Naslov originala Antonen Arto

Antonin Artaud
VAN GOGH
Le suicide de la societe
>

Urednik
Zoran Hamović
VAN GOG
samoubica
Likovna oprema žrtva društva
Dragana Atanasović
*
*
drugo izdanje

(
i
Prevela sa francuskog
Vesna Cakeljić

KLEPSIDRA 2001
V'dd ISd31>l cUo
 Uvod

Možemo da govorimo o dobrom duševnom zdra-

vlju Van Goga koji je , za celog svog života, samo spr-
žio sebi ruku i, sem toga, samo još jednom sebi o d se-
kao levo uho,
u svetu u kome se svakoga dana jede kuvana vagi-
na u zelenom sosu ili kita bičevanog i zacenjenog no-
vorođenčeta,
onakvog kakvo je pokupljeno na izlasku iz m ajčin e
rodnice.
A ovo nije puka slika mašte, već pojava koja se obi-
lato i svakodnevno ponavlja i neguje diljem cele kugle
zem aljske.
I tako, ma kako suludo izgledala ova tvrdnja, sada-
šnji život tavori u svojoj staroj atmosferi b eščašća,
anarhije, nereda, pomame, razularenosti, hroničnog
ludila, građanske učmalosti, psihičke porem ećenosti
(jer nije čovek postao nenormalan, nego svet), hoti-
mičnog nepoštenja i strašnog licemerja, ogavnog pre-
zira prema svemu što pokazuje plemenitost,
zahteva za jednim poretkom koji je u celini zasno-
van na izvršenju iskonske nepravde,
i najzad, organizovanog zločina.
Stvari idu loše, je r u ovome času bolesnoj sv esti je
prvorazredni interes da ne izađe iz svoje bolesti.
Tako je jedno pokvareno društvo izmislilo psihija-
triju da bi se odbranilo od istraživanja nekih bića nad-

5
 moćnih po lucidnosti, čije sposobnosti proricanja su
mu^smetale.
Žerar de Nerval nije bio lud, ali beše optužen da je-
ste, da bi se bacila ljaga na neka prvorazredna otkrića
koja se spremao da objavi,
a sem što je bio optužen, beše još i udaren u glavu,
fizički udaren u glavu jedne noći, da bi izgubio sećanje
na monstruozna dela koja će obelodaniti i koja, pod
dejstvom toga udarca, pređoše u njemu na natprirodni
plan, jer celo društvo, u tajnom savezu protiv njegove
svesti, beše u tom trenutku dovoljno snažno da mu
obavije zaboravom njihovu stvarnost.
Ne, Van Gog nije bio lud, ali njegove slike behu
grčke vatre, atomske bombe, čiji je ugao gledanja, u
poređenju sa svim ostalim slikama koje su harale u
ono doba, bio sposoban da ozbiljno ugrozi larvalni kon-
formizam buržoazije Drugoga carstva i žbire Trećega,
Gambete, Feliksa Fora, kao i žbire Napoleona III.
Jer Van Gogovo slikarstvo ne napada izvesni konfor-
mizam običaja, već konformizam samih institucija. Čak
ni spoljna priroda, sa svojim klimama, ravnodnevičkim
nepogodama, plimama i osekama, ne može, nakon Van
Gogovog prolaska zemljom, da sačuva istu težu.
Utoliko pre se na društvenom planu institucije ras-
padaju, a medicina predstavlja neupotrebljivu i izlape-
lu lešinu koja proglašava Van Goga ludim.
Spram lucidnosti Van Goga koji dela, psihijatrija je
tek obični budžak gorila koji su i sami opsednuti i pro-
gonjeni i imaju, da bi privremeno ublažili stanja naj-
strašnije teskobe i Ijudskoga gušenja, samo još jednu
Antoportret smešnu terminologiju,
dostojan proizvod njihovih pokvarenih mozgova.
Nema, uistinu, nijednog psihijatra koji nije notorni
erotoman.
I ne verujem da pravilo okorele erotomanije kod
psihijatara može da pretrpi ijedan izuzetak.

7
 Poznajem jednoga koji se pre nekoliko godina po-
bunio što je meni palo na pam et da onako đuture optu-
žim celu družinu preispoljnih gadova i prevaranata sa
dozvolom, kojima je i sam pripadao.
—Ja, gospodine Arto - reče on meni - nisam eroto-
man, i čikam vas da mi pokažete jedan jedini od ele-
m enata na kojima zasnivate svoju optužbu.
—Dovoljno je da vam pokažem vas samog, doktore
L ..., kao elem ent,
vi nosite na svojoj njušci njen žig,
huljo jedna odvratna,
čija tintara uvlači svoju seksualnu žrtvu pod jezik a
potom je prevrće kao badem, da bi se na neki način
sprdala s njom.
To se zove zgrtati lovu i birati vlastitu klijentelu.
Ako u sn ošaju niste postigli da kvocate glasni-
com na određeni način koji znate i da istovrem eno
g rgoljite ždrelom , jednjakom , m okraćnim kanalom i
čm arom ,
ne m ožete reći da ste zadovoljni.
A postoji u vašem unutrašnjem organskom podrh-
tavanju izvesna bora koju ste stekli, ovaploćeni sve-
dok gnusnoga beščašća,
a koju vi g a jite iz godine u godinu, sve više i vi-
še , je r društveno govoreći, ona ne podleže udaru
zakona,
ali podleže udaru jednog drugog zakona, gde cela
povređena sv est pati je r je takvim ponašanjem spre-
čavate da diše.
Vi proglašavate ludom sv est koja dela, dok je, s
druge strane, gušite svojom odvratnom seksualnošću.
E to to je upravo taj plan na kojem jadni Van Gog
b eše čedan,
no, čedan kao neki serafim ili neka devica nije mo-
gao da bude, je r upravo su oni
huškali
8 9
)
i hranili od iskona veliku mašinu greha.
Možda ste, uostalom, vi, doktore L..., od roda uža-
sno nepravičnih serafima, ali ostavite, tako vam boga,
ljude na miru, r
Van Gogovo telo, spaseno od svakoga greha, beše
takođe spaseno od ludila, a njega, dapače, donosi jedi-
no greh.
A ja ne veru jem u katolički greh,
ali verujem u erotski zločin, upravo onaj kojeg su
se čuvali svi geniji na zemlji,
autentični umobolnici iz ludnica,
ili su to pak činili zato što ne behu (autentično)
umobolni.
A šta je to autentični umobolnik?
To je čovek koji je više voleo da postane lud, kao
što se to podrazumeva u društvenom smislu, nego da
okalja određenu višu ideju ljudske časti.
Tako je društvo učinilo da se u njegovim azilima
zadave svi oni kojih je htelo da se otarasi ili od kojih je
htelo da se odbrani, pošto su navodno odbili da budu
njegovi saučesnici u nekim silnim prljavštinama.
J e r umobolnik je takođe čovek koga društvo nije
htelo da sasluša i koga je htelo da spreči u širenju ne-
podnošljivih istina.
Ali, u ovom slučaju, interniranje mu nije jedino
oružje, a organizovani ljudski skup ima i drugih načina
da dokrajči volje koje želi da slomi.
Sem malih čarolija seoskih vrača, ima i velikih na-
leta globalne začaranosti u kojima periodično učestvu-
je cela uzbunjena svest.
Tako prilikom nekoga rata, revolucije, društvenog
potresa koji je jo š u zametku, ta jednoumna svest je
pitana ili se pita, a donosi takođe i svoj sud.
M ože joj se takođe dogoditi da bude izazvana i van
sebe povodom nekih pojedinačnih slučajeva što se na-
daleko ore.
 Tako je bilo jednoumnih začaranosti povodom Bo-
dlera, Edgara Poa, Žerara de Nervala, Ničea, K jerke-
gora, Helderlina, Kolridža,
a bilo ih je 1 povodom Van Goga.
To može da se desi danju, ali se uglavnom pre de-
šava noću.
Tako su čudesne sile podignute i dovedene u zve-
zdani svod, neku vrstu mračne kupole koju sačinjava,
povrh sveg ljudskog disanja, otrovna agresivnost zlog
duha većine ljudi.
A nekoliko retkih luciđnih ljudi dobre volje što su
na zemlji morali da se zlopate, vide se, u određenim
časovim a danju ili noću, u osnovi izvesnih stanja
autentičnog i budnog košmara, pritisnuti strahovitim
trošenjem , strahovitim tlačenjem neke vrste građan-
ske magije posvuda razmilelih pipaka, koja će se usko-
ro ukazati u običajima što tek treba da se otkriju.
Spram te jednoum ne prljavštine koja, s jedne stra-
ne, ima seks, a s druge, uostalom, masu, ili kojekakve
slične psihičke obrede kao osnovu ili oslonac, nema
ludila u tom e ako neko ide u noćnu šetnju sa šeširom
na kome je pričvršćeno dvanaest sveća, da bi slikao po
motivu neki predeo;
je r kako je drugačije jadni Van Gog mogao sebi da
posvetli, kao što je nedavno primetio naš prijatelj, glu-
mac Rože Blen?
Š to se tiče sp ržen e ruke, to je pravo pravcato
junaštvo;
što se tiče odsečenog uha, to je direktna logika,
i ponavljam,
onaj svet koji, danju i noću, i sve više i više, jede
ono što se ne jede,
da bi doveo svoju zlovolju do krajnosti,
ima, po tom pitanju,
već jednom da umukne.
10
Postskriptum
Van Gog nije umro od samog stanja ludila,
već zato što je telesno bio polje jednog problem a
oko kojeg se, još od vajkada, raspravlja krajnje nepra-
vični duh ovog čovečanstva,
problema prevlasti puti nad duhom, ili tela nad pu-
ti, ili duha nad jednim i drugim.
A gde je u tom ludilu mesto ljudskoga ja?
Van Gog je tragao za svojim ja celog svog života, sa
neobičnom energijom i rešenošću.
I nije se ubio u nastupu ludila, van sebe što ne m o-
že da ga dokuči,
već ga, naprotiv, upravo beše dokučio i otkrio šta je
i ko je , kada ga je opšta svest društva, da bi ga kaznila
što joj se otrgao,
gurnula u samoubistvo.
A to se zbivalo sa Van Gogom, kao što se vazda
obično zbiva, prilikom nekoga grupnjaka, mise, razre-
šenja od greha, ili kakvog sličnog obreda osvećenja,
začaravanja, tucačine sa vešcem ili vešticom.
Ono se znači uvuklo u njegovo telo
to društvo
razrešeno
blagosloveno
osvećeno
i opsednuto
11
 izbrisalo u njemu natprirodnu svest koju upravo
beše stekao i, poput neke poplave crnih gavrana u
vlaknima njegovog unutrašnjeg stabla,
preplavilo ga poslednjim vodenim bregom,
i, zauzevši njegovo m esto, •
ubilo ga.

