Појмови и судови су саставни елементи закључивања.

Смислено низање појмова којима

се нешто тврди образује судове.
Повезивање судова тако да се из једног или више претходних судова изводи један нови
суд, јесте ЗАКЉУЧИВАЊЕ.
Судови од којих се у закључивању полази и служе као разлози зову се ПРЕМИСЕ.
Изведени суд се назива ЗАКЉУЧКОМ.
До закључка се може доћи непосредно из само једне премисе, а некад су потребне бар
двије премисе. Због ове разлике,
закључивање се дијели на двије основне групе: НЕПОСРЕДНО и ПОСРЕДНО ЗАКЉУЧИВАЊЕ.
Под непосредним закључивањем се подразумијевају двије сасвим различите ствари.
Закључивање путем ИНТУИЦИЈЕ, тј. назирање рјешења неког питања без његовог логичког
рашчлањавања;
Закључивање ЛОГИЧКИМ путем у складу са извјесним правилима, али код ког се има само
једна премиса која обично има форму предикативног суда.
ИНТУИТИВНО мишљење није контролисано логичким правилима, премисе нису формулисане,
већ се подразумијевају, и мисаона радња није тачно одређена.
Ипак, у животу, у научном истраживању или у случају рата, човјек, научник или
војсковођа, на основу великог претходног искуства одмах
сагледавају рјешење проблема,па се код интуитивног закључивања добија на времену,
јер се прескачу многи кораци и фазе строго контролисаног размишљања.
Интуитивни закључак често може имати ниску или никакву сазнајну вриједност кад није
заснован на богатом искуству, већ њим управљају емоције, жеље, интереси,
темперамент и други ванинтелектуални фактори.
Закључивање по ОПОЗИЦИЈИ је закључивање логичким путем. Код ове врсте закључивања
промена која настаје у суду-закључку се састоји искључиво у мијењању квантитета
(ступња општости) или квалитета суда (тврдња може постати негирање и обрнуто). Зато
се морају разликовати четири форме судова:
1Универзално-афирмативни судови (лат. Affirmo=тврдим). Нпр. ''Сви људи су добри.''
Универзално се односи на реч СВИ што значи да се универзалним судом изражава да
СВАКИ појединачни члан неке врсте, БЕЗ ИЗУЗЕТКА, има извјесно својство.
Афирмативно говори о томе да се судом нешто тврди, а не пориче. (Ови судови се
означавају са А.);
Партикуларно-афирмативни судови. Нпр. ''НЕКИ људи су добри.'' (Означавају се са I);
Универзално-негативни судови. Нпр. ''Ниједан човјек НИЈЕ добар.'' Негативно значи
да се негира тврдња.
Другачије се може рећи ''Сви људи НИСУ добри.'', али је у духу српског језика прва
формулација, с тим што у логичком смислу степен општости остаје
непромјењен. (Означавају се са Е);
Партикуларно-негативни судови. Нпр. ''НЕКИ људи НИСУ добри.'' (Означавају се са О)
Примјери закључивања по опозицији:
POSREDNO

Посредно закључивање може бити:по АНАЛОГИЈИ по ИНДУКЦИЈИ по ДЕДУКЦИЈИ

Извести један закључак по аналогији значи закључити на основу тога што су нека два
предмета слична у неким особинамA
, да морају бити слична и у некој другој особини. Нпр. дијете је ујела оса, пошто
је дјетету оса слична са другим инсектима као што су бубамаре, лептири,... оно ће
по аналогији – сличности закључити да ће га ујести и бубамара и лептир..., па се и
њих плаши као и осе.
Овакво закључивање је проблематичне вриједности јер је сама сличност недовољна за
егзактно (прецизно) закључивање.
Ипак, аналогија нам може сугерисати јако плодне хипотезе. За велики број
проналазака дугујемо аналогији.
Нпр. аналогијом се дошло до закључка да пара која потискује поклопац лонца може
исто тако у већим количинама да покреће точак једне парне машине.
Кроз историју је било и пуно промашених хипотеза до којих се дошло аналогијом. Нпр.
закључак по аналогији да све планете сунчевог система на себи
имају живи свијет је погрешан, а руковођен је низом сличности осталих планета са
планетом Земљом: њихово обртање око Сунца и око своје осе,
кретање у истој равни у и истом правцу, добијање светлости од Сунца...
Кад не располажемо никаквим другим знањима о једном предмету, закључивање по
аналогији је једино што нам остаје.
Практичко провјеравање омогућава да извршимо раздвајање ваљаних закључака по
аналогији од оних који су погрешни или апсурдни.
Вјероватноћа да аналошко закључивање буде добро је већа ако поред сличности УЗМЕМО
У ОБЗИР И РАЗЛИКЕ.
Нпр. да се узела у обзир разлика у томе што је на Марсу доста нижа температура и
рјеђи ваздух него на Земљи, аналошко закључивање би избјегло бар једну заблуду.
Затим,вјероватноћа је већа да аналошки закључак буде добар ако за упоређивање
узимамо БИТНЕ одлике предмета које упоређујемо.

