Bradley H.

McLean, An Introduction to Greek Epigraphy of the Hellenistic and Roman

Periods from Alexander the Great down to the Reign of Constantine (323 B.C.-A.D. 337),
The University of Michigan Press, Ann Arbor 2002.
Atinjani su koristili bolji i finiji pentelički mermer, kao i inferiorniji plavo-sivi himetski
mermer. To kamenje je dolazilo sa planina Pentelik i Himet (6). U Atini su odluke zapisivali
grammateis, tj. sekretari Veća ili Skupštine (8). Silabifikacija – reči na kraju redova se
često dele na slogove (29-30).
Sigle (28-):
Uspravna linija – označava gde se jedan red prekida, a drugi počinje.
[---] - označava da su neka slova izgubljena, linijice ne označavaju broj izgubljenih slova,
mada urednik može da doda broj.
[...] - tačke označaju tačno koliko slova nedostaje ili se ne mogu pročitati.
Vitium lapidis – kada je klesar ostavio namerno prazno polje, označava se na više načina:
v –
znači da je ostavljeno mesta za jedno slovo. Svako ovo malo v znači koliko je slova
ostavljeno.
vac/vacat –
znači da je ostatak reda ostavljen neispisan.
Ako v i vacat stoje u četvrtastim zagradama, to znači da je to pretpostavka izdavača, jer
tog podatka nema na kamenu. V sa tačkom ispod znači da nije sigurno da je klesar
ostavio prazno polje.
Slovo sa tačkom ispod – slovo je toliko oštećeno da se ne može pročitati (30-32).
<> - uglaste zagrade se koriste u 3 slučaja: kada urednik dodaje slovo, kada urednik
menja jedno slovo drugim i kada je klesar hteo da ukleše slovo, ali nije završio.
{ } - višak slova ili reči koja su uklesana stavljaju se u ovakve zagrade.
( ) - obične zagrade se koriste kada je reč uklesana skraćeno – u zagrade se stavlja
ostatak pretpostavljene reči: Aur(elius) npr.
[[ ]] - rasura, znači da su slova/reči namerno izbrisani.
VELIKA SLOVA – slova/reči se jasno mogu pročitati ali nije jasno njihovo značenje.
Podvučena slova – slova/reči koja su ranije mogla da se pročitaju, ali sad ne mogu zbog
daljeg oštećena natpisa.
[ ] - restoracija urednika, tj. kada urednik dopiše slova/reči koja nedostaju. Kirhnerovo i
pravilo ekstremne slobode (36). Kirhner se zalagao da se tekst rekonstruiše identično kako
je u originalu bio napisan (po analogiji sa sličnim tekstovima). Merit i Mekgregor su se
zalagali da se rekonstruiše duh natpisa, a ne njegove tačne reči. U drugom slučaju teško
je odrediti koja je rekonstrukcija tačna, a koja okvirna, zato se treba držati Kirhnera.
Uredničke skraćenice (str. 39).
Jonski alfabet se koristio u Atini od 403/2. pne, uskoro i u ostatku Grčke. Helenistički i
rimski natpisi su na jonskom alfabetu (40). Od Hadrijanovog vremena postoji tendecija
arhaiziranja – koristila su se starije verzije slova u natpisima. U helenističkom dobu
paleografija natpisa se nejednako razvijala (43). Interpunkcijski znaci za odvajanje reči
javljaju se u većem broju tek od Hadrijanovog vremena, neki raniji primeri su iz
helenističke Atine (48. str. 49 interpunkcijski znaci). Spisak češćih skraćenica u natpisima:
str. 52-54. Ligature se u atičkim natpisima javljaju tek od rimskih vremena (55).
Akrofoni sistem brojeva na natpisima (broj označen početnim slovom) bio je u upotrebi u
Atini do 95-90. pne (60). Oznake za brojeve: 60-62.