Je r anatomska logika savremenog čoveka je u to-

me da je uvek mogao da živi i mislio da živi jedino kao
opsednuti. Samoubica
žrtva društva
f::

Čisto linearno slikarstvo odavno me je dovodilo do

ludila, jo š otkako sam naišao na Van Goga koji je sli-
kao, ne linije ili oblike, već stvari iz nepokretne priro-
de kao usred grčeva.
I nepokretne.
Kao pod gromovitim udarcem takve sile inercije o
kojoj svi govore uvijeno, a koja nikada nije postala ta-
ko nejasna kao otkada su se cela zemlja i sadašnji ži-
vot umešali da je rasvetle.
Dakle, upravo svojim gromom iz vedra neba, svo-
jim pravim pravcatim gromom iz vedra neba, Van Gog
ne p restaje da udara sve oblike prirode i predmete.
Grebenani Van Gogovim čavlom,
predeli pokazuju svoju neprijateljsku put,
zlovolju svojih rasporenih zakutaka,
da se ne zna kakva se to čudesna snaga, s druge
strane, upravo preobražava.

Izložba Van Gogovih slika uvek je datum u povesti,

ne u povesti naslikanih stvari, već, kratko i jasno, u
povesnoj povesti.
Je r nema gladi, epidemije, eksplozije vulkana, ze-
m ljotresa, rata, koji unatrag vraćaju monade vazduha,
koji zavrću šiju pretećem licu fa m e fa t u m , neurotične
sudbine stvari,
kao neka Van Gogova slika - izneta na svetlo dana,
vraćena samome vidu,

15
 sluhu, dodiru,
mirisu,
na zidovima jedne izložbe -
najzad bačena kao nova u tekuća zbivanja, ponovo
uvedena u opticaj.

Nema na poslednjoj Van Gogovoj izložbi, u Palati

oranžerije, svih veoma velikih platna nesrećnog slikara.
Ali ima, među onima koja su tamo, dosta uskovitlanosti
sa razasutim bokorima karmincrvenih biljki, usečenih
staza natkriljenih nekom tisom, sunaca sa ljubičastim
prelivima što se vrte na plastovima sena od čistoga zla-
ta, čiča Tihog1 i portreta Van Goga od Van Goga,
da podsećaju iz kakve je ogavne jednostavnosti
predmeta, osoba, građe, elemenata,
Van Gog izvukao ta svojevrsna orguljska pevanja, te
vatromete, ta atmosferska bogojavljenja, konačno, to
„veliko delo“2 večite i neblagovremene transmutacije.

Ti gavrani, naslikani dva dana pre njegove smrti,

nisu mu, ništa više od ostalih njegovih platna, otvorili
vrata izvesne posmrtne slave, ali oni otvaraju slika-
nom slikarstvu ili, pre, neslikanoj prirodi, okultna vra-
ta jedne moguće onostranosti, jedne moguće trajne
stvarnosti, kroz vrata neke zagonetne i zlokobne ono-
stranosti, koja je otvorio Van Gog.
Nije uobičajeno da čovek s puščanim hicem u trbu-
\s
hu3, koji ga je ubio, strpa na jedno platno crne gavra-
Ciča Tangi ne, možda sa nekom vrstom olovnoblede ravnice is-
pod njih, u svakom slučaju prazne, gde se boja

1 Metaforična aluzija na čiča Tangija, pariskog prodavca boja i

prijatelja mnogih neshvaćenih slikara s kraja prošlog veka, među
kojima je bio i Van Gog. - Prim prev.
2 Arto više puta u ovom eseju pominje veliko delo, misleći na
alhemijski opns magnum. - Prim prev.
3 Van Gog je pucao na sebe iz revolvera. -P r im prev.

17
vinskoga taloga zem lje ludački sukobljava sa prljavo-
žutom bojom žita.
Ali biće da nijedan drugi slikar, sem Van Goga, n ije
umeo kao on da nađe, kako bi naslikao svoje gavrane,
tu crnu boju gomoljike, tu crnu „bogatog krkanluka“ i
u isti mah kao neku pogansku boju krila gavrana izne-
nađenih zamirućim odsevima večeri.
A na šta se dole žali zem lja pod krilima r a s k o š n ih
gavrana, raskošnih bez sum nje za samoga Van G oga a,
s druge strane, veličanstvenog predskazanja zla k oje
njega više neće dotaći?
J e r niko do tada nije kao on od zem lje načinio to pr-
ljavo rublje, uvrnuto vinom i krvlju natopljeno.

N ebo na slici veom a je nisko, prignječeno,

ljubičastoplavo, poput obruba munje.
Cudesna mračna rojta praznine koja raste nakon seva.
Van Gog je pustio svoje gavrane kao crne m ikrobe
sv o je slezin e sam oubice, na nekoliko san tim etara
odozgo a k a o sa d n a p latn a,
sledeći crnu brazgotinu linije gde lepet njihovog
bogatog perja pritiska posuvraćenost zem aljske oluje
pretnjam a jednog zagušenja odozgo.
Pa ipak, cela slika je bogata.
Bogata, velelepna i mirna slika.
D ostojna pratnja u sm rti onoga koji je, tokom svog
života, zavrteo tolika pijana sunca na tolikim plastovi-
ma sena, oslobođen svih predrasuda, i koji, očajan, s
puščanim hicem u trbuhu, nije umeo da ne preplavi
krvlju i vinom jedan predeo, da ne natopi zem lju po-
slednjom emulzijom, u isti mah veselom i m račnom ,
sa okusom oporog vina i pokvarenog sirćeta.
I tako nam ton poslednjeg platna što ga je naslikao
Van Gog, on koji, s druge strane, nikada nije prevazišao
slikarstvo, dočarava oštro i varvarsko prolamanje naj-
patetičnije elizabetanske drame, ostrašćene i strasn e.

19

i
 To je ono što m e najviše uzbuđuje kod Van Goga,
koji je najviše bio slikar od svih slikara i koji je , ne
idući dalje od onoga što se zove i što je s te slikarstvo,
ne izlazeći iz tube, iz kičice, iz uokvirivanja m o tiv a i
platna, da bi pribegao anegdoti, priči, drami, slikovitoj
radnji, unutarnjoj lepoti subjekta ili objekta, uspeo da
prikaže prirodu i predm ete na tako vatren način da n e-
ka čuvena pripovetka Edgara Poa, Hermana M elvila,
Natanaela Hotorna, Žerara de Nervala, Ahima A rnim a
ili Hofmana, ne kaže ništa više na psihološkom i dra-
m aturškom planu od njegovih bagatelnih platna,
od njegovih platna koja su skoro sva, inače, i kao
nam erno, skrom nih dimenzija.

Čirak na stolici, naslonjači od zelene opletene slam e,

knjiga na naslonjači,
i evo osvetljen e drame.
Ko će da uđe?
H oće li to biti Gogen ili neka druga utvara?

Upaljeni čirak na slamnatoj naslonjači pokazuje, či-

ni se, svetlosnu liniju razdvajanja koja deli dve protiv-
ničke individualnosti, Van Gogovu i Gogenovu.
E s te ts k i predm et njihove prepirke ne bi možda
pružio, kada bi se ispričao, mnogo zanimljivosti, ali
trebalo je da ukaže na duboki ljudski jaz između dve
prirode, Van Gogove i Gogenove.
Gogenova naslonjača Verujem da je Gogen mislio da umetnik m ora da
traži simbol, mit, da uvećava stvari života sve do mita,
dok je Van Gog mislio da treba um eti izvesti m it iz
najprizemnijih stvari života.
U čem u je , ja mislim, bio đavolski u pravu.
Je r stvarnost je strašno nadmoćna nad svakom pri-
čom, nad svakom bajkom, nad svakim božanstvom ,
nad svakom nadstvarnošću.
Dovoljno je imati dara da je umemo tumačiti.

21

i
 M islim da je umro sa 37 godina stoga što b e še , na-
Što nijedan slikar pre jadnog Van Goga nije učinio, žalost, stigao do kraja svoje turobne i potresne p riče
što nijedan slikar više neće učiniti posle njega,
čoveka koga je prikleštio zloduh.
je r verujem da ovoga puta, J e r Van Gog nije zbog samoga sebe, zbog b o lesti
baš danas, svog osobenog ludila napustio život.
sada, Učinio je to pod pritiskom zloduha koji se, dva da-
ovog m eseca februara 1947, •
na uoči njegove sm rti, nazvao doktor Gaše, im provi-
sama stvarnost,
zovani psihijatar, a koji b eše neposredan, delotvoran i
mit sam e stvarnosti, sama m itska stvarnost upra-
dovoljan uzrok njegove sm rti.
vo se uključuje.
Stekao sam, čitajući Van Gogova pisma bratu, čvr-
Tako, mora da niko jo š od Van Goga nije um eo da
sto i iskreno uverenje da je doktor Gaše, ,,psihijatar“,
pokrene veliko cimbalo, nadljudski zvuk, večito nad- u stvari prezirao Van Goga, slikara, i da ga je prezirao
ljudski, što sledi potisnuti red kojim predmeti stvar-
kao slikara, ali nadasve kao genija.
noga života zvone, Gotovo je nem oguće biti lekar i pošten čovek, aii
kada smo um eli da imamo dovoljno otvoreno uho je podlački nem oguće biti psihijatar a ne biti u isto
da shvatimo podizanje ogromnih talasa njihove plime. vrem e obeležen najneospornijim ludilom: ludilom ko-
Tako i svetlost čiraka zvoni, tako svetlost upaljenog
je je nem ogućnost borbe protiv onog starog atavistič-
čiraka na naslonjači od zelene slame zvoni, poput disanja
kog refleksa rulje, a koji od svakog naučnika zahvaće-
ljubavlju obuzetog tela pred telom usnulog bolesnika.
nog tim šljamom čini neku vrstu rođenog i urođenog
Ona zvoni kao neka neobična kritika, neki dubok i
neprijatelja svakoga genija.
iznenađujući sud čiju nam presudu, izgleda, Van Gog
može dozvoliti da pretpostavim o kasnije, mnogo ka-
M edicina je rođena iz zla, ako nije rođena iz bole-
snije, onoga dana kada ljubičasta svetlost slam nate na-
sti, i ako nije, naprotiv, izazvala i stvorila sve v rste bo-
slonjače napokon bude preplavila sliku.
lesti da bi pružila razlog svog postojanja; ali psihijatri-
A ne možem o da ne uočimo onaj presek svetlosti
ja je rođena iz prostačkog ljudskog šljama koji je hteo
boje jorgovana koji guta prečke velike preteće naslo-
da sačuva zlo na izvoru bolesti i koji je tako iščupao iz
njače, stare ra sk rečen e naslonjače od zelene slam e,
sopstvenog ništavila neku vrstu švajcarske straže da
iako ne m ožem o da ga uočimo odmah.
bi u tem elju zatro polet zahtevne pobune koja je u ko-
Je r njena žiža kao da je sm eštena drugde, a njen iz-
renu genijalnosti.
vor je neobično mračan, poput tajne čiji ključ mora da
U svakom ludaku postoji neshvaćeni genije čija je
je sam Van Gog zadržao kod sebe.
misao, što je sijala u njegovoj glavi, plašila, a koji je
samo u ludilu mogao da nađe izlaz iz gušenja koje mu
Da Van Gog nije umro sa 37 godina, ne bi trebalo
je priredio život.
da se obraćam Velikoj Narikači da mi kaže kakvim bi
vrhunskim rem ek-delim a slikarstvo bilo obogaćeno,
Doktor Gaše nije govorio Van Gogu da je on tu da
međutim, nakon G av ran a, ne mogu se odlučiti da
bi poboljšao njegovo slikarstvo (kao što je m eni govo-
poverujem da bi Van Gog naslikao ijednu sliku više.
23
22

