Ekonomski fakultet

Univerziteta u Kragujevcu

ZNAČAJNIJE TEORIJE PRIVREDNOG RASTA I RAZVOJA

Seminarski rad iz predmeta

Privredni razvoj

Mentor: Kandidat:

Dr. Vladimir Mićić Milijana Lazarević 2018/19

Kragujevac, maj 2021. godine

 Sadržaj
Uvod............................................................................................................................................................3
1. Neoklasicne, radikalno marksisticke i teorije strukturne neravnoteze....................................................4
1.1 Dvosektorski model A. Luisa..............................................................................................................5
1.2 Model strukturne neravnoteže H. Čenerija.......................................................................................6
2.Teorije uzleta, stagnacije i uravnoteženog rasta......................................................................................7
2.1 Teorija uzleta.....................................................................................................................................7
2.2 Teorija stagnacije.............................................................................................................................10
2.3 Teorija uravnoteženog razvoja........................................................................................................10
3. Grafička analiza teorija uzleta, stagnacije i uravnoteženog razvoja.......................................................11
4. Kratkoročne i dugoročne teorije privrednog rasta.................................................................................12
5. Tradicionalne i nove (endogene) teorije privrednog razvoja.................................................................13
5.1 Teorije zavisnosti.............................................................................................................................13
5.2Nova neoklasična teorija privrednog razvoja....................................................................................15
Zaključak....................................................................................................................................................17
Literatura...............................................................................................................................................18
Uvod

Zbog velikog broja teorija privrednog razvoja, ne postoji mogućnost da se izvede generalizacija
pojedinih koncepta iz razloga što svaki teorijski koncept privrednog razvoja ima kako svoje
prednosti i dobrih strana, tako ima i dosta mana. Upravo zbog tih različitih osobina postoji veliko
interesovanje za istraživanje ključnih razvojnih problema.

U izučavanju privrednog rasta i razvoja, kao makroekonomske discipline, jos uvek ne postoji
jedinstvena, celovita teorija privrednog rasta i razvoja koja bi pružila sveobuhvatno i
opsteprihvaćeno objašnjenje privrednog razvoja. Umesto toga, postoje više različitih teorija
privrednog rasta i razvoja, koje na različite načine pristupaju izučavanju ovog makroekonomskog
fenomena, polaze od različitih pretpostavki i smatraju određene promene važnijim u odnosu na
druge pa samim tim dolaze do različitih zaključaka i drugačije savetuju nosioce
makroekonomske politike. U radu su prikazane teorije koje su dali istaknuti makroekonomski
teoretičari i najznačajniji razvojni teoretičari. Prikazane teorije su sa akcentom na elementarnom
objašnjenju reprezentativnih mišljenja pri čemu se one teorije privrednog rasta i razvoja koje se
na neki način ponavljaju obrađene su na jednom mestu.
1. Neoklasične, radikalno-marksističke i teorije strukturne neravnoteže

Jedna od prisutnijih,ako ne i najprisutnija, podela teorija privrednog rasta i razvoja je nastala

50-tih i 60-tih godina prošlog veka koja teorije privrednog rasta i razvoja deli na:

1. Neoklasične teorije
2. Radikalno-marksističke teorije
3. Teorije strukturne neravnoteže.

Reč je o vrlo jednostavno klasifikaciji relativno starijih teorija privrednog rasta i razvoja, koje se
često mogu preklapati i bila je opšteprihvacena u mnogim udžbenicima. Najvažniji stavovi ovih
teorijskih pravaca, na osnovu podataka iz udžbenika "Privredni razvoj" koju su napisali poznati
teoretičari privrednog razvoja Herika i Kindleberg su objašnjene u nastavku.

A) Neoklasična teorija privrednog razvoja počiva na 3 osnovne tačke oslonca : stavovi

klasične ekonomije predstavljenim u učenjima Smita i Rikarda, osnovna načela
marginalističkog pravca tzv. Austrijske škole iz 1870. godine i posebno kodifikacija
makroekonomskih principa Alfreda Maršala iz 1890. godine i moderna sinteza Džemsa
Mida.
B) Radikalno-marksističke teorije, kao i neoklasična teorija, ima svoje korene u učenjima
Smita i Rikarda ali oni u ekonomskim nejednakostima vide način za eksploataciju
nerazvijenih zemalja od strane razvijenih. Radikalno-marksističke razvojne teorije gube
na značaju sa propašću istočnoevropskih socijalističkih zemalja.
C) Teorije strukturne neravnoteže dovode u pitanje određene postavke neoklasičara i
osporavaju postojanje visoke cenovne elastičnosti ponude, visoke elastičnosti tražnje i
izražene supstitabilnosti faktora proizvodnje. Teoretičari strukturne neravnoteže ističu
značaj postojanja razlika između pojedinih sektora privređivanja, naglašavajući pri tom
njihovu nejednaku propulzivnost u različitim vremenskim intervalima. Oni smatraju da
privredu karakteriše kontinuirana neravnoteža iz čega proizlazi njihov pozitivan stav u
pogledu državnog mešanja u oblastima cena, raspodele dohotka i spoljne trgovine. Dva
najpoznatija primera pristupa strukturnim promenama su: teorijski model Artur Luisa
"dvosektorski visak rada" i empirijska analiza Holisa Čenerija " modeli razvoja".
1.1 Dvosektorski model A. Luisa