Glavna podela ličnih imena je na teoforna i neteoforna, odatle se izvlače druge podele
(77). Teoforna imena su bila naročito popularna u Atici, prvo Zevsova u helenističkom
periodu, kasnije Dionisova u rimskom periodu (78). Teoforna imena se dele na
jednostavna, složena i ona koja se završavaju na doros (79-81). Imena su davana i po
poznatim rekama, često su ih nosili robovi (81). Imena sa nastavkom doros ukazuju da su
roditelji verovali da je dete dar tog božanstva (81). Neteoforna imena se dalje dele na
prosta i složena (82). Imena koja su počinjala na Kefis-, poput Kefisodor ili Kefisokle, su
data po reci Kefisu koja protiče kroz Atiku i Beotiju (89). Jevreji su neretko uzimali
grčka/latinska imena pored sopstvenog, a nekad ih i pisali naporedo (90-92). U rimskom
imenu su sve češći etnonimici, poput Atikos (92). U rimskom periodu imena postaju
homogenija, sa manje lokalnih varijacija. Javljaju se češće imena izvedena od Tyche, a
povećan je i broj imena koja prizivaju dobru sreću ili odagnavaju zlo (92-3). Sve češći je i
matronimik (94). Očevo ime se posle 100 pne skraćivalo u siglu. Ima i slučajeva kada
posle imena ide beta, gama ili delta (što ukazuje da je u pitanju druga, treća ili četvrta
generacija sa istim imenom) (95). Demotici: 98-99. Pod uticajem Rimljana Grci su počeli
da dodaju prezimena, najviše u Anadoliji, Egiptu i Siriji, prezime je označeno sa o kai (99-
100).
Ženska imena se dele na jednostavna i metonimijska (100). Jednostavna mogu biti:
izvedena od muških imena (Aleksandra); nadimci izvedeni iz prideva (Hedeja) ili participa
(Anthousa); imena izvedena iz kalendara, festivala ili teoforna imena (Atenaida, Noumnis);
izvedena iz geografskih područja (Aigyptia) ili iz društvenog statusa žene (101).
Metonimijska imena se zasnivaju na komparaciji sa određenom (apstraktnom) imenicom,
često su srednjeg roda i završavaju se na -ion. Vrste metonimijskih imena: imena srednjeg
roda koja se završavaju na -ion koja su afektivna, a ne pežorativna (Aishrion, Aristion);
imena srednjeg roda izvedena iz apstraktnih pojmova (Doksa, Euandrija) sa posebnom
kateogorijom imena koja se završavaju na -ma (Agapema umesto Agape); imena izvedena
iz imena predmeta koji se završavaju na ma/mation (Agalma, Agalmation); imena data po
imenima biljaka, životinja ili insekata (101-2). Iako su neka imena bila karakteristična među
robovima, samo na osnovu njih je teško utvrditi da jesu u pitanju robovi (102-3).
Grci su za vreme carstva preuzmali rimski nomen gentilicium ili cognomen, što je pre
dokaz o rimskom kulturnom uticaju (113-114). U periodu carstva se često javlja carski
nomen, to će reći da je ta osoba pod tim carem dobila građansko pravo (115). Posle
Karakalinog edikta većina ljudi na istoku je imala Aurelije kao svoj nomen (116). Grci koji
su tek dobili građansko pravo Karakalinim ediktom ponekad bi u natpisima naglasili kako
su se ranije zvali (označeno rečima prin ili proteron). Posle 212. n.e. oni koji su i ranije
imali rimska imena su Aurelius dodali kao svoj praenomen (Aurelius Iulius Marinus) (117).
Str. 118 je lista sa često posvedočenim nomina. Između I veka pne i i veka ne kognomeni
preuzimaju ulogu praenomina, tj Rimljani počinju da se razlikuju najčešće po
kognomenima. Javio se običaj da se kognomen stavi na prvo mesto, umesto praenomen-a
(119). Str. 120 i 121 često korišćena praenomina i cognomina. Kognomen vremenom
postaje dominantno ime (120). Na helenističkom Delosu je postojala praksa da se
kognomen ne ukleše na natpis, naročito ako je natpis dvojezičan (121). Agnomen je još
jedno ime, još jedan kognomen, često se može označiti izrazo o kai, legoumenos i slično
(124-5). Žene su prvo imale samo nomen (u ženskom rodu), a kasnije, od I veka pne sve
češće imaju i kognomen (126-7). Rimski oslobođenici su često uzimali praenomen i
nomen od gospodara, uz oznaku libertus. U grčkim natpisima se ta oznaka retko javlja,
već samo ime gospodara u genitivu (128-9). Str. 133 su češće grčke skraćenice rimskih
praenomina. O imenima rimskih careva (134-137). Rimski carevi i grčke verzije njihovih
imena (138-145).