i
 rio doktor G aston Ferdijer, načelnik azila u Rodezu,
kako je on tu da bi poboljšao moju poeziju), v eć ga je
slao da slika po m otivu, da se ukopa u neki predeo da
bi izmakao bolesti m išljenja.
Samo, čim bi Van Gog okrenuo glavu, doktor G aše
bi mu zavrnuo prekidač misli.
Tobože ne m isleći zlo, ali sa jednim od onih om alo-
važavajućih prćenja nosa nekog nikogovića, n e što u
čem u je celo građansko nesvesno na zemlji upisalo
staru mađijsku silu jed n e stotinu puta potisnute m isli.
Nije mu samo zlo problema doktor Gaše, čin eći to,
zabranjivao,
nego i sum porastu setvu,
užas čavla što se vrti u ždrelu jedinog prolaza,
s čim je Van Gog,
u teta n u sn im g r c e v im a ,
Van Gog, opasno nadvijen nad ponorom daha,
slikao.
Je r Van Gog b eše jedna strašna osećajnost.
Treba samo, da bism o se u to uverili, pogledati n je-
govo lice, uvek kao zadihano, a takođe, sa izvesnih
strana, očaravajuće, lice mesara.
Poput lica nekog starinskog m esara što se prom u-
drio i povukao iz posla, to slabo osvetljeno lice m e
progoni.
Van Gog je predstavio sebe samoga na veom a v eli-
Portret doktora Gašea kom broju platna i koliko god dobro ona behu o sv etlje-
na, uvek sam imao onaj mučni utisak da su ih prisilili
da lažu o svetlosti, da su Van Gogu oteli svetlost neop-
hodnu da bi prokrčio i zacrtao sebi svoj sopstveni put.
A taj put, sigurno, doktor Gaše nije bio sposoban
da mu pokaže.
Ali, kao što rekoh, u svakom živom psihijatru po-
stoji neki odvratni i gadni atavizam koji mu u svakom
umetniku, u svakom geniju što se nađe pred njim ,
predočava neprijatelja.

25
 A znam da je doktor G aše ostavio u istoriji, pred
Van Gogom koga je lečio i koji je na kraju kod njega iz-
vršio sam oubistvo, uspom enu njegovog poslednjeg
prijatelja na zemlji, neke v rste bogomdanog utešitelja.
Verujem , međutim, više nego ikada, da je upravo
doktoru Gašeu, iz Overa na Oazi, Van Gog imao da za-
hvali, toga dana, dana kada je oduzeo sebi život u Ove-
ru na Oazi,
da zahvali, kažem, što je napustio život -
je r Van Gog beše jedna od onih priroda nadmoćne
lucidnosti koja takvima omogućava, u svim prilikama,
da vide dalje, beskrajno i opasno dalje od neposredne i
prividne stvarnosti događaja.
Hoću da kažem od svesti koju sv est ima običaj da o
njim a čuva.
U dubini svojih kao očupanih m esarskih očiju, Van
Gog se neprestano odavao jednoj od onih operacija
m račne alhem ije, koje su uzimale prirodu za objekat, a
ljudsko telo za lonac ili sud za topljenje.
A znam da je doktor G aše oduvek smatrao da ga to
zamara,
što kod njega nije bila posledica puke medicinske bri-
ge, već priznanje ljubomore, svesne koliko i nepriznate.
J e r Van Gog u tome b eše došao do onog stepena
prosvetljenosti na kome se m isao u neredu povlači
pred nadirućim pražnjenjima m aterije,
i na kome misliti više nije trošiti se,
i više n ije,
i na kome jedino preostaje skupljati tela, hoću da kažem
NAGOMILAVATI T E L A .
To više nije svet astralnog, to je svet neposrednog
stvaralaštva koji je na taj način preuzet s one strane
sv esti i mozga.
26
A nikada nisam video da se neko telo bez mozga
umorilo od nepomičnih zidnih ogledala.
Ogledala nepomičnosti, ti mostovi, ti suncokreti,
te tise, te berbe maslina, te kosidbe. V iše se ne miču.
U kočeni su.
Ali ko bi mogao da ih sanja tvrđima pod udarcem se-
čiva naživo koje je razotkrilo njihov neuhvatljivi drhtaj.
Ne, ogledala, doktore Gaše, nikada nikoga nisu za-
morila. To su snage besomučnika koje odmaraju ne
pom erajući.
I ja sam kao jadni Van Gog, više ne mislim, v eć
svakoga dana iz sve veće blizine upravljam strašnim
unutarnjim vrenjim a i bilo bi opasno da nekakva m edi-
cina stane da mi prigovara kako se zamaram.
Van Gogu su dugovali izvesnu sumu novca povo-
dom koje se priča: u Van Gogu se već nekoliko dana
gomilao bes.
Sklonost je uzvišenih priroda, uvek za jedan s te -
pen iznad stvarnosti, da sve objašnjavaju lošom save-
šću, da veruju kako se nikada ništa ne duguje slučaju i
da se sve zlo što se zbiva, zbiva kao posledica sv esn e,
inteligentne i dogovorene zle volje.
Sto psihijatri nikada ne veruju.
Sto geniji uvek veruju.
Kada sam bolestan, znači da sam začaran, i ne m o-
gu da verujem da sam bolestan ako, s druge strane, ne
verujem da je nekom e stalo da mi otm e moje zdravlje
i da ga iskoristi.
Van Gog je takođe verovao da je začaran, a to je i
govorio.
I ja čvrsto verujem da je bio, a reći ću jednoga dana
čim e i kako.
A doktor Gaše b eše taj groteskni kerber, taj sukr-
vičavi i gnojavi kerber, sa starim azurnim kaputom i
27
visoko uglačanim rubljem, što se isp rečio pred jadnog
Van Goga da mu otm e sve njegove zdrave ideje. Je r da
je taj način viđenja, koji je zdrav, jednodušno raspro-
stranjen, D ruštvo više ne bi moglo da živi, a ja znam
koji su to zem aljski junaci što bi u tom e našli svoju
slobodu.
Van Gog nije umeo na vrem e da se o trese te svoje-
vrsne povampirenosti porodice kojoj b e še stalo do to-
ga da se gen ije Van Goga slikara zadrži na slikanju, a
da u isto vrem e ne zahteva revoluciju neophodnu za
telesn i i fizički procvat njegove ličnosti vidovnjaka.
A koliko samo beše između doktora Gašea i Van
Gogovog brata Tea onih smrdljivih poverljivih poro-
dičnih savetovanja sa načelnicim a ludnica, o bolesn iku
koga su im doveli.
- D ržite ga na oku, da ga više ne obuzimaju sve te
ideje: ču ješ li, doktor je tako rekao, treba da se izgube
sve te ideje; to ti nanosi zlo, a ako nastaviš o njima da
m isliš, o sta ćeš doživotno interniran.
- N em ojte, gospodine Van Gog, dođite k sebi, vidite,
to je slučajnost, a onda, nikada nije bilo dobro gledati na
taj način na tajne Proviđenja. Poznajem dotičnog gospo-
dina, to je veom a čestit čovek, a vaš progonilački duh
navodi vas da veru jete da se on na taj način tajno bavi
magijom.
- Dobili s te obećanje da će vam platiti tu sumu i
platiće vam je . Ne m ožete i dalje da budete tako tvr-
doglavi i da to zakašnjenje pripisujete zloj volji.
To su te slatke priče dobričine psihijatra koje izgle-
daju bezazlene, ali ostavljaju na srcu nešto nalik tragu
malog crnog jezika, prividno sm irujućeg malog crnog
jezika otrovanog daždevnjaka.
A neki put ne treba mnogo više da genije bude do-
veden do sam oubistva.
Naiđu dani kada srce tako strašno oseća da je u
ćorsokaku da ga od toga strefi, kao neki udarac mo-
28
krom krpom po glavi, ona pomisao da to više n eće
moći da prođe.
Jer, ipak se upravo nakon razgovora sa doktorom
Gašeom Van Gog, kao da ničeg nije bilo, vratio u svo-
ju sobu i ubio se.
Proveo sam i sam devet godina u ludnici i nikada
nisam bio opsednut samoubistvom, ali znam da mi je
svaki razgovor sa psihijatrom , za vrem e jutarnje vizi-
te, izazivao želju da se obesim, osećajući da neću m o-
ći da ga zadavim.
A Teo možda b eše u materijalnom pogledu veom a
dobar prema svome bratu, ali to ga nije sprečavalo da
ga sm atra ludim, zanesenim , halucinantnim, i upinjao
se, um esto da ga sledi u njegovom ludilu,
da ga sm iri.
Sta mari što je posle umro od kajanja?
Ono do čega je Van Gog držao najviše na svetu, be-
še njegova slikarska zamisao, njegova strašna, fanatič-
na, apokaliptična zam isao vidovnjaka.
Da je svet trebalo da se uredi po zapovestima n je-
gove sopstvene m atrice, da ponovo dobije svoj zbijeni
antipsihički ritam okultne svetkovine na javnom e trgu
i da bude pred svima vraćen u pregrejanost lonca za
topljenje.
To znači da apokalipsa, jedna sazrela apokalipsa ti-
nja u ovom času na platnima starog mučenika Van Go-
ga, i da ga zemlja treba da bi se ritala glavom i nogama.
Niko nikada nije pisao ili slikao, vajao, oblikovao,
gradio, pronalazio, sem da bi zapravo izašao iz pakla.
A ja više volim, da bih izašao iz pakla, prirode tog
mirnog grčevnika nego vrveće kompozicije B ro jg ela
Starijeg i H ijeronim usa Boša, koji su, u odnosu na n je-
ga, samo umetnici, tam o gde je Van Gog samo jadna
neznalica koja nastoji da se ne prevari.
Ali kako objasniti nekom naučniku da ima n e č e g
potpuno nepravilnog u diferencijalnom raču n u ,
29
i
kvantnoj teoriji ili u bestidnim i tako nedotupavno li-
turgijskim božijim sudovima p rece sije ravnodnevice
- onom ružičastom perinom boje račića koju Van Gog
tako blago peni na odabranom m estu svoje postelje,
onom malom Veroneze zelenom pobunom, raskvaše-
nim azurom one barke pred kojom se jedna pralja iz
Overa na Oazi4 uspravila radeći, a i onim suncem za-
šrafljenim iza sivog ugla šiljatog seoskog zvonika, ta-
mo, u pozadini one ogrom ne zem ljane m ase koja, u
prvom planu kom pozicije, traži val gde će se slediti.

