Mrtve duše obrađena lektira književnika Nikolaja Vasiljeviča

Gogolja. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu

dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu,
sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u
nastavi.

Analiza dela
Roman Nikolaja Vasiljeviča Gogolja Mrtve duše je objavljen 1842. godine.

Naziv Mrtve duše se odnosi na samu radnju, u kojoj glavni lik, Pavel
Ivanovič Čičikov, kupuje od vlastelina kmetove koji se po zadnjoj revizi
vode kao živi, ali su u međuvremenu umrli, odnosno kupuje mrtve duše
kako bi ih založio.

Gogolj je u Autorovoj Ispovesti napisao da mu je ideju za roman dao

Puškin jer je smatrao da je ta ideja stvorena za njega, budući da mu
omogućuje da prikaže lika koji putuje Rusijom i upoznaje različite tipove
ljudi. Gogolj je nastojao da što vernije prikaže različite tipove ljudi svoga
vremena. Autor je proučavao rusku stvarnost i pokušavao da upozna ljude
iz svih staleža kako bi mogao da stvori što verniju sliku svog društva.

Prva knjiga je dovršena, međutim, druga knjiga je nepotpuna jer je Gogolj

spalio rukopis. Ali, autor je vrlo vešto prikazao brojne likove i njihove živote,
pa se njegova ideja može smatrati ostvarenom.

Autor na duhovit način prikazuje život ruskog društva karikirajući u

određenoj meri njihove likove i događaje opisane u knjizi. Na taj način daje
svoju kritiku načinu života u svom stvarnom okruženju.

U središtu pažnje nije fabula, već likovi sa kojima se glavni lik susreće na
svom putovanju, njihovi karakteri i njihovi životi. Autor često prekida
pripovedanje, direktno se obraćajući čitaocu, objašnjavajući zašto je
odabrao glavnog lika koji nije moralno dobar ili zao, već lik čoveka u kojem
se prepliću mane i vrline, ili u radnju umeće delove u kojima iznosi svoje
osećaje.
Zanimljivo je primetiti kako prva knjiga započinje sa Čičikovim, glavnim
likom, kojeg pratimo kroz radnju čitavog dela. Sa njim i završava prva
knjiga, a druga knjiga započinje na nekom drugom mestu, sa nekim drugim
likom. Čitaoci neko vreme ne znaju gde je glavni lik ni šta se sa njim
dešava, već upoznaju novog lika, lik vlastelina koji je u pojedinim crtama
svog karaktera suprotnost Čičikovu. Čičikovljeve namere nisu plemenite,
već teže sticanju, ali on nikada i bez obzira na sve ne odustaje od njih, ovaj
novi lik ima vrlo plemenite poglede na svet i uzvišene namere, ali se vrlo
lako obeshrabri i zbog toga ne uspeva ništa da ostvari. Nakon nekog
vremena koje čitaoci provedu sa ovim novim likom, Tentjotnikovim, Čičikov
se pojavljuje u njegovom selu i moli ga da ga ugosti, pa se ova dva lika
susreću i radnja se od tog mesta nastavlja dalje onako kako bi čitaoci i
očekivali.

Zanimljivo je i kako autor ne kritikuje toliko oštro i u tolikom broju ženske

likove. Dve dame od vlastelinke Korobočke, koja je iskarikiran i duhovito
prikazan lik, saznaju kako je Čičikov kupovao mrtve duše i na tu priču
dodaju brojne priče koje su same u razgovoru smislile pa ih zatim šire po
čitavom gradu. Autor unapred najavljuje kako bi dame mogle da se uvrede
ako slučajno primete da imaju isto ime kao dame u romanu, pa im on zato
ne daje imena. Naziva ih naprosto simpatičnom damom i damom
simpatičnom u svakom pogledu, međutim, vidimo kako je autor samo
prividno izgubio hrabrost kada dame se dame u razgovoru jedna drugoj
obrate stvarnim imenima. Autor se tako na duhovit način ogradio od kritike;
nije on taj koji je rekao njihova imena, rekle su ih one same.