Atina je imala 3 kalendara: lunarni, festivalski (koji je bio sličan lunarnom, ista imena
meseci, ali nije bio sinhronizovan sa mesečevim menama) i pritanijski (149). Eponimno
datiranje – godina dobija naziv po određenom magistratu, ali se godine ne broje (150-151).
Najbolje su poznati atinski eponimni magistrati (153). Natpisi su pored eponimnog
magistrata datovani i po konzulima ili carevima. U slučaju careva češće se brojala njihova
tribunicia potestas, a ređe godine njihove vladavine (157-8). Grci su prvobitno koristili
lunarni kalendar, a kasnije usvojili lunisolarni (sa interkalarnim danima ili mesecima (159).
Od Solona do I veka n.e. prvi mesec atinske godine bio je Hekatombaion, a otada
Boedromion. Trinaesti interkalarni mesec se zvao Posejdeon drugi/mlađi, kasnije
Hadrianon (160). Dani u Atini su se brojali po dekadama. Prva dekada je po uzdizanju
meseca, druga dekada se čessto nastavlja na prvu, a poslednja dekada se često broji
unazad, od poslednjeg dana u mesecu (161-3). Brojanje dana u Atini str. 164. Rimski
meseci 165. Dani su po rimskom kalendaru brojani u odnosu na sledeće kalende, none i
ide (računajući i taj dan, 165). Julijanski sistem se vremenom proširio na celo carstvo
(166). Meseci seleukidskog i egipatskog kalendara (166-7). Atinjani su u jednom trenutku
uveli računanje po Hadrijanovoj eri, počev od njegove posete 126. n.e (172).
Natpisi se prevashodno dele na privatne, javne i sakralne (181-2). Ponekad bi se
testamenti uklesali na kamen (sa izrazom kata diatheken, 185). Kamenovi međaši su
postavljani najčešće da se omeđi teritorija nekog imanja, ali i koa nadgrobni spomenici
(186-7).
Svi dekreti su imali ustaljenu strukturu: počinjali su invokacijom, zatim datiranje, ime
pokretača, preambula, formular za podizanje, citat, opis postavljenja spomenika (218-19).
Dekret je datovan najčepšće po eponimnom magistratu, čije je ime u genitivu, a neretko i
po drugim magistratima (većnicima) ili po sekretaru (gramateusu ( 219)). Potom ide ime
pokretača dekreta uz glagol eipen/eipon ili elexe. Ako je pokretač bord magistrata (stratezi
ili pritani), onda često ide reč gnome, ali više za Malu Aziju (220). Preambula često daje
motivaciju za donošenje dekreta, sastoji se iz dva dela, prvi počinje sa epeide/epei, a drugi
sa hopos (pošto... zato/stoga). Za neke počasne natpise bila je potrebna saglasnost veća
da budu doneseni, te se i to stavlja na kamen (221-2). Formular za podizanje (enactment
formula) govori ko je odobrio natpis – najčešće su u pitanju demos i bule (u Atini), ali ako
je probuleumatska odluka, onda je navedeno samo veće. U slučaju privatnih udruženja
stoji ime privatnog udruženja (koinon, orgeon, tiasos i sl.). U carskom periodu neki gradovi
su počeli da stavljaju i bord magistrata u ovu formulu (222-3). Posle ove formule ide sam
tekst dekreta (223). Do 275. pne Atinjani su na natpisima zabeležavali i amandmane i
dodatke/promene na natpisima, obeleženo rečju kathaper (223). Na kraju natpisa je
uputstvo kako, gde i od kojih para podići natpis (223-4). Neki natpisi su podizani u
skraćenom obliku: bez datiranja, preambule ili spomena pokretača (224). Međudržavni
ugovori su najčešći u helenističkom periodu: spondai, horkoi, synthekai. Isopoliteja je
reciprocitetno davanje građanskih prava između dva polisa (225). Simpoliteja je razmena
građanskih prava između polisa u konfederacijama. Postojali su i ugovori koji su određivali
granice između dva polisa. Takođe, sačuvan je veliki broj ugovora o "prijateljstvu i savezu"
(filia kai symmachia). Veoma često su između Rima i grčkih polisa, iz II i I veka stare ere.
