UPRAVLJANJE ČVRSTIM OTPADOM

U OKVIRU ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

SOLID GARBAGE MANAGEMENT IN

HUMAN ENVIRONMENT
dr Rade Biočanin1), Dr sci med Branka Amidžić2)

Rezime: Čvrst otpad je složen i heterogen materijal koji nastaje čovekovim aktivnostima u
stanu, na poslu, javnom mestu, industriji, poljoprivredi i drugim mestima. Najveći
proizvođači otpada u gradovima, su domaćinstva i javne gradske površine (ulice, trgovi,
parkovi). Urbanizacija i industrijalizacija su uticale na povećanje otpada, koji postaje
svetski problem, a u narednom periodu biće jedan od prioriteta za rešavanje. Polazeći od
rastućih zahteva svetske zajednice, veliki broj preduzeća i ustanova svoju poslovnu
strategiju prilagođava potrebama savremenog društva za očuvanje radne i životne sredine.
Mogućnosti za zaštitu od čvrstih otpada rastu u skladu sa razvojem ekološke odgovornosti.
Javljaju se nove tehnologije za upravljanje otpadom, a "proizvođači" otpada otkrivaju
nove mogućnosti primene recikliranih materijala.
Ključne reči: životna sredina, opasne materije, čvrst otpad, rizik, sanitetski otpad,
zagađujuće materije, kontaminacija, upravljanje otpadom, reciklaža, monitoring, zaštita.

Abstract: These materials are generated in a working process, labor, use, traffic and
other activities. A solid garbage is compact and heterogenous material which is generating
by human activities in home, working place, public place, industry, agriculture, and
elsewhere. The major garbage generator in towns are households, and public urban areas
(streets, squares, parks). Urbanisation and industralisation have impacted the garbage
proliferation which is becoming the major worl dproblem, and will be top priority for
resolving in future. Starting from ever increasing requirements of world community, great
numberof enterprises and institutions adopt their business strategy to contemporary society
needs for working and life enviroment preservation.Protection possibilities against solid
garbage increase according to ecological responsibility developement. New tehnologies for
garbage management are emerging. "Garbage producers" discover new possibilities for
the recycled materials applications.
Key words: life environment, solid garbage, dangerous materials, risk, medical garbage,
polution materials, contamination, garbage management,recyclation, protection.

1) Pukovnik doc. dr Rade Biočanin,

2) Dr sci med Branka Amidžić2 1-Uprava za školstvo MO SCG, 2-Zdravstveni centar
Kruševac
1. UVOD

Upravljanje otpadom u okviru zaštite životne sredine podrazumeva nastanak,

prikupljanje, skladištenje, transport, tretman, reciklažu, korišćenje i odlaganje
sekundarnih sirovina, štetnih i opasnih materija. Upravljanje otpadom zavisi od od više
faktora, a pre svega od njegovih osobina i na osnovu toga može se predvideti rešenje
minimiziranja, sakupljanja, reciklaže, transporta i odlaganja. U srednjem veku, hrana sa
otpadom bacana je na ulice, pa su glodari i insekti prenosili mnoge zarazne bolesti i
opasne epidemije (od kuge je u IV veku umrla blizu polovina stanovnika Evrope). I
danas, zbog neadekvatnog tretmana otpada može se pojaviti veći broj zaraznih bolesti.
Po jednom stanovniku, u većim svetskim gradovima, ima 3,5 kg otpada dnevno.
Povećanjem broja stanovnika i standarda života, povećava se i otpad, koji se sve više
smatra resursom. Prema podacima sekretarijata Bazelske konvencije, u svetu godišnje
se produkuje oko 4oo.ooo.ooo t opasnog otpada. Posebno je opasan vojni otpad i radio-
hemijske industrije, koja koristi razne sirovine i čiji proizvodi imaju opasna svojstva.
Do produkcije opasnog otpada može doći u ratnim dejstvima, razaranjima hemijskih
postrojenja, pri NHB akcidentima (transport, skladištenje, havarije, elementarne
nepogode, prirodne katastrofe) itd.
U štetne i opasne zagađivače radne i životne sredine spadaju fizički (čvrst otpad,
prašina, buka, vibracije), hemijski (aerosol, gasovi, pare, dim, prašina, otpad), zračenje
(jonizujuće, UV, ULJ, IC, radarsko, lasersko, ultrazvučno, rendgensko) i biološki
(virusi, bakterije, plesni, gljive, paraziti, insekti, glodari).
Antropogene supstance dospevaju u spoljašnju sredinu različitim putevima i na
više načina. Otpadne vode se izbacuju u površinske i podzemne vodotokove i basene.
Čvrsti otpad se skladišti na specijalnim deponijama, zakopava se i odlaže u napuštenim
kopovima ali često baca nekontrolisano. U poljoprivredi se koriste veštačka đubriva i
pesticidi (oko 70.000 različitih štetnih i opasnih supstanci, a spisak se godišnje
dopunjuje sa 900-1000 novih naziva). Sintetizovane su nove supstance koje se ne nalaze
u radnoj i životnoj sredini, a koje živi organizmi nisu u stanju da razlože (PVC
materijali). Ocenjuje se da samo u okeanima i morima pliva blizu 40.000.000
plastičnih boca i kesa, veliki broj izgubljenih i odbačenih ribarskih mreža od najlona,
metalnih udica i dr.