O VIO P R O F E
O VIO PR O TO
O VIO LO TO
O TETE.

Čem u opisivati neku Van Gogovu sliku! Nikakav

opis koji je pokušao da da neko drugi n eće moći da bu-
de vredan jednostavnog nizanja prirodnih predmeta i Kroki Dobinjijevog vrta i tekst Van Gogovog poslednjeg pism a
nijansi, kom e se prepušta sam Van Gog, bratu Teu
u istoj meri veliki pisac kao i veliki slikar, a koji daje, što
se tiče pisanog dela, utisak najšokantnije verodostojnosti.

23. ju la 1890.
„Videćeš možda taj kroki Dobinjijevog vrta - to je
jedno od m ojih najdražih platna - prilažem mu jedan
kroki starih krovinjara i krokije dva platna od 30 koja
predstavljaju ogromna žitna prostranstva posle kiše...
Prednji plan Dobinjijevog vrta je u zelenoj i ružiča-
stoj travi. Levo zeleni i lila grm i loza biljke sa beliča-
stim lišćem . U sredini bokor ruža, desno rešetkasta

4 U pitanju je zapravo Van Gogovo platno mosta Langloa u

Arlu, koji se danas zove Van Gogov most. - Prim prev.

30

i
ograda, zid, a iznad zida leska sa ljubičastim lišćem. Za-
tim živica od jorgovana, red žutih okruglastih lipa, sama
kuća u pozadini, ružičasta, sa krovom od modrikastih
crepova. Klupa i tri stolice, crna figura sa žutim šeširom,
a u prednjem planu crna mačka. Bledozeleno nebo.“

8. septembra 1888.
,,Na mojoj slici K afan a noću, nastojao sam da izra-
zim da je kafana mesto gde čovek može da se upropa-
sti, da poludi, da počini zločine. Konačno, nastojao
sam kontrastima nežne ružičaste i crvene boje krvi i
vinskog taloga, bledozelene Luj XV i Veroneze, što či-
ne kontrast sa žutozelenim i tvrdim belozelenim, a
sve to u atmosferi paklenoga ognja, bledoga sumpora,
da izrazim nešto poput sile mraka jedne birtije. K afan a noću
A ipak pod prividom japanske vedrine i Tartareno-
ve dobroćudnosti...
Šta je to crtanje? Kako se u njemu uspeva? To je
čin probijanja sopstvenoga prolaza kroz nevidljivi že-
lezni zid, koji kao da se isprečio između onoga što
osećamo i onoga što možemo. Kako treba da prođemo
kroz taj zid, jer ništa ne vredi da snažno u njega udara-
mo, treba probiti taj zid i proći kroz njega pomoću tur-
pije, polako i strpljivo, po mome osećaju.“

Kako se čini lakim ovako pisati.

E pa dobro, pokušajte onda i kažite mi, pošto niste

autor Van Gogovog platna, da li biste mogli da ga opi-
šete tako jednostavno, suvo, objektivno, trajno, vred-
no, čvrsto, neprozirno, s punoćom, verodostojno i ču-
desno kao u ovom njegovom pisamcetu.
(Jer deobni čavao-merilo, nije pitanje širine ili gr-
ča, već obične lične snage pesnice.)

32
 Ja, prem a tom e, neću opisivati neku Van Gogovu
sliku posle Van Goga, već ću reći da je Van Gog slikar
zato što je ponovo sabrao prirodu, što kao da ju je po-
novo preznojio i iscedio, što je učinio da šiklja u sno-
plju na njegovim platnima, kao u nekim m onum ental-
nim buketim a boja, vekovna zdrobljenost elem enata,
strahoviti elem entarni pritisak apostrofa, pruga, zare-
za, crtica, za čiji se prirođni izgled više ne može m isli-
ti, posle njega, da se nije ostvario.

A koliko li je suspregnutih dodira laktom, sudara

pogleda uzetih iz sam oga života, treptaja uhvaćenih
u m otivu, sv e tlo sn ih tokova snaga koje obrađuju
stvarnost, moralo da sru ši branu pre nego što konač-
no behu potisnuti i kao s naporom uzneti na platno, i
prihvaćeni.

Nem a utvara na Van Gogovim slikama, nema privi-

đenja, nem a halucinacija.
To je žarka istina sunca u dva sata posle podne.

Polagani košm ar postanja, malo-pomalo rasvetljen .

B ez košmara i bez dejstva.
Ali pretporođajna patnja je prisutna.

To je leskanje mokroga travnjaka, vlati žitnoga po-

lja koje spremno ček a da bude isporučeno.
A o čem u će priroda jednoga dana polagati računa.
Kao što će društvo takođe polagati računa o njego-
voj preranoj sm rti.

Plan žita povijenog pod vetrom, a nad njim krila

jedne jedine ptice postavljene poput zareza - koji je to
slikar, a da nije strogo slikar, mogao imati sm elosti
kao Van Gog da se uhvati u koštac sa jednom tem om
tako razoružavajuće jednostavnosti.

35
 Ne, nema utvara na Van Gogovim slikama, nem a
drame, nem a subjekta i rekao bih čak ni objekta, je r
sam motiv, šta je to?
Ako nije nešto poput gvozdene senke m oteta5 iz
neke neopisive antičke muzike, poput lajtm otiva jed -
ne tem e što očajava nad svojim vlastitim predm etom ?
To je priroda, ogoljena i viđena čista, onakva kakva
se pokazuje kada umemo da joj priđemo dovoljno blizu.
Svedok je taj predeo od otopljenog zlata, od bronze
livene u starom Egiptu, gde se ogromno sunce nasla-
nja na krovovlje tako ruševno od svetlosti, koje kao da
se od nje raspada.
A ne poznajem apokaliptično, hijeroglifsko, sablasno
ili patetično slikarstvo koje meni daje takvo osećanje
okultne čudnovatosti, leša beskorisne herm etičnosti,
razjapljene glave, a koji bi na panju odao svoju tajnu.
Ne mislim, govoreći to, na čiča Tihog, ili na onu
pelivansku je se n ju aleju kojom, kao poslednji, prolazi
pogrbljeni starac sa kišobranom zakačenim za rukav,
poput kukice na šifonjeru.
Ponovo mislim na one gavrane sa krilima crnim
kao uglačane gom oljike.
Ponovo mislim na njegovo žitno polje: vršak klasa
na vršku klasa i sve je rečeno,
Aliskampi a uz to, ispred, nekoliko malih glavica nežno rase -
janih bulki, ljuto i nervozno tu nanesenih, i retkih, ho-
tim ice i besno naglašenih i raščerupanih.
Samo život ume da ponudi takve pokožne ogolje-
nosti koje govore pod raskopčanom košuljom, i ko zna
zašto se pogled naginje levo radije nego desno, ka
brežuljku kovrdžave puti.
Ali tako je i to je činjenica.
Ali tako je i to je učinjeno.

5 Višeglasni vokalni ili vokalno-instrumentalni muzički oblik

koji se pojavio i razvijao od XIII do XVIII veka. -P rim . prev.

37
 Okultna je takođe njegova spavaća soba, tako divno
seljačka i kao posejana mirisom pokiseljene p šen ice
koju vidimo kako treperi u predelu, u daljini, iza pro-
zora što bi je možda skrio.
S eljačk a je takođe boja stare perine, ona crvena bo-
je dagnje, morskoga ježa, račića, crvenperke s juga,
crvena boje aleve paprike.
A zacelo beše Van Gogov greh što je boja perine sa
njegove postelje toliko uspela u stvarnosti, i ne vidim
koji bi to tkač mogao da presadi njen neizrecivi kov,
kao što je Van Gog umeo da prekrca iz dubine svoga
mozga na platno crvenilo tog neizrecivog namaza.
I ne znam koliko je zlikovaca sveštenika, sanjaju ći
u glavi svog takozvanog Svetog Duha, oker zlatnu,
beskrajnu plavu nekog šarenog okna posvećenog nji-
hovoj drolji „M arij“i, umelo da izdvoji u vazduhu, da
izvuče iz podrugljivih vazdušnih izbica, one tako jed -
Van Gogova spavaća soba nostavne boje koje su pravi događaj, gde je svaki Van
Gogov potez kičicom na platnu gori od događaja.
jedanput, to daje posprem ljenu sobu, ali sa balzam -
skim ili aromatičnim amalgamom koji nijedan b en e-
diktinac n eće više um eti da pronađe da bi valjano
spravljao svoje lekovite alkoholne napitke.
(Ta soba je podsećala na veliko delo, sa njenim biser-
nobelim zidom na kome visi jedan hrapavi peškir, poput
neke nepristupačne i okrepljujuće stare seoske amajlije.)
Drugi put, to daje običan plast sena, prign ječen
ogromnim suncem.
Ima onih blagih kreda belina koje su gore od n eka-
dašnjih strašnih m učenja, a nikada nigde, kao na ovom
platnu, ne iskrsava stara skrupuloznost u radu jadnog
velikog Van Goga.

