АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

76

била покретима експлоатисаших, -који су, са интензив-

присиљена

и политички јачали. То je
нијим привредним развилком сами у

оонови значило да ће и буржоазија у Орбији, као буржоазија у

земл>ама, на нешто савременији начин и сааременијим ин-

другим

обезбеђивати своју владавину. Зато je, насупрот щяш-

струментима

ципима као што су „нравна сигурност“, „наприкосновеност прмватне

својине“, закюнитост“ (заштита такозваяих „личних права

„строга

грађана“), и к оји су за све подједнако имали да важе, задржан и

даље „изборни цензус“. Овим je обезбеђено „народно претстазни-

штво“ из средине сопственичке класе“. Тој класи je декларативно

стављено
у дужност да заступа и интересе оних којима истовреме-

но нмје дала основна политичка права.

Што се тиче Устава као политичког закона који није собом

носио и санкцију, његова важност и

примеяа са свим одредбама

које су штитиле овакот појединца зависили су од одкоса по-

литичких снага. Стога се и у развоју Србије, после 29 маја 1903,

мораяо показали
да буржоаска држава, с једне стране, може бити

врло демократска у „ceojoj структуру,“, а с

друге стране, у ceojoj

„пракси“ способна штити буржоазије, који

да интересе иоступцима,

ску у супротности с тим принципима и „слободама“ гарантованих

Уставом. Међутим, то кршење принципа од стране носилаца Syp-

жоаске власти биће и Србији, све са

у временем више, у сразмари

слабостима, однооно са политичком анатом и

зрелошћу радничке

класе и ньеяот руководства, којима „шравн-а једнакост“ и „закони-

тост“
буржоаске државе претставл>ају само бољу позицију у борби

за фактичку једнакост.

Ружица В. Г
узина

КРИВИЧНА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА

ДЕЛА
У СУДСКОЈ ПРАКСИ СРБИЈЕ ЗА ВРЕМЕ

КНЕЗА МИЛОША

Историчари који су расправљали о правосуђу за време владе

Милоша једнодушни
кнеза су у ишшљењу да се
у Србији у
то време

судило по здравом разуму, савести и обичају (1).

Писаних „Наставлениеа“ Милоша до-

закона није било, а кнеза

ad потреби, била обу-

ношена hoc, према указаној су недовољна да

хвате и регулишу, да сабију у оквире обавезних норми бројне и

разно-

лика деликте и спорове настале у свакодневном животу тадашње

оба-
друштвене заједнице. Према томе, правосуђе je почивало на

везним кнеза Милоша и његовој личној вољи, а упо-

упутствима

судија-народних старешина.
редо с тим и на правној свести народа и

П, 313; Вук Ст. Кара-

(1) М. Гавриловић; Милош Обреновић, Београд, 1909,
описи, 1898, 193; Ст. Макси-
цић: историски и етнографски Београд,
Скушьени
законика из Пожа
писаних архиве
мович Суђења у
кнежевини Србији пре

Пожаревац, 1898, V и XIV.

ревачког магистрата.
 КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА 77

Тек оба ова елемента заједно Милошевих

проучавањем одлука

односно пресуда и „Наставленија“ и пресуда које су доносили старе-

шине, од кмета до нахиског кнеэа, a доцније судови (магистрати)

моћи ћемо добијемо праву слику правосуђа у Србији тога доба.

да

Отсуство јединствених и целовитих правних прописа, тј. закона

који правно регулишу одређене односе друштвеног живота, услов-

љавало je различите третирање од стране судија односно судова,

како и његовог тако и

врете кривичног дела учиниоца, врете казне,

поступка, итд. Због тога није редак случај да за

исту врсту кри-

исти веома иако се она

вичног дела суд доноси различите пресуде,

по основним елементима бића кривичног дела битно не

разликују.

Перед овога, познато

je да je кнез Милош изрицао пресуде према

свом тренутном
а исто тако да je и мењао како своје

тако и судске одлуке. Међутим, на ову шароликост у кривичносуд-

ској пракси тога периода утицали су пре свега обичаји, политички

личност судија, положај Нема

моменти, друштвени окривљеног, итд.

сумгье да je оваква судска пракса недоследна и неуједначена, али

и законским ипак логиком оамог

неспутавана прописима крчила,

друштвеног развитка, путеве доцнијем, модернијем буржоаском за-

конодавству. У н>ој, таквој каква je, постоје тенденције новог, ко-

je живе и кристалишу се сплету необично повезаних старих и но-

у

вих
односа и схватања, тенденције које борећи се са утица јем

прошлости и изражавајући на одређени начин постојеће друштвене

односе и саме утичу на н>их, узајамно ce развијајући. Закључи-

вати о тенденцијама у стварању једног новог правног система није

могуће само на основу појединчно узетих примера из судске праксе.

Тек анализом низа њихових

примера истоврсних кривичних дела и

елемената може се са више

сигурности говорити о карактеристикама

одговарајућих кривичних дела. Због тога ћемо овом обра-

у прилогу

дити само кривична живота свим њиховим

дела против тела, у вр-

стама и
елементима, као и казне ко je су за ове деликте изрицане.

I. Тачан статистички преглед броја и врста убистава, као и осу-

ђеника за ово кривично дело, не можемо извести због недостатка

докумената такве врсте, на

основу којих бисмо добили приближно

тачну Мита Петровић (2) je злочи-

слику криминала. да статистику

наца за
разна кривична дела према извештају Народног суда кнезу

Милошу 27 1833. Овај извештај списак која

од марта садржи лица

се налазе под ислеђењем или на издржавању казне

у Крагујевцу

Поречу. Те je било 15 осуђеника

и године, укупно у читавој земљи,

25 било ислеђењем. Од
а лица je под овог броја издржавало je казну

за кривично дело убиства 5 лица, а 10 их je било под ислеђењем.

Како се према овом извештају из 1833 појављује пута више

два

окривљених него осуђених, могло би се je пи-

претпоставити да у

тању нагли пораст убистава. Међутим, на основу ове статистике ми

(2) Мита Петровић: Финансије и обновљене Бео-

установе Србије до 1842,
град, 1901, I, 612—3.
 АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
78

не добијамо ни приближно тачан број извршених убистава, jep je

познато да je у то време изрицан мали број казни лишења слободе

за убисгва. Ова казна се ређе

кривично дело изриче од осталих, пре

због броја
света малог тамница, а и из других важнијих разлога

као што су: скупо издржавање затвора, смањивање броја пореских

обвезника, пропадање осуђеничких имања (3), итд. Због тога ова ста-

тистика
пре потврђује чињеницу да се казна лишења
слободе одно-

сно робије ретко примешивала, него што илуструје стварно стање у

погледу броја кривичних дела и њихових Тачан број

извршилаца.

учинилаца кривичних дела данас je готово немогуће установити, jep

нам недостају за проучавање неопходне потпуне архиве тада

постојећих судова и других органа власти, статистике пописа ста-

новништва, итд.

Ако не можемо број и убистава за

да установимо кретање време

прве владе кнеза Милоша, ипак постојећи материјал омогућује нам

да уочимо и
анализирамо врете кривичног дела убиства, њихове еле-

менте, као казни начин њиховог

и врсте и извршења.

Према литератури и прегледаној грађи, објављеној и необјав-

љеној (4), могуће je кривична дела убиства класификовати на сле-

дећи начин:

1. Тешка убиства (5) која а) убиство вла-

у долазе: претставника

сти; б) убиство из користољубља; в) убиство на свиреп или под-

мукао начин; г) чедоморство (детеубиство).

2. Обично убиство.

3. Лакша убиства која а) убиство одбрани;

у долазе: у нужној

б) нехатно убиство.