2. KARAKTERISTIKE OTPADA

Prema EPA klasifikaciji, utvrđena su četiri kriterijuma za određivanje

karakteristika opasnog otpada: zapaljivost, eksplozivnost, reaktivnost i toksičnost.
Zbog nepravilnog tretmana, opasan otpad može oslobađati gasovite produkte u
atmosferu (zbog isparavanja, sagorevanja, odvijanja određenih reakcija) i tako zagaditi
životnu sredinu za duži vremenski period. Ovi gasovi mogu spiranjem sa kišom zagaditi
vode i zemljište na koje padavine dospevaju. Površinske i podzemne vode mogu biti
zagađene tečnim produktima raspadanja i filtratom koji preko zemljišta dospeva do
podzemnih i površinskih voda. Otpad može biti raznešen po okolnom zemljištu, a
preko vazduha, vode i putem lanca ishrane ugrožene su sva živa bića.

C-57
 Tabela 1. Opasne materije u životnoj sredini
U vazduhu U zemlji{tu U vodi
1. sumpor-dioksid 1. olovo 1. sulfati
2. azotni oksid 2. živa 2. nitriti
3. organske isp. materije 3. kadmijum 3. pesticidi
4. hlor 4. arsen 4. polihlorbifenili
5. amonijak 5. bakar 5. nafta
6. fluorovodonik 6. cink 6. benzin
7. ugljen-disulfid 7. nikl 7. mazut
8. cijanovodonik 8. hloroform 8. radionuklidi
9. fozgen 9. nafta 9. piren
10. vinil-hlorid 10. pesticidi 10. olovo
11. benzo-piren 11. nitriti 11. živa
12. tetraetilolovo 12. sulfati 12. kadmijum
13. ozon i oksidansi 13. mazut 13. arsen
14. aerosoli 14. radionuklidi 14. bakar
15. čadj 15. polihlorbifenili 15. cink

Čvrst otpad može se svrstati u otpad od hrane (iz domaćinstva, pijace, prodavnice,
restorana), pepeo (iz domaćinstva, od spaljivanja smeća), smeće (hartija, drvo,
baštensko smeće, tekstil, guma, plastika, metalne konzerve, staklo, keramika), vozila
(odbačena vojna, putnička i teretna vozila), industrijski otpad (od prerade hrane, pepeo
kotlovskih ložišta, otpad bio-hemijske industrije, rudarstva i metalurgije), otpad
građevinskog materijala (drvena građa, cigla, cevi, crep, šut), specijalni otpadni
materijal (medicinski, eksplozivan, radioaktivan) i otpad od obrade otpadnih voda
(čvrsti materijal sa rešetki i mulj).
Po načinu nastanka deponije mogu biti smetlišta (nastale proizvoljnim izborom
lokacije i odlaganjem smeća), deponije određene od neke institucije (bez analize terena
i kontrole deponije) i deponije urađene po ekološkim propisima i standardima.

3. ZAGAĐUJUĆE MATERIJE U OTPADU

Spaljivanjem otpada dobija se energija i smanjuje potrošnja fosilnih goriva.

Smatra se da se može dobiti i do 10% energije od otpadaka od celokupne potrebne
energije jedne zemlje. Najveća zastupljenost spaljivanja otpada je u Japanu. Energija se
najčešće koristi za zagrevanje vode i odvođenja tople vode ili pare do korisnika.
Spaljivanje otpada, rešava jedan problem, ali stvara druge: zagađenje vazduha,
zagađenje vode od hlađenja pepela i nastanak čvrstog otpada. Kao zagađujuće materije
pri spaljivanju otpada javljaju se: hlor, fluor, hrom, nikal, cink, olovo, sulfati i dr., a
vrsta i sastav zagađujućih materija zavise od sastava otpada. Prilikom spaljivanja otpada
u gasovima se javljaju i neke nove materije kao što su halogenoorganska jedinjenja.
Tako nastaje dioksin, koji stiže do biljaka, a potom i u ljudski organizam. U organizam
dospeva i putem vazduha. U okolini peći za spaljivanje deca do 18 godina u velikom
broju dobijaju leukemiju