Bez obzira na oštru kritiku društva, autora nešto nepojmljivo veže uz

domovinu, što nam sam kaže u jednom obraćanju Rusiji kojim nakratko
prekida radnju.

Književni elementi
Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Mesto radnje: mali gradovi i sela Rusije

Vreme radnje: 19. vek

Tema: Čičikovljevo putovanje Rusijom sa ciljem kupovine mrtvih duša

Ideja: Autor piše delo kako bi što vernije prikazao karakter i život ruskog
društva svoga doba. Delo nema jasnu pouku, ali najsrećnijim i
najuspešnijim prikazani su likovi koji ne teže sticanju materijalnih dobara,
već rade iz ljubavi prema poštenom poslu i ubiranju plodova svog rada.

Prepričano delo, citati

Knjiga prva
Prvo poglavlje

U glavni pokrajinski grad N.N. kočijom dolazi glavni lik, Pavel Ivanovič
Čičikov, praćen kočijašem Selifanom i lakajem Petruškom i smešta se u
hotel. U hotelskoj trpezariji naručuje hranu i kreće detaljno da se raspituje o
gradskim vlastelinima i činovnicima. Zaputi se i u razgledanje grada, a
sutradan čitav dan provede u posetama, obilazeći sve gradske
velikodostojnike: guvernera, viceguvernera, javnog tužioca, predsednika
suda, upravnika policije, zakupca državnog poreza, upravnika državnih
fabrika, čak i nadzornika zdravstvene službe, kao i gradskog arhitekta.
Svakom od njih je vrlo vešto laskao, toliko vešto da ga je guverner pozvao
da te iste večeri dođe kod njega na selo, a i ostali činovnici ga pozvaju na
ručak, na partiju bostona, ili na čaj. Na selu kod guvernera upoznaje
vlasteline Manilova i Sobakeviča i svaki od njih ga poziva da ga poseti u
njegovom selu. Sutradan, na ručku kod upravnika policije upoznaje i
vlastelina Nozdrjova. Nastavlja da obilazi gradske velikodostojnike i vrlo
vešto na sve ostavlja dobar utisak, ali autor nam na kraju poglavlja
nagoveštava kako će njegove buduće radnje dovesti grad u nedoumicu po
pitanju njihovog mišljenja o posetiocu.

“Takav je utisak, vrlo laskav, izazvao došljak u gradu, a taj utisak se

zadržao sve dok jedna njegova čudnovata osobina i korak, ili, kako se
pokatkad govori, potez, o kojem će čitalac uskoro saznati nešto više, nije
doveo u nedoumicu gotovo čitav grad.“
Drugo poglavlje

Čičikov odlazi u posete izvan grada, odnosno odlazi da poseti vlasteline

Manilova i Sobakeviča u njihova sela.

Prvo posećuje Manilovku, Manilovljevo selo. Manilov ga vrlo srdačno

dočekuje i upoznaje sa svojom ženom i sinovima. Vreme provode za
stolom, ručajući i razgovarajući o gradskim činovnicima, iznoseći razne
pohvale njihovim karakterima. Nakon ugodno provedenog vremena prvi put
se susrećemo sa Čičikovljevim vrlo neobičnim pitanjem. Naime, on
Manilova pita ima li duša (kmetova) koji su umrli, ali se prema zadnjoj
predanoj revizijskoj listi još vode kao živi. Kada sazna da ih ima, iznese
svoj neobičan zahtev: on bi rado kupio te umrle duše.

“ – Hteo bih da kupim mrtve koji se inače, prema poslednjoj reviziji,

računaju kao da su još živi… – reče Čičikov.“

Manilova to zatiče nespremnog, i potrebno je mnoho uveravanja kako bi na

to pristao. Međutim, ipak pristaje nakon što ga Čičikov uveri kako će sve
učiniti zakonito, odnosno sklopiti kupoprodajni ugovor kao da su duše žive,
kao što stvarno i piše na revizijskoj listi, zbog čega takva prodaja neće
škoditi Rusiji. Manilov za to ne traži nikakve novce jer ne želi da primi
novce za mrtve duše pa se prijatelji vrlo srdačno rastaju i Čičikov nastavlja
svojim putem.