J e r sve je to zaista Van Gog, ta jedinstvena skrupu-

loznost gluvo i patetično nanesenog poteza k ič ic e .
Prostačka boja stvari, ali tako tačna, tako zaljubljenič-

39
 i

ki tačna da nem a dragog kamenja koje može da doseg-

ne njenu retkost.

Je r Van Gog mora da beše najistinskije slikar od

svih slikara, jedini koji nikada nije želeo da prevaziđe
slikarstvo kao strogi način stvaranja svoga dela i stro-
gi okvir svojih m ogućnosti.
I jedini, apsolutno jedini koji je , s druge strane, ap-
solutno prevazišao slikarstvo, nepomični čin predsta-
vljanja prirode, da bi u tom isključivom predstavljanju
prirode učinio da šiklja uskovitlana snaga, elem en t iš-
čupan iz samoga srca.
Učinio je da ispod slike prirode sune pev i n erv u
njoj zatvoren, kojih nem a u prirodi, koji su istin sk ije
prirode i peva od peva i nerva istinske prirode.

Vidim, u času dok pišem ove redove, krvavocrveno

Žitno polje lice slikara kako mi prilazi, u bedemu proburaženih
suncokreta,
i u prekrasnom varničenju nedogorelih ugaraka boje
neprozirnog hijacinta i lazuritnih travnjaka.
Sve to, kao usred nekog m eteorskog bombardova-
nja atomima koji bi se ukazivali zrno po zrno,
dokaz da je Van Gog svoja platna promišljao, dodu-
še kao slikar, i jedino kao slikar, ali koji bi bio
zbog sa m e te čin jen ice,
»
sjajan muzičar.

Orguljaš zaustavljenog nevremena, što se sm eje u

bistroj prirodi, primireno između dva naleta oluje; ne-
\ vrem e, poput samoga Van Goga, takve prirode, jasn o
pokazuje da je spremno da grune.
Možemo, pošto smo ga videli, da okrenemo leđa bilo
kojem naslikanom platnu, ono više nema šta da nam kaže.
Olujna svetlost Van Gogovih slika započinje svoje mračne
recitacije onoga časa kada smo prestali da ih gledamo.

41

i
 Van Gog je samo slikar i ništa više, nema filozofije,
m istike, rituala, psihološke hirurgije ili liturgije,
nema istorije, književnosti ili poezije, ti bronzano-
zlatni suncokreti su naslikani: naslikani su kao sunco-
kreti i ništa više, ali da bismo razumeli suncokret u
prirodi, sada treba da se vratimo Van Gogu, kao što,
da bismo razumeli oluju u prirodi,
olujno nebo,
dolinu u prirodi,
nećem o v iše moći da se ne vratimo Van Gogu.

B e sn e le su oluje na isti način u Egiptu ili nad doli-

nama sem itsk e Judeje,
možda se na isti način mračilo u Haldeji, u M ongo-
liji ili na planinama Tibeta, za koje mi niko ne reče da
su prom enile m esto.
Pa ipak, gledajući tu dolinu žita ili kamenja, beloga
poput zakopane kosturnice, nad kojom se nadvilo ono
staro ljubičastoplavo nebo, više ne mogu da verujem u
planine Tibeta.
Slikar, samo slikar, Van Gog, uzeo je sredstva či-
stoga slikarstva i nije ih prevazišao,
nije išao, da bi slikao, s onu stranu korišćenja sred-
stava koje mu je pružalo slikarstvo.
Olujno nebo,
kreda bela dolina,
platna, kičice, njegove crvene vlasi, tube boja, n je-
gova žuta ruka, njegov štafelaj,
Suncokreti ali svi lame sa Tibeta na okupu ne mogu uzdrmati pod
svojim suknjama apokalipsu koju oni budu pripremili.
> B ić e da nam je Van Gog om ogućio da unapred
predosetim o njen azotni peroksid na jednom platnu
koje sadrži tačno onoliko zlokobnog da nas prisili da
se snađemo.
Došlo mu je eto tako, jednoga dana, da se reši da
ne prevaziđe motiv,

43
 ali, kada smo videli Van Goga, ne možemo više vero-
vati da ima ičega što se može manje prevazići od motiva.
Jednostavan m otiv upaljenog čiraka na slamnatoj
naslonjači sa ljubičastoplavim okvirom mnogo više o
tom e kazuje pod Van Gogovom rukom od čitavog niza
grčkih tragedija ili drama Sirila Tarnera, V ebstera ili
Forda, koje su ionako do sada ostale neizvedene.
I bez književnosti, video sam Van Gogovo lice, kr-
vavocrveno u rasprskavanju njegovih predela, kako
ide ka meni,
KOHAN
TA V ER
T IN SU R .
M eđutim,
u užarenosti,
u bombardovanju,
u rasprskavanju,
osvetnici onog vodeničnoga kamena koji je jadni
ludak Van Gog nosio celoga života o vratu.
Vodenični kamen slikanja, ne znajući ni zašto ni kuda.
J e r nismo mi za ovaj svet,
nikada nismo za ovu kuglu zemaljsku svi uvek radili,
borili se,
rikom oglašavali svoj užas od gladi, od bede, od mr-
žnje, od sablazni, i od gnušanja,
bivali svi otrovani,
iako smo njima svi bili opčinjeni,
i konačno smo se ubili,
je r nismo li svi, kao i sam jadni Van Gog, samoubi-
ce, žrtve društva!
Van Gog je odustao od toga da slikajući priča priče,
ali čudesno je da taj slikar, koji je samo slikar,
44
i koji je više slikar od drugih slikara, pošto je on
m aterijal, slikarstvo stavljao u prvi plan,
sa bojom uhvaćenom onakvom kakva je istisnuta iz
tube,
sa namazom u kojem kao da su, jedna do druge u
boji, dlake kičice,
sa potezom slikanog slikarstva, koji kao da je jasn o
razlučen u njegovom sopstvenom suncu,
sa svojim i, zarezom, tačkom vrška same kičice uvr-
tele u boju, drečavu boju što šiklja u plamičcima, koju
slikar prigušuje i ponovo uskovitlava sa svih strana,
čudesno je da je taj slikar koji nije ništa drugo do
slikar, i među svim rođenim slikarima onaj koji najviše
čini da zaboravimo kako imamo posla sa slikarstvom ,
sa slikarstvom što treba da predstavi motiv koji je
on izdvojio,
i koji postavlja pred nas, ispred nepomičnog platna,
čistu zagonetku, čistu zagonetku izmučenog cveta,
predela sa svih strana posečenog, izbrazdanog i iz-
gnječenog njegovom kičicom u pijanom stanju.
Njegovi predeli su stari gresi koji još uvek nisu
pronašli svoje prvobitne apokalipse, ali neće propusti-
ti da ih pronađu.
Zašto Van Gogove slike na m ene deluju kao da su
viđene s druge strane groba jednoga sveta u kom e
njegova sunca mora da su naposletku bila sve što se
okretalo i radosno obasjavalo?
Jer, nije li to cela povest onoga što smo jednoga da-
na nazvali dušom koja živi i m re u njegovim grčevitim
predelima i u njegovom cveću.
Duša koja dade svoje uho telu, a Van Gog ju je vra-
tio duši svoje duše,
jednoj ženi, da bi osnažio zlokobnu iluziju,
jednoga dana duša više nije postojala,
a ni duh,
što se tiče savesti, niko nikada na nju nije ni pomislio,
45
 ali gde je , uostalom, bila misao u jednom svetu na-
činjenom jedino od elem enata u jeku rata, uništenih
čim bi bili ponovo sastavljeni,
je r m isao je luksuz mira.
I koji je slikar bolje, od neverovatnog Van Goga,
razum eo fenom enalnost problema, od njega kod koga
svaki pravi predeo kao da je dobio snagu u alhemičar-
skom sudu za topljenje gde će ponovo započeti da se
rađa.
Dakie, stari Van Gog bio je kralj protiv koga, dok je
spavao, b eše izm išljen čudan greh, dozvan iz turske
kulture,
primer, leglo, pokretač greha čovečanstva, koje ni-
kada nije umelo da radi išta drugo sem da jede um et-
nika, pripravljenog u prirodnom sosu, da bi filovalo
svoje poštenje.
U čem u je ono uvek sam o ritualno posvećivalo
svoj kukavičluk!
J e r čovečanstvo ne želi da se pomuči da živi, da
uđe u ono prirodno doticanje snaga koje čine stvar-
nost, da bi iz nje izvukle jedno telo koje više nijedna
oluja n e će načeti.
Ono je uvek više volelo da se prosto-naprosto za-
dovolji tim e da postoji.
Što se tiče života, naviklo je da ga traži u geniju
um etnika.
No, Van Gog, koji je sebi spržio ruku, nikada se ni-
je plašio rata da bi živeo, to je s t da bi oteo činjenicu ži-
vljenja ideji postojanja,
a sve, naravno, može da postoji, ne pomučivši se
da bude,
a sve može da bude, ne pomučivši se, poput beso-
m učnika Van Goga, da zrači i blješti.
To je ono što mu je društvo otelo da bi ostvarilo
svoju tursku kulturu, kulturu onog fasadnog poštenja
koje ima zločin kao osnovu i kao potporu.
46
I tako je Van Gog umro ubivši se, zato što upravo
taj koncert vascele svesti nije više mogao da podnese.
Je r ako tu više nije bilo ni duha, ni duše, ni sv esti,
ni misli,
bilo je praskanja,
zreloga vulkana,
prenapetoga kamena,
strpljenja,
kužnoga čira,
zreloga tumora,
i k raste oderanog.
A kralj Van Gog je dremuckao, potmulo razvijajući
blisko upozorenje uzbune svoga zdravlja.
Kako?
Zbog toga što je dobro zdravlje preobilje zala što
lutaju unaokolo i divnog životnog žara, nagriženih sto -
tinama rana, a kojima ipak treba omogućiti da žive,
koje treba navesti da se večito održavaju.
Ko ne oseća aktiviranu bombu i prigušenu Vrtogla-
vicu nije dostojan da bude živ.
To je m elem koji je jadni Van Gog, zahvaćen pla-
menom, zadao sebi da pokazuje.
Ali zlo što je bdelo nanese mu zlo.
Turčin, pod svojim poštenim likom, oprezno priđe
Van Gogu da ubere u njemu pralinu,
da bi otkinuo (prirodnu) pralinu koja se stvarala.
I Van Gog tu izgubi hiljadu leta.
Od čega je i umro sa 37 godina,
pre nego što je živeo,
je r svaki majmun živeo je pre njega od snaga koje
on beše sakupio.
Sada to treba vratiti kako bismo omogućili Van Go-
gu da uskrsne.
Pred čovečanstvom podlih majmuna i pokislih pa-
sa, Van Gogovo slikarstvo mora da b e še slikarstvo
jednog vrem ena gde nije bilo duše, ni duha, ni sv esti,
k
47
ni misli, ničega sem prvotnih elem enata naizmenično
spajanih i rastavljanih.
Predeli u snažnim grčevima, u besom učnim dušev-
nim potresim a, nalik nekom telu koje trese groznica
da bi ga dovela u tačno zdravlje.
Telo pod kožom je pregrejana fabrika,
a spolja,
bolesnik blista,
on sija,
iz svih svojih rasprslih
pora,
nalik nekom Van Gogovom
predelu
u podne.
Sam o rat do u nedogled objašnjava mir koji je tek
prelaz,
kao što i m leko spremno da pokipi objašnjava šer-
pu u kojoj je vrilo. Dolina pored Overa
Čuvajte se lepih Van Gogovih predela, vrtložnih i
sm irujućih,
grčevitih i sm irenih.
To je zdravlje između dva napada vruće groznice
koja će proći.
To je groznica između dva napada uzbune dobroga
zdravlja.
Jednoga dana Van Gogovo slikarstvo, naoružano i
groznicom i dobrim zdravljem,
ponovo će doći da digne u vazduh prašinu jednoga
sveta u kavezu, koji njegovo srce više nije moglo da
podnese.

