Seminarski rad Filip Vasiljevic

Pojam

Sociolosko objasnjenje sustine religije predstavlja znacaju problematiku, kako

sa stanovista teorije, tako, pre svega, sa stanovista prakticnog odnosa prema njoj.
Kroz istoriju razvoja drustva, interes za problem religije je uvek bio prisutan,
nekada u manjoj, a nekada u vecoj meri, zavisno od karaktera drustvenih
okolnosti. To dolazi otuda sto religija zadire u najskrivenije oblasti ljudske psihe I
igra centralnu ulogu u ljudskom iskustvu.

Po svom izvornom korenu I znacenju latinska rec religio – religija istovremeno

dolazi od glagola religiare sto znaci obavezati se (na odredjeni nacin zivota) I
vezati se (za zajednicu ljudi I bogova). Moze se cak uspostaviti linija od prvih
plemenitih vraceva (samana) do danasnjeg vodje (Pape, recimo) jedne velike
svetske religije. Citav religijski univerzum je zapravo manje-vise strukturisan
poredak vere (uz koju ide sujeverje I prerasude) I simbolicke procedure (krstenje,
crkvene molitve, itd.)

Postoji nekoliko osnovnih teorijskih objasnjenja uzroka nastanka vere I religije.

Po socioloskim teorijama ( E.Dirkem, M. Veber) vera I religija su prvo-razredno
sredstvo uspostavljanja drustvene kohezije I harmonije. Druga grupa teorija, pre
svega onih filozovskih, tumace religiju kao izraz primitivne , neprosecne,
predlagacke I antiracionalne svesti. U religiji vlada slepa vera, dogmatski dremez, I
odatle izvire zestoka kritika religije od strane francuskih prosvetitelja ( Ruso,
Dalamber, Didro, Helvecijus, Holbah, itd.) filozofija I um, a ne religija I vera, treba
da budu nas vodic kroz istoriju. Marksisti su olako otpisali veru I religiju kao
klasno- ekonomski fenomen, nazivajuci je “opijum naroda”. Navodno popovi I
svestenici (ti prvi ideolozi kako ih je Marks nazvao) postoje kao deo one velike
institucije, tj, istorije crkve samo da bi obmanjivali narod I drzali ga u pokornom
polozaju. Cak je I Nice skoro elitisticki kritikovao Hriscanstvo kao “platonizam za
narodne mase”. Moderne teorije religije su po pravilu interdisciplinarne I
obuhvataju ovaj fenomen iz istorijske, socioloske, antropoloske, kulturoloske,
psiholoske I svake druge analize.

1
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

Uopsteno govoreci sve se religije mogu podeliti na politeizam (gr. poly- vise;
theos- bog) mnogobostvo, verovanje da postoji vise bogova, kao u grckog ili
rimskoj mitologiji, ili monoteizam (gr. monos- jedan; theos- bog) jednobostvo,
vera da postoji samo jedan bog, kao u Hriscanstvu ili Islamu. Moze se reci da su
stare, politeisticke religije, bile mnogo tolerantnije, I to kako u teoriji, tako I u
procedure obrada, tj. praksi. Tako se recimo religija u staroj Grckoj nije oslanjala
na neko “Sveto pismo” (Biblija, grcki biblion- knjiga) u kojem je bila izrecena bozja
rec koja apsolutno I bezpogovorno obavezuje.

Za razliku od Grcke ili Rimske religije, hriscanska religija je monolitna, zahteva

apsolutnu veru svih u jednog boga (Isusa Hrista). Cak se u Srednjem veku smatralo
da su samo hriscani ljudi, a da su ostali bezboznici ili varvari. Hriscanstvo je kao
posebna religija nastalo tokom prva tri veka Rimskog Carstva I to iz cudesne
smese razlicitih religija: jevrejskog jednobostva, I grcko- rimske mistike (stoicizam-
neoplatonizam) kada je Rimska Imperija odbacila veru u Jupitera (vrhunskog
boga) I preuzela hriscanstvo kao zvanicnu drzavnu veru, ova se pocela siriti celom
zapadnom civilizacijom. Kasnije se jedinstvena hriscanska crkva podelila (1054.
godine) na zapadnu- rimokatolicku crkvu I istocnu- grcko- pravoslavnu crkvu. Jos
kasnije se unutar katolicanstva u vreme Reformacije ( XVI vek) izdvojila
protestantska crkva kao posebna religijska formacija. Hriscanska teologija (gr.
theologia- nauka o bogu, ucenje o bogu, bogoslov.) je do savrsenstva razvila I
modifikovala osnovne principe svoje vere I svoje svete nauke.