C-58
 Slika 1. Lanac procesa i zagađenja životne sredine

Piroliza otpada je proces koji nastaje dejstvom vrelih gasova bez kiseonika. Tada
organske materije podležu pirolizi dajući gasovite produkte i ugljenisane ostatke. Gas
dobijen pirolizom uglavnom se sastoji od metana, ugljen(II)oksida, ugljen(IV)oksida i
vodonika.. Ovaj gas podleže sagorevanju i koristi se za zagrevanje. U daljem periodu iz
otpadnog materijala koji može da sagoreva, izdvajaće se ono što može sagoreti i
izrađivati briketi koji mogu da sagorevaju u manjim kotlarnicama, a veće količine u
namenskim pećima za dobijanje energije za grejanje prostorija. Jedna od najčešće
zagađujućih materija u radnoj i životnoj sredini je pepeo. On nastaje od uglja prilikom
rada termoelektrana pri čemu zagađuje zemljište, vodu i vazduh.
Industrijski otpad je svaki otpadni materijal koji nastaje u industrijskom procesu.
Ovaj otpad može biti: inertan i opasan. Inertan industrijski otpad se u celini ili posle
izdvajanja određenih komponenti može odlagati na komunalne deponije. Određene
industrije imaju razno učešće u stvaranju industrijskog otpada. Industrijski otpad može
biti: čvrst, tečan, mulj i neidentifikovan. U industrijskoj proizvodnji, energetici,
poljoprivredi, komunalnoj delatnosti, preradi sirovina prirodnog i sintetičkog porekla i
pri raznim drugim aktivnostima javljaju se otpadne materije koje mogu biti: visoko
toksične, kancerogene, korozivne, eksplozivne i iritantne, pa kao takve predstavljaju
opasan otpad. Sastav industrijskih deponija zavisi od samih industrija. Iz industrijskih
deponija mogu se pojaviti štetni i opasni elementi po životnu sredinu: As, Cr, Hr, Mn,
Pb,Ni, Zn.. Pored neorganskih sastojaka na deponijama se mogu naći i organske
materije koje mogu biti u tragovima, pa do makrokoncentracija. Mnoga organska
jedinjenja su kancerogena pa predstavljaju veliku opasnost za čoveka. Mnoge deponije
su divlje i nisu registrovane, pa posle njihovog napuštanja na njihovom mestu može
nastati naselje, voćnjak, bašta ili nešto drugo. Industrijski otpad koji sadrži stabilne
materijale, kao što su: plastika, guma, stakleni i porcelanski krš, šut i slično, odlaže se u
deponije koje su najmanje kontrolisane i predsravljaju veliki sanitarni i zdravstveni
problem.

C-59
4. OTPAD U ZDRAVSTVENIM USTANOVAMA

Paleta proizvoda naučno-istraživačkih instituta i zdravstvenih ustanova obuhvata

serume i vakcine, imunobiološke preparate, preparate za dijagnostiku, alergene,
natibiograme, opitne životinje, podloge i preparate za veterinarsku upotrebu. Osima
toga, prisutne su i druge aktivnosti, kao što su dijagnostika i razne usluge.U
biohemijskim laboratorijama koriste se najčešće: laboratorisjki miš, zamorac, kunić,
majmun, zmije (poskok i šarka) i pauk (crna udovica). Za proizvodnju animalnih
hiperimunih seruma (difterija, tetanus, otrov zmija i otrov crne udovice) u insitutima za
imunologiju i virusologiju koriste se ovnovi, konji i magarci. Ovnovi se koriste za
dobijanje defibrisane ovnujske krvi koja se koristi za pripremanje hranljivih podloga
(krvni agar). Laboratorijske životinje upotrebljavaju se za eksperimentalni rad i
proizvodnju (njihova krvi i organi), dobijanje toksičnih produkata za antigene i za
kontrolu kvaliteta (testovi potence vakcina i seruma, testove neškodljivosti,
neurovileulencije, specifične tokisčnosti, imunogenosti, kontrole toksina, reverizbilne
toksičnosti, na žive rezudentne viruse i na mikrobnu kontaminaciju).
Na osnovu dozvoljenih vrednosti, uočava se u praksi, da samo u objektima za
uzgoj laboratorijskih životinja nisu uvek ispunjeni potrebni mikroklimatski uslovi.
Odstupanja od dozvoljenih veličina utiču na količinu štetnih materija (amonijak i
sumporvodonik) koji se ventilacionim sistemom izbacuju u okolni vazduh. Pri
funkcionisanju objekata javljaju se polutanti koji doprinose zagađivanju životne
sredine. Identifikovane organske otpadne materije u ustanovi za imunologiju i
virusologiju vode poreklo od animalnih leševa i konfiskata laboratorijskih i životinja
koje se koriste u proizvodnji i kontroli kvaliteta vakcina, seruma i drugih
imunobioloških preparata, kao i fizioloških otpadnih materija, koje sačinjavaju
životinjske fekalne materije (urin i feces).
Na osnovu merenih vrednosti može se zaključiti da godišnja prosečna masa
životinjskih leševa i konfiskata (nastalih od životinja za laboratorijska ispitivanja)
iznosi više tona. Ovoj masi treba dodati i masu leševa od životinja koje se koriste u
proizvodnji, kako bi se ostvarila potpuna kvantifikacija ovog štetnog otpada.
Tabela 2. Pregled koncentracije zagađivača u opitnom objektu
Objekt za smeštaj Sadržaj polutanata vazduha
laboratorijskih životinja (mg/m3)
Amonijak Sumporvodonik
Farma laboratorijskih 0,3 0,3
životinja
Prostorija sa zamorcima 0,2 0,64
Farma opitnih miševa 0,3 1,03

Fiziološke otpadne materije animalnog porekla potiču od laboratorijskih

životinja (zamorci, miševi, kunići, majmuni i zmije) i životinje koje se koriste u
proizvodnji (konji, magarci i ovnovi). Količina stajnjaka zavisi od broja i uzrasta grla,
ishrane, načina đubrenja i mera zaštite na radu. Životnjiski leševi i ostale organske
materije, podležu u čovekovoj okolini brzom razgrađivanju. Pri tome dolazi do
stvaranja raspadnih produkata, mahom gasova. Produkti razgradnje su: amonijak,

