www.skripta.

info

1
 www.skripta.info
DŽON FANTE

UPITAJ PRAH

1.

Jedne noći sedeo sam na krevetu hotelske sobe na Bunker Hilu, dole usred Los Anđelesa. To je bila važna
noć u mom životu, jer sam morao da donesem odluku u vezi sa hotelom. ‘Plati ili se seli’: tako je pisalo
na cedulji koju mi je gazdarica gumula ispod vrata. Veliki problem, zaslužio je izuzetnu pažnju. Rešio
sam ga tako što sam ugasio svetlo i legao u krevet.
Ujutru sam se probudio, smislio da mi je potrebno više gimnastike, i odmah sam počeo. Savio sam se
nekoliko puta. Onda sam oprao zube, osetio ukus krvi, video ružičasto na četkici, setio se reklama i rešio
da izađem na kafu.
Otišao sam u restoran u koji sam uvek odlazio, seo na barsku stolicu za dugačkim šankom i naručio kafu.
Imala je ukus kafe, ali ni pet para nije vredela. Popušio sam dve-tri cigarete, pročitao rezultate bezbol-
mečeva Američke lige, skrupulozno preskočio rezultate druge lige, i sa zadovoljstvom uočio da je Džo
DiMađo i dalje ponos italijanskog naroda, jer je vodio na listi najboljih igrača.
Veliki igrač, taj DiMađo. Izašao sam iz restorana, stao ispred zamišljenog hvatača lopte i zveknuo lopticu
daleko iznad ograde terena. Onda sam krenuo ulicom prema Anđeoskom letu, pitajući se šta bih tog dana
radio. Ali nije bilo nikakvog posla, pa sam rešio da prošetam po gradu.
Prošao sam ulicom Oliv, pored prljavožutog pansiona, vlažnog kao upijač od noćne magle, pomislio na
moje prijatelje Eti i Karla, koji su došli iz Detroita i nekad živeli tu, i setio se noći kada je Karl lupio Eti
jer je čekala bebu, a on nije hteo bebu. Ali dobili su bebu i to je cela priča. Setio sam se tog stana, kako je
vonjao na miševe i prašinu, i stare žene koja je u vrela popodneva sedela u holu, i one stare žene s lepim
nogama. Bio je tu i liftboj, propalitet iz Milvokija, koji se podrugljivo kezio kad god mu kažeš svoj sprat,
kao da si teška budala što si izabrao baš taj sprat, liftboj koji je u liftu uvek držao tacnu sa sendvičima i
neku žutu štampu.
Onda sam se spustio nizbrdo, pored jezivih baraka koje su bazdile na zločin, sve do Filharmonije, setio se
kako sam tamo bio sa Helen i slušao hor Donskih kozaka, i kako mi je bilo dosadno pa smo se zbog toga
posvađali, i setio se šta je Helen imala na sebi - onu belu haljinu, i kako sam se uzbudio kad sam je
dodirnuo. Ah, ta Helen - ali nećemo sad o tome.
I tako sam se našao na uglu Pete i Oliv, usred zaglušne buke velikih tramvaja, gde su visoke palme
delovale tužno zbog smrada benzina, a crni asfalt još bio mokar od noćne magle.
Došao sam do hotela Biltmor, pored kolone žutih taksija u kojima su svi vozači spavali, svi osim onog
pred samim ulazom u hotel, razmišljao o tim likovima i njihovoj obaveštenosti, i setio se kako smo Ros i
ja dobili adresu od jednog taksiste, kako se pohotno cerio i vozio nas do ulice Templ, gde smo našli samo
dve vrlo neprivlačne devojke, i Ros je terao do kraja, a ja samo sedeo u salonu i puštao gramofon, sam i
uplašen.
Prošao sam pored hotelskog vratara i odmah ga zamrzeo, njegove žute gajtane, impozantnu visinu i svo to
dostojanstvo, a onda je uz ivičnjak stala crna limuzina iz koje je izašao čovek. Izgledao je bogat; za njim
je izašla žena, i bila je prelepa u bundi od srebrne lisice, prošla je kao pesma preko trotoara i ušla u hotel,
i pomislio sam: čoveče, da mi je malo toga, samo dan i noć toga, i bila je san dok sam hodao dalje, njen
parfem ostao je za njom u vlažnom jutarnjem vazduhu.
Zastao sam ispred radnje sa lulama i čitav je svet izbledeo osim tog izloga; samo sam stajao i sve ih pušio,
i video sebe kao velikog pisca s mondenskom italijanskom lulom i štapom, kako izlazim iz velike crne
limuzine, a ona je tu, tako ponosna na mene, dama u bundi od srebrne lisice. Uzimamo apartman, onda

2
pijemo koktele, zatim malo plešemo, ponovo pijemo koktele i ja govorim neke stihove na sanskritu, a svet
je tako divan, jer svaki čas neka lepotica zadivljeno gleda u mene, velikog pisca, i ništa ne pomaže,
moram da se potpišem na njenu vinsku kartu, a srebrna lisica postaje jako ljubomoma.
Los Anđelese, daj mi se! Los Anđelese, priđi mi kao što sam ja tebi prišao, moja stopala preko tvojih
ulica, ti lepi grade, zavoleo sam te, ti tužni cvete u pesku, ti prelepi grade.
Taj dan i prethodni dan i dan ranije, i biblioteka s velikim ljudima na policama, stari Drajzer, stari
Menken, svi oni tamo, odlazio sam da ih vidim: zdravo Drajzere, zdravo Menkene, zdravo, zdravo - i za
mene ima mesta, i počinje sa B, na polici pod B, Arturo Bandini, napravite mesta za Artura Bandinija,
mesta za njegovu knjigu, i sedeo sam za stolom i samo gledao u mesto gde će biti moja knjiga, baš tamo
pored Arnolda Beneta; nije neki pisac, taj Amold Benet, ali ja ću da uzdignem one pod B, stari Arturo
Bandini, jedan od velikih, sve dok nije naišla neka devojka, miris njenog parfema
u odeljeuju beletristike, odjek visokih štikli da razbije monotoniju moje slave. Kakav dan, kakav san!
Ali gazdarica, sedokosa gazdarica, samo je pisala poruke: bila je iz Bridžporta u Konektikatu, muž joj je
umro i bila je sasvim sama na svetu i nikome nije verovala, nije mogla da priušti sebi takav luksuz, tako
mi je rekla, i rekla mi je da ću morati da platim. Naraslo je kao nacionalni dug, morao sam da platim ili se
iselim, sve do poslednjeg centa - pet nedelja duga, dvadeset dolara i zadržaće moje kovčege ako ne
platim; ali ja nisam imao nikakve kovčege, imao sam samo kartonski kofer bez remena, jer je remen bio
oko mog pojasa i držao moje bedne pantalone.
„Baš sam dobio pismo od agenta“, rekao sam joj. „Mog agenta u Njujorku. Kaže da sam prodao još jednu
priču; ne kaže gde, ali kaže da se prodala. Zato ne brinite, gospođo Hargrejvs, ne uzrujavajte se, biće para
za dan-dva.“
Ali ona nije mogla da veruje takvom lažovu. To i nije bila neka laž; bila je pre želja nego laž, a možda
nije bila čak ni želja, možda je to bila činjenica, što sam mogao da saznam samo ako motrim na poštara,
ako pažljivo motrim, ako proveravam svu poštu kad je ostavi u holu, ako ga otvoreno pitam ima li nečeg
za Bandinija. Ali nisam morao da pitam posle šest meseci u tom hotelu. Čim bi me ugledao, klimnuo bi
‘da’ ili odmahnuo ‘ne’ pre nego što bih upitao: ‘ne’, tri miliona puta; ‘da’, samo jednom.
Jednog dana stiglo je prekrasno pismo. O, mnogo sam pisama dobio, ali to je bilo jedino prekrasno pismo,
stiglo je ujutru, i u njemu je pisalo da je pročitao Kučence se smejalo i da mu se dopalo; g. Bandini,
govorio je, ako sam ikad video genija, to ste vi. Zvao se Leonardo, veliki italijanski kritičar, mada nije bio
poznat kao kritičar, bio je samo čovek iz Zapadne Virdžinije, ali bio je veliki i bio je kritičar, i umro je.
Bio je mrtav kad je moje avionsko pismo stiglo u Zapadnu Virdžiniju, i njegova sestra mi je vratila
pismo. I ona je napisala prekrasno pismo, i ona je bila prilično dobar kritičar, rekla mi je da je Leonardo
umro od tuberkuloze, ali da je do samog kraja bio srećan, i da je jedna od poslednjih stvari koju je uradio
bila da sedne u krevetu i piše mi o Kučencetu: snoviđenje, ali veoma značajno; Leonardo, sada mrtav,
svetac na nebu, jednak svakom od dvanaest apostola.
Svako u hotelu pročitao je Kučence se smejalo, svako: priču da umreš čitajući je, a nije čak ni bila o psu -
ingeniozna priča, poetski krik. A veliki izdavač, niko drugi već Džej-Si Hekmut s kineskim potpisom,
rekao je u svom pismu: velika priča i čast mi je da je objavim. Gđa Hargrejvs je pročitala i odmah sam
postao drugi čovek u njenim očima. Ostao sam u tom hotelu, nisam izbačen napolje na zimu, mada je
najčešće bilo toplo, sve na račun Kučenceta. Tu je bila i gđa Grejndžer iz sobe 345, sajentolog (prelepi
bokovi, ali već u godinama) iz Betl Krika u Mičigenu, koja je sedela u holu i čekala da umre kad je
Kučence vratilo u život, a izraz u njenim očima pokazao mi je da to vredi i da ja vredim, ali ponadao sam
se da će me pitati kako stojim, kako izlazim na kraj, i onda sam pomislio: zašto je ne pitaš da ti pozajmi
pedeset, ali nisam; samo sam se udaljio puckajući prstima, zgađen na samog sebe.
Hotel se zvao Alta Loma. Bio je podignut na brdu, na samom vrhu Bunker Hila, ali naopako niz padinu,
tako da je prizemlje bilo u nivou gornje ulice, a deseti sprat skroz pri dnu brda. Ako si imao sobu 862,
ulazio si u lift i spuštao se osam spratova niže, a kad si hteo u kafeteriju, nisi išao dole već gore, na sprat
ispod recepcije.

3
O, ta Meksikanka! Stalno sam mislio na nju, na moju malu Meksikanku. Nisam je imao, ali ulice su ih
bile pune, Plaza i Kineska četvrt buktale su od njih, i za mene su sve bile moje, ova ovde i ona tamo, i kad
jednog dana stigne novi ček to će se i ostvariti. Do tada je sve bilo besplatno i one su bile actečke princeze
i majanske princeze, paorke sa Glavne pijace, u crkvi Naše Gospe, čak sam i na misu išao da ih gledam.
Bogohulni motiv, ali bolje od neodlaska na misu, tako da sam, kad bih pisao majci u Kolorado, mogao da
joj pišem istinu. Draga Majko, bio sam prošle nedelje na misi. Dole na Glavnoj pijaci namerno sam,
pukim slučajem, natrčao na moje princeze. Tako sam dobio priliku da im se obratim, pa sam se nasmešio
i rekao: oprostite mi. Te prelepe devojke, tako srećne kad se ponašaš kao džentlmen i sve ostalo, samo da
ih dodimem i ponesem sećanje na to natrag u moju sobu, gde se prašina skuplja na pisaćoj mašini, a miš
Pedro čuči u svojoj rupi, njegove crne oči posmatrale su me tokom tog vremena sna i maštanja.

Miš Pedro, dobar miš ali nikad pripitomljen, koji ne želi da ga maze niti da živi u bedi. Video sam ga kad
sam prvi put kročio u sobu, i to baš na moj dan, kad se Kučence pojavilo u avgustovskom broju. Bilo je to
pre pet meseci, onog dana kad sam stigao autobusom iz Kolorada, sa sto pedeset dolara u džepu i velikim
planovima u glavi. Imao sam tada svoju filozofiju. Jednako sam voleo i ljude i zveri, a Pedro nije bio
izuzetak; ali sir je postao skup, Pedro je zvao sve svoje drugare, soba je vrvela od njih, pa sam bio
primoran da ih hranim hlebom. Nije im se dopao hleb. Razmazio sam ih, i ubrzo su otišli na neko drugo
mesto, svim osim askete Pedra, koji se zadovoljavao listovima stare hotelske Biblije.

Ah, taj prvi dan! Gđa Hargrejvs otvorila je vrata moje sobe i eto je - crveni tepih, slike engleskih pejsaža,
pa čak i tuš. Soba je bila dole na šestom spratu, soba 678, prozor u nivou zelene padine, tako da ključ nije
bio potreban, jer je prozor uvek bio otvoren. Kroz taj prozor video sam svoju prvu palmu, ni dva metra od
mene, i odmah sam, naravno, pomislio na Egipat i Kleopatru, ali je njeno lišće bilo prilično crno od
ugljenmonoksida koji je dopirao iz tunela na Trećoj ulici, njeno krastavo stablo gušilo se u prašini i pesku
koji je vetar nanosio iz pustinje Mohave i Santa Ane. Draga Majko, pisao sam kući u Kolorado, Draga
Majko, definitivno mi je krenulo. Veliki izdavač došao je u grad i ručao sam s njim i potpisali smo ugovor
za dosta kratkih priča, ali neću da te zamaram detaljima, draga majko, jer znam da te pisanje ne zanima, a
znam da ne zanima ni Tatu, ali sve se svodi na odličan ugovor, osim što stupa na snagu tek za nekoliko
meseci. Zato mi pošalji deset dolara, majko, pošalji mi pet, majčice draga, jer je izdavač (rekao bih ti
njegovo ime, ali znam da te takve stvari ne zanimaju) spreman da me uključi u svoj najveći projekat.
Draga Majka i Dragi Hekmut, veliki izdavač - oni su dobijali većinu mojih pisama, u suštini sva moja
pisma. Stari mrgud Hekmut, s razdeljkom nasred glave, veliki Hekmut sa penkalom nalik na mač,
njegova slika visila je na mom zidu, s njegovim potpisom nalik na kinesko pismo. Zdravo, Hekmute,
govorio sam; Isuse, kako ti dobro pišeš! Onda su usledili jalovi dani, i Hekmut je dobijao duga pisma od
mene. Nešto nije u redu sa mnom, g. Hekmute, stari zanos je nestao i više ne mogu da pišem. Mislite li, g.
Hekmute, da je ovdašnja klima povezana s tim? Dajte mi neki savet, molim Vas. Mislite li, g. Hekmute,
da pišem tako dobro kao Vilijam Fokner? Dajte mi neki savet. Mislite li, g. Hekmute, da je seks povezan
s tim, zato što, g. Hekmute, zato što, i sve sam rekao Hekmutu. Rekao sam mu za plavušu koju sam sreo u
parku. Rekao sam mu kako sam odradio stvar, kako se plavuša predala. Sve sam mu ispričao, samo što
ništa nije bilo istina, sve je bilo suluda laž - ali je i to bilo nešto. To je bilo pisanje, održavanje kontakta s
velikim čovekom, i on mi je uvek odgovarao. Kakav lik! Odmah mi je odgovarao, veliki čovek koji
reaguje na probleme čoveka od talenta. Niko nije dobio toliko pisama od Hekmuta, niko kao ja, i često
sam ih nosio naokolo i ponovo ih čitao, ljubio ih. Stao bih pred Hekmutovu sliku i plakao iz oba oka,
govorio mu da je dobro izabrao ovog puta, da je izabrao velikog pisca, Bandinija, Artura Bandinija, mene.
4
Jalovi dani odlučnosti. To je bila reč za to, odlučnost: Arturo Bandini puna dva dana pred pisaćom
mašinom, odlučan da uspe; ali nije vredelo, najduža navala čvrste i brze odlučnosti u njegovom životu, a
ni jedan jedini red, samo jedna reč koja se ponavlja duž čitave stranice, sve ista reč: palma, palma, palma,
borba na život i smrt palme i mene, i palma je pobedila: eno je napolju, njiše se u plavetnilu, nežno šušti u
plavetnilu. Palma je pobedila nakon dva dana borbe, a ja izašao kroz prozor i seo pod njeno stablo. Vreme
je prolazilo, trenutak-dva, i zaspao sam, mali smeđi mravi lumpovali su među dlakama mojih nogu.

2.
Tada mi je bilo dvadeset. Šta te briga, govorio sam, nemoj da žuriš, Bandini. Imaš deset godina da napišeš
knjigu, opusti se, izađi i nauči nešto o životu, prođi ulicama. U tome je tvoj problem: ništa ne znaš o
životu. Čoveče, shvataš li da nikad nisi bio s nekom ženom? O jesam, bio sam, mnogo sam ih imao. O ne,
nisi. Tebi treba žena, treba ti kupanje i solidan seks, treba ti novac. Kažu da to košta dolar, dva dolara na
dobrom mestu, ali dole na Plazi je dolar; baš lepo, ali ti nemaš dolar, osim toga, kukavice, čak i da ga
imaš ne bi otišao tamo, jer ti se još u Denveru pružila prilika, pa nisi otišao. Ne, kukavice, uplašio si se, i
sad se plašiš, i drago ti je što nemaš dolar.
Boji se žene! Ha, i to mi je veliki pisac! Kako može da piše o ženama kad nikada nije imao ženu? Ah, ti
bedni isfolirani lažove, nije čudo što ne možeš da pišeš. Nije čudo što nema žene u Kučencetu. Nije čudo
što to nije ljubavna priča, budalo, ti si samo bludni mali školarac, eto šta si.
Napisati ljubavnu priču, naučiti nešto o životu.
Novac je stigao poštom. To nije bio ček od velikog Hekmuta, niti prihvatanje priče za Atlantik Mantli ili
Setrdej Ivning Post. Samo deset dolara, puka sreća. Majka ih je poslala: od nekih bednih polisa, Arturo,
unovčila sam ih i ovo je tvoj deo. Ali bilo je to deset dolara; ovaj ili onaj rukopis, bar se nešto prodalo.
Stavi ih u džep, Arturo. Umij se, očešljaj, stavi nešto na sebe da dobro mirišeš dok piljiš u ogledalo
tražeći sede u kosi; jer ti si zabrinut, Arturo, zabrinut si, a to donosi sede. Ali nigde nijedne, ni traga od
njih. Dobro, a šta je s tim levim okom? Izgleda bezbojno. Oprez, Arturo Bandini - ne napreži vid, seti se
Tarkingtona, seti se Džojsa.
Nije loše, stojim nasred sobe i razgovaram sa Hekmutovom slikom: nije loše, Hekmute, dobićeš priču od
ovoga. Kako ti izgledam, Hekmute? Pitaš li se ti ponekad, her Hekmute, kako ja izgledam? Kažeš li
ponekad sebi: pitam se da li je lep, taj Bandini, autor tog briljantnog Kučenceta.
Jednom se u Denveru desila ovakva noć, osim što nisam bio pisac u Denveru, ali stajao sam u sličnoj sobi
i kovao planove, i to je bila katastrofa, jer sam sve vreme mislio na Blaženu Devicu i ne sagreši bludno, a
ta vredna devojka samo je tužno odmahnula glavom i odustala, ali to je bilo davno, i ove noći sve će se
promeniti.
Izašao sam kroz prozor i popeo se padinom do vrha Bunker Hila. Noć za moj nos, gozba za moj nos,
mirisao je zvezde, mirisao cveće, mirisao je pustinju i usnuli pesak s druge strane Bunker Hila. Grad se
pružao kao božićna jelka, crven i zelen i piav. Zdravo, stare kuće, divni hamburgeri pevaju u jeftinim
kafeima, peva i Bing Krozbi. Ona će biti nežna sa mnom. Ne kao devojke mog detinjstva, devojke mog
dečaštva, devojke s mojih studija. One su me plašile, bile su tako čedne, odbijale su me; ali ne i moja
princeza, jer ona će razumeti. I ona je bila ismejana.
Bandini hoda pravo napred, nevisok ali čvrst, ponosan na svoje mišiće, steže pesnicu da bi uživao u snazi
svojih bicepsa, apsurdno hrabri Bandini, ne boji se ničega osim nepoznatog u svetu tajanstvenih čuda.
Oživljuju li mrtvi? Knjige kažu ne, noć viče da. Dvadeset mi je, stigao sam u razborite godine, lutaću
ulicama ispod sebe, tražeći ženu. Da li mi je duša već ukaljana, da li da se okrenem i vratim, bdi li neki
anđeo nada mnom, ublažuju li majčine molitve moje strahove, nerviraju li me njene molitve?
Deset dolara: dovoljno za dve i po nedelje kirije, da kupim tri para cipela, dvoje pantalona, ili hiljadu
poštanskih maraka za slanje materijala izdavačima, nego šta! Ali ti nemaš nikakav materijal, tvoj talenat
je sumnjiv, tvoj talenat je mizeran, ti uopše nemaš talenta, i prestani da iz dana u dan lažeš sebe, jer dobro
znaš da Kučence se smejalo ne valja i nikad neće valjati.
5
Koračaš tako Bunker Hilom, pretiš pesnicom ka nebu, i ja znam šta ti misliš, Bandini. Pred tobom su
misli tvoga oca, bič po tvojim leđima, vatra u tvojoj lobanji, da nizašta nisi kriv: tako ti misliš, jer si rođen
u bedi, sin bednih paora, zbog bede si pobegao iz svog Kolorada, zbog bede bazaš kloakama Los
Anđelesa, sve u nadi da napišeš knjigu i obogatiš se, jer te oni koji su te mrzeli tamo u Koloradu neće
mrzeti ako napišeš knjigu. Ti si kukavica, Bandini, izdajica svoje duše, slabašan lažov pred tvojim
uplakanim Hristom. Eto zašto pišeš, eto zašto bi bolje bilo da si mrtav.
Da, istina je: ali video sam kuće u Bel-Eru, širokih travnjaka i zelenih bazena. Poželeo sam žene čije su
cipele vredele više od svega što sam ikad posedovao u životu. Video sam štapove za golf u Spoldingovom
izlogu na Šestoj ulici, koji su me mamili samo da ih držim. Žudeo sam za nekom kravatom, kao vernik za
oproštajem greha. Balio sam pred šeširima kod Robinsona kao umetnici pred Mikelanđelom.
Spustio sam se stepenicama niz Anđeoski let: sto četrdeset stepenika, stisnutih pesnica, ne plašeći se ljudi,
već tunela Treće ulice, plašeći se da prođem kroz njega - klaustrofobija. Plašio sam se i visine, i krvi, i
zemljotresa; inače sam bio prilično neustrašiv, ako izuzmemo smrt, osim straha da ću vrisnuti u gomili,
osim straha od slepog creva, osim straha od srčanih smetnji, čak i to, dok sedim u sobi, držim sat i stežem
žilu kucavicu, brojeći otkucaje srca, osluškujuši čudne zvuke u stomaku. Ali inače prilično neustrašiv.
Evo jedne ideje u kojoj se krije novac: ove stepenice, grad ispod njih, zvezde na dohvat ruke, mladić sreće
devojku, dobar siže, ideja za velike pare. Devojka živi u toj sivoj stambenoj zgradi, mladić je lutalica.
Mladić - to sam ja. Devojka je gladna. Bogata devojka iz Pasadene koja mrzi novac. Svojevoljno ostavlja
milione u Pasadeni iz puke dosade, iz zasićenosti novcem. Prelepa devojka, čudo. Izuzetna priča,
patološki sukob. Devojka koja ima fobiju od novca: frojdovski siže. Drugi lik je voli, bogataš. Ja sam
siromah. Suočavam se sa rivalom. Uništim ga otrovnim opaskama i malo ga išamaram. Devojka je
impresionirana, zaljubi se u mene. Nudi mi milione. Ženim je pod uslovom da ostane siromašna. Ona
pristaje. Ali sve se srećno završi: devojka me izigra tako što primi ogromnu sumu novca na sam dan
našeg venčanja. Ogorčen sam, ali praštam joj zato što je volim.
Najdraža Majko, hvala ti za novčanicu od deset dolara. Moj agent najavljuje prodaju još jedne priče, ovog
puta poznatom časopisu u Londonu, ali izgleda da oni plaćaju tek po objavljivanju, tako da će mi ova
tvoja sumica pomoći da se malo potkrpim.
Otišao sam u neki varijete. Uzeo sam najbolje moguće mesto, dolar i deset, baš ispod četrdeset izakanih
zadnjica: jednog dana će sve one biti moje; imaću jahtu i krstarićemo po Južnom moru. U toplim
popodnevima one će igrati za mene na palubi. Ali moje će biti prelepe, društveni krem, boriće se za
radosti moje brodske kabine. Na kraju krajeva, ovo je dobro za mene, ovo je iskustvo, ovde sam s
razlogom, ovi trenuci biće ovekovečeni, tamna strana života.
Onda se pojaviia Lola Linton, uvijajući se kao satenska zmija, praćena zviždanjem i lupanjem nogu,
lascivna Lola Linton, uvija se i pleni moje telo; kad je završila, boleli su me zubi od stegnutih vilica, i
mrzeo sam pogane prostačke svinje oko sebe, drekom su delile svoj deo bolesne radosti koja je pripadala
meni.
Ako je Mama prodala te polise, mora da je Starom bilo teško, i nije trebalo da budem tu. Još kao mali
nailazio sam na slike Lole Linton i postajao užasno nestrpljiv zbog sporog proticanja vremena i dečaštva,
čeznući baš za ovim trenutkom, i evo me, i nisam se promenio, niti se Lola Linton promenila, ali
zamišijao sam sebe bogatim, a siromah sam.
Glavna ulica posle predstave, u ponoć: neonska svetla i izmaglica, lake žene i bioskopi otvoreni čitavu
noć. Prodavnice polovne robe i filipinske sale za igru, 15 centi koktel, neprekidna zabava, ali sve sam ih
video, bezbroj puta, i potrošio toliko novca od kuće. Ostao sam usamljen kao žedan čovek sa čašom u
ruci, i krenuo ka Meksičkoj četvrti s osećanjem mučnine bez bola. Tu je bila crkva Naše Gospe, vrlo
stara, od nepečene cigle pocrnele od starosti. Ući ću unutra samo iz sentimentalnih razloga. Nisam čitao
Lenjina, ali čuo sam kako ga citiraju, religija je opijum za mase. Govorio sam sebi na stepenicama crkve:
da, religija je opijum za mase. Ja sam ateista: pročitao sam Antihrista i smatram ga kapitalnim delom.
Verujem u prevrednovanje svih vrednosti. Crkva mora da nestane, to je raj za zatucane, za budale i
prostake, za sve šarlatane i prodavce magle.

6
Otvorio sam ogromna vrata koja kao da su zajecala. Iznad oltara je pljuštala krvavocrvena svetlost
večnosti, osvetljavajući grimizne obrise tišine stare gotovo dve hiljade godina. Bilo je kao smrt, ali dobro
sam pamtio vrisak dece pri krštenju. Kleknuo sam. To je bila navika, klečanje. Seo sam. Bolje je klečati,
jer oštar bol u kolenima čini da zaboraviš na odvratnu tišinu. Molitva. Naravno, jedna molitva: iz
sentimentalnih razloga. Svevišnji Bože, žao mi je što sam sada ateista, ali da li si Ti čitao Ničea? Ah,
kakva knjiga! Svevišnji Bože, igraću poštenu igru. Predlažem ti nešto. Učini velikog pisca od mene i
vratiću se Crkvi. I molim te, dragi Bože, za još jednu uslugu: usreći moju majku. Nije mi važno za Starog,
on ima svoje vino i dobro zdravlje, ali majka toliko brine. Amin.
Zatvorio sam škripava vrata i zastao na stepeništu, svuda magla kao ogromna bela životinja, Plaza nalik
na našu zgradu suda, utonula u snežnobelu tišinu. Ali svi su zvuci putovali brzo i sigurno kroz obamrlost,
i ono što sam čuo bio je zvuk visokih štikli. Pojavila se devojka. Na sebi je imala neki stari zeleni kaput,
lice joj je bilo umotano u zeleni šal, vezan ispod brade. Na stepeništu je stajao Bandini.
„Zdravo, ljubavi“, rekla je, smeškajući se kao da je Bandini njen muž ili ljubavnik. Onda je stupila na
prvu stepenicu i pogledala naviše u njega. „Hoćemo li, ljubavi? Hoćeš li u provod sa mnom?“
,,Ne“, odgovorio je. „Hvala. Ne noćas.“
Žurno se udaljio, ostavio je da gleda za njim, govoreći mu reči koje nisu doprle do njega. Hodao je dalje.
Bio je zadovoljan. Ako ništa drugo, bar ga je pozvala. Bar je prepoznala muškarca u njemu. Zazviždao je
neku melodiju iz pukog zadovoljstva. Čovek iz grada ima univerzalno iskustvo. Priznati pisac priča o noći
sa uličnom ženom. Arturo Bandini, čuveni pisac, otkriva iskustvo sa losanđeleskom prostitutkom. Po
mišljenju kritike, knjiga je izvanredno napisana.
Bandini (intervjuisan pre odlaska u Švedsku): „Moj savet svim mladim piscima sasvim je jednostavan.
Upozoravam ih da nikada ne beže od novog iskustva. Pozivam ih da žive život u sirovom stanju, da se
odvažno uhvate u koštac s njim, da ga napadnu golim rukama.“
Reporter: „Gospodine Bandini, kako je došlo do toga da napišete ovu knjigu za koju ste dobili Nobelovu
nagradu?“
Bandini: „Knjiga je zasnovana na događaju koji sam lično doživeo jedne noći u Los Anđelesu. Svaka reč
u toj knjizi je istinita. Proživeo sam tu knjigu, ona je deo mog iskustva.“
Dovoljno. Video sam sve to. Okrenuo sam se i uputio se natrag prema crkvi. Magla je bila neprobojna.
Devojka je nestala. Hodao sam dalje: možda je i stignem. Na uglu sam je ponovo ugledao. Stajala je i
razgovarala s visokim Meksikancem. Otišli su zajedno, prešli ulicu i ušli u Plazu. Pratio sam ih. Isuse,
Meksikanac! Takva žena treba da povuče crtu kad je reč o boji kože. Mrzeo sam ga, tog zalizanka1.
Hodali su ispod stabala banana na Plazi, koraci su im odjekivali u magli. Čuo sam Meksikanca kako se
smeje. Onda se i devojka smejala. Prešli su ulicu i krenuli alejom koja je vodila u Kinesku četvrt.
Orijentalne neonske reklame bojile su maglu u ružičasto. Ušli su u pansion pored kineskog restorana i
popeli se uz stepenice. Preko puta ulice, na spratu, igralo se. Sa obe strane kolovoza bili su parkirani žuti
taksiji. Oslonio sam se na blatobran taksija pred pansionom i čekao. Pripalio sam cigaretu i čekao. I
čekaću dok se ne zaledim. Čekaću dok me ne ubije Bog.
Prošlo je pola sata. Čuo sam zvuke na stepeništu. Vrata su se otvorila. Meksikanac se pojavio. Stajao je u
magli, pripalio cigaretu i zevnuo. Onda se odsutno nasmešio, slegnuo ramenima i udaljio se, magla ga je
progutala. Samo se ti smeškaj. Ti glupi zalizanko - zašto se uopšte smeškaš? Potičeš od maltretirane i
degradirane rase, i samo zato što si otišao u sobu s jednom od naših belih devojaka, ti se smeškaš. Misliš
li da bi imao neku šansu da sam prihvatio njen poziv na stepeništu crkve?
Trenutak kasnije, na stepenicama je odjeknuo zvuk njenih štikli, i devojka izašla u maglu. Ista devojka,
isti zeleni kaput, isti šal. Ugledala me i nasmešila se. „Zdravo, ljubavi. Hoćemo li u provod?“
Polako sad, Bandini.
,,O“, rekao sam. „Možda. A možda i nećemo. Šta nudiš?“
„Dođi gore i videćeš, ljubavi.“

Greaser -pogrdan američki izraz za Meksikance; grease: briljantin. Prev.

7
Prestani da se tako cinički ceriš, Arturo. Budi slatkorečiv. „Možda dođem gore“, rekao sam. „A možda i
ne dođem.“
„Ma dođi, ljubavi.“ Sitne kosti njenog lica, kiseli vonj vina iz njenih usta, odvratna dvoličnost njenog
umiljavanja, glad za novcem u njenim očima.
Bandini govori: „Kolika je cena ovih dana?“
Uhvatila me za ruku i povukla prema vratima, ali nežno. „Dođi, ljubavi. Gore ćemo o tome.“
„Nisam baš zagoreo“, kaže Bandini. ,,Ja - ja baš idem s ludog provoda.“
Zdravo Marijo puna milosti, dok se penjemo uz stepenice, ne mogu da se izborim s tim. Moram da se
izvučem iz toga. Hodnici bazde na bubašvabe, žuto svetlo iznad glave, previše si esteta za sve ovo,
devojka te drži za ruku, nešto nije u redu s tobom, Arturo Bandini, ti si mizantrop, čitav tvoj život osuđen
je na celibat, trebalo je da odeš u sveštenike, otac O’Liri govorio nam je tog popodneva, govorio nam je o
radostima odricanja, a i novac moje majke, O Marijo bezgrešno začeta, moli za nas koji ti se obraćamo za
pomoć - dok nismo stigli na vrh stepeništa i prošli prašnjavim mračnim hodnikom do sobe na samom
kraju, gde je upalila svetlo i bili smo unutra.
Soba manja od moje, bez tepiha, bez slika, samo krevet, sto, lavabo. Skinula je kaput. Ispod njega je
imala haljinu s plavim dezenom. Bila je golih nogu. Skinula je šal. Nije bila prirodna plavuša. Pri korenu
je rasla cma kosa. Nos joj je bio malo povijen. Bandini na krevetu, ležemo se smestio tamo, kao čovek
koji zna kako se sedi na krevetu.
Bandini: „Lepo ti je ovde.“
Bože, moram da se izvučem odavde, ovo je užas.
Devojka je sela pored mene, zagrlila me, isturila grudi prema meni, poljubila me, kliznula svojim hladnim
jezikom preko mojih zuba. Naglo sam ustao. O, misli brzo, moja glavo, draga moja glavo, molim te
izvuci me iz ovoga i to se nikad više neće ponoviti. Vraćam se zauvek mojoj Crkvi. Od ovog dana moj će
život teći kao slatka voda.
Devojka je legla, njene šake na potiljku, noge opružene na krevetu. Mirisaću jorgovane u Konektikatu,
sasvim sigurno, pre nego što umrem, i videću čiste male bele ćutljive crkvice moje mladosti, ograde oko
pašnjaka koje sam lomio u bekstvu.
,,Slušaj“, rekao sam. „Hoću da popričam s tobom.“
Prekrstila je noge.
,,Ja sam pisac. Prikupljam materijal za knjigu.“
„Znala sam da si pisac“, rekla je. ,,ili biznismen, ili nešto u tom stilu. Intelektualno izgledaš, ljubavi.“
„Eto, ja sam pisac. Ti mi se sviđaš i sve. Sasvim si u redu, sviđaš mi se. Ali voleo bih da prvo popričam s
tobom.“
Sela je.
„Šta je - nemaš para, ljubavi?“
Pare - ha. Izvadio sam ga, tanki štos dolarskih novčanica. Naravno da imam para, gomiln para, ovo je
samo kap u moru, novac nije problem, meni novac ništa ne znači.
„Koliko naplaćuješ?“ pita Bandini.
„Dva dolara, ljubavi.“
Daj joj tri, samo ih mimo odvoj, kao da to nije ništa, nasmeši se i daj joj, jer novac nije problem, ima ga
još tamo odakle je došao, u ovom trenutku Mama sedi kraj prozora i drži svoju brojanicu rozarijum,
čekajući da Stari dođe kući, ali para ima, para uvek ima.
Uzela je novac i zavukla ga ispod jastuka. Bila je zahvalna, i njen je osmeh sada bio drukčiji. Pisac je
želeo da popriča. Šta se zbiva ovih dana? Kako joj se sviđa takav način života? Ma daj, ljubavi, pusti
priču, pređimo na posao. Ne, hoću da popričam s tobom, to je važno, nova knjiga, materijal. Često ovo
radim. Kako si uopšte ušla u ovu igru?
O ljubavi, pobogu, zar te i to zanima? Ali novac nije problem, kažem ti. Moje vreme košta, ljubavi. Evo ti
onda još nekoliko dolara. To je ukupno pet, moj Bože, pet dolara i još se nisam izvukao odavde, o kako te
mrzim, glupačo. Ali ti si čistija od mene, jer ne nudiš pamet na prodaju, samo to bedno meso.

8
Bila je pobeđena, spremna na bilo šta. Mogao sam da je imam kako god sam hteo, i pokušala je da me
privuče sebi, ali ne, pričekajmo malo. Kažem ti da hoću da popričam s tobom, novac nije problem, evo
još tri, ukupno osam dolara, ali to nije bitno. Samo ti zadrži tih osam dolara i kupi sebi nešto lepo. Onda
sam pucnuo prstima kao čovek koji se nečeg setio, nečeg važnog, nekog dogovora.
,,Gle!“ rekao sam. ,,To me podsetilo. Koliko je sati?“
Brada joj je bila na mom vratu, milujući ga.
„Zaboravi na vreme, ljubavi. Možeš da ostaneš čitavu noć.“
Važan čovek, da, sad sam se setio, moj izdavač, stiže noćas avionom. U Barbenk, čak tamo u Barbenk.
Moram da nađem taksi do tamo, moram da požurim. Zbogom, zbogom, samo ti zadrži tih osam dolara,
kupi sebi nešto lepo, zbogom, zbogom, trčim niz stepenice, bežim, dobrodošlica magle dole na ulazu,
zadrži tih osam dolara, o slatka maglo, vidim te i stižem, ti sveži vazduhu, ti divni svete, stižem; zbogom,
vičem naviše ka stepeništu, videćemo se, samo ti zadrži tih osam dolara i kupi sebi nešto lepo. Osam
dolara curi mi iz očiju, O Isuse, ubij me već jednom i pošalji moje telo kući, ubij me i učini da umrem kao
paganska budala, bez sveštenika da me oslobodi greha, osam dolara, osam dolara. ..

3.