Индукција је закључивање које полази од извјесних појединачних или посебних

чињеница, а у закључку утврђује један општи суд.
На основу тога што појединачни чланови једне врсте имају нека општа својства,
закључује се да и врста као целина има то својство. Нпр.:
Земља је планета и окреће се око Сунца. премиса
Марс је планета и окреће се око Сунца. премиса
Венера је планета и окреће се око Сунца. премиса
Јупитер је планета и окреће се око Сунца. премиса
Све планете се окрећу око Сунца. Закључак
Индуктивно закључивање је од огромног значаја у науци, нарочито у почетним
ступњевима истраживања.
Без индукције се не би могао учинити овај корак од знања појединачних чињеница ка
знању општих закона.

Потпуна и непотпуна индукција

PОТПУНА индукција је она у којој смо набројали СВЕ поједине случајеве.Практична
употребљивост потпуне индукције је јако мала јер ријетко
кад можемо да набројимо све појединачне чињенице једне врсте да бисмо могли да
закључимо нешто о врсти као цјелини. У осталом, то нам није ни потребно.
Ако смо испитали велики број риба и утврдили да оне дишу на шкрге, није нам
потребно да испитујемо и све остале рибе да бисмо дошли до закључка
''Рибе дишу на шкрге.'' Потпуном индукцијом не сазнајемо ништа ново.
У науци и у свакодневном животу се далеко више користи НЕПОТПУНА индукција. Она се
састоји у томе што ми на основу испитивања ограниченог
броја чињеница једне врсте изводимо закључак који се односи на врсту као цјелину –
према томе и на неистражене и непознате случајеве. Тек ту се врши истинско
уопштавање и тек ту индукција има икаквог сазнајног смисла.
ЛОГИЧКИ ПРОБЛЕМ непотпуне индукције је у томе што најчешће не можемо бити сигурни
да је тачна.
Питање је: на основу чега је логички могуће и оправдано приликом индуктивног
закључивања (индуковања)
ВРШИТИ ПРЕЛАЗ од ограниченог броја појединачних чињеница, које могу бити случајне,
ка тврдњи неког општег и нужног односа,
који би важио и за оне посебне чињенице о којима немамо никаквог појма.

Индуктивни закључак је вјероватнији ако:

А) се повећа БРОЈ ИСПИТАНИХ ЧИЊЕНИЦА. Дакле, ако набрајамо што више појединачних
случајева закључак ће бити све вјероватнији.
Б) се узму у обзир ЧИЊЕНИЦЕ РЕПРЕЗЕНТАТИВНЕ ЗА СВОЈУ ВРСТУ. Нпр. да бисмо закључили
о томе да ли су сви лабудови бијели користила се небитна одлика
као што је боја и утолико је закључак био погрешан јер је у Аустралији пронађен
лабуд црне боје. Битна тј.
репрезентативна чињеница за одлучивање шта је лабуд јесте његов скелет, а не боја.
В) се индукција СЛАЖЕ СА РАНИЈЕ УТВРЂЕНИМ ГЕНЕРАЛИЗАЦИЈАМА из дате области појава.
То значи да индуктивни закључак не одудара од већ стечених општих знања из те
области унутар које се појављује индуктивно закључивање.
Г) се СЛАЖЕ СА НАЈОПШТИЈИМ ЛОГИЧКИМ ПРАВИЛИМА НАУЧНЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ.
Ако наш индуктивни закључак не одудара од правила логичке методологије, и потврђује
наша очекивања наметнута општим знањем о функционисању и развићу науке,
онда је тај закључак вјероватнији.
Насупрот индукцији и аналогији гдје се полази од појединачних и посебних чињеница,

