Da baklje nisu prestale da gore ili šta bi bilo da se Jugoslavija

nije raspala?

U današnje vreme posebno je popularan žanr alternativne istorije, jer

naprosto intrigira na neki način. S tim u vezi je i ova tema, ali ja sam mladi
istoričar i definitivno nije u duhu istorijske nauke da predviđam i zaključujem
događaje u budućnosti ili alernativnoj prošlosti. Kako je to scenario koji je više
predmet npr SF književnosti, možda bi to bio posao za nekog pisca. Marko
Vidojković je skoro objavio roman „E baš vam hvala“, gde je taj scenario opstale
Jugoslavije stavio u fokus radnje. Nedavno su i dva istoričara Predrag J. Marković
i Čedomir Antić u svojoj knjizi „Alternativna istorija Srbije“ takođe pozabavili
ovim problemom. Tako da će ovo biti moje lično mišljenje, sud, neko moje
zapažanje, a opet zaključeno na osnovu perioda i trendova koji su prohujali
državama i društvima od početka devedesetih, do današnjih dana.

Jugoslavija je bila jedinstvena, jedna od najneobičnijih država Evrope.

Multinacionalna, multikonfesionalna, multikulturalna, sa ogromnim ekonomskim,
poltičkim, pa čak i reljefnim antagonizmima. Imala je more, planine, velike rečne
slivove, ravnice, kršovite predele. Zajednički je bio jezik, koji je velika većina te
države govorila i razumela. Možda se radi i o jezicima, kako god, da ne zalazim
previše u tu problematiku. Što se tiče uređenja, ona je imala dve faze, pa je u prvoj
bila uspostavljena parlamentrna monrahija, koja je pratila unitarističko ustrojstvo, a
u toku Drugog svetskog rata uspostavljena je federalistička država socijalističkog
tipa.

Unutrašnji i spoljašnji problemi ove države bili su prateća pojava, nekad

nešto izraženiji, nekad manje, ali uvek prisutni pretili su opstanku države. Ali se ta
zanimljiva država uvek trudila da postane deo sveta, nekad i po svaku cenu.
Početak propasti SFRJ leži u osamdesetim godinama i moj tekst kreće od te
dekade, a preciznije od čuvenog pada „Berlinskog zida“ i početkom raspada SSSR-
a i Istočnog bloka.

Jugoslavija osamdesetih je država koja se guši u ekonomskim problemima,

kao i većina država Istoka, ali i Zapada, koji kreće u desno i polako se distancira
od „države blagostanja“. Da je Jugoslavija preživela 1991. definitvno bi postala još
jedna u nizu zemalja u procesu tranzicije. Ovo bi podrazumevalo otvaranje države
za strane investitore i krupan kapital sa Zapada, prodaju javnih preduzeća,
ozbiljnih investicija u infrastrukturu, ovde konkretno mislim na izgradnju velikih
autoputeva i drugih saobraćajnica. Glomazna javna preduzeća bi otpustila dosta
radnika, sa druge stran javili bi se i oni koji bi uspeli da „akumiliraju kapital“, te bi
socijalistička radnička klasa vrlo brzo nestala, sa svim povlasticama koje je
decenijama na neki način uživala. Sledeća na udaru bi bila razgranata birokratija,
koja bi postepeno bila ukidana.

Glavni udar pretrpela bi JNA. Ona je još osamdesetih vapila za ozbiljnim

reformama. Vojska bi bila definitivno manja, naoružanje bi se kupovalo prvo na
Zapadu, ali kasnije i na Istoku. Možda bi Jugoslavija postala članica NATO-a
devedesetih, ali definitvno ne dvehiljaditih, kad je ruski uticaj ojačao, ali bi ta
neutralnost možda ličila na zapadnjačke zemlje, poput Austrije ili Švedske, dakle
tesna saradnja sa NATO-om.