Artur Luis je 50-tih godina prošlog veka formulisao jedan od najpoznatijih ranih teorijskih
modela razvoja koja je usmerena na strukturnu transformaciju privrede a koja je kasnije
proširena od strane Donalda Feja i Gustina Ranija. Ovaj model je postao opšta teorija razvojnog
procesa u zemljama u razvoju sa viškom radne snage tokom 60-tih i ranih70-tih godina.

U Luisovom modelu, nerazvijena privreda se sastoji od tradicionalnog sektora koji predstavlja

ruralni sektor i karakteriše se nultom graničnom produktivnošću rada i modernog sektora koji
predstavlja visokoproduktivan,industrijski sektor. On ističe da višak radne snage moze da se
premesti iz poljoprivrednog sektora u industrijski bez ikakvih gubitaka u proizvodnji. Glavni
akcenat je na procesu transfera radne snage i na rastu proizvodnje u sektoru industrije. Transfer
radne snage i rast zaposlenosti industrijskog sektora su izvedeni ekspanzijom proizvodnje u tom
sektoru. Brzina kojom će se ova ekspanzija desiti određena je stopom industrijskih investicija i
akumulacije kapitala u tom sektoru. Takve investicije su u industrijskom sektoru realne pod
pretpostavkom da vlasnici kapitala reinvestiraju svoje profite.

Luisov dvosektorski model razvoja je jednostavan i u saglasnosti sa istorijskim iskustvom

privrednog rasta današnjih industrijalizovanih zemalja ali se tri njegove pretpostavke ne uklapaju
u institucionalne i ekonomske realnosti većine današnjih zemalja u razvoju. Prvo, model
implicitno pretpostavlja da je stopa transfera radne snage i zaposlenosti u industriji
proporcionalna stopi akumulacije kapitala tako da veća stopa akumulacije kapitala znači
izraženiju stopu rasta industrijskog sektora i veću stopu stvaranja novih poslova. Postavlja se
pitanje šta će se desiti ako se profiti reinvestiraju u sofisticiranoj radno-štednoj opremi pre nego
u dupliranje postojećih kapaciteta, kao što Luis pretpostavlja u svom modelu? Drugo, u modelu
se pretpostavlja višak radne snage u oblasti primarne proizvodnje i punu zaposlenost u
sekundarnim oblastima. Međutim, istraživanja su pokazala da u zemljama u razvoju postoji
značajna nezaposlenosti u urbanim oblastima i mali višak radne snage u ruralnim oblastima.
Treće, smatra da je tržište radne snage konkurentno i koje garantuje kontinuirano konstantno
povećanje realnih najamnina u urbanom do tačke gde je ponuda viška radne snage iz primarnog
sektora u potpunosti apsorbovana. Ako se uzme u obzir radon-štedna sklonost većine modernih
tehnoloških transfera, postojanje značajnog transfera kapitala, nepostojanje viška radne snage u
poljoprivredi kao i tendencija da najamnine u modernom sektoru rastu brzo, zaključujemo da
Luisov dvosektorski model zahteva značajnu modifikaciju u pretpostavkama i analizi da bi se
uklopio u realnost većine zemalja u razvoju. Takođe, važno je da napomenem da ova teorija
minimizira značaj deficitnog finansiranja u uslovima nerazvijenosti i preferira značaj inostrane
štednje u procesu stimulisanja investicija.
1.2 Model strukturne neravnoteže H. Čenerija

U Modelu strukturnih promenat akcenat se stavlja na proces kroz koji je ekonomska industrijska
i institucionalna struktura nerazvijenih privreda transformisana tokom vremena i ukazala na
značaj zamene tradicionalne poljoprivrede novim industrijama kao poktretača privrednog rasta.
Analitičari modela razvoja smatraju da povećana štednja i investicije su neophodni ali ne i
dovoljni uslovi za privredni rast. Uz akumulaciju kapitala potreban je i set fizičkih i ljudskih
međuzavisnih promena u privrednoj strukturi zemlje za njen prelaz iz tradicionalnog u moderan
sistem. Naglašava se značaj posebno činilaca domaćeg i posebno faktora međunarodnog porekla
za akceleraciju dugoročne stope privrednog rasta. Kao najznačajniji faktori prve grupe se navode
prirodni resursi, veličina zemlje i brojnost stanovništva. Međunarodni uticaj podrazumeva
pristup stranom kapitalu, tehnologiji i međunarodnoj trgovini.