Jalovi dani, plava nebesa bez ijednog oblačka, more plavetnila, dan za danom, dok sunce plovi po njemu.
Dani izobilja - prepuni briga, prepuni narandži. Jedeš ih u krevetu, jedeš ih za ručak, gutaš ih za večeru.
Narandže, pet centi kesa. Sunčev sjaj na nebu, sunčev sok u mom stomaku. Dole na japanskoj pijaci video
bi me kako dolazim, nasmejani Japanac okruglog lica, i odmah vadio papirnu kesu. Darežljiv čovek,
davao mi je petnaest, ponekad i dvadeset narandži za pet centi.
„Voliš banana?“ Naravno, i on bi dodao nekoliko banana. Prijatna novotarija, oranž-đus i banane. „Voliš
jabuka?“ Naravno, i on bi dodao nekoliko jabuka. Opet nešto novo: narandže i jabuke. „Voliš breskva?"
Kako da ne, i nosio sam kesu u sobu. Zanimljiva promena: breskve i narandže. Moji zubi su ih kidali do
srži, sokovi su se bućkali i grgljali na dnu stomaka. Tako je bilo tužno dole u stomaku. Bilo je prepuno
jecaja, a tmurni mali oblaci gasova štipali su me za srce.
Moje bedno stanje odvuklo me pisaćoj mašini. Sedeo sam pred njom, dotučen bolom zbog Artura
Bandinija. Kat- kad bi neka ideja bezazleno proletela kroz sobu, kao mala bela ptica. Ona nije značila
ništa loše. Šamo bi htela da mi pomogne, draga mala ptica. Ali ja bih zamahnuo na nju, prikovao bih je za
tipke, i ona bi umrla na mojim rukama.
Šta se to sa mnom događa? Kad sam bio dečak molio sam se svetoj Terezi za novo penkalo. Moja molba
je uslišena. I tako, dobio sam novo penkalo. Sada sam se opet molio svetoj Terezi. Molim te, slatka draga
svetice, daj mi neku ideju. Ali ona me napustila, svi su me bogovi napustili, i stojim sam kao Uismans,
stisnutih pesnica, sa suzama u očima. Kad bi me samo neko voleo, makar neka buba, makar miš, ali i to je
pripadalo prošlosti, čak me i Pedro napustio, sada kad sam mogao da mu ponudim samo kore narandži.
Mislio sam na dom, na špagete koji plivaju u bogatom paradajz-sosu, utapaju se u struganom parmezanu,
na majčine pite od limuna, na jagnjeće pečenje i vruć hleb, i bio sam toliko jadan da sam namerno
zabadao nokte u meso moje ruke dok se krv ne pojavi. To mi je pružilo veliko zadovoljstvo. Bio sam
najbednije Božje stvorenje, naterano čak da muči samo sebe. Na ovoj planeti ni u kom slučaju nije bilo
većeg jada nego što je moj.
Hekmut mora da čuje ovo, moćni Hekmut koji neguje genije na stranicama svog časopisa. Dragi g.
Hekmute, pisao sam, opisujući slavnu prošlost, stranicu za stranicom, dragi Hekmute, dok se sunce,
vatrena lopta na zapadu, polako topilo u magli koja se dizala sa obale.
Neko je kucao na moja vrata, ali ostao sam nem, jer je to možda bila ona žena za svoju glupu kiriju. Vrata
su se ipak otvorila i pojavilo se ćelavo, koščato, bradato lice. Bio je to g. Helfrik, koji je stanovao u
susednoj sobi. G. Helfirik je bio ateista, penzionisano vojno lice, živeo je od mizerne penzije koja jedva
da je pokrivala račune za piće, iako je kupovao najjeftiniji džin na tržištu. Večito je bio u sivom bade-
mantilu bez pojasa i dugmadi, i mada se stalno vadio na skromnost, u suštini je bio totalno indolentan,
tako da mu je bade-mantil uvek bio otvoren, i vidjela se masa dlaka i kostiju. G. Helfriku su oči bile
9
krvave zato što je svakog popodneva, kad bi sunce pržilo zapadnu stranu hotela, spavao proturivši glavu
kroz prozor, dok su mu telo i noge ostajali u sobi. Dugovao mi je petnaest centi još od prvog dana u
hotelu, ali sam, nakon mnogih uzaludnih pokušaja, odustao od svake nade da ću ikad povratiti taj novac.
To je izazvalo raskid među nama, tako da sam se iznenadio kad se njegova glava pojavila iza mojih vrata.
Tajanstveno je virnuo i stavio prst na usta, uz jedno ššš- ššššššššš da budem tih, mada ni reč nisam rekao.
Hteo sam da uoči moje neprijateljstvo, kako bih ga podsetio da ne poštujem čoveka koji ne ispunjava
svoje obaveze. Nečujno je zatvorio vrata i na vrhovima svojih koščatih prstiju prešao preko sobe, u širom
otvorenom ogrtaču.
„Voliš li mleko?“ prošaputao je.
Naravno da sam voleo mleko, i to sam mu rekao. Onda je otkrio svoj plan. Čovek koji razvozi Alden-
mleko po Bunker Hilu je njegov prijatelj. Svakog jutra u četiri taj čovek parkira svoj kamionet s mlekom
iza hotela, i penje se sporednim stepeništem u Helfrikovu sobu na čašu džina. ,,To je to“, rekao je. „Ako
voliš mleko, treba samo da se poslužiš.“
Odmahnuo sam glavom.
,,To je prilično kvarno“, rekao sam, pitajući se kakvo je to prijateljstvo Helfrika i mlekadžije. „Ako vam
je prijatelj, zašto biste mu krali mleko? On pije vaš džin. Zašto mu ne tražite mleko?“
,Ali ja ne pijem mleko“, rekao je Helfiik. „Ovo činim samo zbog tebe.”
To je izgledalo kao pokušaj da prebije dug koji mi nije vratio. Odmahnuo sam glavom. ,,Ne, hvala,
Helfriče. Volim da smatram sebe poštenim čovekom.“
Slegnuo je ramenima i obavio ogrtač oko sebe.
„Dobro, sinko. Samo sam pokušao da ti učinim uslugu.“
Nastavio sam pismo Hekmutu, ali sam gotovo istog trenutka osetio ukus mleka. Posle nekog vremena
nisam više mogao da izdržim. Legao sam na krevet u polumraku, prepustivši se iskušenju. Ubrzo je sav
otpor iščezao, i kucnuo sam na Helfirikova vrata. Njegova soba je bila sumanuta, vestern roto-romani po
podu, pocrneli čaršavi na krevetu, odeća razbacana na sve strane, a kuke za odeću na zidu upadljivo gole,
kao polomljeni zubi u lobanji. Posuđe na stolicama, opušci ugašeni ispod prozora. Soba je bila ista kao
moja, osim što je imao malu plinsku peć u jednom uglu i police za sudove. Dobio je poseban popust kod
gazdarice da bi sam čistio sobu i raspremao krevet, ali ništa od toga nije radio. Helfrik je sedeo na stolici
za ljuljanje u svom bade-mantilu, oko njegovih stopala ležale su flaše džina. Pio je iz flaše koju je držao u
ruci. Uvek je pio, i danju i noću, ali nikad nije bio pijan.
„Predomislio sam se“, rekao sam.
Napunio je usta džinom, promuljao piće od obraza do obraza i ushićeno ga progutao. ,,To je lak plen“,
rekao je. Onda je ustao i prešao na dmgu stranu sobe, do pantalona koje su ležale na podu. Na trenutak
sam pomislio da hoće da mi vrati novac koji mi duguje, ali samo je tajanstveno prekopao džepove i onda
se praznih ruku vratio na stolicu. I dalje sam stajao.
,,To me podsetilo“, rekao sam. „Pitam se možete li da mi vratite novac koji sam vam pozajmio?“
„Nemam ga“, rekao je.
„Možete li da mi vratite deo - deset centi, recimo?“
Odmahnuo je glavom.
„Pet centi?“
„Dekintiran sam, sinko.“
Otpio je još jedan gutljaj. Bila je to nova flaša, gotovo puna.
„Ne mogu da ti dam nikakve pare, sinko. Ali potrudiću se da dobiješ koliko god ti treba mleka.“ Onda je
objasnio. Mlekadžija stiže oko četiri. Ja treba da ostanem budan i čekam da on zakuca na vrata. Helfrik će
ga zadržati bar dvadeset minuta. To je bilo mito, način da izbegne plaćanje duga, ali bio sam gladan.
„Ali vi morate da platite svoje dugove, Helffiče. Ne bi vam bilo lako kad bih vam obračunavao kamatu.“
„Platiću ti, sinko“, rekao je. „Platiću ti svaku paricu, čim budem mogao.“
Vratio sam se u svoju sobu, besno tresnuvši Helffikovim vratima. Nisam želeo da ispadnem okrutan, ali
stvar je predaleko otišla. Znao sam da džin koji pije košta bar trideset centi flaša. Morao bi da kontroliše
svoju požudu za alkoholom dok ne plati dugove.
10
Noć je jedva pala. Seo sam kraj prozora i smotao nekoliko cigareta od grubo sečenog duvana i listića
toalet-papira. Taj duvan je bio moj hir iz boljih vremena. Kupio sam punu limenku, dok je lula za njega
bila besplatna, pričvršćena gumicom za limenku. Ali izgubio sam lulu. Duvan je bio toliko sirov da je
jedva goreo u normalnim papirićima za motanje, ali dvaput zamotan u toalet-papir postajao je snažan i
kompaktan, pa bi tu i tamo buknuo u plamen.
Noć je sporo dolazila, prvo njen miris svežine, zatim mrak. Iza prozora se širio ogromni grad, ulične
svetiljke i crvene, plave i zelene neonke gorele su kao blistavo noćno cveće. Nisam bio gladan, bilo je
mnogo narandži pod krevetom, a zagonetno klokotanje u trbušnoj duplji bili su samo veliki oblaci
duvanskog dima, zarobljeni unutra, mahnito pokušavajuši da nađu izlaz.
Na kraju se i to dogodilo: još malo pa postajem lopov, sitni kradljivac mleka. Eto ga vaš genije, bura u
čaši vode, pisac jedne jedine priče: lopov. Zagnjurio sam glavu u šake i ljuljao se napred-nazad. Majko
Božja. Naslovi u novinama: Pisac koji obećava uhvaćen u krađi mleka, poznati štićenik Džej-Si Hekmuta
izveden pred sud zbog optužbe za sitnu krađu, reporteri se tiskaju oko mene, blicevi sevaju, dajte nam
izjavu, Bandini, kako se to dogodilo? Eto, prijatelji, ovako je bilo: vidite, zaista sam imao gomilu para,
impozantnu prodaju rukopisa i svega, ali radio sam na priči o liku koji krade bocu mleka, i hteo sam da
pišem po sopstvenom iskustvu, i tako se to i desilo, prijatelji. Sačekajte priču u Postu, nazvao sam je
,,Mlekokradica“. Ostavite mi svoje adrese i svima ću vam poslati besplatne primerke.
Ali neće se tako dogoditi, jer niko ne zna za Artura Bandinija, i dobićeš šest meseci, odvešće te u zatvor i
bićeš kriminalac, i šta će reći tvoja majka? I šta će reći tvoj otac? I zar ne čuješ sve one tipove oko
benzinske stanice u Bulderu, Kolorado, zar ih ne čuješ kako se kikoću na račun velikog pisca koji je
uhvaćen u krađi mleka? Ne čini to, Arturo! Ako imaš i gram pristojnosti u sebi, ne čini to.
Ustao sam sa stolice i hodao gore-dole. Svevišnji Bože, daj mi snage! Potisni tu zločinačku pobudu! Onda
mi se, najednom, čitav plan učinio kao totalno jeftin i glup, jer sam u tom trenutku smislio da napišem
nešto drugo u pismu velikom Hekmutu, i puna dva sata sam pisao, dok me leđa nisu zabolela. Kad sam
pogledao kroz prozor u veliki sat na hotelu Svetog Pola, bilo je gotovo jedanaest. Pismo Hekmutu ispalo
je veoma dugo - već dvadeset stranica. Pročitao sam pismo. Zvučalo je glupo. Osetio sam kako mi krv
navire u lice od stida. Hekmut će me smatrati idiotom što mu pišem takve detinjaste besmislice. Zgužvao
sam papire i bacio ih u korpu za otpatke. Sutra je novi dan, i sutra ću možda doći na ideju za kratku priču.
U međuvremenu ću pojesti nekoliko narandži i odspavati.
Bednih li narandži. Sedeo sam na krevetu i zabadao nokte u njihovu tanku koru. Usta su mi se skupljala i
punila pljuvačkom, i žmurio sam pri pomisli na njih. Kad bih zagrizao u narandžasto meso, to je bio šok,
kao hladan tuš. O Bandini, razgovaram sa odrazom u ogledalu na komodi, kakve ti žrtve činiš za svoju
umetnost! Mogao si da postaneš industrijski magnat, trgovački princ, veliki igrač bezbola, glavni udarač
Američke lige, s prosekom od 415; ali ne! Evo te, puziš kroz dane, izgladneli genije, odan svom svetom
pozivu. Kako si hrabar!
Legao sam na krevet, besano u tami. Veliki Hekmut, šta bi on rekao na sve ovo? Aplaudirao bi, njegovo
moćno pero veličalo bi me uzvišenim rečenicama. Na kraju krajeva, to pismo Hekmutu i nije bilo tako
loše pismo. Ustao sam, izvadio ga iz korpe za otpatke i ponovo ga pročitao. Izuzetno pismo, suptilan
humor. Hekmutu će biti veoma zabavno. Impresioniraće ga činjenica da sam isti onaj autor koji je napisao
Kučence se smejalo. Eto ti priče! I otvorio sam fioku ispunjenu primercima časopisa u kome je objavljena
priča. Ležeći na krevetu, pročitao sam je ponovo, smejući se i smejući njenoj duhovitosti, mrmljajući u
čudu da sam je ja napisao. Onda sam počeo da je čitam naglas, gestikulirajući ispred ogledala. Kad sam
završio, u mojim su očima bile suze ushićenja, i stao sam ispred Hekmutove slike, zahvaljujući mu što je
prepoznao genija u meni.
Seo sam za pisaću mašinu i nastavio pismo. Noć se duboko protegla, stranice su se gomilale. Ah, kad bi
svako pisanje bilo lako kao pismo Hekmutu! Stranice su se množile, dvadeset pet, trideset, dok nisam
pogledao u svoj pupak, gde sam otkrio mesnati sloj. Kakva ironija! Ugojio sam se: sve od narandži!
Naglo sam skočio i uradio nekoliko adekvatnih vežbi. Sklekovi, kolutovi. Znoj je pocureo i sve sam teže
disao. Žedan i izmoren bacio sam se na krevet. Baš bi mi prijala čaša hladnog mleka.

11
U tom trenutku začuo sam kucanje na Helfrikovim vratima. Zatim Helfiikovo roktanje dok je neko ulazio.
To je mogao da bude samo mlekar. Pogledao sam u sat: bilo je skoro četiri. Hitro sam se obukao:
pantalone, cipele bez čarapa i džemper. Hodnik je bio pust, sablastan zbog crvene svetlosti stare sijalice.
Hodao sam polako, bez oklevanja, kao čovek koji ide u kupatilo na drugom kraju hodnika. Dva sprata
škripavih, nesnosnih stepenica, i bio sam u prizemlju. Crveno-beli kamionet Alden mleka bio je parkiran
uz hotelski zid u mesečinom natopljenoj uličici. Zavukao sam ruku u kamionet i uzeo dve pune boce,
čvrsto ih stegnuvši za vrat. Bile su hladne i divne u mojim rukama. Trenutak docnije bio sam u sobi, a
boce s mlekom na stočiću. Kao da su ispunile čitavu sobu. Bile su kao ljudska bića. Bile su tako lepe,
tako debele i napredne.
Ti Arturo! rekao sam. Ti srećni čoveče! Možda je to zbog molitvi tvoje majke, a možda te Bog još voli,
uprkos tvom petljanju s ateistima. Ali šta god bilo, imaš sreće.
Za stara vremena, pomislio sam, i za dobra stara vremena kleknuo sam i izgovorio molitvu, onako kako
smo to radili u školi, onako kako nas je majka učila u kući: Blagoslovi nas, o Gospode, i ove Tvoje
darove koje ćemo primiti iz Tvojih darežljivih ruku, kroz istog Hrista, Gospoda našeg, amin. I dodao sam
još jednu molitvu zbog uroka. Klečao sam još dugo nakon što je mlekadžija otišao iz Helfrikove sobe,
punih pola sata molitvi, sve dok nisam izludeo za ukusom mleka, dok me kolena nisu zabolela, i tupi bol
u ramenima prešao u lopatice.
Kad sam ustao, zateturao sam se od ukočenih mišića, ali vredelo je. Uklonio sam četkicu za zube iz čaše,
otvorio jednu bocu, i do vrha napunio čašu. Okrenuo sam se ka slici Džej-Si Hekmuta na zidu.
,,U tvoju čast, Hekmute! Živeli!“
I ispio sam, pohlepno, a grlo mi se iznenada steglo i zgrčilo od odvratnog ukusa. Surutka. Ispljunuo sam
je, isprao usta vodom, i odmah proverio drugu bocu. I to je bila surutka.

4.

Dole na ulici Spring, u baru preko puta prodavnice polovne robe. S poslednjih pet centi otišao sam tamo
na kafu. Starinsko mesto, piljevina na podu, nevešto nacrtane gole žene razmazane po zidovima. To je bio
lokal u kome su se okupljali starci, gde je pivo bilo jeftino i kiselog vonja, gde je prošlost ostajala
nepromenjena.
Seo sam za jedan od stolova do zida. Sećam se da sam sedeo s glavom u šakama. Čuo sam njen glas, a
nisam je ni pogledao. Sećam se da me upitala: „Mogu li da vas poslužim nećim?“ a ja promrmljao nešto o
kafi sa šlagom. Sedeo sam tako dok se šoljica nije stvorila preda mnom, dugo sam tako sedeo,
razmišljajući o beznadežnosti svoje sudbine.
Kafa je bila veoma loša. Kad se šlag pomešao s kafom, shvatio sam da to uopše nije šlag, jer je dobio
neku sivkastu boju, sa ukusom kuvanih krpa. To mi je bilo poslednjih pet centi, što me naljutilo. Pogledao
sam naokolo i video da je devojka koja me poslužila udaljena pet-šest stolova od mene, servirajući krigle
piva sa velike tacne. Bila mi je okrenuta leđima, i video sam njena čvrsta i glatka ramena ispod bele
bluze, blagi obris mišica na njenim rukama, i cmu kosu, tako gustu i sjajnu.
Najzad se okrenula, pa sam joj mahnuo. Gotovo da nije obratila pažnju, širom otvorivši oči u znak dosade
i suzdržanosti. Osim konture lica i blistavih zuba, nije bila lepa. Baš se u tom trenutku okrenula da se
nasmeši nekom od svojih starih gostiju, a ja ugledao beli obris zuba ispod njenih usana. Imala je majanski
nos, pljosnat, širokih nozdrva. Usne su joj bile jarko nakarminisane, debele kao u crnkinje. Bila je izraziti
predstavnik svoje rase, i lepa kao takva, ali suviše čudna za moj ukus. Oči su joj bile prilično iskošene,
koža tamna, ali ne i crna i, dok se kretala, njene su grudi pokazivale svoju čvrstinu.
Ignorisala me posle tog prvog pogleda. Otišla je do šanka, gde je naručila još piva i čekala dok ga je
mršavi barmen točio. Nešto je zviždukala čekajući, neodređeno bi pogledala u mene i samo zviždala
dalje. Prestao sam da joj mašem, ali bilo je sasvim očigledno kako želim da priđe za moj sto. Najednom je
otvorila usta ka plafonu i nasmejala se, na najzagonetniji način, tako da se čak i barmen začudio njenom
smehu. Onda je otplesala dalje, graciozno njišući tacnom, krivudajući između stolova do grupe u samom
dnu lokala. Barmen ju je pratio pogledom, još uvek zbunjen njenim smehom. Ali ja sam shvatio taj smeh.
12
Bio je upućen meni. Meni se smejala. Bilo je nečeg u mojoj pojavi, u mom licu, mom držanju, nešto u
vezi sa mnom što je nju zabavljalo i, dok sam razmišljao o tome, stegao sam pesnice i proučio sebe,
gnevan i ponižen. Dodimuo sam kosu: bila je očešljana. Proverio sam okovratnik i kravatu: bili su čisti i
na svom mestu. Ispravio sam se do visine barskog ogledala gde sam ugledao prilično zabrinuto i
bledunjavo lice, ali ne i smešno, i baš sam bio ljut.
Počeo sam se podrugljivo da se smeškam, upadljivo sam je posmatrao i smeškao se. Nije prilazila mom
stolu. Došla je blizu, čak do susednog stola, ali se nije usudila da priđe bliže. Kad god bih pogledao njeno
tamno lice, krupne crne oči koje se cakle od smeha, iskrivio bih usne u podrugljiv kez. To se pretvorilo u
igru. Kafa se ohladila, mlečna pena uhvatila se na površini, ali nisam je ni pipnuo. Devojka se kretala kao
da pleše, njene snažne svilaste noge sakupljale su čestice piljevine dok je njena iznošena obuća klizila po
mermernom podu.
Ta obuća, bile su to huarače, meksičke sandale, kožno remenje bilo je nekoliko puta obavijeno oko njenih
gležnjeva. Bile su u očajnom stanju; isprepletano remenje totalno se razmrsilo. Čim sam ih uočio, odmah
mi je bilo lakše, jer je to bila mana koja zaslužuje kritiku. Ona je bila visoka i uspravnog držanja, devojka
od možda dvadeset godina, besprekorna na svoj način, osim tih raspadnutih huarača. I tako sam usmerio
pogled u njih, napadno sam ih posmatrao, čak sam se okretao na stolici i krivio vrat da ih razgledam,
podrugljivo se cerekajući. Očigledno sam uživao u tome, isto koliko i ona u mom licu, ili bilo čemu što ju
je zabavljalo. To se snažno odrazilo na nju. Njene piraete i njen ples postepeno su jenjavali, i samo je
žurila tamo-amo, da bi na kraju hodala gotovo se krijući. Bila je zbunjena, i u jednom trenutku video sam
kako letimično gleda naniže i proučava svoja stopala, tako da se ubrzo nije više smejala; na njenom se
licu pojavila odbojnost, da bi na kraju s ogorčenom mržnjom gledala u mene.
Sada sam ja likovao, bio sam čudnovato srećan. Bio sam opušten. Svet je bio pun bučnih i zabavnih ljudi.
Mršavi barmen je pogledao u mom pravcu, a ja mu prijateljski namignuo. Klimnuo je glavom u znak
razumevanja. Uzdahnuo sam i zavalio se na stolici, život je bio lep.
Još nije pokupila pet centi za kafu. Moraće to da učini, osim ako ih ostavim na stolu i odem. Ali nisam
hteo da odem. Čekao sam. Pola sata je prošlo. Kad bi žumo prilazila šanku po novu turu piva, nije više
čekala na vidnom mestu. Odlazila je iza šanka. Nije više gledala u mene, ali znao sam da zna kako je
posmatram.
Na kraju se uputila pravo ka mom stolu. Ponosno je hodala, uzdignute brade, ruke su joj visile. Hteo sam
da gledam pravo u nju, ali nije išlo. Pogledao sam u stranu, i dalje se smeškajući.
„Želite li još nešto?“ upitala je.
Njena bela bluza osećala se na štirak.
„Ti ovo zoveš kafom?“ rekao sam.
Iznenada se ponovo nasmejala. To je bio vrisak, ludački smeh nalik na zveket sudova, i završio se brzo
kako je i počeo. Ponovo sam pogledao u njena stopala. Mogao sam da osetim kako nešto u njoj uzmiče.
Želeo sam da je povredim.
„Možda ovo uopše nije kafa“, rekao sam. „Možda je to samo voda u kojoj su prokuvali tvoje prljave
sandale.“ Pogledao sam naviše ka njenim crnim usplamtelim očima. ,,Možda i ne znaš za bolje. Možda si
prirodno tako nemarna. Ali da sam ja devojka, ne bih šetao naokolo u tim sandalama.“
Ostao sam bez daha na kraju tirade. Njene nabubrele usne su podrhtavale, a pesnice u džepovima grčile se
ispod uštirkane beline.
„Mrzim te“, rekla je.
Osetio sam njenu mržnju, miris njene mržnje, čak sam čuo kako izbija iz nje, ali samo sam se podrugljivo
nasmešio. „Nadam se“, rekao sam. „Jer mora da ima nešto izuzetno suptilno u onom ko je vredan tvoje
mržnje.“
Onda je rekla nešto čudno; odlično sam to upamtio.
„Nadam se da ćeš umreti od infarkta“, rekla je. „Baš na toj stolici.“
To joj je pružilo snažnu satisfakciju, iako sam se nasmejao. Otišla je smeškajući se. Ponovo je stala ispred
šanka, čekajući pivo, i oči su joj gledale u mene, sjajne od njene čudne želje, i nije mi bilo prijatno, ali
sam se i đalje smeškao. Sada je ponovo plesala, klizila od stola do stola sa svojom tacnom i, kad god je
13
pogledam, osmehom je slala svoju želju, što se zagonetao odrazilo na mene, tako da sam postao svestan
svoje unutrašnjosti, lupanja mog srca i podrhtavanja u stomaku. Osećao sam da se neće ponovo vratiti za
moj sto i pamtim da mi je bilo drago zbog toga, i da me zahvatio neki čudan nemir, tako da sam jedva
čekao da odem odatle, što dalje od dometa njenog upornog osmeha. Pre nego što sam otišao, uradio sam
nešto što mi je izuzetno popravilo raspoloženje. Uzeo sam pet centi iz džepa i stavio ih na sto. Onda sam
prolio pola kafe po tom novčiću. Moraće da briše tu svinjariju svojom krpom. Odvratna tamna lokva širila
se po čitavom stolu i, kad sam ustao da odem, kapala je na pod. Kod vrata sam zastao da je još jednom
pogledam. Smešila se istim osmehom. Pokazao sam glavom ka prolivenoj kafi. Onda sam prezrivo
odmahnuo zbogom i izašao na ulicu. Ponovo sam doživeo nešto dobro. Ponovo je bilo kao nekad, svet je
bio pun zabavnih događaja.
Ne sećam se šta sam radio posle odlaska od nje. Možda sam otišao u sobu Benija Koena iznad Glavne
pijace. Imao je drvenu nogu s malim vratancima na njoj. Unutra je držao cigarete marihuane. Prodavao ih
je po petnaest centi. Prodavao je i novine, Igzeminer i Tajms. U sobi su mu bili naslagani primerci Novih
misa. Možda me, kao i uvek, rastužio svojim mračnim i jezivim vizijama sveta sutrašnjice. Možda mi je
poturio svoje umrljane prste pod nos i proklinjao me što sam izneverio proletarijat iz koga potičem.
Možda me je, kao i uvek, svog uzdrhtalog poslao iz svoje sobe, niz prašnjave stepenice na ulicu u magli,
dok su me prsti svrbeli da dočepaju vrat nekog imperijaliste. Možda, a možda i nije; ne sećam se.
Ali sećam se te noći u mojoj sobi, svetla hotela Sveti Pol bacala su crvene i zelene mrlje po mom krevetu
dok sam ležao i drhtao i sanjao o gnevu te devojke, o načinu na koji je plesala od stola do stola, i o crnom
sjaju njenih očiju. Toga se sećam, čak zaboravivši da sam siromašan i bez ideje za novu priču.
Potražio sam je rano sledećeg jutra. Osam sati, i već sam bio na ulici Spring. U džepu mi je bio primerak
Kučenceta. Drukčije bi ona gledala na mene da je pročitala tu priču. Potpisao sam je, bila je u mom
zadnjem džepu, spremna da je izvadim na najmanji mig. Ali lokal je još bio zatvoren. Zvao se Kolumbija
bife. Priljubio sam nos na staklo i zagledao se unutra. Stolice su bile izvrnute na stolovima, a neki starac u
gumenim čizmama prao je pod. Otišao sam niz ulicu, vlažni vazđuh je već bio plavičast od izduvnih
gasova. Onda mi je sinula odlična ideja. Izvadio sam časopis i izbrisao autogram. Umesto njega sam
napisao: „Majanskoj Princezi, od bezvrednog Gringa“. To mi je izgledalo baš kako treba. Vratio sam se
do Kolumbija bifea i kucao na staklo. Starac je mokrim rukama otvorio vrata, znoj mu je curio iz kose.
„Kako se zove ona devojka što radi ovde?“ rekao sam.
„Misliš Kemil?“
,,Ona što je sinoć radila ovde.“
,,To je ona“, rekao je. „Kemil Lopez.“
,,Da li biste joj dali ovo?“ rekao sam. „Samo joj dajte. Kažite joj da je svratio neko i zamolio da joj date
ovo.“ Obrisao je ruke s kojih se cedila voda o pregaču i uzeo časopis.
„Pripazite na to“, rekao sam. „Vredno je.“
Stari je zatvorio vrata. Kroz staklo sam video kako se vuče do svoje metle i kofe. Stavio je časopis na
šank i nastavio s radom. Povetarac je pokrenuo listove časopisa. Odlazeći, plašio sam se da će sve da
zaboravi. Kad sam stigao do Centra kulture, shvatio sam da sam napravio užasnu grešku: posveta na priči
nikada neće ostaviti utisak na takvu vrstu devojke. Hitro sam se vratio do Kolumbija bifea i kucao prstima
po staklu. Začuo sam starca kako stenje i psuje dok je petljao oko brave. Obrisao je znoj sa starih očiju i
ponovo me ugledao.
„Mogu li da dobijem časopis?“ rekao sam. „Hoću nešto da napišem unutra.“
Stari ništa nije shvatao. Zavrteo je glavom, uzdahnuo i rekao mi da uđem. „Idi i uzmi ga sam“, rekao je.
„Imam posla.“
Otvorio sam časopis na šanku i izbrisao posvetu Majanskoj Princezi. Umesto toga sam napisao:

14
Drage Pokidane Sandale,

Možda to i ne znaš, ali sinoć si uvredila autora ove priče. Znaš li da čitaš? Ako znaš, odvoj petnaest
minuta svog vremena i prepusti se remek-delu. Budi pažljivija sledeći put. Nije baš svako ko ulazi u ovu
rupu propalica.

Arturo Bandini

Pružio sam časopis starom, ali je on samo gledao u svoj posao. „Dajte ovo gospođici Lopez“, rekao sam.
„I pobrinite se da to lično dobije.“
Stari je ispustio metlu, obrisao znoj sa izboranog lica i pokazao prema vratima. „Gubi se odavde!“
Ponovo sam spustio časopis na šank i ležemo se udaljio. Na izlazu sam se okrenuo i mahnuo.

5.

Nisam skapavao od gladi. JoŠ sam imao nekoliko starih narandži pod krevetom. Te večeri sam pojeo tri-
četiri, i s mrakom se spustio niz Bunker Hil dole u grad. Stajao sam u senci nekog ulaza preko puta
Kolumbija bifea i posmatrao Kemil Lopez. Bila je ista, u istoj beloj kecelji. Uzdrhtao sam kad sam je
video, i čudno uzavrelo osećanje zastalo mi je u grlu. Ali posle nekoliko minuta magija je iščezla, i stajao
sam u tami dok me noge nisu zabolele.
Kad sam ugledao policajca kako ide prema meni, udaljio sam se. Bila je vrela noć. Pesak iz pustinje
Mobave leteo je po čitavom gradu. Sićušna smeđa zrnca peska lepila su se za prste kad bih nešto dodirnuo
i, kad sam se vratio u sobu, mehanizam moje nove pisaće mašine bio je prekriven peskom. Bio mi je u
ušima i kosi. Dok sam skidao odeću, padao je kao puder na pod. Uvukao se čak i među čaršave na
krevetu. Ležao sam u mraku, crveno svetlo iz hotela Sveti Pol, koje se palilo i gasilo osvetljavajući moj
krevet, bilo je sad plavičasto, sablasna boja uskakala je i iskakala iz sobe.
Sledećeg jutra nisam više mogao da jedem narandže. Pozlilo mi je pri pomisli na njih. U podne, nakon
besciljne šetnje gradom, razboleo sam se od samosažaljenja, nesposoban da kontrolišem svoju tugu.
Vratio sam se u sobu, bacio se na krevet i zaplakao iz dubine grudi. Pustio sam da navire iz svakog delića
mene i, kad nisam više mogao da plačem, ponovo sam se osećao bolje. Osećao sam se iskreno i čisto. Seo
sam i napisao pošteno pismo majci. Rekao sam joj da je nedeljama lažem; i molim te pošalji malo para,
jer hoću da se vratim kući.
Dok sam pisao, ušao je Helfrik. Na sebi je imao pantalone, bio je bez bade-mantila, pa ga u prvi mah
nisam prepoznao. Bez reči je stavio petnaest centi na sto. ,,Ja sam pošten čovek, dečko“, rekao je. „Pošten
sam koliko je i dan dug.“ Onda je izašao.
Pokupio sam novčiće, iskočio kroz prozor i otrčao niz ulicu do dućana. Mali Japanac je već pripremio
papirnu kesu za narandže. Zapanjio se kad je video da prolazim pored njega i ulazim u dućan. Kupio sam
kesu kolača. Vratio sam se, seo na krevet i gutao ih ogromnom brzinom, spirajući ih gutljajima vode.
Opet mi je bilo dobro. Stomak mi je bio pun i čak mi je ostalo pet centi. Pocepao sam pismo majci i legao
da sačekam noć. Taj novčić je značio da mogu da se vratim u Kolumbija bife. Čekao sam, otežao od
hrane, otežao od želje.
Ugledala me čim sam ušao. Obradovala se što me vidi; znao sam da jeste, po načinu na koji su joj se
raširile oči. Lice joj se ozarilo, a mene opet nešto steglo u grlu. Odjednom sam bio tako srećan, siguran u
sebe, čist i svestan svoje mladosti. Seo sam za isti sto. Te noći je bila živa svirka, klavir i violina; dve
debele žene grubih muških lica i kratkih frizura. Svirale su pesmu Na valovima. Ta-de-da-da, a ja
posmatrao Kemil kako pleše sa svojom pivskom tacnom. Kosa joj je bila tako crna, tako bujna i talasasta,
kao neki grozdovi koji joj kriju vrat. To je bilo sveto mesto, taj lokal. Sve je unutra bilo sveto, stolice,
stolovi, krpa u njenoj ruci, piljevina pod njenim nogama. Ona je bila Majanska princeza, a ovo njen
dvorac. Gledao sam kako pohabane huarače klize po podu i poželeo sam te huarače. Poželeo sam da ih
držim na grudima kad zaspim. Poželeo sam da ih držim i udišem njihov miris.
15
Nije se usuđivala da priđe mom stolu, ali bilo mi je drago. Ne prilazi odmah, Kemil; pusti da sedim ovde i
priviknem se na to retko uzbuđenje, pusti me malo samog dok moje misli putuju beskrajnim dražima
tvoje lepote; samo me prepusti sebi, da čeznem i sanjam otvorenih očiju.
Najzad je prišla, sa šoljicom kafe na tacni. Ista ona kafa, ista bljutava tamna splačina. Prišla je, crnjih i
krupnijih očiju nego ikad, meko hodajući ka meni, s tajanstvenim osmehom, pomislio sam da ću se
onesvestiti od lupanja srca. Dok je stajala pored mene, osetio sam blagi miris njenog znoja koji se mešao
sa uštirkanom čistoćom njene kecelje. To me smlatilo, zaglupelo, i disao sam kroz usne da to izbegnem.
Nasmešila mi se, kako bih znao da se ne buni na prolivenu kafu one večeri; više od toga, učinilo mi se da
joj se sve to dopalo, da joj je bilo drago, da je zahvalna zbog toga. „Nisam znala da imaš pege“, rekla je.
,,One nisu bitne“, rekao sam.
„Žao mi je zbog kafe“, rekla je. „Ovde svi naručuju pivo. Malo ko traži kafu.“
„Baš je zato i ne traže, mnogo je loša. I ja bih pio pivo da mogu sebi da ga priuštim.“
Uperila je olovku prema mojoj ruci. „Grizeš nokte“, rekla je. ,,Ne bi trebalo.“
Gurnuo sam ruke u džepove. ,,Ko si ti da mi govoriš šta treba da radim?“ rekao sam.
„Hoćeš pivo?“ rekla je. „Doneću ti. Ne moraš da platiš.“
,,Ne treba ništa da mi donosiš. Popiću ovu splačinu od kafe i onda idem odavde.“
Otišla je do šanka i naručila pivo. Gledao sam kako ga plaća iz pregršti novčića koje je izvukla iz kecelje.
Donela je pivo i stavila mi ga ispred nosa. To me povredilo.
„Nosi ga“, rekao sam. „Nosi ga odavde. Hoću kafu, a ne pivo.“
Neko je pozvao po imenu i ona je žurno otišla. Ugledao sam deo njenih nogu iza kolena kad se nagnula
nad sto da pokupi prazne pivske krigle. Pomerio sam se na stolici, nogama zakačivši nešto ispod stola.
Bila je to pljuvaonica. Ponovo je bila za šankom, klimajući mi glavom, osmehujući se, pokazujući mi
kako treba da popijem pivo. U meni se javila neka đavolska zloba. Privukao sam njenu pažnju i prolio
pivo u pljuvaonicu. Njeni beli zubi ugrizli su donju usnu, a lice joj je izgubilo boju. Oči su joj gorele.
Preplavilo me zadovoljstvo. Zavalio sam se na stolici i nasmešio se plafonu.
Nestala je iza tanke pregrade gde se nalazila kuhinja. Zatim se ponovo pojavila, osmehujući se. Ruke su
joj bile iza leđa, krijući nešto. Onda se starac koga sam video tog jutra pojavio iza pregrade. Kezio se i
čekao nešto. Kemil mi je mahnula. Spremalo se ono najgore: predosećao sam to. Iza leđa je izvadila mali
časopis u kome je objavljeno Kučence Zamahnula je njim, ali bila je izvan vidokruga ostalih, tako da je
njena predstava bila samo za starog i mene. On je gledao razrogačenih očiju. Usta su mi se osušila dok
sam posmatrao njene mokre prste kojima je listala stranice do mesta gde je priča bila odštampana. Usne
su joj se iskrivile kad je stisnula časopis između kolena i istrgnula stranice. Držala ih je iznad glave,
mašući njima i osmehujući se. Stari je klimao glavom, odobravajući. Osmeh na njenom licu pretvorio se u
rešenost dok je kidala stranice na parčiće, a ove na još manje parčiće. Na kraju je pustila da papirići
propadnu kroz njene prste u pljuvaonicu kraj njenih nogu. Pokušao sam da se nasmejem. Pljesnula je
rukama s izrazom dosade, kao da time skida prašinu sa dlanova. Onda se podbočila jednom rukom,
isprsila se i kočopemo se udaljila. Stari je još neko vreme stajao tamo. Samo je i on sve video. Sada, kad
je predstava završena, nestao je iza pregrade.
Sedeo sam i paćenički se smeškao, srce mi je plakalo za Kučencetom, za svakom dobrom rečenicom, za
mrvicama poezije u njoj, prva moja priča, ono najbolje čime mogu da se podičim u životu. Bio je to zapis
o svemu što je dobro u meni, koji je pohvalio i odštampao veliki Džej-Si Hekmut, a ona je to iskidala i
bacila u pljuvaonicu.
Posle izvesnog vremena odgurnuo sam stolicu i ustao. Ona je stajala za šankom i posmatrala kako
odlazim. Na licu joj se ogledalo sažaljenje, osmejak kajanja zbog onog što je uradila, ali sam ja gledao u
stranu i izašao na ulicu gde mi je baš godila užasna buka tramvaja i neobični zvukovi grada koji su mi
tutnjali u ušima i sahranjivali me u lavini škripanja i lupe. Gurnuo sam ruke u džepove i potišteno se
udaljio.
Pedeset koraka od pivnice čuo sam kako me netko doziva. Okrenuo sam se. Bila je to ona, trčala je
mekim koracima, novčiči su zveckali u njenim džepovima. „Mladi prijatelju!“ dozivala je. ,,Ej, dečko!“

16
Zastao sam, i ona je dotrčala bez daha, brzo i nežno govoreći. „Žao mi je“, rekla je. „Nisam mislila ništa
ružno - časna reč.“
„Nije važno“, rekao sam. „Nisam zamerio.“
Osvrnula se ka pivnici. „Moram da se vratim“, rekla je. „Potrebna sam im. Vrati se sutra uveče, hoćeš?
Molim te! Umem i da budem dobra. Užasno mi je žao zbog ovog večeras. Molim te, dođi! Molim te!“
Stisnula mi je ruku. ,,Hoćeš li?“
,,Možda.“
Osmehnula se. „Opraštaš mi?“
„Naravno.“
Stajao sam na ulici i posmatrao je kako žuri natrag. Okrenula se posle nekoliko koraka, poslala mi
poljubac i doviknula: „Sutra uveče. Ne zaboravi!“
,,Kemil!“ rekao sam. „Stani časkom!“
Potrčali smo jedno prema drugom, susrevši se na pola puta.
,,Brzo!“ rekla je. „Otpustiće me.“
Pogledao sam u njena stopala. Naslutila je šta sledi i osetio sam kako je ustuknula od mene. Sada je pravo
osećanje izbilo iz mene, nešto sveže, kao nova koža. Polako sam govorio.
,,Te huarače - moraš li da ih nosiš, Kemil? Moraš li da ističeš činjenicu da si uvek bila i da ćeš zauvek
ostati prljava mala paorka?“
Užasnuto me pogledala, rastvorenih usana. Prekrivši usta rukama, otrčala je. Čuo sam je kako jeca: „O, o,
o!“
Slegnuo sam ramenima i razmetljivo se udaljio, zviždućući od zadovoljstva. U slivniku sam ugledao
dugački opušak. Podigao sam ga bez stida, pripalio ga stojeći jednom nogom u slivniku, povukao dim i
dunuo ga ka zvezdama. Bio sam Amerikanac i užasno sam bio ponosan na to. Ovaj veliki grad, ove
moćne ulice i ponosne zgrade, oni su bili glas moje Amerike. Iz peska i kaktusa isklesali smo imperiju.
Kemilin narod imao je svoju šansu. Nisu uspeli. Mi smo u Americi obrnuli šemu. Hvala ti Bože na mojoj
zemlji. Hvala ti Bože što sam rođen kao Amerikanac!

6.
Popeo sam se u sobu, uz prašnjave stepenice Bunker Hila, pored čađavih baraka, uz tu mračnu ulicu,
pesak, nafta i kolomaz gušili su jalova stabla palmi koje su stajale kao umirući zatočenici, okovane za
male delove tla, sa crnim pločama koje prekrivaju njihova podnožja. Prašina i stare zgrade i stari ljudi
koji sede kraj prozora, stari ljudi koji teturavo izlaze napolje, stari ljudi koji se bolno kreću mračnim
ulicama. Stari ljudi iz Indijane, Ajove, Ilinoja, iz Bostona, Kanzas Sitija, DeMoana, prodali su svoje
domove i radnje i stigli ovamo vozovima i automobilima u zemlju sunca, da bi umrli na suncu, s tek
toliko novca da prežive dok ih sunce ne ubije, čupali su rodno korenje u poslednjim danima života,
ostavili su udobno blagostanje Kanzas Sitija, Čikaga i Peorije da bi pronašli svoje mesto pod suncem. I,
kad stignu ovde, otkrili bi da su drugi i veći lopovi uzeli sve što su mogli, i da čak i sunce pripada
drugima; Smit i Džons i Parker, apotekar, bankar, pekar, na cipelama im prašina Čikaga, Sinsinatija i
Klivlenda, osuđeni da umru na suncu, s nekoliko dolara u banci, dovoljno da se pretplate na Losanđeleski
Tajms, dovoljno da održavaju iluziju kako je ovo raj, da su njihovi mali domovi od kartona pravi dvorci.
Iskorenjeni, isprazni žalosni likovi, stari i mladi, likovi iz neke druge postojbine. To su bili moji zemljaci,
novi ljudi Kalifomije. Sa svojim svetlim košuljama kratkih rukava i naočarima za sunce, bili su u raju,
pripadali su mu.
Ali dole na Glavnoj ulici, dole na Tauni i San Pedru, kilometar dalje niz Petu ulicu bile su desetine hiljada
ostalih; oni nisu mogli da priušte sebi naočare za sunce ni košulje kratkih rukava, i krili su se danju po
budžacima, a noću šunjali oko jeftinih ćumeza. Policajac te neće pokupiti zbog skitnje u Los Anđelesu
ako nosiš modernu košuiju i naočare za sunce. Ali ako uoči prašinu na tvojim cipelama, i da je džemper
na tebi debeo kao oni što se nose u snežnim krajevima, pokupiće te. Zato nabacite košulje s kratkim
rukavima momci, i naočare, i bele cipele ako ste u stanju. Pridružite se. To vas ionako čeka. Posle nekog
vremena, posle velikih doza Tajmsa i Igzeminera, i vi ćete vapiti za sunčanim jugom. Godinama ćete jesti
17
hamburgere i živeti u prašnjavim stanovima i hotelima koji vrve od gamadi, ali ćete zato svakog jutra
ugledati moćno sunce, večno plavo nebo, i ulice će biti prepune lepih uglađenih žena koje nikada nećete
imati, a vrele suptropske noći mirisaće na ljubavnu romansu koju nikada nećete doživeti, ali i dalje ćete
biti u raju, ljudi, u zemlji sunca.
Što se tiče onih koji su ostali kod kuće, možete da ih lažete, jer oni ionako mrze istinu, oni je neće
prihvatiti, jer pre ili kasnije i oni požele da dođu u ovaj raj. Ne možete ih prevariti, ljudi. Znaju oni šta je
južna Kalifornija. Na kraju krajeva, oni čitaju novine, listaju časopise o filmu kojima su zatrpani kiosci na
svakom uglu Amerike. Videli su fotografije kuća u kojima žive filmske zvezde. Nemate vi šta da im
pričate o Kalifomiji.
Razmišljao sam o njima ležeći u krevetu, posmatrao sam kako mrlje crvene svetlosti sa hotela Sveti Pol
uskaču i iskaču iz moje sobe, i bio sam nesrećan, jer sam se te noći poneo kao oni. Smit i Parker i Džons,
nikad nisam bio jedan od njih. Ah, Kemil! Kad sam bio dečak kod kuće u Koloradu, tamo su me Smit i
Parker i Džons vređali pogrdnim imenima, nazivajući me žabarom, i njihova su me deca vređala baš kao
što sam ja tebe povredio noćas. Toliko su me vređali da nikada nisam mogao da postanem jedan od njih,
oni su me oterali u knjige, oni su me oterali u samog sebe, oni su me oterali iz tog grada u Koloradu, i
ponekad, Kemil, kada ugledam njihova lica, to me ponovo boli, stara rana boli, i ponekad mi je drago da
su ovde, da umiru na suncu, iskorenjeni, zavela ih je sopstvena okrutnost, ista lica, isti dekor, osorna usta,
lica iz mog rodnog grada, što ispunjavaju prazninu svojih života pod plamenim suncem.
Viđam ih u predvorjima hotela, viđam ih kako se sunčaju po parkovima i izlaze iz ružnih malih crkava,
lica opustošenih od blizine njihovih čudnih bogova, dok izlaze iz Hrama Svrhe, iz crkve Svemoćnog.
Gledao sam ih kako se izvlače iz svojih bioskopa i žmirkaju praznim očima, ponovo suočenim sa
stvarnošću, i klipšu kući da pročitaju novine, da otkriju šta se dešava u svetu. Povraćao sam na njihove
novine, čitao sam njihovu literaturu, proučio njihove navike, jeo njihovu hranu, želeo njihove žene, zevao
pred njihovom umetnošću. Ali ja sam siromašan i moje se ime završava samoglasnikom, i oni mrze mene
i moga. oca, i oca moga oca, i priželjkuju moju krv i moj pad, ali sada su stari, umiru na suncu u vreloj
prašini ulice, a ja sam mlad i pun nade i ljubavi za moju zemlju i moje vreme, i kada ti kažem da si
paorka, to ne govori moje srce, to govore drhtaji jedne stare rane, i stidim se užasne stvari koju sam
uradio.

7.