C-60
sumporvodonik, merkaptan, indol, skatol, masne i aromatske kiseline. Osim toga,
neprijatnog su mirisa, tako da vazduh čine neugodnim za rad i boravak. Ako se nađu u
većim koncentracijama, ovi gasovi mogu da budu otrovni, izazivajući kod ljudi otežano
disanje, poremećaje funkcije krvotoka, malaksalost i pospanost.
Na mestima gde se razgrađuje organska materija (smetlište), redovno se okupljaju
rojevi muva, razni insekati i ptice grabljivice, a takvi uslovi pogoduju koncentrisanju
pacova i drugih glodara. Muve i glodari mogu da postanu vektori u širenju infektivnog
materijala. Otuda uklanjanje životinjskih leševa može da se posmatra i sa
epizootiološkog-epidemiloškog aspekta. Invazija muva, glodara, pasa lutalica, mačaka i
divljači ima za posledicu zagađenje životne sredine, čineći je neugodnom za čoveka, što
čini i estetski aspekt posmatranog problema današnjice.
U dubljim slojevima zagađenog zemljišta se odvijaju aneorobni procesi
razgradnje, pri čemu nastaju štetni zagađivači: NH3, H2S, CH4, isparljive masne kiseline
i drugi produkti koji zagađuju životnu sredinu. Pod dejstvom bakterija nitrifikatora
dolazi do razgradnje izdvojenog amonijaka do nitrita, dok se dalje razlaganje vrši u
prisustvu bakterija. Obzirom da je moguće prisustvo patogenih mikroorganizama u
stajnjaku, javlja se mogućnost opasnosti da se izlučevinama životinja zagade površinski
i dublji slojevi zemljišta, a zatim podzemne i površinske vode.

5. PROCESI RAZLAGANJA OTPADA

Smetlišta predstavljaju veliku opasnost za radnu i životnu sredinu. Ona su izvor

zagađenja životne sredine: otpadom, dimom prilikom gorenja otpadaka, metanom,
mogu biti izvor zagađenja površinskih i podzemnih voda, izvor zaraznih bolesti, požara,
eksplozija i drugih sličnih pojava. Posebno veliki problem smetlišta predstavljaju leti,
kada se koncentracija zagađenja može premestiti dimom na veća područja. Sa
vremenom u deponijama se odvijaju degradacioni procesi koji su podeljeni u četiri
faze.
Prvu fazu karakterišu aerobni procesi razgradnje organskih materija, potrošnja
kiseonika je povećana, a pH vrednost opada, što povoljno utiče na rastvaranje
sastojaka.
U drugoj fazi produkti aerobnog razlaganja razlažu se anaerobno, a pH vrednost
pada na 5. U ovoj fazi se izdvajaju mnogi joni (gvožđe, kalcijum, magnezijum, sulfati,
hloridi). Takođe se oslobađa CO2 i H2, a troši N2, stvara se i sirćetna kiselina
razgradnjom masti.
U trećoj fazi od sirćetne kiseline stvara se metan. Ova faza je anaerobna, kisela, a
stvara se i CO2. Ove tri faze traju do 200 dana.
Četvrta faza je poznata kao metanska, gde se oslobađa 55% metana i 45%
ugljen(IV)oksida zapreminskih. Gas se u ovoj fazi razvija oko 10 godina, a svi
degradacioni procesi organskih materija završavaju se nakon 30 godina.
Iz otpada zapremine 1 m3 izdvaja se ista količina gasa. Približno 90% zapremine
tog gasa sastoji se od metana i ugljen(IV)oksida. Mada je metan eksplozivan u
granicama od 5-15 % zapreminskih, manja je verovatnoća da do eksplozije dođe, jer u
delu deponije gde se pojavljuje ova koncentracija nema dovoljno kiseonika. Metan ima
manju gustinu od vazduha, pa svakodnevno odlazi u atmosferu preko prekrivnih

C-61
slojeva. Deponije predstavljaju velike prljave filtere. Vode, a pre svega kiša i sneg,
utiču na stvaranje filtrata. Filtrat može biti veoma zagađen, što zavisi od hemijskog
sastava otpadaka. Koncentracija zagađenja filtrata može biti pet do deset puta veća od
zagađenih otpadnih i fekalnih voda iz domaćinstva.

6. UPRAVLJANJE OTPADOM U OKVIRU ZAŠTITE

Upravljanje otpadom u okviru zaštite životne sredine svodi se u pet faze

(minimiziranje opasnog otpada, prikupljanje i reciklaža, ponovna upotreba, tretman-
spaljivanje i deponovanje preostalog otpada. Naučnici veruju da bi svet trebalo
ultimativno da smanji otpad za najmanje 10% i poveća recikliranje za više od 50%
potrošačkog otpada. Svetska buduća ekonomska stabilnost, zdravlje i kvalitet životne
sredine zavisi od toga, kako će ljudi da upotrebljavaju energiju, sirovine i informacije.
Vlade razvijenih zemalja troše sve više novca na unapređivanje procesa recikliranja
otpadaka, što će se odraziti na ljudsku zajednicu kroz bolju ekonomiju resursa i zdraviju
radnu i životnu sredinu.