Elementi religije

Pomocu religije ljudi u svojoj svesti, pored vidljivog, postojeceg, materijalnog

sveta stvaraju I drugi, nevidljivi, misticni svet u kome postoji “natprirodno bice”,
za koje veruju da upravlj njihovim svakodnevnim zivotom. Zato se religija shvata
kao organizovani skup ili struktura zamisli (ucenja, verovanja), osecanja, simbola I
kultnih radnji vezanih za “onostrano” ili “natprirodno bice”.

Iz ovoga se vidi da religija ima svoje sastavne elemente.

Prvo, to su religiozna verovanja ( o svemocnom, sveznajucem, natprirodnom

bicu). Drugo, to su religiozna osecanja ( citav kompleks razlicitih osecanja

2
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

zavisnosti, odanosti, poslusnosti, strahopostovanja i sl.) Treci element cine

religiozne ritualne radnje ( obredi, ceremonije, vracanja, molitve, zrtve I sl.)

Dok prva dva elementa cine pasivnu stranu religije, ovaj treci je njen aktivni
element. Kad covek uspostavi odredjeni sistem verovanja odnosno kad probudi u
sebi odredjena osecanja prema tim svojim predstavama (kultovima, bozanstvima)
on nastoji da odredjenim prakticnim radnjama zadovolji I odobrovolji te sile da
mu budu naklonjene, da ih pridobije.

Cetvrti element religije cine religiozni simboli preko kojih religiozni covek
prikazuje nevidljiva “natprirodna bica” I uspostavlja vezu sa njima. Peti element je
personifikacija i institucionalizacija predhodno navedenih elemenata religije. To
su religiozni funkcioneri ( najpre vraci, a kasnije svestenici) I religiozna organizacija
(crkva). Preko tih elemenata religiozni covek komunicira sa “natprirodnim bicem”.

Ovi elementi religije nisu odvojeni I medjusobno nezavisni. Naprotiv, oni cine
odredjeno jedinstvo. Jedan drugog pretpostavlja I omogucava. Religija nije samo
verovanje u natprirodne sile, vec I pokusaj religioznog coveka da im se priblizi, da
ih odobrovolji, da zadobije njihovu naklonost.

Nastanak religije

O nastanku religije postoje razlicita tumacenja. Najpoznatija su: teolosko,

psiholosko, prosvetiteljsko I marksisticko.

Pristalice teoloskog tumacenja nastanka religije tvrde da je religija urodjena

coveku. Ona mu je imanentna I apriori data. Ljudi se radjaju sa religijom. Dolazeci
na svet oni sa sobom donose I odredjena religiozna ubedjenja. Prema tome,
religija nastaje sa nastankom coveka I postojace sve dok postoji svet, ljudi. Na taj
nacin se neistorijski I aprioristicki tumaci nastanak religije.

Po psiholoskom shvatanju religija je nastala kao rezultat covekovog

emocionalnog odnosa prema prirodi, prema visim, natprirodnim silama. Ona je
nastala kao rezultat odredjenih covekovih osobina- strah, bolest, smrt I sl. kao I
shvatanja da u prirodi postoje odredjene vise sile koje su mu nepoznate I
nedostupne, ali koje odredjuju njegovu sudbinu. Medju tim shvatanjima

3
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

najpoznatije je ono koje istice da je strah od smrti prvi najvazniji factor nastanka
bilo koje religije.

Prema prosvetiteljskom shvatanju ( Volter, Ruso) , materijalistickim ucenjima

XVIII veka ( Didro, Furije, R. Oven ) proizilazi da je religija nastala kao rezultat
covekovog neznanja I nemoci da objasni mnoge prirodne pojave. Posto nije bio u
stanju da da adekvatan naucni odgovor na niz prirodnih pojava covek im pripisuje
tajanstven, mistican, bozanstven karakter.