у дедукцији је поступак закључивања такав да се полази од општих ставова, па се

утврђује да оно што важи уопште важи и у једном одређеном,
посебном случају. Нпр:
Све рибе су кичмењаци. М - Р
Шарани су рибе. S - M
Шарани су кишмењаци. S - P
Ово је само један примјер дедуктивног закључивања који се зове КАТЕГОРИЧКИ
СИЛОГИЗАМ и за који је карактеристично опште логичко својство да оно што важи
у општим, важи и у појединачним случајевима. Уколико су премисе сигурне, закључак
мора бити сигуран.
Поред категоричког силогизма постоји и ИМПЛИКАТИВНА ДЕДУКЦИЈА која има облик нпр:
Ако киша пада онда су улуце мокре. A=>B
Киша пада. A
Улице су мокре. B
У овом примjеру је закључак извjестан из тог разлога што је поштовано опште логичко
својство да датост узрока обично повлачи са собом и датост
једне одређене посљедице
Трећи облик закључивања је ТРАНЗИТИВНА ДЕДУКЦИЈА и она има облик:
А=В
В=С
А=С
У овом случају закључак је сигуран јер је испоштовано опште логичко својство да
једнакост једног предмета са другим, и другог са трећим, увијек и нужно
pовлачи за собом једнакост првог са трећим.
Пошто се из друга два примјера дедуктивног закључивања види да дедукција не мора
увијек да иде од општег ка посебном, тачнија дефиниција је:
Дедукција је посредно закључивање гдје се закључак изводи на основу општих логичких
својстава односа којима су појмови у премисама везани.
Овакво опште логичко својство које би нужно и увијек везивало појмове у премисама
са појмовима у закључку, код индукције и аналогије не постоји.,
већ све зависи од појединачног случаја.
Још једна битна разлика између дедукције с једне стране и индукције и аналогије с
друге стране је у томе што код дедукције закључак слиједи НУЖНО из премиса
са извјесношћу. Код индукције и аналогије не постоји строга логичка нужност по
којој закључак МОРА да слиједи из премиса. Закључак се налази само у
односу вјероватноће према премисама. Међутим, ако говоримо о сазнајној вриједности,
индуктивни закључак је много плоднији од дедуктивног.
Дедукција је аналитичка тј. ограничава се само на извођење логичких посљедица из
знања које већ посједујемо.
Она је драгоцјена за доказивање оног што смо другим путевима сазнали, али није
плодна јер не омогућује у довољној мери стицање нових знања.
До нових знања долазимо индукцијом и аналогијом.

Софизми и паралогизми су такви закључци (и докази) који привидно изгледају тачни,

али су у ствари лажни. Разлика међу њима није по облику и по структури, већ је
психолошке и моралне природе. Свјесне и намјерне логичке грешке, срачунате на то да
неупућеног убиједе у истинитост једног лажног става називају се СОФИЗМИ. Ненамјерне
логичке грешке јесу ПАРАЛОГИЗМИ
1)Софизми који су настали усљед огрешења о законе и правила мишљења. За њих је
карактеристично то да представљају огрјешења о извјесна експлицитно формулисана
правила, формална или садржинска. Познавање правила нам само по себи омогућује да
се они избјегну тј. да их препознамо кад их сретнемо. Лакше препознатљиве грешке су
нпр: када кажемо ''или си самном или си против мене''. Овде је грешка у
дисјункцији, јер то што ти ниси самном не значи да си нужно против мене; затим,
гријешимо када се при доказивању једне тезе позивамо на неки став као довољан
разлог, иако тек треба да буде доказан. За то је добар примјер Аристотелова премиса
( из првих лекција логике) ''да је природа тешких тијела да теже центру свијета.''
Аристотел ову реченицу наводи као разлог у доказивању, а њој такође недостаје
доказ; затим, честа је грешка тј. софизам под именом ''замјена тезе''. Овај софизам
се често среће у полемикама. Критичар умјесто да на принципијелан начин побија
становиште свог опонента, тврди о њему да не умије да мисли ни да пише, прави
инсинуације на рачун његовог политичког увјерења, моралних квалитета ит
2)Софизми који су настали усљед огрешења о чињенице тј. усљед шаблонске и
формалистичке примене правила. То су ситуације када су наизглед сва правила
задовољена, а ипак је учињена грешка, јер се није водило рачуна о објективним
чињеницама. Нпр. сви правилно закључујемо да је добро отворити прозор да би се
проветрила загушљива соба. Међутим, ако постоји чињеница да је испод прозора димњак
који испушта отровне гасове у ваздух, онда ми гријешимо при закључивању да је добро
отворити прозор у тој ситуацији.
3)Софизми који су настали усљед језичке конфузије. Ова врста паралогизама и
софизама настаје усљед несавршености језика и његове злоупотребе. Основни тип ове
врсте логичких грешака је ЕКВИВОКАЦИЈА код које се једна иста ријеч или израз
употребљава у истом закључку у два различита значења. Једна друга врста грешака
овог типа настаје на основу злоупотребе паронима (ријечи са истим коријеном).

