриптивност, уочавање естетцког

у свакодневном, повлачење лирског субјекта (не појављује се као неко ко
говори у првом лицу).

„Свети Сава“-приповеда се догађај који је директно везан за историју.

„Зимска идила“-наративни ток, заснован је на причи. Дуги стих-хексаметар.

Опис зиме и зимског крајолика, симетрични 16-ерац (8+8), дескриптивна
песма. Све је смирено, вихор је једино динамично овде. Друга строфа-
контраст-загрејана кућа-отуда идила из наслова, деца и деда који ће почети
приче, окретање ка наративности-појављује се фигура приповедача (деда који
почиње да казује). Песничко приповедање, оно што се збива-природа
(статична), комшија (шта се дешава). Десетерци-садржај дедине приче.
Прича ће бити везана за немирног Павла. Инсистрира се поново на снежном
пејзажу и хладноћи. Реке су се замрзле-велика хладноћа. Кроз читаву песму
ће инсистирати на представљању хладноће. Она ће претити Павлу,
несташтном дечаку. „Оде и никад не дође више“; људи га сав дан тражили и
нису га пронашли. Она је плакала цео дан („Васдан“) и цалу ноћ. Павле је
нестао на цео дан и ноћ. Мајка је сигурна да је Павле окончао свој живот,
жели још једном да га види како би га сахранила (то је садржај молитве). Бог
се одлучи да услиши молитву јер му је већ досадила. Он није свезнајући, зове
светго Петра да му каже истину. Бог није свемоћан и није свезнајући. Петар
плаче, па буде Господу криво. Ко је био крив: Павле или суднина? Затичу
Павла у рају, умро је. Смрт је мирна у поређењу са другим начинима на која
може да се оде. Бог није свемогућ јер не зна шта се уопште Павлу десило.
Доза хумора која се може приписати приповедачу-када Бог куди Павла што
је несташан. В.Илић уводи једну дозу поучности-Бог тера Павла из раја.
Практична поука најмлађој публици-слушај своје родитеље, а то је у складу
са хришћанском догмом. Рационално објашњење шта се десило: Павле је
одлутао, а превозници су га спасили, Павле је остао жив. Причао је о свом
рајском животу-као да је то трајало. Затвара круг: контраст-споља (вуци,
лисица-архетипска слика онога што је непријатељско човеку): унутра
(заштита, огњиште…). Слика мачка који се развлачи код топлоте ватре.
Слика Бога и однос Бога према догађајима о којима се приповеда у песми.
Критика самог Господа, али и аргументи који иду у правцу одбране те
критике. Непослушност дечака је главни кривац за све. То је главни узрок
овом страдању.

Статична песма-динамичан само вихор, тиха природа (снег преко поља и

долина) унутра (идила)-весео пламен пуцкета, огњиште, око њега деца, мачак
који спокојно сања. Напољу-гавран, лисица гладна, бучни вукови.

Деда приповеда причу о убогој жени и јединцу, немирном Павлу („стваран

догађај“-дечак из сусетства, из детињства), (Бунапарта на Русе-историја).
Велика зима, нестанак, молитва, Богу досади, свети Петар, Богу криву, слика
раја-једу се златне јабуке, јагањци, сребрно звонце, лептири по мирисном
цвећу, бисерне реке, шарене птице, мирне обале. Хумор-грдња. Слушати
родитеље, дао се на занат-поука.
12.ПОЕМЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧЕ

Надреалисти су волели да раде у пару. Тако је Вуча сарађивао најчешће са

Душаном Матићем. Писао је поеме; Мој отац трамвај вози. Књ.родови и
врсте су у класицизму стабилни и јасно одвојени док у романтизму долази до
промена-лирски елементи улазе у роман, драму, приповетку. После
класицизма у књ.више нема трагедије ни епа. Романтичарска поема се најпре
јавља код Бајрона у енглеској. Први назив за поему је приповетка у стиху (у
Русији пишу Пушкин, Љермонтов, а код нас Радичевић и Костић).

Типологија поема: прва класификација полази од тематике: 1.јуначко-

историјска, 2.религијска, 3. идилична. Српска романтичарска поема се
конституише средином 19.в. (синтеза епске традиције, угледање на велике
европске романтичаре). Код Радичевића у Туги и опомени је присутан
баладични и елегични тон. Ђорђе Малетић-приповетка увек има неку врсту
фабуле и приказује прошлост (историјска тематика). Поетска приповетка-
живљи начин казивања. Он поему доводи у везу са спевом али поетска
приповетка узима за тему догађај из спољашњег живота. Може бити
озбиљног и комичног карактера. Поетска приповетка мора да има заплет,
епизоде, што је приближава роману (епско својство). Стеван Поповић-поеме
Лазе Костића Минадир, Самсон и Даллила, Прељубница су поетске приче,
приповетке. Драгиша Живковић и Миодраг Поповић-поема мора да има
сиже, да је јави јунак, простор може да буде двострук (реалистичан и
фантастичан). Јунак наилази на препреке (романтичарске-суочавање са
препрекама из природе). Тематика која се тиче унутарњег живота јунака-
јунак се суочава са противречностима које карактерише његов ујутрашњи
свет. Може у себе да укључи мање књ. врсте (епиграми, оде, ламенти). Поема
има споља видљиве карактеристике-писана је у стиху. Нема устаљен
метрички образац. 20.в.-поема је у слободном стиху, без римовања. Наши
песници најчешће користе десетерац. Поема може бити подељена и на
певања. Настојање да се дете прикаже у друштвеном амбијенту. Промењен је
начин на који се пишу дела. Променио се језик (напушта се чист књ.језик,
више жаргонских елемената, функционалних стилова). 1932.г.-полемика
Глигорића (више традиционално) и Винавера (више модерно). Покушаји да
се пружи отпор ауторитетима (Скерлић и Б.Поповић), слободније
стваралачке активности. Глигорић-ангажована књ. Винавер-чист естетизам
књ. Винавер је рекао да је Змај ученик немачког грађанског морала. Винавер
сматра да треба напустити потребу да се у књ. за децу. Увек налази нека
порука. Вучова поема актуелизује питања из ове расправе. Марко Ристић
каже за Вучову пему да је модерна; нашао се у некој врсти процепа када је у
питању расправа између Винавера и Григорића. Слаже се са Винавером да
књ.за децу треба да буде пре свега уметничка али прихвата и Григорићево
уношење социјалне тематике у књ.за децу (не искључују једно од другога;
ипак на крају наглашава да је важна слободна игра маште песникове).