Po marksistickom tumacenju religija je istorijska I drustvena kategorija. To znaci

da ona ne postoji od kako postoji svet, ljudi, vec da je nastala na odredjenom
stepenu drustvenog razvitka. Postojace u odredjenim fazama ljudske istorije da bi
u buducnosti doslo do njenog iscezavanja iz svesti ljudi.

U periodu dok se jos nije izvukao iz zivotinjskog sveta covek nije bio religiozan.
Trebalo je da prodje hiljade godina dok su iskustvo I nervni sistem omogucili
coveku da vrsi prve apstrakcije I generalizacije, da pojmovno rasudjuje. Sticuci
tako sposobnost da unapred u svesti stvara predstavu o predmetu koji zeli da
stvori, da misaono odvoji od stvarnog, covek je stekao mogucnost I za religiozna
zakljucivanja. Pretpostavlja se da je to bilo negde na prelasku iz nizeg u srednji
stepen divljastva.

Religija ima I drustveni karakter. Nastala je kao proizvod drustva, kao rezultat
zajednickog zivota ljudi, kao rezultat predhodno nastale svesti I govora. Ona nije
mogla da nastane kao rezultat individualnog rada ili svesti bilo kog pojedinca, vec
kao nuzno drustveni proizvod u procesu drustvenog zivota.

Koreni nastanka religije

Postoji vise faktora koji su uslovili nastanak religije. Tri su najznacajnija: prvi je
gnoseoloske, drugi socijalne, a treci psiholoske prirode.

Cim je covek poceo da se oformljuje kao svesno bice, sposobno da razmislja,

poceo je da trazi odgovore na niz pojava sa kojima se susrece u prirodi I drustvu-
rodjenje I smrt, poplave I suse, pojava dana I noci, munje I gromovi itd. U
nemogucnosti da pravilno, adekvatno objasni pojave oko sebe, usled veoma

4
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

niskog stepena razvitka drustvene svesti, iskustva I znanja, on je bio sklon da im

pripisuje svojstva nekih nevidljivih, visih sila.

Prema tome, religija nastaje, pre svega, iz neznanja. Njeni koreni se nalaze u
velikom siromastvu proizvodnih snaga, u niskom materijalnom I duhovnom
stepenu ljudskog razvitka. Niska ekononomska osnova I nerazvijena svest ljudi
preduslov su I uzrok krivih predstava o prirodi I drustvu.

Medjutim, kasnije, sa razvitkom drustva I pojavom klasa, javlja se I razvija I drugi

koren religije- klasni interesi. Zato Lenjin pise da nemoc eksploatisanih u borbi sa
eksploatatorima isto tako neizbezno radja veru u bolji zagrobni zivot kao sto
nemoc divljaka u borbi sa prirodom radja veru u bogove, djavole, cudesa I sl.

U klasnom drustvu, u uslovima postojanja private svojine nad sredstvima za

proizvodnju, klasa I eksploatacije dolazi do otudjenja coveka gotovo u svim
sferama zivota I rada. U takvim odnosima covek se oseca nemocan I zavisan od
niza faktora, sto u njemu nuzno radja ideju o visoj natprirodnoj sili. On stvarne
drustvene sile (drzavu, politiku ) dozivljava kao tajanstvene, misticne, otudjene,
njemu suprotstavljene.

Pored navedenih faktora, na nastanak religije su uticali I psiholoski faktori:

osecanje straha, nemoci, zavisnosti, ocaja, rezignacije I sl. psiholoski faktori su
narocito snazno uticali na stvaranje religioznih predstava kod primitivnih ljudi.
Medjutim, I u kasnijoj istoriji razvitka ljudskog drustva, pa I danas oni imaju
znacajnu ulogu u tome. Od psiholoskih faktora na nastanak religiozne svesti
narocito je uticalo osecanje straha od smrti, osecanje prolaznosti, konacnosti
ljudskog zivota I istovremeno covekove nemoci da utice na to.

