Јован Деретић: Историја српске књижевности

Прве неколике године после ослобођења књижевно су обележене како делима

писаца који су стигли из војних јединица и концентрационих логора, њиховим ратним
дневницима и мемоарима, песмама и приповеткама, њиховим првим покушајима романа
и драма тако и остварењима писаца који су одавно стекли књижевну славу: Иве Андрића,
Вељка Петровића, Исидоре Секулић и др. Три Андрићева романа, На Дрини ћуприја,
Травничка хроника и Госпођица, написана у току рата у окупираном Београду, а
објављена одмах по завршетку рата, у првој години слободе, најавили су блистав почетак
новог доба у историји наше књижевности. Споменути писци, као и сви који тих година
узимају перо у руке, настојали су да се што више приближе новом моделу књижевности,
прихватајући његове основне захтјеве, реализам, социјалну ангажованост и тематику из
НОБ-а и окупације. Својим новим делима они се укључују у књижевност НОБ-а (Андрић
у Новим приповеткама, а нарочито у приповеци Зеко, Вељко Петровић у књизи
Препелица у руци, Исидора Секулић у Записима о мом народу). Читава књижевност била
је заокупљена догађајима које је проживљавала земља. Они су били не само њен предмет
него и основно мерило њене вредности. Тих година често је понављано мишљење да
литература „заостаје за нашом савременом стварношћу”, да писци нису испунили свој дуг
према револуционарној борби и социјалистичкој изградњи. Савремена стварност постала
је императив књижевности. Она обавезује све писце, а нарочито најмлађе међу њима, оне
којима су у слободи „пружене све могућности”. Песницима је замерано да негују две
поезије, једну јавну, а другу за приватну употребу, једну која се даје у штампу, другу што
се чита по кафанама или „у дивљим кружоцима”: прва је о „напорима наших радних људи
у борби за социјализам”, а друга је „такозвана лична поезија”. Из тематски и идеолошких
ограничења произлазила су и друга што су се тицала приступа, технике, стила, форме.
Стварност је захтевала истинит, веран, реалистичан одраз, који ипак није смио бити
неутралан, објективан, него борбено ангажован. Предратни ставови социјалне литературе
доводе се до крајњих консеквенци. Истовремено говори се о потреби обнове „традиције
наше борбене и реалистичке књижевности” прошлога века, а одбојност се показује према
предратним авангардним, модернистичким књижевним истраживањима.
 Кретање које је постепено довело до промене тог стања није се зачело у самој
књижевности, него у оној области у којој је моделирано и раније стање, у политици. С
постепеним попуштањем идеолошких и политичких стега, нарочито после сукоба с
Коминформом 1948, дошло је до крављења леда и у уметничкој сфери. Књижевна слога
трајала је таман толико колико су идеолошке сметње да се она наруши биле тврде, а чим
су оне ослабиле, чим се оштрица политичке борбе померила на друго подручје, књижевни
рат почео је свом жестином. Поново се почело говорити о искуствима наше међуратне
књижевности. „Ко су били наши писци између два рата?” Питање се није односило на
живе писце, припаднике покрета социјалне литературе, бивше надреалисте и
традиционалисте, него на прећуткиване, заборављене, готово „мртве” писце, на
модернисте 20-их година, и на надреалисте из времена њихове авангардне младости.

Миодраг Поповић: Познице (мемоарски есеји), Просвета, 1999.

„Михиз”
(...) Михизу нико није, као некима из његове околине, јавно замерио дотадашње
политичко понашање. Али је важио као јеретик. То је, ваљда, и био разлог што га нисмо
позивали на сарадњу. А и он није марио за нас. На једној од књижевних вечери на
Правном факултету, на којој је уредник „Младости” Душан Костић читао своје
партизанске песме, оштро је иступио против политичких трамбулина, које, не поштујући
књижевно-уметничке критеријуме, осредње песнике избацују у висине. Збуниле нас
Михизове речи. На састанцима у редакцији јавно смо бранили свог уредника, а у себи
готово сви осећали како је Михиз у праву. Придружујући се невољно осталима, постиђен
придружујем осуди Михизовог иступа, да не штрчим, а можда и из страха да се не
замером уреднику, нешто сам и ја рекао против њега, осећајући како говорим против сама
себе. У ствари, пленила ме је не само Михизова речитост него и смелост његовог
јеретичког духа, тада више него кад су педесетих година у НИН-у наши односи кренули
другим смером.
За разлику од официјелне „Борбе” и полуофицијелне „Политике”, у НИН-у чије су
језгро чинили младоборци (бивши сарадници „Младог борца” на челу са Најданом
пашићем, као главним и одговорним уредником), било је нешто више слобода због чега је
привукао и многе интелектулаце” (241-242).