Ова подела je створена анализом судских пресуда тог времена,

и то само ради јаснијег илустроваша елемената кривичног дела уби-

ства које je познавала тадања судска пракса и који су јој служили

за одређивање тежине и казне. Тако изведена по-

дела одмеравање

(3) Мих. Гавриловић: Милош Обреновић, 1909, 326.

11,

(4) Необјављени документа налазе се у фондовиыа државне архиве НРС

у Београду (у даљем тексту употребљена ДАБ).

скраћенпца

(5) Изоставити убиства почињена у хајдучији, приликом набрајања врста

кривичног дела убиства, мислим да ,ie мање погрешно него ли уврстити их,

мада и ово издвајање такође има извесних

недостатака. Тачно je да су ухва-
ћени хајдуци за учшьене деликте, па и за убиства, кажњавани најтежим и

извршегьа казне били

најсуровијим казнама, тј. да су пресуде односно начин

тежи него за обичне деликвенте. Међутим, сама хајдучија, одметање од вла-

непризнавање државне власти сматра се као посебно тешко

сти, постојеће

кривично дело. Чињење и других кривичних дела за време хајдуковања само

на и Зато као по-

утиче висину оштрнку казне. се хајдучија мора третирати
себно кривично дело и никако се не сме разбијати на кривнчна дела почн-

шена за време одметништва (например, разбојништво, убиство, крађа, итд.).

и настаје проблем. Хајдучија je кривично дело са гледншта таддшње

Ту
превентивним и репресив-
власти и кнеза Милоша, те се они одговарајућим
третирати хајдучију
ним
мерама боре против ње. Међутим, ми данас морамо

за кнеза Милоша не само као криминал, него као много сложенной

време
комплексно и проучавати.
Иако je проблем
друштвени феномен који треба
захтева и све-
доба доста обрађиван, он још увек темељну
хајдучије овог

Због тога би анализа могла и морала да

страну социолошку студију. правка

само постављеној проблематици хајдучије.

буде корисна допуна у широко
политички значило
Напротив, третирати хајдучију као обични или криминал,

би и доћи до врло погрешних закљу-

поставит читав проблем једнострано

чака.
 КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА 79

дела свакако није и не може претстављати чврсту и

строго одређену

већ има чисто оријентациону,

систематику, методолошку намену.

1. И по праксе Милошевог тешка уби-

схватању судске времена

ства су се разлиновала од осталих убистава пре снега по нарочито]

друштвеној опасности
дела с
обзиром на начин, побуде, цшь изврше-

ња и посебно заштићен објект кривичног дела. Виност односно уми-

шљај, као један од неопходних елемената кривичног дела, овде je

битна претпоставка за посебну квалификацију. Већ можемо

сада

нагласити да су се квалификована убиства по правилу кажњавала

смртном казной.

Убиство Сасвим
а) претставника власти. je разумљиво да

се у процесу стварања и учвршћивања новог апарата власти у Ср-

бији сваки акт

уперен на ньегово
рушење, слабљеше или непошто-

вање па и против личности претставника те власти сматра као

тешко кривично дело за које се изриче најетрожија казна.

Убиство било ког власти сеоског кнеза (6), кме-

претставника

та (7), пандура (8), итд. кажњава се смрћу, а по извршеној казни

тело да се за углед свакоме на коло с кога се никако

„ньихово тури, да

не
скида и не закона“. Код овог кривичног дела убиства изузетно (9)

се примењује и принцип супсидијарне колективне одговорности ако

je убица у бекству односно уколико се он не У овом

ухвати. слу-

чају гоњење убице спроводе поред органа власти и супсидијарно

одговорна лица.

Покушај убиства кмета кажњавао се као и убиство —■ нај стро-

жкой казном, што илуструје и

овај пример: „[...] из пиштоља хо-

тейи убити, бутине Ђурађ

га кроз ранио. Горе споменути Тодоровий

који не само из упорства својега повиновати се хотео није заповести

кмета и на скуп сеоски ићи, но истога кмета и убити покусио се,

осуђује се да из пушака убијен и за пример прочима

обешен буде“

(10), Тако je кнез Милош хтео и морао и на овај начин обезбеди

да

и њихове
углед ауторитет новоствореним органима власти, да прет-

ставнике осталог и покаже они иако

уздигне изнад народа да су

само ньегове слуге стварне старешине народу. Редовни судови су

могли да суде само за убиства сеоских старешина, односно најнижих

Они били
чиновника. нису надлежни да суде у случају убиства круп-

нијег старешине. То право je кнез Милош задржао за себе, не само

због вей
тога што je он био и највиша судска власт, што
су неке

старешине платиле главой по његовом налогу.

б) Убиство из користољубља je такође квалификовано убиство

a његово извршење по
правилу повлачи смртну казну. Тако, напри-

мер, разматрајући случај Драгоја Драгојевића из Равња, Народни

суд доноси следећу пресуду: „Будући да je више именовани убица

(6) ДАВ ЗМП XVII, А 99: 4 јули 1825.

(7) ДАВ Шабачки 25 1830.

суд 1828—30; септембар
(3) ДАВ КК XXXI, 164; 26 август 1821.
(9) Колективна одговорност родбине сродства по или села
(принцип крви)
(територијални принцип) практиковала се ]ош и
у гогьегьу и кажњавању
ха]дучи]е и јатаковања, а налазимо ]е и код кривичног (крађе).
дела похаре
(10) ДАВ Апелациони суд 1825; 1 јули 1825.
80 АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Марко Тешановић, као што je и наије шабачке

пред судом и овде

пред Судом Народним својевољно признао, газду свога, меанџију

Драгоја Драгојевића живота лишити намерио био, би само аљине

да

и оружје његово себи присвојити е

могао, и намерение ово
горерече-

ног
дана заиста извршио; зато Суд Народни [... ] налази ньега, као

самовольное убицу, смрти бити повила; чега се из

ради решава, да

пушака убије, и тело његово на коло

да се стави, на коме до распа-

денија да остане“ (11).

Из ове, као и
других пресуда (12) којесе односе на ово кривичыо

дело, види се
да суд као најважније елементе за квалификовање

дела и изрицање казне узима умишљај и користољубље („[...] нава-

пице и спремајући се из пизме и

поради пара убио“) (12).

При оцењиваљу кривичне одговорности у цитираним случајеви-

ма обзир било какве олакшавајуће околно-

уопште нису узимане у

сти. („[...] извршио Марко злоковарно намереније ово или

поводом

удараца од газде свога добијених, као што се

у нечему извинити

тражи [.. .] налази њега [...] смрти бити новина“ (13); или суд „[...]

налази да га ни сама младост гьегова оправдати не може“) (14).

Смртна казна
извршавава je по
правилу стрељањем а потом ве-

шањем или стављањем на коло за а изузетно на

пример другима,

исти начин односно истим средством којим се убица служио ([...]

да се погуби оном
смрти којом je он Петра убио, тј. да се треснут

у слепо око па тело му се мете на

ушимице сикиром удари, да коло,

где,да остане док се не распадне“) (14). Може се с разлогом претпо-

ставити да je оваква врста смртне казне, пореклом из обичајног

позната и а нас се
права, у другим европским државама, код

због заостајања читавог владајућег

друштвеног развитка у условима

феудализма XIX
османлиског задржала и у првој половиыи века.

Из строгошћу
овога се јасно види са каквом су органи власти

у том периоду чували и

бранили личну, а нарочито имовинску си-

гурност, те тако унеколико доприносили општој безбедности и

сре-

ђивању прилика у земльи.