Slika 2. Vozilo za transport čvrstog otpada

Otpad se danas najčešće odlaže na deponije, u starim rudnicima i u mora i okeane.

Reciklaža otpada podrazumeva proces vraćanja korisnih otpada u proces proizvodnje.
Ona se javlja kada treba zaštititi radnu i životnu sredinu, kada je visoka cena osnovne
sirovine (bakar) i kada je visoka cena uklanjanja otpadaka. Razni otpadni materijali
mogu se koristiti kao sekundarne sirovine za proizvodnju. Na taj način smanjuje se
količina otpada, preskaču pojedini procesi proizvodnje i smanjuje zagađenost životne
sredine. Njome se smanjuju količine komunalnog i industrijskog otpada i smanjuje
korišćenje prirodnih sirovinskih resursa.
Pepeo, kao nus-produkt termoelektrana pre svega, može se upotrebiti za
proizvodnju keramičkih elemenata, za proizvodnju suvih i maltera na gradilištima.
Takođe se može upotrebiti u proizvodnji blokova na bazi pepela i kreča, kao dodatak
betonu i cementu, kao punilac za asfalte i bitumenske mase.
Deponija opasnog otpada projektuje se tako da aktivna zona odlaganja bude
najmanje 305 m od objekta koji su u funkciji deponije (objekat za osoblje, laboratorija,
postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda-filtrata, mokri čvor), da ne bi došlo do
akumulacije deponijskih gasova u objektu. Prilikom izrade deponija mora se voditi
računa o deponijskom filtratu, a pre svega o komunikaciji deponijskog filtrata sa
površinskim i podzemnim vodama . Pri organizovanju deponovanja opasnog otpada

C-62
postoji nekoliko faza: izbor lokacije, izgradnja deponije, upravljanje deponijom,
monitoring i osiguravanje objekta po zatvaranju. Ove faze treba da obezbede zaštitu
životne sredine i to: podzemne vode, površinske vode, zdravlje stanovništva, biljni i
životinjski svet, kvalitet vazduha i sigurnost pri radu na deponiji.
Radioaktivni otpad je materijal koji sadrži radionuklide ili je njima kontaminiran,
a nije predviđen za dalju upotrebu i čija je aktivnost veća od zakonski dozvoljene.
Prema poreklu, radioaktivni otpad može biti nenuklearni (bolnice, istraživačke
laboratorije i farmaceutska industrija), nuklearni otpad (nastao u gorivom nuklearnom
ciklusu u rudnicima i nuklearnim reaktorima) i zatvaranje zastarelih nuklearnih
centrala. Sa aspekta zaštite ljudi i zaštite životne sredine, najveći problem predstavlja
odlaganje nuklearnog radioaktivnog otpada. Otpad visoke radioaktivnosti zaliva se
smolom ili betonom i pakuje u burad. Nuklearna elektrana od 1300 Mw stvara godišnje
34 tone radioaktivnog otpada (uran i plutonijum). Ovaj otpad se ponovo koristi, ali deo
se skladišti. Sprečavanje stvaranja otpada treba da se realizuje uvođenjem tehnologija
koje neće stvarati veće količine otpada.
Sa tačke gledišta energije i resursa, recikliranje nije dobra opcija kao višekratna
upotreba, ali ono je daleko bolja opcija nego bacanje materijala. Ono nije uvek
izvodljivo. Tržište mora uvek biti pristupačno, a ako nije recikleri su nesposobni da
prodaju. Izdvajanje materijala sposobnih za recikliranje iz komunalnih otpadaka je
dodatni trošak. Odvajanje na izvoru, pre nego što materijal uđe u otpadni tok, zahteva
široku kooperaciju između stanovnika, od kojih mnogi nemaju volju da utroše čak i
mali napor, koji se zahteva od njih, društva i proizvođača. Sve je veći broj proizvoda
koji se pakuju u materijale koje je moguće reciklirati, a ovo se posebno odnosi na staklo
i papir. Što se tiče plastike tehnologija za recikliranje postoji, ali da bi reciklaža bila
uspešna mora se ići na unificiranu proizvodnju plastične ambalaže.
Da bi proces recikliranja bio opšte prihvaćen, neophodno je da i država
preduzima određene korake. U SAD nepoštovanje odredaba recikliranja povlači kazne i
do 500 dolara. U Njujorku se računi za iznošenje smeća smanjuju i do 30%, za one koji
se odluče da se u proces recikliranja. I ako se ne obavlja u krugu reciklažnog centra,
primarna separacija na mestu nastajanja (domaćinstva, preduzeća, industrija ) mora
biti pod kontrolom reciklažnog centra. Ovim se dobijaju sledeće vrste otpadnog
materijala : papir, kuhinjski otpad,staklo, plastika, teksti,. granje, šiblje, medicinski
otpad, građevinski materijal i šut.Transport separisanog otpada do reciklažnog
centra takođe je u nadležnosti reciklažnog centra. Prema vrsti otpada koriste se
specijalna vozila sa odgovarajućom dinamikom odvoženja otpada. Izdvojeni
kuhinjski otpad je potrebno dodatno separisati po prijemu u krug reciklažnog
centra na postrojenju za sekundarnu separaciju. Navedenom separacijom
kuhinjskog otpada dobija se sledeće: organske materije, papir, staklo, tekstil,
plastika, metali, ostali otpad. Osim ove sekundarne separacije vrši se još i
sekundarna separacija krupnog otpada, koji se dovozi u reciklažni centar.
Separisane sekundarne sirovine poreklom iz kuhinjskog otpada, sekundarne
sirovine koje se u već razvrstanom stanju dovoze u reciklažni centar (papir,
staklo, tekstil, plastika), kao i separisane sirovine poreklom od krupnog otpada
(metal, gume, plastika, tekstil), odnose se na dalju obradu. Radi lakše
manipulacije, transporta i dalje prerade vrši se presovanje, a zatim pakovanje i
baliranje. Zapakovane sekundarne sirovine se odnose u skladišta gde se odlažu do
odnošenja na ponovnu upotrebu i reciklažu.