„Подвизи дружине пет петлића“-Вучова поема. Надреалисти су хтели да ова

поема има важно место у њиховим издањима. Занимљива насловна страница
Вучове поеме-слика зида на коме се види девојчица која се ослобађа конопца
којим је везана, а дечаци је гледају-приказано сивило у коме живе Вучови
јунаци). Ова поема није типично надреалистичко дело-пажљиво је
конпонована (Душан Матић је писао прозне делове између певања). Има
реалистичне и фантастичне елементе. Вучо је приказује као савремену (слика
простора у коме се налазе јунаци-београдска периферија, а време се означава
уз помоћ имена личности које прецизно указују на време-Милан
Ваха=индустријалац). Много личи на Нушићеве Хајдуке. Као и код Нушића
постоји колективни јунак, у групи постоји унутарња хијерархија (хајдуци и
харамбаша, групе дечака и вође). Вучо долази до чисто социјалних момената
на које јунаци делују. Укључује и елементе фантастике. Први бајковни
елемент је везан за девојчицу Миру-она се налази у некој врсти института за
васпитавање девојчица, држе га сестре, монахиње (девојчица лишена
слободе), репресивни елементи у којима дете одраста (пандам Нушићевом
приказу школе). Вучо групи дечака даје задатке да ослободе девојчицу али се
не идеализује, први покушај им пропада. Настојање да се у књ.за децу уведе
нови језик-у овој поеми се уводи жаргон. Елементи тривијалне књ.-нарочито
из света филма (Вучо помиње Алка Понеа, Казанову, Мадам Помпадур…).
Пародирана молитва Оче наш. Ова поема хоће да прикаже садржај
маштенског живота деце, авантуристички сиже. Важна је тема дечијих
страхова. Непрекидна драматика у приказивању живота. Деца увек имају
идеале. Врста спретности као код циркуских јунака (као акробате у циркусу
„Колорадо“ које дечак гледа). Дечаци према Мири гаје симпатије. Љубавна
тематика-дечак Коча ће срести девојчицу Палмоливу. Позитивни расплет
(оствари се важан циљ који су јунаци имали). Вучо уводи нови тип
књ.јунака-деца авантуристи, носиоци потребе да се мења поредак у друштву,
препуштени улици и себи. Приказ дружтва-није хармонично, социјално је
раслојено, има мног мржње, такво друштво није погодно за младе. Вучо је
приближио књ.за децу социјалној литератури. Вучо је донео нови облик
стиха-хетерометрична (различита) дужина. Храбри Коча у авантуру улази
због саме авантуре. Вучова поема Момак ипо хоћу да будем – најслабија; хтео
је да буде дидактичан, алегоријска, па у том колебању није дошао до
жељених резултата. Вучо је добио гранични положај у књ.за децу- до њега су
змајевски облици и начини певања, а од њега могући су модерни песници,
наши савременици.
13. ПОЕЗИЈА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

Десанка Максимовић почиње да објављује у часопису ,,Мисао“ и ствара до

своје смрти. Преко седамдесет година стварања. Прве песме објављене су
двадесетих година. После Другог св. рата објављује збирке песама за децу
(1950). Десет збирки песама за децу. Објавила и приповетке, а неке се могу и
сврстати у бајке. Објавила и роман (,,Пра девојчица“). Њене песме су
производ одређеног тренутка, импресионистичке. У почетној фази су јој
одрицали било какву мисао. Милан Богдановић је проучавао њене песме.
Драгиша Живковић – њена поезија не може се свести само на спољашњи
утисак (али био је за то да је поезија импресионистичка). Описује неко
случајно расположење. Описује и запитаност над животом - ,,Покошена
ливада“ – нешто што је свакодневна појава, али лирски субјекат одлази
дубље, говори о смрти траве. Песма објављена 1920. – асоцијација одводи
према рату. Није у збирци за децу. ,,Поздрав реци“ (1921) – сврстава у збирке
поезије за децу (,,Сунчани поданици“). Визуелни садржај; песнички субјекат
се пита над животом и над смислом. Река као симбол пролазности. На први
поглед је само сећање на детињство и игру. Основни емотивни тон – лирска
распољеност. Саосећање са светом, бићем.

Доследна себи, што се тиче форме, а садржај остаје исти. Њено песништво
ближе је Змају и народној поезији. Нпр. о животињама пева на начин народне
поезије (,,Хвалисава патка“). Особине животиња, како расту биљке, како
настаје ватра – легенде, народна традиција. Али има и тема карактеристична
за савремено доба. Збирка ,,Река помоћница“ – песме се надовезују једна на
другу, наративност. Тема је у вези са поплавама, присуство лирског наратора
– обраћа се слушаоцима. Опет је блискост са народном поезијом. Савремена
тема омладинске чете које помажу. Збирка ,,Ветрова успаванка“, савремено –
да аутомобили успоре поред школе. Савремене теме + традиционално. Ђачки
несташлуци (,,Маче у џепу“) – наративност. Песме о животињама, хумор.
Одступање од традиционалног – савремене теме: ђачки живот наговештава
тему града (али она остаје песник природе), слика света која више није
идеализована и бајковита – лопови који желе да опљачкају неку баку,
дрвосече живе тешким животом, коњи раде у руднику, позив деци да брже
расту како би учествовали у изградњи земље.
Песме које су хроника времена, повезане са савременим темама када су
настајале. Тема смрти (није карактеристична за поезију за децу) - ,,Крвава
бајка“, али и у збиркама за децу - ,,Татин одлазак у земљу снова“ – сан,
грозница, бунило као предворје смрти, црни коњи и кола. Први круг песама
везан је за круг баке. Она је често лирски јунак у песмама: ,,Сама је у соби
бака“ – предсмртна атмосфера, бака прижељкује смрт која јој се ближи.
,,Тренутак ћутања“ у част Григору Витезу (смрт као легитимна тема за
књижевност за децу).

Десанкин опус за децу чини преко тридесет књига песама, прича, бајки,
романа. У овој врсти књижевног стварања огласила се 1928. године збирком
песама ,,Врт детињства“. Остале песничке збирке: ,,Паукова љуљашка“,
,,Песник и завичај“, ,,Ветрова успаванка“, ,,Пролећни састанак“, ,,Росна
руковет“, ,,Ко је већи“, ,,Шумска љуљашка“, ,,Чудо у пољу“, ,,Медведова
женидба“, ,,Сунчеви поданици“. Васпитана на народној традицији, Д.М. је
тонове народне лирике и бајке унела у свој поетски израз.

Једну од трајних одредница Д. стварања представља исконска везаност

лирског субјекта за природу. У њеној љубавној лирици све што у природи
постоји има моћ људског споразумевања: на исти начин природа се дочарава
и у песмама за децу. Анимизам и свеопшта антропоморфизација живих бића
и премета у књижевном стварању Д.М. представља једну од поетичких
константи која је карак. за бајку и друге врсте и жанрове засноване на
фантастичкој слици света. Везаност за завичај као инспирацијско средиште.
Игра речима (,,Ко је већи“ – нема ниједног глагола). Нетипична, лудистичка,
искошена пројекција стварности (то се нарочито види у циклусу песама о
дечијим цртежима под називом ,,Позив за изложбу“ – ослобађање
традиционалне идеализације света детињства). Звучни ефекти: песме
преплављене ономатопејама или комбинаториком речи (,,Препелица и
пастир“, ,,Старинари“, ,,Лим и Дрим“, ,,Кос и нос“, ,,У гостима“, ,,Ливадско
звонце“, ,,Кртица“). Песме Д.М. поседују ритмичку и мелодијску
уравнотеженост и специфичну лакоћу, коју по правилу сусрећемо само код
тзв. ,,рођених песника“. Без обзира на чињеницу да употребљава стихове
различитих дужина, разноврсне форме строфа и релативно разуђену метрику,
она увек песму доведе до пуног склада (,,Вожња“, ,,Покошена ливада“).
Родољубиви и социјални мотиви (,,Река помоћница“, ,,Сунчеви
поданици“, ,,Крвава бајка“).

Доминација општег оптимистичног тона је видљива, али се у ретким песмама

појави тон елегије и свест о присутности зла у свету.

Женска осећајност. Слике из властитог детињства. Доживљаји природе:

биље, животиње, годишња доба, смена сунца и кише, дана и ноћи. Ведрина.

Тематика је релативно уска – природа, згоде из дечијег живота. Више од

половине песама у наслову има име биљке или животиње. Песме су саздане
од лирског и епског ткива – свака је песма једна прича.