Razmišljam o hotelu Alta Loma i prisećam se ljudi koji su tu živeli. Sećam se kako sam stupio u mračni
hol noseći dva kofera, jedan od njih pun primeraka Kučenceta. Davno je to bilo, ali svega se dobro sećam.
Stigao sam autobusom, prašnjav do kože, s prašinom Vajominga, Jute i Nevade u kosi i ušima.
„Hoću jeftinu sobu“, rekao sam.
Gazdarica je imala belu kosu. Oko njenog vrata bio je visoki čipkani okovratnik, pripijen kao steznik.
Imala je preko sedamdeset godina, visoka žena koja je povećavala svoju visinu propinjući se na prste i
piljeći u mene preko svojih naočara.
„Jesi li zaposleni?“ rekla je.
,,Ja sam pisac“, rekao sam. „Evo, pokazaću vam.“
Otvorio sam kofer i izvadio primerak. ,,Ja sam to napisao“, rekao sam joj. Bio sam žestok tada, veoma
ponosan. „Pokloniću vam primerak“, rekao sam. „Napisaću vam posvetu.“
Uzeo sam penkalo sa stola, bilo je suvo, pa sam morao da ga protresem, i obliznuo sam usne,
razmišljajući šta bih lepo mogao da kažem. „Kako se zovete?“ upitao sam je. Nevoljno mi je odgovorila.
„Gospođa Hargrejvs“, rekla je. ,,Zašto?“ Ali ukazivao sam joj čast, pa nisam imao vremena da odgovaram
na pitanja, i samo sam napisao iznad priče ,,Za ženu neodoljivog šarma, prekrasnih plavih očiju i
plemenitog osmeha, od autora. Arturo Bandini.“
Nasmešila se osmehom koji je nagrdio njeno lice, produbljujući stare bore koje su parale njeno suvo meso
oko usta i obraza. „Mrzim priče o psima“, rekla je i uklonila časopis iz vidnog polja. Onda me pogledala s
još veće visine preko svojih naočara. ,,Mladiću“, rekla je. „Jesi li ti Meksikanac?“
18
Pokazao sam prstom na sebe i nasmejao se.
,,Ja Meksikanac?“ odmahnuo sam glavom. ,,Ja sam Amerikanac, gospođo Hargrejvs. A to nije priča o
psu, naprotiv. O čoveku je, prilično je dobra. Nema nikakvog psa u čitavoj priči.“
,,Ne primamo Meksikance u ovaj hotel“, objasnila mi je.
,,Ja nisam Meksikanac. Taj naslov mi je pao na pamet pred kraj priče. Znate ono: ’I kučence se smejalo
videvši takvog dasu’.“
,,Ni Jevreje“, rekla je.
Upisao sam se u knjigu gostiju. Imao sam divan potpis u to vreme, zapetljan, orijentalan, nečitak,
podvučen snažnim potezima, kompleksniji od potpisa velikog Hekmuta. Ispod potpisa sam napisao
„Bulder, Kolorado“.
Proučavala je tekst, reč po reč.
Onda je hladno rekla: „Kako se zoveš, mladiću?“
I ja sam bio razočaran, jer je već zaboravila autora Kučenceta i njegovo ime odštampano krupnim slovima
na časopisu. Rekao sam joj svoje ime. Pažljivo ga je ispisala iznad mog potpisa. Onda je prešla na ostalo
što sam napisao.
„Gospodine Bandini“, rekla je, ledeno me posmatrajući. „Bulder nije u Koloradu.“
„Ima ga i tamo!“ rekao sam. „Baš dolazim odatle. Pre dva dana je bio tamo.“
Bila je nepokolebljiva, tako odlučna. „Bulder je u Nebraski. Moj muž i ja smo prošli kroz Bulder u
Nebraski, pre trideset godina, putujući ovamo. Budite ljubazni da to promenite.“
„Ali on jeste u Koloradu! Moja majka živi tamo, moj otac. Tamo sam išao u školu!“
Onda je izvukla časopis ispod pulta i pružila mi ga.
„Ovaj hotel nije mesto za vas, mladiću. Mi ovde držimo fine ljude, poštene ljude.“
Nisam uzeo časopis. Bio sam tako umoran, razbijen od duge vožnje autobusom.
,,Dobro“, rekao sam. „U Nebraski je.“ Što sam i napisao, precrtao sam Kolorado i iznad toga napisao
Nebraska. Bila je zadovoljna, obradovao sam je, nasmešila se i prelistala časopis.
,,Vi ste, znači, pisac!“ rekla je. „Baš lepo!“ Onda je ponovo uklonila časopis iz vidnog polja. „Dobrodošli
u Kaliforniju!“ rekla je. „Dopašće vam se ovde!“
Ta gđa Hargrejvs! Bila je usamljena i tako izgubljena, a ipak ponosna. Jednog popodneva me odvela u
svoj stan na poslednjem spratu. Kao da sam ušao u lepo očišćenu grobnicu. Muž joj je bio mrtav, ali je
pre trideset godina imao prodavnicu alata u Bridžportu, Konektikat. Na zidu je bila njegova slika.
Izuzetan čovek, nikad nije pio ni pušio, umro je od infarkta; mršavo strogo lice uokvireno teškim ramom,
i dalje prezrivo u odnosu na piće i pušenje. Tu je bio krevet u kome je umro, veliki i težak, od
mahagonija; tu je bila njegova odeća u plakaru i njegove cipele na podu, vrhovi iskrivljeni uvis od
starosti. Tu je na polici bila njegova činija za brijanje, uvek se sam brijao, i zvao se Bert. Taj Bert! Bert,
govorila je, zašto ne ideš kod berberina? i Bert bi se nasmejao, jer je znao da je bolji od svakog berberina.
Bert je uvek ustajao u pet ujutru. Poreklom je bio iz porodice sa petnaestoro dece. Umeo je s alatom.
Godinama je sve sam popravljao u hotelu. Trebalo mu je tri nedelje da oboji fasadu hotela. Često je
govorio da je bolji moler od svakog molera. Dva sata mi je pričala o Bertu, i Gospode! kako je volela tog
čoveka, čak i mrtvog, ali on uopšte nije umro; bio je u tom stanu, bdeo je nad njom, štitio je, izazivajući
me da je povredim. Plašio me, hteo sam da pobegnem odatle. Popili smo čaj. Čaj je bio star. Šećer je bio
star i zgrudvan. Šolje za čaj bile su prašnjave, čaj je imao ukus starosti, a mali suvi kolačići imali su ukus
smrti. Kad sam ustao da odem, Bert me je pratio kroz vrata i niz hodnik, izazivajući me da cinično
razmišljam o njemu. Dve noći me proganjao, pretio mi, čak mi se ulizivao povodom cigareta.
Sećam se tog klinca iz Memfisa. Nikad ga nisam pitao kako se zove, a ni on mene. Govorili smo ,,zdravo“
jedan drugom. Nije se dugo zadržao tu, nekoliko nedelja. Svoje bubuljičavo lice uvek je pokrivao
duguljastim dlanovima kad bi sedeo na tremu ispred hotela: bio je tamo kasno u noć; u ponoć, u jedan i
dva noću. Kad sam se vraćao, zatekao bih ga kako se ljulja na stolici od pruća, kopajući nervoznim
prstima po licu, mrseći svoju neošišanu crnu kosu. ,,Zdravo“, rekao bih mu. ,,Zdravo“, odgovarao mi je.
Nemirna prašina Los Anđelesa izazivala je groznicu u njemu. Bio je veća lutalica od mene, i po ceo dan
je tragao za nastranom ljubavlju po parkovima. Ali bio je toliko ružan da nikad nije našao ono što je
19
želeo, a tople noći s niskim zvezdama i žutim mesecom mučile su ga i izvlačile iz sobe sve do svitanja.
Ali jedne je noći razgovarao sa mnom, i ostavio me ojađenog i nesrećnog dok je uživao u uspomenama iz
Memfisa u Tenesiju, odakle su pravi ljudi, gde je imao prijatelja i prijatelja. Jednog dana napustiće ovaj
mrski grad, jednog dana vratiće se tamo gde prijateljstvo nešto znači, nešto što je i učinio, otišao je i
dobio sam razglednicu potpisanu sa „Memfis Kid“ iz Fort Vorta u Teksasu.
Tu je bio i Hajlmen, koji je pripadao Klubu ljubitelja knjige. Ogroman čovek s rukama kao balvani, i
nogama od kojih su pucali šavovi na pantalonama. Bio je blagajnik u banci. Imao je ženu u Molinu,
Ilinoj, i sina na čikaškom univerzitetu. Mrzeo je Kaliforniju, mržnja mu je bujala iz velikog lica, ali mu je
zdravlje bilo loše, i bio je osuđen da tu ostane ili umre. Rugao se svemu zapadnjačkom. Razboleo bi se
posle svake međuligaške utakmice u kojoj je Istok bio poražen. Pljuvao bi kad biste pomenuli Trojance.
Mrzeo je sunce, proklinjao maglu, žalio se na kišu, stalno sanjao snegove Srednjeg zapada. Svakog
meseca stizao je veliki paket za njega. Viđao sam ga u holu, večito je čitao. Nije hteo da mi pozajmi svoje
knjige. ,,To je stvar principa“, rekao je.
Ali dao mi je Bilten Kluba ljubitelja knjige, mali časopis o novim knjigama. Svakog meseca ostavio bi ga
u mom poštanskom sandučetu.
A riđokosa devojka iz Sen Luisa koja se stalno raspitivala za Filipince? Gde oni žive? Koliko ih ima?
Znam li nekog od njih? Suvonjava riđokosa devojka, imala je smeđe pegice do ispod okovratnika haljine,
došla je iz Sen Louisa. Stalno se oblačila u zeleno, bakarne glave suviše šokantne da bi bila lepa, očiju
suviše sivih za njeno lice. Dobila je posao u perionici, ali je plata bila jako mala, pa je dala otkaz. I ona je
lutala toplim ulicama. Jednom mi je pozajmila četvrt dolara, drugi put poštanske marke. Neprestano je
govorila o Filipincima, žalila ih, mislila je da su tako hrabri u suočenju s predrasudom. Jednog dana je
nestala, ali sam je sledećeg dana ponovo ugledao kako hoda ulicom, njena bakama kosa upijala je zrake
sunca, oniži Filipinac držao ju je za ruku. Bio je vrlo ponosan zbog nje. Vatirana ramena i njegovo tesno
odelo bili su poslednji krik mode, ali čak je i s visokim potpeticama bio za glavu niži od nje.
Od sviju njih, samo je jedna osoba pročitala Kučence se smejalo. U prvih nekoliko dana potpisao sam
veliki broj primeraka i odneo ih gore u salon. Pet ili šest sam napadno razbacao na sve strane: na sto, na
kauč, čak i po dubokim kožnim foteljama, tako da si prvo morao da ih uzmeš ako ti se sedi. Niko ih nije
pročitao, niko živ, osim jedne osobe. Nedelju dana bili su tako razbacani, ali teško da ih je iko dodirnuo.
Čak i kad je mali Japanac čistio prašinu po sobi, jedva da bi ih pomerio s mesta. Uveče su ljudi tamo
igrali bridž, a grupa starih gostiju okupljala se radi malo priče i opuštanja. Ušunjao sam se, našao stolicu i
posmatrao. Bilo je obeshrabrujuće. Krupna žena je čak sela na primerak u jednoj od dubokih fotelja, ne
mučeći se da ga skloni. Došao je dan kada je mali Japanac pokupio sve primerke i složio ih na sto. Tamo
su skupljali prašinu. S vremena na vreme, svakih nekoliko dana, brisao sam ih maramicom i razbacivao ih
naokolo. Stalno su se vraćali u lepo složenu hrpu na stolu, netaknuti. Možda su znali da sam ja pisac i
namerno ih izbegavali. Možda ih jednostavno nije zanimalo. Čak ni Hajlmena, uz svo njegovo čitanje.
Čak ni gazdaricu. Vrteo sam glavom: kakve budaletine, svi redom. Bila je to priča baš o njihovom
Srednjem zapadu, o Koloradu i snežnim olujama, a eto njih, iskorenjenih duša, preplanulih lica, umirali su
u bleštavoj pustinji, dok im je sveža domovina iz koje su došli bila takoreći na dohvat ruke, na stranicama
malog časopisa. Nije važno, mislio sam, uvek je tako - Po, Vitmen, Hajne, Drajzer, i sada Bandini; to me
činilo manje povređenim, manje usamljenim.
Ime osobe koja je pročitala moju priču bilo je Džudi, a prezime Palmer. Kucala je na moja vrata jednog
popodneva i, kad sam otvorio, ugledao sam je. Držala je primerak časopisa u ruci. Imala je samo četrnaest
godina, s čupercima smeđe kose i crvenom tračicom vezanom u luk iznad čela.
„Jeste li vi gospodin Bandini?”. rekla je.
Pogodio sam iz njenih očiju da je pročitala Kučence. Odmah mi je bilo jasno. „Čitala si moju priču?“
rekao sam. ,,Da li ti se dopala?“
Priljubila ju je na grudi i nasmešila se. „Mislim da je divna“, rekla je. „O, tako je divna. Gospođa
Hargrejvs mi je rekla da ste je vi napisali. Rekla je da ćete mi možda dati primerak.“
Srce mi je zastalo u grlu.

20
,,Uđi!“ rekao sam „Dobrodošla! Uzmi stolicu! Kako se zoveš? Naravno da ću ti dati primerak. Naravno!
Ali molim te uđi!“
Jurnuo sam preko sobe i prineo joj najbolju stolicu. Sela je tako nežno, dečja haljina koju je nosila nije
skrivala čak ni njena kolena. „Hoćeš čašu vode?“ rekao sam. „Vruće je danas. Možda si žedna.“
Ali nije bila žedna. Samo nervozna. Videlo se da sam je uplašio. Trudio sam se da budem što ljubazniji,
jer nisam hteo da odmah ode. Bilo je to onih prvih dana dok sam još imao nešto para. „Voliš li sladoled?“
rekao sam. „Hoćeš da ti donesem kornet ili nešto?“
,,Ne mogu da ostanem“, rekla je. „Majka će se ljutiti.“
„Ovde živiš?“ rekao sam. ,,Da li je i tvoja majka čitala priču? Kako se zoveš?“ Ponosno sam se nasmešio.
,,Ti naravno već znaš moje ime“, rekao sam. ,,Ja sam Arturo Bandini.“
„O, da!“ prigušeno je rekla, i oči su joj se raširile od takvog obožavanja da sam se poželeo da se bacim
pred njene noge i zaplačem. Osetio sam to u grlu, golicalo me da zajecam.
„Jesi li sigurna da nećeš sladoled?“
Imala je predivne manire, sedela je oborene ružičaste bradice, njene tanušne ruke čvrsto su držale časopis.
,,Ne, hvala vam, gospodine Bandini.“
,,A koka-kolu?“ rekao sam.
,,Ne, hvala vam“, nasmešila se.
„Možda limunadu?“
,,Ne, svejedno vam hvala.“
„Kako se zoveš?“ rekao sam. ,,Ja sam. . ali sam na vreme zastao.
,,Džudi“, rekla je.
,,Džudi!“ rekao sam. „Džudi, Džudi! Predivno! Kao ime filmske zvezde. To je najlepše ime koje sam ikad
čuo.“
„Hvala vam!“ rekla je.
Otvorio sam fioku u kojoj su bili primerci moje priče.
Ostalo ih je poprilično, nekih petnaestak komada. „Daću ti novi primerak“, rekao sam. ,,I napisaću ti
posvetu. Nešto lepo, nešto izuzetno!“
Lice joj je porumenelo od radosti. Ova devojčica nije glumila, bila je istinski dirnuta, i njena radost bila je
kao sveža voda na mom licu.
„Daću ti dva primerka“, rekao sam joj. ,,I posvetiću ti oba!“
,,Vi ste tako dobar čovek“, rekla je. Posmatrala me dok sam otvarao bočicu sa mastilom. ,,To se i vidi iz
vaše priče.“
,,Ja nisam čovek“, rekao sam. „Nisam baš mnogo stariji od tebe, Džudi.“ Nisam hteo da budem star u
odnosu na nju.
Hteo sam da to smanjim koliko god je moguće. „Tek mi je osamnaest“, slagao sam.
,,Samo?“ zapanjeno je rekla.
„Napuniću devetnaest za nekoliko meseci.“
Napisao sam nešto posebno u oba primerka časopisa. Ne sećam se više reči, ali bilo je dobro, to što sam
napisao, došlo mi je iz srca, jer sam bio toliko zahvalan. Ali želeo sam više, želeo sam da čujem njen glas
koji je bio tako tanak i prigušen, da je zadržim što duže u mojoj sobi.
„Učinila bi mi veliku čast“, rekao sam. „Učinila bi me užasno srećnim, Džudi, ako bi mi pročitala moju
priču naglas. To se nikad nije dogodilo, a voleo bih da je čujem.“ „Rado ću je pročitati!“ rekla je i
uspravila se na stolici, ukočivši se od nestrpljenja. Bacio sam se na krevet, zario lice u jastuk, i devojčica
je čitala moju priču, nežnim slatkim glasićem koji me rasplakao na prvih sto reči. Bilo je kao da sanjam,
glas jednog anđela ispunjavao je sobu, i ubrzo je i ona jecala, tu i tamo prekidajući čitanje uzdasima i
grcajima, buneći se. ,,Ne mogu da čitam dalje,“ govorila je. ,,Ne mogu.“ A ja sam se okretao i preklinjao
je: „Nemoj da sad prekineš, Džudi. O, nemoj, molim te!“
Kad smo dosegli vrhunac naše emocije, najednom je, bez kucanja, u sobu ušla visoka žena ogorčenih
usta. Znao sam da je to majka. Njene svirepe oči proučavale su prvo mene, zatim Džudi. Bez ijedne reči
uhvatila je Džudi za ruku i odvela je. Devojčica je stisnula časopis na svoje nežne grudi, i preko ramena
21
suzno zatreptala zbogom. Kako se iznenada pojavila, tako je i nestala, i nikada je više nisam video. I za
gazdaricu je to ostala tajna, jer su došle i otišle istog dana, nisu ni prenoćile.

8.

U mojoj pregradi za poštu pojavilo se pismo od Hekmuta. Znao sam da je od Hekmuta. Prepoznao bih
Hekmutovo pismo s kilometar. Predosetio sam Hekmutovo pismo, i kao da su mi ledenice kliznule niz
kičmu. Gospođa Hargrejvs mi je pružila pismo. Skoro sam joj ga istrgnuo iz ruke.
„Dobre vesti?“ upitala me, jer sam joj dugovao silnu kiriju.
„Nikad se ne zna“, rekao sam. „Ali je od velikog čoveka. Čak i da su samo prazne stranice, bile bi to
dobre vesti za mene.“
Ali znao sam da to nije ona vrsta dobrih vesti kakve je gđa Hargrejvs zamišljala, jer moćnom Hekmutu
nisam poslao novu priču. Bio je to samo odgovor na moje dugačko pismo od pre nekoliko dana. Bio je
vrlo hitar, taj Hekmut. Opčinjavao te svojom brzinom. Dovoljno je bilo da ubaciš pismo u poštansko
sanduče iza ugla i vratiš se u hotel gde te već čeka odgovor. Avaj, njegova su pisma bila tako kratka. Na
pismo od četrdeset stranica odgovorio je jednim malim pasusom. Ali i to je na svoj način bilo zgodno, jer
je bilo lakše upamtiti i naučiti napamet njegove odgovore. Baš je umeo, taj Hekmut, imao je stila; toliko
je toga davao, čak su i njegovi zarezi i tačka-zarezi na poseban način igrali gore-dole. Voleo sam da
skidam marke s njegovih koverata, da ih nežno odlepim, samo da bih video šta je ispod njih.
Seo sam na krevet i otvorio pismo. Još jedna kratka poruka, najviše pedeset reči. Pisalo je:

Dragi g. Bandini,

uz vaše odobrenje ukloniću pozdrave i kraj vašeg dugog pisma i objaviti ga kao kratku priču u našem
časopisu. Čini mi se da ste uradili pravu stvar. Mislim da će ,,Davno izgubljena brda“ odlično poslužiti
kao naslov.

Prilažem ček.

S poštovanjem vaš

Dž. S. Hekmut

Pismo mi je ispalo iz ruke i odlebdelo na pod. Ustao sam i pogledao se u ogledalu. Usta su mi bila širom
otvorena. Prešao sam do Hekmutove slike na suprotnom zidu i dodirnuo odlučno lice koje me gledalo.
Onda sam podigao pismo i ponovo ga pročitao. Otvorio sam prozor, iskočio napolje i legao na svetlu
travu brda. Prstima sam dočepao travu. Obrnuo sam se na stomak, zario usta u zemlju i čupao travu
zubima. Onda sam zaplakao. O, Hekmute! Kako je moguće da si tako divan čovek? Kako je to moguće?
Popeo sam se natrag u sobu i našao ček u koverti. Bio je na 175 dolara. Ponovo sam bio bogat. 175
dolara! Arturo Bandini, autor Kučenceta i Davno izgubljenih brda.
Stao sam još jednom pred ogledalo i izazovno zatresao pesnicom. Evo me, ljudi. Pogledajte velikog pisca!
Zapazite moje oči. Oči velikog pisca. Zapazite moju vilicu. Vilica velikog pisca. Ljudi, pogledajte ove
ruke. Ruke koje su stvorile Kučence se smejalo i Davno izgubljena brda. Gnevno sam uperio kažiprst. A
što se tebe tiče, Kemil Lopez, hoću da te vidim noćas. Hoću da popričam s tobom, Kemil Lopez. I
opominjem te, Kemil Lopez, upamti da ne stojiš pred bilo kim, već pred Arturom Bandinijem, piscem.
Upamti to, ako ti nije teško.
Gđa Hargrejvs je unovčila ček. Platio sam zaostalu kiriju i dva meseca unapred. Ispisala je priznanicu na
ceo iznos. Nisam hteo da je uzmem. „Molim vas“, rekao sam, ,,ne brinite, gospođo Hargrejvs. Imate moje
apsolutno poverenje.“ Insistirala je. Gurnuo sam priznanicu u džep. Onda sam stavio dodatnih pet dolara

22
na pult. ,,Za vas, gospođo Hargrejvs. Zato što ste bili tako dobri.“ Odbila je. Odgurnula je novčanicu ka
meni. ,,Smešno!“ rekla je. Ali ja nisam hteo da je uzmem. Izašao sam, a ona krenula na ulicu za mnom.
„Gospodine Bandini, insistiram da uzmete ovaj novac.“
Pih, tričavih pet dolara, sitnica. Odmahnuo sam glavom. „Apsolutno odbijam da ih uzmem, gospođo
Hargrejvs.“ Pogađali smo se, stojeći pod vrelim suncem, nasred ulice. Bila je nepopustljiva. Preklinjala
me da ih uzmem natrag. Spokojno sam se smeškao. „Ne, žao mi je, gospođo Hargrejvs. Nikada se nisam
predomislio.“
Otišla je, pobledela od besa, prstima držeći novčanicu od pet dolara, kao da nosi mrtvog miša. Odmahnuo
sam glavom. Pet dolara! Sitna je to para za Artura Bandinija, autora mnogobrojnih priča za Džej-Si
Hekmuta.
Otišao sam u centar, probijajući se kroz vrele zakrčene ulice do suterena kompanije Mej. To je bilo
najbolje odelo koje sam ikad kupio, smeđi sako sa svetlim prugama i dva para pantalona. Sada sam
mogao da budem dobro odeven u svim prilikama. Kupio sam cipele u dve boje, braon-belo, nekoliko
košulja, nekoliko pari čarapa i šešir. Moj prvi šešir, bio je tamnosmeđ, pravi filc i bela svilena postava.
Pantalone su morali da skrate. Kazao sam im da požure. Brzo su to obavili. Presvukao sam se iza zavese,
obukao sam sve novo i stavio novi šešir na glavu. Prodavac je spakovao moju staru odeću u kutiju. Nisam
je hteo. Rekao sam mu da pozove Vojsku Spasa, neka im je pokloni, i da isporuči ostale kupljene stvari u
moj hotel. Usput sam kupio i naočare za sunce. Ostatak popodneva proveo sam kupujući stvari, ubijajući
vreme. Kupio sam cigarete, slatkiše i kandirano voće. Kupio sam dva paketa skupog papira, gumice,
spajalice, notese, mali registar za spise i spravicu za bušenje rupa u papiru. Kupio sam i jeftin sat, stonu
lampicu, češalj, četkice za zube, pastu za zube, losion za kosu, krem za brijanje, losion za kožu, i komplet
za prvu pomoć. Svratio sam u prodavnicu kravata i kupio kravate, novi kaiš, lanac za sat, maramice, bade-
mantil i papuče. Palo je veče, i nisam više mogao da nosim. Pozvao sam taksi i odvezao se u hotel.
Bio sam jako umoran. Znoj je probijao kroz moje novo odelo i curio mi niz noge. Ali bilo je zabavno.
Okupao sam se, utrljao losion u kožu i oprao zube novom četkicom i novom pastom. Onda sam se obrijao
novim kremom za brijanje i natrljao kosu losionom. Sedeo sam neko vreme u papučama i bade-mantilu,
složio moj novi papir i ostalu galanteriju, pušio dobre nove cigarete i jeo slatkiše.
Dostavljač iz kompanije Mej doneo je ostatak kupljenih stvari u velikoj kutiji. Otvorio sam je i našao ne
samo nove stvari, već i staru odeću. Nju sam nabio u korpu za otpatke. Bilo je vreme da se ponovo
obučem. Navukao sam nove gaće, potpuno novu košulju, čarape i drugi par pantalona. Onda sam stavio
kravatu i obuo nove cipele. Stao sam ispred ogledala, nakrivio šešir preko jednog oka i proučavao sebe.
Jedva sam prepoznao lik u ogledalu. Nije mi se dopala nova kravata, pa sam skinuo sako i probao drugu.
Ni ta mi se nije dopalo. Najednom je sve počelo da mi smeta. Kruta kragna košulje me gušila. Cipele su
me žuljale. Pantalone su vonjale na podrumske prostorije prodavnice i bile suviše tesne oko prepona. Znoj
mi je izbio na slepoočnicama gde je šešir stezao glavu. Odjednom sam počeo da se češem, i na svaki moj
pokret sve je šuštalo kao papima kesa. Snažni vonj losiona dopro je do mojih nozdrva, i lice mi se
iskrivilo. Majko Nebeska, šta se to dogodilo sa starim Bandinijem, autorom Kučenceta? Zar je ova
kreatura, taj uštogljeni lakrdijaš tvorac Davno izgubljenih brda? Sve sam skinuo sa sebe, isprao mirise iz
kose i uskočio u staru odeću. Bila je radosna što me opet ima; s uživanjem je prianjala uz mene, i moje
izmučene noge kliznule su u stare cipele kao u blaženu mekotu prolećne trave.
Otišao sam taksijem do Kolumbija bifea. Vozač je stao uz ivičnjak, baš ispred otvorenih vrata. Izašao sam
i dao mu novčanicu od dvadeset dolara. Nije imao sitnine. Bilo mi je drago, jer kad sam najzad našao
manju novčanicu i platio mu, na vratima se pojavila Kemil. Retko je bilo da taksi stane ispred Kolumbija
Bifea. Nehajno sam joj klimnuo glavom, ušao i seo za onaj prvi sto. Čitao sam Hekmutovo pismo kad je
progovorila.
„Jesi li ljut na mene?“ rekla je.
„Ne znam zbog čega bih bio“, rekao sam.
Stavila je ruke iza leđa i pogledala naniže u svoja stopala. „Zar ne izgledam drukčije?“
Imala je nove bele salonke s visokim štiklama.

23
„Baš su lepe“, rekao sam, vrativši se Hekmutovom pismu. Nadureno me gledala. Pogledao sam naviše i
namignuo joj. ,,Izvini“, rekao sam. ,,Posao.“
„Hoćeš li da naručiš nešto?“
,,Cigaru“, rekao sam. „Nešto skupo iz Havane.“
Donela je kutiju. Uzeo sam jednu.
„Skupe su“, rekla je. „Četvrt dolara komad.“
Nasmešio sam se i dao joj dolar.
„Zadrži kusur.“
Odbila je napojnicu.
„Ne od tebe“, rekla je. ,,Ti si bez para.“
„Bio sam“, rekao sam i pripalio cigaru, zavalio se na stolici, zagledao se u plafon, i pustio da mi klobuci
dima izlaze iz usta. „Nije loša cigara za te pare“, rekao sam.
Muzičarke su u pozadini drndale Na valovima. S gadljivom grimasom odgurnuo sam kusur od cigare
prema Kemil. „Kaži im da sviraju Štrausa“, rekao sam. „Nešto bečko.“ Uzela je samo četvrt dolara, ali
naterao sam je da uzme sve. Muzičarke su bile zaprepašćene. Kemil je pokazala na mene. Mahnule su mi,
ozarene. Dostojanstveno sam klimnuo glavom. Uronile su u Priče iz bečke šume. Nove cipele žuljale su
Kemilina stopala. Nije imala svoj stari sjaj. Štrecala se u hodu, stežući vilice.
„Hoćeš li pivo?“ upitala me.
„Hoću viski sa ledom i sodom. Sen-Džejms.“ Razgovarala je s barmenom, zatim se vratila. „Nemamo
Sen-Džejms. Ali imamo Balantajns. Skup je. Četrdeset centi.“
Naručio sam jedan za sebe i još dva za oba barmena. ,,Ne bi trebalo da tako rasipaš novac“, rekla je.
Zahvalio sam barmenima na zdravici i otpio piće. Lice mi se zgrčilo. ,,Pomija“, rekao sam.
Stajala je s rukama u džepovima.
„Mislila sam da će ti se svideti moje nove cipele.“ Nastavio sam da čitam Hekmutovo pismo.
„Sasvim su pristojne“, rekao sam.
Ćopajući je otišla do stola koji se ispraznio i počela da skuplja prazne krigle. Bila je povređena, lice joj je
bilo tužno, kao da se izdužilo. Otpio sam viski i nastavio da čitam Hekmutovo pismo. Ubrzo se vratila za
moj sto.
„Promenio si se“, rekla je. „Nisi više isti. Više si mi se sviđao onako.“
Nasmešio sam se i pomazio je po ruci. Bila je topla, glatka, tamna, dugih prstiju. „Mala meksička
princezo“, rekao sam joj. „Tako si draga, tako nevina.“
Naglo je povukla ruku, a lice joj je izgubilo boju.
,,Ja nisam Meksikanka“, rekla je. „Ja sam Amerikanka.“ Odmahnuo sam glavom.
,,Ne“, rekao sam. ,,Za mene ćeš uvek biti slatka mala seljančica. Cvet iz starog Meksika.“
„Skote žabarski!“ rekla je.
Smrklo mi se pred očima, ali samo sam se i dalje smeškao. Udaljila se hramajući, cipele su je žuljale,
obuzdavajući njene gnevne noge. Muka mi je pripala, a osmeh kao da mi je bio pribijen čiodama za
obraze. Bila je za stolom pored muzičarki, brisala ga je, ruke su joj mahnito radile, u licu je bila tamni
plamen. Kad me pogledala, mržnja iz njenih očiju šibnula je preko čitave prostorije. Hekmutovo pismo
prestalo je da me zanima. Gurnuo sam ga u džep i sedeo oborene glave. To je bilo neko staro osećanje,
vratio sam se unazad i setio se da je to isto osećanje koje mi se javilo kada sam prvi put bio tu. Iščezla je
iza pregrade. Kad se vratila, graciozno se kretala, sigurnih i brzih nogu. Bila je skinula bele salonke i opet
obula stare sandale.
,,Oprosti“, rekla je.
,,Ne“, rekao sam. ,,Ja sam kriv, Kemil.“
„Nisam mislila to što sam rekla.“
,,To nije bitno. Ja sam kriv.“
Pogledao sam u njena stopala.
,,One bele cipele bile su zaista divne. Imaš prelepe noge i savršeno ti stoje.“

24
Prošla mi je prstima kroz kosu, i toplina njenog zadovoljstva istekla je kroz njih i kroz mene, osetio sam
vrelinu u grlu, i zahvatila me neizmerna sreća. Otišla je iza pregrade i pojavila se u belim salonkama.
Mali mišići na njenim vilicama stezali su se pri hodu, ali samo se hrabro smešila. Posmatrao sam je dok
radi, i sam pogled na nju me dizao, lebdeo sam kao ulje na vodi. Posle nekog vremena me upitala imam li
auto. Rekao sam joj da nemam. Ali ona ga ima, rekla je, parkiran je na susednom parkingu, opisala mi je
svoj auto i dogovorili smo se da se nađemo tamo i odvezemo se na plažu. Kad sam ustao da odem, visoki
barmen bledog lica uputio mi je pogled u kome kao da se nazirao tračak poruge. Izašao sam ignorišući ga.
Imala je Ford-dvosed iz 1929, konjske strune štrčale su iz sedišta, branici su bili prilično izubijani, i nije
bilo krova. Seo sam unutra i poigravao se malo s aparaturom. Pogledao sam u saobraćajni list. Glasio je
na Kemil Lombard, ne na Kemil Lopez.
Bila je s nekim kad je došla na parking, ali nisam mogao da vidim ko je to, jer je bilo tako mračno, bez
mesečine, s tankom paučinom magle. Onda su prišli bliže, bio je to visoki barmen. Predstavila ga je, zvao
se Semi, bio je ćutljiv i nezainteresovan. Odvezli smo ga kući, niz ulicu Spring do Prve ulice i preko
železničkih šina u crnačku četvrt koja je upijala tandrkanje forda i odbijala eho podračjem prljavih
drvenih kuća i oronulih ograda. Izašao je tamo gde je umiraće stablo bibera prosulo tamno lišće po tlu i,
kad je krenuo ka tremu, čuo se šum njegovih koraka po šuštavom uvelom lišću.
,,Ko je on?“ upitao sam.
,,On je samo prijatelj“, rekla je, i nije htela da priča dalje, ali bila je zabrinuta za njega, na licu joj se
pojavio onaj brižni izraz kao kad neko misli o bolesnom prijatelju. To me uzrujalo i odjednom sam postao
ljubomoran, pa sam nastavio da je zapitkujem, a njeni neodređeni odgovori samo su pogoršali stvar.
Vratili smo se preko šina i kroz centar grada. Prolazila je pravo kroz crveno svetlo ako u blizini nije bilo
vozila, a kad joj se neko nađe na putu, samo bi dlanom legla na sirenu. Zvuk se širio kao poziv za pomoć
kroz kanjone zgrada. Stalno je to radila, bez obzira da li je bilo potrebe za tim. Upozorio sam je, ali nije
me poslušala.
,,Ja vozim ovaj auto“, rekla je.
Stigli smo do Vilšajra, gde je propisana brzina bila minimum pedeset na sat. Ford nije mogao ni toliko, ali
prešla je u srednju traku i veliki brzi automobili jurili su pored nas. Razbesneli su je, pa je mahala
pesnicom i psovala ih. Ubrzo se požalila na noge i zamolila me da pridržim volan. Kad sam to uradio,
sagla se i skinula cipele. Onda je preuzela volan i izbacila nogu kroz prozor. Haljina joj se odmah ispunila
vazduhom i lupala je po licu. Zgužvala je ispod sebe, ali čak su i tada njena tamna bedra bila otkrivena
sve do ružičastih gaćica. To je zaista privuklo pažnju. Vozači bi projurili, a zatim usporavali, i glave su
izvirivale kroz prozore da osmotre njenu tamnu golu nogu. To ju je naljutilo. Počela je da viče na njih,
govorila im je da gledaju svoja posla. Sedeo sam mlitavo zavaljen pored nje, pokušavajući da uživam u
cigareti koja je prebrzo gorela pod naletima vetra.
„Bar je uvuci na semaforu“, rekao sam.
,,Ma ućuti više!“
Izvadio sam Hekmutovo pismo, da u njemu nađem utočište. Bulevar je bio jarko osvetljen, i mogao sam
da pročitam reči, ali se Ford ritao kao mazga, tandrkao, tresao se i zanosio pod vetrom. Bila je ponosna na
taj automobil.
„Ima odličan motor“, rekla je.
„Dobro zvuči“, rekao sam, držeći se.
„Trebalo bi da imaš svoj auto“, rekla je.
Pitao sam je šta znači Kemil Lombard na saobraćajnom listu. Upitao sam je da li je udata.
,,Ne“, rekla je.
„Čemu onda Lombard?“
,,To je samo štos“, rekla je. „Ponekad ga koristim zvanično.“
Nisam shvatio.
„Voliš li svoje ime?“ upitala je. „Zar ne bi želeo da se prezivaš Đžonson ili Vilijams ili ne znam šta?“
Rekao sam ne, da sam zadovoljan svojim prezimenom.
,,Ne, nisi“, rekla je. ,,Ja to znam.“
25
„Ali jesam!“ rekao sam.
,,Ne, nisi.“
Posle Beverli Hilsa nije više bilo magle. Palme su se uzdizale pored puta, zelene u plavičastoj tami, a bela
linija na kolovozu poskakivala je ispred nas kao upaljeni fitilj. Nekoliko oblaka valjalo se u visini, i nije
bilo zvezda. Prošli smo kroz niska brda. S obe strane puta dizale su se visoke ograde i bujne puzavice, a
na sve strane rasle su divlje palme i čempresi.
Ćuteći smo stigli do Palisada, vozeći duž visokih litica iznad mora. Hladan vetar duvao je s boka. Olupina
je kloparala. Odozdo je dopirala huka mora. Magla je navirala s pučine, armija duhova puzila je ka nama.
Ispod nas, talasi su tukli kopno belim pesnicama. Povlačili su se i vraćali da ga ponovo tuku. Kad se talas
povlačio, obala se cerila u sve širi osmeh. Polako smo se spustili spiralnim putem do vode, vlažni crni
kolovoz lizali su jezičci magle. Vazduh je bio tako čist. Zahvalno smo ga udisali. Ovde nije bilo prašine.
Vozila je na beskrajnu plažu od belog peska. Tu smo seli i gledali more. Toplo je bilo ispod litica.
Dodirnula je moju ruku. „Mogao bi da me naučiš da plivam“, rekla je.
,,Ne ovde“, rekao sam.
Talasi su bili veliki. Plima je sve više rasla i bili su brzi. Stvarali su se na oko sto metara od obale i
prelazili čitav put.
Gledali smo kako udaraju u obalu, kako ogromne čipke pene eksplodiraju kao grmljavina.
„Plivanje se uči u mirnoj vodi“, rekao sam.
Nasmejala se i počela da se svlači. Koža joj je bila tamna, ali prirodno je bila takva, ne od sunčanja. Ja
sam bio beo, bio sam kao duh. Imao sam sloj sala na trbuhu. Uvukao sam ga da to sakrijem. Gledala je u
moju belinu, u moje slabine i noge, i nasmešila se. Laknulo mi je kad se uputila ka vodi.
Pesak je bio mek i topao. Seli smo okrenuti moru i razgovarali o plivanju. Pokazao sam joj osnovne
pokrete. Legla je na stomak, veslala rukama i mlatila nogama. Pesak joj je padao po licu i oponašala me
bez velikog oduševljenja. Onda je sela.
,,Ne uči mi se plivanje“, rekla je.
Zagazili smo u vodu držeći se za ruke, tela su nam bila sva od peska. Bilo je hladno, zatim prijatno. To mi
je bilo prvo kupanje u okeanu. Dočekivao sam talase grudima sve dok mi ramena nisu potonula, zatim
pokušao da zaplivam. Talasi su me podigli. Zaronio sam u one što nailaze. Bezopasno su me preplavili.
Učio sam. Kad su se pojavili veliki talasi, bacao sam se na njih i oni su me nosili ka plaži.
Pazio sam na Kemil. Ušla je do kolena u vodu, ugledala velike talase i potrčala prema obali. Onda se
vratila. Vikala je od ushićenja. Jedan talas ju je udario i ona ciknu i nestade. Pojavila se u sledećem
trenutku, smejući se i vrišteći. Doviknuo sam joj da se ne igra, ali se ona već zaletela da se suoči sa belom
krestom talasa koja se uzdigla nad njom i odnela je iz vidokruga. Gledao sam je kako se prevrće kao
grozd banana. Zatim je gacala ka obali, telo joj je blistalo, ruke joj bile u kosi. Plivao sam dok se nisam
umorio, zatim izašao iz vode. Oči su me pekle od slane vode. Legao sam na leđa da odahnem. Posle
nekoliko minuta snaga mi se vratila, pa sam seo i pripalio cigaretu. Nigde nisam video Kemil. Onda sam
otišao do kola, misleći da je tamo. Ali nije je bilo.
Potrčao sam do vode i gledao naokolo. Uzviknuo sam njeno ime.
Onda sam čuo njen vrisak. Dopirao je iz daljine, iza visokih talasa, iz maglene zavese nad uzburkanom
vodom. Činilo se bar sto metara daleko. Ponovo je kriknula „Upomoć!“ Ušao sam u vodu, dočekao prve
talase ramenima i zaplivao. Onda se njen glas izgubio u huci. ,,Stižem!“ vikao sam i vikao, sve dok nisam
izgubio glas. Veliki talasi su bili laki, ronio sam ispod njih, ali mali su me zbunjivali, šamarali su me i
gušili. Na kraju sam stigao do nemirne vode. Mali talasi uskakali su mi u usta. Njeni krici su prestali.
Razdvajao sam vodu rukama, iščekujući novi krik. Ali nije se čuo. Viknuo sam. Glas mi je bio slab, kao
da vičem pod vodom.
Odjednom sam izgubio snagu. Mali talasi su me preplavili. Gutao sam vodu, tonuo sam. Molio sam se,
stenjao i borio se s vodom, a znao sam da ne smem da se borim. More je tu bilo mirno. Daleko prema
kopnu čula se grmljavina talasa. Vikao sam, čekao, ponovo vikao. Ništa se nije čulo osim zamaha mojih
ruku i šuma malih nemirnih talasa. Onda mi se nešto dogodilo s desnom nogom, s prstima desne noge.