Treće poglavlje

Čičikov se zaputi prema Sobakovičevu selu, međutim ne zna da se Selifan

napio i ne može da se seti puta, a uskoro ih zahvati i oluja. Nakon što se
već smračilo, zalutaju u neko drugo selo, pa se u nevolji obraćaju lokalnoj
vlastelinki Natasji Petrovnoj Korobočki koja ih ugosti i dopusti im da
prenoće kod nje. Sledećeg dana, nakon kratkog razgovora, Čičikov se i njoj
obraća sa svojim neobičnim zahtevom da otkupi njene umrle duše.
Međutim, kod nje nailazi na veći otpor; muči je pomisao na to da proda
duše koje su mrtve, a i ne zna kako im odrediti cenu. Njen otpor smeta
Čičikovu.
“Tu Čičikov do kraja izgubi strpljenje, besno tresnu stolicom o pod i pošalje
je dođavola.“

Tek kada Čičikov slaže kako kupuje poljoprivredne proizvode za državu i

kako će i od nje kupiti nešto, Korobočka pristane da sklopi kupoprodajni
ugovor i za kupovinu mrtvih duša.

“ – Ma dobro, nek ti bude, dat ću ti ih za petnaest rubalja u novčanicama!

Samo pazi, prijatelju, što se tiče kupovine za državu: ako budeš uzimao
raženo brašno, ili heljdino, ili prekrupe, ili zaklane stoke, molim te da me ne
zaboraviš.“

Kako bi lakše pronašli glavni put, Korobočka Čičikovu, Selifanu i Petruški

dodeli devojčicu koja će im pokazati put, i oni odlaze dalje.

Četvrto poglavlje

Kada naiđu na gostionicu, Čičikov zapovedi Selifanu da stane. U tu

gostionicu dolazi i vlastelin Nozdrjov sa svojim zetom Mižujevim. Nagovori
ga da pre nego što nastavi svoje putovanje dođe da ga poseti, pa svi
zajedno odlaze na njegovo imanje. Nozdrjov govori kuvaru šta da skuva za
ručak, odvodeći svoje goste da razgledaju njegovo imanje. Kada su se
vratili na ručak, vidi se da domaćinu ručak nije toliko bitan koliko mu je
bitno šta se pije uz ručak.

“Zato je Nozdrjov navalio sa vinima: nisu još ni izneli supu, a on je već

natočio gostima po jednu veliku čašu portskog vina, i još po jednu čašu
haut-sauternea, jer po guvernerskim i provincijskim gradovima nema
običnog sauternea.“

Kada je shvatio kako je previše popio, Mižujev nakon kratkog pregovaranja

sa domaćinom odlazi, pa Čičikov i Nozdrjov ostaju sami. Tada Čičikov
iznosi i Nozdrjovu svoju neobičnu molbu da mu proda svoje mrtve duše
koje se na revizijskoj listi još uvek vode kao žive. No, Nozdrjov od njega
vrlo istrajno traži da mu kaže sa kojim razlogom on kupuje mrtve duše.
Čičikov ne želi da mu otkrije razlog, a nakon kratke prepirke govori da mu
ih, ako već ne želi da ih pokloni, barem proda. Tu nailaze na novi problem
jer Nozdrjov ne želi jeftino da ih proda. Pošto nisu mogli da se dogovore za
cenu, Nozdrojv predloži da bace kartu, a on će staviti na kartu sve
pokojnike, pa i svoj vergl. No, Čičikovu se ni ova ponuda nikako ne sviđa.