Ovakvi ugovori između Rimljana i Grka su bili veoma ustaljeni u svojim frazama (226).
Počasni natpisi takođe imaju ustaljen oblik: početna formula (zazivanje), motiv za
podizanje spomenika, hortatorna namera (podsticaj za buduće euergete), formalna odluka
(veća i naroda), odluka (koje počasti da se daju) i zaključak (u koji može biti uključena
kletva za onog ko proba da prekrši odredbe iz natpisa) (229-232). Posthumni natpisi se
javljaju u carskom periodu; podižu se neposredno posle smrti svečara, nabrajaju se
njegove zasluge. Slični tome su indirektni počasni natpisi, kada svečar u natpisu nabraja
sve svoje ranije zasluge i počasti (232-233).
Do helenističkog perioda proksenija je uglavnom bila počast bez obaveza, neretko je išla
uz euergesiju. U oba slučaja, polis daje te počasti strancu. Slična prokseniji je teorodokija
– kada neki građanin od drugog polisa dobije počasti zato što je primio svete poslanike
(teore) (233-4). Svečari su dobijali i razna privredna prava (trgovina, seča drveća), pravo
da sede u prvim redovima ili ulaze prvi u zgradu veća, izuzeće od poreza, građanska
prava i slično. Ta prava su neretko bila i nasledna (236). Počasni natpisi odaju počast
osobi koja je nešto učinila za javno dobro – u natpisu se navodi svečar u akuzativu, ko
daje počast, šta se daje i drugi detalji (236-239). Svečari su dobijali i vence, nekad i od
zlata i određene vrednosti. To bi bilo neretko proglašeno na nekom značajnom festivalu
(239). Statuu je mogao da podigne polis (koji bi u tom slučaju zadužio nekog da nadgleda
to) ili porodica/neko udruženje unutar polisa, ali prethodno su morali da dobiju odobrenje
(242-3). Različite vrste statua ili portreta imale su posebne nazive (244).
Posvete bogovima su često sumarne sa božjim imenom u dativu, a u nominativu je ime
onog ko čini posvetu (246-7). Posvete bogovima su podizali pojedinci, udruženja (religijska
i ostala) i gradovi (247-8). Ime boga je često u dativu, nekad i u genitivu (248). Ponekad je
posveta načinjena po božjem naređenju koje je došlo u snu ili u viziji (250). Votivni dar
može biti bilo šta, u natpisima se retko i navodi, uglavnom se kaže da je dar zahvalnice,
prvi plod ili desetina (251-2). Ex-voto je vrsta zahvalnice koja se posvećuje božanstvu koje
je uslišilo neko molitvu (254). Veoma su brojne posvete Asklepiju i Higiji (ali i drugim
bogovima) posle uspešnog izlečenja. Darovi su nekad imali i drugo značenje osim
očiglednog (stopala označavaju hodočasnike i slično) (256-7).