в) Убиство на свиреп гит подмукао начин. Најчешћа уби-

ства ове врсте су: убиство на спавању, давльенье детета бацальем у

воду, убиство секиром или каменом у главу, унакажавање односно

масакрирасье жртве, итд. Иако су пресуде за ова

кривична дела по

форми сличне осталим, ипак се може

уочити да су детаљније обра-

ђиване и да се у њима наводе готово сви елементи овог кривичног

који су били основ за одређивање одговорности учиниоца и

дела

Великог суда од
одмеравање казне. Примера ради наводимо пресуду

15 септембра 1837: „Узевши Велики Суд у данапльем заседању сво-

Јанков како
пре на-
ме у размотрење цели преднаведени поступак

убиства том и сведочанства апсан-

веденог тако и при истом, а при

Шабачки 1832; 29 јануар 1832.

(11) ДАБ суд
(12) ДАБ 1837 No 568; 25 септембар 1837.
Совјет

(13) ДАБ Шабачки суд 1832; 29 јануар 1832.

(14) ДАБ Совј ет 1837 No 568; 25 септембар 1837.

 КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА 81

џије и кметова и комшија његови, не налази га никако за згранови-

та, што нигда није долазио у ставье о себи незнања и што

je свако

злочинство при себи, но у зверској јарости учинио, које се и

при

убијству над женом његовом произведеноме довольно осведочава

тиме, што je он по предходећем инату, удавио je и удавивши je

одма деци својој запретно да га не

одаду, па после и невешт томе

чинећи се отишао своме и јавио да je по се

кмету му умрла, чему

пре за лукава него за луда држати мора, и зато га само као само-

произвољнога убицу осуђује да из пушака убијен буде и тело му

ради утледа да се метне на коло, где да остане, док се не ра-

спадне“ (15).

Као што се из овог случаја, je помоћу посебно

види суд сведока

испитивао за
урачунљивост учиниоца кривичног дела време пре учи-

њеног дела, као и

у времену проведеном у истраЖном затвору. По

тадашњој судској пракси суд мора да утврди урачунљивост окрив-

би
л>енога, јер у противном, услед недостатка једног од основних

елемената кривичне одговорности учиниоца, мюрао донети осло-

суд

бађајућу пресуду.

Ако je учинилац кривичног дела убиства неурачунљиво лице,

Максимовић Бо-
суд поступа као у следећим случајевима: „Илија из

рине Рађевске, који je [...] у

болести својој убио девојку Јелену код

њега у служби бившу не може се убиства овог произведеног ради

свију об-
никаквој казни подвергнути, из узрока тога, што се из

язательства болести његове, у вашем изло-

преднаведеном писму

болести себе био,

жена, закльучити може, да он
у овој није при сле-

довательно да je убиство ово

у изумљенију, и не знајући шта чини

произвео [...] препоручујемо вама, да ви [...] закажете кметовима

његовима, којима ћете њега предати, они пазе на Илију, да не

да

би опет подобно зло и с препоруком овом их

кад-год учинио, да

одпустите“ (16).

Утврдивши Јанка Марјановића,

урачунљивост окривљеног суд

као што се из на
наведеног документа види одмах прелази

оцену мотива и начина извршења кривичног дела. Лукави начин

при-

кривања убиства суд узима као отежавајућу оклоност.

За ово квалификовано убиство такође се изриче казна,

смртна

а извршава се, уколико je то могуће, истим начином на који je кри-

вично дело учињено. Например: „Велики Суд [...] као наваличнога

убицу осуђује га, да се камењем убије, као што je и он Младена о

камеае убио“ (17). Или „[...] по и како Јован

чему решава: да се,

тако и Кумрија, сикиром у главу убију [...] (18). Врло често, наро-

чито у пресудама пре тридесете године, наводи се и општи пропис

на кога казна
основу се изриче смртна и начин њеног извршења.

Формулација овог прописа je готово свуда дословно иста и гласи;

(15) ДАВ Совјет 1837, No 559.

(16) ДАВ Шабачки суд 1832; 19 јануар Ј832.

(17) ДАВ Совјет 1837, Но 559; 30 септембар 1837.

(18) А. Јовановић; Примери старог српског правосуђа, „Бранич”, V, 1898,

593—4,

6 Авали
 82 АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

„Верховна власти наше правило јест да каквом који смрћу умори

другога, онаквом и сам уморен да буде“ (19). Уколико било

се из
којих

разлога казна није могла извршити на исти начин, као и

кривично

дело, примењивана je казна стрељања.

г) Чедоморство (детеубиство). За разлику од савременог права,

кривично дело чедоморства за време кнеза Милоша се као

сматрало

тешко убиство. Из „Објавленија“ (20) Народног Суда и кнеза Мило-

ша № 405 од 8 јуна 1827, као и из видимо je ово кри-

судске праксе, да

вично дело било прилично распространено, нарочито до тридесетих

година прошлог века, и то искључиво над ванбрачном новорођенчади.

Нема ниједног који убиству Ве-

документа говори о
брачног детета.

ома споро и
неприметно je опадао број убистава ванбрачне деце, без

обзира на казне које су за ово кривично дело примењиване, иако су

оне, у погледу оштрине, у различитим приликама биле врло разли-

чите. Према поменутом „Објавленију“ закључујемо да су мајке које

убијају своју ванбрачну децу осуђиване најтежом, смртном казной,

затим робијом и телесном казном. Такође су била кривично одговорна

она лица која на било који начин убиства дође

су допринела да до

односно која су могла да отклоне, спрече убиство, а нису то учинила.

Видећи да строге казне нису једини пут да се ово друштвено зло

смањи, кнез Милош je, како се види из „Објавленија“, доцније осло-

бађао сваке одговорноети девојку која ванбрачно роди, под условом

да дете сачува и отхрани. Он je и другим мерама покушавао да суз-

бије и ограничи необично раширен неморал, знајући да je чедоморство

само једна природних последица таквог стања. Те мере су биле:

од

дужност родитеља да строго мотре на понашање своје одрасле деце,

нарочито кћери; старање како органа власти од сеоског кмета до

нахиског магистрата, тако и читавог села да се ванбрачно дете

живо

донесе и одгоји; трошкови за порођај и дојкињу ■—

jep се дете при-

мајци што
времено одузима подмирују се из касе магистрата, с тим

ће их доцније наплатити „от именија домова прељубодејца и

пре-
суд

љубодејнице“, итд.

Ако се свим овим

мерама врло мало постигло, није се више ни

могло jep оваквом стању били много дубљи, тј.

учинити, су узроди

проистицали су из самих
друштвених односа који су се налазили у

дугогодшшьем, непрекидном и оштром превирању. Уосталом, док се

и интервенцијама власти кнез Милош тру-

прописима другим органа

и лични
дно да учврсти морал заштити породицу, његов распусни

живот, као и готово свих старешина, не само да се није поклапао са

ЗМП XXX, 260; 14 јулн 1825 год.

(19) ДАВ
и
ДАВ ПО К 54, 38 и ЗМП XXIX, 79. Ова) необично значајан ин-
(20)
тересантан документ сажето износи у 10 тачака настојања власти у протеклих

најразличитијим васпитним и принудним мерама смањи број

десет година да
М. Миљковић: Кратак по_
чедоморстава. Документ су делиыично објавили;
на нас за последњих сто година,
глед историски развитак кривичног права у
174—7; М. Драгутиновић: Прилози за суђење у Србији
„Бранич”, XI, 1905, и

VI, 1899, 133—4. Документ je објавио у целости

пре писаних закона, „Бранич”,
Прока Кнежевић у „Праву”, 11, 1886; Мита Петровић; Финансије и установе,

I, 635—8.
 КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА
83

званичном политиком, већ претставља прилично верну слику начина

живота и моралних схватања једног дела српског друштва тога вре-

1 , , ■*
мена.