Методологија научног истраживања

Док је први дио логике, елементарна логика=формална логика изучавала поједине
елементе мишљења (појам, суд и закључак), у учењу о методи испитују се процеси
сазнавања у њиховој цјеловитости и у практичној примјени.
Ријеч ''метода'' потиче од грчке ријечи methodos што значи пут, тражење. Данас се
под методом уопште подразумијева један одређени и плански поступак за постизање
неког циља. У том смислу се говори о методама нпр.: за добијање разних производа, о
васпитним методама, о методи рестаурације...
НАУЧНА МЕТОДА ЈЕ ПУТ УТВРЂИВАЊА ИСТИНЕ, ТЈ. ПЛАНСКИ ПОСТУПАК КОЈИ СЕ У ИСТРАЖИВАЊУ
СТВАРНОСТИ ПРИМЈЕЊУЈЕ ДА БИ СЕ САЗНАЛА ИСТИНА.
Свака наука има своју специјалну методу или више њих у зависности од конкретног
проблема који рјешава (проучава). Нпр. математика располаже са неколико метода за
рјешавање система од двије једначине са двије непознате (метода упоређивања, метода
замјене, метода једнаких коефицијената); астрономија располаже специјалним методама
за изучавање величине и удаљености звијезда и њихових хемијских својстава;
геологија има посебну методу за одређивање старости стијена
Ипак постоје основни методолошки проблеми који су заједнички за све посебне науке.
Ти проблеми су предмет изучавања логике. Они се могу формулисати на сљедећи начин:
1)Јасно формулисати проблем који желимо да рјешимо: утврдити полазну тачку
истраживања, шта је то што желимо да добијемо као резултат, шта све може утицати на
процес истраживања...
2)Провјеравање: утврђивање колико нам искуствене чињенице (стечене чулним
искуством) могу бити од поузданог значаја у научном истраживању; формирање начина
за провјеру искуствених чињеница: експеримент, упоређивање, посматрање, мјерење...
3)Објашњење: научник се не задовољава простим утврђивањем и класификацијом чињеница
већ захтијева научно објашњење = да се објасни КАКО и ЗАШТО се нешто дешава. Кад се
одговори на питања како и зашто се нешто дешава, успоставља се контрола над научним
догађајима и могуће је предвидјети будуће догађаје у научном истраживању. Зато
треба пронаћи путеве и методе ваљаног научног објашњења које омогућава тачно
предвиђање.
4)Језик научних теорија: као и у свакодневном животу тако и у науци, да би
комуникација била успјешна, потребно је утврдити језик којим се на најефикаснији
начин тачно и прецизно преносе информације. То је наопходно да би научници и научне
теорије међусобно комуницирали и допуњавали једни друге. Зато методологија мора
испитати природу научног језика и утврдити под којим условима језик науке успешно
обавља своју функцију и обезбеђује максимум међусобног разумијевања међу
научницима.
ЈЕЗИК НАУЧНИХ ТЕОРИЈА
У свијету говори се од 5000 до 7000 језика. Нема усаглашеног мишљења стручњака о
тачном броју језика који су данас у употреби. Све животиње комуницирају једни са
другим од пчела и мрава, до китова и мајмуна, али су само људи развили језик који
је нешто више него скуп одређених сигнала. Језик има свој ријечник, граматику и
синтаксу док ништа слично не налазимо код других врста симбола. Карактеристично је
за језичке изразе да се једна ријеч увијек може замијенити неком другом рјечју
(њеним синонимом) или групом ријечи (дефиницијом) а да значење остане непромјењено.
Језик је основно средство комуникације и споразумијевања међу људима. Можемо
дефинисати језик као специфичан систем симбола који имају утврђено значење, који се
могу мијењати, међусобно спајати и замјењивати по одређеним правилима, а не морају
бити обавезно слични објектима које означавају. Језиком човјек саопштава своје
мисли и осјећања другим људима. А то значи да је језик друштвена категорија, служи
за усмено и писмено излагање и изражавање појава. Као најсавршеније средство
споразумијевања он је везан за мисао, па су мишљење, свијест и језик у сталном
јединству.ФУНКЦИЈЕ ЈЕЗИКА
1.Информативна – Када најчешће говоримо или пишемо да би смо друге о нечему
обавјестили, да би им описали неко стање ствари (на Сатурну влада температура до
-150 степени)
2.Експресивна – Ова функција изражава осјећања и мисли. На овај начин не преносимо
никакво обавјештење већ просто изражавамо своја осјећања (срамота, браво итд.)
3.Инперативна – Ову функцију користимо када желимо да утичемо на друге људе да
обаве неку радњу или да се понашају на неки одређен начин (затвори врата, говори
увијек само истину итд.)
4.Успостављање друштвених односа – Ова функција служи искључиво за одржавање и
јачање друштвене кохезије или да би успоставили друштвени контакт (драго ми је што
смо се упознали итд.)
ЈЕЗИК НАУКЕ
Језик науке да би могао да обави своју функцију мора прије свега да има смисла.
Свака друштвена дјелатност мора у оквиру свог круга дјеловања да задовољи језички
смисао (оно што је за књижевност, поезију смислено за науке није). Да би нешто
могли звати научним језиком он мора да задовољи два критеријума (теоријски и
практични).
Теоријски критеријум смисла састоји се у захтјеву да се поједини термини међусобно
повезују на логички могући начин тако да им се значења међусобно не искључују.
Практични критеријум смисла: Да би научни језик имао смисла, мора бар у принципу да
постоји практично искуство. Он мора бити оповргнут или доказан у искуству (докази о
Божијој егзистенцији)