48

l
 Postskriptum

Vraćam se slici gavrana.

Ko je još dosad video, kao na tom platnu, da je ze-
mlja jednaka moru?
Van Gog je , među svim slikarima, onaj što nas ogo-
ljava najdublje, i to do potke, ali kao kad bismo s e is-
trebili od neke opsesije.
Most Langloa Od opsesije da se pretvaramo kako su pred m eti
neki drugi, opsesije da se konačno usudimo na rizik
greha drugoga, a zem lja ne može da ima boju tečn o g a
mora, pa ipak, Van Gog kao da nabacuje svoju zem lju
upravo kao tečno more, nizom zahvata motikom.
A bojom vinskoga taloga natopio je svoje platno,
te ovde zem lja m iriše na vino, jo š uvek zaplju sku je
sred žitnih valova, uzdiže zagasitu petlovu k r e s tu
sve do niskih oblaka što se sa svih strana gom ilaju
na nebu.
Ali, kao što v eć rekoh, ono što je zloslutno u ovoj
priči je s te raskoš sa kojom su gavrani izrađeni.
Ta boja m ošusa, bogatoga smilja, gom oljike k oja
kao da je izašla iz neke bogate večere.
U ljubičastoplavim valovima neba, dve ili tri sta ra č-
ke glave boje dima zamalo da dobiju apokaliptičnu gri-
masu, ali tu su Van Gogovi gavrani koji ih podstiču na
više pristojnosti, hoću da kažem na manje duhovitosti,
a što je i sam Van Gog hteo da kaže ovim platnom
s toliko stuštenim nebom, koje kao da je naslikano
upravo u trenutku kada se oslobađao postojanja, je r

51
ovo platno ima neku čudnu boju a, s druge strane, go-
tovo pompeznu, boju rađanja, svadbe, odlaska,
čujem krila gavrana kako udarcima snažnoga cim-
bala lupaju iznad zem lje čiju bujicu Van Gog izgleda
neće više moći da obuzda.
Zatim sm rt.
M aslinova stabla Sen-R em ija.
Sunčani čem pres.
Spavaća soba.
B erba maslina.
Aliskampi.6
Kafana u Arlu.
M ost gde čovek dobije želju da umoči prst u vodu,
u naletu silovitog vraćanja u stanje detinjstva na koje
ga primorava Van Gogova bajoslovna pest.
Voda je plava,
ne od vodene plaveti,
v eć od plaveti tečn e boje.
Ludi sam oubica prošao je tuda i vratio je vodu sli-
karstva prirodi,
ali ko će njem u da je vrati?

Ludak, Van Gog?

N eka onaj ko je znao jednoga dana da pogleda ljud-
sko lice, pogleda Van Gogov autoportret, mislim na
onaj sa m ekim šeširom .
To lice riđeg m esara što ga je naslikao izuzetno lu- Put sa čempresima
cidni Van Gog, koje nas nadzire i vreba, koje nas tako-
đe ispitivački m erka pretećim pogledom.
Ne poznajem ni jednog jedinog psihijatra koji je u sta-
nju da ispituje ljudsko lice sa tako razornom snagom i da
na njemu kao skalpelom secira neospornu psihologiju.

6 Aleja sa kamenim sarkofazima koju je Van Gog naslikao, a

koja čini deo velike paganske, a potom ranohrišćanske nekropo-
le u Arlu. - Prim. prev.

52
 Van Gogovo oko je oko velike genijalnosti, ali po na-
činu na koji ga ja vidim kako m ene samoga secira iz du-
bine platna odakle je izbilo, osećam da to što u ovom
trenutku u njemu živi nije više slikarski genije, već ge-
nije filozofa kakvog ja nikada u svom životu nisam sreo.
N e, Sok rat nije imao takvo oko, jedini je možda pre
njega n esrećn i N iče imao taj pogled što obnažuje du-
šu, što oslobađa telo od duše, što ogoljuje telo čoveči-
je , van dom išljaja duha.
Van Gogov pogled je obešen, zašrafljen, on je za-
stakljen iza njegovih retkih trepavica, njegovih m rša-
vih obrva bez ijednoga nabora.
To je pogled koji se zariva pravo, on probija na tom
kao kosirom otesanom licu, poput četvrtasto otesana
drveta.
Ali Van Gog je uhvatio trenutak kada će se zenica
izliti u prazninu,
kada taj pogled, što je sunuo na nas poput bombe
nekog m eteora, poprima zgaslu boju praznine i nepo-
m ičnosti koja ga ispunjava.
B o lje od ikakvog psihijatra na svetu, eto tako je ve-
liki Van Gog odredio svoju bolest.
Ja probadam, korim, nadzirem, prikivam, otkivam,
moj m rtvi život ne taji ništa, a ništavilo inače nikada
nikome nije učinilo nažao, to što m e tera da se vratim
unutra, to je ona nesnosna odsutnost što prolazi i na
trenutke m e preplavlja, ali ja u njoj vidim jasno, veo-
ma jasn o, znam čak i šta je to ništavilo, i moći ću da
kažem šta ima unutra.
I b e še u pravu Van Gog, može se živeti za beskraj,
zadovoljavati se samo beskrajem , ima dovoljno bes-
kraja na zem lji i u sferama da se zasiti hiljadu velikih
genija, a Van Gog nije mogao potpuno zadovoljiti svo-
ju žudnju da njim e obasja celi svoj život, stoga što mu
je društvo to zabranilo.
Odlučno i svesno zabranilo.

54
 Is k rs li su jednoga dana Van G ogovi egzekutori,
kao što su isk rsli i N ervalovi, B od lerovi, Poovi i
Lotream on ov i.
Oni koji su mu jednoga dana rekli:
A sada dosta, Van Gog, u grob, dosta je nama tvoga
genija, a što se tiče beskraja, beskraj je za nas.
J e r Van Gog nije umro što je tragao za beskrajem ,
što je video da je prisiljen da se uguši od bede i
obam rlosti,
nego što je video da mu ga u skraćuje rulja svih
onih koji su, jo š za njegova života, verovali da drže
beskraj protiv njega;
a Van Gog je mogao da nađe dovoljno beskraja da
proživi ceo svoj život, da se divljačkoj svesti m ase ni-
je prohtelo da ga prisvoji za sebe, kako bi hranila svo-
je sopstvene grupnjake, koji nikada nisu imali nikakve
veze sa slikarstvom ili sa pesništvom .
Štav iše, čovek se ne ubija sasvim sam.
Niko se nikada nije rodio sam.
Niti iko um ire sam.
Ali, u slučaju samoubistva, potrebna je armija zlih
stvorenja da privoli telo na protivprirodan čin, da se
ono liši sopstvenog života.
I v eru jem da se uvek nađe neko drugi, u krajnjem
trenutku umiranja, da nam ugrabi sopstveni život.

Tako je , dakle, Van Gog sebe osudio, zato što beše

prestao da živi i, kao što se da naslutiti iz pisama njego-
vom bratu, zato što je uoči rođenja bratovljevog sina,
osećao sebe kao usta više koja treba hraniti.

Ali Van Gog je nadasve hteo konačno da dosegne

onaj beskraj zbog kojega, veli on, kao da se ukrcava-
mo u voz za neku zvezdu,
a ukrcavam o se onoga dana kada smo čvrsto odlu-
čili da v eć jednom okončamo sa životom.