26
Kao da su se zgrčili. Kad sam trznuo nogom, bol je sevnuo do bedra. Želeo sam da živim. Bože, nemoj
me sada uzeti! Slepo sam zaplivao ka obali.
Onda sam se ponovo našao u velikim talasima, čuo sam ih kako sve bučnije grme. Činilo se da je
prekasno. Nisam mogao da plivam, ruke su mi bile tako umorne, desna noga me užasno bolela. Samo je
disanje bilo važno. Morska struja je besnela pod vodom, vukla me i nosila. To je znači bio kraj za Kemil i
kraj za Artura Bandinija - ali čak sam i tada zapisivao sve to, video sam to na hartiji u pisaćoj mašini,
pisao sam to i klizio po oštrom pesku, tako siguran da se nikad neću izvući živ. Onda sam bio u vodi do
pojasa, nemoćan da bilo šta preduzmem, plutao sam potpuno bistrog uma, sastavljajući čitavu stvar,
brinući se zbog viška prideva. Sledeći talas me tresnuo i bacio u plićak, ispuzio sam na rukama i kolenima
iz vode, pitajući se da li bih od toga mogao da stvorim pesmu. Pomislio sam na Kemil tamo u moru i
zajecao, onda primetio da su mi suze slanije od morske vode. Ali nisam mogao da ležim tu, morao sam da
negde potražim pomoć, pa sam stao na noge i zateturao se prema kolima. Bilo mi je užasno hladno i zubi
su mi cvokotali.
Okrenuo sam se i pogledao ka moru. Na pedeset koraka od mene Kemil je hodala ka obali, u vodi do
struka. Smejala se, grcala je od smeha, od te vrhunske šale koju mi je priredila, i kad sam video kako roni
ispred nailazećeg talasa, graciozno kao foka, to mi uopšte nije bilo smešno. Krenuo sam prema njoj,
osećao sam kako mi se snaga vraća pri svakom koraku i, kad sam stigao do nje, podigao sam je i prebacio
preko svojih ramena, ne obazirući se na njeno vrištanje, na njene prste kojima me grebala po glavi i
čupala mi kosu. Podigao sam je iznad glave i bacio je u plićak. Od tog pada ostala je potpuno bez daha.
Prišao sam joj, uhvatio je rukama za kosu i utrljao joj lice i usta u blatnjavi pesak. Ostavio sam je tamo da
puzi na rukama i kolenima, da kuka i plače, i vratio se do kola. Pomenula je ranije neku čebad u
prtljažniku. Izvadio sam ih, umotao se i legao na topli pesak.
Ona se ubrzo pojavila i zatekla me pod ćebadima. Mokra i čista stala je ispred mene, pokazujući se,
ponosna na svoju golotinju, okrećući se oko sebe.
„Još ti se sviđam?“
Krišom sam je gledao. Zanemeo sam, samo sam klimao glavom i kezio se. Stala je na ćebad i zamolila me
da se pomerim. Napravio sam joj mesta, pa se uvukla ispod njih, telo joj je bilo glatko i hladno. Rekla mi
je da je zagrlim, i ja sam je zagrlio, a ona me poljubila, usne su joj bile mokre i hladne. Dugo smo ležali,
bio sam uzrujan, uplašen i bez strasti. Kao da je neki sivi cvet rastao između nas, misao koja je dobila
oblik i progovorila o jazu koji nas je razdvajao. Nisam znao šta je to. Osetio sam kako čeka. Gladio sam
njen stomak i noge, osećao svoju želju, budalasto tražio svoju strast, mučio se dok je ona čekala, uvijala
se, vukla me za kosu i molila me, ali strasti nije bilo, ni najmanje, samo uzmicanje ka Hekmutovom
pismu i misli koje čekaju da budu napisane, ali nigde žudnje, samo strah od nje, stid i poniženje. Onda
sam počeo da okrivljujem i psujem sebe, i hteo sam da ustanem i odem u more. Osetila je moje
uzmicanje. Usta su joj se iskrivila u podrugljiv osmeh, sela je i počela da suši kosu ćebetom.
„Mislila sam da ti se sviđam“, rekla je.
Nisam mogao da odgovorim. Samo sam slegnuo ramenima i ustao. Obukli smo se i vratili se u Los
Anđeles. Ćutali smo. Pripalila je cigaretu i čudno me gledala, napućenih usana. Onda mi je dunula dim u
lice. Izvadio sam joj cigaretu iz usta i bacio je na ulicu. Pripalila je drugu i lenjo povukla dim,
samozadovoljno i prezrivo. Tada sam je mrzeo.
Zora se popela na istočne planine, zlatne trake svetlosti sekle su nebo kao reflektori. Izvadio sam
Hekmutovo pismo i ponovo ga pročitao. Tamo na Istočnoj obali, u Njujorku, Hekmut baš sada ulazi u
svoju kancelariju. Negde u toj kancelariji je i moj rukopis Davno izgubljenih brda. Ljubav nije sve. Žene
nisu sve. Pisac mora da sačuva svoje snage.
Stigli smo u grad. Rekao sam joj gde živim.
„Bunker Hil?“ nasmejala se. „Dobro mesto za tebe.“
„Savršeno“, rekao sam. ,,U moj hotel ne puštaju Meksikance.“
Od toga se smučilo i meni i njoj. Vozila me do hotela i ugasila motor. Sedeo sam, pitajući se ima li još
nešto da se kaže, ali nije bilo ničega. Izašao sam, klimnuo joj i uputio se prema hotelu. Osećao sam kako

27
mi se njen pogled zabija kao nož među lopatice. Kad sam stigao do ulaza, pozvala me. Vratio sam se do
kola.
„Zar nećeš da me poljubiš za laku noć?“
Poljubio sam je.
„Ne tako.“
Ruke su joj kliznule oko moga vrata. Privukla je moje lice naniže i zarila mi zube u donju usnu. Zabolelo
je i borio sam se s njom dok se nisam oslobodio. Sedela je s jednom rukom preko sedišta i smeškala se,
gledajući kako ulazim u hotel. Izvadio sam maramicu i dodirnuo usne. Na maramici je ostala krvava
mrlja. Prošao sam sivim hodnikom do sobe. Kad sam zatvorio vrata, zahvatila me sva želja koja se
prethodno nije javila. Bubnjala mi je u glavi i bridela u prstima. Bacio sam se na krevet i kidao jastuk.
Čitavog dana motala mi se po glavi. Njeno tamno golo telo i njen poljubac, ukus njenih usta hladnih od
mora, i onda sam video sebe, belog i nevinog, kako uvlačim salo na stomaku, dok stojim na pesku i
rukama krijem prepone. Hodao sam gore-dole po sobi. Kasno popodne stigao me umor, a pogled na sebe
u ogledalu postao je nepodnošljiv. Seo sam za mašinu i pisao o tome, izbacio sam to onako kako je
trebalo da se dogodi, kucao sam takvom silinom da je mašina bežala od mene preko stola. Na papiru sam
joj se prišunjao kao tigar, oborio je na zemlju i savladao je mojom nepobedivom snagom. Na kraju je
puzila za mnom po pesku, suze su joj tekle iz očiju, preklinjala me da joj se smilujem. Baš lepo.
Izvanredno. Ali kad sam ponovo pročitao, bilo je tupo i glupo. Pocepao sam papire i bacio ih.
Helfrik je kucao na vrata. Bio je bled i drhtao je, koža mu je bila kao mokar papir. Skinuo se s pića, nikad
više neće popiti ni kapi. Seo je na ivicu mog kreveta, kršeći koščate prste. S nostalgijom je pričao o mesu,
o dobrim starim šniclama u Kanzas Sitiju, o divnim kotletima i sočnim jagnjećim rebarcima. Ali ništa od
toga u ovoj zemlji večnog sunca, gde stoka pase samo uvelu travu i sunčevu svetlost, gde je meso puno
crva i moraju da ga farbaju da bi izgledalo krvavo i crveno. I da li bih mu pozajmio pedeset centi? Dao
sam mu novac, pa je sišao do mesare na ulici Oliv. Ubrzo se vratio u svoju sobu, i nižim spratom hotela
počeo je da se širi oštar miris džigerice i belog luka. Ušao sam kod njega. Sedeo je pred tanjirom, punih
usta, njegove mršave vilice naporno su radile. Zamahnuo je viljuškom ka meni. „Zahvalan sam ti, dečko.
Hiljadostruko ću ti vratiti.“
Naglo sam ogladneo. Otišao sam do restorana blizu Anđeoskog leta i naručio istu stvar. Baš sam razvukao
tu večeru. Ali bez obzira koliko dangubio nad kafom, znao sam da ću na kraju otići do Kolumbija bifea.
Dovoljno je bilo da dodirnem otok na usni da bih se naljutio, a zatim osetio strast.
Kad sam stigao do pivnice, bojao sam se da uđem. Prešao sam na drugu stranu ulice i posmatrao je kroz
staklo. Nije nosila bele cipele i izgledala je isto, srećna i zauzeta svojom pivskom tacnom.
Došao sam na ideju. Hitro sam prešao dve ulice do pošte. Seo sam ispred formulara za telegram, srce mi
je tuklo. Reči su vijugale preko hartije. Volim te Kemil hoću da se oženim tobom Arturo Bandini. Kad
sam plaćao, službenik je pogledao adresu i rekao da će biti uručen za deset minuta. Požurio sam natrag do
ulice Spring i stao u senku kapije, čekajući da se pojavi raznosač telegrama.
U trenutku kad sam ga ugledao kako stiže iza ugla, znao sam da je telegram kardinalna greška. Pretrčao
sam ulicu i zaustavio ga. Rekao sam mu da sam ja napisao telegram i da ne želim da bude uručen.
,,Greška“, rekao sam. Nije hteo ni da čuje. Bio je visok, bubuljičavog lica. Ponudio sam mu deset dolara.
Odmahnuo je glavom i značajno se nasmešio. Dvadeset dolara, trideset.
,,Ni za deset miliona", rekao je.
Vratio sam se u mrak i posmatrao kako joj uručuje telegram. Bila je veoma iznenađena. Video sam kako
pokazuje prstom na sebe, sumnjičavog lica. Čak i kad je potpisala prijem, ostala je držeći telegram u ruci i
posmatrajući momka kako odlazi. Dok je cepala omot, zatvorio sam oči. Kad sam ih otvorio, čitala je
telegram i smejala se. Otišla je do šanka i dala ga barmenu bolesnožutog lica, onome koga smo vozili
prethodne noći. Pročitao ga je bez ikakve reakcije. Onda ga je dodao drugom barmenu. Ni on nije bio
impresioniran. Osetio sam duboku zahvalnost prema njima. Kad ga je Kemil ponovo pročitala, bio sam i
na tome zahvalan, ali kada ga je odnela do stola gde je grupa muškaraca sedela i pila, usta su mi se polako
otvorila i smučilo mi se. Muški smeh odjekivao je ulicom. Uzdrhtao sam i hitro se udaljio.

28
Kod Šeste sam skrenuo iza ugla i spustio se na Glavnu ulicu. Besciljno sam lutao kroz gomile mamurnih,
gladnih beskućnika. Kod Druge ulice sam zastao ispred fllipinske dvorane za igru. Plakati na zidovima
rečito su govorili o četrdeset prelepih devojaka i sanjarskoj muzici Lonija Kilule i njegovih Melodičnih
Havajaca. Popeo sam se škripavim stepenicama do blagajne na spratu i kupio kartu. Unutra je bilo
četrdeset žena postrojenih uza zid, glatkih u tesno pripijenim večernjim haljinama, uglavnom su bile
plavuše. Niko nije igrao, niko živ. Petočlani orkestar na bini mahnito je svirao neku melodiju. Nekoliko
posetilaca nalik na mene stajalo je iza niske ograde, naspram devojaka. Namigivale su nam. Razgledao
sam grupu, otkrio plavušu čija mi se haljina dopala, i kupio nekoliko kupona za igru. Onda sam mahnuo
plavuši. Pala mi je u naračje kao stara ljubav, pa smo odcupkali dve igre.
Utešno je govorila i nazivala me srećo, ali sam ja mislio samo na devojku dve ulice odatle, kako ležim na
pesku pored nje i pravim budalu od sebe. Bilo je besmisleno. Dao sam ušećerenoj plavuši pregršt kupona
za igru, i kroz hodnik izašao ponovo na ulicu. Osećao sam kako iščekujem i, dok sam gledao u ulične
satove, znao sam šta nije u redu sa mnom. Čekao sam jedanaest sati, kad se zatvarao Kolumbija bife.
Nacrtao sam se tamo u petnaest do jedanaest. Otišao sam na parking i uputio se ka njenim kolima. Seo
sam na razvaljeno sedište i čekao. U jednom uglu parkinga bila je kabina gde je čuvar držao svoje stvari.
Iznad kabine je bio crveno osvetljen neonski sat. Uporno sam gledao u sat i posmatrao kako kazaljka za
minute srlja ka broju jedanaest. Onda sam se uplašio ponovnog susreta s njom i, dok sam se vrteo i
premeštao na sedištu, ruka mi je dodirnula nešto meko. Bila je to njena kapa, škotska kapa, crna sa
majušnom paperjastom ćubom na vrhu. Opipao sam je i onjušio. Mirisala je na nju, bilo je kao da
dodirujem nju. To je bilo ono što sam i želeo. Gurnuo sam je u džep i otišao s parkinga. Onda sam se
popeo stepenicama Anđeoskog leta do hotela. Kad sam ušao u sobu, izvadio sam kapu i bacio je na
krevet. Skinuo sam se, ugasio svetlo i zagrlio njenu kapu.
Dragi dan, poezija! Napiši joj pesmu, izlij svoje srce u slatkim kadencama; ali ja nisam znao kako se piše
poezija. Kod mene je to bilo volim i molim, loše rime, trapava osećajnost. O Isuse nebeski, ja nisam
pisac: ne umem da smislim ni najmanju strofu, nikakve koristi od mene na ovom svetu. Stajao sam kraj
prozora i mahao rukama ka nebu; nisam nizašta, samo jeftina prevara; ni pisac ni ljubavnik, ni ovo ni ono.
U čemu je onda problem?
Doračkovao sam i otišao u malu katoličku crkvu na ivici Bunker Hila. Kancelarija je bila u zadnjem delu
crkve. Zazvonio sam, i otvorila je žena u bolničkoj kecelji. Ruke su joj bile umrljane brašnom i testom.
„Hoću da vidim sveštenika", rekao sam.
Žena je imala kockastu vilicu i sive podozrive oči. „Otac Abot je zauzet“, rekla je. „Šta želite?“
„Moram da ga vidim.“
„Kažem vam da je zauzet.“
Svešenik je došao do vrata. Bio je zdepast, snažan i pušio je cigaru, čovek pedesetih godina.
,,O čemu se radi?“ upitao je.
Rekao sam mu da želim nasamo da popričam sa njim. Da me muče neke nevolje. Žena je prezrivo frknula
i nestala kroz hodnik. Svešenik je otvorio vrata i poveo me u svoju radnu sobu. To je bila mala odaja
zatrpana knjigama i časopisima. Zapanjio sam se. U jednom ćošku ugledao sam gomilu Hekmutovih
časopisa.
Odmah sam prišao i izvukao broj u kome je objavljeno Kučence. Svešenik je seo. „Ovo je veliki časopis“,
rekao sam. „Najveći od svih.“
Svešenik je prekrstio noge, premestio cigaru.
„Kvaran je“, rekao je. „Kvaran do srži.“
,,Ne slažem se“, rekao sam. „Slučajno sam jedan od njegovih vodećih saradnika.“
,,Ti?“ rekao je svešenik. „I šta je tu tvoje?“
Raširio sam Kučence ispred njega. Pogledao je i odgurnuo časopis. „Čitao sam tu priču“, rekao je. ,,To je
splačina. A tvoj odnos prema Svetom pismu je niska i prezira vredna laž. Trebalo bi da se stidiš.“
Zavalivši se u fotelji, jasno mi je pokazao da mu se ne sviđam, njegove gnevne oči usmerene na moje
čelo, dok je valjao cigaru s jednog na drugi kraj usta.
,,Dobro“, rekao je. „Šta ti je potrebno od mene?“
29
Nisam seo. Na svoj način mi je stavio do znanja da ne bi trebalo da se poslužim nijednim delom
nameštaja u sobi. „Ima jedna devojka“, rekao sam.
„Šta si joj uradio?“ rekao je.
,,Ništa“, rekao sam. Ali nisam više mogao da pričam. Srce mi je iščupao. Splačina! Sve te nijanse, taj
veličanstveni dijalog, ta briljantna poetika - i on to zove splačina. Bolje da zapušim uši i odem na neko
daleko mesto gde govor ne postoji. Splačina!
„Predomislio sam se“, rekao sam. ,,Ne priča mi se sad o tome.“
Ustao sam i krenuo ka vratima.
,,U redu“, rekao je. ,,Zbogom.“
Izašao sam, zaslepilo me vrelo sunce. Najbolja kratka priča u američkoj književnosti, i taj tip, taj pop,
nazvao je splačinom. Možda čitava ta stvar sa Svetim pismom i nije bila sasvim istinita; možda se uopšte
nije ni desila. Ali moj Bože, kakve psihološke bravure! Kakva proza! Kakva čista lepota!
Čim sam stigao u sobu, seo sam za mašinu, planirajući osvetu. Članak, nemilosrdan napad na glupost
Crkve. Smislio sam naslov: Katolička crkva osuđena je na propast. Žestoko sam kucao, jednu stranicu za
drugom, sve dok ih nije bilo šest. Onda sam zastao da ih pročitam. Tekst je bio odvratan, nemoguć.
Pocepao sam sve to i bacio se na krevet. Još uvek nisam napisao pesmu za Kemil. Dok sam tako ležao,
javila se inspiracija. Zapisao sam je po sećanju:

Toliko sam toga zaboravio, Kemil!

Nestalo je s vetrom, odbačene ruže, razuzdane ruže u metežu, i ples, da uklonim tvoje blede latice iz
misli; ali izgubljen sam bio i bolan od stare strasti, da, neprestano, jer ples je bio dug; i veran sam ti bio,
Kemil, na svoj način.
Arturo Bandini

Poslao sam je telegramom, ponosan, posmatrajući poštanskog službenika kako je čita, tu divnu pesmu,
moju pesmu za Kemil, malo besmrtnosti od Artura za Kemil, i platio sam mu, a onda otišao do mog
mesta u mračnoj kapiji i tamo sam čekao. Isti momak pojavio se na biciklu. Gledao sam kako uručuje
telegram, gledao kako ga Kemil čita nasred pivnice, gledao kako sleže ramenima i kida ga na parčiće,
gledao ih kako padaju u piljevinu na podu. Odmahnuo sam glavom i udaljio se. Čak ni poezija Ernesta
Dosona nije delovala na nju, čak ni Doson.
Ma dođavola s tobom, Kemil. Mogu da te zaboravim. Imam para. Na ulicama je toliko toga što ti ne
možeš da mi pružiš. Zato pravac na Glavnu i Petu ulicu, do dugih mračnih barova, do podruma Kralja
Edvarda, i devojke s plavom kosom i bolesnim osmehom. Zvala se Džin, bila je mršava i tuberkulozna,
ali i žestoka, tako željna da mi uzme novac, njena beživotna usta na mojim usnama, njeni dugi prsti na
mojim pantalonama, njene bolešljive lepe oči što gledaju na svaku novčanicu.
„Znači zoveš se Džin“, rekao sam. „Lepo, lepo, baš lepo ime.“ Igraćemo, Džin. Ljuljaćemo se naokolo, a
ti i ne znaš, ti lepotice u plavoj haljini, da igraš sa bolidom, otpadnikom iz sveta muškaraca, ni piscem ni
ljubavnikom. I tako smo pili i igrali, i opet pili. Baš dobar dasa, taj Bandini, pa je Džin pozvala gazdu.
„Ovo je gospodin Bandini. Ovo je gospodin Švarc.“ Baš lepo, rukujmo se. „Zgodan vam je ovaj lokal,
Švarc, zgodne devojke.“
Jedno piće, dva pića, tri pića. Šta to piješ, Džin? Probao sam tu žućkastu tečnost, izgledala je kao viski, to
mora da je bio viski, takvu je grimasu pravila, tako joj se lice grčilo. Ali nije bio viski, bio je to čaj,
najobičniji čaj, četrdeset centi gutljaj. Džin, lažljivica mala, ona bi da prevari velikog pisca. Nemoj mene
da varaš, Džin. Ne Bandinija, koji jednako voli i ljude i zveri. Zato uzmi ovo, uzmi ovih pet dolara, skloni
ih, ne pij, Džin, samo sedi ovde, samo sedi i pusti da moje oči putuju tvojim licem, jer tvoja je kosa
svetla, a ne tamna, ti nisi kao ona, ti si bolesna i dolaziš iz Teksasa, i imaš majku bogalja koju izdržavaš, i
ne zarađuješ puno para, samo dvadeset centi po piću, uzela si samo deset dolara od Artura Bandinija
noćas, ti sirota devojčice, ti sirota izgladnela devojčice sa slatkim očima bebe i lopovskom dušom. Vrati
se svojim mornarima, draga. Oni nemaju deset dolara, ali zato imaju ono što ja nemam, ja, Bandini, ni
pisac ni ljubavnik, laku noć, Džin, laku noć.
30
I evo još jednog lokala i još jedne devojke. O, kako je ona bila usamljena, tako daleko od Minesote. I ona
iz dobre porodice. Naravno, draga. Pričaj mojim umornim ušima o svojoj dobroj porodici. Imali su veliko
bogatstvo, a onda je nastupila ekonomska kriza. Ab, kako je to tužno, kako je to tragično. I sad radiš u
ovoj jazbini na Petoj ulici, i zoveš se Ivlin, sirota Ivlin, a tu su i roditelji, i ti imaš najslađu sestricu, ne kao
ove drolje što šetaju naokolo, to je poštena devojka, i pitaš me želim li da upoznam tvoju sestricu. Zašto
da ne? Dovela je svoju sestricu. Nevina mala Ivlin prešla je na drugu stranu lokala i odvukla sirotu malu
sestru Vivien od tih odvratnih mornara i dovela je za naš sto. Zdravo, Vivien, ovo je Arturo. Zdravo,
Arturo, ovo je Vivien. Ali šta se to desilo sa tvojim ustima, Vivien, ko ih je iskasapio nožem? I šta se
desilo sa tvojim zakrvavljenim očima i tvojim slatkim dahom koji bazdi kao kanalizacija, sirota deca, tako
daleko od čuvene Minesote. O ne, nisu one Šveđanke, odakle mi samo ta ideja. Njihovo prezime je
Mortensen, ali nije švedsko, njihova porodica je već generacijama američka. Tek da se zna. Samo dve
domaće devojke.
Znaš šta? govori mi Ivlin. - Sirota mala Vivien radi već skoro šest meseci ovde, i još joj niko od ovih
gadova nije naručio bocu šampanjca, a ja, Bandini, ja izgledam kao mnogo dobar lik, i nije li Vivien tako
slatka, i nije li to sramota, tako je nevina, i zašto joj ne bih uzeo bocu šampanjca? Draga mala Vivien,
tako daleko od čistih polja Minesote, a nije čak ni Šveđanka, i gotovo je devica, samo nekoliko muškaraca
manje i bila bi devica. Ko bi odoleo takvoj počasti? Zato donesite šampanjac, jeftin šampanjac, flašicu od
pola litre, svi ćemo ga piti, samo osam dolara, i čoveče, nije li vino tako jeftino ovde? Jer je tamo u
Djulutu šampanjac bio dvanaest dolara boca.
Ah, Ivlin i Vivien, volim vas i jednu i drugu, volim vas zbog vaših tužnih života, zbog isprazne nesreće
povratka kući u zoru. I vi ste usamljene, ali niste kao Arturo Bandini, koji nije ni pisac ni ljubavnik, ni
ovo ni ono. Zato pijte svoj šampanjac, jer vas obe volim, i tebe Vivien, iako su tvoja usta kao da ih je
neko rastrgao svirepim noktima, a tvoje stare detinje oči plivaju u krvi kojom se pišu bezumni soneti.

11.

Ali to je bilo skupo. Stani malo, Arturo; zar si zaboravio one narandže? Prebrojao sam šta mi je ostalo.
Dvadeset dolara i nekoliko centi. Prestravio sam se. Lupao sam glavu brojkama, sabirajući sve što sam
potrošio. Samo dvadeset dolara - nemoguće! Opljačkan sam, zaturio sam negde novac, negde se krila
greška. Pretražio sam čitavu sobu, prekopao džepove i fioke, ali to je bilo sve, i bio sam isprepadan i
zabrinut i rešen da se bacim na posao, da na brzinu napišem priču, nešto pisano takvom brzinom da mora
biti dobro. Seo sam za mašinu i spustila se velika odvratna praznina, i tukao sam glavu pesnicama, stavio
jastuk pod moju bolnu zadnjicu i tiho jećao u agoniji. Bilo je beskorisno. Morao sam da je vidim, i nije mi
bilo važno kako da to izvedem.
Sačekao sam je na parkingu. U jedanaest se pojavila iza ćoška, a barmen Semi bio je sa njom. Oboje su
me ugledali izdaleka i ona je počela tiše da govori, a kad je stigla do kola, Semi je rekao: ,,Zdravo“, ali
ona mi je rekla: „Šta hoćeš?“
„Hoću da te vidim“, rekao sam.
,,Ne mogu da se vidim s tobom noćas.“
„Može i kasnije.“
„Ne mogu. Zauzeta sam.“
„Nisi baš toliko zauzeta. Imaš vremena za mene.“
Otvorila je vrata na kolima da izađem, ali nisam se pokrenuo i ona je rekla: „Molim te, izađi.“
„Nema šanse“, rekao sam.
Semi se nasmešio. Lice joj je buknulo.
„Izlazi kad govorim!“
,,Neću.“
„Ostavi se, Kemil“, rekao je Semi.
Pokušala je da me izvuče iz kola, dočepala me za džemper, cimala i teglila. „Zašto se ovako ponašaš?“
rekla je. „Zar ne vidiš da ništa neću da imam s tobom?“
31
„Neću da izađem”!, rekao sam.
,,Budalo!“ rekla je.
Semi je već otišao ka ulici. Sustigla ga je, pa su se udaljili, a ja ostao sam, užasnut, slabašno se
smeškajući nad onim što sam uradio. Čim su se izgubili iz vida, izašao sam iz kola i popeo se stepenicama
Anđeoskog leta do moje sobe. Nisam mogao da shvatim zašto sam to uradio. Seo sam na krevet,
pokušavajući da izbijem tu epizodu iz glave.
Onda sam čuo kucanje na mojim vratima. Nisam stigao ni da kažem uđite, jer su se vrata otvorila, i kad
sam se okrenuo tamo je stajala žena, gledajući me s nekim čudnim osmehom. Nije bila krupna i nije bila
lepa, ali je delovala zrelo i privlačno, i imala je nervozne crne oči. Caklile su se, kao oči žene koja je
popila previše burbona, veoma sjajne i staklaste i krajnje bezočne. Samo je stajala, ni reč nije rekla. Bila
je inteligentno obučena: crni blejzer sa krznenom kragnicom, crne cipele, crna suknja, bela bluza i
torbica.
,,Zdravo“, rekao sam.
„Šta radiš?" rekla je.
„Ništa. Sedim.“
Uplašio sam se. Pojava te žene i njena blizina kao da su me paralizovali; možda je to bio šok što sam je
tako iznenada ugledao, možda moje nesrećno stanje u tom trenutku, ali od njene blizine i tog suludog
staklastog svetlucanja njenih očiju došlo mi je da skočim i premlatim je, pa sam morao da se obuzdam. To
osećanje trajalo je samo trenutak, i odmah je nestalo. Prošetala je po sobi, drsko me posmatrajući tim
tamnim očima, a ja okrenuo glavu ka prozoru, ne toliko zabrinut njenom drskošću, već tim osećanjem
koje me probilo kao metak. Sada sam osećao miris parfema u sobi, parfema koji lebdi za ženama u
luksuznim hotelskim predvorjima, i sve me to učinilo nervoznim i nesigumim.
Nisam ustao kad mi se približila, samo sam i dalje sedeo, duboko sam udahnuo i najzad je ponovo
pogledao. Nos joj je bio malo prćast, ali ne i ružan, i imala je prilično pune usne bez karmina, tako da su
bile ružičaste; ali ono što me oborilo bile su njene oči: njihovo blistanje, nešto animalno i bezobzirno u
njima.
Prešla je do mog stola i izvukla papir iz pisaće mašine. Nisam znao šta se događa. Još uvek ništa nisam
govorio, ali osetio sam piće u njenom dahu, a onda vrlo čudan, ali izrazit vonj raspadanja, sladunjav i
težak vonj starosti, vonj te žene koja je starila.
Jedva da je pogledala rukopis; smarao je, pa ga je bacila preko ramena, i on je odlepršao na pod.
,,Ne valja“, rekla je. ,,Ne znaš da pišeš. Ništa ti ne znaš.“
„Baš vam hvala.“
Pokušao sam da saznam šta hoće, ali kao da nije bila od onih što odgovaraju na pitanja. Skočio sam sa
kreveta i ponudio joj jedinu stolicu u sobi. Ali samo je gledala u stolicu, zatim u mene, zamišljeno,
smeškajući se, nezainteresovana čak i da sedne. Onda se prošetala po sobi, čitajući neke stvari koje sam
zalepio po zidovima. To su bili neki citati koje sam prekucao iz Menkena i Emersona i Vitmena. Ništa joj
se nije dopalo. Fuj, fuj, fuj! odbacivala ih je prstima, podrugljivo kriveći usne. Sela je na krevet, smakla
svoj blejzer do lakata, podbočila se, i s nepodnošljivim prezirom pogledala u mene.
Sporo i dramatično počela je da recituje:
Šta bih drugo bila osim prorok i lažljivica, čija je majka vila, čiji je otac monah?
Prve zube dobila sam na raspeću, ljuljana u kolevci pod vodom.
Šta bih drugo bila osim zloduhovo kumče?
Bila je to Milej1 odmah sam je prepoznao, a ona je terala dalje i dalje; više je znala Milej od same Milej, i
kad je najzad završila, uzdigla je glavu, pogledala me i rekla: ,,To je književnost! Ništa ti ne znaš o
književnosti. Baš si budala!“ Stihovi su me potpuno zaneli, i kad ih je iznenada prekinula svojom
optužbom, ponovo sam se zbunio.

1 Edna Milej (1892-1950) - američki pesnik. Prev.

32
Pokušao sam da odgovorim nešto, ali samo je nastavila u Barimurovom stilu, govoreći duboko i tragično;
mrmljala je kako je sve velika šteta, o sveopštoj gluposti, o apsurdu beznadežno lošeg pisca kao što sam
ja, zakopanog u jeftinom hotelu Los Anđelesa u Kalifomiji, kod toliko drugih mesta, pišući banalne stvari
koje svet nikad neće čitati, i nikad neće dobiti šansu da ih zaboravi.
Legla je, ukrstila prste ispod glave, i sanjivo se obratila plafonu: „Volećeš me noćas, ti budalo od pisca;
da, noćas ćeš me voleti.“
„Slušaj, o čemu se uopše radi?“ rekao sam.
Nasmešila se.
„Zar je to važno? Ti si niko, a ja sam mogla da budem neko, a put za svakog od nas je ljubav.“
Njen vonj je bio sve jači, prožimajući čitavu sobu, pa se činilo da je ustvari njena, a ne moja, postao sam
stranac u toj sobi, i pomislio sam kako bi bilo bolje da izađemo napolje, da ona udahne malo noćnog
vazduha. Upitao sam je da li bi htela da prošeta po kraju.
Hitro je sela. „Vidi! Imam novac, novac! Idemo negde na piće!“
,,Naravno!“ rekao sam. „Odlična ideja.“
Navukao sam džemper. Kad sam se okrenuo, stajala je pored mene, dodirnuvši vrhovima prstiju moja
usta. Taj zagonetni vonj saharina na njenim prstima bio je toliko jak da sam prišao vratima, otvorio ih i
čekao dok nije izašla.
Popeli smo se stepenicama i prošli kroz predvorje. Kad smo stigli do recepcije, bilo mi je drago što je
gazdarica otišla u krevet; nije bilo razloga za to, ali nisam želeo da me gđa Hargrejvs vidi sa tom ženom.
Rekao sam joj da prođe kroz predvorje na prstima, što je i učinila; stravično je uživala u tome, kao u
nekoj maloj avanturi; to je uzbudilo, i prstima mi je stegla mišicu.
Na Bunker Hilu je bilo magle, ali ne i u centru. Ulice su bile puste, a zvuk njenih potpetica na pločniku
odzvanjao je među starim zgradama. Povukla me za ruku, pa sam se nagnuo da čujem šta hoće da mi
šapne.
„Bićeš tako čudesan!“ rekla je. „Tako divan!“
„Zaboravimo to sada. Prošetajmo malo.“
Želela je piće. Insistirala je na tome. Otvorila je torbicu i mahnula novčanicom od deset dolara.
„Vidi! Novac! Puna sam para!“
Otišli smo do Solomonovog bara na uglu, gde sam obično igrao fliper. Unutra je bio samo Solomon, koji
je stajao s bradom u rukama, zabrinut za posao. Prošli smo do separea koji je gledao na ulicu, i čekao sam
da ona sedne, ali insistirala je da ja prvi sednem. Solomon je prišao.
,,Viski!“ rekla je. „Putio viskija.“
Solomon se namrštio.
„Meni malo pivo“, rekao sam.
Solomon ju je strogo proučavao, ćela mu se naborala od mrštenja. Naslućivao sam krvno srodstvo, a onda
shvatio da je i ona Jevrejka. Solomon je otišao po piće, a ona sedela usplamtelih očiju, ruke su joj bile na
stolu, zaplićući i otplićući prste. Sedeo sam, pokušavajući da smislim neki način da joj umaknem.
„Prijaće ti piće“, rekao sam.
U trenutku me uhvatila za grlo, ali ne grubo, njeni dugi nokti i kratki prsti na mom mesu, dok je govorila
o mojim ustima, mojim divnim ustima; o bože, kakva usta imam.
„Poljubi me!“ rekla je.
,,Naravno“, rekao sam. ,,Da popijemo prvo.“
Stegla je zube.
,,I ti znači znaš za mene!“ rekla je. ,,I ti si kao i svi ostali. Znaš za moje rane, i zato nećeš da me ljubiš.
Gadiš me se!“
Stvarno je luda, pomislio sam. Moram da odem odavde. Poljubila me, iz usta joj se osećalo na paštetu.
Zavalila se natrag, uzdahnuvši sa olakšanjem. Izvadio sam maramicu i obrisao znoj sa čela. Solomon se
vratio s pićem. Kad sam zavukao ruku u džep da platim, ona me preduhitrila. Solomon je otišao po kusur,
ali pozvao sam ga da se vrati i pružio mu novčanicu. Bučno je protestovala, lupajući štiklama o pod i
pesnicama u sto. Solomon je bespomoćno uzdigao ruke i uzeo njen novac. Čim je okrenuo leđa, rekao
33
sam joj: ,,Damo, ovo je tvoja zabava. Odoh ja.“ Povukla me da sednem i zagrlila, i borili smo se dok
nisam pomislio da je apsurdno. Ponovo sam seo, pokušavajući da smislim neki drugi izlaz.
Solomon je doneo kusur. Uzeo sam pet centi i rekao joj da bih voleo da odigram fliper. Bez reči me
pustila da prođem, pa sam ustao i otišao do mašine. Posmatrala me kao ratni plen, a Solomon je
posmatrao nju kao kriminalca. Onda sam pobedio mašinu i pozvao Solomona da đođe i proveri rezultat.
,,Ko je ta žena, Solomone?“ došapnuo sam.
Nije znao. Dolazila je već ranije te večeri, i poprilično popila. Rekao sam mu da želim da odem na
sporedni izlaz. ,,To su ona vrata desno“, rekao je.
Ispila je svoj viski i lupila praznom čašom o sto. Prišao sam, otpio gutljaj piva i rekao joj da me izvine na
minut. Pokazao sam palcem ka muškom toaletu. Pogladila me po ruci. Solomon me posmatrao dok sam
otvarao vrata naspram muškog toaleta. Vodila su u ostavu, a izlazna vrata bila su nekoliko koraka dalje.
Čim je magla dodirnula moje lice, bilo mi je bolje. Želeo sam da odem što dalje odatle. Nisam bio gladan,
ali otpešačio sam kilometar do kioska sa viršlama na Osmoj ulici, i naračio šolju kafe da prođe vreme.
Znao sam da će se vratiti u moju sobu kad shvati da me nema. Nešto mi je govorilo da je luda, možda je
previše popila, ali nije bilo važno, nisam hteo da je vidim.
Vratio sam se u sobu u dva noću. Sve se i dalje osećalo na nju i taj zagonetni vonj starosti, i to nije više
bila moja soba. Prvi put je bila narušena njena predivna samoća. Kao da je svaka tajna te sobe bila
otkrivena. Digao sam oba prozora i posmatrao maglu kako lebdi u tužnim uskomešanim oblicima. Kad je
zahladnelo, zatvorio sam prozore, ali mada se u sobu uvukla vlaga koju su upili i moji papiri i knjige, njen
parfem je i dalje bio tu. Imao sam Kemilinu škotsku kapu pod jastukom. Činilo se da je i ona natopljena
tim mirisom, i, kad sam je priljubio na usta, bilo je kao da su mi na crnoj kosi te žene. Seo sam za mašinu,
zaludno lupajući po tipkama.
Čim sam počeo da kucam, začuo sam korake u hodniku i znao sam da se vratila. Brzo sam pogasio svetla
i sedeo u mraku, ali bilo je prekasno, jer je sigumo videla svetlost ispod vrata. Kucala je, ali nisam se
pomerio. Ponovo je kucala, ali samo sam nemo sedeo i pušio. Onda je počela pesnicama da lupa po
vratima i vikala je da će početi da ih šutira, i da će ih šutirati čitavu noć dok ih ne otvorim. Onda je počela
da ih šutira, i to je dizalo užasnu buku u tom kršu od hotela, pa sam skočio i otvorio vrata.
,,Dragi!“ rekla je i raširila ruke.
,,Isuse“, rekao sam. „Zar ne misliš da si preterala? Zar ne vidiš da mi je svega dosta?“
„Zašto si me ostavio?“ rekla je. „Zašto si to uradio?“
„Imao sam druge obaveze.“
,,Dragi“, rekla je. „Zašto me tako lažeš?“
„Ovo je suludo.“
Prešla je preko sobe i opet izvadila papir iz pisaće mašine. Bio je prepun svakojakih besmislica, nekoliko
čudnih rečenica, moje ime otkucano mnogo puta, nešto poezije. Ali ovog puta lice joj se razvuklo u
osmeh.
,,Prekrasno!“ rekla je. ,,Ti si genije! Moj dragi je tako talentovan.“
„Strašno sam zauzet“, rekao sam. „Hoćeš li molim te da odeš?“
Kao da me uopšte nije čula. Sela je na krevet, otkopčala svoj blejzer i klatila nogama. „Volim te“, rekla
je. ,,Ti si moj dragi i vodićeš ljubav sa mnom.“
„Drugi put“, rekao sam. ,,Ne noćas. Umoran sam.“ Ponovo se probio vonj saharina.
,,Ne šalim se“, rekao sam. „Najbolje da odeš. Ne želim da te izbacujem.“
„Tako sam usamljena“, rekla je.
Bila je ozbiljna. Nešto nije bilo u redu s njom, nešto pomereno naviralo je kroz te reči iz nje, i osetio sam
stid što sam tako grub.
,,Dobro“, rekao sam. „Samo ćemo da sedimo ovde i popričamo malo.“
Privukao sam stolicu i opkoračio je, oslonivši bradu o naslon, gledajući kako se baškari na krevetu. Nije
bila toliko pijana kao što sam mislio. Nešto nije bilo u redu s njom, a to nije bio alkohol, i poželeo sam da
otkrijem šta je to.