C-63
 Slika 3. Sortiranje otpadnog materijala za reciklažu

Granje, šiblje i ostali otpad koji se ne odnosi na kompostiranje, drveni

predmeti iz krupnog otpada, papir, karton (koji se ne mogu iskoristiti kao
sekundarna sirovina) odnose se na postrojenje za insineraciju. Pepeo koji pri tom
nastaje odlaže se na sanitarnoj deponiji. Savremena postrojenja za insineraciju
opremljena su filterima kojima se sprečava aerozagađenje.Sanitarno deponovanje
vrši se metodom ″landfiling″ za sve prateće sadržaje u cilju zaštite i očuvanja
životne sredine. Oprema reciklažnog centra razvrstana je prema nameni i delu
tehnološkog procesa i to: oprema za primarnu separaciju (kante za odlaganje
kuhinjskog otpada, kontejneri za odlaganje papira, plastične ambalaže, stakla), oprema
za transport (vozila sa rotacionim bubnjem za kompaktiranje, kamioni), oprema za
sekundarnu separaciju (mašina za cepanje kesa, transportna traka, roto-sito,magnetni
separator, kanal sa zgrtačem istaloženih i plivajućih materija, razni kontejneri,
buldožeri, viljuškari), oprema za presovanje, baliranje i pakovanje, za kompostiranje,
za sanitarnu deponiju, prateća i oprema za održavanje. Pri projektovanju ″proizvoda
jednostavne rastavljivosti″ treba uzeti u obzir troškove procesa rastavljanja, finansijsku
dobit od recikliranja i troškove odlaganja neupotrebljenog materijala.

Slika 4. Šta se sve može pripremiti za reciklažu

Polazeći od rastućih zahteva celokupne društvene zajednice,veliki broj
preduzeća svoju poslovnu strategiju prilagođavaju potrebama savremenog društva za

C-64
očuvanje okruženja.Procena investicionih ulaganja daje se na bazi procene potrebne
opreme koja će se instalirati u odgovarajuće objekte. Ovom procenom je obuhvaćen i
su objekti , sredstva i oprema na kompleksu za separaciju i pripremu materijala za
reciklažu, građevinski objekti na kompleksu sanitarne deponije i oprema kompleksa
sanitarne deponije.

7. DEPONOVANJE OTPADA

Otpad iz urbane sredine zbog biološkog raspadanja, treba da se u najkraćem roku

odstrane iz naselja, a najkasnije za sedam dana. Prikupljanje otpada može biti
zajedničko (sve vrste otpada sakupljaju se zajedno i odvoze na tretman) i odvojeno
(sakupljanje po vrstama: staklo i papir). Mesto za skladištenje treba da udovolji
higijenskim zahtevima, zahtevima zaštite od požara, kao i estetskim zahtevima.
Najčešći vid skladištenja je u kontejnerima. Mesto za skladištenje treba da bude 15 -
20 m od ulice i zaštićeno od spoljnih uticaja.
Planiranjem deponije utvrđuje se njena lokacija i površina. Pri planiranju se mora
znati i količina otpadaka, koja se može sagledati na osnovu broja stanovnika, odnosno
oko 360 kg ili 550 do 750 dm3 godišnje po stanovniku. Dimenzija deponije treba da je
takva da omogući korišćenje najmanje dve decenije i da budu locirane van naselja,
puteva, autoputeva i železničkih pruga. Deponija treba imati priključak na vodovodnu
mrežu, uređaj za pranje vozila, rešenje otpadnih voda, priključak za električnu mrežu i
objekat za ličnu higijenu. Ne treba ih predviđati na nižim terenima, posebno na onim
koji su kišoviti, jer mogu biti potopljene. Deponija treba biti na nižoj visini od grada,
vodoprivrednih objekata, a posebno od akumulacija površinskih i podzemnih voda. U
obzir treba uzeti količinu padavina zbog formiranja filtrata. Naime, težnja je da voda na
deponiji bude u minimalnoj količini, bez obzira na poreklo (kiša, sneg, površinske i
podzemne vode).
Otpad se svakodnevno prekriva slojem inertnog materijala debljine. Zimi
prekrivanje može biti i na svaka tri dana, a leti i više puta dnevno. Prekrivni sloj treba
biti izravnat i nabijen zbog: sprečavanja zadržavanja vode i erozije, smanjenja količine
filtrata, sprečavanja prisutnosti insekata, ptica, glodara, smanjenja rizika od požara i
sprečavanja raznošenja. Leti na deponijama dolazi do manjih požara i tinjanja, pa
deponije treba kvasiti vodom.
Ukupna količina otpada pre deponovanja može se smanjiti na više načina:
reciklažom (ponovnim korišćenjem otpadaka), spaljivanjem otpadaka, pirolizom,
kompostiranjem, fermentacijom i kominacijom. Razni otpadni materijali (papir, staklo,
metal) mogu se koristiti kao sekundarne sirovine za proizvodnju. Time se smanjuje
količina otpada i preskaču pojedini procesi proizvodnje (vađenje rude), čime se
smanjuje zagađenje životne sredine. U budućnosti deponovaće se samo oni otpaci koji
neće moći da se iskoriste. Otpaci za ponovno korišćenje mogu da se prikupljaju prema
vrsti u kontejnere za različite vrste otpadaka, ili da se razdvajaju iz smeše prikupljenih
otpadaka. Najbolje je da se ovaj otpad sakuplja na mestu nastanka.
Staklo (flaše, tegle) se može ponovo upotrebiti u istom obliku ili se u obliku
staklenog krša topi i ponovo koristi. Prva faza reciklaže krša stakla je njegovo
sakupljanje i razvrstavanje po boji. Stakleni krš se sitni i meša sa primarnom sirovinom
i topi tako da nastaje staklena masa. Korišćenjem staklenog krša štedi se energija i do

