Daje predlog sta se skeptickim rasudjivanjem moze dokazati, I posmatra ga analogno sa svakodnevnim

znanje I recimo Ostinovim odgovoorom. Smatra da nam moze otkriti nesto veoma znacajno o ljudskom
znanju.
Analogijom sa lekarom on nama govori da je Dekart na umu imao neku znatno drugaciju sliku znanja
nego sto je to slucaj u svakodnevnom govoru – kad bi neko u Njujorku rekao da nema lekara, mi bismo
bili zaprepasceni (Kad bi skeptic rekao da nista ne mozemo znati, mi bismo bili zaprepasceni kako to).
Medjutim, ako bi nam on izneo svoju definiciju lekara – a to je da je to osoba koja ima med diploma I
svaku bolest leci u roku od dva minuta – mi bismo se slozili sa njim (Medjutim, cinjenica je da Dekart ima
na umu drugacije znanje od svakodnevnog I naucnog, I takvo znanje treba da ispuni uslove koje se ne
postavljaju pred svakodnevno znanje). Dekart ipak po Straudu ima razloge zasto menja znacenje reci
znanje.

Straid zeli da izbegne uslov za znanje da znamo da ne sanjamo, ali isto tako ne misli da to nije uslov za
znanje. Samo ga izbegava jer zeli nesto da zna, a zbog toga ne moze da zna.

Prepricava Ostina – Skeptikov trik je sto pita da li je stvaran, bez nekog jakog osnova za to. Zapravo, on
nema nacin utvrdjivanja, nema distinkciju nema nacine na koje misli kako bi sto mogao biti nestvaran.
Ipak, Straud smatra da se Ostin vara – cinjenica je da kada Dekart sedi kraj stola pokusava da specifikuje
zasto su njegovi razlozi neadekvatni I zasto je vrlo moguce da sada sanja. Rec je o sledecoj stvari: Kada
Dekart treba do otkloni sumnju, on mora da ima neke odredjene nacine na koje to cini. Taj nacin se po
Ostinu pravi na osnovu kritike – na osnovu onoga sto je sadrzano u kritici mi uzmemo I proverimo to sto
nam je neko iskritikovao. Ostin ipak ne daje te postupke I nacine uveravanja u realnost, ali ih pominje I
smatra ih dovoljnim sto postoje.

Daje primer gde je priredio koktel I gde ulazi u sobu I kaze da je video cesljugara. Pitanje gosta ‘’Jesi li
siguran da nisi sanjao?’’ se smatra apsurdim I smesnim. Medjutim, neprikladnost ovog pitanja u jednoj
ovakvoj situaciji, smatra Straud, ne proizilazi iz cinjenice da je znanje o kome misli Dekart beznacajno
(kako smatra Ostin). Straud ovim tekstom u susini zeli da razmotri da li se,zbog cinjenica svakodnevnog
sveta, Dekartovo znanje zaista odstupa od nekih nasih svakodnevnih cinjenica itd itd.

Ako je Ostin u pravu kako pokretanje razmatranja takvim mogucnost moze poremetiti nase znanje u
svakodnenvom zivotu, cinjenica je da se udaljava, I da ne moze da postavi takva pitanja o znanju I
zahteve za znanje.

Da bi to razmotrio, Straud postavlja sledece – Ako postoji zaista neki razlog za Dekartovu sumnju da
sanjamo, ne mozemo nesto znati o svetu koji nas okruzuje ukoliko ne znamo da ne sanjamo. Ovo se
smatra slabijim od Dekartovog uopstenog zahteva da ne mozemo NISTA znati o svetu koji nas okruzuje
ukoliko ne znamo da ne sanjamo. Dekartov zahtev uvek mora da bude ispunjen, a slabiji da mora biti
ispunjen samo u onim slucajevima gde postoji razlog – ako postoji – u ostalim mogucnostima to cak nije
ni relevantno. Po slabijem zahtevu, Dekartov zakljucak uopste ne prolazi – prosto nemamo razloga da
razmatramo mogucnost sna. Mi mozemo znati nesto o svetu iako ne znamo da li sanjamo ili ne. Po
jacem zahtevu, dekartovom, Ostinove tvrdnje ne prolaze. Treba napomenuti da Dekart razmatra
pojedinacni slucaj, ali ovo je I dalje jak zahtev jer preko pojedinacnog slucaja on ima na umu celu sliku
sveta.

Straud se bazira na tome da razmotri da li zaista nacin na koji razmisljamo svakodnevno, kako koristimo
znanje, kako odgovaramo na zahteve I izazove drugih osoba da li to zaista cini da Dekartova sumnja nije
relevantna, da on krivi pojam znanja. Ako se ispostavi da odgovara Ostinova def. znanja, ona I dalje mora
da pruzi nesto apsolutno I istinito o znanju. Dakle, ako u svakodnevnom zivotu USPESNO baratamo
znanjem nezavisno od filozofiranja, onda ok, Ostin je ok. Ali treba dakle razmotriti da li je to shvatanje
pravo shvatanje o znanju. U tom slucaju ce Ostinov uslov za znjanje predstavljati uslov za znanje samo
ako se njime implicira da u onim slucajevima u kojima nemamo posebnog razloga da mislimo da mozda
sanjamo, a ispunili smo sve ostale uslove za znanje, znamo odista nesto o svetu koji nas okruzuje, mada
ne znamo da sanjamo.

