PRAISTORIJA MATEMATIKE

Matematiku, pa shodno tome i nastanak matematike, treba razlikovati od

matematičkih znanja ili njihovog nastanka. Postoji jaka osnova da se poveruje da su neka
matematička znanja – recimo sled brojanja i raspoznavanje nekih osnovnih geometrijskih
odnosa – bila u posedu ljudske vrste još u zoru čovečanstva. O tome svedoče ne samo
zapisi i zarezi na neolitskoj grnčariji ili predmeti poput rabosa – drvenog štapa na kome
su se zarezima upisivali brojevi– nego i veoma kompetentna antropološka, psihološka pa
i biološka istraživanja. Tako, recimo, Pijažeova istraživanja psihologije dece u razvoju
pokazuju da i sasvim mala deca, nevezano za vaspitanje i obrazovanje, imaju izvesna
matematička znanja. Ako, pak, reč “znanje” izaziva podozrenje, jer se čini da
pretpostavlja civilizacijsku sofisticiranost, možemo je zameniti i izrazom “sposobnost”.
Matematika kakvom je mi danas znamo rezultat je procesa i delatnosti stotina generacija
ljudske vrste, koji je započeo verovatno pre dvadesetak hiljada godina kada je naša vrsta
Homo Sapiens Sapiens došla glave kromanjoncima, neandertalcima i ostalim srodnicima
iz familije Homo i definitivno zavladala zemljom.
Sva je prilika da je matematika nastala kao praktična delatnost pogodna i potrebna u
snalaženju sa većim količinama predmeta. Sasvim je jasno da mi o njenim počecima, koji
su sigurno u predistorijskom dobu, možemo imati samo posredne podatke. Pod
“posrednim podacima “ obično se podrazumevaju arheoloski nalazi, etnografski atavizmi
i matematička znanja pojedinih primitivnih naroda i plemena koji su se, tu i tamo, po
Polineziji i prašumama Amazona, još uvek održali ne podlegavši ofanzivi renesanse, a
nekoliko vekova kasnije i koka– kole. No, čak i da ti posredni podaci ne postoje, naša
intuicija, poduprta osmatranjem razvoja matematičkih znanja ljudskih bića u rastu i
stasavanju, sasvim je dovoljna da shvatimo kako se prvih matematičkih znanja verovatno
došlo, ili da se izrazimo još otvorenije, kako je do njih zapravo moralo doći.
Prva matematička znanja morala su biti povezana sa brojanjem. Veštinu brojanja imaju
čak i neke razvijenije životinje1, o majmunima da i ne govorimo, pa zašto ne bi i ljudi?
Merenje, pak, težina, dužina i površina, pa – kasnije verovatno – i zapremina, nastalo je,
sasvim sigurno, posle brojanja, kada su se razvili trgovina i zanatstvo. U tom smislu je
nastanak matematike više antropološka nego istorijsko – matematička činjenica jer ljude
koji čine bilo kakvu, makar i najprimitivniju plemensku zajednicu, ne možemo ni
zamisliti bez nekih matematičkih znanja. Stoga težak i hvale vredan ali, valja priznati,
matematičarima ne mnogo interesantan posao istraživanja početaka matematike treba
prepustiti antropolozima. Praistorija matematike, dakle, pripada antropologiji.
Kada, meĎutim, počinje istorija matematike?
Razume se, tek kada počne zapisivanje matematičkih znanja. Jer, kao i svaka istorija
neke delatnosti, ona ne može početi pre opšte istorije, pre nastanka pismenosti i
1 Klasična matematička skaska govori o vrani i seljaku – možda otmenost nalaže da govorimo o
“farmeru”!? Vrana je kljucala useve i seljak je odlučio da je upuca. Sakrio se pod drvo i vrebao je. Vrana
ga je videla i nije se pojavljivala čekajući da seljak (i njegova puška) odu. Seljak je potom doveo svoju
ženu, a zatim je poslao da ode na očigled vrane. Nije pomoglo. Vrana je shvatila da je još neko ostao pod
drvetom. Seljak je ponovio eksperiment sa dvojicom, trojicom… sedmoricom prijatelja. Kada je sedmi
otišao, vrana je pomislila da više nema nikoga i krenula “u štetu”. Seljak ju je tada upucao. Zaključak:
vrana zna da broji do 7.