Demokratizacija države i pisanje novog Ustava bili bi neminovni. Na taj

način bi se i zvanično ukinuo samoupravni socijalizam. Negde bi se Jugoslavija
sada već Federativna Republika Jugoslavija, ugledala na ujedninjenu Nemačku po
uređenju. Još veća težnja federalnih jedinica ka samoupravama i distanciranjem od
centralne vlasti bila bi izraženija. Desničarske stranke, bilo da su na vlasti ili u
opoziciji, često bi tražile ocepljenje svojih federalnih jedinica i nužnost u
ostvarenju svojih nacionalnih programa. Socijaldemokratske i građansko-liberalne
stranke insistirale bi na liberalizaciji ekonomije, evroatlanskim integracijama i
pokušavale bi kako tako da budu brana nadolazećem nacionalizmu. Pitanje Kosova
bi verovatno bilo aktuelno i mislim da bi Kosovu bila omogućena „sedma
republika“ unutar Jugoslavije. Međutim, tu su i pitanja Srba u BiH i Hrvatskoj,
Hrvata u BiH, Albanaca u Makedoniji itd. Ta pitanja bi pokušao da reši Ustav,
možda bi se uvodile nove autonomne pokrajine, a možda bi se, meni verovatnije,
davala konstiuivnost narodima u republikama, koja bi bila izraženija ili bi slabila, u
zavisnosti od političkih kalkulacija.

Verovatno bi se na prostoru Jugoslavije danas bolje živelo, s obzirom da su

devedesete koštale puno, međutim ne treba preterivati u toj oceni. Jugoslavija bi
bila pogođena tranzicijom duboko. Naime, ona bi neminovno postala članica EU ili
devedesetih, a verovatnije 2004. i možda bi usporila ulazak Bugarske i Rumunije u
ovaj ekonomski savez. Međutim, mladi ljudi zbog gubitka radnih mesta, jedva bi
čekali „šengen“ kako bi otišli da rade u zemlje Zapada, a bogatije republike bi
verovatno koristile jeftiniju radnu snagu iz siromašnijih republika i pokrajina. Ovo
zaključujem iz primera ujedinjenja Nemačke 1989. godine. Jednostavno,
kapitalizam i profit često nemaju srca.

Kulturna i javna scena bi verovatno bila na relaciji Beograd-Zagreb,

generalno kao i do tada. Ostali administrativni i regionalni centri zaostajali bi za
ovim gradovima, osim možda Slovenije. Da, rock and roll bi ponovo umro i u toj
Jugoslaviji, komercijalnija muzika bi verovatno nadvladala, ovo je opšte mesto u
svetu za to vreme. Igrao bi se nešto bolji fudbal i fenomenalna košarka. Ne bi se
moralo u Trst po farmerke, jer bi one verovatno bile dostupne u Beogradu, ali bi se
po njih išlo sa većom količinom novca.
 Sam vizuelni identitet te nove Jugoslavije bio bi drugačiji, skidale bi se
petokratke, preimenovale bi se ulice, fokus sa socijalističke revolucije, verovatno
bi bio zamenjen evropeističkom dokritnom „ujedinjeni u različitostima“, s tim u
vezi ne bi bilo govora o „bratstvu i jednistvu“, već težnji ka „toleranciji i vladavini
prava“.

Na kraju krajeva, Jugoslavija bi se u jednom trenutku opet raspala, međutim

možda bi kroz godine taj raspad bio manje bolan, možda do ratova ne bi došlo, ali
treba imati u vidu da rat u Jugoslaviji nije bio samo stvar naroda i narodnosti
Jugoslavije, već jedna dosta kompleksnija priča.

Da zaključim, verovatno puno socijalnih i ekonomskih razlika među

stanovništvom, više sloboda, manje para i sigurnosti, mir pod velom stalnih tenzija
i problema, Jugoslavija u EU i možda u NATO-u. Svakako, verovatnoća
izbegavanja građanskog rata.

Nemanja Lj. Jovanović