Model strukturnih promena Holisa Čenerija predstavlja najpoznatiji model strukturnih promena
koji se bazira na empirijskom proučavanju modela razvoja velikog broja zemalja u razvoju
tokom posleratnog perioda. Njegova istraživanja su dovela do nekoliko karakterističnih obeležja
razvojnog procesa koji se ogledaju u prelasku sa poljoprivredne na industrijsku proizvodnju,
stalna akumulacija fizičkog i ljudskog kapitala, promena tražnje potrošača od naglaska na hranu i
osnovne namirnice do želje za raznovrsnim proizvodima i uslugama, rast gradova i urbanih
industrija, smanjenje veličine porodice i rast stanovništva.

Glavna hipoteza modela je da je razvoj prepoznatljiv proces rasta i promena koje imaju slične
glavne karakteristike u svim zemljama ali ističu da postoji razlika između zemalja u tempu rasta i
načinu razvoja koji mogu varirati u zavisnosti od kompozicije domaćih i međunarodnih faktora,
od kojih se mnoge nalaze van kontrole određene zemlje. Uprkos tome oni navode da je moguće
identifikovati određene modele u gotovo svim zemljama tokom razvojnog procesa i koji mogu
biti pod uticajem različitih politika razvoja. S toga smatraju da se adekvatnom
makroekonomskom politikom razvoja mogu generisati korisni načini samoodržavajućeg rasta. Sa
druge strane, neistomišljenici dokazuju da statistički procesi koje ekonomisti strukturnih
promena računaju za jedan broj razvijenih zemalja i zemalja u razvoju imaju samo ograničene
praktične vrednosti u identifikaciji ključnih faktora privrednog razvoja. Dva osnovna ograničenja
su 1) nedovoljnost domaće akumulacije za finansiranje investicija(akumacijski jaz) i 2)
nedovoljnost deviznih priliva za pokriće uvoznih potreba (devizni jaz). Mnoge zemlje u razvoju
bile su u stanju da realizuju stope rasta investicija od 12-15% godišnje pri stopama rasta domaće
akumulacije od svega 6-8%.
2.Teorije uzleta, stagnacije i uravnoteženog rasta

Prema Samjuelsonu i Nordhausu svaka teorija privrednog rasta nastoji da objasni kako pojedine
države prekidaju začarani krug siromaštva i počinju da mobilišu četiri najvažnija faktora
proizvodnje (ljudski faktor, prirodni resursi, kapital, tehnologija).

Oni izdvajaju 3 teorije privrednog rasta:

1. Teorija uzleta
2. Teorija stagnacije
3. Teorija uravnotezenog rasta

2.1 Teorija uzleta

Walter Rostov je u svom delu "The Stages of Economic Growth " izdatom 1960. godine ukazao
na mogućnost identifikovanja faze u razvoju na osnovu kojih je moguće izvršiti klasifikovanje
društva. Rostov razlikuje 5 razvojnih faza:

a) Tradicionalno društvo
b) Ttanziciono društvo
c) Fazu uzleta ("take off")
d) Fazu stabilnosti ili zrelosti
e) Fazu masovne potrošnje

Tradicionalno društvo je bilo karakteristično za fazu prelaska iz federalnog uređenja u rani

kapitalizam, u kojoj je dominirala poljoprivredna proizvodnja uz vrlo malu mobilnost faktora,
veliku neravnomernost u distribuciji bogatstva i decentralizovanu politicku moć.

Tranziciono društvo karakteriše učešće investicija od minimum 10 % u raspodeli bruto proizvoda

koji ulaze u socijalnu infrastrukturu kako bi se olakšala komunikacija između partnera na tržištu,
smanjili transakcioni troškovi i dovelo do integracije nacionalnog tržišta. Važan deo tranzicione
faze jeste preusmeravanje viškova koji se javljaju u poljoprivrednoj proizvodnji u industriju uz
podršku novonastalog modernog političkog establišmenta. Dužina trajanja faze tranzicije je
različito od zemlje do zemlje i zavisi od svih resursa kojima zemlja raspolaže i koji se koriste
radi modernizacije društva.