Koliko je znacajan ovaj faktor vidi se i po tome sto su neki autori smatrali da je to
ne samo najvazniji, vec I jedini faktor nastanka religijske svesti. Tako je L. Fojerbah
pisao: “Kad covek ne bi umirao, kada bi ziveo vecno, kad dakle, ne bi bilo smrti,
onda ne bi bilo ni religije”. U svom radu Elementarni oblici religioznog zivota,
Dirkem, suprotno Fojerbahu, odbacuje da je strah stvorio bogove I zakljucuje da
nije strah od boga, vec da je ljubav prema bogu stvorila religiju, jer je covek u
pravo vreme smatrao bogove prijateljima, prirodnim zastitnicima. Marks je

5
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

kritikovao navedeni Fojerbahov stav. Strah od smrti je, nema sumnje, bitan faktor
nastanka religije, ali on nije jedini, pa cak ni najvazniji.

Iz svega navedenog proizilazi da uzroke religiozne svesti treba traziti u osecaju

ljudske nemoci I zavisnosti od stvarnih prirodnih I drustvenih sila, koje covek nije
poznavao. Nemoc pred tim silama, s jedne strane, kao I potreba da bude zasticen,
s druge strane, naterale su coveka da izmisli vise sile koje ce ga stititi I koje ce mu
pomoci da se odbrani od raznih nesreca. Prema tome, religija je izraz recima, nije
samo rezultat verovanja u natprirodne sile, vec I pokusaj coveka da savlada
otudjene prirodne I drustvene sile.

Funkcije religije

Religija kao poseban oblik drustvene svesti ima naglasenu ulogu I znacaj za coveka
I drustvo. U tom smislu ona vrsi odredjene funkcije. Osnovne su: saznajna,
kompenzatorska I socijalna.

Saznajna funkcija religije ogleda se u cinjenici da ona formira odredjen pogled na

svet, na prirodu I ljudsko drustvo. Za religioznog coveka ona igra ulogu filozofije,
kao opsteg pogleda na svet. Ona ima poseban znacaj za coveka koji veruje u
postojanje “natprirodnog bica”, koje je stvorio I koje upravlja ovozemaljskim
svetom.

Kompezatorska funkcija religije se sastoji u tome sto ona religioznom coveku

sluzi kao sredstvo za psiholosko savladavanje osnovnih zivotnih problema.
Predstavom koju stvara o Raju I Paklu, o Bogu, o zagrobnom zivotu, religija
omogucava verujucim ljudima da lakes podnose sve patnje ovozemaljskog zivota.
Tako se stvara “iluzorna sreca”. Takvu funkciju religija moze da vrsi posto
poseduje svojstvo da bude “opijum za narod”. Kao “opijum svesti ljudi” ona im
odvraca paznju od stvarnog zivota I problema u njemu I obecava im bolji zivot na
“onom” svetu. Time ih pasivizira I umrtvljuje. Otupljuje revolucionarnu ostricu u
njihovoj borbi za stvarnu ekonomsku I politicku emancipaciju.

Tako se stvara predstava o novom svetu, svetu nadanja I iscekivanja, koji ce

uslediti kao nagrada za sve patnje ovozemaljskog zivota. Poslusni se nagradjuju,

6
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

neposlusni se kaznjavaju. Najveca nagrada je Raj, a najveca kazna Pakao. Da bi se

raj zasluzio mora da se pati I trpi, jer I sama pobuna protiv ovozemaljskog pakla
vodi u pakao. Zamisljajuci Pakao kao kaznu za ovozemaljske grehove covek je
stvorio imaginarnu karikaturu klasnog drustva sa svim njegovim
protivurecnostima I nepravdama. Strah od bozje kazne treba da primora ljude na
poslusnost, na mirenje sa postojecim drustvenim sistemom. Ali, da ne bi zauvek
odbacila one koji su se ogresili, religija predvidja I samopokajanje kao iskupljanje
za pocinjene grehove.

Nasuprot Paklu, religija stvara I predstavu o raju, koja nije nista drugo vec
imaginarna negacija stvarnog sveta, postojeceg klasnog, otudjenog drustva.
Predstava o Raju je samo fantasticna slika sveta izobilja I jednakosti. Ona je izraz
covekove ceznje za covecnijim ovozemaljskim svetom. U nemogucnosti da
zadovolji svoju potrebu za stvarnim uzivanjem u ovozemaljskom svetu, on je u
masti prenosi u neki drugi svet I vreme koje ce tek doci. Ovom funkcijom se pruza
I uteha religioznim ljudima pred iskonskim strahom od smrti, koji religija
relativizuje, obecavajuci im vecni I pravi zivot tek posle smrti, u zagrobnom svetu.