organizovanih društava. Eto, dakle, još jednog argumenta u prilog tezi da uporedo sa
nastankom pisma nastaje matematika tako što se već postojeća matematička znanja
zapisuju i beleže. Pismo je, u to nema nikakve sumnje, nastalo skoro istovremeno na
različitim tačkama Zemljine kugle, negde oko 3.000 godina p.n.e. Pronalazak pisma je u
izvesnom smislu kulminacija, skoro biološki trijumf ljudske vrste, koja je, u savremenom
smislu, nastala pre otprilike nekoliko desetina hiljada godina. Pre oko 10.000 godina
p.n.e. naša planeta je izašla iz poslednje glacijacije, poslednjeg ledenog doba i ušla u
period relativno umerene klime. Ovaj period meteorolozi i geolozi nazivaju halocenom
interglacijacijom, ironično nam time naglašavajući da živimo izmeĎu dva ledena doba, te
da valja naše potomstvo pripremati za nadolazeću dugu zimu. Istina, ne odlučuju se da
nam otkriju tajnu kada će ona nastupiti, za desetak ili stotinak hiljada godina.
Bilo kako bilo, na izlasku iz glacijacije svetlo dana je ugledalo nekoliko podvrsta vrste
Homo. Naš predak Homo Sapiens Sapiens očigledno se pokazao snalažljivijim i veštijim
od ostalih konkurenata za vladanje planetom i – antropolozi moderne škole tako smatraju
– istrebio ostale podvrste, čije ostatke nalazimo u pećinama poput Altamire, Krapine ili
Kromanjona. Uništivši kromanjonce, neandertalce i njima slične, Homo Sapiens Sapiens
je krunisao razvoj roda Homo, za čije se početke veruje da dospevaju unazad čak dva
miliona godina. DogaĎaji od tada, očigledno, dobijaju na ubrzanju. Za sedam – osam
hiljada godina čovek je ovlada upotrebom osnovnog drvenog, koštanog i kamenog alata,
koji su, istina, poznavali i kromanjonci i neandertalci, ali je izveo i nešto mnogo
spektakularnije – urbanu revoluciju. Kroz urbanu revoluciju iz pećina i nestalih staništa
počeo da živi u stalnim naseljima, sa graĎenim kućama i ovladao poljoprivrednom
proizvodnjom. Prema sadašnjim saznanjima, negde oko 3500. god. p.n.e. ovladao je i
upotrebom točka, što mnogi istoričari i antropolozi smatraju prvom tehnološkom
revolucijom u istoriji ljudske vrste.
Pretpostavlja se da je u periodu od poslednje glacijacije do vremena pronalaska točka
“pronaĎen” i govorni jezik. Arheološki nalazi ne mogu nam pružiti podatke o tome kada
se to dogodilo i koliko je i da li je proces stvaranje jezika bio dug ili mučan. Stoga se
stručnjaci meĎu sobom spore nemajući ni za jedno gledište čvrsto uporište u istorijskom
materijalu kojim danas raspolažemo. Po jednima je to zaista obavljeno u dugom procesu
koji je kulminirao stvaranjem pisma. Po drugima, pak, govorni jezik je stvoren skoro
trenutno, negde u vreme pronalaska točka, i odmah posle toga se pojavila potreba za
znakovnim, simboličkim zapisivanjem jezika. Kako god da se desilo, period izmeĎu
3000. i 2000. god. p.n.e. obeležen je pojavom pisma.
Nastankom pisma, negde u trećem milenijumu p.n.e., stvorile su se pretpostavke da se i
matematička znanja zapisuju, i tako je nastala matematika. MeĎutim, i to je ono što
matematiku čini tako važnom, tako osnovnom u istoriji kulture, istorija matematike
počinje istovremeno s istorijom čovečanstva. Jer, sva nama poznata društva koja su,
nekoliko hiljada godina pre naše ere, došla do neke sopstvene pismenosti ili je pozajmila
od razvijenijeg suseda, meĎu prvim pisanim dokumentima koje su iza sebe ostavila,
ostavila su zapisana i svoja osnovna matematička znanja. Drukčije rečeno, ko god je
ulazio u istoriju, ko god se objavljivao na oglasnoj tabli pretendenata na civilizacijski
presto, meĎu preporukama je obavezno imao i bar prelaznu ocenu iz matematike. U
savremenoj istoriografiji postoji običaj da se za ta društva upotrebljava naziv
“civilizacije”, u množini, za razliku od savremene svetske civilizacije za koju se
upotrebljava naziv u jednini. Istoričari se drže ove jezičke konvencije samo iz jednog
razloga. Pretpostavlja se, naime, da su se prve civilizacije razvijale relativno autonomno
– mada, naravno, nema spora da su meĎu nekima od njih postojale izvesne komunikacije
– te da je svaka do svojih prvih znanja stizala opet relativno samostalno. Stoga je za
svakog istoričara matematike, a biće da pravilo važi i za druge delatnosti i oblasti
saznanja, komparativno izučavanje matematičkih znanja prvih civilizacija od ogromnog
značaja jer se tako može spoznati koja znanja moraju nastati nužno, skoro nezavisno od
posebnih istorijskih uslova u kojima se neka civilizacija razvijala. Ta nužnost se,
prirodno, gubi i bledi u savremenoj civilizaciji, koja je s antičkim svetom započela, a sa
renesansom utvrdila proces objedinjavanja čitave svetske kulture u jednu.