Судећи по
сачуваним пресудама кривично дело чедоморства ce

теже кажњавало
y првим годинама учвршћења Милошеве власти.

Тако „Кнезови Канцеларије Народне Србске“ Крагујевцу

у пресудом

№ 921 7 новембра 1822 „[...] Марију, која живот свог

од преступницу

детета поштадила није, судимо да смртију казнена буде“ (21). Сауче-

сници су такође били кривично одговорни и

у продужетку ове пресуде

они ce овако кажњавају: „Смиљани удовици која je Марију да зло

учини наговорила педесет канџија да удари се; Стефану Гошнићу

са којим je Марија зачела, премда му je она сам повод дала, педесет

штапа да удари се“. Понекад се извршење смртне пресуде за ово кри-

вично дело препушта народу села из кога je мати-убица: „[...] саку-

пио сам кметове из околних села, и пошто прочитао сектенцију, у при-

суству вьиовом и девојчином дао сам je кметовом и

прочим народу

из Бачине те je убили“ (22) или; „За горе назначену Ивану која

су

живот свог детета поштадила није, судимо, да као убица пред собра-

н>ем народа убијена буде“ (23).

До тридесетих година за кривично дело чедоморства по правилу

су се изрицале смртне казне, а остале ређе. Од тога времена не

сгриктно у судској пракси се поступа управо обрнуто, по правилу

се телесна или или обе заједно, а тек по

доноси временска казна, изу-

и казна. У помагача и пот-

зетку смртна погледу саучесника односно

стрекача нема великих промена, они се стално приближно исто ка-

жњавају, док се љубавници сада углавном ослобађају кривичне од-

говорности. И овим доцнијим пресудама кривично дело чедоморства

у

сматра се тешким злочином, „богомрским делом“ као и

пре, али се

би
сада узимају у обзир околности
под којима je дело учигьено, „да

тим срамоту своју прикрила“ (24), као олакшавајуће, што утиче на

смагьеше казне. Например, Великог 30 септембра

пресудом суда од

1837 осуђује се мати робује и

„да годину дана од дана уапшења, да

25, 100 камџија,

joj се после свака три месеца удари по дакле света па

да се слободна одпусти“ (25).

2. Обично убиство je најчешћа и најбројнија врста од свих кри-

вичних
дела убиства у овом периоду. Укратко, то je кривично дело

чија се основна карактеристика састоји у насилном, противправном

живота неког Овако дефиниција,

одузимању, лишавагьу лида. широка

коју je усвојила Милошеве Србије, je веома

судска пракса водила

овог Не би требало инсисти-

различитом кажњавању кривичног дела.

на казне за обичног
рати поставци да су различите кривично дело

убиства искључива последица недостатка тачних дефиниција, закон-

ских прописа и законика.

кривичног

(21) ДАБ Апелациони суд 1822.

(22) ДАБ ЗМП XIII, А 224; 23 април 1819.

(23) ДАБ ЗМП XXIX, 12; 7 новембар 1820.

(24) ДАБ Совјет 1837, No. 554; 2 октобар 1837.

(25) ДАБ Совјет 1837; No. 598; 30 септембар 1837,

84 АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Пресуде које различите кажњавају обично убиство претстављају

драгоцену грађу не само за проучавање судске праксе, него join више

за читавог свесних
упознавање друштвеног кретања, и несвесних су-

коба патријархалне заједнице, односно њених схватања и са

односа

механизмом апарата нове власти, који je настао и се без-

одржавао

обзирном применом насиља и нове буржоаске

градио друштвене од-

носе. Међутим, иако

су
Милош и локалне старейшие кнезови, су-

ди je, трговци, итд. несумњиво претставници нове, младе буржо-

азије у рађању, сви они, и као појединци и као целина, неминовно

носе са собом схватања и обичаје из ког а ко je

друштва су поникли,

у новим условима смењују и

руше. Сукобљававање старог и новог

и њихово паралелно постојање, манифестовало се у свим областима

друштвеног живота на веома очит и буран начин за време прве владе

кнеза Милоша, кроз оштре потресе у животу и свести

људи, кроз

класну диференцијацију, и тешко али поступно кретање читавог дру-

штвеног живота напред. Ови се својеврсним

процеси одигравали су

путевима и у различитим формама. Због тога треба видети на живим

примерима уже, одређеније стварности како се конкретно потврђивала

ова општа законитост Анализа

развитка људског друштва. кривич-

ног обичног убиства и његово кажњавање за то веома

дела дружа

повољне могућности.

За кривично дело обичног убиства изрицане су следеће казне;

смртна казна, телесна казна, лишеве слободе односно робија и имо-

винска (новчана) казна. Из пресуда можемо видети да су се ове казне

изрицале како појединачно тако и кумулативно.

Било je веома случајева се за уби-

ретко да кривично дело

ства доносила чак и ослобађајућа стално или привремено пресу-

да. Документа: нам откривају који су то органи и, што je join важније,

из каквих су мотива доносили ослобађајућу пресуду за једно од нај-

тежих кривичних дела. Кнез Милош доставља на

извршење кнезу

Милосаву Здравковићу овакву своју пресуду: „За влаха оног што je

убио жену своју, видим да je нужно, ситне деце ради да иде кући

гледати Тога препоручујем вам да

га
пустите кући
децу исту. ради

деци својој; и немојте га казнити засад, но реците му да je погрешка

његова Нека га неко код и позније ћемо га

опроштена. време деце,

казнити. Само не дајте заборавност“ (26). Овом

ствар ову у примеру

je сличая случај жене

која je свог мужа убила уз саучесништво љу-

бавника. Она се, такође ради деце пушта на слободу a њен саучесник

осуђује на „Суд [пожаревачки В. П.] пресуди да се

смрт. прим.

убију и човек и жена: [...] Ствар оде На-

труп преко трупа да падне

родном суду, који ту пресуду одобри; оде књазу Милошу, а он пре-

суду измени утолико што жени -—■

која je имала шесторо
ситне деце

(26) ДАВ ЗМП XV, А 4; 26 )ули 1823.

 КРИВИЧ.НА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА
ДЕЛА 85

опрости живот да ту деду гледа, a бећар шен милосник да се

убије“ (27).

Ове претстављају судској Милошева

пресуде изузетак у пракси

доба. По било ког кривичног а посебно уби-

правилу учинилац дела,

ства као једног од најтежих, није никако могао да измакне кривичној

одговорности, нити да не сноси одговарајућу казну за учишени деликт.

Наведене пресуде утолико пре потврђују својом изузетношћу колико

je кнез Милош ишао далеко по цену ослобађања за кривично дело

био својој популације Србије која

убиства и
доследан у политици

се огледала и
у низу других, ефикаснијих мера (насељаваша Срба из

Аустрије и околних пашалука додељивањем или земље

уз ослобођење

од порезе за годину дана или какве службе; строге мере против уби-

већ
ства ванбрачне новорођенчади о чему je било речи, итд.). Затим,

ове пресуде би могле да поткрепе и

мишљење, да je у Србији тог
вре-

мена несумшиво наступио процес пропадаша, осипавьа до тада прео-

влађујућег задружног облика породице и повећавање броја мањих,

самостално издвојених породица, карактеристичан процес који траје

Србији читав XIX као последица одређених економских

у кроз век,

и политичких и момената.
услова

Из ових би случају родитеља,

пресуда видимо да деца, у ссуде

би
остала потпуно незаштићена, препуштена сама себи, док при по-

стов ашу задруге било друкчије; децу би прихватила и одгајала Ши-

хова најближа родбина, са којом су и дотада заједно живела. Нагла-

сили смо да су
овакве ослобађајуће пресуде за кривично дело убиства

веома ретке, и због тога много чешће, ради заштите незбри-

судови

нуте деце деликвента, не изричу увек најтежу казну за убиство, а

такође преиначују временску у телесну казну. Например, пресудом

Великог 3 1837 осуђује убица Глиша Стефановић

суда од децембра се

на
три године робије, а по издржаној казни „да три пут на место ши-

бан буде момака“ (28). Совјвт преиначује

кроз тристо ову пресуду узи-

мајући у обзир олакшавајуће околности, међу којима и ову: ..[...] а к

томе, узевши Совјет у призреније нарочито ситну дечицу Глишину,

која би осуђеном на три године робијом отца свога сасвим пропала,

се с тим убица Глиша место одређене

одлакшава исту пресуду, да у

300 момака на место само шибан буде, а

му казни, кроз четирипут

потом да се свободен отпусти“ (29). Како се у судским пресудама во-

дило рачуна о обезбеђењу убијеног изнећемо доцније.