56
 No, u Van Gogovoj sm rti, onakvoj kakva se dogodi-
la, ne verujem da je to ono što se dogodilo.
Van Goga je najpre otpremio sa ovoga sveta njegov
brat, najavivši mu rođenje njegovog sinovca, zatim ga
je otpremio doktor G aše koji ga je , um esto da mu pre-
poruči odmor i samoću, poslao da slika po motivu, jed-
noga dana kada je jasn o osećao da bi Van Gogu bilo bo-
lje da legne u postelju.
Je r ne sprečava se tako direktno lucidnost i o sećaj-
nost takvoga kova kakvoga je bila osećajnost m učeni-
ka Van Goga.
P ostoje sv esti koje bi se, određenih dana, ubile
zbog neke puke protivrečnosti, a za to ne treba biti
lud, obeležen i registrovan ludak, dovoljno je , napro-
tiv, biti dobroga zdravlja i imati razum na svojoj strani.
Ja, u takvom slučaju, ne bih podneo da i dalje slu-
šam, a da ne počinim zločin, kako mi govore: „Gospodi-
ne Arto, vi ludite“, kao što mi se tako često dešavalo.
A Van Gog je slušao kako mu to govore.
I od toga se uvrnuo na njegovom grlu taj čvor od
krvi koji ga je ubio.
58
Postskriptum
Povodom Van Goga, magije i začaranosti, jesu li svi
oni ljudi, koji već dva m eseca defiluju izložbom njego-
vih dela u Muzeju oranžerije, doista sigurni da se seća-
ju svega što su radili i svega što im se događalo svake
februarske, martovske, aprilske i majske večeri 1946.
A ne beše li izvesno veče kada atmosfera u vazduhu i
na ulicama kao da je postala tečna, pihtijasta, nepostoja-
na, i kada je svetlost zvezda i nebeskog svoda iščezla.
A Van Gog nije bio tu, on koji je naslikao kafanu u
Arlu. Ali ja sam bio u Rodezu, to je s t još uvek na ze-
mlji, dok stanovnici Pariza mora da su se bezm alo
osetili spremnim da je , tokom te noći, svi napuste.
A ne beše li to, dakle, stoga što su svi po dogovoru
učestvovali u izvesnim sveopštim svinjarijama, gde je
sv est Parižana na sat-dva napustila normalno stanje i
prešla u ono drugo, u jedno od onih masovnih kuljanja
m ržnje čiji sam toliko puta bio i više nego svedok, to-
kom mojih devet godina interniranosti. Sada je m ržnja
zaboravljena, kao i prokazivanja što preko noći behu
usledila, a isti oni koji su u toliko navrata i naočigled
svih pokazali svoje ogoljene duše prljavih svinja, sada
defiluju pred Van Gogom kome su, za njegova života,
oni ili njihovi očevi i majke, tako ljuto zavrtali šiju.
Ali zar nije, jedne od tih večeri o kojima govorim,
pao na Madleninom bulevaru, na uglu Ulice m atirena,
ogroman beli kamen koji kao da je izbacila sveža erup-
cija vulkana Popokatepetl.
59
 ...Nema utvara na Van Gogovim slikama, nem a pri-
viđenja, nem a halucinacija.
To je žarka istina sunca u dva sata posle podne.
Polagani košm ar postanja, malo-pomalo rasvetljen.
Bez košm ara i bez dejstva.
Ali pretporođajna patnja je prisutna.
To je leskanje mokroga travnjaka, vlati žitnoga po-
lja koje sprem no čeka da bude isporučeno.
A o čem u će priroda jednoga dana polagati računa.
Kao što će društvo takođe polagati računa o njego-
voj preranoj sm rti...
60
A lhem ijska vatra Van Goga i Artoa
„Govori vam pravi Očajnik, a koji spoznaje sreću posto-
janja u svetu tek sada kada je napustio taj svet i kada je od
njega apsolutno odvojen.
Mrtvi, pak, nisu odvojeni. Oni još uvek kruže oko svojih
leševa.
Ja nisam mrtav, ali sam odvojen.“
Arto, Nova otkrovenja bića, Sabrana dela, t. VII
U poetskom eseju Van Gog, samoubica, žrtva društva, taj
Očajnik, Arto, govori nam o drugom očajniku, Van Gogu,
smatrajući ga svojim alter egom. Ukleti pesnik i ukleti slikar,
dva „strašna radnika“ i žestoka tragaoca za apsolutom, suo-
čeni sa nemogućnošću življenja u svetu koji ih je, za njihovih
života, strpao u svoje ludnice, ogledaju se jedan u drugome,
preplićući svoje sudbine, misli i poetike. Lu da Arto i riđ i lu-
d a k 1, bili su ne samo umetnici neverovatne snage i dara već
i mislioci izvanredne lucidnosti. A svita psihijatara koji su ih
,,lečili“ i postavljali različite dijagnoze, ostaće u istoriji samo
zahvaljujući svojim genijalnim pacijentima. Jedna od tih di-
jagnoza nesumnjivo beše povod za nastanak ovog nevelikog
ali upečatljivog dela. Arto se, naime, razbesneo kada je pro-
čitao članak doktora Bera o Van Gogovom ludilu, objavljen u
nedeljniku Arts, posvećenom slavnom slikaru povodom izlo-
1 Artaud le Momo, kako je pesnik sam sebe nazvao u
jednom od svojih poslednjih dela. Jedno od više značenja reči
momo u njegovoj rodnoj Provansi, jeste luda\ Van Goga su
Arležani zvali riđi ludak (franc.fou roux).
61
žbe njegovih dela u Muzeju oranžerije u Parizu. Autor de-
taljno analizuje i obrazlaže psihijatrijska stanovišta po koji-
ma je Van Gog „degenerik tipa Manjan, šizofreničar, žrtva
konstitucionalne psihopatije“ i slično, navodeći, između
ostalog, i neke epizode iz slikarevog života: „...guta boje,
preti Gogenu i doktoru Gašeu, izlazi noću da slika pod sve-
tlošću venca sveća na svome šeširu; opsednut idejama auto-
kastracije, odseca sebi parče uha...“ Pominje čak i „facijalnu
asimetriju i deformitet lobanje koji su blago primetni“.
Međutim, ove i slične dijagnoze potpuno se razlikuju od
mišljenja Van Gogovih lekara, doktora Reja i doktora Perona,
koji su slikarevu bolest smatrali jednom vrstom epilepsije.
Brojni psihijatri i psihoanalitičari bavili su se, naime, „sluča-
jem Van Gog“ sa gotovo potpunim i zapanjujućim nedostat-
kom osećanja ne samo za ljudsko već i za umetničko biće ne-
srećnog slikara. Oni proučavaju taj „slučaj“, nastojeći da ga
sude a ne da ga razumeju, ne zato što vole Van Gogovo sli-
karstvo, već zato što je Van Gog slavan. A da bismo razume-
li neku ličnost, uvek je potrebno da je osećam o i da se u izve-
snoj meri s njom poistovetimo. Veoma je teško govoriti o
Van Gogovom ,,ludilu“, jer ono ne može biti odvojeno od ge-
nijalnog čoveka kakav je slikar bio. Ono je lični pečat kao i
genijalnost, i postoji na nivou na kome sva tumačenja gube
željeni smisao. Budući da je slikar genijalan, ne možemo ga
posmatrati kao običnog bolesnika. U ovome je, zapravo, naj-
veća krivica svih psihijatara koji su gradili svoje ,,teze“ kako
na Van Gogu, tako i na Artou. A jedan drugi veliki umetnik,
Artur Adamov, inače veliki Artoov prijatelj, pišući o Van Go-
gu, kaže da „patologija ne objašnjava ništa“ i pita se nije li
preterano ako zahtevamo „poštovanje, ćutnju“.
Suvišno je opisivati do koje mere je Artoa uzdrmao po-
menuti psihijatrijski patos koji je nazvao gnusnom pedante-
rijom, podsetivši ga na slične priče što ih je slušao o sebi.
Kao iz solidarnosti, doneo je odluku da napiše tekst o Van
Gogu, neku vrstu protesta protiv psihijatrije koja je sposob-
na da stvori ovakve govore, i protiv društva koje je podrža-
va. U jednoj žestokoj belešci, preuzimajući deo dijagnoze,
pesnik kaže: „Usrani skalpel nekog lekara ne može besko-
načno da secka u onome što radi genije jednog velikog sli-
62
kara. Neuravnotežena sterilna osoba? Sranje.“ Sutradan se
obreo u Muzeju oranžerije. Proleteo je izložbom ,,kao to-
povsko đule“, ne mogavši da podnese gužvu, ali je njegovo
oštro oko snimilo čak i najsitnije detalje. Posetu je ponovio
) kada je knjiga bila u štampi.
Van Gog se prvi put pojavio kod izdavača K, decembra
1947, u 3000 primeraka, što je najveći tiraž neke Artoove
knjige za njegova života. Kruži priča da je delo nastalo za
dva dana, što samo delimično odgovara istini. Glavni deo do-
? ista je nastao u dahu, ali je pesnik potom dodavao neke
postskriptum e i vršio brojne izmene, tako da danas postoji vi-
še njegovih verzija. Konačnu verziju diktirao je svom slav-
nom biografu, nedavno preminuloj gospođi Pol Tevenen (Pa-
ule Thevenin), koja je posvetila život priređivanju i
tumačenju njegovih sabranih dela. Sem tridesetak tomova
objavljenih do sada kod Galimara, Pol Tevenen je sa Zakom
j Đeridom, 1986, priredila monografiju Artoovih grafičkih de-
la, Crteži i portreti. Van Gog je postigao značajan uspeh, a
sredinom januara dobio je nagradu Sent-Bev. Veliki žiri, u
kome su bili Gaetan Pikon, Remon Keno, Moris Nado, Hen-
ri Miler i drugi, ovoga puta bio je jednoglasan. Dok je Arto
snimao na radiju svoju emisiju Da svršimo već jedn om s a
božjim sudom , u trenutku kada je u stepenište ispustio jedan
od onih krika praćenih uzdahom, koje je nazivao g losolalija-
m a, ušao je Keno da mu saopšti radosnu vest. Artoovu emi-
siju, koja je svojom žestinom i novatorstvom uzdrmala ra-
diofonski žanr, zabranio je direktor Francuske radiodifuzije,
iako je skup novinara i umetnika koji su je odslušali dao o
njoj pozitivan sud. Tako je Artou, m esec i po dana pred
smrt, društvo pružilo užitak slave i gorčinu osude.
Kroz ekstatični doživljaj Van Gogovog sveta, Arto će, u
pesničkim uzletima velike lepote, uputiti kletvu tom društvu
utemeljenom ,,na izvršenju iskonske nepravde“ i zarobljenom
j u svojim zakonima, čije je nerazumevanje osetio i sam. Svoju
osudu društva pesnik gradi na antitezi psihijatra, „groteskno-
ga kerbera“, oličenog u Van Gogovom lekaru doktoru Gašeu,
i genija, Van Goga, samoubice, žrtve društva i lekarsko-poro-
dične urote. Iza prividno blagotvornog učinka lečenja stoji
„švajcarska straža“ društva, a iza „slatkih priča dobričine psi-
63
i
hijatra“, „mali crni jezik otrovanog daždevnjaka“. U svetu ko-
ji osuduje ,,sve što pokazuje plemenitost“, titanska individu-
alnost genija smeta „prostačkom ljudskom šljamu“ koji spre-
čava genija da „zrači i blješti“. Genijalnost je žigosana kao
ludilo, a ono je neka vrsta naličja „tačnoga zdravlja“ u koje
treba vratiti ,,ludake“. To društvo želi „samo da postoji“, ne
želi da „uđe u ono prirodno doticanje snaga koje čine stvar-
nost“, ali životnu snagu ipak traži u geniju umetnika, koga
stavlja u svoje rezervate. U krešendu svoga ogorčenja, Arto
društvo doživljava kao ljudoždera koji „jede umetnika pripra-
vljenog u prirodnom sosu, da bi filovalo svoje poštenje“, u če-
mu samo „ritualno posvećuje svoj kukavičluk“. Da bi se svet
stabilizovao u svojoj lažnoj čistoti, potrebna je krv genija, su-
više opasnog po život, koji mora da podlegne jer ne može da
prihvati granice i ,,prikleštenost“. Zločin društva, artoovski
opsesivni mit, za autora Van Goga je, u stvari, beskonačno po-
navljanje metafizičkog zločina. U njemu se ogleda Artoova
gnostička koncepcija života, u kojoj je svet mesto večnog kon-
flikta Dobra i Zla, što se katarzično razrešava jedino u Apoka-
lipsi. U artoovskom bolnom svetu nema uživanja. Upravo je
uživanje žestoko zamerio ortodoksnim nadrealistima sa koji-
ma se svojevremeno bučno razišao, osporavajući, između
ostalog, njihovu rajsku viziju nesvesnog. Kod njega, naprotiv,
kao i kod „besomučnika“ Van Goga, postoje samo patnja i rad.
Nije se slučajno u svom Van Gogu pozvao na „nesrećnoga Ni-
čea“ koji odbija društveni cilj „otklanjanja patnje“, smatrajući
„blagostanje krajem“, a ne „ciljem“, i zahteva ,,da se uzviše-
nije i gore pati no što se igda patilo“, prema kome samo ,,di-
sciplinovanje patnje, velike patnje“ donosi sva čovekova uzvi-
šena dela. Osećajući tu ničeansku „napetost duše u nesreći,
napetost koja odgaja njenu snagu“, Arto svojim Van Gogom
ujedno ispisuje apoteozu „daru patnje“, stvaralačkoj vrlini
patnje.2 Iz „strašnih unutarnjih vrenja“ i te „pretporođajne
patnje“ rađa se ,yeliko Delo“. Ali ono nije radost, ono je raz-
diranje, živa rana. Alhemija je kod Artoa ,,mračna“. Van Gog
je alhemičar koji vraća prirodu u „alhemičarski sud za toplje-
2 Citati Ničea uzeti su iz knjige 5 one strane dobra i zla,
Grafos, Beograd, 1980. Prevod Božidara Zeca.
64
nje“ da bi je ponovo stvorio, nepokretnu, mirnu, ali u onom
grčevitom miru koji kipti od snaga što se dotiču i sukobljava-
ju. Slikanje je umiranje i ponovno postanje, ali i približavanje
sopstvenoj smrti. Težeći u svome slikarstvu „prvobitnim apo-
kalipsama“, on na svom poslednjem platnu Zitno polje s g a-
vranim a, „veličanstvenom predskazanju zla“, ,,sa jednom te-
mom tako razoružavajuće jednostavnosti“ nagoveštava
Apokalipsu, bolje nego Brojgel Stariji ili Boš, došavši do sop-
stvenoga kraja, do žrtve, do samoubistva. Dok pomenuti sli-
kari, po Artou, izlaze iz alhemijskih knjiga, Van Gog je samo-
svojan, jedinstven i neponovljiv, poput pesnika koji o njemu
piše. Mada je Arto svestan da bi njegov sabrat, da se nije ubio,
naslikao još mnoga remek-dela, ipak ne veruje da je nakon
Gavrana, mogao da naslika „ijedno delo više“.
S druge strane, u svom slojevitom Van Gogu Arto otknva
polifoničnost Van Gogovog slikarstva. Prenoseći nas iz polja
vizuelnog u polje zvučnog, on čuje „krila gavrana kako udara-
ma snažnoga cimbala lupaju iznad zemlje“, ili onaj „nadljudski
zvuk“ orguljskih pevanja, „naglo i varvarsko prolamanje eliza-
betanske drame“. Oblik i boja postaju zvuk. Tako „svetlost či-
raka zvoni, tako svetlost upaljenog čiraka na naslonjači od ze-
lene slame zvoni, poput disanja ljubavlju obuzetog tela pred
telom usnulog bolesnika“. Ali slika Gogenove naslonjače na-
goveštava i dramu: ,,Ko će da uđe... Gogen ili neka druSa
utvara?“ Iako, prema Artou, Van Gog ne izlazi iz koda slikar-
stva, niti prevazilazi njegova sredstva, njegove slike, koje za-
počinju „svoje mračne recitacije onoga časa kada smo presta-
li da ih gledamo“, jesu, paradoksalno, i rasprskavanje toga
koda. Van Gogovi mimi ali i grčeviti pejzaži, koji kao da su
spremni da se svakoga časa pokrenu, predstavljaju slikarski
pandan artoovskog pozorišta surovosti. Oni su onaj grč apso-
lutne umetnosti koja je vraćanje iskonskim snagama i samom
izvorištu života, kroz odbijanje svake artificijelnosti i suvi-
šnog estetizma. Arto odbacuje uvećavanje stvarnosti do mita,
zalažući se, kroz Van Gogov govor, za izvođenje mita ,,iz naj-
prizemnijih stvari života“. Je r sama „mitska stvarnost nad-
moćna je nad svakom nadstvamošću. I poezija i slikarstvo l
pozorište treba da dišu u istom ritmu kao život, ogoljavajući
stvari da bi dotakli sam život, pretapajući ih na alhemijskoj va-
65
 ■■■■■