“ – Ama, igrati na karte znači izlagati se neizvesnosti – reče Čičikov,

virnuvši usput na karte što ih je domaćin držao u rukama. Sve mu se činilo
da su oba špila označena, a i poleđina karata mu je bila vrlo sumnjiva.“

Kada Čičikov nastavi odlučno da odbija takvo kartanje, Nozdrjov se naljuti i

odbije da mu proda duše.

Uprkos razmirici, Čičikov i Nozdrjov večeraju zajedno, pa Čičikov prenoći

kod njega. Rano ujutru Čičikov se budi i odmah zapovediti Selifanu da
upregne kočiju. U povratku, u dvorištu se susreće sa Nozdrjovevim. Nakon
pregovora, Čičikov pristaje da odigra partiju dama za duše, jer se tu ne radi
o neizvesnosti, već o umeću. Nozdrjov traži da mu Čičikov da prednost u
igri, ali kada Čičikov odbije, prva dva poteza napravi potajno. Čičikov ga
upozori da poništi svoje unapred učinjene poteze, ali Nozdrjov se uvredi što
je optužen da vara i insistira na tome da Čičikov dovrši partiju. Čičikov više
ne želi da igra jer je video da Nozdrjov pokušava da vara i tu kreće tuča.
Nozdrjov poziva svoje sluge kako bi mu pomogli u okršaju, ali glavni junak
biva spašen kada u pravom trenutku dolazi načelnik okružne policije kako
bi priveo Nozdrjova zbog slučaja nanošenja lične uvrede vlastelinu u
pijanom stanju. Shvativši da mu se ukazala prilika, Čičikov beži.

“Ne čekajući da čuje šta će na to odgovoriti Nozdrjov, Čičikov se mašio za

kapu i pobegao iza leđa načelniku okružne policije. Seo je u kočiju i naložio
Selifanu da potera konje što brže može.“

Peto poglavlje

Na daljnjem putu Čičikovljeva kočija zapne za drugu kočiju koja je prolazila

tim putem. U toj kočiji sedela je lepa šesnaestogodišnjakinja zbog koje se
Čičikov na čitav metež uopšte nije obazirao, iako su se okupili čak i seljaci
iz sela kako bi pomogli u rešavanju problema. Nakon nekog vremena
uspevaju i kreću dalje, svaka kočija svojim putem.

Sledeća stanica je Sobakevičevo selo. Mihail Semjonovič Sobakevič ga

dočekuje ozbiljno i službeno i poziva ga u svoj dom i upoznaje sa svojom
ženom. Čičikov pokušava da započne isti razgovor kao i sa Manilovim i
kreće da hvali gradske činovnike, ali to mu ne polazi za rukom jer
Sobakevič za svakoga od njih ima po neku ružnu reč.

“ – Lopov! – skoči Sobakevič kao na iglama. – Izdaće vas, izneveriti a onda

će ručati sa vama. Znam ja sve njih: to su vam sve sami lopovi, čitav je
grad takav: lopov jaše na lopovu i lopov ga goni. Sve su vam to Jude.
Među njima je samo jedan jedini pošten čovek: javni tužilac, ali je i on, ako
ćemo iskreno, svinja.“

Zatim su seli da jedu. Pokreću razgovor o hrani pa Sobakevič ističe kako

kod njega nije kao kod Pljuškina, koji ima osam stotina duša, a živi i jede
gore nego njegov čobanin. Tada je Čičikov počeo da se raspituje ko je taj
Pljuškin, a kada čuje da u njegovom selu seljaci umiru kao muve, raspituje
se i kako doći do njega. No, Sobakevič mu ne daje odgovor, govoreći kako
mu ne savetuje da pita za put do tog pseta.

Nakon što završe sa jelom, Čičikov i Sobakeviča moli da mu proda duše

koje su umrle, a na zadnjoj revizijskoj listi se vode kao žive. Sobakevič je
voljan da ih prodati, ali iznosi cenu od čak sto rubalja po komadu,
izgovarajući velike pohvale karakteru svake od svojih umrlih duša. Čičikov
sa njim pregovora, govoreći kako od njih nema nikakve koristi, a mora za
njih plaćati porez. Na kraju uspe da dogovori cenu od dva i po rublja po
duši.