Socijalna funkcija religije se sastoji u opravdanju klasnog sistema, eksploatacije I

nejednakosti medju ljudima. Upravo preko jedinstvene religije, drustvo podeljeno
na dva klasna bloka, odrzavalo se u odredjenom jedinstvu. Zahvaljujuci tome,
ogroman socijalni naboj I nezadovoljstvo sirokih narodnih masa,relativno dugo je
ostajalo u stanju status quo-a. Pisuci o tome Marks istice das u socijalni principi
hriscanstva “odobravali anticko ropstvo, velicali srednjovekovno kmetstvo a
odobravaju iako sa tuznim licem I danasnje tlacenje proletarijata”.

Analiza socijalne funkcije pokazuje da je ona samo odraz stvarnog stanja u kome
se covek nalazi ali I izraz njegovog nemirenja sa tim stanjem. Zato je “religijska
beda jednim delom izraz stvarne bede, a jednim delom protest protiv stvarne
bede”. Medjutim, bila bi istorijska I fakticka nepravda, ako se ne bi istaklo da je,
kroz citavu istoriju razvitka ljudskog drustva religija igrala I progresivnu ulogu.
Brojni su primeri za to.

7
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

Recimo, u gentilnom drustvu religija je bila forma povezivanja ljudi. Sva

drustvena pravila koja su regulisala odnose izmedju ljudi bila su religioznog
karaktera. Lutajuci u potrazi za hranom, primitivni ljudi su vukuci sa sobom svoja
orudja I decu, nosili I svoju religioznu svest, duhove svojih predaka, bogove svoga
drustva. Jos tada je religija igrala integrativnu ulogu. Bila je sredstvo povezivanja
clanova rodova I plemena u njihovoj borbi za opstanak. Religija je doprinosila I
ucvrscavanju odredjenih drustvenih normi, postupaka I radnji koje su bile
neophodne za stabilizovanje prvobitnog drustva. Stvarajuci odredjene “tabue”
(zabrana unistavanja odredjenih biljaka I zivotinja, koje sui male izuzetan znacaj za
njihov zivot I opstanak) primitivni ljudi su stvarali razuman odnos prema prirodi I
obezbedjivanju uslova egzistencije. U teskim uslovima zivota, nemoci, bezizlaznog
stanja, religija je ulivala optimizam I budila nadu u bolju buducnost.

Istorijski razvoj religije

Od nastanka pa do danas religija je prosla kroz mnogobrojne faze I oblike.

Karakteristicno za sve religije je shvatanje da postoje odredjene sile koje
upravljaju svetom I pojavama u njemu, kao I verovanje da uporedo sa objektivno
postojecim svetom postoji I drugi, zagrobni svet. Sve one medjusobno imaju nesto
zajednicko ali I nesto posebno, specificno. Zajednicko svim oblicima religije je da
predstavljaju nestvarni, mistican odrazaj objektivno postojeceg svega I odnosa u
njemu, a specificnost je u nacinu na koji su to cinile.

Sve religije mogu se podeliti na prirodne I objavljene. U prirodne religije spadaju

animizam, totemizam I kult prirode, a u objavljene- teizam, koji se deli na
politeizam I monoteizam.

Animizam

Animizam ( od latinske reci “anima”- dusa, duh ) je najnizi oblik religiozne svesti, I
predstavlja prvu fazu u razvoju religije. To je prvi oblik razmisljanja o svetu I
najprimitivniji nacin tumacenja pojava I promena koje se u njemu desavaju. Naziv
je dobio po verovanju da je citava priroda (ziva I neziva) ispunjena tajnim
silama,duhovima odnosno da svaki predmet, svaka pojava, ima svoju dusu.

8
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

Animizam je imao nizi I visi stepen razvoja. Na nizem stepenu animizma veruje se
da svaki predmet ima neku tajanstvenu silu u obliku duse koja ga pokrece. Na
visem stepenu animizma u ljudskoj masti ti duhovi postepeno dobijaju ljudske
osobine. Oni su slicni coveku. Imaju svoju volju I cudi. Oni, zapravo, I nisu nista
drugo, vec covekov stvarni svet, odvojen od njega I pretvoren u posebno bice. Da
bi ih odobrovoljili ljudi su nastojali da im ugode. Prinosili su im razlicite zrtve,
darove, a najcesce razlicita jela, jer su verovali da se I oni hrane, da jedu I piju.