C-65
40%, jer se on topi na nižoj temperaturi od primarne sirovine. Iz beogradskog smeća
moglo bi se ukupno godišnje sakupiti i do 30.000 tona staklenog krša, što bi imalo
pozitivnog uticaja na smanjenje ukupne količine smeća i na dobijanju sirovine.
Zbog brzog razvoja civilizacije povećana je i količina plastičnog otpada. Kao
primer reciklaže plastičnog otpada je proizvodnja polietilenske folije za čije se
dobijanje pored sirovine može koristiti i plastični otpad. Problem koji se javlja pri
reciklaži plastičnog otpada je veliki utrošak energije i postojanje različitih fizičko-
hemijskih osobina pojedinih plastičnih materijala, što utiče negativno na proces
reciklaže. Jedna od najzastupljenijih komponenti komunalnog otpada je hartija. Pri
reciklaži papira uštedi se energija i do 70% u odnosu na dobijanje papira od drveta.
Jedan isti papir se može reciklirati 5 do 20 puta. Stare auto gume pri odlaganju
zauzimaju veliku zapreminu na deponijama, a osim toga gume su inertne, nisu
razgradljive i predstavljaju veliku balast.
U Svetu se godišnje odbaci ogroman broj automobila. Ova količina se neprekidno
povećava. U automobilu ima najviše gvožđa, ali pored toga ima i obojenih metala,
gume, stakla i drugih materijala. Automobili će biti sve više podložniji reciklaži. Od
metalnih delova veliki deo se može ponovo reciklirati u topionicama i livnicama. Ostali
materijal koji nije metalnog karaktera, pre drobljenja se takođe može upotrebiti za razne
potrebe.

8. TRETMAN SANITETSKOG OTPADA

U zdravstvenim ustanovama sazreva saznanje o značaju pravilnog tretiranja

otpadnog materijala iz proizvodnog procesa. U nastojanju da se zaštiti životna sredina,
potrebno je preduzeti sledeće mere zaštite:
− pakovanje životinja (u testovima kontrole kvaliteta i u proizvodnji) u PVC-
kese,
− zamrzavanje životinjskih leševa i konfiskata u zamrzivačima,
− ustupanje zamrznutih ostataka radnicima gradske kafilerije, radi konačnog
uništenja,
− zabraniti zakopavanje uginulih životinja u krugu ustanova ili izvan,
− svakodnevno iznositi feces i urin životinja zajedno sa prostirkom i ostacima
hrane iz objekata sa zamorcima i kunićima,
− izgraditi propisna betonska deponija stajnjaka, sa nagibom prema jami za
sakupljanje osoke; čime se izbegava prodiranje ocednih fekalnih voda u
zemljište i podzemne vode na lokalitetu,
− vršiti hemijsku inaktivaciju i sterilizaciju otpadnog materijala,
− vršiti edukaciju zdravstvenih radnika u preduzimanju mera zaštite radne i
životne sredine.
Neškodljivo sakupljanje, čuvanje i uklanjanje životinjskih leševa se rešava u
skladu sa odredbama Zakona o zaštiti životne sredine. Radi potpunije zaštite radne i
životne sredine u zdravstvenim ustanovama, treba preduzeti i dodatne mere zaštite:
− postavljanje apsorpcionih filtera u FVU sistemima u farmama životinja,
− korišćenje sredstava za uklanjanje neprijatnih mirisa iz radnih prostorija,
− organizovanje redovnog odvoženja stajnjaka,
− organizovanje prevrtanja stajnjaka radi uništavnja jaja i larvi muva,

C-66
 − posipanje stajnjaka na deponiji sredstvima za osvežavanje đubreta,
− tečnu fazu stajnjaka ispuštati u vodotok, uz prethodno odvajanje čvrste faze,
− pripremu stajnjaka za đubrenje zemljišta vršiti u pravcu stvaranja truležnog
gasa, koji može da se koristi kao biogorivo,
− životinjske leševe i konfiskate spaljivati u zasebnim pećima i
− dodatno prečišćavanje nastalih dimnih gasova.
Odstranjivanje leševa i otpadnih materija je pre svega, higijensko pitanje, jer je to
pitanje zaštite od širenja zoonoza i zaraza, neprijatnih mirisa i prljavštine.

