Опроштајна песма

Ево ме, Госпо, након триест лета

Са проређеном, прогрушаном косом,
Ко привиђење са другога света,
На Пегазу олињалом и босом.

Крај мене стрчи зарђала џида,

А њему, сваког часа, нога клеца,
И зато што смо старинскога вида
Ругају нам се раскалашна деца.

Нека их, Госпо. Нама није криво.

Нека им и то задовољство дамо.
И ћутаћемо. Што бих доказиво,
Када дорасту, кашће им се само.

Но ја бих, драга Госпо, опет хтео

Свагдашњу пошту да искажем вама:
У памћењу ми још је живот цео,
На срцу ми се не ухвати скрама.

Јест, још у мени прошли живот сјаји,

Чист ко на води лабудово крило,
Јер све је добро и честито било,
Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји.

Све је у мени ко на гробној плочи:

Ја прошлост браним од смрти што прети.
Но оног часа кад ја склопим очи,
Тад све ће са мном засвагда умрети.

Ох, није живот рђав што је беда,

И невоља, и мука духу, нити
Што нам судбина вечно заповеда
А прохтеви нам никад нису сити,

Но заборав је, Госпо, сав и свуда,

Заборав свиреп, неумитан, зао.
Ни једна беда и ни један Јуда
Није ми никад такав удар дао
Ко ови тихи, стални заборави ...
Ах, драга Госпо, каква су створења,
Прекрасна телом, духом људи прави,
Као небесна нека привиђења

Нестала с овог нашег тужног света,

За која смо се клели да су она
Живота нашег смисао и мета
И да је без њих празна васиона ...

Њих данас, Госпо, густи коров крије,

А ми, са нашим ситним навикама,
Живимо мирно даље, благо нама,
Као да никад ништа било није ...

Ах, збогом, Госпо, и праштајте мени,

Старе ми очи пуне суза сада,
Док дан се гаси на пролазној сцени
И завеса, ко ноћ, лагано пада ...