Sledeća faza je faza uzleta koja se često posmatra kao kratka faza. Preduslov za fazu uzleta se
stvaraju u toku faze tranzicije. Osnovna karakteristika ove faze jeste da nivo investicaja rastu
znatno preko 10% bruto proizvoda. Još kedna karakteristika je ta da se u ovoj fazi formiraju
takozvani vukući sektori rasta koji generišu najviše stope rasta proizvodnje i dohotka.
Finansiranje ovih sektora proističe iz agrarne reforme i nove prisilne preraspodele
poljoprivrednog dohotka ili novom dobrovoljnom raspodelom dohotka iz poljoprivrede kada
njegovi vlasnici sami vrše plasiranje svog kapitala u nove sektore. U formiranju sektora ključnu
ulogu imale su inostrane akumulacije. Prema Rostovu sektori koji mogu biti vukući sektori
moraju da ispunjavaju odredjene uslove :

- da se tržište za tim proizvodom brzo širi kako bi se osigurala sigurna baza za dalji rast
proizvodnje

- da vukući sektor obezbeđuje i takozvanu sekundrarnu ekspanziju

- da se obezbeđuje kontinuiran i dovoljan priliv kapitala po osnovu izdvajanja iz ostvarenog

profita sektora

- da nova proizvodna funkcija može kontinuirano da se uspostavi, što znači nesmetane

mogucnosti za podizanje nivoa produktivnosti

Kao preduslove Rostov navodi: podizanje nivoa investicija na minimum 10% učešća u raspodeli
GDP-a; formiranje jednog ili više vukućih sektora koji mogu celu nacionalnu ekonomiju povući
napred; uspostavljanje adekvatnog političkog, institucionalnog i društvenog okvira pogodnog za
sprovođenje promena.

U fazi stabilnosti ili zrelosti prelazi se na proizvodnju finalnih industrijskih proizvoda, dolazi do
društvenih promena, menja se struktura radne snage, postepeno dominaciju preuzimaju
menadžerske strukture umesto preduzetnika i jača položaj “belih okovratnika”.

Faza masovne potrošnje je dostignuta samo u određenom broju zemalja i izvesno je da ih manje
razvijene zemlje neće postići u dogledn vreme. U toku ove faze dolazi do ogromnog povećanja
proizvodnje kao posledice novih tehnologija i intenzivne primene znanja. Učešće usluga i servisa
dostiže preko 70 % ukupnog GDP-a, struktura zaposlenosti se menja, urbanizacija dostiže
maksimalni nivo. Najznačajnija karakteristika jeste ubrzavanje tehnološkog progresa i
zastarevanje čitavih grana i tehnologija.

Između kretanja industrijske proizvodnje, produktivnosti rada i bruto proizvoda postoji određena
uzročno-posledična veza; visina stope rasta GDP-a zavisi od stope rasta produktivnosti rada, te je
stoga logično da postoji i veza između rasta industrijske proizvodnje i produktivnosti rada.

Sa seljenjem resursa iz poljoprivrede u industriju na dva načina dolazi se do ubrzavanja stope

rasta industrijske proizvodnje, produktivnosti rada i ukupnog bruto domaćeg proizvoda. Prvo,
novoangažovana sredstva u industriji daju viši granični proizvod nego što je to bilo u
poljoprivredi, podiže se ukupna produktivnost rada i raste bruto domaći proizvod. Drugo,
smanjenje količine angažovanih sredstava u poljoprivredi podiže profuktivnost rada u njoj.

Ove relacije su sistematizovane kroz tzv. Kaldorove zakone rasta.

Rast GDP
x
x

x x x x
x x
x

45◦
Rast ind. proizvodnje
Na grafiku, u preseku dve prave nalazi se prosečna stopa rasta, levo od te tačke su zemlje koje
imaju nisku stopu rasta industrijske roizvodnje kao i nizak rast GDP-a, dok desno od ove tačke
su zemlje koje imaju visoku stopu rasta industrijske proizvnodnje i visoki rast GDP-a.

Tri Kaldorova zakona su:

Pri zakon govori o postojanju snažne pozitivne korelacije između rasta industrijske proizvodnje
(gm) i rasta ukupnog GDP-a (gGDP) odnosno gGDP= f1(gm), f ’1>0.

Drugi zakon govori o postojanju snažne korelativne veze između rasta industrijske proizvodnje
(gm), sa jedne strane, i porasta produktivnosti u industrijskoj proizvodnji (pm) sa druge strane
pm=f2(gm) f ‘2 >0.

Treći zakon govori o snažnoj pozitivnoj korelaciji između rasta industrijske proizvodnje (gm) i
porasta produktivnosti izvan industrije (pm) odnosno pm=f3(gm) f ‘3 >0.