деце

Пример када je убица „који je своме тасту оцекао главу, одпу-

штен кући“, тј. ослобођен кривичне одговорности за учишено дело,

jep je „обешчао се добро обхождавати“ (30), сасвим je нетипична по-

јава у пракси свих судова, укључујући кнеза Милоша, када je у пи-

тању кажњавање убиства. Наведена пресуда и њој сличне, нису до-

ношена ни на
основу искључиво обичајног права, нити према пресе-

(27) А. Јовановић: „Бранич”, V.

Примери старог српског правосуђа,
1898, 594.

(28) ДАБ Совјет 1837, No 662.

(29) ДАБ Совјет 1837, No 662.

(30) ДАБ Апелациони суд 1825; 22

септембар 1825.
 АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
86

за ово тадашњој судској већ по вољи

данима кривично дело у пракси,

кнеза Милоша, од чије je тренутне ћуди не једном зависила судбина

како имовине, угледа и положаја људи, тако и гьихових живота. Ра-

зве пресуде које je доносио кнез Милош биле су понекад сасвим раз-

личите, у директној супротности с „Наставленијем” или „Објавлени-

јем“ које je он сам прописао и упутио судовима и

старешинама за

пресуђивање одговарајућих деликата и спорова. Оваква самовоља и

потпуна неодговорност кнеза Милоша свакако није доприносила прав-

ној сигурности, учвршћењу апарата власти и општој консолидацији,

чему je несумњиво кнез Милош тежио и што je постизавао

релативно

другим својим мерама. Напротив, такви поступци кнеза Милоша само

су кочили бржи развитак и омогућавали додуше само истакнутим

и кнеза и
код у милости локалним старешинама да се они тако по-

нашају.

Разлике тежини казни за обично убиство биле како

у су велике,

између разних врста (телесна, временска, смртна) тако и

у оквиру

исте телесне казне. Пожаревачки 22 јуна 1825 оба-

нарочито суд

вештава Народни суд у-Крагујевцу да je извршио казну, између оста-

лих над убицом Цветком Гавриловићем који je „с награжденијем сто

батина одпушчен жив и

здрав к
дому“ (31). На другом примеру ви-

je телесна казна оштрија. Пресудом истог 2

димо да далеко суда од

1830 кажњава казну“

априла се
убица да „полусмртну поднесе за почи-

гьено убиство (32).

Телесна казна се извршује ши-

над људима разним средствима:

бом, батином, церићем (33) и др., а над женама утлавном камџијом (34).

Бити осуђен на камџија исто je што и ка-

казну од двестотине смртна

зна (35). „Мртва шиба“ означава посебан облик ка-

извршеша смртне

не (осуђено лице трчи шест или више пута кроз у два реда постро-

јених шетстотина момака који га шибају) и није се примешивала као

казна за обично убиство. Смртна казна убицама je

над извршавана

стрељањем, много ређе вешагьем, a најчешћа формулација Народног

суда или Совјета (почев од 1835), који je достављао смртне пресуде (са

обавезном потврдом односно одобрением кнеза Милоша) на извршење

одговарајућим магистратима, била je убицу „погубите и тело гьегово

да

коме остане“ (36).

на
углед народу на коло ставите,
на
до распадагьа да

обичног убиства нису

При доношегьу пресуда за кривично дело

који биће кривичног дела, као и

узимани у обзир сви елементи чине

остале околности, који тек заједно узети одређују степей одговорности

као и већ се често догађало се издвајањем

учиниоца врсту казне, да

појединих, као најважнијих и

одлучујућих елемената, а занемарива-

њем осталих, такође значајних обележја, различито квалификује

(31) ДАВ Апелацнони суд 1825.

(32) ДАВ КК ХХП 03.

op cit., П, 463.
(33) Гавриловић:
(34) Исти. op. cit., 325.

(35) Исти: op. cit., 325—326.

1831 —2; 1 1831.
(36) ДАВ Апелациони суд април
 КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА 87

исти случај убиства. Илустроваћемо конкретним примером. Народни

15 септембра 1831 осуђује убицу на

суд у пресуди од временску казну

образложење je Милош [убица В. убиство [...]

уз „да прим. П.] ово

јарости се сирјеч с Миленком по согласном обе

у завадивши стране

због коју погибши Миленко

казивању воде, je од њега преотимао и

тим самим и насиље чинио и тако

неправду му повод кавги
дао, не

налази њега из овог призренија смртној казни бити повина, но

осу-

ђује се на робију Пореч“ (37). Кнез Милош

десетогодишњу у разма-

трајући овај случај, узима друге елементе као битне, запостављајући

оне наведене у пресуди Народног суда, и захтева

да се поменута пре-

његове 25 октобра 1831 која гласи:

суда преиначи у смислу одлуке од

„Будући je Милош Јовановић Миленка Јелића као сва-

да пушком

ком познатим смртоносним оружјем убио, то се недвоумно види, да га

je хотенијем живота лишио, и зато га поступай његов, који би иначе

лакши могао бити, би убиство ово батином или каквим

кад другим

орудијем учигьено било, ко je к реду смртоносних орудија не

принад-

сасвим повина чини“ (38).

лежи, смрти

Народни суд доступа према налогу кнеза Милоша усвајајући

потпуно његово образложење и, сасвим одбацујући своју претходну

27 октобра 1831 следеће; „[...] по и гьега као

пресуду, доноси чему

самовољног убицу на смрт осуђује и решава, да се из пушака

убије, [...]“ (39).

Интересантно je да није дошло до извршекьа ни ове преиначене

пресуде Народног суда. Кнез Милош поново оснажује горње „Реше-

ние” Народног суда, из сасвим других, претежно политичких раз-

лога, мада се са њима морало рачунати и

пре покретања поступка.

Кнез Милош то објашњава актом 22 јануара 1832; „Предстојеће

од

решеније (...] преиначавам с

тим, да му високославни Суд Народни

из тога призренија, што су све у овом процесу помешане особе, из

пазарске нахије која нашој јурисдикцији не подлеже, какву телесну

казну одреди, и да га по одржању њеном слободна одпусти“ (40). На-

равно да je суд послушао кнеза и по трећи пут донео пресуду по

истој ствари којом се убица кажњава са педесет штапова и истог

дана пушта на слободу (41).

Без обзира на последньу извршну пресуду мотиви због којих

je она
донета прелазе оквире ове теме —, преиначавање претходних

двеју пресуда претставља карактеристичну несигурност, шароликост

и нејединственост одлука судова и схватања судија, и то највиших,

тачно изражавају њихове међусобне односе и одређују надлежност.

У за обичног убиства досуђује,

пресудама кривично дело суд поред

осталог, и
неку врсту накнаде штете породици, најчешће само деци,

убијеног лица. „Решеније“ Народног суда 4 августа 1832 гласи:

од

„[...] да се Недељко Раилић због убијеног самовольном непредостро-

(37) ДАБ Апелациони 1831,

суд
(38) Исто.