U ovoj fazi religije, ljudi veruju das u duhovi koji upravljaju prirodnim pojavama
tu pored njih, u njihovoj blizini. To shvatanje je rezultat covekove povezanosti sa
prirodom. Cinjenica da ljudi svoju predstavu o visim silama, o bozanstvima,
stvaraju prema liku ovozemaljskog coveka, kao I da njihov boravak, u svojoj masti
smestaju u njihovoj prirodnoj okolini, daje tim religijama prirodni karakter.

Vec na ovom stepenu razvoja religije javlja se magija (madjija) kao sastavni
element animizma, ali ce pratiti gotovo sve oblike prirodnih I objavljenih religija.
Ona je jedini aktivni element religije. To je bitno s obzirom na cinjenicu da gotovo
sve religije, kao po pravilu, zagovaraju pasivnost, necinjenje, predaju, poslusnost.

Magija

Sa religijom je tesno povezana magija. U magiji postoje dva elementa koja

doprinose njenom razumevanju: verovanje u postojanje “mocne sile” koja vlada
sudbinom coveka I prirodnim dogadjajima; obavljanje jednog broja prakticnih
radnji. Kao obrazac ponasanja I delovanja, magija sadrzi objasnjenje pojava
nadiskustvenim ciniocima usled cega zahteva verovanje u njih. Sustinska
karakteristika magije je njena prakticna svrha. Magija nema zadatak da istrazuje
uzroke pojavama, niti zeli da stvaralacki objasnjava svet. Ona nastoji da prirodne
sile ukroti I potcini ljudima. Ona se uglavnom izrazava kroz citav sistem obreda,
molitvi, madjija, vracanja, zrtvovanja, ritual I ceremonijala kojom se oponasaju
odredjene prirodne pojave sa ciljem da se one izazovu, da se dese na odredjeni
nacin.

Prema karakteru svrhe koja se zeli postici magija se deli na “belu” I “crnu”
magiju. “Bela” je ona magija pomocu koje mag, vrac nastoji da proizvede neke

9
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

pozitivne, korisne efekte ( da izazove kisu, da izleci bolesnika I sl.). “Crna” magija
ima zadatak da stvori neko zlo, da proizvede neke stetne efekte ( da se neko
razboli, da mu ugine vredna zivotinja I sl.).

Prema vrsti ljudske delatnosti magija moze biti: medicinska (“lecenje” bolesnika
razlicitim postupcima I radnjama), ljubavna ( pomocu koje se zeli pridobiti necija
naklonost, simpatije, ljubav za nekoga), ratnicka ( pomocu koje se nastoji da se
obezbedi pobeda ili poraz za nekoga), privredna ( lovacka, zemljoradnicka I sl.).

Sredstva I metodi koji se koriste za izvodjenje magije mogu biti veoma

raznovrsni. Na osnovu zamisli koja stoji u osnovi magijske radnje postoje sledeci
metodi I vrste magije:

Imitativna ili homeopacka magija ili magija oponasanjem, cija je sustina u

verovanju ljudi da se odredjene pojave imitiranjem mogu izazvati da se dese (
imitiranjem grmljavine, kise,- slucaj doodle).

Repetativna magija ili magija sa ponavljanjem se zasniva na verovanju da

izmedju dve pojave postoji odredjena povezanost. To znaci da ako su se dve
pojave jednom desile zajedno da ce se to uvek tako ponavljati. ( verovanje da crna
macka donosi nesrecu, sova ili neki znaci na nebu nagovestavaju rat I sl.)

Kontagiozna magija ili magija po dodiru pociva na verovanju da stvari koje su

bile spojene ostaju u trajnoj tajanstvenoj vezi, cak I onda kad se fizicki razdvoje.
Zato se veruje da radnje koje se izvode na necijim odsecenim noktima, ili pramenu
kose ili ako mu se gazi po senci, da mu se moze naneti steta ili da se cak moze
izazvati njegova smrt.

