Rimska komedija u odnosu

na novu atičku komediju

Rimska književnost je par exellence intertekstualna i mimetička, pre svega u
odnosu na grčku književnost kada su u pitanju umetničke forme i emocije. Međutim,
put iz Grčke do Rima, iako ne u geografskom smislu, u kulturološkom smislu ide
preko Aleksandrije. Neki istoričari rimsku književnost čak smatraju nastavkom
helenističke književnosti.
U aleksandrijskoj biblioteci prvi put počinje na naučni način da se proučava
književnost. Oni uvode pojam književnih žanrova, čija je glavna karakteristika stih.
Tako se dela primarno dele na versifikovana i versifokaciono nevezana. U modernom
smislu to bi bile poezija i proza, ali u antičkoj prozi postoji mogućnost ritmičke veze.
Ipak, ona nije dominantna odlika tih dela.
Versifikaciono nevezani tekstovi dele se na dijaloško-monološke i pripovedne,
a versifikovani na osnovu stiha dele se na heksametarske, elegijske, jambičke,
meličke i dramske.
U slučaju dramskih tekstova, postoje razne vrste stihova. Oni su u celini
nesvodivi na jedan stihovni obrazac. Dramska dikcija je drugačija od lirske, ali su
horske partije mogle imati logaedičku dikciju. Utoliko su dramski tekstovi vezani za
horsku liriku. Hor je u početku bio konstitutivni element i omogućavao je dramski
dijalog. Aristotel čak smatra da je jedna mogućnost porekla drame iz razgovora
horovođe i hora. Međutim, uloga hora se vremenom smanjuje. Kod Euripida su
horske pesme kvalitetni lirski pasaži, ali gube udela u radnji. Govorni stih je jampski
trimetar. On je bio pogodan zbog najveće sličnosti sa svakodnevnim jezikom u
odnosu na ostale metre. Jampski trimetar naročito u trenucima uzbuđenja varira u
trohejski kataleptički tetrametar, za koji Aristotel smatra da je izvorni metar
dijaloga. Stih se menja da bi se izrazila emotivna različitost. Horske pesme su se
pevale, a glumci su skandirali. Horske pesme, kao izdanak horodije, uvek u dorskom
dijalektu, dok dramski dijalozi su na atičkom.
Dramski tekstovi mogu se podeliti na dve velike grupe. To su tragedija i
komedija. Obe vrste su usko vezane za Dionisov kult. Tragedije su u Grčkoj izvođene
kao tetralogije na Dionisijama – tri tragedije, nekada organski povezane, i jedna
satirska igra. Satirska igra i mim su manje dramske vrste. Vrhunac tragičkog pesništva
u Grčkoj bio je u V veku pre Hrista. Tada su stvarala tri velika grčka tragediografa:
Eshil, Sofokle i Euripid. U Rimu najznačajniji tragediograf bio je Seneka, koji je
stvarao u I veku posle Hrista. U komparaciji ovih tragediografa možemo uočiti
dekadenciju tragediografskog umeća.
Komedija se u staroj Grčkoj razvija u tri faze, označene kao stara, srednja i
nova atička komedija. One su ekskluzivno vezane za Atinu, što i samo ime podvrsta
ističe. Stara atička komedija piše se na razmeđi V i IV veka i njen najznačajniji
predstavnik je Aristofan. Od srednje atičke komedije nije mnogo sačuvano.
Predstavnik stare atičke komedije je Menandar, koji je stvarao na razmeđi IV i III
veka. стара атичка комедија органски je везана за јамбографију. Kарактерише
jambike idea, што је «увреда». Јamb значи «ружити некога». Јambike idea је
изругивање некоме и вређање некога. Апoтрoпejскa функциja jaмбoгрaфиje (и
jaмбoгрaфиje кao нeзaвиснe пoeтскe врстe и jaмбoгрaфиje унутaр кoмeдиje) je
видљивиja унутaр кoмeдиje, jeр je кoмeдиja и дaљe вeзaнa зa ритуaл, и
диoнизиjскo у кoмeдиjи сe упрaвo спaja сa oвим aгрaрним бoжaнствoм, aли
eлeмeнти тoгa пoстoje увeк кaдa имaмo jaсну jaмпску инвeктиву. Jaмбскa