(39) ДАБ Апелациони суд 1831.

(40) Исто.

(41) Исто.
 АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
88

жности човека кроз триста момака шест

пута на место шиба, -и за

уживљење деце њиме убијеног Јевте да се именија као

седми део

на њега код 6-ро деце његове

припадајућИ даде“ (42). Ниједна пресуда

за обично убиство није се могла извршити, а да се не достави кнезу

Милошу на
увид. Ову пресуду он само мења: ... Не-
делимично „ да

дељко место шибе једну годину месту робује“, док по-

у други део

тврђује да „... дужан буде, опредељену накнаду деци убијеног

Јевте платити“ (42).

У случају убица нема ближе родбине досуђује се читаво ње-

да

гово имање породици убијеног. Пресудом од 8 маја 1835 Народни суд

изриче за убиство смртну казну стрељањем; исту пресуду кнез

Милош потврђује 21 маја 1835 слова с тим

„од до слова, додатком,

да се именије Макевијино [убице прим. В. П.] у судејоком прет-

ставленију назначено
Стевановој сиротној остави тој деци, на ьшо

собствено притјаженије преда 1., што je Макевија њи

оца и благо-

детаља лишио, 2., што Макевија ни жене ни деге не има“ (43).

Имовинско (новчано) обештећење убијеног за шегов

породици

живот установа je патријархалне друштвене заједнице. Иако тако

старог порекла, установа композиције одржала се, у пракси српских

деценија XIX одређеном, новим условима

судова у току првих века, у

прилагођеном облику као казна за убиство.

За обично убиство се новчана казна као посебна и je-

изрицала

дина казна, али само изузетно, док се код

нехатног убиства ова

казна по
правилу изрицала.

Међутим, нису усамљени примери када суд пресуди да се „крв-

нина“ исплати судској државној каси а не уби-

односно породици

јеног. У Народног 13 јануара 1826 каже се: „Разсу-

пресуди суда од

ждавајући ми о
преднаведеном убиству да je Митар [убица прим.

В. П.] у воспаљеној јарости, и за нанешено му безчестије учинио,

судили смо н>ему живот опростити, обаче (по размотренију именија

љеговог) да плати у касу народну 700 гроша крвнине“. Идућег дана

кнез Милош je потврдио ову пресуду „с тим додатком да место

пре-

суђених 700 гроша 800 каси Нар. плати“ (44).

крвнине гроша

Саучесништво у виду саизвршења кривичног дела убиства ка-

жњава се тешком телесном казной, jep се сматра да je саучесник

односно саизвршилац допринео својим учествовањем остварењу крп-

вичног дела убиства. Народни суд осуђује саучесника пресудом

од

20 1834 Милош потврђује мо-

јануара коју кнез да „кроз тристотине

мака шест пута на место тј. шест пута доле и шест

пута горе ши-

бая буде“ (45).

3. Лакша убиства. Најопштија карактеристика привилего-

благо каж-
ваних убистава je да се учиниоци ових кривичних дела

њавају или ослобађају кривичне одговорности, и да се у току ра-

(42) ДАВ Шабачки суд 1832.

Шабачки 1835 (1—400).
(43) ДАВ суд
ЗМП XXIX, 72.
(44) ДАВ
(45) ДАВ Шабачки суд 1834 (1 —400)
 КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА
89

справе ових спорова мешају елементи кривичног и грађанског по-

ступка.

а) Када суд утврди да je убиство извршено у стању нужне

одбране, а поред тога и остале чињенице иду у корист нападнутог

убице, увек се доноси ослобађајућа пресуда; учинилац се ослобађа

кривичне одговорности, jep се убиство у нужно ј одбрани не сматра

То се јасно из пресуде од 11 децембра 1833

деликтом. види према

којој Народни суд „[...] налази

да нико други није у томе крив

него убијени Ђура, који je повод дао и започео бој, и за то жену

Симийу, која je бранећи већ обаљенога и бкрвављенога свога

мужа

од разјаренога и насилника Ђуре, реченога Ђуру убила, ослобађава

савршено што je у томе

дужност добре жене извршила“ (46).

Народног 7 маја 1835 такође

Другом пресудом суда од се решава

да се за исто дело убица „као невин кући својој одпусти“ (47). Кнез

Милош потврђује ову пресуду „с додатком, да се Сима Богићевић

[убица прим. В. П.] из села свога крене“ и то много даље „како

се неће моћи нигде ни

у чаршији ни на саборима са родбином убије-

нога Марка састајати“. Овом казной протеривања, уклањања из села

ослобођеног убице, кнез Милош жели да паралише могућност крвне

освете, рачуна се join увек живим схватањима у народу да се крв

искупљује, a једна глава плаћа, и због тога допуњује.

крвљу другом

пресуду Народног суда превентивном мером протеривања из села у

отклањања нових тешких Из На-

циљу деликата. наведене пресуде

родног суда такође видимо претпоставку да до крвне освете може

доћи, али док кнез Милош хоће да предухитри ову латентну опа-

сност уклањањем из села, Народни суд само упозорава какве he се

санкције применити против евентуалних учинилаца, односно да he

се казнити према тежини без обзира из којих

кривци кривичног дела,

побуда У опомена убијеног

су деликти учињени. пресуди породици

гласи: „На последак кућанима и

деци Марковеј да се закаже, да се

не
6и усудили деци Симино ј какова
вреда учинити и набајивати их:

jep се таковом случају неће у призреније узети, што je Марко по-

у

гинуо и што су деца његова за ооветити га, Симовој вред каково)

нанела; него ће се преступник био он мало или пуиолетан према

величини своје казнити“.

кривице

За кажњавање убиства из одбране je

нужне долазило у случа-

јевима прекорачења границе нужне одбране. Народни суд у пре-

суди од 25 августа 1825 коју истог дана потврђује кнез Милош, на

основу утврђених околности оцењује: „[.. .] да речено убиство из

својевољног његовог [убице —•

прим. В. П.] намеренија, докле напа-

ден није био, произишло није [...]“, и стога решава „[.. .] да се исти

убилац Мијајло на 6 месеци окује, и 100 батина сад, а 100 при отпу-

сту вьеговом да му се удару“ (48). Извршенье ове релативно строге ка-

зне и поред стања нужне одбране суд објашњава прекорачењем ну-

(46) ДАВ Шабачки суд 1834 (781—1073)

(47) Крагу) евачки суд 1835.

(48) ДАБ Апелациони суд 1825.

 АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
90

жне одбране, jep je убица нападнут батином, а бранио се и убио

нападача ножем.

б) Убиство из нехата —• према судској овог

пракси времена

сматрало се свако убиство Koje je извршено „неотице“ или

„сасвим

неотице“, тј. из непажње, због које je једино и

учинилац одговоран,

јер није могао предвиди, нити je био свестан какве

да последице

може да произведе „гьегова непредострожност“. Штуро квалификују-

ћи убиство
нехатно као деликт који je „неотице“ учињен, судови осло-

бађају учиниоца кривичне одговорности за дело убиства, иако се

пресудом не ослобађа сваке одговорности (например због ношења

оружја или обавеза према породици убијеног, итд.).

Народни суд доставља Шабачком на своју

суду извршење пре-

1 јуна 1833: „Будући je [...] Петар Романдић (...] бећара

суду од да

Тому Стојановића неотице убио, то се он и не може као убица осу-

и због тога убиства, није

дити, да у другоме чему повинен, морао

би се сасвим казни ослободити. За пак

од непредострожност његову,

што je носио у друштву пушку [...] без чега се та несрећа не би

догодила била, осуђује га суд Народни, да са 50 штапа кажаен буде,

[...]“ (49). Телесна казна висини 25 50 штапова понавља се

у од до

и у осталим пресудама, уз коју се обично још досуђује, на захтев

странака или по нахођењу суда, новчана накнада најчешће за „тро-

шак учињен о погребу“ (50), или

„за препитаније заоставше сиротне

фамилије“ (51).