14. Поезија Григора Витеза и Гвида Тартаље

Григор Витез:

Хрвати Витеза сматрају својим писцем. Тако је као песник за одрасле,

ангажована књижевност (борба за ослобођење државе). Касније је писао
збирке поезије за децу. Сагласна је била са историјским тренутком.
Прагматична ф-ја књижевности (актуелне теме и да шири истине). Прва
песма – тема обнове и изградња земље. Поезија му се ослања и на народну
књижевност. Прва књига ,,Веселе замке“ – загонетке чији одговор
проналазимо у садржају – ослањање на народну традицију. Између модерног
и савременог (попут Радовића) и онога што је у вези са народном традицијом.
,,Веселе замке“ – 1955. објављена, 1954. сликовница ,,Поштована децо“.
Питање његовог националног порекла – труд да збирке објави у тадашњим
центрима Југославије, водио рачуна о писму, свест о публици.

,,Препелица“ – 1956.

,,Једног јутра у гају“ – 1960., у Београду, ћирилица (кад објављује у Загребу

штампа латиницом).

То је избор из његових тадашњих збирки.

Циклус везан за успаванке. Тематска основа је у вези са децом и природом.

Песник детињства проведеног на селу.
Песма ,,Прсти“ – традиционална култура и место које дете заузима у њој
(деца нису имала специјални статус, већ су била равноправна са осталима).
Мали прст се жали на подређеност свог положаја.

,,Плачко“ и ,,О једном Мирку“ – као Змајеве ,,Материна маза“ и ,,Лењи

Гаша“ – дидактичност. ,,Страх – надовезује се на Змајеву песму ,,У мраку“.
Дијалог јунака (детета са ништавилом). Показује да дете не треба да се плаши
нечега чега нема.

,,Тешка болест“ – модернији песнички поступак. Подсећа на Радовићеву

песму ,,Да ли ми верујете“ (хуморна иронија на Змајеву песму). Витез уноси
иронију, али уз њу и школске мотиве.

Успаванке – композиционо издвојене у односу на остатак збирке, везане за

народну поезију и краће говорне облике. У њих уноси хумор (нелогични
обрт) - ,,Ко ће с нама у шумицу“, ,,Један, два, три“. Необични обрт на крају
песме - ,,Свадили се миши“. Песме у којима се приближава темама природе
(као Десанка Максимовић). ,,Птичија успаванка“ – синоними, језичка
игра. ,,Иза брда глава“ – почетним стиховима се наглашава необичност и
издвојеност света.

Други део збирке – хумористичне песме. Хумор се заснива на различитим

основама – неке ситуације су механичке, неприродне, па се смех појављује
као друштвени гест који представља превласт механизма. Смех је извесни
регулатор. Хумор који почива на изневереном очекивању. ,,Крава чита
новине“ – необична ситуација везана је за наслов. Наставак – уобичајена
ситуација света какав јесте. ,,Шта је било“ – специфичан облик изневереног
очекивања. Несклад узрока и последице – комични ефекат. ,,Сто вукова“ –
очекивање изневерено, сто вукова се смењује до потпуног несклада са
насловом песме. Број сто је ознака за бесконачни број. Сто вукова се своди на
једног миша. Увођење нонсенсног хумора: ,,Зар ми не вјерујете“ –
надлагивање, тражи од читалаца да му се верује, снег је и жут и плав, пуж
трчи тражећи двособан стан, одлази изван смисла. ,,Трговцу“ – слике у вези
са робом која се продаје. Слике повезане са језичким фразеологизмима
(,,продавати маглу“, ,,одјекивати као из бурета“…) ,,Како живи Антунтун“ –
најпознатија. Понашање јунака није у складу са стварношћу. Простор
подсећа на бајковити. Нелогично поступање јунака. Смех се показује као
регулатор друштвеног понашања. Грешке засноване на језичким
фразеологизмима (,,ћутати као риба“ – он куша рибу да пева). Слушање
сланоће – синестезија, замена чула којом се неке сензације примају.
Погрешно повезивање премиса карактеристично за децу, јер им недостаје
искуство. Пригодне песме у вези са празницима – долазак зиме, Деда
Мраза… - крај збирке. ,,Што хукће локомотива“ – подсећа на кретање и
заустављање воза.

Фолклорна традиција, Змај, Десанка Максимовић, певање о природи,

прослављање живота, поуке за децу, песме засноване на игри, хумору,
најближи Радовићу. Модерни поступак – хумор и нонсенсни хумор. Прелаз
са традиционалног ка модерном изразу.

Витез је не само један од најбољих модерних дечијих песника, већ и појава

која, бар у одређеном контексту, значи и преокрет у приступу феномену
дечије поезије. Његових осам збирки ,,Препелица“, ,,Сто вукова и друге
пјесме за дјецу“, ,,Кад би дрвеће ходало“, ,,Једног јутра у гају“, ,,Иза брда
глава“, ,,Хватајте лопова“, ,,Гдје приче расту“ и ,,Игра се наставља“, чине
уједначен и зрео песнички опус високог нивоа. Поетско надахнуће је црпео
из више извора. ,,Највећи утицај на моје писање стихова за дјецу има у
првоме реду моје дјетињство, природа и доживљене слике мога завичаја, а
онда мој град са дјецом у разреду, моја кћеркица Олга, народне приче, пјесме
и загонетке, те путеви и успеси значајних песника који су писали за дјецу.“
Витез је превасходно песник природе, он природу не доживљава са дистанце,
као дескриптивац и опсерватор, већ нуди вишечулан и вишедимензионалан
доживљај и оригиналан приступ тематици. Као потврда те поставке је
песма ,,Какве је боје поток“. У њој се не даје директна слика потока, него се
његова ,,неухватљива боја“ индиректно ,,хвата“ кроз симпатичне тврдње
животиња које га виде из различитих перспектива на различитим местима и
различитим рефлексом околине. Са пуно духа В. нуди властити визуелни
доживљај пејзажа, уносећи истовремено у њега латентну динамику и једну
фину поезију природе. Аудитивне сензације доминирају многим песмама
изванредно се стилски уобличавају у асонанце, алитерације и ономатопеје.
Бројне његове песме и јесу низ ономатопеја (,,Једног јутра у гају“, ,,Птичија
пјеванка“, ,,Кукавица кукуће“…) У песми ,,Птичија пјеванка“ има их 30-ак, а
све означавају птичији пој, полифонија птичијег цвркутања, нијансирају се
товнови, нуди се богат акустички доживљај. Дубок траг у Витезовом
песничком стварању оставио је славонски фолклор. Добар део своје поезије
испевао је у осмерцу и римованом дистиху. Успаванке, загонетке, стиховане
анегдоте, па чак и чисте нонсенсне песме имају подстицај у народној
традицији. Витез је створио читав низ веома успелих нонсенсних песама
(,,Како живи Антунтун“, ,,Крава чита новине“, ,,Непослушне ствари“,
,,Репата прича“, ,,Кобајаги пјесма“). Игнорисање реда озбиљности
такозваних великих ствари, игра са свим и свачим, окретање ствари
наглавачке – сви познати атрибути нонсенсне поезије у Витезовом
песништву добијају специфичан вид и шарм. Његова поезија може
послужити и као пример како се одређене васпитне импликације могу срећно
уклапати у песму, без штете по њену уметничку вредност. (,,Кад би дрвеће
ходало“ – ова песма би могла да послужи као врста модела песме у којој
срећно коегзистирају естетска и педагошка компонента: ,,Кад би дрвеће
ходало, / ја бих писао наранџи са југа, / нека дође код мог болесног друга“;
хуманистичка интенција је дата са много стила и укуса). Ненаметљивост
хуманистичке идеје. Показао је како традиционално тематско-мотивска
изворишта могу да буду плодоносна и да дају импулс за
неконвенционално ,,Певање и мишљење“ и како у творевинама народног
генија увек има довољно виталности за нов стваралачки изазов, часопис
,,Радост“ – 1951. Преводио дечију поезију са руског. Полази од народног
стила славенске песме из кола.