Nadgrobni natpisi su ubedljivo najbrojnija vrsta natpisa (260). Razlikuju se i po kvalitetu i
po vrsti teksta (260-261). Ime preminulog može biti u nominativu, genitivu, dativu i
akuzativu, zavisno od regije i ostatka teksta (262). Grci su podizali nadgrobne spomenike i
za životinje, najčešće pse i konje (264). U helenističkom periodu se na spomenicima nisu
pisale godine života, osim ako ta osoba nije živela izuuzetno kratko ili izuzetno dugo. To se
menja u rimskom periodu, kad počinju da se ubacuju godine života (265). Grobnice su
podizali članovi porodice, polis, udruženja, a u carskom dobu je sve više grobnica
podignutih za života (266-7). Od helenističkog perioda su sve učestalije fraze koje navode
razloge za podizanje spomenika – za dobro sećanje (268). Ponekad je pokojnik predat u
staranje htonskim božanstvima. Spomenik se završava pozdravom za pokojnika i
njegovim otpozdravom (268-9). Na kraju nadgrobnog natpisa se može nalaziti filozofska
misao o kratkoći ljudskog veka (270-1). Na ovim natpisima su često navedene i kletve
protiv pljačkaša i skrnavitelja grobova, kao i formule kojim se pokojnik stavlja u staranje
podzemnim božanstvima (271-5). Pokojnici ili njihova porodica bi ponekad uneli i klauzule
o održavanju godišnjih daća (276-8). Najstariji sigurno posvedočeni hrišćanski natpisi su iz
II veka n.e. Jevreje je takođe nekad teško prepoznati na natpisima, osim ako se sami nisu
identifikovali (278-9).
U helenističkom svetu manumisija robova je bila neformalna ili formalna. U neformalnom
slučaju, dovoljno je da se robova sloboda proglasi u prisustvu svedoka i da se javno
zabeleži (290-1). Formalna manumisija uključuje: testamentom, sakralnu manumisiju,
fiktivnom prodajom trećem licu, i posvetom bogu. Često bi gospodar testamentom ostavio
slobodu robovima, ako se naslednici slože, često je rob morao da plati gospodarevu
sahranu. Manumisija posvetom božanstvu se obavljala u nekom hramu, time je božanstvo
garantovalo slobodu. Nekad bi taj rob postao hijerodulos (292-3). Oslobođenje fiktivnom
prodajom trećem licu je značilo da rob praktično otkupljuje svoju slobodu (293). Sakralna
manumisija je vrsta oslobađanja fiktivnom prodajom trećem licu, samo što je ovde treće
lice Apolon u vidu svojih sveštenika. U Delfima je sačuvano oko 1000 ovakvih natpisa
između 200. pne i 74. ne (294). U natpisima su navedene osobe koje garantuju slobodu,
kao i svedoci. Natpis je uklesan na kamenu, i ispisan na drvetu ili papirusu i pohranjen u
Delfima, a jedan primerak je dat oslobođeniku i još jednom građaninu, bilo iz Delfa, bilo
sugrađaninu oslobođenika (296-7). Manumisija je ponekad bila uslovna, a uslov je često
bio da rob ostane da služi gospodara određeno vreme. To je moglo i da se poništi
aneksom ugovora (298).
O raznim magistraturama u grčkim gradovima uključiv arhonte, bule, demos, liturgijama,
zajedno sa kraćim spiskom najčešćih magistrata u grčkim gradovima (300-325).
Rimski kursus honorum za senatore zajedno sa grčkim nazivima (326-7). Konjanici su
gradili karijeru kroz komandu nad manjim jedinicama i kroz prefekture (328-9). Ostatak
poglavlja su crtice o rimskoj upravi nad provincijama, a na kraju je paralelno dato grčki i
latinski termini lokalnih magistrata (330-345).
U Atini do kraja I veka pne jota u diftonzima sa alfom, etom i omegom se nije čitala, ali se
pisala (348).
Makedonski kraljevi od Aleksandra su kovali novac zasnovan na atinskim kovanicama: 8
halkosa – 1 obol, 6 obola – 1 drahma, 100 drahmi – 1 mina, 60 mina – 1 talant (370). Od
kraja I veka pne, tri glavne kovanice Rima bile su bronzani sestercij, srebrni denarij i zlatni
aureus. Kvadrans, triens i semis su 1/4, 1/3 i 1/2 asa, dupondius je 2 asa, 16 asa = 4
sesterca = 1 denarij; quinarius i victoriatus su 1/2 i 3/4 denarija, a aureus je 24 denarija
(371). 1 atička drahma = 1 denarij, atička drahma je često služila za preračunavanje
drugih regionalnih kovanica (373). U prva dva veka n.e. denarij brzo gubi na vrednosti,
dolazi do rasta cena, a stagniranja plata, i do velike inflacije u III veku n.e. (376-8).
Korisni sajtovi (383-385). Skraćenice raznih izdanja natpisa (386-471).