9. ZAKLJUČAK

Mogućnosti za zaštitu radne i životne sredine od čvrstih otpada rastu u skladu sa

modernizacijom proizvodnje, naučnoistraživačkim radom i ekološke svesti i
odgovornosti. Javljaju se nove tehnologije za tretiranje problematičnih kategorija
otpada, a s druge strane, proizvođači otkrivaju nove mogućnosti primene recikliranih
materijala. Neophodno je da konstruktori, proizvođači i stručnjaci prate stanje i procese
u radnoj i životnoj sredini, jer će one uticati na efikasnost, racionalnost i ekonomičnost
određenih mera i postupaka monitoringa, zaštite i uklanjanja posledica zagađenja.
Polazeći od rastućih zahteva jedne ili više zemalja u okruženju, veliki broj
preduzeća i ustanova svoju poslovnu strategiju prilagođava potrebama savremenog
društva za očuvanje radne i životne sredine. Procena investicionih ulaganja daje se na
bazi procene potrebne opreme i sredstava, koja će se instalirati u odgovarajuće objekte.
Ovom procenom su obuhvaćeni građevinski objekti na kompleksu za separaciju i
priprema čvrstog otpada za reciklažu.
Pri optimizaciji zaštite, potrebno je imati u vidu nekoliko osnovnih principau
tretmanu sa otpadom i otpoštovati osnovne ekološkew kriterijume. Štetne i opasne
supstance treba uklanjati na samom početku procesa, jer se na taj način ostatak
proizvoda, namenjen deponovanju prestaje da tretira kao otpad, koji iziskuje specijalni
neekonomični tretman. Najvrednije elemente treba odstraniti u prvoj fazi, čime je
omogućen prestanak postupka u trenutku kada dobit postane zanemarljiva.
Sadašnja saznanja o štetnom i opasnom dejstvu čvrstog otpada izradjena su na
vrlo oprečnoj predpostavci, da je verovatnoća pojave štetnih posledica linearno
proporcionalna primljenoj dozi zagadjujućih materija. To znači, da nema ,,dozvoljene''
doze otpada i da svaka pa i najmanja količina ostavlja posledice po čoveka, životinje i
biljke. Zdravstvene mere zaštite, koje treba preduzimati u okviru strategije upravljanja
otpadom, zavise pre svega od prihvatljive granice ,,izlaganja'' dejstvu štetnih i opasnih
supstanci iz otpada i raspoloživih kapaciteta teritorije za zaštitu radne i životne sredine.

LITERATURA

[1] Veselinović D. i gr. Autora, “Stanja i procesi u životnoj sredini”, Fakultet za

fizičku hemiju, Beograd, 1995.
[2] Grupče Lj. i gr. Autora, “Monitoring na životnata sredina vo Makedonija”,
Institut za biologiju, Skopje, 1994.
[3] Jakšić S., Biočanin R., “Obezbeđenje od hemijskih udesa u miru”, Novi glasnik 3-
4/96, VIZ, Beograd, 1996.

C-67
[4] Jovanović L., “Zaštita atmosferskog vazduha (iskustvo Ruske Federacije) “,
XXX savetovanje sa međunarodnim učešćem " ZAŠTITA VAZDUHA", Beograd
2002.
[5] Biočanin R., "Procena rizika i mere zaštite od akcidenata", "Bezbednost" br.5,
RMUP Srbije, 1991.
[6] Burton I., "Njhat happened at Mississaga", Planning emergency responce system
for chemical accidents, Adminitrative Guidelines, Njorld Health Organization,
Regional office for Europe, Copenhagen, 1981.
[7] Biocanin R., “Protection of the human enviroment in case chemical accident”, II
regional Simposium "CHEMISTRY AND THE ENVIRONMENT" 18-22.june
2003. Krusevac.
[8] Zbornici radova sa naučno-stručnih skupova "ZAŠTITA VAZDUHA"-Beograd,
Majski susreti zdravstvenih radnika Srbije-Zlatibor.
[9] Nikolić D., “Zaštita životne sredine”, Rudarsko metalurški fakultet Univerziteta
Priština, 2001.
[10] Naučno-stručni časopisi " EKOLOGIKA ", "ZAŠTITA U PRAKSI", "BILTEN
ABHO".
[11] Ilić M., “Naučno-nastavni materijali o upravljanju otpadom”, Tehnološki fakultet
Univerziteta Beograd.
[12] Biočanin R., “Zaštita radne i životne sredine u uslovima hemijske kontaminacije”,
PMF Univerziteta N. Sad, 1999.
[13] Zagorac M., “Industriska toksikologija”, Fakultet zaštite na radu, Niš, 1978.
[14] Stanković D., “Medicina rada”, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1986.

C-68