Гвидо Тартаља (скрипта)

15. Српска књижевност педесетих година 20. века и појава Душана Радовића

(скрипта + 17. питање)

16. Основне одлике поезије Душана Радовића

Писац који се у књижевности остваривао као песник, приповедач, уредник и

покретач дечијих листова (,,Поветарац“ – најзначајнији). Телевизијске
серије ,,На слово, на слово“, ,,Вукова азбука“. Тротомна књига ,,Београде,
добро јутро“ (текстови из његових радио емисија). Бавио се свим могућим
проблемима, признавао да је занатлија и то је истицао, писао по наруџбини.
Његова сликовница ,,Поштована децо“ у њој је објавио неке од најбољих
песама, нпр. ,,Страшан лав“. Ова песма је имала две верзије. Први назив је
био ,,Лав из цртанке“, али када ју је објавио у сликовници, променио је име
у ,,Страшан лав“. Песма ,,Да ли ми верујете“ такође је имала две верзије. Он
се овде подсмехнуо тој просветитељској тенденцији, пева о дечаку који се
превише купао. Критичари су му замерали рационализам, да не пише
спонтано. Радовић је говорио да се према детету не треба спуштати, већ
уздизати. Он афирмише принцип маште. Правио је ,,Антологију српске
поезије за децу“, хтео је да направи канонски избор, песме су разврставане у
целине. Све време има пред очима Поповићеву антологију. Радовић у
својој ,,Антологији“ има свог омиљеног песника, који оличава модерни дух –
Љубивоје Ршумовић. У огледу текста ,,Дете и игра“, рекао је да је дете човек
у оделу детета. После Другог светског рата страдало је неколико милиона
деце, по његовом мишљењу, и то је показало да савремена цивилизација и
деци приступа апсолутно сурово. Данас се целокупно образовање усмерава
ка лошој деци, педагогија се оријентисала на ону децу која су лоша и слаба, а
добра деца су препуштена сама себи. Међу првима је давао предност
естетичким мерилима. Сматрао је да се новине у књижевности најпре
појављују у поезији. Са једне стране је експериментатор (уводи новине), а са
друге стране је конзервативац. Он је мислио да херметичност у уметности
ничему не води, да треба да се објави рат нејасности у поезији. Да лепота
неких песама није само у њиховом садржају, већ и у вештини којом су
писане. Сматрао је да ко има нешто заиста да каже, он то може рећи и у
краткој песми, са мало стихова. Мислио је да добра песма за децу лако може
да се пева. Лоши песници се показују тако што немају ритмички слух.
Поезију за децу не могу да пишу људи који немају духа. Прави разлику
између поезију за децу и дечије лектире. У ,,Антологију“ је уносио оне песме
које су писане за децу, а не само оне које деца могу разумети. Модерно је
непрецизан израз за нешто што је требало да буде трајно, а заправо је изван
моде. Каже да је модерна књижевност изванредно обогатила језик, учинила
да дете промени однос према језику. Волео је да се изражава парадоксално, у
афоризмима (,,Туците своју децу чим приметите да личе на вас“). Сматрао је
да је школски систем репересиван. Каже да је књигу песама ,,Зоолошки врт“
написао као водич за београдски зоолошки врт (да увек пише по поруџбини,
да је он занатлија, мајстор). Писац за децу мора да буде маштовит, да уме да
се служи хумором. Важне забране за песнике за децу су да буду сладуњави и
да лажу.

Однос према усменој књижевности и Ј. Ј. Змају:

Узимао је Змајеве мотиве, али их је другачије користио. Неке је пародирао

(,,Ала је дивота кад се ко окупа“) – у овој песми пародира Змајеву песму
,,Купање“. Структура Радовићевих песама – дијалогичност. Он воли да се
обраћа детету. Његове најбоље песме су дијалошке. Често узима бајковиту
основу (,,Страшан лав“, ,,Плави зец“), и некад је ставља или у први стих или
у наслов ,,Био једном један лав“. Док у ,,Плавом зецу“ је трансформисана
представа о животињи. Из усмене књижевности узима поступке, као што су
ређалице. Воли да песму започиње императивним конструкцијама
(,,Замислите, децо“, ,,Летите, летите“) или питање (,,Шта је листу, зашто је
пао“). Није хтео да елиминише дидактичност, на пример ,,О слову В“ – песма
из Вукове азбуке. У неким песмама је хтео да укаже на промену система
вредности. Има песама у којима указује на школу и систем образовања.
Необичан хумористички садржај, нарочито у својим вестерн потерницама.
Користио је персонификацију.

Радовићево прозно стварање садржи дух оригиналности, иновативности и

експеримента који обележава и Радовићеву поезију. Његове приче одликује
сажетост и динамичност, а затим и занимљив поступак, необична
конструкција и тематско-мотивска оригиналност. Језик је ближи језику
поезије него прозе: игре речима, парадокс, онеобличавање, стиховни ритам
чине да фабуларни слој прозног исказа постаје скрајнут, а језик долази у први
план. Прича ,,Мачка и миш“ догађа се доминантно у језику – као сучељавање
два ,,дискурса“ – агресивни језик миша и стилизовани, ,,префињени“ говор
мачке, при чему, у складу са моралом стваралаштва за децу, миш излази као
победник. На истом, вербалном нивоу разрешава се и ,,Прича о
Савалоралиновачком“. Фаворизовање језика насупрот фабуле очекује се и у
именима јунака који својом необичношћу сложно фиксирају читаочеву
пажњу (Савалоралиновачки, Крокодокодил). Као што у неким причама језик
постаје главни актер, тако у појединим причама само приповедање постаје
њена тема. На ту, металитерарну фиксацију наративног субјекта указује и
значајно присуство прича у којима се та реч појављује у наслову (,,Прича о
Савалоралиновачком“, ,,Прича о једној непослушној нози“, ,,Прича о малом
прсту“, ,,Прича за Гордану“. Карактеристичан пример је ,,Прича за Гордану“
чија се ,,фабула“ исцрпљује у безуспешним покушајима наратора да напише
причу без почетка. Исти ефекат се постиже и остављањем приче без
завршетка или без поенте, одсуством мотивације поступака, неповезаношћу
догађаја, алогизацијом традиционалних мотива приповедне књижевности
(приче ,,Како је кит постао домаћа животиња“, ,,Крокодил“, ,,Штипаљке“,
итд.).