34
Njena priča je bila čudna. Rekla mi je svoje ime, zvala se Vera. Bila je kućna pomoćnica u bogatoj
jevrejskoj porodici na Long Biču. Ali umorila se od kućnih poslova. Došla je iz Pensilvanije, pobegla je
čak ovamo jer joj je muž bio neveran. Toga dana došla je u Los Anđeles iz Long Biča. Ugledala me u
restoranu na uglu Oliv i Druge ulice. Pratila me sve do hotela, jer su moje oči „probole njenu dušu“. Ali ja
se uopšte nisam sećao da sam je video tamo. Siguran sam bio da je nikad ranije nisam video. Kad je
otkrila gde živim, otišla je do Solomona i napila se. Ceo dan je pila, ali samo zato da bi postala dovoljno
drska i došla u moju sobu.
„Znam koliko te nerviram“, rekla je. ,,I da znaš za moje rane i užas koji krije moja odeća. Ali pokušaj da
zaboraviš moje ružno telo, jer sam zaista dobra u duši, tako sam dobra i zaslužujem više od tvog
gađenja.“
Zanemeo sam.
„Oprosti mom telu!“ rekla je. Ispružila je ruke ka meni, suze su joj tekle niz obraze. „Misli na moju
dušu!“ rekla je. „Moja duša je tako divna, može ti pružiti toliko toga! Nije ružna kao moje telo!“
Histerično je plakala, ležala je s licem na krevetu, ruke je provlačila kroz svoju tamnu kosu, a ja sam bio
bespomoćan, nisam znao o čemu govori; o draga damo, nemoj tako da plačeš, ne smeš tako da plačeš, i
uzeo sam njenu vrelu ruku i pokušao da joj kažem kako se ona samo vrti u krugu; sve je tako suludo, njen
govor, to je samoproganjanje, masa suludih stvari, govorio sam tako, gestikulirajući, ubeđujući je svojim
glasom.
„Jer ti si tako lepa žena, i tvoje telo je prekrasno, a čitav ovaj razgovor samo je opsesija, dečja fobija,
mamurluk neraspoloženja. Zato ne smeš da brineš i ne smeš da plačeš, ti ćeš prebroditi sve to. Znam da
hoćeš.“
Ali bio sam trapav i učinio da još više pati, jer je bila dole u nekom paklu koji je sama stvorila, tako
daleko od mene da je zvuk moga glasa stvarao još gori jaz. Onda sam pokušao da joj govorim o drugim
stvarima, i pokušao sam da je zasmejem svojim opsesijama. Gledaj, damo: Arturo Bandini, i njega hvata!
Ispod jastuka sam izvadio Kemilinu škotsku kapu sa ćubicom.
„Gledaj, damo! I mene hvata! Znaš li šta ja radim, damo? Nosim ovu malu crnu kapicu u krevet i grlim je,
i govorim: „O volim te, volim te, predivna princezo!“ I onda sam joj pričao druge stvari; o, ja uopšte
nisam anđeo; moja duša ima svoje padove i posrtanja; zato nemoj da se osećaš tako usamljeno, damo, jer
sad imaš društvo; imaš Artura Bandinija, a on ima mnogo toga da ti kaže. I slušaj sad ovo: znaš li šta sam
učinio jedne noći? Arturo, koji sve priznaje: znaš li kakvu sam grozotu učinio? Jedne noći je žena prelepa
za ovaj svet došla na krilima mirisa, a ja to nisam mogao da podnesem, i nikad nisarn saznao ko je ona,
žena sa crvenom lisicom i elegantnim šeširićem, i Bandini koji je prati zato što je bila bolja od snova,
gleda je kako ulazi u Bernštajnovu Riblju pećinu, u transu je gleda kroz staklo kako pliva zajedno sa
žabama i lososima, gleda je kako sama jede; a kad je završila, znaš li šta sam učinio, damo? Zato ne plači,
jer ništa još nisi čula, zato što sam odvratan, damo, i srce mi je puno crnog mastila; ja, Arturo Bandini,
ušao sam pravo kod Bernštajna i seo na istu stolicu na kojoj je ona sedela, i drhtao sam od radosti, i
pipkao sam salvetu koju je koristila, a tu je bio i opušak umrljan karminom, i znaš li šta sam učinio,
damo, ti sa tvojim smešnim malim nevoljama? Pojeo sam taj opušak, sažvakao ga, duvan i papir i sve,
progutao sam ga, i mislio kako je baš ukusan zato što je ona bila tako lepa, a tu je bila kašika pored
tanjira, i stavio sam je u džep, i svaki čas vadio kašiku iz džepa i oblizivao je, zato što je bila tako lepa.
Ljubav na kredit, besplatna ljubav, sve zbog crnog srca Artura Bandinija, da se seća kako pliva kroz
staklo, s lososom i žabljim batacima. Ne plači, damo; sačuvaj svoje suze za Artura Bandinija, jer on ima
svoje nevolje, i to velike nevolje, a nisam još ni počeo da pričam, ali mogu da ti kažem nešto o noći na
plaži sa tamnoputom princezom, o njenom mesu bez smisla, njenim poljupcima kao mrtvom cveću, bez
mirisa u vrtu moje strasti.
Ali uopšte me nije slušala, svalila se s kreveta, pala na kolena preda mnom i molila me da joj kažem da
nije odvratna.
„Reci mi!“ jecala je. „Reci mi da sam lepa kao druge žene.“
„Naravno da jesi! Zaista si prelepa.“

35
Pokušao sam da je podignem, ali pomamno se priljubila uz mene, i mogao sam samo da je tešim, ali bio
sam tako trapav, tako nedorastao tome, a ona tako duboko u ponorima van mog domašaja, pa ipak sam se
i dalje trudio.
Onda se ponovo vratila na svoje rane, te sablasne rane, one su upropastile njen život, uništile su ljubav pre
nego što se i pojavila, odvele muža od nje u naručje druge žene, i sve mi je to zvučalo izmišljeno i
neshvatljivo, zato što je zaista bila lepa na svoj način, nije bila sakata ni unakažena, i bilo je mnogo
muškaraca koji bi joj pružili ljubav.
Ustala je posrćući, kosa joj je pala preko lica, pramenovi kose bili su joj slepljeni na obrazima, vlažnim
od suza; šminka joj se umrljala oko očiju i izgledala je kao manijak, kipteći od ogorčenosti.
„Pokazaću ti!“ ciknula je. „Sam ćeš se uveriti, lažove! Lažove!“
Sa obe ruke otkačila je svoju tamnu suknju koja je pala oko njenih gležnjeva. Iskoračila je iz nje i bila je
zaista prelepa u belom kombinezonu, što sam joj i rekao: „Ali baš si zgodna! Rekao sam ti da si zgodna!“
I dalje je jecala otkopčavajući bluzu, a ja joj rekao da ne mora dalje da se svlači; potpuno me ubedila i
bilo je nepotrebno da i dalje povređuje sebe.
,,Ne“, rekla je. „Sam ćeš se uveriti.“ Nije mogla da otkopča bluzu na leđima, pa je prišla unazad i
zamolila me da je otkopčam. Odmahnuo sam rukom: ,,Ma zaboravi“, rekao sam. „Ubedila si me. Ne
moraš da izvodiš striptiz.“ Očajnički ridajući, zahvatila je tanku bluzu sa obe ruke i strgla je jednim
potezom sa sebe.
Kad je podigla kombinezon, okrenuo sam joj leđa i otišao do prozora, jer sam tada shvatio da će mi
pokazati nešto neprijatno, a ona je počela da mi se smeje i vrišti i plazi jezik ka mom zabrinutom licu.
„Eto, eto! Vidiš! Ti već znaš! Znaš sve o njima!“
Morao sam da okončam čitavu stvar, pa sam se okrenuo, a ona je bila gola osim čarapa i cipela, i onda
sam ugledao rane. Bile su na preponama; kao beleg ili nešto, opekotina, sprženo mesto, jadno i suvo,
prazno mesto gde nije bilo mesa, gde su bedra najednom postajala mala i smežurana, a meso izgledalo
mrtvo. Stisnuo sam zube i onda rekao: „Šta? To? Zar je to sve, samo to? Pa to je ništa.“ Ali ostajao sam
bez reči, morao sam brzo da ih kažem, ili se ne bi ni stvorile. ,,To je smešno“, rekao sam. „Jedva sam to i
primetio. Baš si zgodna; predivna si!“
Radoznalo je proučavala sebe, ne verujući mi, a onda me ponovo pogledala, ali ja sam gledao samo u
njeno lice, osećajući kako mi raste mučnina u stomaku, udišući teški sladunjavi vonj njenog prisustva, i
ponovo sam joj rekao da je predivna, i svet je iskliznuo kao jecaj, toliko je bila lepa, devojčica, nevino
dete, tako lepa i retka pojava, i bez reči, porumenevši, uzela je svoj kombinezon i navukla ga preko glave,
sa prigušenim i zagonetnim zadovoljstvom u grlu.
Najednom je postala tako stidljiva, tako ushićena, i nasmejao sam se da lakše đođem do reči, i govorio joj
i govorio o njenoj privlačnosti, o tome koliko je bila smešna. Ali kaži to brzo, Arturo, hitro joj to reci, jer
nešto se dizalo u meni i morao sam napolje, pa sam joj rekao kako moram da izađem na minut, i da se
obuče dok se ne vratim. Pokrila se, a oči su joj plivale u radosti dok me gledala kako odlazim. Otišao sam
na kraj hodnika, do požarnih stepenica, i tu sam se prepustio, plakao sam nesposoban da se zaustavim, jer
je Bog bio takav prevarant, takva nedostojna hulja, sve zbog onog što je uradio toj ženi. Siđi dole s neba,
ti Bože, siđi dole i prikovaću tvoje lice širom Los Anđelesa, ti bedni neoprostivi šarlatane. Da nije tebe,
ova žena ne bi bila tako osakaćena, a ne bi ni svet, i da nije tebe mogao sam da imam Kemil Lopez tamo
na plaži, ali ne! Ti moraš da izvodiš svoje smicalice: vidi šta si učinio ovoj ženi, i ljubavi Artura
Bandinija prema Kemil Lopez. Tada mi se moja tragedija učinila većom od tragedije ove žene, i
zaboravio sam na nju.
Kad sam se vratio, bila je obučena i češljala se ispred malog ogledala. Pocepanu bluzu zgužvala je u džep
svog blejzera. Izgledala je tako iznureno, a ipak tako spokojno i srećno, i rekao sam joj da ću da je
otpratim do železničke stanice, gde može da uhvati voz do Long Biča. Ne, rekla mi je, ne moram da je
pratim. Napisala mi je svoju adresu na parčetu papira.
„Doći ćeš jednoga dana u Long Bič“, rekla je. „Dugo ću te čekati, ali doći ćeš.“
Pozdravili smo se ispred vrata. Pružila mi je ruku, bila je tako živa i topla. ,,Zbogom“, rekla je. „Čuvaj
se.“
36
„Zbogom, Vera“, rekao sam.
Nisam osetio samoću kada je otišla, nije se moglo pobeći od tog čudnog mirisa. Legao sam, i čak mi se i
Kemil, čija mi je kapica bila jastuk za pod glavu, činila tako dalekom, i nisam mogao da je prizovem.
Osetio sam kako me postepeno obuzima želja i tuga, mogao si da je imaš, budalo, mogao si da radiš šta
god ti je drago, baš kao i sa Kemil; a ništa nisi uradio. Tokom čitave noći mrcvarila me u snu. Budio sam
se da udahnem slatku težinu koju je ostavila za sobom, i dodirnem nameštaj koji je ona dodirivala, i
mislim na poeziju koju je recitovala. Kad sam najzad zaspao, ničega se nisam sećao, jer je bilo deset
ujutro kad sam se probudio, i još sam bio umoran, njuškao sam vazduh i s nemirom se prisećao onog što
se dogodilo. Toliko sam toga mogao da joj kažem, a ona je mogla da bude tako dobra. Mogao sam da
kažem: slušaj Vera, situacija je takva i takva, desilo se to i to, i kad bi mogla da učiniš to i to, možda se to
ne bi ponovilo, zato što takva i takva osoba misli to i to o meni, i to mora da prestane; umreću
pokušavajući, ali to mora da prestane.
I tako sedim ceo dan i mislim o tome; i razmišljam o nekoliko drugih Italijana: Kazanovi i Čeliniju, a
onda razmišljam o Arturu Bandiniju, i moram da se udarim u glavu. Počeo sam da razmišijam o Long
Biču, i govorim sebi da bi možda trebalo bar da obiđem to mesto, možda i Veru, da popričam s njom o
velikom problemu. Mislim na to mrtvačko mesto, ranu na njenom telu, i pokušavam da nađem reči za to,
da ih smestim na stranicu rukopisa. Onda kažem sebi da Vera, uprkos svim svojim manama, može da
izvede čudo, i kad se čudo dogodi, novi Arturo Bandini će izaći pred svet i Kemil Lopez, Bandini s
dinamitom u telu i vulkanskom vatrom u očima, koji odlazi toj Kemil Lopez i govori: vidiš, mlada ženo,
bio sam jako strpljiv s tobom, ali sad mi je dosta tvog bezobrazluka; ljubazno ćeš me poslušati tako što
ćeš skinuti svoju odeću. Prijale su mi te budalaštine dok sam ležao i posmatrao ih kako se odvijaju na
plafonu.
Jednog popodneva kažem gđi Hargrejvs da ću biti odsutan dan-dva, Long Bič, neki posao, i izlazim.
Imam Verinu adresu u džepu i kažem sebi: Bandini, pripremi se za veliku avanturu; neka te obuzme
osvajački duh. Na uglu srećem Helfrika, voda mu ide na usta za još mesa. Dajem mu nešto para i on juri u
mesaru. Onda odlazim na stanicu i hvatam Crveni voz za Long Bič.

12.

Na poštanskom sandučetu je pisalo Vera Rivken, i to je bilo njeno puno ime i prezime. Zgrada je bila
prekoputa luna-parka. U prizemlju sala za bilijar, na spratu nekoliko samačkih stanova. Nije bilo greške,
stepenište se osećalo na nju. Ograda je bila iskrivljena, siva boja na zidu se ljuštila, na nekim mestima je
bila potklobučena i raspadala se pod palcem.
Kad sam pokucao, ona je otvorila vrata.
„Tako brzo?“ rekla je.
Zagrli je, Bandini. Ne pravi grimase kad te ljubi, nežno se odvoji od nje, sa osmehom, reci joj nešto.
„Divno izgledaš“, rekao sam. Nije bilo šanse da progovorim, ponovo je bila na meni, pripijajući se kao
mokra pijavica, njen jezik kao isprepadana zmijska glava koja traži moja usta. O veliki Italijanski
ljubavniče Bandini, uzvrati! O jevrejska devojko, budi ljubazna da malo usporenije pristupaš tim
stvarima! Onda sam ponovo bio slobodan, odlutao sam do prozora, govorio nešto o moru i pogledu. „Lep
pogled“, rekao sam. Ali ona mi je skidala sako i vodila me ka stolici u ćošku, skidajući mi cipele.
„Raskomoti se.“ Onda je nestala, a ja sedeo škripeći zubima i razgledao sobu nalik na deset miliona
kalifornijskih soba, malo drveta ovde, malo tepiha tamo, nameštaj, paučina na plafonu i prašina po
ćoškovima, njena soba i bilo čija soba, Los Anđeles, Long Bič, San Diego, nekoliko ploča od žbuke i
gipsa da zaštite od sunca.
Bila je u maloj beloj rupi zvanoj kuhinja, lupala šerpama i zveckala čašama, a ja sedeo i pitao se zašto je
ona jedna priča kada sam sam u sobi, a nešto drugo u trenutku kad sam s njom. Pogledom sam tražio
mirišljave štapiće, taj sladunjavi miris sigumo je dopirao odnekud, ali nigde nije bilo mirišljavih štapića u
sobi, ničega nije bilo u sobi osim prljavog plavog nameštaja, stola s nekoliko razbacanih knjiga, i ogledala

37
iznad pregrade kreveta na rasklapanje. Onda je došla iz kuhinje s čašom mleka. ,,Evo“, ponudila je.
„Hladno piće.“
Ali uopše nije bilo hladno, bilo je gotovo vrelo, na vrhu se nahvatala žućkasta skrama i, kad sam otpio,
osetio sam njene usne i jaku hranu koju je jela, ukus ražanog hleba i kamambera. „Baš je dobro“, rekao
sam. ,,Izvrsno.“
Sela je kraj mojih nogu, njene šake na mojim kolenima, piljila je u mene izgladnelim očima, ogromnim
očima, toliko velikim da sam mogao da se izgubim u njima. Bila je odevena u istu odeću kao i kad sam je
prvi put video, a stan je bio toliko ogoljen da sam znao da nema drugu, ali došao sam pre nego što je
dobila šansu da se napuderiše ili nakarminiše, i sada sam video rezbariju godina ispod njenih očiju i po
njenim obrazima. Pitao sam se kako su mi promakle te stvari one noći, a onda se setio da mi uopšte nisu
promakle, video sam ih čak i kroz šminku i puder, ali u dva dana sanjarenja i maštanja o njoj, one su se
pritajile, i sad sam tu, a znao sam da nije trebalo da dođem.
Razgovarali smo, ona i ja. Pitala me kako mi ide posao, i to je bilo obično pretvaranje, uopšte je nije
zanimalo šta radim. Akad sam odgovorio, i to je bilo pretvaranje. Ni mene nije zanimalo šta radim.
Postojala je samo jedna stvar koja nas je zanimala, i ona je to znala, jer sam to jasno pokazao svojim
dolaskom.
Ali gde su sve one reči, i gde su sve one bludne želje koje sam poneo? I gde su sve one maštarije, i gde je
moja želja, i šta se desilo s mojom hrabrošću, i zašto samo sedim i smejem se tako glasno stvarima koje
me ne zabavljaju? Ne daj se, Bandini - pronađi želju svoga srca, pokaži svoju strast onako kako se govori
u knjigama. Dve osobe u sobi: jedna od njih je žena; druga je Arturo Bandini, ni pisac ni ljubavnik, ni ovo
ni ono.
Još jedno dugo ćutanje, ženska glava u mom krilu, moji prsti prebiru po tamnom gnezdu, izdvajajući sede
vlasi. Probudi se, Arturo! Sada bi trebalo da te vidi Kemil Lopez, ona s velikim crnim očima, tvoja
istinska ljubav, tvoja majanska princeza. O Isuse, Arturo, ti si čudo! Možda si napisao Kučence se
smejalo, ali nikada nećeš napisati Kazanovine memoare. Šta to radiš, samo sediš tu? Sanjariš o nekom
velikom remek-delu? O ti budalo, Bandini!
Pogledala je naviše u mene, videla moje zatvorene oči i nije znala moje misli. A možda i jeste. Možda je
zato rekla: „Umoran si. Trebalo bi da odspavaš malo.“ Možda je zato izvukla krevet i insistirala da
prilegnem, i ona pored mene, njena glava u mom naručju. Možda me, proučavajući moje lice, zato i
upitala: „Voliš li neku drugu?“
,,Da“, rekao sam. „Zaljubljen sam u devojku iz Los Anđelesa.“
Dodirnula mi je lice.
,,Znam“, rekla je. ,,Shvatam.“
,,Ne, ne shvataš.“
Onda sam hteo da joj objasnim zašto sam došao, bilo mi je na vrh jezika, vuklo me da kažem, ali znao
sam da nema šanse da progovorim o tome. Ležala je pored mene i posmatrali smo prazninu plafona, i
poigravao sam se idejom da joj kažem. „Ima nešto što hoću da ti kažem. Možda bi mogla da mi
pomogneš.“ Ali nisam otišao dalje od toga. Ne, nisam to mogao da joj kažem, ali ostao sam da ležim,
nadajući se da će to sama nekako da otkrije, i kad je nastavila da me pita šta me muči, znao sam da
razmišlja u pogrešnom smeru, pa sam vrteo glavom i pravio nestrpljive grimase. „Nećemo o tome“, rekao
sam. ,,To je nešto što ne mogu da ti kažem.“
„Pričaj mi o njoj“, rekla je.
Nisam to mogao, da budem s jednom ženom a govorim o čudesima druge. Možda me zato i upitala: ,,Da
li je lepa?“ Odgovorio sam da jeste. Možda me zato i upitala: ,,Da li te voli?“ Rekao sam da me ne voli.
Onda mi je srce zastalo u grlu, jer se sve više i više približavala onom što sam hteo da je pitam, i čekao
sam dok me mazila po čelu.
,,A zašto te ne voli?“
To je to. Mogao sam da odgovorim i sve bi se razjasnilo, ali samo sam rekao: „Jednostavno me ne voli, to
je sve.“
„Zato što voli nekog drugog?“
38
,,Ne znam. Možda.“
Možda ovo, možda ono, pitanja, pitanja, mudra, ranjena žena tapka u mraku, traži strast Artura Bandinija,
igra vruće-hladno, s Bandinijem koji jedva čeka da odustane. „Kako se zove?“
,,Kemil.“
Sela je, dodirnula moja usta. „Tako sam usamljena“, rekla je. „Pretvaraj se da sam ona.“
,,Da“, rekao sam. „Tako je. To je tvoje ime. Ti si Kemil.“
Raširio sam ruke i ona se pripila na moje grudi.
„Zovem se Kemil.“
„Divna si“, rekao sam. ,,Ti si majanska princeza.“
,,Ja sam princeza Kemil.“
„Sva ova zemlja i ovo more pripadaju tebi. Čitava Kalifornija. Nema Kalifornije, ni Los Anđelesa, ni
prašnjavih ulica, ni jeftinih hotela, ni smrdljivih novina, ni slomljenih iskorenjenih ljudi sa Istoka, ni
šminkerskih bulevara. Ovo je tvoja prelepa zemlja sa pustinjom i planinama i morem. Ti si princeza, i ti
vladaš njima.“
,,Ja sam princeza Kemil“, zajecala je. „Nema Amerikanaca, nema Kalifornije. Samo pustinje i planine i
more, i ja vladam njima.“
„Onda se ja pojavljujem.“
„Onda se ti pojavljuješ.“
,,Ja sam ja. Ja sam Arturo Bandini. Ja sam najveći pisac koga je svet ikada imao.“
„O da“, grcala je. „Naravno! Arturo Bandini, genije Zemlje.“ Zabila je lice u moje rame i njene tople suze
kanule su mi na vrat. Privio sam je bliže. „Poljubi me, Arturo.“
Ali nisam je poljubio. Nisam još završio. Moralo je da bude po mom ili ništa. ,,Ja sam osvajač“, rekao
sam. ,,Ja sam Kortez, osim što sam Italijan.“
Sada sam to osetio. Bilo je stvarno i umirujuće, radost je provalila iz mene, plavo nebo u prozom bilo je
plafon, a čitav živi svet postao je mala stvar na dlanu moje ruke. Drhtao sam od ushićenja.
„Kemil, toliko te volim!“
Nije više bilo ožiljaka ni uvelih mesta. Ona je bila Kemil, cela i dražesna. Pripadala mi je, kao i svet.
Radovao sam se njenim suzama, uzbudile su me i podstakle, i imao sam je. Onda sam spavao, spokojno
umoran, nejasno se prisećajući kroz izmaglicu dremeža da je jecala, ali nisam mario. Ona nije više bila
Kemil. Bila je Vera Rivken, i ja sam bio u njenom stanu, i ustaću da odem čim malo odspavam.
Kad sam se probudio, nije bila tu. Soba je rečito govorila o njenom odlasku. Otvoren prozor, zavese koje
se nežno njišu. Vrata plakara odškrinuta, vešalica na kvaki. Poluprazna čaša mleka gde sam je i ostavio,
na doručju fotelje. Male stvari koje optužuju Artura Bandinija, ali oči su mi bile hladne posle sna, i jedva
sam čekao da odem i nikad se ne vratim. Dole na ulici čula se muzika sa ringišpila. Stao sam kraj prozora.
Prošle su dve žene i gledao sam naniže u njihove glave.
Pre nego što sam izašao, zastao sam na vratima i poslednji put pogledao sobu. Dobro je upamti, jer se tu
sve odigralo. I ovde se stvarala istorija. Nasmejao sam se. Arturo Bandini, privlačan lik, kultivisan;
trehalo bi da ga čujete kad je reč o ženama. Ali soba je izgledala tako bedno, čeznula je za toplinom i
radošću. Soba Vere Rivken. Dobra je bila prema Arturu Bandiniju, i bila je siromašna. Izvadio sam tanki
štos novčanica iz džepa, odvojio dve po dolar i stavio ih na sto. Onda sam se spustio stepenicama, moja
pluća prepuna vazduha, u zanosu, mišići snažniji nego ikad.
Ali negde u dnu duše krio se tračak mraka. Krenuo sam niz ulicu, pored luna-parka i reklamnih panoa, i to
kao da se pojačavalo; neki poremećaj mira, nešto neodređeno i bezimeno uvlačilo mi se u dušu. Zastao
sam kod kioska s hamburgerima i uzeo kafu. Gamizalo je po meni - nemir, usamljenost. Šta se dešavalo?
Opipao sam puls. Solidan. Dunuo sam u kafu i otpio je: dobra kafa. Tragao sam, osetio kako se prsti moje
duše pružaju, ali ne uspevaju da dodirnu nešto u pozadini što me mučilo. Onda se sručilo na mene kao
sudar i grmljavina, kao smrt i uništenje. Ustao sam od šanka i preplašeno se udaljio, brzo sam hodao
ulicom, mirno prolaznika koji su izgledali čudno i sablasno: svet je bio kao mit, providna ravan, i sve je
bilo samo privremeno tu; svi mi, Bandini i Hekmut i Kemil i Vera, svi smo ovde samo privremeno, i onda

39
smo negde drugde; uopše nismo bili živi; približavali smo se životu, ali ga nikad nismo ostvarivali.
Umrećemo. Svi ćemo umreti. Čak i ti, Arturo, čak i ti moraš umreti.
Znao sam šta me to zahvatilo. Bio je to veliki beli krst uperen u moj mozak, koji mi je govorio da sam
glup čovek, jer ću umreti, i ništa ne mogu da učinim u vezi s tim. Mea culpa, mea culpa, mea maxima
culpa. Smrtni greh, Arturo. Ne čini preljubu. Bio je tu, neumoljiv, uveravajući me da nema spasa od onog
što sam učinio. Bio sam katolik. To je bio smrtni greh u odnosu na Veru Rivken.
Na kraju niza reklamnih panoa pružala se peščana plaža. Iza nje su bile dine. Zagazio sam kroz pesak do
mesta gde su dine skrivale šetalište. Bilo mi je potrebno da ozbiljno razmislim. Nisam kleknuo, seo sam i
gledao kako talasi ujedaju obalu. Loše ti se piše, Arturo. Čitao si Ničea, čitao si Voltera, trebalo bi
drukčije da misliš. Ali umovanje nije pomoglo. Mogao sam da se umovanjem izvučem iz toga, ali to nije
bilo u mojoj krvi. Krv je ta koja me održavala u životu, moja krv je kolala kroz mene, govoreći mi da sam
zgrešio. Sedeo sam i prepustio se svojoj krvi, otplivao sam na njoj do dubokog mora svojih početaka.
Vera Rivken, Arturo Bandini. Nije moralo tako: uopšte nije moralo tako. Zgrešio sam. Počinio sam smrtni
greh. Mogao sam da predstavim to sebi matematički, filozofski, psihološki: mogao sam da to dokažem na
razne načine, ali zgrešio sam, jer se nije mogao poreći topli ujednačeni ritam moje krivice.
S mučninom u duši, pokušao sam da se suočim s teškim iskušenjem traženja oproštaja. Od koga? Kojeg
Boga, kojeg Isusa? To su bili mitovi u koje sam nekad verovao, a sada su bila verovanja koja sam osećao
kao mitove. Ovo je more, i ovo je Arturo, i more je stvarno, i Arturo veruje da je stvarno. Onda se
okrećem od mora, i kud god pogledam je zemlja; hodam sve dalje i dalje, i zemlja se pruža sve do
horizonta. Godina, pet godina, deset godina, i ne vidim more. Šta se desilo sa morem, govorim sebi? I
odgovaram: more je tamo, tamo u rezervoaru pamćenja. More je mit. Nikad nije ni bilo mora. Ali tamo je
bilo more! Kažem vam da sam rođen na obali mora! Kupao sam se u vodama mora! Hranilo me i dalo mi
je mir, a njegove fascinantne daljine hranile su moje snove! Ne, Arturo, nikad nije bilo mora! Ti sanjaš i ti
čezneš, ali ideš dalje kroz pustinju. Nikada više nećeš videti more. To je bio mit u koji si nekad verovao.
Ali moram da se osmehnem, jer je so mora u mojoj krvi, i može postojati deset hiljada puteva na zemlji,
ali me oni nikad neće zbuniti, jer će se krv moga srca uvek vraćati svom magičnom izvoru.
Šta da onda učinim? Da li da uzdignem usta ka nebu, posrćući i zaplićući uplašenim jezikom? Da li da
otkrijem grudi i lupam po njima kao po bubnju, tražeći pažnju mog Hrista? Zar nije bolje i razumnije da
se pokrijem i odem dalje? Biće zbrke, biće gladi; biće usamljenosti, i samo će se moje suze kao mokre
male ptice utehe kotrljati da pokvase moje suve usne. Ali biće utehe, biće lepote, poput ljubavi neke
mrtve devojke. Biće i smeha, suzdržanog smeha, tihog čekanja u noći, nežnog straha od noći kao
raskošnog, podrugljivog poljupca smrti. Onda će zavladati noć, i mirisna ulja sa obala mojeg mora izliće
na mene kapetani koje sam napustio u snenoj ishitrenosti svoje mladosti. Ali to će mi biti oprošteno, kao i
za druge stvari, za Veru Rivken, i za neprestano mahanje Volterovim krilima, za zastoje u slušanju i
gledanju te fascinantne ptice, za sve stvari biće mi oprošteno kada se vratim u rodni kraj pored mora.
Ustao sam i pregazio kroz duboki pesak prema šetalištu. Veče je bilo u punoj zrelosti, sa prkosnom
crvenom kuglom sunca koje je tonulo u okean. Bilo je nečeg potmulog na nebu, neka čudna napetost.
Daleko ka jugu galebovi su u crnoj masi krstarili obalom. Zastao sam da istresem pesak iz cipela,
balansirajući na jednoj nozi, oslonjen na kamenu klupu.
Najednom sam osetio potres, zatim tutnjavu.
Kamena klupa srušila se od mene i trupnula u pesak. Pogledao sam u reklamne panoe: tresli su se i pucali.
Pogledao sam ka nebu iznad Long Biča; visoke zgrade su se ljuljale. Pesak je izmicao poda mnom;
zateturao sam se, našao čvršći oslonac. Onda se ponovilo.
Bio je to zemljotres.
Začuli su se krici. Digla se prašina. Zatim lom i grmljavina. Okretao sam se u krug. Ja sam to učinio.
Stajao sam otvorenih usta, paralizovan, gledajući oko sebe. Potrčao sam nekoliko koraka prema moru.
Onda sam potrčao natrag.
Ti si to učinio, Arturo. Ovo je gnev Božji. Ti si to učinio.
I dalje se treslo. Kao tepih preko ulja, more i kopno su se nadimali. Svuda prašina. Odnekud sam čuo
tresak urušenih zidova. Čuo sam krike, zatim sirenu. Ljudi su istrčavali iz kuća. Ogromni oblaci prašine.
40
Ti si to učinio, Arturo. Učinio si to gore u toj sobi na onom krevetu.
Sada su se rušile bandere. Zgrade su pucale kao zdrobljeni keks. Krici, ljudi viču, žene vrište. Na stotine
ljudi bežalo je iz zgrada. Žena je ležala na pločniku, udarajući ga. Neki dečkić je plakao. Staklo se
odvajalo i kršilo. Vatrogasna zvona. Sirene. Trube. Ludilo.
Veliki udar je prošao. Sve je i dalje podrhtavalo. Duboko u zemlji, tutnjava se nastavila. Dimnjaci su se
rušili, cigle su padale i sve je utonuio u sivkastu prašinu. Novi potresi. Muškarci i žene trčali su ka
praznom prostoru, dalje od zgrada.
Potrčao sam tamo. Jedna starica je plakala među pobelelim licima. Dva muškarca nosila su telo. Jedan
stari pas puzio je potrbuške, vukući stražnje noge. Iza barake na toj ledini bilo je nekoliko tela prekrivenih
čaršavima natopljenim krvlju. Ambulantna kola. Dve srednjoškolke, zagrljene, smejale su se. Pogledao
sam niz ulicu. Pročelja zgrada bila su srušena. Kreveti su visili sa zidova. Kupatila su bila ogoljena. Ulica
je bila prekrivena ruševinama, metar u visinu. Ljudi su izvikivali naredbe. Svaki novi potres izazivao je
nova rušenja. Ljudi su se uklanjali, čekali, onda se vraćali.
Morao sam da idem. Otišao sam do barake, zemlja je podrhtavala pod mojim nogama. Otvorio sam vrata
barake i samo što se nisam onesvestio. Unutra su bila poređana tela, čaršavi preko njih, krv je probijala.
Krv i smrt. Udaljio sam se i seo. Novi potresi, jedan za drugim.
Gde je Vera Rivken? Ustao sam i krenuo ka ulici. Bila je ograđena konopcem. Marinci s bajonetima
patrolirali su ograđenim prostorom. Daleko niz ulicu video sam zgradu u kojoj je Vera živela. Sa zida,
kao raspeti čovek, visio je krevet. Čitav se sprat srušio, ostao je samo jedan zid. Vratio sam se natrag.
Neko je zapalio vatru nasred ledine. Lica su se crvenela kraj plamena. Razgledao sam ih, ali nije bilo
nikog poznatog. Nisam pronašao Veru Rivken. Grupa starijih ljudi je razgovarala. Jedan visoki čovek sa
bradom rekao je da je to kraj sveta; predvideo ga je nedelju dana ranije. Žena s kosom punom prašine
probila se u grupu. „Čarli je mrtav“, rekla je. Onda je zakukala. „Siroti Čarli je mrtav. Nije trebalo da
dođemo! Rekla sam mu da ne dolazimo!“ Neki starac ju je povukao za ramena i okrenuo: „Šta kog đavola
pričaš?“ rekao je. Onesvestila mu se u rukama.
Udaljio sam se i seo na ivičnjak. Pokaj se, pokaj se pre nego što bude prekasno. Izgovorio sam molitvu,
ali u ustima je bio samo prah. Ništa od molitve. Ali biće nekih promena u mom životu. Od sada samo
časno i plemenito. Ovo je prekretnica. To je meni bilo upućeno, opomena Arturu Bandiniju.
Ljudi su pevali himne oko vatre. Stajali su u krugu, neka visoka krupna žena ih je predvodila. Uzdignite
svoje oči ka Isusu, jer Isus uskoro dolazi. Svi su pevali. Dečak sa monogramom na džemperu dodao mi je
knjižicu himni. Prišao sam. Žena u krugu usrdno je mahala sa obe ruke i pesma se vinula s dimom prema
nebu. Potresi su se nastavljali. Okrenuo sam se. Isuse, ti protestanti! U mojoj crkvi nismo pevali jeftine
himne. Kod nas su bili Hendl i Palestrina.
Pao je mrak. Pojavilo se nekoliko zvezda. Potresi nisu prestajali, ponavljali su se svakih nekoliko sekundi.
Dunuo je hladan vetar sa mora. Ljudi su se skupljali u grupe. Sa svih strana čule su se sirene. U visini su
brujali avioni, a odredi marinaca navirali su ulicama. Spasioci s nosilima upadali su u polusrušene zgrade.
Dva vozila hitne pomoći stigla su do barake. Ustao sam i udaljio se. Stigao je Crveni krst. Na jednom
kraju ledine bio je krizni štab. Delili su velike lončiće kafe. Stao sam u red. Čovek ispred mene je
govorio.
„Još je gore u Los Anđelesu“, rekao je. ,,Na hiljade mrtvih.“
Na hiljade. To je značilo Kemil. Kolumbija bife se sigumo prvi srušio. Bio je tako star, tako slabih i
napuklih zidova. Naravno, bila je mrtva. Radila je od četiri popodne do jedanaest. Našla se tamo usred
zemljotresa. Ona je mrtva, a ja sam živ. Dobro. Zamislio sam je mrtvu: kako leži nepokretna; oči su joj
ovako zatvorene, ruke ovako sklopljene. Ona je mrtva, a ja sam živ. Nismo sbvatali jedno drugo, ali bila
je dobra prema meni, na svoj način. Dugo ću je pamtiti. Bio sam verovatno jedini čovek na zemlji koji će
je pamtiti. Mogao sam da mislim o toliko dražesnih stvari u vezi s njom; njene huarače, njen stid zbog
svog naroda, njen apsurdni mali ford.
Sve moguće glasine kružile su naokolo. Nailazi ogromni plimni talas. Ogromni talas ne nailazi. Čitava je
Kalifornija pretrpela udar. Samo je Long Bič pretrpeo udar. Los Anđeles je gomila ruševina. U Los
Anđelesu nije ni bilo potresa. Neko je rekao da ima pedeset hiljada mrtvih. Najgori potres posle San
41
Franciska. Ovo je mnogo gore nego zemljotres u San Francisku. Uprkos svemu, svi su bili pribrani. Svi su
bili uplašeni, ali nije bilo panike. Tu i tamo ljudi su se osmehivali, bili su to hrabri ljudi. Bili su daleko od
kuće, ali nosili su hrabrost u sebi. To su bili čvrsti ljudi. Ničega se nisu bojali.
Marinci su postavili radio-stanicu nasred ledine, s velikim razglasom za gomilu. Izveštaji su neprekidno
stizali, ističući katastrofu. Duboki glas delio je uputstva. To je bio zakon i svi su ga rado prihvatali. Niko
nije smeo da uđe u Long Bič ili ga napusti do daljeg obaveštenja. Grad je pod prekim sudom. Neće doći
do plimnog talasa. Opasnost je definitivno prošla. Ljudi ne treba da brinu zbog potresa koji se i dalje
očekuju, jer se zemlja smiruje.
Crveni krst je delio ćebad, hranu i puno kafe. Čitavu noć smo sedeli oko razglasa, slušajući razvoj
događaja. Onda je stigao izveštaj da je Los Anđeles pretrpeo neznatna oštećenja. Objavili su i podužu
listu mrtvih. Ali Kemil Lopez nije bila na toj listi. Čitave noći pio sam kafu i pušio, slušajući imena
mrtvih. Nije bilo nijedne Kemil; čak ni Lopez.
13.

Vratio sam se u Los Anđeles sledećeg dana. Grad je bio isti, ali sam ja bio uplašen. Opasnost je vrebala
na ulicama. Visoke zgradurine koje su stvarale crne kanjone postajale su smrtonosne zamke kad se zemlja
zatrese. Pločnici su mogli da se rastvore. Tramvaji su mogli da se prevrnu. Nešto se dogodilo Arturu
Bandiniju. Išao je ulicama u kojima su bile jednospratnice. Držao se ivičnjaka, dalje od okačenih
neonskih reklama. To je bilo u meni, duboko u meni. Nisam mogao da se otresem toga. Video sam ljude
kako hodaju dubokim, mračnim uličicama. Divio sam se njihovom ludilu. Prešao sam ulicu Hil i odahnuo
kad sam izbio na Peršing Skver. Tu nije bilo visokih zgrada. Zemlja može da se zatrese, ali nema ruševina
koje će te zdrobiti.
Sedeo sam na skveru, pušio i osećao kako mi znoj izbija iz dlanova. Kolumbija bife bio je pet ulica
odatle. Znao sam da neću otići tamo. Negde u meni desila se promena. Bio sam kukavica. Glasno sam
rekao sebi: ti si kukavica. Nije me bilo briga. Bolje živa kukavica nego mrtav ludak. Ti ljudi što ulaze i
izlaze iz ogromnih betonskih zgrada - trebalo bi da ih neko upozori. Sve je moglo da se ponovi; moralo je
da se ponovi, još jedan zemljotres koji će sravniti grad i uništiti ga zauvek. To je svakog trenutka moglo
da se dogodi. Pobiće mnogo ljudi, ali ne i mene. Jer ja ću se kloniti tih ulica, što dalje od ruševina u padu.
Popeo sam se uz Bunker Hil do mog hotela. Proučio sam svaku zgradu. Drvene zgrade mogle su izdržati
zemljotres. Samo su se tresle i ljuljale, ali nisu se srušile. A pogledajte zgrade od cigala. Tu i tamo videli
su se znaci potresa; srušeni zid od cigala, otpali dimnjak. Los Anđeles je bio osuđen. To je bio grad na
koji je bačena kletva. Ovaj delimični potres nije ga uništio, ali drugi će ga kad-tad sravniti sa zemljom.
Nikada me neće kupiti, neće me zarobiti u zgradu od cigala. Bio sam kukavica, ali to je bio moj problem.
Naravno da sam kukavica, govorio sam sebi, naravno da sam kukavica, samo vi budite hrabri, vi ludaci,
samo napred, budite hrabri i šetkajte se ispod tih velikih zgrada. Ubiće vas. Danas, sutra, iduće nedelje,
iduće godine, ali ubiće vas, a ne i mene.
A sad čujte čoveka koji je doživeo zemljotres. Seo sam na trem hotela Alta Loma i pričao im o tome.
Video sam kako se to dogodilo. Video sam kako iznose mrtvace. Video sam krv i ranjene. Bio sam u
šestospratnici, u dubokom snu kad se to dogodilo. Trčao sam hodnikom do lifta. Bio je prepun. Neka žena
je izjurila iz jedne kancelarije, i na glavu joj se srušila čelična greda. Probio sam se natrag kroz ruševine i
stigao do nje. Prebacio sam je preko leđa, bilo je šest spratova do zemlje, ali uspeo sam. Čitavu noć sam
proveo sa spasiocima, do kolena u krvi i očaju. Izvukao sam jednu stara ženu čija je ruka virila kroz
raševine kao deo statue. Bacio sam se kroz vrata u plamenu da spasem devojku koja se onesvestila u kadi.
Previjao sam ranjene, predvodio bataljone spasilaca kroz raševine, krčio i probijao put do mrtvih i
umiraćih. Naravno da sam se plašio, ali se to moralo obaviti. Bio je to sudbonosni trenutak, koji je tražio
akciju a ne reči. Video sam kako se zemlja otvara kao velika usta, a onda se ponovo zatvara nad
popločanom ulicom. Nekom starcu zaglavila se noga u procepu. Otrčao sam do njega i ohrabrivao ga dok
sam udarao vatrogasnom sekirom po pločniku. Ali bilo je prekasno. Procep se suzio, sasekavši mu nogu u
kolenu. Odneo sam ga. Koleno mu je još tamo, krvavi suvenir koji štrči iz zemlje. Video sam sve to i bilo
je užasno. Možda su mi verovali, možda i nisu. Bilo mi je svejedno.
42
Spustio sam se do moje sobe i tražio pukotine na zidu. Proverio sam i Helfrikovu sobu. Bio je pognut nad
šporetom, pržio je hamburger. Video sam kako se to desilo, Helfriče. Bio sam na samom vrhu pokretnog
tobogana kada je počeo zemljotres. Tobogan se iskrivio u šinama. Morali smo da se spustimo. Devojka i
ja. Četrdeset metara do zemlje, sa devojkom na leđima i konstrukcijom koja se tresla kao epileptičar. Ipak
sam uspeo. Video sam devojčicu zatrpanu ruševinama. Video sam staricu prikovanu ispod kola, mrtvu i
zgnječenu, ali i dalje ispružene ruke, dajući znak za skretanje u desno. Video sam troje mrtvih ljudi za
pokeraškim stolom. Helfrik je zviznuo: Ma nemoj? Ma nemoj?
Loše, baš loše. I mogu li da mu pozajmim pedeset centi? Dao sam mu, i pregledao zidove njegove sobe,
tražeći pukotine. Spustio sam se hodnicima do garaže i perionice. Bilo je tragova potresa, ne baš
ozbiljnih, ali ukazivali su na veliku nesreću koja će neizbežno uništiti Los Anđeles. Te noći nisam spavao
u sobi. Ne dok se zemlja još trese. Ni u ludilu, Helfriče. A Helfrik se zagledao kroz prozor ka padini brda
gde sam ležao, umotan u ćebad. Lud si, rekao je Helfrik. Ali Helfrik je pamtio da sam mu pozajmljivao
pare, zato možda i nisam lud. Možda si u pravu, rekao je Helfrik. Ugasio je svetlo i čuo sam kako njegovo
mršavo telo leže u krevet.
Svet je prah, i uprah će se pretvoriti. Počeo sam da idem na jutarnju misu. Otišao sam na Ispovest. Primio
sam Sveto pričešće. Izabrao sam malu drvenu crkvu, zdepastu i čvrstu, dole kod Meksičkog kvarta. Tu
sam se molio. Novi Bandini. Ah živote! Ti slatka gorka tragedijo, ti zaslepljujuća kurvo koja si me povela
ka uništenju! Prestao sam pušim nekoliko dana. Kupio sam novu brojanicu. Ubacivao sam novčiće u
kutiju za sirotinju. Žalio sam svet.
Draga Majko, kod kuće u Koloradu. Ah voljeno biće, tako slično Devici Mariji. Ostalo mi je samo deset
dolara, ali poslao sam joj pet, prvi novac koji sam ikad poslao kući. Moli se za mene, Majčice draga.
Tvoje bdenje nad brojanicom je ono što me održava u životu. Ovo su mračni dani, Majko. Svet je tako
pun rugobe. Ali ja sam se promenio, i novi život je počeo za mene. Proveo sam sate i sate slaveći te pred
Bogom. Ah Majko, budi uz mene u ovim nevoljama! Ali moram hitno da završim ovu poslanicu, o
voljena Majko draga, jer dajem zavet ovih dana, i svakog popodneva u pet sati ležim pred kipom našeg
Blagoslovenog Spasitelja, dok nudim molitve Njegovoj slatkoj Milosti. Zbogom, o Majko! Odazovi mi se
u tvojoj molitvi. Spomeni me Njemu koji nam je sve podario i blista na nebesima.
Izlazim da pošaljem majci pismo, da ga ubacim u sanduče i spustim se niz ulicu Oliv, gde nema zgrada od
cigala, a onda preko jednog praznog placa i niz drugu ulicu u kojoj gotovo da nema zgrada, do ulice gde
je samo niska ograda, i preda mnom je kvart gde se visoke zgrade uzdižu do neba; ali se to ne može
izbeći, mogu samo da pređem na drugu stranu ulice, dalje od visokih zgrada, da ubrzam korake, čak i da
potrčim. A na kraju ulice je mala crkva, i tu sam se molio, tu sam davao zavet.
Posle sat vremena izlazim, osvežen, utešen, nadahnut. Vraćam se istim putem kući, hitam pored visokih
zgrada, šetkam duž ograde, cunjam preko praznog placa, zapažajući trag Božjeg dela u nizu palmi pored
ulice. Zatim uz ulicu Oliv, pored jednoličnih drvenih kuća. Šta vredi čoveku ako sav svet dobije, a dušu
svoju izgubi? A onda ta pesmica: Uzmi sva moguća zadovoljstva i umnoži ih beskrajnim godinama: samo
trenutak Neba vredi kao sve to. Kakva istina! Kakva istina! Zahvaljujem ti, o Nebeska svetlosti, što mi
pokazuješ put.
Kucanje na prozor. Neko je kucao na prozor te kuće obrasle bršljanom. Okrenuo sam se i prišao prozoru,
ugledao glavu; blesak zuba, crna kosa, mrki pogled, dugi prsti koji nešto govore. Kakav je to potres u
mom stomaku? I kako da sprečim tu paralizu misli, tu navalu krvi koja mi pomućuje čula? Ali ja to želim!
Umreću bez toga! Zato dolazim, ti ženo iza stakla; ti me fasciniraš, ubijaš me ushićenjem, jezom i
radošću, i evo me, penjem se uz te trošne stepenice.
Čemu onda pokajanje, i šta ti mariš za dobrotu, i šta ako i treba da umreš u zemljotresu, koga je uopšte
briga? I tako sam otišao u centar, tu su te visoke zgrade, i nek dođe zemljotres, nek sahrani mene i moje
grehe, koga je uopšte briga? Svejedno je i Bogu i čoveku, umro ovako ili onako, u zemljotresu ili obešen,
nije bilo važno zašto ni kada ni kako.
A onda, kao san je došlo. Iz mog očajanja je došlo - ideja, prva moja zdrava ideja, prva u čitavom životu,
celovita i čista i snažna, red za redom, stranica za stranicom. Priča o Veri Rivken.