Šesto poglavlje

Nakon što izađe iz Sobakevičevog vidokruga, Čičikov se uputi prema

Pljuškinovom selu. Čim je došao do njegovog sela, uočio je kako je selo u
vrlo lošem stanju.

“Na svim seoskim zdanjima Čičikov je zapazio nekakvu posebnu trošnost:

drvo na kućama je bilo tamno i staro; mnogi krovovi su bili šuplji kao
rešeto, a na nekima je ostalo još samo slama i sa strane venčanice nalik
rebrima.“

Uskoro se našao i pred kućom vlastelina, koja je i sama bila u vrlo lošem
stanju. Pred njom je uočio spodobu, ne znajući da se radi o samom
Pljuškinu i reče kako mu treba gospodar jer želi da razgovaraju o poslu.
Tada ga spodoba pošalje unutra, a Čičikov shvata kako se radi o samom
gospodaru, zatečen njegovim neuglednim izgledom. Kod njega Čičikov nije
ponuđen ručkom.

“ – Odavno mi ne dolaze gosti – reče – a moram da priznam da ne vidim

od njih mnogo koristi. Uveli su vrlo nepristojan običaj da odlaze jedan
drugom u posete, a domaćinstvo zapuštaju… pa još i konje moraš da
hraniš senom! Ja sam već odavno ručao, a kuhinja mi je niska, dozlaboga
loša i dimnjak mi se sasvim razvalio: ako je naložiš, mogao bi da izbije
požar.“

Čičkov napominje kako je čuo da Pljuškin ima više od hiljadu duša, ali
Pljuškin mu odgovara da ih je u poslednje tri godine pobiila groznica; od
poslednje revizijske liste nakupilo se čak sto dvadeset mrtvih duša. Čičikov
mu iznese svoju ponudu da preuzme na sebe obavezu da plaća porez za
sve te duše. Pljuškina ova ponuda oduševi, te se slože da sklope
kupoprodajni ugovor, a Pljuškin sastavlja popis seljaka koje Čičikov kupuje.
Čičikov napominje kako će u grad radi sklapanja ugovora morati doći i
Pljuškin ili neki njegov poznanik. Rekavši kako nema kome da ostavi kuću,
a plaši se da ga neto ne opljačka, ali je išao u školu sa predsednikom suda
pa će se obratiti njemu. Pljuškin Čičikovu prodaje još i sedamdeset osam
odbeglih duša za trideset dve kopejke po duši.

Nakon ove posete, Čičikov i Selifan se vraćaju u gradski hotel, gde ih

dočekuje Petruška.

Sedmo poglavlje

Sledećega jutra Čičikov se budi sa spoznajom da je sada vlasnik gotovo

četiri stotine duša. Zatim kreće sa sastavljanjem ugovora.

“Odlučio je da sam sastavi ugovore, da ih napiše i prepiše, kako ne bi

morao ništa da plati notarima.“

Kada je završio sa sastavljanjem ugovora, uzima sakupljene spise i odlazi

u okružni sud da overi kupoprodajne ugovore. Na putu susretne Manilova i
srdačno ga pozdravi. Zajedno nastavljaju put do okružnog suda. Kod
činovnika se raspituju kod koga mogu da overe kupoprodajne ugovore.
Kada Čičikova činovnik pita ima li molbu, on odgovara kako ima, ali mu se
žuri pa bi hteo da obavi sve istog dana. Dobija odgovor kako se ne može
sve da obavi tako brzo, ali nakon što mu Čičikov stavlja do znanja kako mu
je predsednik dobar prijatelj i kako je i on sam bio u službi, činovnik ga
upućuje pravo kod Ivanu Grigorjeviču, predsednika, kako bi se stvar ipak
ubrzala. Čičikov mu zbog toga ostavlja novčanicu.