Na osnovu obih zakona moguće je izvući određene pouke i preporuke. Prvo, očekivano je da će
stopa rasta GDP-a opadati sa iscrpljivanjem mogućnosti seljenja radne snage iz delatnosti sa
opadajućim prinosima u industrijski sector. Predvidljivo je da novoindustrijalizovane zemlje
neće moći beskonačno u budućnosti da ostvaruje porast GDP-a od oko 10% godišnje.
2.2 Teorija stagnacije

U osnovi ovih teorija nalazi se međunarodna dimenzija privrednog rasta i stav da nerazvijene
zemlje imaju određene prednosti. Nerazvijene zemlje mogu u savremenim uslovima ostvariti
privredni rast mehanizmom transfera akumulacije i tehnologije iz razvijenih zemalja. Na ovaj
način, moguće je izbeći određene greške koje su bile prisutne u inicijalnim fazama razvoja kod
danas najrazvijenijih zemalja. Tvorac ove teorije je Aleksandar Geršenkron i poznata je kao
Geršenkronov efekat. Ovi stavovi se mogu kritikovati sa najrazličitijih stanovišta budući da oni
znače stagnaciju u dugom roku za nedovoljno razvijene zemlje.

2.3 Teorija uravnoteženog razvoja

Teoretičari uravnoteženog razvoja tvrde da je privredni rast u svojoj biti uravnotežen proces u
kome se privrede pojedinih zemalja stalno kreću uzlaznom linijom uvećanja proizvodnje I
zaposlenosti. Jedan od najpoznatijih predstavnika ove teorije je Sajmon Kuznetc koji je na
osnovu proučavanja 13 visoko razvijenih zemalja opovrgao teoriju etapa rasta Rostova. Na
osnovu njegovih proučavanja može da se izvuče zaključak da je privredni rast ovih zemalja
najpribližnij modelu uravnoteženog rasta. Pored toga što istraživanja Kuznetca dovode u sumnju
teoriju uzleta Rostova one takođe nisu u saglasnosti sa Geršenkronovom hipotezom da što
kasnije neka zemlja uđe u process razvoja biće u prilici da na osnovu tuđih znanja i iskustava
postigne dinamičniji privredni rast.
3. Grafička analiza teorija uzleta, stagnacije i uravnoteženog razvoja

Teorije uzleta, stagnacije i uravnoteženog rasta su predstavljene pomoću grafika koji pokazuju
kako bi se uzlet, stagnacija i uravnotežei rast odrazili na privredni razvoj pojedinih zemalja.

Na vertikalnoj osi su logaritamski iskazane vrednosti prozvodnje što ukazuje na zaključak po

kome nagib krive govori o stopi rasta proizvodnje, odnosno o stopi privrednog rasta.

a b c
log y log y log y

A B C D A B C D
t1 t2 t3 t t3 t
t
Grafik a ilustruje Rostovljev uzlet (take-off), u periodu između t1 I t2. Ekspanzija
vodećih sektora obezbeđuje ubrzanje stope privrednog rasta. Slika b daje uporedni
pogled na privredni rast koji reprezentuje Geršenkronov efekat. Sve zemlje startuju sa
inicijalnim niskim nivoom privredne razvijwnosti. Zemlje B,C,D su privredno zaostalije
u odnosu na zemlju A. Iako su kasnije startovale u pooređenju sa zemljom A, one mogu
zahvaljujući transferu akumulacije, tehnologije I znanja ostvariti dinamičniju stopu
privrednog rasta I u dogledno vreme sustići zemlju A, (tačka t3). Konačno, dijagram c
reprezentuje zaključke Sajmona Kuznetca o uravnoteženom privrednom rastu.

Na dijagramu a kriva rasta govori o dinamičnoj stopi rasta, dijagram b sugeriše konvergenciju
privrednog rasta dok na dijagramu c krive rasta govore o nepromenjenoj stopi rasta proizvodnje.
Sva tri dijagrama prikazuju slikovito poruke ove tri teorije. Teorija uzleta govori da će se razlike
u nivou privrednog rasta tokom vremena povećati, teorija stagnacije predviđa približavanje, dok
teorija uravnoteženog rasta ukazuje na održavanje konstantnih razlika u razvijenosti pojedinih
zemalja.

Empirijski zaključci idu u prilog potvrdi teze po kojoj tokom vremena ne dolazi do
konvergencije u nivoima razvijenosti pojedinih ekonomija, šta više, razlike u nivoima
razvijenosti se povećavaju.
4. Kratkoročne i dugoročne teorije privrednog rasta

Teorije kratkoročnog privrednog rasta analiziraju rigorozne matematičke odnose između stope
privrednog rasta i upotrebe proizvodnih faktora,posebno kapitala i rada. Ove teorije se bave
istraživanjem relacija između stope privrednog rasta i veličine upotrebljenih resursa.