43
Pokušao sam i glatko je poteklo. Ali to nije bilo razmišljanje, umovanje. Jednostavno je išlo sopstvenim
tokom, briznulo je kao krv. To je bilo to. Najzad sam ga imao. Krenulo je, tek tako, o kako to volim, o
Bože kako te volim, i tebe Kemil i tebe i tebe. Evo me, krenulo je, i tako je dobro, slatko i toplo i nežno,
zanosno. Uz reku i preko mora, ovo si ti, i ovo sam ja, velike debele reči, male debele reči, velike tanke
reči, aj aj aj.
Bez daha, mahnito, beskrajno, izlazilo je nešto veliko, sve dalje i dalje, kucao sam satima, dok postepeno
nije preplavilo moje telo, sasvim me obuzelo, stiglo mi do kostiju, iscedilo se iz mene, oduzelo mi svu
snagu, zaslepilo me. Kemil! Moram imati tu Kemil! Ustao sam i izašao ih hotela niz Bunker Hil do
Kolumbija bifea.
*
„Vratio si se?“
Kao veo preko očiju, kao paučina nada mnom.
„Zašto da ne?“
Arturo Bandini, autor Kučenceta i određenog plagijata Ernesta Dosona, i određenog telegrama kojim nudi
brak. Da li je to možda podsmeh u njenim očima? Ali zaboravi to, seti se tamnog tela pod njenom
keceljom. Pio sam pivo i posmatrao je kako radi. Podrugljivo sam se cerio dok se smejala sa tim
muškarcima pored klavira. Zakikotao sam se kada je jedan od njih stavio ruku na njen bok. Ta
Meksikanka! Obična drolja, lepo vam kažem. Dao sam joj znak. Došla je kad joj se prohtelo, nakon
petnaest minuta. Budi dobar prema njoj, Arturo. Pretvaraj se.
„Hoćeš li još nešto?“
„Kako si, Kemil?“
„Dobro, valjda.“
„Voleo bih da te vidim posle posla.“
„Već sam se dogovorila.“
Nežno: „Možeš li da to odložiš, Kemil? Jako je važno da te vidim.“
„Žao mi je.“
„Molim te, Kemil. Samo večeras. Veoma je važno.“
,,Ne mogu, Arturo. Zaista ne mogu.“
„Videćeš me“, rekao sam.
Udaljila se. Odgurnuo sam stolicu. Uperio sam prst ka njoj i viknuo: „Videćeš me! Ti bezobrazna pivska
namigušo! Videćeš me!“
Prokleto ste u pravu da će me videti. Zato što ću je čekati. Zato što sam izašao na parking i seo na
blatobran njenog automobila i čekao. Zato što nije bila tako dobra da bi mogla da izbegne sastanak sa
Arturom Bandinijem. Zato što sam je, kunem se, mrzeo do bola.
Onda se pojavila na parkingu, i s njom je bio barmen Semi. Zastala je kad sam se uspravio. Stavila je ruku
na Semijevu mišku, zadržavši ga. Šaputali su. Tući ćemo se, znači. Odlično. Samo priđi, ti glupo strašilo
od šankera, samo kreni na mene i prepoloviću te. I stajao sam tamo stisnutih pesnica i čekao. Približili su
se. Semi je ćutao. Zaobišao me i ušao u kola. Stajao sam pored vrata za vozača. Kemil je gledala pravo
ispred sebe i otvorila vrata. Zavrteo sam glavom. „Ideš sa mnom, Meksikanko.“
Uhvatio sam je za ruku.
,,Pusti!“ rekla je. „Skloni te odvratne ruke s mene!“ „Ideš sa mnom!“
Semi se nagnuo ka nama.
„Možda joj nije do toga, dečko.“
Držao sam je desnom rukom. Podigao sam levu pesnicu i zamahnuo njom u pravcu Semijevog lica.
,,Slušaj“, rekao sam. ,,Ne sviđaš mi se. Zato ne otvaraj usta.“
„Urazumi se“, rekao je. „Čemu sve to zbog jedne devojke?“
„Ona ide sa mnom.“
„Ja ne idem s tobom!“
Pokušala je da prođe. Zgrabio sam je za ruke i odbacio je od sebe kao balerinu. Zavrtela se po parkingu,
ali nije pala. Vrištala je, optužujući me. Uhvatio sam je i oborio joj ruke u laktovima. Otimala se i
44
pokušala da me ogrebe po nogama. Semi je sve posmatrao s gađenjem. Ja i jesam bio odvratan, ali to je
bio moj problem. Drala se i borila, ali bila je bespomoćna, noge su joj se klatile, čvrsto sam joj stezao
ruke. Onda je malo popustila, pa sam je pustio. Popravila je haljinu, zubi su joj cvokotali od mržnje.
„Ideš sa mnom“, rekao sam.
Semi je izašao iz kola.
„Ovo je grozno“, rekao je. Uzeo je Kemil za ruku i poveo je ka ulici. „Idemo odavde.“
Gledao sam ih kako odlaze. Bio je u pravu. Bandini, idiot, pas, tvor, budala, Ali to je bilo jače od mene.
Pogledao sam u njenu auto-dozvolu i pročitao njenu adresu. To je bilo između 24. ulice i Alameda. Bilo
je jače od mene. Otišao sam do ulice Hil i ušao u trolejbus za ulicu Alameda. Ovo me zainteresovalo.
Nova strana mog karaktera, zverska, mrak, neizmerna dubina novog Bandinija. Ali posle nekoliko ulica
raspoloženje je isparilo. Izašao sam iz trolejbusa kod skladišta. Bunker Hil je bio dve milje odatle, ali
otpešačio sam natrag. Kad sam stigao kući, zarekao sam se da je zauvek gotovo s Kemilom Lopez. I
zažalićeš zbog toga, ti mala glupačo, zato što ću postati slavan. Seo sam za pisaću mašinu i radio skoro
celu noć.
Ozbiljno sam radio. Bila je izgleda jesen, ali nisam primetio razliku. Sunce svakog dana, modro nebo
svake noći. Ponekad je bilo magle. Ponovo sam jeo voće. Japanac mi je davao na veresiju, pa sam se
bacio na njihove gajbice. Banane, narandže, kruške, šljive. Ponekad sam jeo celer. Imao sam punu limenu
kutiju duvana i novu lulu. Nije više bilo kafe, ali bilo mi je svejedno. Onda se moja nova priča pojavila na
kioscima. Davno izgubljena brda! Nije bilo tako uzbudljivo kao kad se pojavilo Kučence. Jedva sam i
pogledao besplatan primerak koji mi je Hekmut poslao. Ali ipak mi je bilo drago. Jednog dana imaću
toliko priča da se neću ni sećati gde su sve objavljene. „Zdravo, Bandini! Dobra priča u Atlantik Mantliju
ovog meseca.“ Bandini je zbunjen. „Zar me ima u Atlantiku! Vidi ti to.“
Helfrik mesožder, čovek koji nikada ne vraća dugove. Toliko sam mu para pozajmio u toku tog perioda
obilja, ali sada, kad sam ponovo bio siromašan, pokušavao je da se nagodi sa mnom. Stari kišni mantil,
papuče, kutija šik-sapuna - sve mi je to nudio umesto isplate. Odbio sam. „Bog te, Helfriče, treba mi
novac, šta će mi polovna roba.“ Manija za mesom totalno ga sludela. Čuo sam ga po ceo dan kako peče
jeftine šnicle, vonj je dopirao ispod vrata. To mi je izazvalo ludačku želju za mesom. Odlazio sam do
Helfrika. „Helfriče“, govorio sam mu. „Kako bi bilo da podeliš tu šniclu sa mnom?“ Šnicla bi bila tako
velika da je prekrivala ceo tiganj. Ali bi Helfrik bezočno slagao. „Već dva dana ništa nisam stavio u usta.“
Gadno bih ga ispsovao i ubrzo gubio svako poštovanje prema njemu. Odmahivao je svojim crvenim
podbulim licem, kukavno buljeći velikim očima. Ali nikad mi nije ponudio više od mrvica sa tanjira.
Radio sam dan za danom, grčeći se od tantalskog vonja prženih krmenadli, pečenih šnicli, pohovanih
šnicli, džigerice s lukom, i sveg mogućeg mesa.
Jednog dana je njegova manija za mesom nestala, a vratila se manija za džinom. Bio je dve noći
neprekidno pijan. Lepo sam čuo kako se tetura, spotiče se o boce i razgovara sam sa sobom. Onda je
nestao. Nije ga bilo ni druge noći. Kad se vratio, njegov ček od penzije bio je potrošen, i on je nekako,
negde, nije se toga sećao, kupio auto. Otišli smo iza hotela i pogledali auto. To je bio ogroman pakard,
star preko dvadeset godina. Stajao je tu kao mrtvačka kola, izlizanih guma, jeftina crna boja bubrila je na
suncu. Prodao mu ga je neko na Glavnoj ulici. I sada je opet bio švorc, s velikim pakardom u rukama.
„Hoćeš da ga kupiš?“ rekao je.
,,Ni u ludilu.“
Bio je potišten, glava mu je pucala od mamurluka.
Te noći je ušao u moju sobu. Seo je na krevet, njegove duge ruke visile su do poda. Čeznuo je za svojim
Srednjim zapadom. Pričao je o lovu na zečeve, o pecanju, o dobrim starim danima kad je bio dete. Onda
je prešao na temu mesa. „Kako bi ti prijao veliki debeli biftek?“ rekao je, opuštenih usana. Raširio je dva
prsta. „Ovako debeo. Na žaru. S dosta putera odozgo. Zapečen tek da dobije šmek. Kako bi ti prijao?“
„Prijao bi.“
Ustao je.
„Hajde onda, idemo po njega.“
„Imaš para?“
45
„Ne trebaju nam nikakve pare. Gladan sam.“
Pokupio sam džemper i pošao za njim niz hodnik do sporedne ulice. Ušao je u kola. Oklevao sam. „Kud
si krenuo, Helfriče?“
„Ulazi više“, rekao je. „Prepusti sve meni.“
Seo sam pored njega.
„Nećemo probleme“, rekao sam.
,,Probleme!“ podsmešljivo je rekao. „Kažem ti da znam gde da nam nađem biftek.“
Vozili smo se po mesečini, preko Vilšajra do Hajlenda, pa preko Hajlenda do Kajunga klanca. S druge
strane ležala je velika ravnica doline San Fernando. Skrenuli smo sa glavnog puta na usamljeni drum, i
produžili kroz visoko drveće eukaliptusa do raštrkanih farmi i pašnjaka. Posle jedne milje drumu je bio
kraj. U svetlosti farova ukazala se bodljikava žica i stubovi neke ograde. Helfrik je s mukom okrenuo kola
i usmerio ih ka glavnom putu. Izašao je, otvorio prtljažnik, i petljao po alatu ispod zadnjeg sedišta.
Nagnuo sam se unazad i posmatrao ga. „Šta se radi, Helfriče?“
Uspravio se, s dizalicom u ruci.
„Čekaj me ovde.“
Provukao se ispod jednog otvora u bodljikavoj žici, i prešao preko pašnjaka. Stotinak metara odatle,
videla se neka štala na mesečini. Tada sam shvatio šta je naumio. Iskočio sam iz kola i pozvao ga. Besno
je prošištao da ućutim. Posmatrao sam ga kako se na prstima šunja prema vratima štale. Psovao sam ga i
napeto iščekivao. Ubrzo sam začuo mukanje krave. Bio je to tužan krik. Onda sam čuo mukli udarac i
struganje papaka. Iz štale je izašao Helfrik. Preko ramena mu je ležala tamna masa, potiskujući ga naniže.
Iza njega, uz neprestano mukanje, pratila ga je krava. Helfrik je pokušao da potrči, ali ga je tamna masa
usporavala. Krava ga je i dalje pratila, gurajući ga njuškom u leđa. Okrenuo se i nekontrolisano je šutnuo.
Krava je zastala, pogledala prema štali i ponovo zamukala.
,,Budalo“, rekao sam. ,,Ti prokleta budalo!“
„Pomozi mi“, rekao je.
Odigao sam razlabavljenu bodljikavu žicu do širine kroz koju su on i njegov teret mogli da se provuku.
To je bilo tele, krv mu je šikljala iz duboke rane među ušima. Oči teleta bile su širom otvorene. Lepo sam
video mesec kako se ogleda u njima. Hladnokrvno ubistvo. Smučilo mi se i užasnulo me. Stomak mi se
prevrnuo kada je Helfrik svalio tele na zadnje sedište. Čuo sam kako je telo trupnulo, zatim i glava. Bilo
mi je muka, odvratno muka. To je bilo otvoreno ubistvo.
Čitavim putem do kuće Helfrik je bio razdragan, ali je volan bio lepljiv od krvi, i jednom ili dvaput
učinilo mi se da sam čuo kako tele trza nogama na zadnjem sedištu. Prekrio sam lice rukama i pokušavao
da zaboravim žalostivi zov teletove majke, to dečije lice mrtvog teleta. Helfrik je vozio veoma brzo. Na
Beverliju smo projurili pored crnih kola koja su se polako kretala. Policijska patrola. Zaškripao sam
zubima i čekao ono najgore. Ali policija nije pošla za nama. Bilo mi je suviše muka da bih odahnuo.
Jedno je bilo sigurno: Helfrik je bio ubica, zauvek sam završio s njim. Na Bunker Hilu smo skrenuli u
našu uličicu i parkirali se pored hotelskog zida. Helfrik je izašao.
„Sada ćeš dobiti lekciju o tranžiranju mesa.“
,,Ni mrtav“, rekao sam.
Ponašao sam se kao njegov osmatrač dok je umotavao glavu teleta u novine, prebacio ga preko leđa, i
zbrzao niz mračni hodnik do svoje sobe. Raširio sam novine po prljavom podu, i on je spustio tele na njih.
Iskezio se na svoje krvave pantalone, krvavu košulju, krvave ruke.
Pogledao sam u jadno tele. Koža mu je bila prošarana crno-belo i imalo je najnežnije gležnjeve. Iz malo
otvorene njuške virio je ružičasti jezik. Zažmurio sam, istrčao iz Helfirikove sobe, i u mojoj sobi se bacio
na pod. Ležao sam tamo i drhtao, misleći na stam kravu, samu na polju pod mesečinom, stara kravu koja
muče za svojim teletom. Ubistvo! Helfrik i ja smo zauvek završili. Ne treba da mi vraća dug. To je bio
krvavi novac - nisam ga hteo.
Posle te noći bio sam veoma hladan prema Helfriku. Nikad više nisam ušao u njegovu sobu. Nekoliko
puta prepoznao sam njegovo kucanje, ali držao sam vrata zaključana, tako da nije mogao da bane. Pri

46
susretima u hodniku, jedva bismo promumlali nešto. Dugovao mi je skoro tri dolara, ali nikad ih nisam
pokupio.

14.

Dobre vesti od Hekmuta. Još jedan časopis je hteo Davno izgubljena brda u skraćenoj verziji. Sto dolara.
Ponovo sam bio bogat. Vreme za nadoknadu, za ispravljanje prošlosti. Poslao sam majci pet dolara.
Zaplakao sam kad mi je poslala pismo zahvalnosti. Suze su mi tekle niz lice dok sam joj žurno odgovarao.
I poslao sam još pet dolara. Bio sam zadovoljan sobom. Imao sam i poneku dobru osobinu. Lepo sam ih
video, moje biografe, kako razgovaraju s mojom majkom, vrlo starom damom u kolicima: bio je dobar
sin, moj Arturo, uvek me pomagao.
Arturo Bandini, romanopisac. Ima svoj prihod od pisanja kratkih priča. Sada piše knjigu. Fenomenalnu
knjigu. Izvanredne najave. Izuzetna proza. Ništa slično još od Džojsa. Stojim pred Hekmutovom slikom i
čitam ono što svakog dana napišem. Satima sam pisao posvetu: Dž. S. Hekmutu, koji me je otkrio. Dž. S.
Hekmutu, s divljenjem. Dž. S. Hekmutu, genijalnom čoveku. Mogao sam da ih vidim, te njujorške
kritičare, kako se gomilaju oko Hekmuta u njegovom klubu. Zaista ste otkrili velikog pisca u tom klincu
Bandiniju sa Zapadne obale. Hekmut se smeši, trepće očima.
Šest nedelja, nekoliko slatkih sati svakog dana, tri, četiri, ponekad i pet ushićenih sati, dok se stranice
gomilaju i sve druge želje spavaju. Osećao sam se kao duh koji hoda zemljom, koji jednako voli i ljude i
zveri, i predivni talasi nežnosti obuzimali su me kada bih razgovarao s ljudima i družio se s njima na ulici.
Svemogući Bože, predragi Bože, tako dobar prema meni, daj mi slatke reči, i ovi tužni i usamljeni ljudi će
me čuti i biće srećni. Tako su prolazili dani. Sanjarski, lucidni dani, katkad bi me zahvatila tako velika
nema radost da bih pogasio svetla i zaplakao, i javljala mi se čudna želja da umrem.
Tako Bandini piše roman.
Jedne noći neko je zakucao na moja vrata, i eto nje.
,,Kemil!“
Ušla je i sela na krevet, nosila je nešto ispod ruke, hrpu papira. Razgledala je moju sobu: tu ja znači
živim. Pitala se kakvo je mesto u kome živim? Ustala je i prošetala naokolo, virnula kroz prozor, hodala
po sobi, prelepa devojka, visoka Kemil, tople tamne kose, a ja stajao i posmatrao je. Ali zašto je došla?
Osetila je moje pitanje, sela na krevet i nasmešila mi se.
,,Arturo“, rekla je. „Zašto se mi stalno svađamo?“
Nisam znao. Rekao sam nešto o temperamentima, ali je odmahnula glavom i prekrstila noge, i nagoveštaj
njenih lepih bedara koja se dižu ostavio je jak utisak na mene, jedva sam disao od tople omamljujuće želje
da ih uzmem u ruke. Svaki pokret koji je činila, nežno okretanje njenog vrata, krupne grudi koje bubre
ispod kecelje, njene lepe šake na krevetu, rašireni prsti, sve me uzbuđivalo, slatka bolna tromost potpuno
me paralisala. Onda zvuk njenog glasa, prigušen, s dozom podrugljivosti, glas koji govori mojoj krvi i
mojim kostima. Pamtio sam mir proteklih nedelja, činio se tako nestvaran, to je bio hipnotizam koji sam
sam stvorio, jer je ovo bio život, gledanje u njene crne oči, pristajanje na njen prezir, s nadom i drskom
nasladom.
Došla je zbog nečeg drugog osim puke posete. Onda sam otkrio o čemu se radi.
„Sećaš se Semija?“
Naravno.
„Nisi ga voleo.“
„Pristojan momak.“
„On je dobar, Arturo. Dopao bi ti se da ga bolje poznaješ.“
„Moguće.“
„Sviđao si mu se.“
Nisam bio ubeđen u to, posle onog koškanja na parkingu. Prisetio sam se određenih stvari u njenom
odnosu sa Semijem, njenih osmeha upućenih njemu za vreme posla, njene brige one noći kad smo ga
odvezli kući. ,,Ti voliš tog tipa?“
47
„Nije baš tako.“
Pogled joj je skrenuo sa mog lica i odlutao po sobi. „Voliš ga.“
Odjednom mi se zgadila, zato što me povredila. Ta devojka! Ona je pocepala moj sonet od Dosona, ona je
pokazala moj telegram svima u Kolumbija bifeu. Napravila je budalu od mene na plaži. Posumnjala je u
moju muževnost, i njena sumnja bila je isto što i prezir u njenim očima. Posmatrao sam njeno lice i usne, i
pomislio kakvo bi uživanje bilo udariti je, da je svom snagom mlatnem pesnicom preko nosa i usana.
Ponovo je govorila o Semiju. Semi nikad nije imao sreće u životu. Mogao je da postane neko, ali je
oduvek bio slabog zdravlja.
„Šta mu je?“
,,Tuberkuloza.“
,,Nezgodno.“
„Neće još dugo živeti.“
Uopšte se nisam uzbudio.
„Svi ćemo jednom umreti“, rekao sam.
Pomislio sam da je izbacim, govoreći joj: Ako si došla da pričaš o tom tipu, onda odlazi, jer me to ne
zanima. Pomislio sam kako bi to bilo dobro: naredim joj da ode, ona tako neviđeno lepa na svoj način, a
primorana da ode, jer sam joj naredio.
„Semi nije više ovde. Otišao je.“
Ako je mislila da me zanima gde se on sad nalazi, grdno se varala. Digao sam noge na sto i zapalio
cigaretu.
„Kako su ti ostali momci?“ rekao sam. To je samo izletelo iz mene. Najednom mi je bilo žao. Ublažio
sam to osmehom. Uglovi njenih usana su odgovorili, ali s naporom. „Nemam ja nikakve momke“, rekla
je.
,,Naravno“, rekao sam, s primesom sarkazma. „Naravno, shvatam. Oprosti na neumesnoj primedbi.“
Ćutala je neko vreme. Pretvarao sam se da zviždućem. Onda je progovorila: „Zašto si tako zao?“
,,Zao?“ rekao sam. „Draga moja devojko, ja jednako volim i ljude i zveri. Nema ni kapi neprijateljstva u
meni. Na kraju krajeva, ne možeš biti zao a da i dalje budeš veliki pisac.“
Njene oči su mi se rugale. „Jesi li ti veliki pisac?“
,,To je nešto što ti nikada nećeš saznati.“
Ugrizla se za donju usnu, uštinula je sa dva bela oštra zuba, gledajući ka prozoru i vratima kao životinja u
klopci, onda se ponovo nasmešila. „Zato sam i došla kod tebe.“ Petljala je po velikim kovertima u svom
krilu, i to me uzbudilo; sopstvenim prstima dodiruje svoje krilo, tamo su i prelaze po njenom telu. Bila su
dva koverta. Otvorila je jedan. To je bio neki rukopis. Uzeo sam ga iz njenih ruku. Bila je to kratka priča
od Semjuela Viginsa, Post restant, San Huan, Kalifonija. Priča se zvala Koldvoter1 Getling i ovako je
počinjala: „Koldvoter Getling nije tražio nevolju, ali nikad se ne zna sa tim skitačima iz Arizone. Spakuj
pucu visoko i duboko se sagni kad ugledaš takvog tipa. Nevolja u nevolji bila je nevolja koju je tražio
Koldvoter Getling. Ne vole teksaške rendžere tamo u Arizoni, pa je shodno tome Koldvoter Getling prvo
pucao a tek onda gledao koga je ubio. Tako se to radi u državi Usamljene zvezde gde je muško pravo
muško, a ženama ne smeta da kuvaju za nemilosrdne desperadose kao što je Koldvoter Getling, najtvrđi
momak što ga tamo imaju.“
To je bio prvi pasus.
,,Splačina“, rekao sam.
„Molim te pomozi mu.“
Umreće za godinu dana, rekla je. Napustio je Los Anđeles i otišao na ivicu pustinje Santa Ana. Tamo živi
u kolibi i grozničavo piše. Čitavog života je želeo da piše. Sada, kad mu je ostalo tako malo vremena,
šansa mu se ukazala.

1 Osujećeni. Prev.

48
„Šta se to mene tiče?“
„Ali on umire.“
,,A ko ne umire?“
Otvorio sam drugi rukopis. Ista nebuloza. Zavrteo sam glavom. „Ništa to ne valja.“
,,Znam“, rekla je. „Ali možeš li da učiniš nešto? Daće ti pola prihoda.“
„Ne trebaju mi pare. Imam svoj prihod.“
Ustala je i stala ispred mene, njene ruke na mojim ramenima. Približila je liee, osećao sam njen topli dah,
a njene su oči bile tako krupne da se moja glava odražavala u njima i potpuno sam se izgubio, bolestan od
žudnje. ,,Da li bi to učinio za mene?“
,,Za tebe?“ rekao sam. ,,Pa. . . za tebe - da.“
Poljubila me. Bandini, marioneta. Topli, sočni poljubac, za usluge koje treba pružiti. Pažljivo sam je
odgurnuo. ,,Ne moraš da me ljubiš. Učiniću šta mogu.“ Ali javila mi se poneka ideja u vezi s tim i, dok je
stajala pred ogledalom i karminisala usne, pogledao sam adresu na rukopisima. San Huan, Kalifornija.
„Napisaću mu pismo o svemu tome“, rekao sam. Posmatrala me u ogledalu, zastala s karminom u ruci.
Njen osmeh mi se rugao. ,,Ne moraš toliko“, rekla je. „Mogu opet da svratim i sama pošaljem sve to.“
To je ono što je rekla, ali ne možeš me prevariti, Kemil, jer lepo vidim uspomenu one noći na plaži
ispisanu na tvom prezrivom licu, i da li te mrzim, o kako te mrzim!
„Važi“, rekao sam. „Možda je tako najbolje. Dođi opet sutra uveče.“
Podrugljivo me gledala. Ne njeno lice, ne usne, već negde iznutra. „Kada da dođem?“
„Kad završavaš s poslom?“
Okrenula se, škljocnuvši zatvorila svoju torbicu i pogledala me. „Znaš ti dobro kad završavam s poslom.“
Pokazaću ja tebi, Kemil, pokazaću ti.
„Dođi onda“, rekao sam.
Prešla je do vrata, uhvatila kvaku.
„Laku noć, Arturo.“
„Otpratiću te do izlaza.“
,,Ne budi smešan“, rekla je.
Vrata su se zatvorila. Stajao sam nasred sobe i osluškivao njene korake na stepenicama. Mogao sam da
osetim bledilo svog lica, to odvratno poniženje, pobesneo sam i zavukao prste u kosu, i pustio krik iz grla
dok sam čupao kosu, mrzeći je, udarajući pesnicu o pesnicu, teturajući se po sobi, stegnutih ruku oko tela,
boreći se sa odvratnim sećanjem na nju, bljujući je iz svoje svesti, gušeći se od mržnje.
Ali postojala su sredstva i načini, a zapamtiće me i taj bolesni čovek tamo u pustinji. Pokazaću ja tebi,
Semi, iseckaću te na parčiće, učiniću da poželiš da si mrtav i davno sahranjen. Pero je moćnije od mača,
moj Semi, ali pero Artura Bandinija još je moćnije. Jer došlo je moje vreme. A sad ćeš me zapamtiti.
Seo sam i pročitao njegove priče. Ispisao sam primedbe uz svaki red i rečenicu i pasus. Njegovo pisanije
je bilo prilično grozno, prvi pokušaji, trapavo, neodređeno, u grču, apsurdno. Sat za satom sedeo sam
trošeći cigarete i ludački se smejao Semijevim naporima, zlurado uživajući i radosno trljajući ruke.
Čoveče, kako ću da te sahranim! Skočio sam i šepurio se po sobi, boksujući sa senkom: primi ovo Semi, i
ovo, i kako ti se sviđa ovaj levi aperkat, a ovaj desni kroše, tras, tras, tras!
Okrenuo sam se i ugledao nabor na krevetu gde je sedela Kemil, primamljivi obris gde su njena bedra i
bokovi utonuli u meki baršun plavog prekrivača. Onda sam zaboravio Semija i, podivljao od čežnje, bacio
se na kolena pred tim mestom i ljubio ga sa strahopoštovanjem.
„Volim te, Kemil!“
I, kad sam istrošio to osećanje do praznog ništavila, ustao sam, gadeći se samog sebe, crni odvratni Arturo
Bandini, crni podli pas.
Seo sam i nemilosrdno počeo da pišem kritičko pismo Semiju.
Dragi Semi,
ta mala drolja bila je sinoć ovde; znaš već, Semi, ta mala zalizana, privlačne figure i debilnog mozga. Uz
određeni izgovor pokazala mi je rukopise koje si ti navodno napisao. Osim toga, izjavila je da čovek sa
kosom uskoro dolazi po tebe. U normalnim okolnostima nazvao bih ovo tragičnom situacijom. Ali
49
pročitavši gnev koji izbija iz tvojih spisa, dozvolićeš mi da u ime celog sveta odmah kažem kako je tvoj
odlazak prava sreća za sve. Ti ne znaš da pišeš, Semi. Predlažem ti da svoje poslednje dane posvetiš
dovođenju u red svoje idiotske duše, pre nego što napustiš ovaj svet koji će sa olakšanjem odahnuti
povodom tvog odlaska. Voleo bih da mogu iskreno da kažem kako mi je žao što odlaziš. Voleo bih da si,
kao ja, sposoban da daruješ potomstvu neku vrstu spomenika na svoje dana provedene na zemlji. Ali kako
je to očigledno nemoguće, dozvoli mi da te postaknem da budeš bez gorčine u svojim poslednjim danima.
Sudbina je bila zaista neljubazna prema tebi. Kao i ostatak sveta, pretpostavljam da je i tebi drago što će
uskoro sve biti gotovo, i što te mrlje od mastila koje nazivaš pisanjem nikad neće dospeti do šire javnosti.
Govorim u ime svih razumnih, civilizovanih ljudi kad te podstičem da spališ ovu hrpu književnog smeća i
ubuduće se kloniš mastila i pera.
Ako imaš pisaću mašinu, to ništa neće promeniti, jer je čak i prekucavanje ovog rukopisa sramota.
Ukoliko i pored svega budeš uporan u svojoj mizernoj želji da pišeš, svakako mi pošalji tu tvoju
papazjaniju. Zabavan si, ako ništa drugo. Ali nehotice, naravno.
I eto ga, završeno, ubistveno. Savio sam rukopise, ubacio pismo zajedno s njima u veliki koverat, zatvorio
ga i adresirao na Semjuela Viginsa, Post restant, San Huan, Kalifornija, zalepio marku, i gumuo ga u
zadnji džep. Onda sam se popeo gore i prošao kroz predvorje hotela do poštanskog sandučeta na uglu.
Bilo je nešto posle tri sata jednog neuporedivog jutra. Plavo i belo zvezda i neba bilo je nalik na boje
pustinje, nežnost toliko uzbudljiva da sam morao da zastanem i čudim se tolikoj lepoti. Ni vršak prljavih
palmi nije se pomerao. Ni glas se nije čuo.
Sve što je bilo dobro u meni uzdrhtalo je tog trenutka u mom srcu, sve čemu sam se nadao u dubokom,
nedostupnom smislu mog postojanja. Tu je bilo beskrajno nemo spokojstvo prirode, ravnodušne prema
ogromnom gradu; pustinja se pružala iza tih ulica, oko tih ulica, čekajući da grad umre, da ga još jednom
prekrije bezvremenim peskom. Zahvatilo me užasavajuće osećanje uvida u smisao i patetiku ljudske
sudbine. Pustinja je oduvek bila tu, strpljiva bela zver, čekala je da ljudi umru, da civilizacije zasvetlucaju
i iščeznu u tami. Ljudi su mi sada izgledali hrabri, i bio sam ponosan što se ubrajam u njih. Sve zlo ovog
sveta uopšte mi nije izgledalo kao zlo, već nešto neminovno i dobro, kao deo te beskrajne borbe da se
obuzda pustinja.
Pogledao sam ka jugu, u pravcu velikih zvezda, i znao sam da se tamo pruža pustinja Santa Ana, da ispod
velikih zvezda u jednoj kolibi leži čovek nalik na mene, koga če pustinja verovatno progutati pre mene, i
u ruci sam držao njegov napor, izraz njegove borbe protiv neumoljive tišine prema kojoj je bačen. Ubica
ili barmen ili pisac, bilo je nevažno: njegova sudbina bila je opšta sudbina sviju nas, njegov kraj bio je
moj kraj; i ovde noćas, u ovom gradu zatamnjenih prozora, bili su milioni poput njega i mene: neupadljivi
kao umiruće vlati trave. Život je bio dovoljno težak. Umiranje je bilo taj krajnji napor. A Semi će uskoro
umreti.
Stajao sam kraj poštanskog sandučeta, oslonivši glavu o njega, i žalio nad Semijem, i nad sobom, i nad
svim živima i mrtvima. Oprosti mi, Semi! Oprosti budali! Vratio sam se u sobu i proveo tri sata pišući
najbolju kritiku o njegovom delu koju sam uopšte mogao da napišem. Nisam govorio da ovo ne valja ili
ono ne valja. Samo sam ponavljao da bi po mom mišljenju ovo bilo bolje kad bi, i tako dalje. Legao sam
da spavam oko šest, ali bio je to zahvalan, srećan san. Kako sam ustvari bio divan! Veliki, rečiti, nežni
čovek, koji voli sve na svetu, podjednako i ljude i zveri.

15.

Nisam je video nedelju dana. U međuvremenu sam dobio pismo od Semija, zahvaljivao mi je na
ispravkama. Semi, njena istinska ljubav. Poslao mi je i neke savete: kako se slažem s malom namigušom?
Nije ona loša damica, uopšte nije loša kad se pogase svetla, ali problem s tobom, gosn-Bandini, je što ne
umeš sa njom. Suviše si dobar prema toj devojci. Ti ne shvataš Meksikanke. One ne vole da ih tretiraš kao
ljudska bića. Zgaziće te ako si dobar prema njima.
Radio sam na knjizi, pauzirajući s vremena na vreme da ponovo pročitam njegovo pismo. Čitao sam ga te
noći kad je ponovo došla. Bilo je oko ponoći, i ušla je bez kucanja.
50
,,Zdravo“, rekla je.
Rekao sam: „Zdravo, glupačo.“
,,Radiš?“ rekla je.
,,A kako ti to izgleda?“ rekao sam.
,,Ljut?“
,,Ne“, rekao sam. „Samo zgađen.“
„Zbog mene?“
,,Naravno“, rekao sam. „Pogledaj se.“
Ispod mantila je bila prljava bela kecelja, sva u flekama. Jedna čarapa joj se olabavila, zarozana. oko
gležnjeva. Lice joj je bilo umorno, karmin joj se mestimično izbrisao na usnama. Njen mantil je bio
prašnjav i iznošen. Stajala je na jeftinim cipelama s visokom štiklom.
„Toliko se trudiš da budeš Amerikanka“, rekao sam. „Zašto to radiš? Pogledaj se.“
Prešla je do ogledala i ozbiljno proučavala sebe. „Umorna sam“, rekla je. „Večeras je bilo mnogo posla.“
,,To je zbog cipela“, rekao sam. „Trebalo bi da nosiš ono zašta su tvoje noge stvorene - huarače. I sva ta
farba na tvom licu. Odvratno izgledaš - jeftina imitacija Amerikanke. Aljkavo izgledaš. Da sam
Meksikanac, otkinuo bih ti glavu. Ti si sramota za svoj narod.“
,,Ko si ti da tako govoriš?“ rekla je. ,,Ja sam Amerikanka isto koliko i ti. Šta hoćeš, ti uopše nisi
Amerikanac. Pogledaj svoju kožu. Tamna je kao kod Talijana. I tvoje oči, crne su.“
,,Smeđe“, rekao sam.
,,Ni slučajno. Cme su. Pogledaj svoju kosu. Crna.“
,,Smeđa“, rekao sam.
Skinula je mantil, bacila se na krevet i nabila cigaretu u usta. Počela je da pipa naokolo tražeći šibice.
Kutija je bila pored mene na stolu. Čekala je da joj dodam.
„Nisi bogalj“, rekao sam. „Uzmi ih sama.“
Zapalila je cigaretu i ćutke pušila, buljeći u plafon, dim se nemo kolutao iz njenih nozdrva. Napolju je
bila magla. Izdaleka se čuo zvuk policijske sirene.
„Misliš na Semija?“ rekao sam.
,,Možda.“
„Ne moraš baš ovde da mišliš o njemu. Uvek možeš da odeš, znaš već.“
Naglo je izvadila. cigaretu iz usta i zgnječila je, a njene reči su imale isti efekat. „Isuse, kako si
neprijatan“, rekla je. „Mora da si užasno nesrećan.“
,,Ti si luda.“
Ležala je prekrštenih nogu. Tamo gde se bela kecelja završavala videli su se krajevi njenih zarozanih
čarapa i deo tamnog bedra. Kosa joj se rasula po jastuku kao bočica razlivenog mastila. Ležala je na boku,
posmatrajući me iz udubljenja jastuka. Nasmešila se. Podigla je ruku i pozvala me prstom.
„Dođi ovamo, Arturo“, rekla je toplim glasom.
Odmahnuo sam rukom.
„Neka, hvala. Dobro mi je ovde.“
Punih pet minuta posmatrala me kako gledam kroz prozor. Mogao sam da je dodirnem, zagrlim je; da,
Arturo, trebalo je samo ustati sa stolice i leći pored nje, ali postojala je noć na plaži i sonet na podu i
ljubavni telegram, i sećao sam ih se kao noćnih mora koje ispunjavaju sobu.
„Bojiš se?“ rekla je.
,,Tebe?“ nasmejao sam se.
,,Da, bojiš se“, rekla je.
,,Ne, ne bojim se.“
Raširila je ruke i kao da mi se sva otvorila, ali to me samo dublje zatvorilo u sebe, probudivši u meni njen
lik iz tog vremena, kada je bila tako strasna i nežna.
,,Slušaj“, rekao sam. „Imam posla. Vidi.“ Potapšao sam hrpu rukopisa pored pisaće mašine.
,,A i bojiš se.“
,,Čega?“
51
,,Mene.“
,,Bah.“
Ćutanje.
„Nešto nije u redu s tobom“, rekla je.
„Šta to?“
,,Ti si peder.“
Ustao sam i nadneo se nad nju.
,,To nije istina“, tekao sam.
Ležali smo tu. Ubrzala je čitavu stvar svojim ruganjem, njen poljubac, težak prezir njenih usana, podsmeh
u njenim očima, sve dok nisam postao kao čovek od drveta, i u meni iščezlo svako osećanje osim užasa i
straha od nje, njena lepota bila je previše za mene, činilo se da je daleko lepša od mene, da je mnogo
dublje ukorenjena u ovo tle od mene. Učinila je da vidim sebe kao stranca, ona je bila sve te tihe noći i
visoka stabla eukaliptusa, pustinjske zvezde, zemlja i nebo, ta magla napolju, a ja sam tu došao samo sa
ciljem da budem pisac, zaradim novac, postanem slavan i ostale tričarije. Bila je toliko plemenitija od
mene, toliko poštenija da mi je pripala muka od samog sebe, i nisam mogao da gleđam u njene tople oči,
potiskivao sam drhtavicu koju su izazvale njene tamne ruke oko moga vrata i dugi prsti u mojoj kosi.
Nisam je ljubio. Ona je ljubila mene, autora Kučenceta. Onda me sa obe ruke uhvatila za zglob. Priljubila
je usne na dlan moje ruke. Stavila je moju ruku na svoje grudi, između dojki. Okrenula je usne ka mom
licu i čekala. Ali Arturo Bandini, veliki pisac, duboko uronjen u svoju bujnu maštu, romantični Arturo
Bandini, prepun bistrih rečenica, rekao je samo jedno slabašno, detinjasto ,,Zdravo“.
,,Zdravo?“ ponovila je, praveći pitanje od toga. „Zdravo?“ I nasmejala se. „Kako si, inače?“
O, taj Arturo! Taj tvorac priča.
„Nikad bolje“, rekao je.
I šta sad? Gde je želja, gde je strast? Ona će uskoro da ode, i onda će se one javiti. Ali Arturo. Ne smeš to
učiniti! Seti se svojih čudesnih prethodnika! Preduzmi nešto. Osetio sam njene ruke kako tragaju, pa sam
i ja tragao, pokušavajući da ih obeshrabrim, da ih zadržim u strasnom grču. Još jednom me poljubila. Kao
da je ponudila usne hladnoj kuvanoj šunki. Baš sam bio jadan.
Odgurnula me.
„Skloni se“, rekla je. „Pusti me.“
Zgađenost, užas i poniženje buknuli su u meni, i nisam hteo da je pustim. Prilepio sam se za nju, priljubio
moja hladna usta na njenu toplinu, i ona se borila sa mnom da se odvoji, a ja samo ležao držeći je, s licem
u njenom pazuhu, stideći se da ga pokažem. Onda sam osetio kako njen prezir prerasta u mržnju dok se
otimala, i tek tada sam je poželeo, držeći je i boreći se s njom, i sa svakim trzajem njenog slepog besa
moja želja je rasla, i bio sam srećan, govoreći ura Arturo, radost i snaga, snaga kroz radost, slatko
osećanje toga, ushićeno samozadovoljstvo, oduševljenje spoznajom da sad mogu da je imam ako to
poželim. Ali nisam je želeo, jer sam već imao svoju ljubav. Bio sam opčinjen moći i radošću Artura
Bandinija. Pustio sam je, povukao ruku s njenih usta i skočio s kreveta.
Sedela je, u uglovima njenih usta skupila se bela pljuvačka, škripala je zubima, njene ruke vukle su dugu
crnu kosu, lice joj je potiskivalo krik, ali to nije bilo važno, mogla je da vrišti ako je htela, jer Arturo
Bandini nije peder, apsolutno ništa ne fali Arturu Bandiniju; on zaista ima strasti za šestoro ljudi, taj
dečko, osetio je kako to izbija na površinu: kakav lik, moćan pisac, moćni ljubavnik; u skladu sa svetom,
u skladu sa svojom prozom.
Posmatrao sam je kako popravlja haljinu, posmatrao je kako ustaje, teško dišući, uplašena, odlazi do
ogledala i gleda se, kao da pokušava da se uveri kako je to zaista ona.
„Nisi dobar“, rekla je.
Sedeo sam i grickao nokat.
„Mislila sam da si drukčiji“, rekla je. „Mrzim grubosti.“
Grabosti, bah. Zar je važno šta ona misli? Dokazana je velika stvar: mogao sam da je imam, i šta god ona
mislila nema nikakvog značaja. Bio sam još nešto osim veliki pisac: nisam se više bojao nje - mogao sam
da joj pogledam u oči kao što muškarac i treba da pogleda ženi u oči. Otišla je, ne izgovorivši više nijednu
52
reč. Sedeo sam u omamljujućem ushićenju, u orgiji lagodnog samopouzdanja: svet je tako veliki, prepun
je stvari kojima mogu da ovladam. Ah, Los Anđelese! Prašina i magla tvojih usamljenih ulica, ja nisam
više usamljen. Čekajte samo, svi duhovi ove sobe, čekajte samo, jer to će se ipak dogoditi, i ta Kemil, ona
može da ima svog Semija u pustinji, s njegovim jeftinim pričama i mizernom prozom, ali čekajte dok
okusi mene, jer to će se i dogoditi, siguro koliko i da je Bog na nebu.

