ГИМНАЗИЈА ВУК КАРАЏИЋ

ЕСЕЈ ИЗ СОЦИОЛОГИЈЕ:
ДРУШТВЕНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ

Војин Вукчевић
УВОД:
Некада су друштвени теоретичари сањали о друштву у којем би нестале пођеле
на богате и сиромашне, у којем би нестале пођеле на оне који имају моћ и оне који су
јој подложни. Међутим, сва досадашња искуства потврђују да у свим познатим
људским друштвима постоји неки облик неједнакости. У првоме поглављу овога рада
реч је о посебноме облику друштвене неједнакости, друштвеној стратификацији, дакле,
вертикалној друштвеној неједнакости која је утемељена на неједнакој расподели
ретких друштвених вредности и добара, што доводи до тога да је различите друштвене
скупине могуће рангирати на више и ниже, односно доводи до процеса обликовања и
репродукције структурираних друштвених јединица односно друштвених слојева.

Како у свакоме слојевитом друштву постоје идеје којима се објашњава

неједнака расподела друштвенога богатства, угледа и моћи, у томе контексту истичу се
неке од њих, а највише оригиналан приступ америчкога социолога Питирима
Сорокина. Покушава се одговорити на питање: „Јесу ли друштвене класе нестале?“
Наиме, док се друштвене неједнакости данас поновно успостављају и продубљују,
постојање друштвених класа није никада било предмет толикога оспоравања, до те
мере да је реч „друштвена класа“ готово постала табу. Далеко смо ми од бескласнога
друштва. Неслојевито друштво мит је који у историји човечанства никада није
остварен јер стратификацијски облици и пропорције варирају. Пораст сиромаштва у
свету, особито дуготрајнога сиромаштва које постаје сталан начин живота, данас
представља велики проблем у многим земљама света. Сиромашни људи налазе се на
дну друштвене хијерархије. Сиромаштво и глад гурају људе у ропски положај и на
друштвене маргине, што их оставља без могућности да преузму контролу над
властитим животом.

ДРУШТВЕНЕ РАЗЛИКЕ И НЕЈЕДНАКОСТИ:

Друштвени теоретичари сањали о друштву апсолутне једнакости. Све теорије
утемељене на томе начелу полазе од захтева за стварањем друштва у којем неће бити
истовремено статуса који изазивају дивљење и оних који значе материјалну беду и
понижење. Таква учења у социолошкој литератури названа су утопијама. Покушаји
остварења идеја тога типа могу се наћи у историји, а има их и у времену у којем
живимо. Сва досадашња искуства потврђују тезу да једнакоправно друштво може
постојати само као плод људске маште. У свим познатим људским друштвима постоји
неки облик друштвене неједнакости, с тим да њихови облици могу бити различити.
Очигледно је да се људи у друштву међусобно разликују.„ Заједнички живот људи
доводи до друштвене диференцијације, појаве која се односи на процес друштвене
поделе рада, која појединцима додељује функције, дакле друштвене улоге и положаје.
Резултат су универзалног процеса друштвене разлике које, уопштено схваћено,
обухваћају све разлике међу људима без обзира на то ради ли се о неструктурисаним
или структурисаним разликама. Из тих разлика произлази различити нивои моћи и
друштвенога угледа појединца. Појам друштвених разлика у начелу односи се на
разлике између појединаца, а не скупина. Да би друштво могло функционисати,
неопходна је одговарајућа подела улога онима који ће их најуспјешније извршавати. Те
улоге и положаји разликују се по своме значењу за живот и функционисање друштва.
За њих су потребне одговарајуће вештине и способности, али и одговарајуће
школовање. Друштвена неједнакост може постојати и без друштвених слојева.
 Посебан је облик друштвене неједнакости је друштвена стратификација која се
разуме као „структуисана, стабилна и трајна неједнакост међу групама људи у неком
друштву, а које су на темељу моћи, угледа и богатства њених чланова рангиране једна
изнад друге“. Неједнака расподела ретких друштвених вредности и добара доводи до
тога да је различите друштвене скупине могуће рангирати на више и ниже, односно
доводи до процеса обликовања и репродукције структуисаних стратификацијских
јединица – друштвених слојева. Када је реч о димензијама друштвене стратификације,
у истраживањима се најчешће користи тродимензионална концепција Маџа Њебера. На
неједнакостима положаја друштвених скупина или слојева у расподели материјалних
добара, моћи и угледа формирају се три стратификацијске димензије: економска,
политичка и статусна. Стратификацијску скупину појединац не бира, већ се у њој рађа.
Положај у стратификацијскоме суставу производи низ последица које се одражавају на
човеков живот. Припадност одређеному друштвеном слоју утиче на материјалне
услове и стил живота те на животне шансе.
СИРОМАШТВО:

Сиромаштво је историјска константа. Налазимо га у свим људским

заједницама кроз историју па све до данас. У првим људским заједницама било је
повезано с пуким физичким преживљавањем. Током историје сиромаштво се
садржило и концептуално мењало, мењало је свој опсег и интензитет, а мењао се и
однос друштва према сиромашнима.
Пораст материјалнога богатства у друштву водио је стварању уочљивих
друштвених неједнакости, дакле, дошло је до издвајања мањине која није била
оптерећена свакодневним преживљавањем и већине која је свакодневно водила борбу
за одржавање „голе егзистенције“. С појавом првих класних друштава која су позната
по екстремним неједнакостима сиромаштво се почиње проматрати патолошком
појавом. Реакције грађана и јавне власти на сиромаштво биле су подељене, постојала је
спремност да се помогне сиромашним скитницама, али је постојао и презир према
њима као појединцима који нису у потпуности људска бића. У средњем веку велики је
број људи био осуђен на лутање, просјачење и милостињу. То је време у којем
доминира економија спаса. Црквена власт управља друштвом и спасом људи,
прикупља и дели добра. У 11. и 12. веку утемељене су институције попут болница,
азила и сиротишта којима је циљ био помагање сиромашнима, болеснима, старима и
деци.
Модерно је друштво пре свега индустријско друштво, а индустријализација је
узрок најснажнијих промена. Те су промене најснажнији учинак имале у Еуропи у којој
се ствара нова култура, нов начин живота и нове вредности. У модерној епохи човек је
постао господар самога себе и света у којем живи. Напредак знаности, технологије,
интелектуалне и материјалне моћи већином је служио добру, иако су сви ови елементи
често били злоупотребљавани за деструктивне циљеве или су напросто били
употребљавани с ненамерним, али катастрофалним последицама.
У новоме веку контрола и брига над сиромашнима почиње преузимати
световна власт. Друштвене заједнице и држава све више преузимају ону улогу коју је
раније имала Црква. Ово је време изражене репресије према сиромашнима, али и доба
када се обликује идеја да сиромашни имају право зарађивати за живот, да њихова деца
имају право расти у своме дому и завичају и изучити свој посао или занат. Крајем 19. и
почетком 20. века велики број европских земаља установљује државно социјално
осигурање.
У 1970-им годинама се донекле мења однос према сиромашнима и
незапосленима. На њихове потешкоће не гледа се више са симпатијама, него их се чак
настоји окривити како за властиту ситуацију тако и за настале националне и економске
проблеме. У 1980-им годинама сиромаштво почиње погађати знатно веће делове
популације развијених земаља. Број сиромашних брзо се повећавао, почео је
обухватати нове категорије људи које до тада нису биле сиромашне.
Сама реч сиромаштво имплицира непожељно друштвено стање, друштвени
проблем; упућује на то да појединцима и скупинама који су сиромашни треба помоћи
како би се њихово стање променило. Сиромаштво је неравномерно расподељено у
свету, оно у већем или мањем опсегу прожима све делове света. Испољава се на
различите начине међу којима су: недостатак дохотка и средстава потребних да се
осигура одржива егзистенција, глад и неухрањеност, слабо здравље, недоступност или
ограничена доступност у образовању, повећана смртност, укључујући смртност од
болести и глади, бескућништво и неодговарајући стамбени услови, несигурно
окружење, друштвена дискриминација и изолација итд. Многи сиромашни описују
своје стање као немогућност преузимања контроле над властитим животом.
Сиромаштво гура људе у ропски положај.
ЗАКЉУЧАК:
Теоретичари су уложили велик труд да би доказали да су друштвене класе
нестале, али то не може променити ни избрисати стварну чињеницу економске
неједнакости која се огледа у разликама у приходима и економскоме стандарду, у
постојању богатих и сиромашних слојева у друштву. Данашње друштво далеко је од
једнакоправности у расподели ретких друштвених ресурса јер сведочимо драматичним
неједнакостима које се догађају у свиету: у тренутку се повећава богатство богатих,
али у тренутку се повећава и сиромаштво сиромашних. Стварност света у којем
живимо стварност је у којој се руше све врсте друштава и социјализација које смо
познавали у прошлости. То је стварност у којој се руши сан о једноме коначно
уједињеном свету, у којој пред богатством клечи мноштво народа у агонији. Данас
када се планета готово руши под теретом богатства, беда је стравичнија него у било
којем другом раздобљу људске историје. Због сиромаштва, беде и глади милиони
људских бића гурнути су у смрт. Знамо да не постоји јединствени, оптимални модел
решавања сиромаштва који би вредио за сва друштва. Историја нам каже да су
најуспјешнији модели у борби против сиромаштва дошли изнутра. У свакоме друштву
за успјех важни су рад, штедљивост, поштење, разумевање, стрпљење и упорност.