Песму за децу Радовић заснива на три поетичка поступка – а) да буде кратка,

б) да ,,измишља немогуће ствари“, в) да је смешна. Његова песма ,,Плави
зец“, на пример, нешто је дужа од стандардне мере песничког исказа за децу,
али је са становишта језичке економије – крајње рационална. Ова песма
изванредно илуструје и природу Радовићеве фантастике, али и природу
његовог хумора. Зец добија атипична људска својства. Проблематизацијом
бајковног поступка, фокусирањем изузетности фантастичног плавог зеца
песник као да бајку – у рецепцијској равни – обрће ,,на главу“, сугеришући
читаоцу да је измишљање немогућих ствари суштинско значење књижевне
фантастике, а не њихова евентуална ,,порука“. Идентична структурално-
семантичка матрица облежава целокупно Радовићево дело, а нарочито
његове најуспелије, ,,култне“ песме за децу: ,,Страшан лав“, ,,Да ли ми
верујете“, ,,Мрак“, ,,Замислите“, ,,Како треба“, ,,Деца воле“, ,,Поука“,
,,Варијације“, ,,Тарам“, ,,Рат“, ,,Јесења песма“, ,,Стиже пролеће, биће
гужве“, ,,Здравица“, ,,Најбоља мама на свету“. Модернитету Радовићеве
поезије доприноси и уношење визуелних елемената у песнички израз, то је
нарочито дошло у циклусу песама ,,На слово, на слово“, овде се
визуализација песничког говора заснива на двострукој природи графеме
(словног знака), која симболизује одређени глас, али има и свој визуални
садржај. У свим песмама графички знак се и директно материјализује, па се у
речима пост, кост, мост слово О изједначава са ђевреком, а ту игру прати
коментар: ,,Дошло је неко дивно време да се и слова могу јести“. У песмама
чија је основна поставка елегична или фантастична, хумор остаје као
неизбежно својство ауторевог поетског става ,,Тужна песма“, ,,Плави зец“ и
др. У кратку историју из ,,Тужне песме“ о старој и усамљеној госпођи Клари
и њених мачака, већ од почетка је унесен благо хуморни тон, који у читаоцу
изазива неко помешано осећање ,,шалозбиљност“. ,,Змај нашег времена“. У
стваралачком опусу Д. Радовића дело ,,Поштована децо“ (1954) има посебан
статус као његова прва књига, али и књига са којом почиње модерна српска
књижевност за децу. Већ својим насловом – обраћањем, она је снажно
истакла дете као истински субјект дечије литературе који заслужује
свакодневно уважавање. Радовић је целокупним својим стваралаштвом
потврђивао становиште да се аутентични стваралац не ,,спушта“ до детета,
како је то стајало у традиционалним поетикама, већ се, напротив, мора
уздизати до дечијег бића. Песме из књига извео у живот и населио у
савремене медије, спајао је уметност и прагматичне васпитачко-образовне
задатке, уређивао наш најбољи послератни часопис за децу ,,Поветарац“.
Писао је дечије песме (,,Смешне речи“, ,,Где је земља Дембелија“), приче
(,,Причам ти причу“), песме-словарице (,,Вукова азбука“). Песме-разговорке
(,,Седи да разговарамо“), песме-бајке (,,Разбојник Кађа и принцеза Нађа“),
песме за доколицу (,,Доколица“), радио-драме (,,Капетан Џон Пиплфокс“),
телевизијске серије (,,На слово, на слово“). Душан Радовић је својим
стваралаштвом за децу извршио темељан преокрет у овој књижевној области
уневши у њу не само нов израз, него и ново поимање детета и детињства
(савремена поезија за децу, не обраћа се дечијим емоцијама већ разуму).
Строго и са иронијом се односи према испразном, површном игрању
многобројних неталената. Најзначајније структурално-семантичке одлике
Душана Радовића (Славица Јовановић) поштовање детета, жива реч и
дијалогичност, педагогија слободе, игра као пут до мудрости, ведрина и
хумор, полифоничност, жанровска флексибилност, драматичност и
сценичност. Нове модерне теме, модеран приступ традиционалним темама и
мотивима, новине у начину изградње и обликовања структуре.

Нова поетичност, нови стих. Помак из фантастичке приче који блиске ствари
пребацује у иреални свет дајући му важност која у први мах зачуђује, а после
се чини сасвим нормална. Крши законе старог стиха и риме, нонсенсне игре
речима ,,Тарам“, понављања ,,Плави зец“. Ствари у његовој поезији зачуђују
кад се покрену и чине оно што иначе чине, само што обично кажемо да те не
чине, већ да се са њима нешто збива, или да су у одређеном стању: ,,Павка“ –
виљушка је била радознала, па се нагла и пала са стола. ,,Мрак“ – чудни
звукови из мрака, а не шуштање тишине у ушима, повезано са шиштањем
миша или шумске кише. Радовић допушта стварима које окружују дете да
буду вршиоци радње. Развијена реченичка комбинаторика ,,Замислите“ –
сатира на приче и причање уопште. ,,Лав“ – класична песма.