Iako se magija I religija mesaju, cesto idu zajedno, izmedju njih ipak postoje
razlike. U objasnjavanju magije kao vere u sopstvene snage I religije kao verovanja
u natprirodne sile, najcesce se isticu odredjene slicnosti I razlike izmedju njih.

Slicnosti:

- I magija I religija su zainteresovane za neempirijsko, neopazeno I

nemerljivo, sto ne podleze prakticnoj proveri;

10
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

- I magija I religija se nalaze u istom odnosu prema nauci: polaze od toga da

je natprirodno isto tako realno kao sto je realno I empirijsko;
- I magija I religija su simbolickog karaktera: predmeti koji su sasvim obicni, u
odredjenoj socijalnoj situaciji mogu da budu posveceni;
- I magija I religija raspolazu ritualnim sistemima;
- I magija I religija sadrze mnoge antropo- psihicke entitete: njima se treba
obracati, treba im pretiti I sl;
- I u magiji I u religiji postoji, s jedne strane, niz vestina, I s druge strane,
elitna grupa koja poseduje ove vestine u “ukrocivanju” natprirodnih sila.

Razlike:

- Magija ima instrumentalnu prirodu- za razliku od religije, ona moze da sluzi

za dobro ili zlo;
- Magija naglasava licne a religija grupne ciljeve;
- Kod magije je zastupljen element kontrole natprirodnih sila, koji kod religije
izostaje;
- Za razliku od religije, emocionalni karakter magijske situacije je slabiji.

Ostaci magije postoje I danas u obliku raznih praznoverja, vradzbina I sl. s

napretkom nauke I racionalnog saznanja, magija se sve vise potiskuje I iscezava.

Totemizam

Totemizam je druga prirodna religija. Pojavljuje se na visem stepenu divljastva,

kada lov I ribolov postaju osnovna ljudska delatnost I izvor egzistencije ljudi.
Sustina totemizma je u verovanju primitivnih ljudi da poticu od nekog pretka (
totema) koji ih stiti I pomaze im u borbi sa prirodnim stihijama. Totemi su
najcesce odredjene zivotinje, a nekada i biljke ili predmeti, koje su primitivni ljudi
obozavali. Oni su verovali da se u totemima otelotvorila dusa njihovih umrlih
predaka I da ih oni cuvaju od nesrece, kao I d aim donose srecu u poslu, u lovu,
ribolovu, u sakupljanju hrane. Svaka zajednica, rod imala je svoj totem- kravu,
vuka, tigra itd. Po totemu zajednice su dobijale svoje nazive.

11
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

Postojalo je verovanje da totemi sa clanovima roda cine jednu celinu. Povreda

totema se strogo kaznjavala, a ubistvo totema tretiralo se kao I ubistvo clana
zajednice. Drustvena funkcija totema se sastoji u zastiti roda od raznih nesreca. U
kasnijim fazama razvoja, posebno sa prelaskom od lova I ribolova na stocarstvo I
zemljoradnju zivotinje se vise ne uzimaju za toteme, vec to postaju razne prirodne
pojave, kao sto su sunce, mesec, zvezde, more, grom,vetar, kisa itd. Tako toteizam
prerasta u kult prirode.

Kult prirode

Kult prirode predstavlja takav oblik verovanja gde se ukazuje izuzetno

postovanje, do obozavanja, onim prirodnim pojavama od kojih zavisi obavljanje
delatnosti od kojih ljudi zive. Ti oblici religije pokazuju usku povezanost I
sudbinsku zavisnost stocarskih I zemljoradnickih rodova I plemena od prirodnih
pojava. Od mnostva pojava koje su obozavali, vremenom, pojedini rodovi u
zavisnosti od delatnosti kojom su se pretezno bavili, pocinju da stvaraju odredjenu
hijerarhiju u postovanju tih pojava. Tako se stvara osnova za prelazak na sledece
religiozne forme, koje su poznate pod zajednickim nazivom- teizam ili verovanje u
bogove ( grcki; teos- bog).