toksikacijama od droga, Arto, po sopstvenim rečima, nikada

tri. Kao što Van Gog živi svoje slikarstvo, tako i Arto živi svo-
nije izgubio nijedan atom svoje lucidnosti. Svest ga je napu-
ju poeziju, „poput onih mučenika koje spaljuju i koji prave
štala jedino u komama posle elektrošokova. Mada je njegovo
znakove na svojim lomačama“. Možemo li zato da nazovemo
delo delo očajnika, ono je nadasve delo čoveka koga pravi ži-
Van Gogovu umetnost slikarstvom surovosti, u artoovskom
vot nikada nije napustio. Po povratku iz azila u Rodezu, ste-
smislu ove poslednje reči koja ne podrazumeva ništa destruk-
kavši potpunu slobodu u azilu u Ivriju, Arto je sve do svoje
tivno, već afirmiše autentičnost, izvornost, neumoljivu i apso-
smrti, koja ga je zatekla kako sedi pored kreveta, besomuč-
lutnu strogost, kosmičku uslovljenost, žudnju za životom i ap-
no pisao, sudelovao u javnom životu, viđao se sa prijatelji-
solutom, sam život u njegovoj surovosti i spoznaju te životne
ma, obratio se publici u pozorištu Vieux Colombier, napravio
surovosti, a ne okretanje glave od nje. Stoga pesnik Arto, žu-
izložbu svojih grafičkih radova u galeriji Pjer, priredivši per-
deći da uđe u samo izvorište jezika, stvarajući nove mreže
formanse prilikom njenog otvaranja i zatvaranja. Pedesetak
značenja i idući s onu stranu reči kada one ne mogu da nose
godina nakon umetnikove smrti, njegove ideje ne prestaju
neki željeni smisao, izmišlja svoje reči, svoje foneme, svoje
da žive u delima slikara, režisera, pisaca, muzičara... Oseća-
glosolalije praćene uzdahom i stenjanjem, uveren da mu one
mo ih u stihovima prerano preminulog Zaka Prevela, koji je
uzvisuju telo i dovode sve njegove snage u stanje uzavrelosti.
smatrao da ga je Arto, silinom životne snage, uvukao u kovi-
Po svedočenju gospođe Tevenen, Arto je svakodnevno u svo-
tlac svoga apsoluta. Pratim ojh u predstavama Pitera Bruka,
joj sobi azila u Ivriju, za koju je verovao da je bivša soba ukle-
Grotovskog, Living teatra. Cujemo ih u nekoj vrsti m uzike
tog pesnika Nervala, izvodio pravi mali ritual, nalik onim pa-
surovosti Edgara Vareza, Stravinskog. Vidimo ih na slikama
ganskim, pevušeći i skandirajući svoje tekstove i glosolalije,
Baltusa, Dibifea. Približavaju nam ih Lakan, Derida. Naža-
lupajući istovremeno ogromnim čekićem u panj koji je držao
lost, interesovanje za Artoa, koje ne prestaje da raste, kreće
u sobi, a koji mu je pomagao u njegovim „govornim proba-
i drugačijim tokovima. Tako mistično-psihodelični delirijumi
ma“. Maestralno je vladao svojim glasom i intonacijama, a pe-
bitnika i hipija, pod maskom frenetičnog divljenja, svedoči
sme je čitao sa takvom snagom i izražajnošću da je to ostalo
Pol Tevenen, prisvajaju i potpuno izvitoperuju Artoovo delo.
nezaboravno za one koji su ga slušali. Iako su neki kritičari,
Briselski psihijatri osnivaju udruženje pod nazivom „Klub
na primer Zil Delez, tumačili Artoove čudne reči kao šizofre-
Antonen Arto“, čiji je cilj lečenje mentalnih bolesnika pozo-
ni govor, govor „čisti afekat“, one ne samo da nisu lišene smi-
rišnim aktivnostima.4 U oba slučaja, sva je prilika da će Arto
sla nego je njihov smisao dubok, često višestruk, a ponekad
biti sve prisutniji u vremenima koja dolaze, izazivajući vrto-
zaboravljen. Nije li opet na delu ona žudnja za apsolutom, za
glavicu žestinom, dubinom i složenošću svoje zapitanosti
novim, apsolutnim i jedinstvenim jezikom, onim od pre Vavi-
pred najdubljim arkanumima postojanja. Bilo da se izražavao
lonske kule.3 Ne prkosi li time demijurg Arto i samome apso-
rečju, pokretom ili crtežom, doticao se krajnjih granica pakla
lutu! U svakom slučaju, trebalo bi jednom za svagda, smatra
koji mu je opsedao i telo i dušu, izgarajući i rečima i pokre-
Pol Tevenen, prestati sa čitanjem Artoovih tekstova pod psi-
tom i crtežom na putu otkrivanja njihove tajne.
hopatološkim osvetljenjem.
Iako se još od rane mladosti lečio od žestokih neuralgija,
Vesna C akeljić
koje behu posledica meningitisa dobijenog nakon pada na
glavu u petoj godini, iako je proveo devet godina u duševnim
bolnicama, iako je celoga života izlagan strašnim telesnim i
duševnim patnjama, podvrgavan elektrošokovima i dezin- 4 Pomenuta svedočenja nalaze se u zbirci eseja Pol
Tevenen: Antonen Arto, taj Očajnik koji vam govori (Antonin
Artaud, ce Desespere qui vous parle), Seuil, Pariz, 1993.
3 Prvi komad pozorišta surovosti zvaće se Vavilonska kula!
67
66
i
 Sadržaj

U vod/5
Postskriptum / I I
Samoubica, žrtva društva / 15
Postskriptum / 51
Postskriptum / 59

Alhem ijska vatra Van Goga i Artoa / 61

Vesna C akeljić