Ne sećam se više. Možda je prošlo nedelju dana, možda dve. Znao sam da će se vratiti. Nisam čekao.
Živeo sam svoj život. Napisao sam nekoliko stranica. Pročitao nekoliko knjiga. Bio sam bezbrižan:
vratiće se ona. To će se dogoditi noću. Nikada nisam razmišljao o njoj kao nečemu što treba razmatrati
danju. Koliko sam je puta video, nijednom nije bilo danju. Očekivao sam je kao što očekujem Mesec.
Došla je. Ovog puta čuo sam kamenčiće kako se odbijaju od okna mog prozora. Širom sam otvorio
prozor, i eto nje na padini brda, u džemperu preko bele kecelje. Usta su joj bila neznatno otvorena dok je
gledala naviše u mene.
,,Šta radiš?“ rekla je.
,,Sedim.“
„Ljut si na mene?“
,,Ne. A ti na mene?“
Nasmejala se. ,,Malo.“
,,Zašto?“
„Zao si.“
Otišli smo da se provozamo. Pitala me znam li nešto o pištoljima. Nisam znao. Vozili smo se do streljane
na Glavnoj ulici. Bila je izvanredan strelac. Znala je vlasnika, momka u kožnoj jakni. Ništa nisam mogao
da pogodim, čak ni veliku metu u sredini. Ona je plaćala, i potpuno se razočarala u mene. Mogla je da
drži revolver ispod pazuha i pogodi u centar velike mete. Ja sam ispalio oko pedeset hitaca, i svaki put
promašio. Onda je pokušala da mi pokaže kako se drži pištolj. Istrgnuo sam ga i nepromišljeno ga uperio
u svim pravcima. Momak u kožnoj jakni sagnuo se ispod pulta. „Pripazi!“ viknuo je. „Gledaj malo!“
Njeno razočaranje pretvorilo se u poniženje. Iskopala je novčić od pola dolara iz punog džepa napojnica.
„Probaj još jednom“, rekla mi je. „Ali sad nemoj da promašiš, neću više da plaćam.“ Bio sam zaboravio
novac u hotelu. Spustio sam pištolj na pult i odbio da ponovo gađam. „Dođavola s tim“, rekao sam.
,,On je šonja, Time“, rekla je. „Taj samo piše poeziju.“
Tim je očigledno voleo ljude koji znaju kako se puca. Odbojno me pogledao, bez reči. Uzeo sam
vinčesterku, naciljao, i počeo da sejem olovo. Na velikoj meti, udaljenoj dvadesetak metara, na metar
iznad tla, nije bilo ni znaka od pogotka. Zvono je trebalo da zazvoni kad se pogodi u centar. Ni zvuka.
Ispraznio sam pušku, udahnuo jetki vonj baruta, i napravio grimasu. Tim i Kemil su se nasmejali šonji.
Sad se već skupila čitava gomila na ulici. Svi su delili Kemilin prezir, jer je to zarazna stvar, i baš sam ga
osetio. Okrenula se, ugledala gomilu i pocrvenela. Stidela me se, ozlojeđena i zgađena. Jedva otvorivši
usta šapnula mi je da bi trebalo da odemo. Probila se kroz gomilu, brzim hodom, bar dva metra ispred
mene. Ležemo sam išao za njom. Ho-ho, šta me briga ako ne znam da pucam, i šta me briga što se ti
klipani smeju, i što se i ona smejala, jer ko bi od njih, tupih i glupih svinja, bednih cerekavih morona sa
Glavne ulice, ko bi od njih ikad napisao priču kao što su Davno izgubljena brda? Niko od njih! I zato
dođavola s njihovim prezirom.
Auto je bio parkiran ispred kafea. Kad sam stigao, ona je već pokrenula motor. Ušao sam, ali nije čekala
da sednem.
I dalje se podrugljivo smeškajući, hitro me pogledala i pustila kvačilo. Bacilo me na sedište, zatim ka
vetrobranu. Bili smo sabijeni između druga dva automobila. Tresnula je u jedan, zatim i u dragi, tako mi
je saopštavala kakva sam budala ispao. Kad smo se najzad odvojili od ivičnjaka i izbili na ulicu,
uzdahnuo sam i zavalio se.
„Hvala ti, Bože“, rekao sam.
,,Dosta!“ rekla je.

53
,,Slušaj“, rekao sam. „Ako moraš da tako osećaš, zašto me jednostavno ne pustiš da izađem. Mogu i
peške.“
Odmah je stisnula nogom papučicu. Jurili smo ulicama u centra. Sedeo sam držeći se i razmišljao da
iskočim. Onda smo dospeli u ulice gde nije bilo mnogo prometa. Bili smo na dve-tri milje od Bunker
Hila, u istočnom delu grada, u kvartu fabrika i pivara. Smanjila je brzinu i zaustavila se uz ivičnjak.
Stajali smo pored niske crne ograde. Iza nje su bile gomile čeličnih cevi.
„Zašto ovde?“ rekao sam.
„Hteo si peške“, rekla je. „Izađi i šetaj.“
„Opet mi se vozi.“
,,Izlazi“, rekla je. „Ozbiljno govorim. Svakom ko ne ume da gađa bolje! Hajde, izlazi!“
Izvadio sam cigarete, ponudio joj. „Daj da raspravimo tu stvar“, rekao sam.
Bacila je paklo iz moje ruke na pod i izazovno me pogledala. „Mrzim te“, rekla je. „O, kako te mrzim!“
Dok sam dizao cigarete, noć i pust fabrički kvart uzdrhtali su od njenog gađenja. Shvatio sam to. Nije ona
stvarno mrzela Artura Bandinija. Ona je mrzela činjenicu što on ne odgovara njenim merilima. Htela je da
ga voli, ali nije mogla. Htela ga je kao Semija - mirnog, ćutljivog, odbojnog, koji dobro gađa iz puške,
dobrog barmena koji ju je prihvatio kao konobaricu i ništa više. Izašao sam iz kola cereći se, jer sam znao
da će je to povrediti.
„Laku noć“, rekao sam. „Baš lepa noć. Prijaće mi šetnja”.
„Nadam se da nikad nećeš stići“, rekla je. „Nadam se da će te ujutru naći mrtvog u slivniku.“
„Videću šta mogu da preduzmem.“
Dok je odlazila, iz grla joj je izbio jecaj, bolni krik. Jedno je bilo sigurno: Arturo Bandini nije bio dobar
za Kemil Lopez.

16.

Dobri dani, obilni dani, stranica za stranicom rukopisa; uspešni dani, imalo je šta da se kaže, priča o Veri
Rivken, stranice su se gomilale i bio sam srećan. Čudesni dani, kirija plaćena, još uvek pedeset dolara u
novčaniku, ništa nisam radio po čitav dan i noć osim što sam pisao i mislio o pisanju: ah, kakvi lepi dani,
gledati kako sve to raste, brinuti se za to, za sebe, svoju knjigu, svoje reči, možda važne, možda
bezvredne, ali uvek moje, neukrotivi Arturo Bandini, već duboko u svom prvom romanu.
I tako dođe jedno veče, i šta da se radi s njim, moja duša tako sveža, okupana rečima, moje noge tako
čvrsto stoje na zemlji, a šta drugi rade, ostali ljudi na ovom svetu? Idem da sednem i gledam je, Kemil
Lopez.
To sam i uradio. Bilo je kao u stara vremena, oči su nam lovile jedno drugo. Ali promenila se, smršala, i
bilo je nešto nezdravo u njenom licu, u borama sa obe strane usta. Učtivi osmesi. Dao sam joj napojnicu i
zahvalila mi je. Hranio sam muzički automat novčićima, puštajući njene omiljene pesme. Nije igrala dok
radi, i nije tako često gledala u mene kao nekad. Možda je to zbog Semija, možda joj nedostaje.
Upitao sam je: „Kako je on?“
Slegnula je ramenima: „Dobro je, valjda.“
„Zar ga ne viđaš?“
,,O, naravno.“
,,Ne izgledaš dobro.“
„Dobro mi je.“
Ustao sam. „Moram da idem. Samo sam svratio da vidim kako si.“
„Lepo od tebe.“
„Ništa posebno. Zašto ne svratiš do mene?“
Nasmešila se. „Mogla bih, jedne noći.“
Draga Kemil, najzad si došla. Bacila si kamenčiće u prozor i uvukao sam te u sobu, osetio viski u tvom
dahu, i nisam znao šta ću dok si pijana sedela za mojom pisaćom mašinom, kikoćući se i igrajući se

54
tipkama. Onda si se okrenula da me pogledaš, i jasno sam ugledao tvoje lice pod svetlošću, otečenu donju
usnu, ljubičasto-crnu masnicu oko levog oka.
,,Ko te udario?“ rekao sam. A ti si odgovorila: „Saobraćajna nezgoda.“ ,,Je l’ Semi vozio drugi auto?“
rekao sam. A ti si zaplakala, pijana i slomljenog srca. Mogao sam da te dodirujem i ne uzbuđujem se zbog
žudnje. Mogao sam da legnem na krevet pored tebe i držim te u naručju, i slušam kako govoriš da te Semi
mrzi, da si vozila u pustinju posle rada, i da te on dvaput udario što si ga probudila u tri ujutru.
„Ali zašto ga onda viđaš?“ rekao sam.
„Zato što sam zaljubljena u njega.“
Izvadila si bocu iz svoje torbe i ispili smo je; prvo si pila ti, onda ja. Kad se boca ispraznila, sišao sam do
dućana i kupio drugu, veliku bocu. Čitavu noć smo plakali i pili, i pijan sam mogao da kažem sve što mi
leži na srcu, sve te blistave reči, sva lucidna poređenja, zato što si plakala za drugim i nisi čula ni reč onog
što sam rekao, ali čuo sam ih ja, i Arturo Bandini je bio prilično dobar te noći, jer je govorio svojoj pravoj
ljubavi, a to nisi bila ti, nije bila ni Vera Rivken, to je bila samo njegova prava ljubav. Ali rekao sam neke
lepe stvari te noći, Kemil. Klečeći pored tebe na krevetu, držao sam te za ruku i rekao: ,,Ah Kemil, ti
izgubljena devojko! Rastvori svoje duge prste i vrati mi moju umornu dušu! Poljubi me svojim usnama,
jer žudim za hlebom meksičkih brda. Udahni grozničavim nozdrvama miris izgubljenih gradova, i pusti
da umrem ovde, s rukom na nežnom obrisu tvoga grla, tako sličnom belini neke poluzaboravljene južne
obale. Uzmi čežnju tih nemirnih očiju i nahrani njom usamljene laste što kruže jesenjim poljima, jer
volim te, Kemil, i tvoje ime je sveto kao ime neke hrabre princeze što je umrla s osmehom zbog Ijubavi
koja nikad nije uzvraćena.“
Bio sam pijan te noći, Kemil, pijan od jeftinog viskija, a ti si bila pijana od viskija i tuge. Sećam se toga
kad sam pogasio svetla, go osim jedne cipele koja me zbunjivala, držao sam te u naručju i spavao, smiren
usred tvojih jecaja, a ipak ozlojeđen kad su vrele suze iz tvojih očiju kanule na moje usne, i kad sam
osetio njihov slani ukus i pomislio na tog Semija i njegov idiotski rukopis. Zar on da te udari! Ta budala.
Čak mu je i interpunkcija bila loša.
Kad smo se probudili bilo je jutro i bilo nam je muka, i tvoja otečena usna bila je grotesknija nego ikad, a
tvoje crno oko bilo je sad zeleno. Ustala si, oteturala se do lavaboa i umila se. Čuo sam kako stenješ.
Posmatrao sam te kako se oblačiš. Osetio sam tvoj poljubac na mom čelu dok si me pozdravljala, i od
toga mi je isto pripala muka. Onda si izašla kroz prozor i čuo sam kako se lomataš uzbrdo, trava je šuštala
i grančice pucketale pod tvojim nesigurnim stopalima.
Pokušavam da se prisetim hronološki. Zima, proleće ili leto, bili su to dani bez promene. Dobro što je bilo
noći, hvala mraku, inače ne bismo znali da se jedan dan okončao a drugi započeo. Uradio sam 240
stranica, i kraj je bio na vidiku. Ostatak je bio krstarenje po mirnoj vodi. Onda sve ide Hekmutu, tralala, i
agonija opet počinje.
Negde u to vreme otišli smo na ostrvo Terminal, Kemil i ja. Veštačko ostrvo, taj prostor, dugački prst
zemlje uperen prema Katalini. Zemlja i fabrike ribljih konzervi i vonj ribe, mrke kuće pune japanske
dece, pruge belog peska sa širokim crnim pločnicima gore-dole, i japanska deca koja igraju ragbi po
ulicama. Bila je razdražljiva, previše je pila, a oči su joj imale onaj ukočen starački pogled. Parkirali smo
auto na širokoj ulici, i hodali stotinak metara do plaže. Na obali su bile stene, hridine po kojima su vrvele
krabe. Nije im bilo lako, jer su galebovi kidisali na njih, i galebovi su pištali i grabili ih, i borili se među
sobom. Seli smo na pesak i posmatrali ih, i Kemil je rekla da su prelepi, ti galebovi.
„Mrzim ih“, rekao sam.
,,Ti!“ rekla je. ,,Ti sve mrziš!“
„Pogledaj ih“, rekao sam. „Zašto se bacaju na te sirote krabe? Krabe im ništa ne rade. Zašto ih onda tako
napadaju?“
,,Krabe“, rekla je. ,,Fuj.“
„Mrzim galebove“, rekao sam. „Sve bi pojeli, što mrtvije to bolje.“
,,Ma ućuti malo za promenu. Ti sve uvek pokvariš. Šta me briga šta oni jedu?“

55
Na ulici su mala japanska deca igrala veliki ragbi-meč. Svi su bili ispod dvanaest godina. Jedan od njih je
prilično dobro dodavao. Okrenuo sam leđa moru i posmatrao igru. Opet je šibnuo loptu u naručje jednog
od svojih igrača. Zainteresovao sam se i ustao.
„Pogledaj more“, rekla je Kemil. „Trebalo bi da se diviš lepim stvarima kad si već pisac.“
„Ovaj mnogo lepo dodaje“, rekao sam.
Otok je nestao s njene usne, ali joj je oko i dalje bilo tamno. „Često sam dolazila ovamo“, rekla je. „Skoro
svake noći.“
,,Sa onim drugim piscem“, rekao sam. ,,S tim zaista velikim piscem, Semijem genijem.“
„Voleo je da dolazi ovamo.“
,,On je veliki pisac, slažem se. Ta priča koju je napisao preko tvog levog oka je remek-delo.“
,,On se ne razbacuje rečima kao ti. On zna kad treba da ćuti.“
,,Budala.“
Svađa se kuvala između nas. Rešio sam da je izbegnem. Ustao sam i uputio se ka deci na ulici. Upitala me
kuda idem. „Idem da se ubacim u igru“, rekao sam. Uvredila se. ,,S njima“, rekla je. ,,Sa tim Japancima?“
Probijao sam se kroz pesak.
„Sećaš se šta se desilo pre neku noć?“ rekla je.
Okrenuo sam se. ,,Šta?“
„Sećaš se kako si pešačio do kuće?“
„Sasvim mi odgovara“, rekao sam. „Autobus je sigurniji.“
Deca me nisu pustila u igru, jer su se već podelila u ekipe, ali dozvolila su da im sudim. Onda je tim
dobrog pasera toliko odmakao da je izmena bila nužna, pa sam ušao u slabiji tim. Svi su u našem timu
hteli da budu krila, i nastala je velika zbrka. Naterali su me da igram centra, a mrzeo sam to, jer sam bio
nepodesan za hvatanje pasova. Na kraju me kapiten našeg tima upitao znam li da dodajem, i dao mi šansu
na poziciji ofanzivnog beka. Delio sam lopte. Postalo je zabavno. Kemil je otišla čim sam ušao u igru.
Igrali smo dok nije pao mrak, i pobedili su nas, ali jedva. Vratio sam se autobusom u Los Anđeles.
Besmisleno je bilo donositi odluke da je više ne viđam. Nisam razlikovao jedan dan od prethodnog. Tu je
i ta noć, dva dana pošto me je ostavila na ostrvu Terminal. Otišao sam u bioskop. Već je prošla ponoć
kada sam se spustio starim stepeništem do moje sobe. Vrata su bila zaključana, i to iznutra. Dok sam
okretao kvaku, čuo sam njen glas: „Samo minut, Arturo. Ja sam.“
Bio je to dug minut, pet puta duži od običnog. Čuo sam kako užurbano hoda po sobi. Čuo sam kako je
tresnula vratima plakara, kako otvara prozor. Ponovo sam se mašio za kvaku. Otvorila je vrata i stajala
bez daha, grudi su joj se dizale i spuštale. Oči su joj bile šiljci crnog plamena, krv joj je navrla u obraze,
činilo se da sva treperi od silne radosti. Zastao sam u nekom strahu od te promene, pred iznenadnim
širenjem i sklapanjem njenih trepavica, naglim vlažnim osmehom, tako živim i blistavim zubima.
„O čemu se radi?“ rekao sam.
Zagrlila me. Poljubila me sa strašću za koju sam znao da nije iskrena. S naglašenom afektacijom
preprečila mi je put. Krila je nešto od mene, zadržavajući me što duže da ne uđem u sobu. Pogledao sam
preko njenog ramena. Video sam krevet i obris glave na jastuku. Njen mantil je bio bačen preko stolice, a
komoda prekrivena malim češljevima i čiodama. To je bilo u redu. Sve je izgledalo normalno osim dve
male crvene prostirke ispred kreveta. Bile su uklonjene, to je bilo sasvim očigledno, jer sam voleo da
budu baš tu, gde moje noge mogu da ih dodirnu kad ujutru ustanem iz kreveta.
Odvojio sam njene ruke s mene i pogledao ka vratima plakara. Najednom je počela uzbuđeno da diše,
uzmičući ka tim vratima, leđima se oslonivši na njih, ispruženih ruku da ih zaštiti. ,,Ne otvaraj ga,
Arturo“, rekla je. „Molim te!“
„Šta je kog đavola sve ovo?“ rekao sam.
Uzdrhtala je. Vlažila je usne i kao da je gutala knedlu, oči su joj se napunile suzama, istovremeno se
osmehivala i plakala. „Objasniću ti jednom“, rekla je. „Ali molim te ne otvaraj ga sad, Arturo. Ne smeš.
O, ne smeš, Molim te!“
,,Ko je unutra?“

56
,,Niko“, gotovo je viknula. „Nema nikoga. Nije to, Arturo. Niko nije bio ovde. Ali molim te! Molim te ne
otvaraj ga sad. Tako te molim!“
Prilazila mi je kao da se prikrada, ispruženih ruku u zagrljaj koji je ustvari bio zaštita od mog otvaranja
plakara. Rastvorila je usne i poljubila me neobičnim žarom, strasnom hladnoćom, pohotnom
ravnodušnošću. Nije mi se dopalo. Jedan deo nje izneveravao je neki drugi deo, ali ništa mi nije bilo
jasno. Seo sam na krevet i posmatrao je kako stoji između mene i plakara. Uporno se trudila da prikrije
neki bezočni zanos. Ponašala se kao neko ko je primoran da skriva svoje pijanstvo, ali zanos je bio tu, bilo
ga je nemoguće sakriti.
,,Ti si pijana, Kemil. Ne bi trebalo toliko da piješ.“
Revnost kojom mi je potvrđivala da je zaista pijana odmah je izazvala podozrenje. Stajala je klimajući
glavom kao razmaženo dete, priznajući prividno stidljivim osmehom, napućenih usana, gledajući me
nekako odozdo. Ustao sam i poljubio je. Bila je pijana, ali nije bila pijana od viskija ili alkohola, jer joj je
dah bio presladak za tako nešto. Povukao sam je na krevet pored sebe. Zanos je rastao u njenim očima,
talas za talasom, strasna malaksalost njenih prstiju i ruku tražila je moje grlo. Pevušila je u moju kosu, s
usnama na mojoj glavi.
„Kad bi samo bio on“, prošaputala je. Najednom je vrisnula, prodorni krik uzdrmao je zidove sobe.
„Zašto nisi kao on! O Isuse, zašto nisi kao on?“ Počela je da me udara pesnicama, tukla me u glavu i
levom i desnom, vrišteći i grebući me u izlivu ludila uperenog protiv sudbine koja me nije napravila kao
njenog Semija.
Uhvatio sam je za zglobove i viknuo joj da ućuti. Stegao sam joj ruke i šakom prekrio njena uzvrištala
usta. Gledala je u mene podnadulim, razrogačenim očima, boreći se za dah. ,,Ne dok mi ne obećaš da ćeš
ćutati“, rekao sam. Klimnula je, pa sam je pustio. Otišao sam do vrata i osluškivao korake. Legla je na
krevet, s licem u jastuku, plačući. Na prstima sam prišao vratima plakara. Mora da ju je opomenuo neki
instinkt. Okrenula se na krevetu, lica vlažnog od suza, očiju kao zgnječena zrna grožđa.
„Otvori ta vrata i vrištaću“, rekla je. „Vrištaću i vrištaću.“ Nisam to želeo. Slegnuo sam ramenima.
Ponovo je nabila lice u jastuk i zaplakala. Uskoro će se isplakati, pa ću moći da je pošaljem kući. Ali nije
se tako dogodilo. Prošlo je pola sata, a ona je i dalje plakala. Nagnuo sam se i dodirnuo njenu kosu. „Šta
ustvari hoćeš, Kemil?“
,,Njega“, jecala je. „Hoću da odem i vidim ga.“ „Noćas?“ rekao sam. „Moj Bože, to je sto pedeset milja.“
Nije joj bilo važno i da je hiljadu milja, milion, htela je da ga vidi iste noći. Rekao sam joj da ide; to je
njena ljubav; imala je auto, mogla je da stigne tamo za pet sati vožnje.
„Hoću da i ti pođeš sa mnom“, zajecala je. ,,On me ne voli. Ali tebe voli.“
,,Ne“, rekao sam. „Ja idem u krevet.“
Preklinjala me. Pala je na kolena preda mnom, čvrsto me uhvatila za noge i gledala naviše u mene. Toliko
ga je volela, veliki pisac kao što sam ja sigurno shvata šta znači takva ljubav, naravno da znam zašto ne
može sama da ode tamo, i dodirnula je ozleđeno oko. Semi je neće oterati ako pođem s njom. Biće joj
zahvalan što me je dovela, i onda Semi i ja možemo da popričamo, jer toliko toga mogu da mu pokažem
oko pisanja, i biće mi jako zahvalan, a biće i njoj. Gledao sam naniže u nju, škripao zubima i pokušavao
da se oduprem njenim argumentima; ali prelomilo me kad je tako postavila stvari i, kad sam pristao da
pođem, plakao sam i ja zajedno s njom. Pomogao sam joj da se uspravi, obrisao joj oči, uklonio joj kosu s
lica i osetio se odgovornim za nju. Išunjali smo se uz stepenice i kroz hol na ulicu, gde je bio parkiran
njen auto. Vozili smo na jug i pomalo na istok, smenjujući se za volanom. Do zore smo bili u zemlji sive
pustoši, kaktusa, žalfije i kržljavog drveća, u pustinji gde je pesak bio redak, a čitava ogromna ravnica
bila načičkana stenama i izbrazdana zdepastim brežuljcima. Onda smo skrenuli sa glavnog puta na
zapušteni drum, koji se peo i spuštao u ritmu ravnodušnih brda. Razdanilo se kada smo stigli u predeo
kanjona i strmih klisura, dvadeset milja unutar pustinje Mohava. Tamo ispod nas živeo je Semi, i Kemil
je pokazala onisku kolibu od nepečene cigle, smeštenu u podnožju tri oštra brda. Bila je na samoj ivici
peščane pustinje koja se pružala u nedogled ka istoku.
Oboje smo bili umorni, do iznemoglosti izubijani od tandrkanja u fordu. Bilo je veoma hladno. Morali
smo da se parkiramo na oko dvesta metara od kolibe i priđemo kamenom stazom do vrata. Ja sam išao
57
napred. Pred vratima sam zastao. Iznutra se čulo kako čovek teško hrče. Kemil je stajala iza mene,
skupivši ruke da se zaštiti od mraza. Kucao sam i začuo stenjanje umesto odgovora. Ponovo sam kucao i
onda čuo Semijev glas.
„Ako si to ti, mala droljo, izbiću ti zube.“
Odškrinuo je vrata i ugledao sam lice zahvaćeno čvrstim prstima sna, oči sive i omamljene, kosu slepljenu
na čelu. „Zdravo, Semi.“
,,O“, rekao je. „Mislio sam da je ona.“
„Ovde je“, rekao sam.
„Kaži joj da odjebe. Ne želim je ovde.“
Bila se povukla uza zid kolibe, i ja sam pogledao u nju i video kako osmehom pokušava da prikrije
zbunjenost. Svima nam je bilo veoma hladno, zubi su nam cvokotali. Semi je otvorio vrata. „Ti možeš da
uđeš“, rekao je. „Ali ne i ona.“ Ušao sam. Unutra je bilo mračno, vonjalo je na neoprani veš i san
bolesnog tela. Slabašna svetlost probijala se kroz pukotinu na prozoru koji je bio prekriven parčetom
vreće. Pre nego što sam stigao da ga sprečim, spustio je rezu na vrata.
Stajao je u dugim gaćama. Pod je bio od zemlje, suv, peskovit i hladan. Strgnuo je vreću sa prozora, i u
kolibu se probila rana jutarnja svetlost. Para nam je izlazila iz usta na hladnoći. „Pusti je unutra, Semi“,
rekao sam. „Šta te briga.“
„Ne tu kučku“, rekao je.
Stajao je u dugim gaćama, kolena i laktova crnih od prljavštine. Bio je visok, mršav, leš od čoveka, skoro
sasvim crn od sunca. Odvukao se do peći i počeo da loži vatru. Glas mu se promenio i postao mekši kad
je progovorio. „Napisao sam još jednu priču prošle nedelje. Mislim da sam ovog puta uspeo. Voleo bih da
je pogledaš.“
,,Naravno“, rekao sam. „Ali pusti je, Semi. Ona mi je prijatelj.“
,,Ma ona je ološ“, rekao je. „Luda je ko struja. Samo donosi nevolju.“
„Svejedno je pusti. Hladno je napolju.“
Otvorio je vrata i isturio glavu.
»Ej, ti!“
Čuo sam je kako jeca, čuo sam kako pokušava da se pribere. ,,Da, Semi.“
,,Ne stoj tamo kao budala“, rekao je. „Ulaziš li ili ne?“ Ušla je kao preplašena sma dok se on vraćao ka
peći. „Mislim da sam ti rekao da neću više da te vidim ovde.“ „Dovela sam njega“, rekla je. „Artura. Hteo
je da popriča s tobom o pisanju. Zar ne, Arturo?“
„Tako je.“
Bila mi je kao neki stranac. Sva njena borbenost i ponos bili su isceđeni kao krv iz vena. Sasvim se
povukla u sebe, stvorenje bez duha i volje, pogrbljena, glava joj je klonula kao da je previše teška za njen
vrat.
,,Ti“, rekao joj je Semi. „Idi i donesi drva.“
,,Ja ću“, rekao sam.
„Pusti nju“, rekao je. ,,Ona zna gde su.“
Gledao sam je kako pokunjeno izlazi. Vratila se posle nekog vremena, s naramkom drva. Bacila je
cepanice u kutiju pored peći i bez reči naložila vatru, ubacujući jednu po jednu. Semi je seo na kutiju s
druge strane kolibe, navlačeći čarape. Neprekidno je govorio o svojim pričama, nije zatvarao usta. Kemil
je potišteno stajala kraj peći.
,,Ti“, rekao je. „Skuvaj kafii.“
Poslušala je, i dala nam kafu u limenim lončićima. Semi, naspavan, bio je pun entuzijazma i radoznalosti.
Seli smo oko vatre, ja sam bio umoran i pospan, i vrelina vatre poigravala se s mojim otežalim kapcima.
Iza nas i oko nas, Kemil je radila. Počistila je pod, namestila krevet, oprala sudove, okačila razbacanu
odeću i stalno nešto radila. Što je Semi više govorio, postajao je sve srdačniji i ličniji. Više ga je zanimao
finansijski aspekt pisanja nego samo pisanje. Koliko plaća ovaj časopis, a koliko onaj, i bio je ubeđen da
se priče mogu prodati samo favoriziranjem nekog pisca. Treba imati rođaka ili brata ili tako nekog u
uredništvu da bi ti uopšte prihvatili priču. Besmisleno je bilo pokušavati da ga razuverim, a nisam se ni
58
trudio, jer sam znao da mu je takvo rezonovanje neophodno, s obzirom na njegovu totalnu nesposobnost
da dobro piše.
Kemil nam je poslužila doručak, i jeli smo držeći tanjire u krilu. Pečeni kukuruz i jaja sa šunkom. Semi je
jeo sa specifičnom halapljivošću bolesnih ljudi. Posle jela, Kemil je pokupila limene tanjire i oprala ih.
Onda je i sama doručkovala, sedeći u udaljenom uglu kolibe, čuo se samo zvuk viljuške o limeni tanjir.
Čitavo dugo jutro Semi je govorio. Nije mu zaista bio potreban nikakav savet što se tiče pisanja. Nejasno,
kroz izmaglicu polusna, čuo sam ga dok mi je govorio kako treba, a kako ne treba pisati. Ali bio sam tako
umoran. Zamolio sam da me izvine. Poveo me napolje, do hladovine palminih grana. Sada je vazduh bio
topao, a sunce visoko na nebu. Legao sam u viseću ležaljku i zaspao, a poslednje čega se sećam je prizor
Kemil, povijene iznad korita ispunjenog tamnom vodom i prljavim vešom.
Šest sati kasnije probudila me da mi kaže da je dva sata i da moramo natrag. U sedam sati trebalo je da se
pojavi u Kolumbija bifeu. Upitao sam je da li je spavala. Odrečno je odmahnula glavom. Na licu joj se
ocrtavala patnja i iznurenost. Spustio sam se sa ležaljke i stajao na vrelom pustinjskom vazduhu. Odeća
mi je bila vlažna od znoja, ali bio sam svež i odmoran.
„Gde je genije?“ rekao sam.
Pokazala je glavom prema kolibi. Uputio sam se ka vratima, sagnuvši se ispod dugog otežalog konopca
na kome su visili čisti, već suvi delovi odeće. ,,Ti si sve to oprala?“ upitao sam. „Nije to ništa“, nasmešila
se.
Duboko hrkanje dopiralo je iz kolibe. Zavirio sam unutra. Semi je ležao na krevetu, polugo, širom
otvorenih usta, raskrečenih nogu i ruku. Nečujno sam se udaljio. „Sad je prilika“, rekao sam. ,,Idemo.“
Ušla je u kolibu i tiho prišla ležaju. S vrata sam je posmatrao kako se naginje nad njim, proučava njegovo
lice i telo. Onda se još dublje sagnula, približivši lice njegovom, kao da će ga poljubiti. U tom trenutku se
probudio i oči su im se susrele. „Gubi se odavde“, rekao je.
Okrenula se i izašla. Vozili smo se natrag u Los Anđeles u potpunoj tišini. Čak i kad se zaustavila da
izađem kod hotela Alta Loma, čak ni tada nismo progovorili, ali nasmešila mi je svoje hvala, i ja sam njoj
nasmešio svoju simpatiju, a onda se odvezla. Već je bio mrak, ružičasta mrlja sumraka bledela je na
zapadu. Sišao sam u svoju sobu, zevnuo i bacio se na krevet. Ležeći, najednom sam se setio plakara.
Ustao sam i otvorio ga. Sve je izgledalo kako treba, moja odeća je visila sa vešalica, moji koferi na
gornjoj polici. Ali u plakara nije bilo svetla. Upalio sam šibicu i pogledao na dno. U uglu je ležala
dogorela šibica i ostatak neke smeđe materije, nalik na krapno mlevenu kafu. Uzeo sam je na prst i okusio
je vrhom jezika. Znao sam šta je to: bila je to marihuana. Bio sam siguran, jer mi je Beni Koen jednom
pokazao, kako bi me opomenuo da je se klonim. Zato je znači došla ovde. Potrebna je hermetički
zatvorena prostorija za pušenje marihuane. To je objašnjavalo zašto su dve prostirke bile uklonjene:
upotrebila ih je da prekrije pukotinu ispod vrata.
Kemil se drogira. Onjušio sam vazduh u plakaru, zabio nos u odeću koja je tu visila. Osećao se vonj na
spaljenu kukuruznu svilu. Kemil, drogira se.
To nije bila moja stvar, ali ona je bila Kemil; prevarila me i prezrela, i volela je nekog drugog, ali bila je
tako divna i toliko mi je bila potrebna, pa sam rešio da je to ipak moja stvar. Sačekao sam je u njenim
kolima u jedanaest te noći. ,,Ti se znači drogiraš“, rekao sam.
„Samo ponekad", rekla je. „Kad sam umorna.“
„Prekini s tim.“
„To nije navika“, rekla je.
„Svejedno prekini s tim.“
Slegla je ramenima. ,,Ne smeta mi.“
„Obećaj mi da ćeš prekinuti s tim.“
Prekrstila se preko srca. „Kunem ti se svim srcem i da- bogda umrla ako slažem“, ali sada je razgovarala s
Arturom, ne sa Semijem. Znao sam da neće ispuniti obećanje. Pokrenula je automobil i vozili smo se niz
Brodvej do Osme, zatim južno prema Centralnoj aveniji. „Kuda idemo?“ rekao sam.
„Čekaj i videćeš.“

59
Vozili smo se kroz Crni kvart Los Anđelesa, niz Centralnu aveniju, pored noćnih klubova, napuštenih
hotela, srušenih poslovnih zgrada, beznadežnih ulica bede za crnca u ostacima šepurenja belaca.
Zaustavili smo se ispod nadstrešnice noćne rupe koja se zvala Kuba klub. Kemil je znala vratara, džina u
plavoj uniformi sa zlatnim dugmadima.
,,Posao“, rekla je. Iskezio se, dao nekom znak da zauzme njegovo mesto, i skočio na proširenje na boku
automobila. Rutinski postupak, kao da su to i ranije radili.
Vozila je iza ugla i nastavila niz dve ulice, dok nismo stigli do neke sporedne ulićice. Skrenula je u nju,
isključila svetla i pažljivo vozila dalje u crni mrak. Stigli smo do neke čistine i ona je ugasila motor.
Veliki crnac je skočio s automobila i upalio džepnu lampu, pokazujući nam da pođemo za njim. „Šta se
kog đavola dešava?“ rekao sam.
Ušli smo u kapiju. Crnac je predvodio. On je držao Kemil za ruku, a ona moju. Prošli smo kroz dugačak
hodnik. Bio je od dasaka, bez prostirki. U daljini, kao preplašene ptice, odjek naših koraka prenosio se ka
gomjim spratovima. Popeli smo se tri sprata stepenicama i produžili još jednim hodnikom. Na kraju su
bila vrata. Crnac ih je otvorio. Unutra je bio totalni mrak. Ušli smo. Soba je vonjala na dim koji se nije
mogao videti, a ipak je ljuto pekao oči. Gušio me, uvlačio mi se u nozdrve. U tami sam se borio za dah.
Onda je crnac uperio svoju lampu.
Zrak se kretao po sobi, maloj sobi. Svuda su bila tela, tela crnaca, muškaraca i žena, možda čitava gomila,
ležali su na podu i na krevetu koji je bio madrac na opmgama. Mogao sam da im vidim oči, široke i sive,
nalik na ostrige kad ih zrak lampe osvetli, i postepeno sam se privikao na gorući dim, i na sve strane video
male crvene tačkice svetlosti, jer svi su pušili marihuanu, nemo u tami, i oštrina dima probadala mi je
pluća. Veliki crnac je raščistio krevet od ljudi, pobacao ih kao vreće žita na pod, i zrak lampe je otkrio
kako nešto vadi iz proreza na madracu. Bila je to limena kutija duvana Princ Albert. Otvorio je vrata, pa
smo ga pratili niz stepenice i kroz isti mrak do kola. Dao je kutiju Kemil, a ona mu je dala dva dolara.
Vozili smo ga natrag na posao vratara, a onda nastavili niz Centralnu aveniju ka središtu Los Anđelesa.
Ni reč nisam progovorio. Odvezli smo se u njen stan na ulici Templ. To je bila bolesna drvena zgrada
koja je umirala pod suncem. U sobi je bio krevet na rasklapanje, radio i musavi plavi tapacirani nameštaj.
Tepih je bio pun mrva i prljavštine, a u uglu je ležao odbačen filmski časopis. Naokolo su bile poređane
jeftine lutke, suveniri kičerskih noći provedenih po lokalima na plaži. U drugom uglu bio je bicikl,
izduvane gume svedočile su o dugoj neupotrebi. U jednom uglu je bio štap za pecanje sa zamršenim
najlonom i udicama, a u drugom prašnjava sačmarica. Ispod kauča je ležala bezbol palica, a među
jastucima na jednoj fotelji videla se Biblija. Krevet je bio u neredu, a čaršavi nisu bili čisti. Na jednom
zidu bila je reprodukcija „Plavog dečaka“, a na drugom plakat Indijanskog Junaka koji pozdravlja nebo.
Ušao sam u kuhinju, osetio smrad smeća u sudoperi, video masne neoprane tiganje na peći. Otvorio sam
frižider i bio je prazan, osim limenke kondenzovanog mleka i kocke putera. Vratanca pregrade za led nisu
mogla da se zatvore, i to se činilo sasvim na svom mestu. Pogledao sam u orman iza kreveta, i tu je bilo
mnogo odeće i mnogo vešalica, ali je sva odeća ležala na podu, osim slamnog šešira koji je komično visio
sam.
Tu je znači ona živela! Osetio sam ga svojim nozdrvama, dodirnuo svojim prstima, hodao svojim
nogama. Bilo je kao što sam i zamišljao. To je bio njen dom. Zavezanih očiju mogao sam da prepoznam
mesto, jer je upilo njen miris, njen grozničav, izgubljeni život proglašavao ga je delom beznadežne šeme.
Stan na ulici Templ, stan u Los Anđelesu. Ona je pripadala valovitim brdima, prostranstvu pustinja,
visokim planinama, i upropastila bi svaki stan, opustošila bi svaki mali zatvor nalik na ovaj. Bilo je tako,
kad god sam maštao o njoj, kad god sam kovao planove i razmišljao o njoj. Ovo je bio njen dom, njena
ruševina, njen raspršeni san.
Skinula je mantil i bacila se na kauč. Posmatrao sam je kako turobno pilji u ružni tepih. Sedeći u
glomaznoj fotelji odbijao sam dim iz cigarete i pustio da mi oči lutaju oblinama njenih bokova. Tamni
hodnik hotela na Centralnoj aveniji, mračni crnac, crna soba i narkomani, i sad devojka koja voli čoveka
koji je mrzi.

60
Sve je to bila ista priča, perverzna, drogirana u fascinantnoj ružnoći. Ponoć na ulici Templ, limenka
marihuane u njenoj torbici između nas. Ležala je, njeni dugi prsti visili su do tepiha, iščekivala je,
ravnodušna, umorna.
„Jesi li ikad probao?“ upitala me.
„Nema šanse“, rekao sam.
„Jednom ti neće škoditi."
„Nema šanse.“
Sela je i gurnula ruku u torbicu, tražeći limenu kutiju. Izvadila je i cigaret-papir. Smotala je, obliznula,
stisnula krajeve i pružila mi je. Uzeo sam, a ipak rekao: „Nema šanse.“
Smotala je jednu za sebe. Onda je ustala i zatvorila prozore. Smakla je prekrivač s kreveta i zapušila
njime pukotinu ispod vrata. Pažljivo je razgledala naokolo. Onda je pogledala u mene. Osmehnula se.
„Svako se drukčije ponaša“, rekla je. „Možda osetiš tugu i zaplačeš.“
„Nema šanse“, rekao sam.
Zapalila je svoju, držala upaljenu šibicu za moju.
,,Ne bi trebalo da ovo radim“, rekao sam.
,,Udahni“, rekla je. ,,I zadrži dah. Zadrži ga što duže. Dok ne zaboli. Tek onda izdahni.“
„Ovo je loša akcija“, rekao sam.
Udahnuo sam. Zadržao sam dah. Dugo sam ga zadržao, sve dok nije zabolelo. Onda sam izdahnuo.
Zavalila se na kauču i uradila isto. „Ponekad trebaju dve“, rekla je.
„Ništa mi neće biti.“
Pušili smo ih dok nam nisu dogorele do noktiju. Onda sam smotao još dve. Usred druge je počelo:
lebdenje, podizanje od zemlje, radost i trijumf čoveka nad prostorom, izuzetno osećanje moći. Nasmejao
sam se i ponovo udahnuo. Ona je ležala, hladna klonulost od prethodne noći na njenom licu, cinična
strast. Ali ja sam bio van sobe, van granica svoga tela, lebdeo sam u zemlji blistavih meseca i svetlucavih
zvezda. Bio sam nepobediv. To nisam bio ja, nikada nisam bio taj lik s njegovom mračnom radošću,
njegovom čudnom hrabrošću. Lampa na stolu pored mene, uzeo sam je i pogledao, onda je ispustio na
pod. Razbila se u paramparčad. Nasmejao sam se. Čula je tresak, videla taj lom, pa se i ona nasmejala.
„Šta je smešno?“ upitao sam.
Ponovo se nasmejala. Ustao sam, prešao preko sobe i zagrlio je. Osećao sam strahovitu snagu u rukama, i
ona je dahtala pod njihovim stiskom i željom.
Posmatrao sam je kako ustaje i skida odeću sa sebe, i negde iz zemaljske prošlosti prisetio sam se da sam
i ranije video takvo njeno lice, tu pokornost i strah, i setio sam se kolibe i Semija, i kako joj naređuje da
izađe i donese drva. Bilo je kao da sam znao da je to suđeno da se desi, pre ili posle. Prišla je i prepustila
se mom zagrljaju, a ja se nasmejao njenim suzama.
Kad je sve iščezlo, san o lebdenju ka vatrometu zvezda, i meso se vratilo da drži moju krv u svojim
prozaičnim kanalima, kada se soba vratila, ta bedna prljava soba, široki besmisleni plafon, umorni
opustošeni svet, javio mi se samo stari osećaj krivice, osećaj zločina i nasilja, greh razaranja.
Seo sam pored nje a ona ostala da leži. Buljio sam u tepih. Ugledao sam parčiće stakla od razbijene
lampe. I, kad sam ustao da pređem preko sobe, osetio sam bol, oštru agoniju mesa na stopalima,
povređenih mojom težinom. Bolelo je zasluženim bolom. Stopala su mi bila isečena kada sam navukao
cipele i izašao iz tog stana na blistavu zapanjenost noći. Hramao sam dugim putem do moje sobe. Mislio
sam da nikada više neću videti Kemil.

17.