17. Поезија Стевана Раичковића

Друга половина 20-ог века, ушао у књижевност после Другог светског рата.
1951. прва збирка песама ,,Детињства“, 1955. године ,,Песма тишине“,
1955. ,,Балада о предвечерју“. ,,Касно лето“, ,,Камена успаванка“, ,,Записи о
црном Владимиру“... Преводилац са руског и италијанског, препевао све
Шекспирове сонете. Есеји – разговори о поезији. Поетичка књига – лирска
животна биографија - ,,Хомопоетикус“. Две струје у грађанском рату – 1945.
Левичарска идеологија је победник. Постоји негативни однос према
књижевној традицији. Писци крајем 40-их и почетком 50-их година су
присиљени, вештачки створени вакуум, склоњена књижевност између два
светска рата, јер су писци политички емигранти (Растко Петровић,
Црњански). 50-их година борба између традиционалиста и модерниста.
Подршку је давала комунистичка партија, али они то нису знали. Зоран
Мишић – антитрадиционалистички критичар, да афирмише модерни
књижевни дух (Попа и Миодраг Павловић). Био је противник стваралаштва у
вези са традицијом. Да потисне лирику меког и нежног штимунга – песници
да обнове линију у српској поезији (С. Раичковић – али га Мишић није
доводио у питање, јер је био аутентични песник). Раичковић
неоромантичарски песник, обнавља субјективизирану лирику, која се држи
класичних песничких облика. Писао поезију везану у стиху. Сонети -
,,Камена успаванка“, артиста, пажњу посвећивао уметничком облику,
попуњавао новим темама. Неоромантичар – далек од авангардних
тенденција, али то није баш тачно. Желео је допринети афирмацији поезије.
50их г.у срп.књ. тежња да се из имиграције врати Црњански. И Раичковић се
укључио у ту акцију („Илирка Итаке“-полемика да се та књига објави. „Итака
и коментари“ нова књига. Раичковић жели да у српској књижевности
препозна вредности и укаже на везу са њима.Близак му је био и Милан
Дединац-формално се сврстава у надреалисте. Раичковић је наклоњен Дису,
Дединцу и Црњанском-Раичковић као песник који симболизује
„стражиловску“ линију у спр.књ. Снажни субјективни израз, меланхоличан.
Раичковић је умро 2007.г. Најзначајнији период 60. И 70. Године двадесетог
века-три књиге: „Камена успаванка“ (1963), „Пролази реком Млађа“ (1967),
„Записи о црном Владимиру“ (1971). Равноправно писао и песме у везаном
стиху. Лирски песник-природа омиљена тема (као романтичар)-дрвеће,
лишће, трава, небо, птице-мотиви. Први наш песник који је показао
интересовање и за урбану тематику- опевао градски живот који види као
наличје живота у природи. Мотиви самоће, отуђеност, празнина у људском
животу. 50их година утицај има француско-филозофски егзистецијализам
(Сартер, Ками-филозофи и писци-утицај на све књижевности тога доба, па и
на српску). Поезија од 50их г. Раичковић-егзистенцијализам-однос уметности
и животу, имали уметност важно место у људском животу. „Фасцикла“
(1999/2000)-неизвесно тј. суштински страх пред тајном постојања. Циклуси-
жеља песника да превазиђе ограниченост малих форми. И Стеван Раичковић
је то волео. „Камена успаванка“,“Стихови“,“Разговор са иловачом“ (глина од
његобе скулптуре, 1971.г. песма „Записи о црном Владимиру“. Најпознатији
циклу. Две класичне теме: осећање пролазности (веза са романтизмом),
велики број песама са темом смрти (смрт песника пријатеља-Бранко
Миљковић и песме за супругу Бојану). Песме у којима се расправља о
поетичким птањима-о песми, односу песника и песме. „Стихови“-дијалог са
поезијом, „Кућа“-сонет-полази од пејзажа, градска свакодневица, руши се
кућа за већу зграду. Одност према тој кући-спољашњи пејзаж се повезује са
унутарњим светом лир.субј. Сјединио се са том кућом, рушење је губитак за
њега. Простор старе куће и липе-сакрални, свети простор храма, упућивао
молитву богу. Дисконтинуиран сакрални обред-не може све бити свето.
Завршни део-све ће то нестати (кућа, липа...). Држаће он то, онај који је то
видео, уметност постаје сведочанство облика живота којих више нема.
„Записи о црном Владимиру“-да се сугеришу границе између поезије и прозе.
На почетку и крају два прозна текста. „Уместо фусноте“ и „без епилога“. Да
би увео лир.јунака-35 година, Ром, Владимир Пурић- у уводном тексту-жеља
да напише песму о боловању, песнику који је са њим у болници
(С.Раичковић). Песник га пита шта ће му та песма: ако остане жив да има
успомену када је боловао, а ако не остане жив да песма остане песма (однос
између уметности и живота и о функцији уметности). Прагматичка функција
уметности. Увод- да се наговести просторно-временски оквир. У уводу
песник пита Владимира Пурића каква би песма требало да буде (као оно кад
је боловао Б.Радичевић)-припрост човек али чуо за песму „Кад млидија
умрети“. Поему чини десет песама-симбол целине (број 3,7,10)- дистиси и
катрени. Метар у песмама варира-8ерци, 11ерци, 12ерци- хетерометрија.
8ерац-усмена лирика и романтичари (радичевић), 11ерац и 12ерац-поезија
српске модерне. У песмама се смењују миметички песнички описи
(биогравија В.Пурића и опис болничког амбијента- сваки час излазили на
ходник да пуше и увек причали). Песме које нису миметичке, већ врсте
лирске фантастике-замишља тренутке после могуће смрти В. Пурића-како ће
вест о његовој смрти бити дочекане. Повратак В.Пурића у Сопот-
С.Раичковић види као повратак утваре-одређене песме; одређене таме; као
вампир. Раичковићево настојање да прикаже однос између поезије и живота-
да дочара оно што је стварно било, а и оно што је могло бити (утварни живот
В.Пурића) али и врста слике онога што се може, а и не мора догодити.
Епилог- Раичковић каже да је у болницу дошао у време стваралачке кризе,
није мога да пише, али га је сусрет са В.Пурићем стваралачки пробудио-
романтичарски однос поезије и живота. Трагични живот. „Записи о црном
В.“-да поезију претвори у сведочанство онога што је ишчезло и нестало, али
и високи артизам- песничко сведочење о несрећи. 70их г.20.в. деловао као
песник за децу. „Велико двориште“-књига приповетка. Мале бајке-бајке.
„Гурије“(1962.г.), поема. Као писац за децу није правио разлику између
песама за децу и одрасле (Данојлић-„Наивна песма“- да поезија за децу не
подразумева смањивање уметничког напора-песма која пристаје на
наивност). Поема „Гурије“-на почетку је један прозни запис, текст да уведе
свог књ.јунака и да каже нешто о томе како настаје књ.јунак. На обали
Дунава срео неког старог Аласа, није хтео у поезију да му унесе право име и
трагао је за његовим књ.именом. Балканска улица-назив једне занатске
радње. Разклика између стварности(ствари имају један облик) и уметности
(ствари имају други облик). Поема се повезује са другим типовима
Раичковићевог стваралаштва-љубав према природи и живот у природи.
Уводи тему самоће и усамљености људског бића. То се може превазићи тако
што ће човек успоставити везу са природом (Дунав). О вредностима људског
живота-пријатељаство. Испевао химну пријатељству. Епско-лирски текст-
фабула, јунаци. Овде три јунака-Гурије, шумар и његова жена. Њима је
природа пријатељ. Гурије живи на обали Дунава, далеко од света. Не говори
се о његовој породици, човек страси, усамљеник. Предан до краја рибарксом
задатку. Интересовање за риболов. Много описа, да надоместе недостатак
догађаја. Описи годишњих доба (зиме и пролећа). Описи рађања сунца и
припремања хране. Храна је увек везана за природу (река и шума). Човекова
веза са исконским и суштинским. Похвала пријатељству и свему што човек
добија од природе. Патнтеистички доживљаји света: два основана догађаја-
тренуци када шумар и жена долазе Гурију и Гурије долази код њих.
Апологија братства међу људима. Једноставно казивање. Уводна песма-где
живи Гурије. Опис амбијента-једноставност и лакоћа, и оно што је исконско.
Амбијент је део природе. Ко је власник те колибе. Реч „колеба“-Војводина-
социјално типична реч.

„Дружина под сунцем“ (1960)- књига за децу. Да буде песник који настоји да
говори о свим темама за поезију и за остале. Песма „Нова ера“. Да укаже на
јединство свих облика живота, равноправност. Човек успоставља насилнички
однос према свим врстама живота. Химна градитељству, песма „Мост“-слави
се занос градитељства. Воли да се игра језиком. Поезија заснована на
специфичној употреби језика. „Шарен лаж“- наслов необичан, имитира се
начин певања имена као код америчких индијанаца (Бик који седи). Познат
као песник са песмама неједнакости међу људима-„Поливачи улица“-о
људима са друштвеног дна и о њиховом погледу на живот. Настојање да се
гради посебна тачка гледишта-поглед одозго. Присност са стварима. Да
укаже на однос међу људима.

„Ловац у житу“-Селинџер, лицемерје међу људима (живи са гробова

покојника одлазе када пада киша). Раичковић показује како се живот мења
(„Кад почне киша да пева“), разноликост живота, најмања промена мења
садржај живота, само рибе уживају у томе. Раичковић слави обиље живота-
призори са пијаце. Једноставнији израз у песмама за децу, али не сматра
малог читаоца за недораслог.
18. ПОЕЗИЈА МИРОСЛАВА АНТИЋА И ДРАГАНА ЛУКИЋА