“Čičikov izvadi iz džepa novčanicu i stavi je pred Ivana Antonoviča, koji je

uopće ne primeti nego je odmah prekrije knjigom. Čičikov ga htede da ga
upozori na nju, ali Ivan Antonovič dade glavom znak da ga ne treba
upozoravati.“

Odlaze u dvoranu Ivana Grigorjeviča, a tamo nalaze i Sobakeviča. Čičikov

predsedniku pokazuje Pljuškinovo pismo i on pristaje da bude njegov
punomoćnik. Dogovaraju se da overe ugovore istog dana, pa predsedik
šalje sekretara po svedoke. Čičikovu je postavljeno pitanje kako kupuje
seljake ako nema zemlje, a on govori kako će ih sve preseliti u Hersonsku
oblast, gdje je navodno kupio dovoljno zemlje za sve seljake koje je kupio.
Nakon završenog posla sa ugovorima, odlaze kod upravnika policije kako
bi proslavili kupovinu.

Kod upravnia policije počašćeni su bogatim ručkom i brojnim zdravicama, a

nakon toga građani Čičikova nagovaraju da ostane kod njih u gradu još
barem dve nedelje. Govore mu kako će ga i oženiti, samo da ostane. Na
kraju Čičikov popušta pred nagovaranjima i ostaje u gradu.

Osmo poglavlje

U gradu se naveliko priča o Čičikovljevim kupovinama, a to dovodi do toga

da se proširio glas da je on milioner.

“Ali sve te priče i naklapanja izazvali su vrlo povoljne posledice kojima se

Čičikov uopšte nije nadao. Proneo se glas da je on ni manje ni više nego
milioner.“

Prema njemu su se građani odnosili vrlo prijateljski, a dame su odjednom u

njemu uočavale brojne vrline. Jednoga dana pri povratku u hotel pronalazi
anonimno pismo od jedne dame u kojem na kraju stoji kako će ona biti na
balu kod guvernera, a on treba da odgonetne koja od dama mu je napisala
ovo pismo.

Na balu kod guvernera primljen je neizmerno srdačno.

“Čičikov u jedan mah prećuti da je u više zagrljaja. Nije se ni iskobeljao iz

zagrljaja predsednika suda a već se našao u zagrljaju upravnika policije;
upravnik policije predao ga je u ruke nadzorniku zdravstvene službe;
nadzornik zdravstvene službe izručio ga je zakupcu državnog poreza,
zakupac državnog poreza – gradskom arhitekti…“

Dame su ga obasipale pažnjom, a on je, zaokupljen razgovorom sa njima,

ugledao onu lepu plavušu koju je sreo na putu vraćajući se od Nozdrjova.
Saznaje kako je to guvernerova kćerka, koja se upravo vratila iz internata.
Dok razgovara sa njom, ona se dosađuje, ali on to ne primjećuje i priča joj
mnoštvo pričica. Druge dame na takvo Čičikovljevo ponašanje reaguju
očiglednim nezadovoljstvom.

Ali, sve pada u drugi plan kad se odjednom pojavljuje Nozdrjov koji vrlo
glasno kroz smeh govori kako je Čičikov od njega kupovao mrtve duše.
Iako je Nozdrjov bio na glasu kao lažov, kada se vratio u hotel, Čičikov je
dugo razmišljao o tome, ne znajući da je prava nevolja tek na putu.

Deveto poglavlje

Korobočka doputuje u grad i ispriča protinici o Čičikovljevoj poseti,

zabrinuta da je prevarena i da je mrtve duše prodala za premalo novaca.
Protinica tu vest prenosi dami koju autor (kako ne bi imenom uvredio neku
damu koja se stvarno tako zove) naziva naprosto simpatičnom damom, a
ona dolazi u posetu dami simpatičnoj u svakom pogledu kako bi prenela tu
vest i njoj. Njih dve prvo razgovaraju o modi pa se naprosto simpatična
dama tek kasnije seti zašto je zapravo došla i prenosi joj svoju neverovatnu
vest. U razgovoru o Čičikovljevom neobičnom poduhvatu zaključuje kako
se ne može raditi o mrtvim dušama, već mora postojati nešto što se krije
iza toga. Dama simpatična u svakom pogledu iznosi svoj zaključak: kako je
njegov stvarni naum da otme guvernerovu kćerku, a Nozdrjov će mu u
tome pomoći. Naprosto simpatična dama njen predlog prihvata kao istinu,
pa su na kraju razgovora obe u potpunosti uverene kako je sve baš tako
kako su one pretpostavile.