Ali usledili su veliki događaji, a ja nisam imao nikoga kome bih pričao o njima. Tu je bio dan kada sam
završio priču o Veri Rivken, pa bezbrižni dani dorađivanja, samo klizanje, još nekoliko dana i videćeš
nešto veliko, Hekmute. Onda je revizija bila gotova i poslao sam je, a zatim čekanje, nadanje. Još jednom
sam se molio. Otišao sam na misu i pričest. Ponovo sam dao zavet. Upalio sam sveće na oltaru Blažene
Device. Molio sam se za čudo.
61
Čudo se dogodilo. Ovako se dogodilo: stajao sam kraj prozora moje sobe i posmatrao bubu kako puzi po
simsu. Bilo je tri i petnaest u četvrtak popodne. Neko je kucao na moja vrata. Otvorio sam ih i tu je on
stajao, dostavljač telegrama. Potpisao sam prijem, seo na krevet i pitao se da li je vino najzad uzelo
Starom srce. U telegramu je pisalo: Vaša knjiga prihvaćena danas šaljem ugovor. Hekmut. To je bilo sve.
Pustio sam da papir odlebdi na tepih. Samo sam sedeo. Onda sam se spustio na pod i počeo da ljubim
telegram. Zavukao sam se pod krevet i ostao da ležim tu. Nije mi više trebala sunčeva svetlost. Ni zemlja,
ni nebo. Samo sam ležao tamo, srećan da umrem. Nista više nije moglo da mi se dogodi. Život je za mene
bio gotov.
Da li ugovor stiže avionskom poštom? Hodao sam gore-dole po sobi sledećih nekoliko dana. Čitao sam
novine. Avionska pošta je bila nepraktična, suviše rizična. Dole avionska pošta! Svakog dana padali su
avioni, prekrivajući zemlju ostacima, ubijajući pilote: to je bilo užasno nesigurno, pionirska avantura, i
gde je kog đavola moj ugovor? Nazvao sam poštu. Kakvi su uslovi letenja iznad Sijera? Dobri. Svi avioni
na broju? Dobro. Nema nesreća? Pa gde je onda moj ugovor? Proveo sam mnogo vremena vežbajući
potpis. Rešio sam da upotrebim i srednje ime, čitavo Arturo Dominik Bandini, A. D. Bandini, Arturo D.
Bandini, A. Dominik Bandini. Ugovor je stigao u ponedeljak ujutro, najskupljom poštom. Bio je priložen
i ček na pet stotina dolara! Moj Bože, pet stotina dolara! Bio sam jedan od Morgana1. Mogao sam da se
povučem do kraja života.
Rat u Evropi, Hitlerov govor, nemiri u Poljskoj, to su bile vesti dana. Koještarije! Vi ratni huškači, vi
starci u predvorju hotela Alta Loma, evo pravih novosti, evo ih: ovaj mali papir sa svim zakonskim
pisanijem, za moju knjigu! Dođavola sa tim Hitlerom, ovo je važnije od Hitlera, ovde je reč o mojoj
knjizi. Neće uzdrmati svet, neće ubiti ni živu dušu, neće opaliti iz puške, ali ah, pamtićete je dok ste živi,
ležaćete na umoru i smešićete se kad se prisetite knjige. Priča o Veri Rivken, kriška života.
Ne, nisu bili zainteresovani. Više su voleli rat u Evropi, filmske komedije i Luelu Parsons, tragični ljudi,
jadni ljudi. Samo sam sedeo u tom hotelskom predvorju i tužno vrteo glavom.
Ali neko je morao saznati, i to je bila Kemil. Tri nedelje je nisam video, još od marihuane u ulici Templ.
Ali nije bila u svom lokalu. Druga devojka je radila umesto nje. Upitao sam za Kemil. Devojka nije htela
da govori.
Najednom je Kolumbija bife bio kao grobnica. Pitao sam debelog barmena. Kemil se već dve nedelje nije
pojavila. Da li je dobila otkaz? Nije znao. Da li je bolesna? Ni to nije znao. Ni on nije hteo da govori.
Mogao sam da platim taksi. Mogao sam da platim dvadeset taksija i vozim se danju i noću. Uzeo sam
taksi i vozio se do njene zgrade na ulici Templ. Kucao sam na vrata njenog stana, ali nije bilo odgovora.
Okrenuo sam kvaku. Vrata su se otvorila, unutra je bio mrak, pa sam upalio svetlo. Ležala je na krevetu.
Lice joj je bilo kao stara uvela ruža, presovana i sasušena među stranicama knjige, žućkaste boje, samo su
oči dokazivale da tu ima života. Soba je smrdela. Roletne su bile spuštene, vrata su se teško otvarala dok
nisam odgurnuo krpu naguranu u pukotinu ispod njih. Zapanjila se kad me ugledala. Bila je srećna što me
vidi.
,,Arturo“, rekla je. „O, Arturo!“
Nisam govorio o knjizi ili ugovoru. Koga je briga za roman, još jedan prokleti roman? To žiganje u
mojim očima bilo je zbog nje, to su se moje oči sećale vitke divlje devojke koja je na mesečini trčala po
plaži, prelepe devojke koja je igrala s pivskom tacnom na svojim zavodljivim rukama. Ležala je sada tu,
slomljena, sa tanjirićem prepunim tamnih opušaka pored sebe. Odustala je. Htela je da umre. To su bile
njene reči. „Baš me briga“, rekla je.
„Moraš da jedeš“, rekao sam, jer joj se lice pretvorilo u lobanju preko koje je bila tesno prevučena
žućkasta koža. Seo sam na krevet i držao njene prste, svestan kostiju, iznenađen što su tako sitne, ona koja
je bila tako uspravna, zaobljena i visoka. „Gladna si“, rekao sam. Ali ona nije želela hranu. „Svejedno
treba da jedeš.“

1 Američki milijarderi. Prev.

62
Izašao sam da kupujem. Odmah niz ulicu bio je mali dućan. Uzimao sam sve što vidim. Dajte mi sve to, i
sve od onog tamo, dajte ovo i dajte ono. Mleko, hleb, sokovi, voće, puter, povrće, meso, krompir. Triput
sam morao da idem kako bih sve to preneo kod nje. Kad sam natrpao sve u kuhinju, pogledao sam u tu
gomilu i počešao se po glavi, pitajući se čime da je nahranim.
“Neću ništa” , rekla je.
Mleko. Oprao sam čašu i napunio je. Pridigla se, njena ružičasta spavaćica pocepana na ramenu
kidala se sve više dok se trudila da ustane. Zapušila je nos i ispila ga, u tri gutljaja, zagrcnula se i
legla natrag, užasnuta, zgađena.
,,Sok“, rekao sam. „Sok od grožda. Slađi je, lepšeg je ukusa.“ Otvorio sam bocu, napunio čašu i pružio
joj. Progutala je sok, ponovo legla i teško disala. Onda je nagnula glavu preko ivice kreveta i povratila.
Počistio sam to. Počistio sam ceo stan. Oprao sam sudove i oribao sudoperu. Oprao sam joj lice. Sjurio
sam se niz stepenice, uhvatio prvi taksi i jurio po čitavom gradu da joj kupim čistu spavaćicu. Kupio sam
i neke slatkiše, i hrpu časopisa: Luk, Pik, Si, Sik, Sek, Vek, i sve ostale - nešto da je zabavi, da je malo
opusti.
Kad sam se vratio, vrata su bila zaključana. Znao sam šta to znači. Lupao sam pesnicama i šutirao ih
cipelama. Larma je ispunila čitavu zgradu. U hođniku su se otvarala vrata drugih stanova, i glave
provirivale iz njih. Odozdo se popela neka žena u starom bade-mantilu. To je bila gazdarica; trenutno sam
mogao da osetim gazdaricu. Zastala je na vrhu stepeništa, bojeći se da priđe.
„Šta želite?“ rekla je.
„Zaključano je“, rekao sam. „Moram da uđem.“
„Ostavi tu devojku na miru“, rekla je. „Znam ja takve kao što si ti. Ostavi tu jadnu devojku na miru ili ću
zvati policiju.“
,,Ja sam joj prijatelj.“
Iznutra se začuo Kemilin oholi histerični smeh, lakoumni krik negiranja. ,,On mi nije prijatelj. Ne želim
ga ovde!“ Onda ponovo njen smeh, visok i preplašen, kao u neke ptice, zarobljen u sobi. Sada je hodnik
već bio pun poluodevenih ljudi. Atmosfera je postala neprijatna, zloslutna. Na drugom kraju hodnika
pojavila su se dva čoveka u košuljama. Onaj krupniji sa cigarom potegao je pantalone naviše i rekao: „Aj’
da izbacimo tipa napolje odavde.“ Pokrenuo sam se, udaljivši se brzim koracima od njih, pored odvratnog
cerenja gazdarice, i niz stepenice na niži sprat. Kad sam izašao na ulicu, potrčao sam. Na uglu Brodveja i
ulice Templ ugledao sam taksi. Ušao sam i rekao vozaču da krene bilo kud.
Ne, ona ipak nije bila moj problem. Ali svejedno sam pamtio crne grozdove njene kose, divlju dubinu
njenih očiju, treperenje u stomaku prvih dana kad sam je upoznao. Dva dana se nisam približavao njenoj
zgradi, a onda nisam više mogao da izdržim: hteo sam da joj pomognem. Hteo sam da je izvučem iz te
zavesama zamračene klopke, pošaljem je negde na. jug, pored mora. Mogao sam to. Imao sam gomilu
para. Pomislio sam na Semija, ali on ju je suviše prezirao. Samo kad bi se izvukla iz grada, to bi sigurno
pomoglo. Rešio sam da pokušam još jednom.
Bilo je oko podne. Bilo je veoma toplo, a u hotelskoj sobi još toplije. Vrućina me naterala da to učinim,
lepljiva dosada, prašina nad tlom, vreli vetrovi iz pustinje Mohave. Otišao sam iza zgrade na ulici Templ.
Drveno stepenište vodilo je na drugi sprat. Po takvom danu njena će vrata biti otvorena da rashladi sobu
promajom.
Bio sam u pravu. Vrata su bila otvorena, ali ona nije bila unutra. Njene stvari su bile nagomilane nasred
sobe, kutije i koferi iz kojih su štrčali delovi odeće. Krevet je bio spušten, ogoljeni madrac pokazivao je
da su čaršavi nestali. Život je bio potpuno ukinut. Onda sam osetio vonj. Soba je bila dezinfikovana.
Spustio sam se niz stepenice, po tri odjednom, do gazdaričnih vrata.
,,Ti!“ rekla je, otvorivši vrata. ,,Ti!“ i s treskom ih zalupila. Stajao sam napolju i moljakao je. ,,Ja sam joj
prijatelj“, rekao sam. „Kunem se. Hteo bih da joj pomognem. Verujte mi.
„Odlazi ili ću zvati policiju.“
„Bila je bolesna“, rekao sam. „Trebala joj je pomoć. Hteo bih da učinim nešto za nju. Verujte mi.“

63
Vrata su se otvorila. Žena je stajala, gledajući me pravo u oči. Bila je srednje visine, zdepasta, okrutnog i
bezdušnog lica. Rekla je: ,,Uđi.“
Ušao sam u sivkastosmeđu sobu, kitnjastu i čudnu, zakrčenu nebuloznim napravama, s klavirom koji je
bio prekriven velikim uramljenim fotografijama, drečavim maramama, luksuznim lampama i vazama.
Ponudila mi je da sednem, ali nisam.
,,Ta devojka je otišla“, rekla je. „Poludela je. Morala sam to da učinim.“
„Gde je ona? Šta se desilo?“
„Morala sam to da učinim. A bila je dobra devojka.“ Bila je primorana da zove policiju - to je bila njena
priča. Sve se dogodilo noć pošto sam bio tamo. Kemil je podivljala, bacala je posuđe, bacala nameštaj
kroz prozor, vrištala je i šutirala zidove, isekla nožem zavese. Gazdarica je pozvala policiju. Policija je
došla, provalila vrata i savladala je. Ali odbili su da je odvedu. Držali su je i smirivali dok nisu stigla kola
hitne pomoći. Jaukala je i borila se, i na kraju su je odveli. To je bilo sve, osim što joj je Kemil dugovala
tri nedelje kirije i što je nanela nepopravljivu štetu nameštaju i stanu. Gazdarica je pomenula cifru i ja sam
joj platio. Dala mi je priznanicu, ljigavo se smeškajući.
„Znala sam da si dobar dečko“, licemerno je rekla. ,,Od prvog trenutka sam to znala. Ali jednostavno ne
možeš verovati strancima u ovom gradu.“
Uzeo sam tramvaj do Gradske bolnice. Sestra na recepciji proverila je spisak kad sam rekao ime Kemii
Lopez.
„Ovde je“, rekla mi je. „Ali ne sme da prima posete.“
„Kako je?“
„Ne mogu da vam kažem.“
„Kada bih mogao da je vidim?“
Sreda je bila dan za posete. Trebalo je čekati još četiri dana. Izašao sam iz ogromne bolnice i lutao po
parku oko nje. Gledao sam naviše u prozore i kružio naokolo. Onda sam seo na tramvaj do Bunker Hila.
Četiri dana čekanja. Skratio sam ih igrajući flipere i blek-džek. Sreća mi je okrenula leđa. Izgubio sam
dosta para, ali sam ubio i dosta vremena. U utorak popodne sišao sam u grad i počeo da kupujem stvari za
Kemil. Kupio sam joj mali radio, bombonjeru, spavaćicu, masu krema za lice i takvih stvari. Onda sam
otišao u cvećaru i naručio ogroman buket kamelija. Baš sam bio natovaren kad sam stigao u bolnicu, u
sredu popodne. Kamelije su uvenule preko noći, jer se nisam setio da ih stavim u vodu. Znoj mi je curio
niz lice dok sam se peo bolničkim stepenicama. Znao sam da su mi pege procvetale. Mogao sam gotovo
da ih osetim kako izbijaju po licu.
Ista sestra bila je na prijemnom. Istovario sam poklone na stolicu i zamolio da vidim Kemil Lopez. Sestra
je morala da proveri karton. „Gospođica Lopez nije više ovde“, rekla je. „Premeštena je.“ Bilo je tako
vruće i bio sam tako umoran. „Gde je ona?“ upitao sam. Jeknuo sam kad mi je rekla da ne može da mi
kaže. ,,Ja sam joj prijatelj“, rekao sam sestri. „Hoću da joj pomognem.“
„Žao mi je“, rekla je sestra.
,,Ko će da mi kaže?“
Da, ko će da mi kaže? Prošao sam kroz čitavu bolnicu, gore-dole po svim spratovima. Video sam doktore
i njihove asistente, video sam glavne sestre i njihove zamenice, čekao sam po holovima i hodnicima, ali
niko nije hteo ništa da mi kaže. Svi su uzimali isti mali karton i svi su govorili isto: premeštena je. Ali nije
bila mrtva. Svi su to negirali, odmah prelazeći na stvar: ne, nije mrtva, samo su je negde prebacili. Bilo je
besmisleno. Izašao sam na glavni ulaz gde me zaslepelo sunce, i prešao do tramvajske stanice. Ulazeći u
tramvaj, setio sam se poklona. Ostali su tamo negde; nisam čak ni mogao da se setim u kojoj čekaonici.
Nije me bilo briga. Očajan, vratio sam se na Bunker Hil.
Ako je bila premeštena, to je značilo u neku drugu državnu ili gradsku ustanovu, zato što nije imala para.
Novac. Ja sam imao novac. Imao sam tri puna džepa i još para u drugim pantalonama u sobi. Mogao sam
da ga sakupim i odnesem im ga, ali mi oni neće čak ni reći šta se desilo s njom. Čemu onda novac?
Svejedno ću ga potrošiti, a ti hodnici, ti dezinfikovani hodnici, ti zagonetni doktori prigušenog glasa, te
neme, ćutljive sestre, oni su bili nerešiva enigma za mene. Sišao sam iz tramvaja, ošamućen. Na pola puta
uz stepenice Bunker Hila seo sam u jedan ulaz i zagledao se u grad ispod sebe, u mutnoj prašnjavoj
64
izmaglici kasnog popodneva. Vrelina se dizala iz izmaglice, i moje nozdrve je udisale. Nad gradom se
širila beličasta koprena nalik na maglu. Ali to nije bila magla: bila je to pustinjska vrelina, veliki naleti iz
Mohave i Santa Ane, izbledeli prsti pustoši, stalno su posezali da prisvoje svoje oteto dete.
Sledećeg dana sam otkrio šta su uradili sa Kemil. Iz dragstora u centru okrenuo sam međugradsku liniju i
dobio prijemno u okružnom institutu za umobolne u Del Mariji. Upitao sam sestru za ime dežurnog
lekara. „Doktor Danielson“, rekla je.
„Dajte mi njegovu ordinaciju.“
Spojila me i začuo sam glas druge žene. „Ordinacija doktora Danielsona.“
„Ovde doktor Džons“, rekao sam. „Dajte mi doktora Danielsona. Hitno je.“
„Trenutak, molim.“
Onda muški glas. „Ovde doktor Danielson.“
„Zdravo, doktore“, rekao sam. „Ovde doktor Džons. Edmund Džons, iz Los Anđelesa. Imali ste premeštaj
iz Gradske bolnice, gospođica Kemil Lopez. Kako je ona?“
,,Ne možemo još ništa da kažemo“, rekao je Danielson. „Još je na posmatranju. Jeste li rekli Edmund
Džons?“
Spustio sam. Bar sam znao gde je. Znati je bilo jedno, videti je nešto sasvim drugo. To nije dolazilo u
obzir. Razgovarao sam s ljudima koji su to znali. Morao si da budeš rođak pacijenta, i morao si da to
dokažeš. Morao si pismeno da se obratiš radi posete, i dolazio si tek kada sve provere. Nisi mogao da
pišeš pisma pacijentima, niti da šalješ poklone. Nisam otišao u Del Mariju. Bio sam zadovoljan što sam
bar nešto učinio. Bila je umobolna i to nije bio moj problem. Osim toga, volela je Semija.
Dani su prolazili, počele su zimske kiše. Krajem oktobra stigli su probni otisci moje knjige. Kupio sam
auto, ford iz 1929. Nije imao krov, ali jurio je kao vetar i, kad je nastupilo suvo vreme, odlazio sam u
duge vožnje duž plave obale, gore do Venture i Santa Barbare, dole do San Klementea i skroz do San
Dijega, sve uz belu liniju puta, pod zvezdama, moje noge na papučicama, moja glava puna planova za
drugu knjigu, iz noći u noć, sve su one pisale dane iz snova koje nikad nisam upoznao, bezbrižne dane
koje nisam smeo da dovodim u pitanje. Tumarao sam gradom u mom fordu: otkrio sam tajanstvene
uličice, usamljena stabla, oronule stare kuće iz iščezle prošlosti. Danju i noću živeo sam u fordu, zastajući
tek da uzmem hamburger i šolju kafe u nekom od čudnih kafea pored puta. To je život za čoveka, da luta i
stane i produži, neprekidno prateći belu liniju duž krivudave obale, vreme da se opusti za volanom, pripali
još jednu cigaretu i glupavo traži neka značenja na tom zbunjujućem pustinjskom nebu.
Jedne noći stigao sam do mesta u Santa Moniki gde smo Kemil i ja otišli na plivanje onih prvih dana.
Zastao sam i posmatrao penušave talase i mističnu izmaglicu. Sećao sam se devojke koja je trčala kroz
tutnjavu morske pene, uživajući u divljoj slobodi te noći. O ta Kemil, ta devojka!
Onda je bila i ta noć sredinom novembra, šetao sam ulicom Spring, muvajući se usput po antikvarijatima.
Kolumbija bife bio je samo ulicu dalje. K vragu život, rekao sam, zbog starih vremena, i ušao sam, seo za
šank i naručio pivo. Sada sam bio starosedelac. Mogao sam podrugljivo da gledam naokolo i setim se
vremena kada je to bilo zaista divno mesto. Bilo nekad. Niko me nije znao, ni nova konobarica s ustima
punim žvakaće gume, ni dve muzičarke koje su i dalje drndale Priče iz bečke šume na violini i klaviru.
A ipak me debeli barmen prepoznao. Stiv ili Vins, ili Vini, ili kako god se zvao. „Dugo te nisam video“,
rekao je.
„Još od Kemil“, rekao sam.
Coknuo je jezikom. ,,Šteta“, rekao je. „Bila je dobra devojka.“ To je bilo sve. Popio sam još jedno pivo,
onda i treće. Častio me četvrtim, onda sam ja platio turu za nas dvojicu. Tako je protekao sat vremena.
Stajao je preda mnom, zavukao ruku u džep i izvadio isečak iz novina. „Pretpostavljam da si već video
ovo“, rekao je. Uzeo sam ga. Nije bilo više od šest redaka, naslov u dva reda, pri dnu unutrašnje stranice:
Lokalna policija je danas tragala za Kemilom Lopez, 22, iz Los Anđelesa, čiji je nestanak iz duševne
bolnice Del Marija otkriven prošle noći.
Isečak je bio star nedelju dana. Ostavio sam pivo, žurno izašao odatle i popeo se uzbrdo do moje sobe.
Nešto mi je govorilo da će doći tu. Mogao sam da osetim njenu želju da se vrati u moju sobu. Privukao
sam stolicu, seo i digao noge na prozor, upaljenog svetla, pušeći i iščekujući. Jasno sam osećao da će
65
doći, ubeđen da nema nikog drugog kome bi se obratila. Ali nije došla. Legao sam u krevet, ostavivši
upaljena svetla. Veći deo sledećeg dana i tokom čitave noći ostao sam u sobi, iščekujući da čujem zvuk
kamenčića na prozoru. Posle treće noći ubeđenje da će doći počelo je da kopni. Ne, neće doći ovamo.
Odlepršaće kod Semija, njene prave ljubavi. Poslednja osoba na koju će pomisliti je Arturo Bandini. To
mi je sasvim odgovaralo. Na kraju krajeva, sada sam bio romanopisac, a pomalo i pisac kratkih priča, bar
sam ja tako zamišljao.
Sledećeg jutra dobio sam prvi od njenih telegrama na račun primaoca. Bio je to zahtev za novac koji treba
poslati na Ritu Gomez, Post restant, San Francisko. Potpisala ga je sa ,,Rita“, ali mogla je da bude samo
ona. Poslao sam joj dvadeset dolara i poručio joj da dođe na jug do Santa Barbare, gde ću je čekati. Onda
je stigao odgovor: „Radije bih na sever hvala oprosti Rita.“
Novi telegram stigao je iz Fresna. Još jedan zahtev za novac, da se pošalje na Ritu Gomez. To je bilo dva
dana posle prvog telegrama. Sišao sam u grad i poslao joj petnaest. Dugo sam sedeo u pošti i smišljao
poruku koju ću poslati uz novac, ali ništa nisam smislio. Na kraju sam odustao i poslao joj samo novac.
Ništa što bih rekao ne bi promenilo Kemil Lopez. Ali jedno je bilo sigurno. Zakleo sam se samom sebi pri
povratku u hotel: neće više izvući ni pare od mene. Ubuduće ću ozbiljno da pripazim.
Treći telegram stigao je u nedelju uveče, ista vrsta poruke, ovog puta iz Bejkersfilda. Držao sam se svoje
odluke puna dva sata. Onda sam je zamislio kako luta naokolo bez prebijene pare, verovatno negde na
kiši. Poslao sam joj pedeset, uz poruku da kupi odeću i da se pričuva od kiše.

18.

Tri noći kasnije vratio sam se kući s vožnje i zatekao vrata hotelske sobe zaključana iznutra. Znao sam šta
to znači. Kucao sam, ali nije bilo odgovora. Uzviknuo sam njeno ime. Brzo sam prošao niz hodnik do
sporednog izlaza i ustrčao uzbrdo do nivoa mog prozora. Hteo sam da je ulovim na delu. Prozor je bio
zatvoren a zavesa navučena, ali bio je procep na zavesi, i mogao sam da virnem u sobu. Bila je osvetljena
stonom lampom i sve sam mogao da vidim, ali nje nigde nije bilo. Vrata plakara bila su zatvorena, i znao
sam da je unutra. Tiho sam otvorio prozor i provukao se u sobu. Prostirke pored kreveta bile su uklonjene.
Na prstima sam prišao vratima plakara. Čuo sam je kako se pomera u plakaru, izgleda da je sedela na
podu. Osetio sam slabašan miris marihuane.
Posegnuo sam prema kvaki na vratima plakara, ali odjednom nisam više želeo da je ulovim. Šok bi bio
jednako loš za mene kao i za nju. Onda sam se setio nečeg što mi se desilo kad sam bio dete. Bio je isti
takav plakar, i majka ga je iznenada otvorila. Dobro sam pamtio taj užas što sam otkriven, i sad sam se
tiho udaljio od plakara i seo na stolicu za pisaćim stolom. Posle pet minuta nisam više mogao da ostanem
u sobi. Nisam hteo da ona zna. Išunjao sam se kroz prozor, zatvorio ga i vratio se na sporedni izlaz hotela.
Tu sam čekao. Kad sam smislio da je završila, bučno sam prišao vratima sobe i ušao unutra.
Ležala je na krevetu, tanki prsti skrivali su njene oči. ,,Kemil!“ rekao sam. „Ovde si!“ Ustala je i
pogledala me tim sumanutim crnim očima, crnim, ćudljivim i sanjarskim, vrat joj se napeo, otkrivajući
nabrekle žile na njenom grlu. Nije imala šta da kaže usnama, ali sablasni izraz njenog lica, previše beli
zubi, sada i nekako preveliki, uplašeni osmeh, sve je to napadno govorilo o užasu koji je prožimao njene
dane i noći. Ugrizao sam se za usnu da ne zaplačem. Dok sam išao prema krevetu, skupila je kolena i
preplašeno se zgrčila, kao da očekuje da ću je udariti.
„Opusti se“, rekao sam. „Biće ti dobro. Odlično izgledaš.“
„Hvala za novac“, rekla je, i bio je to isti onaj glas, dubok, malo nazalan. Kupila je novu odeću. Jeftinu i
drečavu: blistavožutu haljinu od lažne svile, sa crnim somotskim pojasom; plavožute cipele i sokne sa
zelenim i crvenim štraftama na vrhu. Nokti su joj bili lakirani krvavocrvenom bojom, a imala je zelene i
žute narukvice. Sve je to odudaralo od pepeljastožute boje njenog beskrvnog lica i vrata. Uvek je najbolje
izgledala u jednostavnoj beloj kecelji koju je nosila na poslu. Ništa je nisam pitao. Sve što sam želeo da
znam bilo je ispisano izmučenim rečima preko pustoši njenog lica. To mi nije izgledalo kao ludilo. Samo
strah, užasan strah, vrištao je iz njenih velikih izgladnelih očiju, sada živahnih od droge.

66
Nije mogla da ostane u Los Anđelesu. Bio joj je potreban odmor, prilika da jede i spava, pije puno mleka
i ide u duge šetnje. Odjednom sam bio pun planova. Laguna Bič! To je mesto za nju. Bila je zima i mogli
smo jeftino da uzmemo stan. Mogu da brinem o njoj i započnem drugu knjigu. Imao sam ideju za novu
knjigu. Ne moramo da budemo bračni par, brat i sestra mi je sasvim odgovaralo. Možemo da idemo na
plivanje i u duge šetnje obalom Balboa. Možemo da sedimo uz kamin kad je velika magla. Možemo da
spavamo ispod debelih jorgana kad podivlja vetar s mora. To je bila osnovna ideja: ali ja sam je razradio,
ulio sam je u njene uši kao reči iz knjige snova, i lice joj se ozarilo, i zaplakala je.
,,I kuče!“ rekao sam. „Nabaviću ti kučence. Neko malo štene. I zvaćemo ga Vili.“
Pljesnula je rukama. „O, Vili!“ rekla je. ,,Odi Vili! Odi!“ ,,I mačka“, rekao sam. „Sijamskog mačka.
Zvaćemo ga Čang. Veliki mačak sa zlatnim očima.“
Uzdrhtala je i prekrila lice rukama. ,,Ne“, rekla je. ,,Mrzim mačke.“
„Dobro. Nećemo mačke. I ja ih mrzim.“
Sanjala je o svemu tome, bojeći sliku svojom četkicom, u očima joj se caklilo ushićenje. ,,I konja“, rekla
je. „Kad napraviš puno para, oboje ćemo imati konja.“
„Napraviću milione“, rekao sam.
Svukao sam se i legao u krevet. Loše je spavala, naglo se trzala i budila, ječeći i mrmljajući u snu. Negde
u toku noći je sela, upalila svetlo i popušila cigaretu. Ležao sam zatvorenih očiju, pokušavajući da
zaspim. Ubrzo je ustala, ogmula se mojim bade-mantilom i našla svoju torbicu na stolu. Bila je to bela
torbica od voštanog platna, nabrekla od stvari. Čuo sam je kako u mojim papučama šuška niz hodnik do
toaleta. Bila je odsutna deset minuta. Kad se vratila, bila je spokojna. Verovala je da spavam i poljubila
me u slepoočnicu. Osetio sam miris marihuane. Ostatak noći je čvrsto spavala, lica okupanog mirom.
U osam ujutru izašli smo kroz prozor i spustili se niz padinu, do zadnje strane hotela gde je bio parkiran
moj ford. Bila je utučena, lice joj je bilo natmureno i neispavano. Vozio sam kroz grad i niz Krenšou, a
odatle do Bulevara Long Bič. Mrgodno je sedela, pognute glave, hladni jutamji vetar mrsio je njenu kosu.
U Mejvudu smo stali kod nekog kafea da doručkujemo. Uzeo sam kobasicu i jaja, sok i kafu. Ona je
odbila sve osim crne kafe. Posle prvog gutljaja zapalila je cigaretu. Želeo sam da joj pregledam torbicu,
jer sam znao da je unutra marihuana, ali je nije ispuštala iz ruku, kao da joj život zavisi od toga. Uzeli
smo još po jednu kafu, a onda produžili. Osećala se bolje, ali joj je raspoloženje i dalje bilo mračno.
Ćutao sam.
Nekoliko milja pre Long Biča naišli smo na farmu pasa. Ušao sam kolima tamo, pa smo izašli. U dvorištu
su rasle palme i stabla eukaliptusa. Sa svih strana okružilo nas je na desetine pasa, radosno lajući. Psi su je
voleli, odmah su osetili prijatelja u njoj, i ona se nasmešila prvi put tog jutra. Tu je bilo škotskih ovčara,
policijskih pasa i terijera. Klekla je da ih zagrli, a oni je preplavili svojim kevtanjem i velikim ružičastim
jezicima. Uzela je terijera u naručje i ljuljala ga kao bebu, pevušeći od milja. Lice joj se opet ozarilo,
dobilo je boju, lice stare Kemil.
Sa trema se pojavio odgajivač pasa, starac kratke sede brade, koji je ćopao i nosio štap. Psi nisu obraćali
mnogo pažnje na mene. Prišli bi, onjušili moje cipele i noge, i žustro odlazili, s očiglednim prezirom. Nije
da sam im bio mrzak; ali više su voleli Kemil, s njenom velikodušnom emocijom i čudnim psećim
govorom. Rekao sam starcu da želimo neko štene, a on je upitao koje rase. Trebalo je da Kemil kaže, ali
nije mogla da se odluči. Razgledali smo nekoliko okota. Svi su bili dirljivo infantilni, male krznene lopte
neodoljive nežnosti. Na kraju smo stigli do psa kojeg je želela: bio je sasvim beo, škotski ovčar. Nije mu
bilo ni šest nedelja, a bio je toliko debeo da je jedva hodao. Kemil ga je spustila i on se teturavo provukao
kroz njene noge, zatim seo i odmah zaspao. Želela je to štene, više nego ma koje drugo.
Progutao sam knedlu kada je stari rekao: „Dvadeset pet dolara“, ali uzeli smo štene, zajedno s njegovim
papirima, dok nas je njegova snežnobela majka pratila do kola, lajući kao da nam govori da budemo jako
pažljivi kako ga odgajamo. Dok smo odlazili u kolima, pogledao sam preko ramena. Na prilaznom putu
do farme sedela je bela majka, načulivši divne uši, glave nagnute u stranu, posmatrajući nas kako
skrećemo na autoput i nestajemo.
,,Vili“, rekao sam. „Zove se Vili.“
Pas je ležao u njenom krilu, cvileći.
67
,,Ne“, rekla je. „Zove se Sneška.“
,,To je žensko ime“, rekao sam.
„Šta me briga.“
Stao sam uz ivicu puta. „Mene je briga“, rekao sam. „Ili promeni ime u neko drugo, ili ga vraćamo.“
,,Dobro“, pristala je. „Zove se Vili.“
Sad mi je bilo bolje. Nismo se posvađali oko toga. Vili joj je već pomagao. Postala je popustljiva,
spremna da bude razumna. Njen nemir je nestao i nežnost zaoblila njene usne. Vili je čvrsto spavao u
njenom krilu, ali je i dalje sisao njen mali prst. Južno od Long Biča stali smo kod jednog dragstora i kupili
mu bočicu sa cuclom i flašu mleka. Vilijeve oči su se otvorile čim je prinela cuclu njegovim ustima.
Cuclao je kao manijak. Kemil je visoko uzdigla ruke, prošla prstima kroz kosu i zadovoljno zevnula. Bila
je veoma srećna.
Stalno na jug, pratili smo divnu belu liniju. Vozio sam polako. Blag dan, nebo kao more, more kao nebo.
Na levoj strani zlatna brda, zimsko zlato. Dan da ne otvoriš usta, da se nemo diviš usamljenom drveću,
peščanim sprudovima i gomilama belog kamenja duž puta. Kemilin kraj, Kemilin dom, more i pustinja,
predivna zemlja, neizmerno nebo i, daleko na severu, Mesec, još od prethodne noći tamo.
Stigli smo u Lagunu pre podneva. Trebalo mi je dva sata, utrčavajući i istrčavajući iz agencija za
iznajmljivanje i razgledajući ponuđene kuće, da pronađem mesto koje smo želeli. Njoj je odgovaralo bilo
šta. Sada je bila potpuno obuzeta Vilijem. Nije joj bilo važno gde živi, dokle god ima njega. Kuća koja mi
se dopala imala je dva zabata i belu ogradu, ni pedeset metara od obale. Dvorište iza kuće bilo je postelja
od belog peska.. Bila je lepo nameštena, puna svetlih zavesa i nežnih boja. Dopala mi se pre svega zbog
jedne sobe na spratu. Gledala je na more. Mogao sam da stavim pisaću mašinu na prozor i da radim. Ah,
čoveče, mogao bih da uradim puno toga za tim prozorom. Mogao bih samo da gledam kroz taj prozor i
doći će mi; od pukog pogleda na tu sobu bio sam nemiran, video sam rečenicu za rečenicom kako se nižu
preko hartije,
Kad sam sišao dole, Kemil je već odvela Vilija u šetnju duž obale. Stajao sam ispred kuće i posmatrao ih
u daljini. Video sam kako se Kemil saginje, tapše rukama i onda trči, i Vilija kako se kotura za njom.
Nisam ustvari ni video Vilija, bio je tako mali i potpuno se stapao s belim peskom.
Vratio sam se unutra. Na kuhinjskom stolu ležala je njena torbica. Otvorio sam je, istresao sadržaj na sto.
Ispale su dve limene kutije Princ Alberta s marihuanom. Ispraznio sam ih u klozetsku šolju i bacio kutije
u kantu za đubre.
Onda sam izašao i seo na stepenice trema, na toplom suncu, posmatrajući Kemil i kučence kako se
vraćaju kući. Bilo je oko dva sata. Morao sam da se vratim u Los Anđeles, spakujem svoje stvari i
odjavim se iz hotela. Trebalo mi je pet sati za to. Kemili sam dao novac da kupi hranu i ostale stvari koje
su nam trebale za kuću. Kad sam odlazio, ležala je na leđima, licem okrenuta suncu. Sklupčan na njenom
stomaku, Vili je čvrsto spavao. Doviknuo sam zbogom, pustio kvačilo i skrenuo ka autoputu.
Pri povratku, natovaren pisaćom mašinom, knjigama i koferima, izduvala mi se guma. Mrak se brzo
spustio. Bilo je skoro devet sati kada sam skrenuo u dvorište kuće na plaži. Svetla su bila pogašena.
Otključao sam ulazna vrata svojim ključem i pozvao je. Nije bilo odgovora. Upalio sam sva svetla i
pretražio svaku sobu, svaki orman. Otišla je. Nije bilo ni nje ni Vilija. Raspakovao sam stvari.
Možda je odvela psa ponovo u šetnju. Ali obmanjivao sam sebe. Otišla je. Do ponoći sam posumnjao da
će se vratiti, a do jedan sam bio ubeđen da neće. Ponovo sam tražio neku poruku, neku cedulju. Ni traga
od nje. Kao da nikada nije ni kročila u tu kuću.

Rešio sam da ostanem. Zakup je bio plaćen za mesec dana, i želeo sam da isprobam sobu na spratu. Te
noći sam prespavao tamo, ali sam sledećeg jutra počeo da mrzim to mesto. S njom, to je bio deo sna; bez
nje, to je bila samo kuća. Spakovao sam stvari u prtljažnik i vozio natrag u Los Anđeles. Kad sam se
vratio u hotel, neko je već uzeo moju sobu prethodne noći. Uzeo sam drugu sobu, na prvom spratu, ali
nije mi se dopala. Sve se raspadalo. Nova soba bila mi je potpuno strana, hladna, bez ikakvih uspomena.
Kad sam pogledao kroz prozor, tlo je bilo udaljeno oko tri metra. Nema više izlaženja kroz prozor, nema

68
više bacanja kamenčića u staklo. Stavio sam pisaću mašinu na jedno mesto, onda na drugo. Kao da se
nigde nije uklapala. Nešto je bilo naopako, sve je bilo naopako.
Otišao sam da prošetam ulicama. Moj Bože, evo me opet, tumaram gradom. Gledao sam u lica oko sebe, i
znao sam da je i moje kao njihovo. Beskrvna lica, napeta lica, zabrinuta, izgubljena. Lica nalik na cvetove
iščupane iz korena i nagurana u lepu vazu, boje su brzo bledele. Morao sam da odem iz tog grada.

19.

Knjiga mi je izašla nedelju dana kasnije. Neko vreme je bilo zabavno. Mogao sam da uđem u knjižare i
vidim je među hiljadama drugih, moja knjiga, moje reči, moje ime, razlog zašto sam živ. Ali nije bilo tako
zabavno kao kada sam video Kučence se smejalo u Hekmutovom časopisu.
I to je iščezlo. I ni reči od Kemil, nijedan telegram. Ostavio sam joj petnaest dolara. Znao sam da to nije
moglo da potraje više od deset dana. Osećao sam da će se javiti čim ostane bez para. Kemil i Vili - šta se
dogodilo s njima?
Dopisnica od Semija. Bila je u mom sandučetu kad sam se vratio kući tog popodneva. Pisalo je:

Dragi g. Bandini,
ona Meksikanka je ovde, a ti znaš koliko mi smeta kad mi se ženska muva po kući. Ako je ona tvoja
devojka bolje dođi i vodi je jer je ne želim tu.
Semi

Dopisnica je bila dva dana stara. Napunio sam rezervoar benzinom, bacio primerak knjige na prednje
sedište, i krenuo ka Semijevom utočištu u pustinji Mohavi.
Stigao sam tamo posle ponoći. Svetlo je sijalo u jedinom prozoru na njegovoj kolibi. Kucao sam i on je
otvorio. Pre nego što sam progovorio, pogledao sam naokolo. Vratio se do stolice pored petrolejke,
podigao neki petparački kaubojski strip i nastavio da čita. Ćutao je. Nigde ni traga od Kemil. „Gde je
ona?“ rekao sam.
„Proklet bio ako znam. Otišla je.“
„Misliš izbacio si je?“
„Neću da mi se muva ovde. Ja sam bolestan čovek.“
„Kuda je mogla da ode?“
Pokazao je palcem ka jugoistoku.
„Tim putem, negde.“
„Misliš u pustinju?"
Klimnuo je glavom. ,,Sa kučetom“, rekao je. „Retko zgodan ker.“
„Kada je otišla?“
,,U nedelju uveče.“
,,U nedelju!“ rekao sam. „Isusa ti Hrista, čoveče! To je bilo pre tri dana! Je li ponela nešto za jelo? Nešto
za piće?“ ,,Mleko“, rekao je. „Ponela je flašu mleka za kuče.“ Izašao sam na čistinu iza njegove kolibe i
pogledao ka jugoistoku. Bilo je veoma hladno i mesec je bio visoko, zvezde u gustim rojevima na plavoj
kupoli neba. Zapadno, istočno i južno širila se pustoš šikare, turobnog kržljavog drveća i niskih brda.
Brzo sam se vratio u kolibu. „Izađi i pokaži mi kojim putem je otišla“, rekao sam. Spustio je strip i
pokazao ka jugoistoku. „Tim putem“, rekao je.
Istrgnuo sam mu strip iz ruke, zgrabio ga za vrat i izgurao napolje u noć. Bio je mršav i lak, i zateturao se
pre nego što je povratio ravnotežu. „Pokaži mi“, rekao sam. Otišli smo na ivicu čistine, i on je promumlao
da je bolestan čovek i da nemam prava da ga guram naokolo. Stajao je popravljajući košulju, uvlačeći je
za pojas. „Pokaži mi gde je bila kad si je poslednji put video“, rekao sam. Pokazao je.
„Baš je prelazila taj breg.“
Ostavio sam ga tamo i popeo se na vrh brega. Bilo je tako hladno da sam skupio kaput oko vrata. Zemlja
pod mojim nogama se krunila, sve sam krupni tamni pesak i sitno kamenje, dno nekog praistorijskog
69
mora. Iza tog brega bili su drugi takvi bregovi, na stotine ih se pružalo u beskraj. Na peskovitom tlu nisu
ostajali otisci stopala, nije bilo ni traga da je ikad neko prošao tuda. S mukom sam hodao dalje, preko
bednog tla koje je popuštalo pod nogama i zatim se prekrivalo sivkastim peskom.
Posle oko dve milje, seo sam na zaobljenu belu stenu da se odmorim. Znojio sam se, a ipak je bilo
stravično hladno. Mesec je tonuo ka severu. Mora da je bilo prošlo tri noću. Hodao sam neprekidno, ali
sporo i bez cilja, brežuljcima nikad kraja, pružali su se u nedogled, naokolo samo kaktusi i žalfija i ružne
biljke koje nisam razaznavao od mračnog horizonta.
Prisetio sam se mape puteva tog kraja. Nije bilo ni puteva ni grada ni ljudskog stvora, odavde do druge
strane pustinje, ničega osim puste zemlje na stotinu milja. Ustao sam i hodao dalje. Ukočio sam se od
hladnoće, a znoj je i dalje curio s mene. Sivilo istoka postalo je svetlije, preobrazivši se u ružičasto, zatim
crveno, a onda se gigantska vatrena lopta uzdigla iza crnih brda. Širom čitave pustoši prostirala se
apsolutna ravnodušnost, nehajnost noći i sledećeg dana, a ipak je tajanstvena prisnost tih bregova, njihova
nema utešna čudnovatost činila smrt nevažnom. Možeš da umreš, ali pustinja će čuvati tajnu tvoje smrti,
ostaće i posle tebe, da prekrije tvoje sećanje bezvremenim vetrom, vrelinom i hladnoćom.
Nije bilo svrhe. Kako da je tražim? Zašto da je tražim? Šta bih mogao da joj ponudim osim povratka u
brutalnu divljinu koja ju je i slomila? Vraćao sam se u zoru, s tugom u zori. Bregovi su je sada imali.
Neka je ovi bregovi sakriju! Neka se vrati u usamljenost tih prisnih bregova. Neka živi s kamenjem i
nebom, s vetrom koji mrsi njenu kosu do samog kraja. Neka ide tim putem.
Sunce je bilo visoko kad sam se vratio do čistine. Već je bilo vruće. Ispred svoje kolibe stajao je Semi.
„Našao si je?“ upitao je.
Nisam mu odgovorio. Bio sam umoran. Posmatrao me na trenutak, onda nestao u kolibi. Čuo sam kako
stavlja rezu na vrata. Nad čitavom pustinjom Mohava treperila je vrelina. Popeo sam se stazom do mog
forda. Na sedištu je bio primerak moje knjige, moje prve knjige. Našao sam olovku, otvorio knjigu na
stranici za posvete i napisao:
Za Kemil, s ljubavlju,
Arturo

Odneo sam knjigu stotinak metara u pustoš, prema jugoistoku. Svom snagom sam je bacio daleko u
pravcu u kom je nestala. Onda sam ušao u kola, pokrenuo motor i vratio se u Los Anđeles.

KRAJ

UMESTO POGOVORA

,,Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u
Centralnoj biblioteci Los Anđelesa, i ništa što sam pročitao nije bilo ni u kakvoj vezi sa mnom ili ulicama
ili ljudima oko mene. Činilo se kao da, se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore
smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo,
učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i
strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bili tako retki i čovek bi ih brzo pročitao, a onda ostajao da bulji
u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz tolika stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, modemi su
jednostavno bili loši.
Izvlačio sam jednu knjigu za dmgom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?
Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar
za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili
raspoloženje, onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i
religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.
Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna.
70
Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posebno mi se dopala operacija mezokolone.
Posle Hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kad sam imao
dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od
pića ili hrane, i kad te gazđarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si bar imao
toalet na raspolaganju. Viđao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)
Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih
vraćao.
Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do
stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta
stvamost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka
koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige
bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu,
legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je preda mnom pisac koji
je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki
uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u
biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka
i srca.
Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom.
Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svađali, a ja bih često vikao na nju: ,,Ne govori mi da
sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!“
Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao
sam se gde je živeo na Anđeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana
prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li
je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je
omiljena knjiga, jerje bila prvo moje otkriće magije. Postoje i knjige Puna života i Bratstvo loze. Osim
toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu.
To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urođenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali
osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reću ću da je put njegovih reči i put njegovog
života isti: snažan, dobar i topao.
Toliko. Sada je ova knjiga vaša.“

Čarls Bukovski 6. maja ’79.‘

www.skripta.info

71