Мирослав Антић

У дечију књ. уноси сасвим нову тематику, особену поетику и стваралачки

рукопис. Написао је десетак књига за децу, међу којима су најпознатије:
„Плави чуперак“, „Шашава књига“, „Оловка не пише срцем“, „гарави сокак“,
„Прва љубав“, „Свашта умем“. У спр. књ. Остаје трајно записан књигом
„Плави чуперак“, која је постала буквар одрастања многих генерација.
„Плави чуперак“ је култна књига М.Антића али и једно од култних дела
књ.за млади узраст, па и за одрасле. Антићу припада заслуга што је први у
нашем јез.простору ову тему увео у стварање за децу где је до тада сасвим
прећуткивана или давана у безазленим назнакама и далеким алузијама.
„Плави чуперак“ је постао опште прихваћења, свима препознатљива
метафора адолесценцких љубавних јада. Антић је на песнички аутентичан
начин уобличио драму првог суочавања са љубавном емоцијом. За његов
поступак карактеристично је да се то осећање нигде не именује директно, већ
се посредује као унутрашњи, емоционални „земљотрес“ чији су „површински
знаци“-немир, збуњеност, напетост, деконцентрација, осећање „лебдења“.
Оно што ову поему чини изузетним ум.текстом свакако је садржано у
специфичном, оригиналном песничком јез., стилу, језику и стиху којим је
изражена сложеност мотива љубав је у песми доживљена као откровљње. У
најдубљем значењу те речи заправо, песма представља својеврсно суочавање
субј.са немоћи да се речима изрази унутрашњи говор бића; песник је то
изванредно осетио и поему јез.концентрисао на једном говору који не казује
него указује. Та врста јез.драматике снажно се наговештава већ самим
почетком песме када се једном алогичношћу- да постоји један „чуперак
плави“, али не као што је „нормално“ на глави, већ „у глави“. Следе затим
изванредне стиховне деонице у којима песник на духовит и истовремено
психолошки продубљен начин маркира потпуни распад устаљених релација у
јунаковом дотадашњем свету. Међу тим пасажима, песнички, психолошки и
семантички су најзнаковитији они који где песнички сујб.помеша разноврсне
нивое стварности-ромбоиде и биљке, пирамиде и зоологију, дакле, разне
облике школског градива, показујући симболички како у ситуација
емоцијалног „усијавање“ знање и целокупно рационално устројство постају
беспомоћни. Тај продубљени, а истовремено маштовит приступ сложеним
питањима младе личносит, Антић је успешно демонстрирао од почетка до
краја дела-која почиње драматично и повишеном температуром, а завршава
се сетом и спуштањем завесе на детињство.

У „Гаравом сокаку“ Антић уводи читаоца у сасвим други простор- у чудесни

сокак где такође начело жеље, маште и снова потискује начело
реалистичности. Ову поему Антић је посветио свом пријатељу из детињства-
младом Рому кога су Немци стрењали у Другом светском рату, а заправо,
изражава својеврсну апотеозу свим „гаравим сокацима“ и свима онима који
нису изгубили осећање за снове и маштарење. Слика неспутаног начина
живота и специфична ромска митологија створили су песнику један
бајковити простор где се његова јез.имагинација разиграла до крајњих
граница. Антић је показао како свет детињства сија још пунијим
унутрашњим стајем када је материјално прикраћен (саговорнику, који му
одговара одречно на питања: да ли верује да ће сутра падати динари са неба,
да ли у радију живе мали људи-јунак из свог света одговара претњом „марш
одавде из нашег сокака/ кад не умеш да сањаш/ да те покрљам на пола/ као
лебац/ ето.“). У песме из збирке „Гарави сокак“ Антић је унео јез.улице и
ромски жаргон, као и специфично ромско предање и необичну имагинацију и
тако осетно проширио поетски и метафорички регистар овог песништва за
децу.

Драган Лукић (скрипта)

После Другог светског рата. Прва песма у часопису „Пионирске новине“,

уредник Душан Радовић. Први уводи тему града. Градско дете и живот у
града. „Мој отац“-реплика Вучове песме „Мој отац трамвај вози“ (традиција
+модерно; савремена техничка цивилизација). Сликовница „Звери као
фудбалери“ 1952.г. Збирке: „Мој тролејбус“,“Овде станују песме“, „Како
расте ногавица“. Традиционалне теме: песме о животињама, годишња доба,
месеци, опадање лишћа, породичне песме. „Шта је отац“- идеолошке
крилатице, друштвене институције. Тематцки круг везан за школу
(„Шапутање“-наговештај љубавне тематике). Родољубива тематика- „Велики
почетак“. Уношење хумора у песму „Ловац Јоца“. Родољубиве теме-
„Географија“ (различити крајеви Југославије као делови једног организма).
Слика града – „Фифи“ (савремени свет и цивилизација, слика града), обичај
карактеристичан за град. Разговор старе даме са псом –тема усамљености.
Отућеност. Паралела између пса и детета. Куповина хлеба-обележје градског
живота. „Тролејбус“-антропоморфизовање (касније и М.Данојлић). Шира
слика живота у градовима. Круг песама у вези са вестернима. „Мали гроф у
трамвају“-јачање индивидуализма науштрб заједнице. Песме о
телефонирању, о лифтовима, слилка деце у грду. Фантастика- песма о
Месецу (ко први треба да иде на Месец). Појављују се и примесе научне
фантастике. Песник града, за раслику од Д.Максимовић и Г. Витеза.

19. НАИВНЕ ПЕСМЕ МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА

Важан проучавалац и писац. „Наивна песма“-најбољи увид у еволуцију

срп.поезије за децу је ова књига. Писао и поезију и прозу, путописе, есеје.
1624 епиграфа у његовој књизи (обновио је епиграф као стари облик).
Значајан преводлац из многих области, највише преводиио песнике-Вилијама
Батлера Јејтса али Данојлић највише заслуга има за афирмацију Јосифа
Бротског. Широко поље деловања. Он је наглашавао везу између онога што
пише и свог личног искуства, постоји тон исповедног. Рекао је да је поезија
или исповедање или празна игра-да поезију повеже са животом. За човека је
важно да себи могућава саморазвој.

„Муке с речима“ (књиге о односу књ.и јез.). Дао је допринос у сфери

лир.прозе-прелаз из реализма у модерну (посл.деценија 19.в.и прва деценија
20.в.-Петар Кочић и Бора Станковић-роман, приповетка,али и драма)-
лир.осећање. Милован Данојлић-лир.проза-„Змијин свлак“-техника
евокације, лир.атмосфера. Приповеда је одрастао човек али се сећа
појединоси из детињства- перспектива детета и одраслог човека.

Проза-његова прозна дела су разнолика „Како је Добрислав протирчао кроз

Југославију“ (о Добриславу С. Раденовићу који је на мотору путовао
западном Србијом и посвећивао пажњу учитељицама којима је писао наивну
поезију). Данојлић жели да покаже како на народ утиче један Иво Андрић, а
како га узбурка неко као Раденковић. Често смешта радњу у Шумадију јер је
рођен у Ивановцима код Љига. Тако он жели да покаже како њега увек
привлачи оно што има аутобиографски карактер. Књига „Година пролази
кроз авлију“ је његово ремек-дело, жанровски се најближе може одредити
као нека врста лирске хронике. Као да је желео да прикаже ритам живота
(празници, живот природе). Приказан је једногодишњи циклус живота и у
природи и у друштвеној заједници. Да се обнови нешто од оне слике света и
живота. Да сваки предмет има душу. Митолошко време и реално време.

Воли да у својој прози користи полемичко становиште. Његов полемички дух

изражен је у „Драги мој Петровићу“, „Ослободиоци и издајници“,
„Пустоловина и исповест у два гласа“, „Зечији трагови“- алегоријска књига,
похвала зечевима али и прича о људима, несавршенство људске природе, а
нарочино власти. Какву год прозу да пише сматра се да она може спадати у
домен лирксе прозе. „Балада о сиромаштву“-прозна књига.

1957.г.је објавио књигу песама „Урођенички псалми“ која показује снажан

утицај Б.Миљковића 50их година. Прешао на много јаснију поезију која
осцилира између класичне лир.тематике и поезије о социјалној политичкој
тематици. Поема „Мишија рупа“- модерни човек живи као миш у рупи.
Метанаративни наслов „ Прича о приповедачу“- однос између
аутобиографског и фикције. Ушао са 21-ом годином у књ.за децу са књигом
„Како спавај трамваји“ – 1959. Књ. За децу код нас је у специфичком
положају- рђав облик фамилијарности. „Наивна песма“-анализирао
срп.поезију за децу да покаже како се развијала. Мора се проучавати
другачије тј.много озбиљније. Ослањао се на фр.проучаваоце књ.за децу-
Изабел Јан. „Наива песма“-у питању је сензибилитет специфичан за децу,
наивност, али да се то сачува и код одраслих. 1999.г. „Како спавају трамваји
и друге песме“ -сабрао све што је писао за децу. Трагање за врхунском
једноставношћу. Књига која је писана у кључу песама за децу и осетљиве.
Песме разврстао у 8 целина. Он настоји да увек пева химну о животу. Увек
стаје на страну онога што је мало и слабо. „Шта су између осталог радили
стари Словени“- бавили се ловом, риболовом али и ситном крађом (не треба
у потпуности веровати историји), да се укаже на потребу за
демитологизацијом историје.