“A to što su obe dame napokon bile čvrsto uverene u ono što su ranije bile
iznele kao puku pretpostavku – to nije ništa neobično. Svi mi, pametni ljudi,
kako nazivamo sami sebe, postupamo gotovo isto tako, a dokaz tome su
naše učene rasprave.“

Nakon razgovora, dame šire taj glas po celom gradu. Među ženama je
središte rasprava bila otmica guvernerove kćerke, a priči kako je putovala
dodavali su se brojni detalji. Takva priča stiže i do same guvernerke koja se
zbog tako sramotne priče naljuti na svoju kćerku. Dame su se potrudile da
pridobiju i muškarce za sebe, tvrdeći kako je priča o mrtvim dušama samo
izmišljotina koja služi kao paravan za otmicu.

Među muškarcima vlada uverenje kako Čičikov ne bi nikad oteo

guvernerovu kćerku, već je glavna stvar na koju treba obratiti pažnju
kupovanje mrtvih duša, jer se iza toga nesumnjivo krije nešto gadno.
Brinulo ih je što je nedavno imenovan novi general-guverner koji će se
razljutiti ako sazna kakve se glasine šire gradom. Smatraju da je Čičikov
možda čak činovnik kojeg je general-guverner poslao kako bi sproveo tajnu
istragu.

Proneo se i glas da se pod nazivom mrtve duše možda kriju tela

sahranjena nakon dva nedavna događaja. U jednom događaju
soljvičegodski trgovci isprebijali su na mrtvo ime ustsisoljske, ali se,
zahvaljujući mutnim poslovima, isposlovalo da ne budu kažnjeni. U drugom
događaju državni kmetovi iz dva zaseoka ubili su predsednika mesne
policije, ali i taj slučaj je mudro rešen pa tako ni oni nisu stradali.

Guverner je dobio i dopis da se u njegovom gradu nalazi falsifikator

novčanica, a i da je neki razbojnik umakao pravdi. Sve to ih navodi na
stalno razmišljanje o pitanju ko je zapravo Čičikov.

“Sigurno se nije moglo ni pomisliti da je Čičikov izrađivao falsifikovane

novčanice, a još manje da je razbojnik; spolja je izgledao previše pošteno,
ali svejedno, ko je zapravo on?“
Pokušavaju da razgovaraju sa onima od kojih je kupovao duše, ali im niko
ne daje odgovore na njihova pitanja. Korobočka im je samo nabrojala šta
sve Čičikov navodno kupuje, Manilov je za Čičikova izneo samo reči hvale,
a Sobakevič je tvrdio da je on prodao ljude žive u svakom pogledu. Čak ni
kada preko poznanika ispitaju Čičikovljeve sluge ne dobiju nikakve vredne
odgovore na svoja brojna pitanja. Nakon svega toga, sastaju se kod
upravnika policije.

Deseto poglavlje

Na skupu kod upravnika policije raspravljaju o njemu, ali u mišljenjima

okupljenih gradskih mudraca uočava se neslaganje i neodlučnost. Upravnik
pošte dolazi do ideje da je Čičikov zapravo kapetan Kopjejkin. Kada drugi
pokažu da ne znaju ko je kapetan Kopjejkin, upravnik pošte im ispriča
njegovu priču.

