1. Косу реже, коса опет расте; 2. Чело јој је висока планина; 3.

Београде, мој бели

лабуде; 4. Неретва која цвили и урла без престанка...; 5. Најлепши од свих били су
сребрни цветови налик на прозирна, издужена звона; 6. Бојна копља као чарна гора, /
Све барјаци као и облаци, / А чадори као и сњегови; 7. Не волим да будем на сметњи;
8. Све је било онако најбоље, ни претерано топло, ни хладно, кроз облачке се
пробијало сунашце; 9. Наравно, ти си разуман, и верујеш / ономе што видиш на
телевизору, / а не ономе што видиш у тањиру! (Љ. Симовић); 10. Чим падне с грана,
лишће излази из наших оквира! Како је могуће да дрвеће буде ваше, а лишће наше? И
лишће је наше, али док је на дрвету! Ако је ваше дрвеће, ваше је и лишће (М.
Бећковић); 11. Наш народ нема великих традиција са слободом. Слобода је била
вековима неостварен сан. Наш национални хоби је борба за слободу (М. Бећковић); 12.
То је била дивна жена (...) у свему осим у стварима које су се тицале позоришта. Због
ње сам ишао у театар, иако је за мене било право мучење гледати је на сцени (И.
Андрић); 13. Ћуте спортски радници, не оглашавају се рукометаши, не роморе
политичари, не зборе коментатори...; 14. Кад неко сиђе с ума, кажу: стамнило му у
глави; 15. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балагарите, лупате...; 16. Каква
красота, каква дивота!; 17. Околиши, устеже се, избегава праве теме; Био је то нечувен
поступак, скандал над скандалима, светогрђе; 18. И својим очима сам некад гледао
чудног младожењу Тошу; Поче дрхтати и цвокотати зуб’ма; 19. Али, оно што не ваља
за ову књигу – то је та њена ваљаност да све разјасни и утаначи, да распрши маглине
над Његошевом поруком (М. Шћепановић); 20. Граби грабљама сијено; Глупи глупане
– корио је себе ноћу; Он у трк дотрча до станичне лађе.