On priznaje Ostinove tvrdnje da je npr. Apsurdno na pitanje koje mu je postavio posetilac koktel zurke
‘’Da li si siguran da nisi sanjao da vidis cesljugara’’ odgovoriti sa da ne tj. uopste razmatrati tu opciju. On
zeli da utvrdi da li su oni uzrokovani ili propisani nasim svakodnevnim shvatanjem znanja. Straud dakle
zeli da shvati ZASTO se tako ponasamo u svakodnevnom zivotu, kakva je to vrsta neprikladnosti. Ostin
samo kaze da je to neprikladno, ali Straud zeli da shvati zasto je to neprikladno I da li to automatski znaci
da nije relevantno.

Primer sa Dzonom . Jas am rekao da znam ce doci, a nisam znao – jer nije dosao. Ipak, imao sam sasvim
prikladno, potkovano, razlozno opravdanje. Dzonov nedolazak ipak ne podrzava kritiku mog opravdanja
– ona je bila na mestu. Ipak, nuzan uslov za znanje u tom trenutku nije bio ispunjen cak iako niko nije
znao da taj nuzan uslov postoji JACK POT

Dakle, jednom kada se napomene neka alternative, ona postaje relevantna, po ovom primeru. Sve I da je
Dzon dosao na zurezu, ja nisam otklonio tu alternative kada sam tvrdio da znam da dolazi, tako da cak ni
tad nemam znanje, jer kao sto smo videli ZAISTA je moguce da ga je pogodio meteorit. Epa ne misli bzog
toga Straud da ja ne znam, vec prosto on razlog za to vidi u nejasnom nasem reagovanju na tudje
izazove. Mi bismo tada to smatrali neumesnim, ali to sto je neumesno ne implicira da nasa otklanjanje te
alt.ne predstavlja nuzan uslov. Izvori ove neumesnosti mogu biti u necemu drugom, a ne u neistinitosti
onoga sto se tvrdi.

Ovim dakle Straud ne zeli da stane na stranu skeptika ali smatra da mogu da stave prepreku izmedju
cinjenica I upotrebe govora. Dakle, samo zato sto je nesto neumesno ne znaci da ga ne treba prihvatiti
kao alternative I da nije relevantno za nase znanje. Prikladnost neke kritike cini da se prikladno tvrdi, ali
ne I da se istinito tvrdi.

U krajnjoj liniji, kada je rec o primerenim/neprimerenim direkcijama I alternativama, sam Dekart je

svestan da njegov poduhvat ne odgovara vrsti tvrdnji u svakodnevnoj upotrebi. Oni ce prosto
neprikladnost pripisati nizu drugih stvari koje nisu znanje.

Odnos svakodnevnog zivota sa svojim epistemoloski projektom Straud predstavlja na primer aviona I
identifikacije.
Recimo da im nisu govorili razliku izmedju F I G jer je prosto nebitno, slicni su u tom smislu u kome se
upotrebljavaju.

U ovom slucaju ako ovom ko prepoznaje avione kazemo e lice ne znas da je to F jer je to G, on ce
smatrati da pricamo gluposti. Straud ovde lepo pokazuje da skeptici I Ostin tj. svakodnevnica koriste dva
razlicita pojma znanja: Posmatrac ZNA U PRAKTICNE SVRHE ( Razlika izmedju f I g je nebitna, zbog toga
se u skoli ne pominje, tako sui h ucili, on je sve sto su ga naucili primenio I misija je uspesno obavljena);
ali ipak mi sa strane recimo da njemu izgledamo kao skeptici – mi znamo da on ne zna istinski. On ne
ispunjava sve nase kriterijume znanja, ma kakvi oni bili, cinjenica je da su drugaciji. Kad bismo njemu
objasnili, I on bi se slozio da ne zna.

Skeptik ne pronalazi sad neku vau novu def znanja, niti neke stroge kriterijume. On nam samo ukazuje
na eto tu mogucnost da sanjamo, ali I dalje deli znanje sa nama. On samo zahteva da budemo svesni te
mogucnosti, da je ne iskljucujemo kako bismo mogli da znamo.

Mi smo zarobljeni izmedju ocaranosti I jacine skeptickog argumenta, ali smo I isfrustrirani jer imamo
sklonost da ga odbacimo. Skeptik je s druge strane sto se nasih tvrdjenja tice tog misljenja da su ta
tvrdjenja mozda ogranicena u odnosu na uslove koje s nepristrasne talje gkedusta svu oruhvatamo kao
potpune uslove za istinitost tih tvrdjenja.

Osnovna ideja Straudovog tekstra jeste da svet postoji nezavisno od nas I da je skepticko vidjenje sveta u
tom smislu jakoizvesno