Posle rata dvanaeste godine kapetan Kopjejkin vraćen je u domovinu sa

ostalim ranjenicima. Otac nije imao čime da ga izdržava, a kapetan nije
mogao da radi jer je imao smo levu ruku. Zato je odlučio da ode u Sankt
Peterburg i izmoli od cara vladarsku milost. Međutim, car u tom periodu nije
bio u prestonici, pa se Kopjejkin zaputio jednom velikanu. Velikan mu reče
da se vrati za nekoliko dana, ali za nekoliko dana mu kaže kako mora da
pričeka carev povratak. Uskoro se Kopjejkin vraća još jednom, u nadi da će
se, ako mu objasni kako nema ni za hranu, velikan smilovati. Kada stigne
kod velikana, odbijaju da ga prime, i tako dan za danom, dok se nije
snašao i ušao zajedno sa jednim generalom. Ali, velikan ga opet odbija i
vojni kurir ga kolima vraća u njegovo mesto boravka. Nakon toga gubi se
glas o njemu, osim što se nedugo nakon tih događaja u rjazanjskim
šumama pojavila razbojnička banda, a vođa je verovatno bio upravo on.
Nakon ispričane priče upravnik policije podseća upravnika pošte kako je u
priči spomenuo kako kapetan Kopjejkin nema jednu ruku i jednu nogu, a
Čičikov ima. Upravnik pošte se čudi kako se on sam nije toga setio.

“Tu upravnik pošte usklikne, lupi se svom snagom šakom po čelu i pred
svima okrsti sam sebe telcem.“

Neverovatnim teorijama nije kraj, pa se uskoro pojavila i ideja da je Čičikov

prerušeni Napoleon. I toj teoriji dolazi kraj kada su gradski mudraci shvatili
kako je i ona poprilično neverovatna. Odlučuju da porazgovaraju sa
Nozdrjovim, iako dobro znaju da se njemu ne može verovati.

“Čudni su ljudi ta gospoda činovnici, a uz njih i ljudi svih drugih zanimanja:

vrlo dobro su znali da je Nozdrjov lažov, da mu se ne sme verovati ni za
šta na svetu, ni najmanju sitnicu, ali su se ipak zaputili baš njemu.“

Nozdrjov ih uverava kako je Čičikov nakupovao mrtvih duša za nekoliko

hiljada rubalja, da je špijun, što se zna još od kada su njih dvojica navodno
išli zajedno u školu, da je i falsifikator novčanica, što takođe potkrepljuje još
jednom neverovatnom pričom. Potvrđuje i da Čičikov planira otmicu, kao i
da je on sam trebalo da mu pomogne. Pitali su ga i za teoriju o Napoleonu,
ali su nakon toga odustali od njega jer su i sami videli da njegove priče
nemaju ni najmanje smisla. Od silne nevolje, javni je tužilac umro.

Za to vreme Čičikov ne zna šta se događa jer ga je uhvatila kratka bolest

pa je vreme provodio u sobi. Kada je izašao, prvo je otišao do guvernerove
kuće, ali tu ga čeka iznenađenje. Vratar mu govori kako ne sme da ga pusti
unutra. Pokušao je da svrati i do drugih, ali niko ga nije primio. Kada se
vratio u hotel, odjednom se kod njega pojavio Nozdrjov. Od njega je čuo
sve silne glasine i teorije koje su se o njemu pojavile u proteklih nekoliko
dana. Zato, nakon što je otpravio Nozdrjova, naređuje Selifanu da što pre
spremi kočiju kako bi već sledećeg jutra u šest sati napustili grad.

“Potrudi se da što pre isprati Nozdrjova, pa odmah zovnu Selifana i naloži

mu da u zoru bude spreman kako bi ujutru u šest sati krenuli iz grada, da
sve dobro pregleda, podmaže kočiju i tako dalje, i tako dalje.“

Jedanaesto poglavlje

Ujutru ništa nije bilo kako je Čičikov planirao, trebalo je još potkovati konje i
popraviti točak i prednji deo kočije. Čičikov mu naređuje da za dva sata sve
bude gotovo. Nakon nekog vremena, napokon je sve spremno pa Selifan,
Petruška i Čičikov kreću na put.