1
инвeктивa имa и aпoтрoпejску функциjу. Апoтрoпejскa функциja je функциja
тeрaњa злa, jeр су духoви кojи су свудa присутни увeк спрeмни нa зaвист.
Rimska komedija formira se pre svega u odnosu na novu atičku komediju.
Menandar je za Tita Makcija Plauta (III-II) i Publija Terencija Afera (II),
najznačajnije predstavnike rimske komedije, vrsta komediografskog klasika. Oni
prenose komičke predloške iz helenske književnosti, pre svega koristeći Menandrove
komičke tipove (stari otac, raspusni sin, zavedena devojka, miles gloriosus – vojnik-
hvališa, parazit, dovitljivi robovi, plemenite hetere). Tranzicija komičkih tipova
delovaće i na kasniju dramu – srednjovekovnu i comediju dell'arte, koje će uticati i na
modernu komediju. Tipski likovi uvek idu u kontrastivnom paru (npr. rob-gospodar,
koji se i po osobinama razlikuju. Mogućnosti: naivni mladi gospodar : stari rob;
tvrdica : rob). Već u staroj atičkoj komediji javljaju se likovi koji će postati tipovi.
Tako će, recimo, Strepsijad iz Aristofanovih Oblaka postati tip tvrdice. On u ovoj
drami ide u paru sa sinom trošadžijom. U drugim dramama trošadžija će biti tvrdicina
žena (obično je to blizak ćlan porodice). Često i imena likova govore o njihovom
karakteru. Revolucija malih likova počela je od Euripida, tako da su mali likovi glavni
uzročnici radnje. Tema komedija je mahom sentimentalna ljubav čijem ostvarenju
stoji na putu nesrećna sudbina slobodne devojke prodane u ropstvo, gramzivost
svodnika i štedljiva opreznost oca. Sve te prepreke savladava najčešće snalažljivi i
lažljivi rob.
Rimska komedija puna je nepredviđenih peripetija i prepoznavanja, najčešće
likova u okviru porodice. Kraj je uvek srećan, što se u kombinaciji sa neizvesnosti
dopada publici.
Hronotop komedije je dvostruk: s jedne strane to je mitski svet, koji komedija
predstavlja, a s druge strane tu je realan polis, a najviše se potencira njegov politički
aspekt. U Grčkoj komediografi su uživali sve političke i umetničke licencije, zato je
npr. Aristofanova drama fantazijski nesputana i bogata. Takva komika je najčešće
zasnovana na fantazijskim hiperbolama koje su u neposrednoj vezi sa javnim
političkim životom. On fantastičkim karikaturama ismeva javni život, a to može kao
slobodan član polisa, iako je to period ratovanja sa Partijom. Ovakvu slobodu
izjašnjavanja Plaut i Terencije nisu uživati. Stoga su njihove komedije ograničene
prethodnim. Umesto Aristofanovih oštrih žaoka, na pozornicu stupaju komedije koje
prikazuju komički zaplet iz svakodnevnog života ili parodije tragedija sa mitološkom
temom.
Rimska književnost je uvek deuterotekst grčke književnosti, ali u slučaju
Plauta i Terencija to nije tako, jer u slučaju deuteroteksta postoji autonomija u odnosu
na primarni tekst, što sa prevodima nije slučaj. Oni najčešće samo prevode grčke
komedije. Mnogi su ih optuživali da su plagijatori, ali se Terencije žustro branio
izjavljujući da nije plagijat ono što se prvi put prevodi sa grčkog na latinski.
Rimska komedija može se dalje podeliti na palijatu (fabula palliata) i togatu
(fabula togata). Palijata ima grčku, a togata rimsku tematiku.
Ipak, Plaut i Terencije se po nekim stvarima bitno razlikuju. Npr, u Plautovim
kasnijim delima, pesma hora, koja je od nove atičke komedije samo međuigra, počinje
da zauzima sve više prostora. Kod Terencija to neće biti slučaj. On će i metrički biti
manje raznovrstan. Terencije je voleo stilizaciju. Kod njega ima svakodnevnog,
familijarnog govora. Plebejski govor (pučki govor, govor prostog naroda, vulgarni
govor) u rimsku književnost je prodro kod Plauta i u rugalicama, tzv. epigramatici.
Plaut je napisao 130 komedija, od toga je izdvojena 21 autentična. Neke od
njih su npr. Miles gloriosus, koji nosi ime jednog komičkog tipa – vojinka-hvališe, i
Aulularia (Tvrdica), komedija karaktera koja će izvršiti veliki uticaj. Za Plauta su
karakteristične komedije inrtige, bogate situacionom i verbalnom komikom. Jedina

2
Plautova komedija, pa i rimska sa mitološkom tematikom jeste Amfitrion. Za Plauta
je tipična kontaminacija, originalno spajanje više grčkih komedija u koje se utkaju i
lepe misli. Pri tom se pojačavaju efekti pojedinih scena, i boje karaktera, kako bi više
odgovarale rimskoj publici. Time se često prekida radnja, koju Terencije, za razliku
od Plauta, nastoji da sačuva. U Plautovoj komediji muzika u stihu i izvan njega stvara
sa tekstom novu celinu, koja je originalno plautovska.
Terencije je pripadao Scipionovom krugu. Očuvano je šest njegovih
komedija: Devojka s otoka Andra, Svekrva, Čovek koji sam sebe muči, Braća,
Evnuh, Formion. Osim Svekrve i Formiona, sve komedije su prerade Menandra.
Terencije se manje služi kontaminacijom, i nastoji da očuva radnju, trudeći se da što
kasnije dođe do raspleta. Karakteri su psihološko motivisani i dosledno razvijeni.
Terencijev stih je manje muzikalan od Plautovog, jer je sveden na recitativ, kao kod
Menandra. Terencije ekspoziciju koristi za polemiku sa književnim protivnicima.
Rimska komedija ima veću istorijsku, nego estetsku vrednost, zato što je njen
značaj primarno u tranziciji žanrovskih karakteristika, motiva i tipova komičkih
ličnosti. Tako danas, iako je Menandar samo fragmentarno sačuvan, on utiče na
modernu komičku scenu.