Prve civilizacije, naravno one koje su uspele ili da prežive ili da do nas bar dobace
informacije o sebi, nastale su u dolinama vellikih reka na severnoj Zemljinoj polulopti i
nekoliko hiljada godina pre naše ere. Plodne doline reka su očigledno pogodovale
stabilnijem načinu pribavljanja hrane – zemljoradnji. Za razliku od nomadskih naroda
koji su bili stalno u pokretu prenoseći sa sobom svoja stada, porodice i kulturu,
zemljoradnja je u dolinama velikih reka vezivala stanovništvo za stalna staništa i
omogućavala da više generacija prenosi iskustva potomcima. Osim toga, oko takvih
stalnih područja, na kojima je generacijama živeo isti narod, mogli su se izgraditi i
administrativna uprava, graĎevinarstvo, zanatstvo. Mogao se, dakle, razviti niz onih
delatnosti koje čine državu. Sigurno je i da su nomadi nosili isti intelektualni potencijal,
ali sve dok se nisu nastanili u nekom području i postali zemljoradnici, od njih nismo
mogli dobiti nikakvu materijalnu kulturu ili nasleĎe.
Čitava kasnija istorija sveta je izgledala slično opisanoj slici, sve do kraja prvog
milenijuma naše ere. Starosedeoci zemljoradnici su živeli na svom tlu i gradili svoje
države dok su ih nomadi opsedali, napadali i pljačkali da bi se na kraju i sami, ako osvoje
neku zemlju, stapali sa starosedeocima preuzimajući i nastavljajući njihovu kulturu.
Prve poljoprivredne civilizacije su nastale nekoliko hiljada godina pre naše ere u
dolinama velikih reka ali valja znati da su se u savremenoj istoriografiji sve ove
vremenske procene u znatnoj meri skratile. Naime, istoričari Stare Grčke, a meĎu njima
se ističe Herodot, prvi imenom zabeleženi istoričar koga su nazivali “ocem istorije” ali i
“ocem laži”, što pokazuje da su istorija i njeni falsifikati roĎeni istovremeno, verovali su
da je, recimo, egipatska država, u trenutku kada su Grci za nju saznali, postojala već
15.000 godina. Savremena istoriografija je, skoro sa potpunom pouzdanošću, dokazala da
je egipatska država, nastala u dolini Nila, mnogo mlaĎa i da je nastala otprilike 3.000
godina pre naše ere. Skoro istovremeno, a najviše nekoliko stotina godina ranije, u
Mesopotamiji, u slivu Tigra i Eufrata, Sumerci su započeli seriju država i naroda nastalih
doseljavanjima i mešanjem, od kojih su nama najpoznatiji Vavilonjani i njihova država.
Na sasvim drugom kraju Evroazijskog kopna Kinezi su otpočeli svoju civilizaciju u
dolini reke Jang Ce otprilike 1.500 godina p.n.e., a nešto kasnije, oko 1.000 godina p.n.e.,
u dolii reke Inda nastaje Indija.
Sve ove civilizacije su razvile pismo i, u interakciji s njim, standardizovale svoj govorni
jezik, što im je – nema sumnje – omogućilo neuporedivo brži razvoj od drugih takmaca u
borbi za svetsku dominaciju. Uostalom, dovoljno je uporediti njihov uticaj na nas sa,
recimo, uticajem civilizacija Inka, Maja, Asteka i onih bezimenih starosedelačkih naroda
obeju Amerika, koje su u pojedinim trenucima istorije zauzimale velike delove
američkog kontinenta ali nisu imale pismo, pa razumeti koliko je pismo odlučujuće za
razvoj komunikacija i prenos informacija i, konačno, za moć koja omogućuje vladanje.