Суд и нехатног убицу кривично гони

одмах по
учшьеном уби-

ству, и
када га ухвати ставља га у затвор, где остаје све до доно-

шен>а пресуде. Уколико пресуда није ослобађајућа, казне су благе,

jep се „он и не може као убица сматрати“, и кажгьава се за „нео-

сторожност његову“. Ипак суд пушта на слободу нехатног убицу тек

по без обзира да je у питагьу телесна казна

извршењу пресуде, ли

или новчана Пресуда Народног суда № 627 од 28 марта

накнада.

1833 коју на извршење Шабачком гласи у изводу:

доставља суду

..] поред апса који je досад издржао, осуђује га суд Народни да са

25 штапа кажњен буде, које н>им па слободна кући

над да извршите

га отпустите“ (52). Или, истог 29 1833

да друга пресуда суда од марта

No 644 „[...] и та казна која се одређује, састоји се томе он

му у да

према стању своме нетто на рану даде деци убијенога [...] Над плати

колико му одредите онда слободно да

га пустите“ (53).

Врло je интересантан начин расправљања овог кривичног спора

на суду. Ток претреса за нехатно убиство има извесне специфично-

сти, по којима се разликује од поступка са осталим

врстама кривич-

ног дела убиства. Суд се у овом случају у много већој мери

него

убистава исказима све-

код других руководи, при доношењу пресуде,

изјавом убијеног смрти и захтева породице

дока, евентуалном пре

Шабачки 1833 (1—500).

(49) ДАБ суд
(50) ДАБ Шабачки суд 1833 (1—500).
(51) ДАВ Шабачки суд 1832, 27 октобар 1832.

(52) ДАБ Шабачки суд 1833 (1—500).

(53) Исто.
 КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА 91

убијеног. Чим суд утврди да je убиство учињено из нехата, породица

убијеног ггоставља захтев у погледу казне убици. Родбина у већини

случајева тражи да ce нехатни убица ослободи кривичне одговор-

ности као невин, или уз извесно материјално обештећење. Ова имо-

новчана накнака никако по-

винска, углавном не. претставља отштету

за живот убијеног (композиција), већ само за

родици служи подми-

око подизања споменика или

рење трошкова сахране, издржавања

породице. У оваквим случајевима суд увек доноси пресуду којом

потврђује захтеве родбине. Значи, прихватајући ове захтеве суд не

доноси одлуку ј едино по својој оцени, а на основу посто jeher дока-

зног материјала, већ санкционише изражену вољу странака. Овакав

илуструје акт „Кнезова од канцеларије народне“ у Бео-

поступак

2 октобра 1822 „[...] Јучер дошло je 10 кметова из великог

граду од

села и убилад и жена убијеног и овако je било сви сведоче: такођер

да

и жена убијеног, и овако сви кметови сведоче да je убијени за жи-

Мита убио Мити

вота казао да га je неотице и
опростио само да га

сахрани, и жена убијеног дову начини на Миту преко аманета свога

мужа убијенога: и сви сведоче да je убилац овај са убијеним увек у

љубави живео, и кажу ни најмањега не има подозрења на Миту да

га није убио“ (54). Или Шабачког којом се осло-

неотице пресуда суда

бађа нехатни убица на молбу оца убијеног детета „[...] но будући да

je Марко поменути отац погаженог детета дошо својевољно овде

к
суду и молио да се Петар од апса отпусти, не тражећи никаквог

удовлетворенија [...] на коју молбу Маркову отпустили смо Петра

кући“ (55).

И из ових
докумената видимо да у расправљању кривичног дела

нехатног убиства има елемената грађанског поступка, односно у кри-

вичном спору налазимо извесне карактеристике грађанскоправног

Тако се убијеног јавља као иако
спора. породица тужилачка страна,

суд покреће поступак против нехатног убице. Например, „Давучија

[тужилац В. П.] Стефан, отац убијеног, говори, ja крв за крв нећу,

а Господар како нађе нека за мене [...] (56). Или

заправо пресуди

супротан пример: „[...] а она рођа неће да се с њиме [убицом В.

П.] мире но траже крв за

крв, а ми знамо какав налог од вас имамо

и зашча можемо и за таке послове вама пошљем

пресудити да

[■■•]“ (57).

Суд мора да расправља и

донесе своју одлуку за ово кривично

дело, иако je претходно, мимо суда, дошло до измирења странака.

Кнез Јован Мићић упућујући Милошу да он пре-

странке кнезу

суди спор, каже; „По вашој славној заповести шиљем убицу и онога

брата и кмета који je био на оном када je

погинувшега онде месту

они и он he ви казати како je било, а овамо се давучије

погинуо,

помирили са тим убицом сами међу собой, a ja опет не смем вашу

(54) ДАВ КК Народна КанцелариЈа 1816 —1822.

(55) ДАВ Шабачки суд 1832; 10 август 1832.

(56) ДАБ КК Народна Канцеларија 1823 —1826, 2 мај 1823.

(57) ДАБ Апелациони суд 1822, 1 јуни 1829.

 АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
92

заповест преступили но и шаљем вами {...]“ (58). Из овог примера

јасно се види да су органи власти морали да преузимају на себе

кривично гоњење и
да на тај начин усађују свест народу о својој

функцији власти, док су у народу постојале старе, укорењене навике

међусобног решавања спорова и самовласног

остваривања својих

права.

И. Телесна повреда. У грађи Милошевог доба

архивској на-

дави се много мање докумената односно пресуда за кривично дело

телесне повреде у односу на број пресуда за

кривично дело убиства.
Свакако то не значи да je било више
убистава а магье телесних по-

већ
вреда, да су једино учиниоци кривичног дела тешке телесне по-

вреде гоњени по званичној дужности, и то не увек. Међутим, интере-

сантно je да су судовима подношене и приватне тужбе само за нанету

тешку телесну повреду. Лака телесна повреда као кривично дело по

правилу није се расправљала пред судовима, односно у прегледаној

грађи нема таквих

докумената, што значи да су се странке намирива-

ле мимо и ван суда. Ово je уједно потврда и знак да je Милошево пра-

восуђе успело да обухвати, да гони најтеже деликвенте и тиме

да

заштити само голе животе, а не и лична права становника. Тако je

(да поменемо само као о захва-

узгред прилог тврдњи ограничености

тања' и кривичноправних а поготово грађанскоправних

регулисања

односа) у судским архивама мали број тужби и судоких пресуда за

кривично дело увреде или клевете (59). Разуме се да се овде не ми-

сли на увреде нанете појединим претставницима или власти уошпте,

го-
јер су се о тим
чиниоцима ревносно старали постављени органи

њења, а готово увек им je судио кнез Милош, и то веома строго.

Чшьеница je да су, према данашшим мерилима, кривична де.ла

тешке телесне повреде релативно благо кажњавана. Углавном je до-

(највише 50 штапова, то ретко) која се

суђивана телесна казна до и

заменити новчаном 1 штап за 1 —■ и наплатом тро-

могла грош

шкова дангубе {неспособност за привређивање услед лечења или-

трајне неспособности-сакаћења, као и дангуба због доласка на суд)

и лечеша (видарина). Пример: Кнезови јагодинског суда у писму

8 1824 (60) обавештавају га да су: „дошли

кнезу Милошу од марта

Стеван тражи
кметови из Мијатовца код нас и с њима посечени

36 Па-
дангубу 35 и што je лечио
рану Стевану гроша,
гроша, лекар

20 то свега од 90
мати што je за Стевана гроша, сума
нина тротила

укутаю 90 гроша „што je на свадбу ножем посекао

гроша“, значи

кнеза Милоша да
човека именованог Стевана“, а кметови моле

измирењу наведене
учиниоца Пану Раденковића пусти из апса по

1829 № 739 4 јуна

магистрата из под од
суме. Протоколи јагодинског

случај: баба Ивана je не

дам моје
бележе овакав „[...] рекламу

Нахија 1816—1835, 15 новембар 1821.