Teorije dugoročnog privrednog rasta skoncentrisane su na istraživanje dinamike dugoročnog

rasta. Tri najvažnije škole dugoročnog privrednog rasta su:

a) škola stagnacije
b) škola dugoročnog rasta sa fluktuacijama privrednih ciklusa i postepenim uvećanjem stope
privrednog rasta
c) škole eksplozije i kolapsa.

Škola stagnacije se vezuje za Alvina Hnasena i polazi od konstatacije da je 30-tih godina prošlog
veka došlo do stagnacije stopa rasta stanovništva i smanjenja štednje kao i završetka teritorijalnih
osvajanja koje su uslovile pomeranje akcenta ka produkciji roba i usluga koja maksimalno
uvažava značaj kapitalnoštednih inovacija što je sa svoje strane dovelo do stagnacije privrednog
rasta.

Najznačajniji predstavnik škole dugoročnog rasta sa fluktuacijama privrednih ciklusa i

postepenim uvećanjem stope privrednog rasta je Robert Solou koji je određivanjem privrednog
rasta kao potencijalno moguću proizvodnju, determinisanu sa pet osnovnih faktora, primetio da
rast proizvodnih kapaciteta može biti limitirano stopom po kojoj se osnovni razvojni faktori
mogu uvećati, što nadalje zavisi od načina lakoće sa kojom se na proizvodne činioce može
delovati svesnom politikom ili slučajnim događajima. Po ovom autoru, stabilan dugoročni
privredni rast je ostvarljiv.

U okviru škole eksplozije i kolapsa razlikuje tri osnovna pravca. Prvi pravac se odnosi na
Marksovu teoriju koja predviđa nestajanje kapitalizma. Osnovna slabost ove teorije proizlazi iz
fundamentalne premise Marksove teorije po kojoj u uslovima kapitalizma dolazi do rasta
organskog sastava kapitala i kontinuiranog opadanja prosečne profitne stope. Drugi pravac se
odnosi na razmišljanja naslednika Tomasa Maltusa i njegovih pesimističkih stavova u vezi
mogućeg uvećanja proizvodnje u obimu neophodnom da prati trend stalnog uvećanja
stanovništva. Treći pravac predstavlja negaciju drugog pravca odnosno osporavanje njegovih
pesimističkih poruka. Teoritičari ovog pravca odbacuju pesimističke poruke na osnovu stava da
savremene tehnološke promene omogućuju rastuće prinose u oblasti poljoprivredne proizvodnje,
u ekstrakciji prirodnih resursa i zaštiti čovekove sredine.
5. Tradicionalne i nove (endogene) teorije privrednog razvoja

Prema Majklu Todaru, pet vodećih pravaca u razvojnoj ekonomiji su:

1. Teorija etapa privrednog rasta

2. Teorija strukturnih promena
3. Teorija zavisnosti
4. Teorija neoklsnične kontrarevolucije
5. Endogene ili nove teorije rasta

Teoretičari etape privrednog rasta su smatrali da je proces razvoja niz uspešnih faza privrednog
rasta kroz koje sve zemlje moraju da prođu. Oni su smatrali da zemlja, da bi nastavila putem
privrednog rasta, mora da ima pravu količinu i kombinaciju štednje, investicija i strane pomoći.

Teorija strukturne neravnoteže koristila je modernu ekonomsku teoriju i statističke analize u

pokušaju da prikaže unutrašnji proces strukturnih promena kroz koji tipična zemlja u razvoju
mora da prođe ako hoće da uspe u stvaranju i održavanju procesa brzog privrednog rasta.

Teorije zavisnosti akcentiraju uticaj spoljašnjih i unutrašnjih političkih pritisaka na privredni

razvoj. Naglasak je bio na potrebi novih politika razvoja da se iskoreni siromaštvo, da se
obezbede raznovrsnije mogućnosti zaposlenja i da se smanje nejednakosti u raspodeli.

Teorija neoklasnične kontrarvolucije naglašava ulogu slobodnog tržišta, otvorene ekonomije kao
i privatizaciju neefikasnih javnih preduzeća. Prema ovoj teoriji, neuspeh u razvoju je
prouzrokovan neiskorišćavanjem spoljašnih i unutrašnjih razvojnih faktora.

Endogena teorija rasta je pokušala da modifikuje i proširi tradicionalnu teoriju rasta, u smislu da
pomogne da se objasni zašto se neke zemlje brzo razvijaju dok neke zemlje stagniraju i zašto
država može imati važnu ulogu u procesu rasta.