Nije bez značaja ni vrsta pisma koju je razvila pojedina civilizacija. Zora istorije je
osvetlila dve vrste pisma – piktografsko i fonetsko. Prvo, piktografsko – a koriste se i
izrazi ideogramsko i hijeroglifsko –karakteristično je za egipatsku ili kinesku kulturu. U
njemu se posebni znaci, uglavnom nastali pojednostavljivanjem slikovnih predstava
predmeta ili osobina, koriste za zapisivanje, teško je reći govora, već pre nekog sleda
misli ili objašnjenja. Iako se, van svake sumnje, i oko ovakvog pisma može razviti veoma
složen pisani jezik – uostalom savremena kineska ili japanska kultura i dalje počivaju na
takvom, istina veoma redukovanom i na apstrakcije svedenom piktografskom pismu –
jasno je da je takvo pismo neka vrsta “slepog creva” u civilizacijskom napretku. Druga
vrsta pisma, fonetsko, neki ga nazivaju i linearnim, slogovnim, znatno je pogodnija za
stvaranje složenih zapisa jer, naprosto koristeći posebne znake, danas ih nazivamo
slovima, za zapisivanje pojedinih glasova ili slogova jezika, omogućava neuporedivo
elastičnije baratanje sa zapisima. Konačno, ta vrsta pisma je i ovladala savremenom
civilizacijom.
Linearno, odnosno slogovno pismo, kako ćirilično, tako i latinično2, koje je danas
najrasprostranjenije u svetu, razvili su iz egipatskih hijeroglifa Feničani, mali narod s
obala jugoistočnog Mediterana, sredinom drugog milenijuma pre naše ere. Sam naziv
alfabet i potiče od naziva prvih slova feničkog pisma, alef i bet, a koji su ostali isti ili
slični alfa i beta.
Četiri velike poljoprivredne civilizacije ostavile su za sobom nepotpun ali ipak dovoljan
pisani materijal iz kojeg se može saznati stanje njihove matematike. On što povezuje
matematiku sve četiri civilizacije Egipat, Mesopotamiju, Indiju i Kinu – jeste okolnost da
je za njih matematika pre svega praktična delatnost. Oni su matematiku shvatali i koristili
na sličan način kako se, recimo, danas koriste tehnika i prirodne nauke. Neki od njih su
imali prilična matematička znanja – u Vavilonu, u Mesopotamiji je, recimo, bila poznata
Pitagorina teorema – ali oni nisu stigli do potrebe da ta znanja dokažu. Dokaz, izvoĎenje,
dedukcija, bili su im sasvim strani i oni su matematička znanja shvatali kao činjenice do
kojih se dolazi empirijski, otkrivanjem, otprilike na isti način kako je u Egiptu otkrivena
mogućnost upotrebe poluge za podizanje teških predmeta, bez posebnih razmišljanja
zašto je to tako i kakva bi zakonitost, pravilnost, mogla stajati iza tih osobina poluge. Tri
od ove četiri civilizacije – Egipat, Kina i Indija, koristile su očigledno nezavisno jedna od
druge, desetični brojni sistem – sistem, dakle, s osnovom deset. To mnoge istoričare
matematike navodi na pomisao da su prvo sredstvo za računanje, prvu računaljku, činili
prsti obe šake. Objašnjenje deluje prilično ubedljivo, ali ne svedoči o osobitoj nužnosti
takvog razvoja matematike jer se, na primer, u Mesopotamiji razvio šezdesetični brojni
sistem, sistem s osnovom šezdeset3. Iako nam ne pada napamet nikakvo razumno
objašnjenje takve pojave, ovaj sistem je ostavio nemale tragove i u savremenoj
civilizaciji. Podela sata na minute i sekunde, kao i podela ugaone mere stepena na iste
delove, nasleĎena je odatle. Osim razvijenih veština baratanja sa brojevima, sve ove
civilizacije su imale i razvijenu geometriju, koja se svodila na procedure izračunavanje
2 Koristiga, u raznim nebitno različitim varijantama, oko 80% stanovnika naše planete.
3 Antropološka i arheoloska istraživanja pokazuju da su postojale, pa čak i da još uvek postroje u
izolovanim prostorima Amazonije, pacifičkih ostrva ili Afrike, kulture i plemena koji su imali brojevne
sisteme sa osnovama 2, 3 ili 5.
dužina i površina, što je sasvim očekivano s obzirom na značaj ovakvih znanja u
poljoprivredi.
Još jedna nauka, veoma povezana sa matematikom, razvijala se u ovim civilizacijama,
istina u znatnijoj meri u Mesopotamiji i Egiptu nego u Kini i Indiji. To je astronomija.
Vavilonjani su čak stotinama godina osmatrali nebo i beležili podatke, što je od
ogromnog značaja za poznije generacije astronoma jer se bez istorijata kretanja onih
nebeskih tela koja sporo menjaju svoj uzajamni položaj na nebu astronomija praktično ne
može ni razvijati. Sasvim sigurno da je pogled na noćno nebo nezagaĎeno svetlošću
gradova za naše pretke bio spektakularan dogaĎaj, a ne treba zaboraviti da su
astronomska znanja veoma važna u odreĎivanju sezonskih promena klime – godišnjih
doba – značajnih za svaku poljoprivrednu civilizaciju.