(53) ДАБ КК ужичка
законика
Макснмовић: кнежевини Србији пре ппсаних
(59) Ст. Суђења у
1898, 115 и
131.
из архиве пожаревачког магистрата, стр.
16 (Јагодински суд 1823—1839).
(60) ДАБ КК XIII
 КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА
93

волове моју не Живан силом њезине

докле њиву поорете, повукао

волове она му их не да, он пак разјари се нато потегне с проштацом,

бабе пребије
те руку за права бога; за таково покушеније Живаново,

што je напаствовао сироту удовицу и

пребио joj руку, решили см,о
да

Живан бабе дангубу 60

плати гр. и
трошак колико je потрошила у

механи 15 и 20 потом се казни с 25 штапа, плативши

гр. лекару гр.,

Живан ову назначену суму бабе, наплатио (61) и казн своју новцу
у

25 гр.“ (62).

Још један типичан пример за тешку об.јављен je

,
телесну повреду

пре више од пола века; „Станоје Ђоранић из Плоче

у свађи са Жив-

ком Андрићем из Клубаца, удари га намерно косом по

руци. Повре-

ђени je рану излечио, али je у руку остао сакат. Кривицу оптуже-

ном опростио je, но тражио само

видарину. Управитељни совет у за-

своме 4 новембра 1835 важност

седавьу год. узевши у призрење пре-

ступљења његова, и урачунавши му у казну и

тромесечни апс који

je до данас издржао осуђује Станоја да му се

још 50 штапа удари, па

да се Слободан отпусти, но то пошто наплати Живку, колико по ре-

чевом извештају износи трошак, видарина и дангуба“ (63).

Наведени примери долазе у број најчешћих, најбројнијих случа-

јева кривичног дела телесне повреде како по начину и средству извр-

тако и по врсти и степену одмеравања казне.

шења,

Прећи ћемо на који отступају и то по-

примере од наведених у

кретаау поступка и околностима односно елементима који утичу на

ублажавање или пооштравање казне.

Ако учинилац кривичног дела нанесе телесну повреду ватре-

ним оружјем чак и нехатно гони се по службеној дужности.

Тако капетан Симо Јаковић упућује суду Милисава Ђенића и опису-

јући догађај каже између осталог; „[...] и почну пушке метати но

Милисав неотице рани Радисава јако, пак Радисав прашта

у руку

Милисаву зато јербо га je неотице ранио, но ми га шаљемо по

ду-

жности нашој главном тамошњем“ (64).

суду

Као и (например, убиства) пијан-

код других кривичних дела

ство
односно дело учињено у пијаном станьу узимало се као олакша-

вајућа околност и
утицало на
одмеравање казне. Например: „[...]

Пеша ћерамиџија истукао Ђорђа ћерамиџију пијан, којему решили

смо се ca 6 штапа он Пеша сожалујући себе наплатио казн

да казни,

6 гр.“ (65), или: [...] пак потегне сировицом и удари га, ме-
у новцу

ђутим срео и
дете Мијалково, које je гледало онде и њега истукао,

за које смо Перишића и питали смо га зашто тако без-

призвали

чиније као он он йзговара се je био пијан, и

да ради човек; да да

није знао от себе што je радио. Сверху тога решили смо, да наплати

Ранчи за што ће дангубити 10 и се казни с 25

руку гр. да штапа,

(61) Глагол наплатити овог има значење глагола

у документима периода
исплатити, платити.

(62) ДАБ ЗМП XXXI, 315.

(63) С. Р. Панић: Суђење Србији писаних закона, ~Вранич”, VIII,

у пре
1901, 164.

(64) ДАБ Summarlum 453.

(65) ДАБ ЗМП XXXI, 315; 18 септембар 1829.

94 АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

но он Перишић сожалујући своје тело от батина наплатио казн у

новцу 25 гр.“ (66).

За кривично телесне
дело повреде у поврату изриче се тежа

казна него када je дело први пут учињено. Када се догоди да неког

насилника и убојиду ни пооштрене казне не могу да поправе, село

истине захтев да се такав изопшти из заједниде

преступник и
про-

тера судском одлуком место. У шабачког

у друго записнику суда од

22 маја 1825 № 1126 са испита Васи Милосављевићу „који je Саву

Максимовића из дуге пушке ранио и на Симу Топаловића из истог

села пишчол окресао који га je слагао“, говори се о његовим ранијим

кривицама: „(...] Овај исти Васа јест досада

већ
трипут каштиго-

ван, ито са 25 штапа што je свога брата туко,

први пут други пут

са 50 штапа што je Панту Јадранина из истог села трећи

туко, пут

са 50 штапа каштиговат, што je своју и за

снаху сикиром туко, другу

погрешку био je 3 недеље у гвожђу, што je прије каштиге из апса

био побегао, трећу био je 5 гвожђу.

а за погрешку недеља у Про-

тив овога Васе сви да се више не

туже сељаци, у селу подносити

може и моле сви за за удовлетвореније“ (67).

Посебан облик овог деликта je и телесна повреда квалифико-

вана смрћу. Као и код убиства из нехата и овом случају се
у узима

у обзир при квалификации кривичног дела да учинилац није могао

претпоставити he услед нанете телесне

да повреде наступити смрт,

свега због оруђа којим je Ква-

пре неподесног смрт проузрокована.

лификацију овог кривичног дела дају пресуде Народног суда, једна

1 1831 која гласи: „(...] убица Вићентије Ве-
од августа опоменути

личковић Живића необхо-

Миладина није ударно оружијем за којим je

димо смрт следовати морала нити га je ударно с намерением да га

убије“ (68) и друга од

23 јула 1831: „да вишеименована Станка [...]

кад се дрветом за покојним Вучетом бацила, није намереније имала,

њега убити, нити га je таковим орудијем, којим би смрт лако за-

му

дати могла ударила“, мада je „сасвим неотице повод смрти детињој

била“ да „без казни не би на и предохранение

остала, пример дру-

гима“, je кажњава телесном казной 50 пдгапова (69). Кнез

суд од

Милош 26 1831 место 50 штапа са 100

августа пооштрава казну „да

камџија казгьена буде што je прва подигла руку на дете Вучету“ (70).

За телесне кнез Милош није

кривично дело повреде доносио

посебне
прописе у виду „настав лени ja“ или сличних упутстава ма-

нити се за његове
гистратима, у пракси судова време прве владе

могу запазиги какве битније промене у схватању појма овог кри-

вичног дела његовог кажњавања.

и, према томе,

Вера Петрић

(63) Исто, 9 јануар 1829.

Апелационп 1825. Код Ст. Максимовића, сп. дело, објав-

(67) ДАБ суд
љено више телесне повреде, стр. 104 (2 мај 1827),
je примера кривичних дела

104—105 (3 мај 1827), 103 (23 мај 1827), 105—106 (31 мај 1827), ПО
(22 август 1827),

111 (21 1827), 118 1828), 119 (22 1828).

септембар (3 октобар октобар
(63) ДАБ Апелациони 1831.
суд
ДАБ Крагујевачкн 1826—1831.
(69) суд
(70) ДЛБ Исто.