Већ после прве књиге напушта неосимболистички приступ певања. Писао је

песме у којима се игра језиком и које подсећају на брзалице на пример.
Сматра се да у наштој савременој књижевности не постоји псиац који је
испевао такву химну живота. Неговао је критички однос према неким
књ.појавама. Честа је демистификација прошлости као у песми „Карађорђе
први пут међу Србима“. Узимао је Карађорђа као чест мотив. Критички
однос према својој историји. Савременост и прошлост се постављају у
контрастни однос. Песма са културно историјском тематиком – „Карађорђе и
Бетовен“- различите судбине два народа и њихових истакнутих људи.
„Жагубица“- пустош живота у малом месту. „Страх од промаје“-
вишезначност неких речи и тема, страх од промена и другачијег поретка у
свету. „Ромео и Јулија у браку“-два књ.симбола, све ствари имају и своју
тамну страну. „Јабука изгубљена на Каленића пијаци“-завршила тамо где не
би требало да заврши.

За неке песме је тешко рећи да су за децу. Нпр.“Пред зору“-метафизичка

тематика. Често успоставља однос између природе и човека.

(скрипта + критика Наивна песма)

20. ПОЕЗИЈА ЉУБИВОЈА РШУМОВИЋА

(скипта)

21. ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА И БРАНИСЛАВА

ПЕТРОВИЋА

Александар Ристовић

Појавио се крајем 50их г.у срп.књ. Двадесетак збирки поезије. Збирка „Лак
као перо“ -1988.г. Постхумно објављена 1995.г. збирка „Неки дечак“-као да
се надовезује на прву збирку. Називали су их романом у стиховима.
Постојање наративног низа, повезује их одабир лирксог времена. Све песме
се тичу једног јунака.Дечија прерспектива, пева о дечаковом детињству у
периоду пре Другог светског рата и кроз ратно збивање. Дечак на сабласне
догађаје гледа у складу са својим искуствима. Инфатилна перспектива.
Визура детета. Неселективно запажање, запажање и оног што је мање важно
за публику (буба и стрељање људи исто привлаче пажњу). Ристовић као да
примењује Радовићеве закључке („Деца не знају за будућност, а старци је
намају“). Читава збирка је испевана у слободном стиху. Израз се приближава
прозном. Стално присуство мотива смрти. Везивање за реалност, детаље.
Натуралистички детаљи (телсно, физиолошки процеси). Збирка почиње
предратиним временом, имеђу села и града. Веристичко приказивање,
истинито.

„О клању свиње“

„Адријана“

Тема буђења сексуалности је често основа за хумор. „Лето“- купање у реци,

саставни део детињства, различите дечије игре, посматрање јунака.
Специфични лир.субј.,

Специфична тачка гледишта.

Удварање-лир.субј.је на поду и гледа ноге одраслих како се додирују и

гуркају.

„Рат“-буђење сексуалности, депатетизација узвишене теме, као што је рат и

страдање.

Отклон од владајуће идеологије после Другог светског рата.

„Грчка“ –тема пролазности; Први светски рат, повлачење.

„Свети Никола“-однос према историји.

Тајне живота („Срце“); жеља за одрастањем (песма о бради, брковима,

пушењу).

„Ђаво“-однос према традицији и легенди.

Тема рата као најава („Хитлер“-слутња рата, „Доћи ће теби Хитлер“...).

Породица, у песмама се појављују сви чланови, па и шира породица (ујак,

стриц...).

Избеглице из Пољске, рат се сели у наше крајеве, окупационе јединице-

хронолошки низ.
Одрасли-избезумљени, лир.субј.је задовољан када има нешто да жваће.

„Бањица“-одрасли се чуно понашају, почињу да плачу. Лир.јунак не схвата

зашто, прави депатетизацију, али и сабласну атмосферу.

„Немачки лекар“-дечак који пева добија дифтерију. Лекари не смеју да дођу,

спасава га бака која га води до немачког лекара.

„Црвене магле“-као књига Драгише Васића.

Последња песма је песма о смрти бабе и деде.

Модерна збирка по изразу, тематици и тачки гледишта.

Бранислав Петровић

Четири циклуса песама и један циклус приповедака. Почетком 60их година је

ушао у нашу књ. 6 песничких збирки. 1990.г.објавио збирку да видиш чуда за
млађу публику.

Први циклус- „Телефон“, „Радио“,“Телевизор“-предмети за свакодневну

употребу у савременом добу. Хумор је средство за остваривање књ.ефекта.
Катрени са укрштеном римом, кратак стих.

Други циклус-свака песма везана за „грађане“. О кући-дом и склониште

човеку, о цвећу-запитан о природи грађења света.

„Градитељи Дечана“- померање у традицију (ко су људи који су изградили

Дечане). Научно фантастичне теме.

Трећи циклус- теме промишљања о историји времену, простору, географски

простор, песничка судбина, река за који је везан, простор око Дунава. Тема
природе.

„Бајка о лову“- замишљање ситуације неког давног времена.

„Морава“- простор природе, река, оно што је завичајно у човеку, тражи

живот у другим просторима, носталгија. Питање завичаја карактеристично је
за поезију за одрасле. Везаност човека за простор који је везан за живот. Жал
за младошћу у човековом бићу (стих из народне песме).

„Дунав“- однос према завичају и прошлости уопште. Река је симбол

пролазности. Подсећање на традицију, веза са архетипским (име Дунава које
се појављује у нар.песми).

Четврти циклус- обриси љубавне тематике, обраћа се иначе млађим

адолесцентима (Ршумовић и Антић), а овде су само тракови тога. Парови
животиња (миш и мишица...).

Пети циклус- састављен од приповедака, повезује их тачка гледишта

наратора који приповеда. Предратно и ратно време. Одабир специфичке теме
гледишта- дечак који говори из своје перспективе. Прозни израз. Веризам,
истинито казивање. Као код Ристовића сличне теме. Тежња да се верно
прикаже сваки детаљ. Стално доза комичног (за разлику од Ристовића).
Гротескно карневалнско казивање. Јунаци су везани за породицу. Баба је
глави јунак и херој, официр из Првог светског рата, прека и строга, а деда је
„рајска душа“, одбијен из војске због уских груди. Страхода бабе као
појединачне лицности у породици. Удео фантастичног и гротескног, везаног
за карневалнске свечаности.

Пре него што је почео рат, неке приповетке се везују за ратно доба.

„Ујак Дојчило“- озбиљан оквир, историјско време, уводи ликове.

„Женидба“- слика баке, центра личност. Комични ефекат из тог страховитог

времена. Тема- буђење сексуалности-наратор се заљубљује у циганку.
Контраст између ликова бабе и деде. Лик бабе је све време дограђиван. Има
дрвену ногу, а у њој фиоку у којој држи разне потрепштине. Претпоследња
приповетка „Пчела“ сукоб немачке бојске са селом.

Фантастика и карневалско приказивање, меша се гротесктно и комично.