Todaro prve četiri teorije privrednog razvoja označava kao tradicionalne dok je poslednja teorija
označena kao nova teorija privrednog razvoja.
5.1 Teorije zavisnosti

U okviru ove teorije postoje tri glavna pravca: model neokolonijalne zavisnosti; model pogrešne
paradigme; teza dualnog razvoja

Model neokolonijalne zavisnosti karakteriše postojanje i produbljivanje razlika u razvoju

pojedinih zemalja kao posledicu dominacije međunarodnog kapitalističkog sistema u odnosima
razvijenih i nerazvijenih privreda. Postojanje bogatih i siromašnih nacija u međunarodnom
sistemu čini da pokušaji ubrzanja dugoročne stope privrednog rasta zemalja u razvoju budu
izuzetno teški a ponekad čak i nemogući.

Model pogrešne paradigme objašnjava nerazvijenost mnogih zemalja pogrešnim nepravilnim

savetima od strane savetnika iz agencija razvijenih zemalja koje pružaju pomoć i
multinacionalnih donatorskih organizacija. Saveti i preporuke ovih eksperata često vode do
pogrešnih politika koje su, zbog institucionalnih faktora, koncipirane tako da služe interesima
postojećih moćnih domaćih i međunarodnih grupa

Teza dualnog razvoja ukazuje na koncept dualizma o kome se naširoko diskutuje u teoriji
privrednog razvoja. Ovaj koncept obuhvata različite setove uslova, od kojih su neki superiorni a
drugi inferiorni i koji mogu zajedno postojati u datom prostoru. Tipičan primer ovog elementa
dualizma jeste koegzistencija moćnih i bogatih industrijalizovanih nacija sa osiromašenim
poljoprivrednim društvima u međunarodnoj ekonomiji. Ova koegzistencija je hronična i neće se
vremenom ispraviti. Ne samo da se stepeni superiornosti ili inferiornosti ne smanjuju, već imaju
tendenciju rasta.

Teorije zavisnosti imaju dve glavne slabosti. Prva, one ne pružaju dovoljno formalnog ili
neformalnog objašnjenja kako pojedine zemlje mogu inicirati i održavati razvoj. Druga slabost je
da je iskustvo zemalja u razvoju koje su težile revolucionarnoj kampanji industrijske
nacionalizacije i brzoj proizvodnji uglavnom bilo negativno.
5.2 Nova neoklasična teorija privrednog razvoja

Nova neoklasična teorija se pojavila 80-tih goina i podrazumevala je, u razvijenim zemljama,
politiku ekonomije ponude, teoriju racionalnih očekivanja i privatizaciju javnih preduzeća, dok
je u zemljama u razvoju zahtevala slobodnija tržišta kao i privatizaciju državne svojine.
Teoretičari smatraju da preveliko mešanje države u ekonomske aktivnosti usporava tempo
privrednog rasta. Oni smatraju da zemlje u razvoju imaju velikih problema sa ubrzanjem
vlastitog privrednog rasta zbog prevelikog mešanja države, državne korupcije, neefikasnosti i
nedostataka ekonomskih pobuda u zemljama u razvoju.Oni se zalažu za promociju slobodnog
tržišta “laissez-faire” ekonomija u sklopu privredno-sistemskih rešenja koja omogućavaju
nevidljivoj ruci tržišta da vrši alokaciju resursa i stimuliše privredni razvoj.

Prema Majklu Todaru, teorija novo neoklasičara se može podeliti na tri pristupa: pristup
slobodnog tržišta, pristup javnog izbora, pristup “neškodljivog tržišta”

Pristup slobodnog tržišta ističe da su tržišta sama po sebi efikasna. Cene proizvoda i faktora
proizvodnje pokazuju tačne vrednosti roba i resursa, kako u sadašnjsti tako i u budućnosti.
Konkurencija je efikasna, tehnologija je slobodno dostupna i njena upotreba je besplatna,
informacije su savršene i mogu se dobiti besplatno. U takvim uslovima, bilo kakva intervencija
države u privredi je pogrešna i kontraproduktivna.

Teoretičari javnog izbora idu korak dalje i ističu da država ne može da uradi ništa kako treba iz
razloga što političari, činovnici i građani obavljaju sve aktivnosti isključivo iz ličnih interesa.
Oni zaključuju da je najbolja ona država koja se najmanje meša u ekonomsku aktivnost.