Teizam

Teizam nastaje na visem stepenu razvoja ljudske svesti kada ljudi sticu
sposobnost za uopstavanja. Tada oni uocavaju da postoji grupa srodnih pojava I
veruju da njima upravljaju natprirodna bica, koja vise ne zive u pojedinim
predmetima, vec zive na pojedinim nepristupacnim mestima- u potocima,
sumama, na planinama. Kasnije ih dizu I smestaju cak na nebo. Tako je doslo do
odvajanja neba od zemlje, zamisljenog od stvarnog. Ovako zamisljeni duhovi
dobijaju naziv bogovi.

Politeizam

Politeizam je takva faza u razvoju religije kada se veruje u postojanje vise bogova,
od kojih su jedni dobri a drugi zli. Sto se oblika tice, pripisuje im se ili zivotinjsko-
ljudski oblik ili cisto ljudski oblik. Politeizam je prosao kroz dve faze: nizu I visu. U

12
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

nizoj fazi politeizma bogovi su personifikacija, pre svega prirodnih sila ( bogovi
zemlje, neba, mora suma, sunca). U visoj fazi politeizma oduhovljavaju se I
drustvene sile, pojave, proseci, odnosi.

Monoteizam

Monoteizam je takva faza u razvoju religije kada se veruje u jednog vrhovnog

boga, cija je moc najveca u odnosu na ostale. To je visi stepen razvoja religije,
kada se prirodna I drustvena svojstva mnogih bogova prenose na jednog
svemocnog boga. Ova faza u razvoju religije nastaje sa nastankom drzave,
narocito velikih despotija, kada je vladar udaljen od ljudi, nepristupacan I
svemocan. Vladar upravlja ovim, a Bog upravlja “onim” svetom. Zbog te veze sa
bogom vladari se razlikuju od obicnih ljudi. Zato su tako mocni, pametni, pravedni.
Bog se, rak, razlikuje od vladara po tome sto je savrsen, svemocan, sveznajuci.

Velike svetske religije

Su monoteisticke po svom karakteru. Nastale su u razlicitim vremenima I na

razlicitim prostorima. Najstarija od tih religija- budizam, nastala je u VI veku pre
nove ere na prostorima dalekog istoka; hriscanstvo, na prelasku iz stare u novu
eru, na bliskom Istoku, a islam u VII veku, na srednjem Istoku. Izmedju navedenih
velikih svetskih religija ima slicnosti I razlike. Slicnosti su, u njihovom
monoteistickom karakteru; sve pretenduju da imaju univerzalni karakter; osnivaci
tih religija su poznati proroci ( Buda, Isus Hrist, Muhamed); sve sve te religije
veruju u mesije tj. spasitelja koje je svevisnji poslao na zemlju da pomognu
ljudima da se izbave od grehova.

Budizam

Budizam je religija koju je osnovao I sirio indijski moralni I verski reformator-

Buda. Sama rec “Buda” znaci onaj koji je probudjen u duhovnom I moralnom
smislu. Budizam polazi od “cetiri plemenite istine”: o patnji, o nastanku patnje, o
njenom prestanku I o osmoclanom putu koji vodi do tog prestanka, do “utrnuca”.
Taj osmoclani put sacinjavaju: ispravna gledista, ispravne namere, ispravan napor,

13
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

ispravna paznja, ispravna meditativna sabranost. Budizam kao versko I eticko

ucenje propoveda medju svojim vernicima “pet vrlina:

1. Ne ubijati ni jedno “duhom obdareno bice”; 2. Ne dirati u tudju svojinu ( ne

uzimati ono sto nije ponudjeno) 3.Ne vrsiti brakolomstvo. 4.Ne lagati. 5.Ne
piti opojna pica.

14
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

15
Sociologija
Seminarski rad Filip Vasiljevic

Sadrzaj:
Pojam ……………………………………………………………………………………………………………….1-2

Elementi religije………………………………………………………………………………………………..2-3

Nastanak religije……………………………………………………………………………………………….3-4

Koreni nastanka religije…………………………………………………………………………………….4-6

Funkcije religije…………………………………………………………………………………………………6-8

Istorijski razvoj religije…………………………………………………………………………………………8

Animizam,magija,toteizam,kult pprirode,teizam,politeizam……………………………8-13

Velike svetske religije…………………………………………………………………………………………13

Budizam……………………………………………………………………………………………………….13-15

16
Sociologija