УСЛОВИ УСПЈЕШНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

Први вид комуникације видимо још код Сократа (филозоф). Живио је у Атини, постао је
модел великог учитеља, показавши другима да филозофија није професија већ начин
живота. Сократова метода је начин подучавања у коме учитељ не даје информације, већ
поставља низове питања а кроз одговоре на њих ученици треба сами да дођу до знања.
Језик је основно средство комуникације и споразумијевања међу људима. Па ипак он је
не савршен. Има више од једног значења: многе ријечи имају више од једног значења,
у зависности од различитих сврха употребом језика мијењају се критеријуми смисла,
лоше навике људи имају при говору и писању. Све то доприноси многим неспоразумима
међу људима.
Врсте комуникације су:
интерперсонална – то је комуникација између најмање двије особе (контакт лицем у
лице) нпр. разговор на породичном ручку спада у ову комуникацију
интраперсонална – то је врста комуникације коју особа чини сама са собом, нпр. када
о нечему размишљамо, рјешавамо у „глави“ неки проблем
масовна – то је организовано преношење свих облика комуникација помоћу савремених
средстава (филм, телевизија, штампа, радио, интернет итд)
групна – ова комуникација се одвија у оквиру једне или више група (мале и велике
групе)
Процес комуникације
Подразумијева сљедеће елементе:
говорника (пошиљаоца поруке)
слушаоца (примаоца поруке)
комуникациони канал
код
Кодирање је претварање неке идеје, мисли и осјећања у систем комуникационих
знакова. У писаном кодирању свако слово је основна кодна јединица. Писање је дакле
процес кодирања а читање је процес декодирања.
Постоје услови који треба да буду задовољени да би језички спорови били избјегнути
и да би комуникација међу људима била успјешна. Ти услови су:
1.У сваком процесу комуникације треба да буде јасно коју функцију врше употребљени
језички изрази (реченице које имају пуно значења у поезији у науци су бесмислене).
2.Изрази научног језика треба да задовољавају и теоријски и практични критеријум
смисла, односно треба да се термини повезују на логички могући начин, тако да им се
значења узајамно не искључују.
3У току датог процеса комуникације сваки симбол треба да има само једно значење,
јер ријечи могу да имају више значења.
4.Да би комуникација била успјешна кључни термин треба да буде дефинисан
(дефиниције су најсажетији начин одређивања битних елемената значења ријечи).
5.Да би тумачење исказа било адекватно треба узети у обзир цио контекст у коме се
он појављује (знати контекст једног израза значи знати ко му је аутор, каквој
друштвеној средини он припада, којој врсти језика његов исказ припада итд.).
6.У датом комуникативном процесу значења ријечи треба да остану не промијењена
Језик је процес као све друге појаве у стварности, временом се мијења његов
ријечник и граматика, мијењају се значења појединих ријечи.