Pristup neškodljivog tržišta prepoznaje postojanje mnogih nepravilnosti na tržištima faktora i

tržištu proizvoda zemalja u razvoju i ističu da makroekonomska politika ima ključnu ulogu u
omogućavanju funkcionisanja tržišta preko trišno neškodljivih intervencija. Oni smatraju da su
fenomeni kao što su nedostajuće ili nekompletne informacije, eksternalije u veštini kreiranja i
učenja i ekonomija obima u proizvodnji prisutniji na tržištima zemalja u razvoju u odnosu na
ekonomski razvijene zemlje. Upravo ovi fenomeni su zaslužni za stvaranje najnovije škole
teorije razvoja- škole novog ili endogenog razvoja.

Još jedan razlog zbog kog se neoklasičari zalažu za slobodna tržišta jeste tvrdnja da liberalizacija
nacionalnih tržišta povlači za sobom dodatne domaće i strane investicije i tako povećava stopu
akumulacije kapitala.
Nova neoklasična teorija vuče korene iz ekonomski ideološkog pogleda na zemlje u razvoju i
njihovih problema. Oni su nerazvijenost videli kao problem iznutra podstaknut fenomen,
prevelike državne intervencije i loše vođene makroekonomske politike razvoja.

Kritičari smatraju da po kriterijumu striktne efikasnosti, nema sumnje da je tržišna alokacija

ekonomski efikasnija nego intervencija države. Problem je u tome što je privredna struktura
mnogih zemalja u razvoju dijametralno različita od privrednih struktura visoko
industrijalizovanih zemalja pa se pretpostavke o ponašanju i politička pravila tradicionalne
teorije ponekad dovode u pitanje. Postoji mišljenje da se mnogo toga može naučiti od
neoklasičara uzimajući u obzir elementarne analize ponude i tražnje da bi se proizveli traženi
proizvodi, formirale konkurentne cene u spoljnotrgovinskoj razmeni a sve u cilju efikasne
proizvodnje i alokacije resursa. Ali ne treba mešati slobodna tržišta sa cenovnom alokacijom.
Kompetentne vlade mogu, takođe, efikasno koristiti cene kao signale i podsticaje za uticanje na
društveno optimalnu alokaciju resursa. Ipak, realnost institucionalne i političke strukture mnogih
zemalja u razvoju često čine dostignuća odgovarajućih ekonomskih politika, bilo da su one
bazirane na tržištima ili na državnim intervencijama, veoma teškim za realizaciju.

Mnogi argument nove neoklasične teorije, posebno oni koji se odnose na neefikasnost državnih
preduzeća i neuspehe u planiranju razvoja, kao i štetne efekte domaćih i međunarodnih
poremećaja cena podstaknutih prevelikim i često nekompetentnim makroekonomskim poltikama
takođe treba uzeti u obzir prilikom istraživanja teorije privrednog razvoja. Ali treba obratiti
pažnju da ne kritično promovisanje politike slobodnih tržišta i otvorenih ekonomija zajedno sa
univerzalnim podcenjivanjem značaja javnog sektora u promovisanju rasta sa pravičnošću
zemalja u razvoju, prestavlja ozbiljan izazov.
Zaključak

Kao što smo videli, postoji veliki broj podela teorija privrednog rasta i razvoja koje se razlikuju
po faktorima koje koriste u razmatranje fenomena privrednog razvoja. Teorije koje su se pojavile
50-tih i 60-tih godina prošlog veka, se dele na: 1) neoklasične teorije, 2) radikalno-marksističke
teorije privrednog razvoja i 3) teorije strukturne neravnoteže. Navedene teorije su se često
preklapale da je samo mogla da se nazire linija razgrančenja. One su bile opšte prihvaćene i
korišćenje su u brojnim udžbenicima privrednog razvoja.

Kako se razvijala makroekonomija, tako su se razvijale i teorije privrednog razvoja. Tako u

novijim udžbenicima makroekonomije srećemo sledeću podelu teorija privrednog razvoja: 1)
teorije uzleta, 2) teorije stagnacije i 3) teorije uravnoteženog rasta. Svakako, najznačajnija podela
teorija privrednog razvoja, ne razlikujući fenomene rasta I razvoja su: 1) kratoročne teorije
privrednog razvoja i 2) dugoročne teorije privrednog rasta. Poslednja razmatrana podela, koja
predstavlja ujedno najnovi podelu, deli teorije privrednog razvoja na: 1) tradicionalne I 2) tzv.
endogene teorije privrednog razvoja.

Svakako treba napomenuti da, ponekad, teoretičari insistiraju na stavu das u samo njihovi
pristupi relevantni a das u druga objašnjenja netačna. Naravno da su ovakva razmišljanja
pogrešna i da je pažljvom nepristrasnom analizom moguće zapaziti doprinos svake teorije
proučavanju problematike privrednog razvoja.
Literatura

1. Teorija privrednog razvoja, Slobodan Cvetanović, Niš, 1994. godine