Broj 55-56

KORENI - list Srba u rasejanju
www.koreni.net
NIKOLA JANIĆ, PREDSEDNIK SRPSKOG SAVEZA U

ŠVEDSKOJ I KOORDINATOR UJEDINJENE SRPSKE
DIJASPORE EVROPE
Na štetu i sramotu države Srbije

"Kao Srbin ne mogu pasivno da gledam i prihvatim da neki
centri, prvenstveno iz matice, ali i iz inostranstva, godinama

nameću nesposobne Srbe i postojeće i izmišljene srpske
organizacije da sprečavaju sposobne da se, između ostalog,
istina o Kosovu zaista implementira u zapadne centre koji su
izuzetno važni za naš opstanak", kaže Nikola Janić
broj 55-56
DIJASPORA U AMERICI
Lobira se, lobira ...

Da li je Srbiji konačno krenulo posle istorijskog skupa u Las Vegasu prošlog meseca? Da
li srpskom kokusu u Vašingtonu preti kraj? I da li Kongres srpskog ujedinjenja čini sve
što je u njegovoj moći kako bi se dogodio skori oporavak matice?
SLUČAJ JEDNOG INTERVJUA: SLAVKA KAKO SU POČELI PREGOVORI O

DRAŠKOVIĆ, ŠEF BEOGRADSKE STATUSU KIM ...
KANCELARIJE KSU
S nožem pod grlom
Neugodna pitanja
U nekim beogradskim medijima pojavile su
Kao novinar lokalnog beogradskog se procene: da u pozadini pokušaja
magazina i nezavisni istraživački novinar, obaranja Koštuničine vlade na budžetu
autor ovog teksta je tek posle višenedeljnih uopšte nije bilo iznuđivanje prevremenih
upornih pokušaja uspeo da lično stupi u izbora. Već ambicija kojom se u osnovi
kontakt sa šefom beogradske kancelarije dirigovalo izvana: da se u našem
KSU ... pregovaračkom timu unapred oslabe
pozicije i uticaj Koštunice kao najtvrđeg
pregovarača
PRENOSIMO TEKST KOJI JE IZAZVAO
VELIKU PAŽNJU, NE SAMO U SRBIJI
ŠTA O NEZAVISNOSTI KOSOVA MISLE
Pravna država? Neka, hvala! PROTERANI ROMI
Kosovo je na putu nezavisnosti, što trojici Demokratija noža

lidera ove zemlje ne može da se dopada.
Naš list je došao do tajnih dokumenata koji Od funkcionera Unmika smo saznali da žele
pokazuju na koji način tamošnje političke da zadrže u tajnosti da albanski ekstremisti
veličine dominiraju organizovanim svakodnevno odlaze u kuće malobrojnih
kriminalom. Roma koji su ostali i prete im da će ih ubiti
ako kažu bilo šta protiv nezavisnosti
KOSOVSKA BITKA IZMEĐU LEGENDE I
http://www.koreni.net/broj55/index.htm[3/20/2011 10:59:25 AM]

STVARNOSTI: ZAŠTO SU SRBI SRPSTVO U PESNIČKOM DELU PETRA

IZGUBILI NA KOSOVU? DRUGOG PETROVIĆA NJEGOŠA
Oklopnici protiv janjičara Tri posvete kao tri bisera

Za objašnjenje srpskog poraza na Kosovu, Prva govori o autoru i Crnoj Gori u
nije potrebna izdaja. Na Kosovu su se Srpstvu,a dve druge o stubovima na kojima
sudarila dva oprečna politička organizma: Njegoš temelji srpsku nacionalnu misao -
srpski, već rastočen unutrašnjim Karađorđu, caru Dušanu i Milošu Obiliću
suprotnostima, bez jedinstvene državne
misli, i drugi, turski, mlad i poletan, koji je
u borbu mogao uvesti sve snage države …
PRILOG ZA NOVIJU BALKANSKU ISTORIJU
Scenario po Holivudu
Dakle, kazuje ta priča, bila jednom jedna zemlja, zvana SFRJ, u kojoj su svi narodi i
nacionalne manjine živeli u slozi i ljubavi … Pa onda je Milošević u svom matičnom
srpskom narodu probudio vekovima, još od cara Dušana poznati primitivizam i gensku
mržnju i agresivnost prema svemu što nije srpsko …
početna | arhiva | redakcija | kontakt | vaša pisma | linkovi | između dva broja
http://www.koreni.net/broj55/index.htm[3/20/2011 10:59:25 AM]

www.koreni.net

ŠTA O NEZAVISNOSTI KOSOVA MISLE PROTERANI ROMI
Demokratija noža
Od funkcionera Unmika smo saznali da žele da zadrže u tajnosti da albanski
ekstremisti svakodnevno odlaze u kuće malobrojnih Roma koji su ostali i prete
im da će ih ubiti ako kažu bilo šta protiv nezavisnosti
Piše: Tomaso di Frančesko
"Ti si iz 'Manifesta'? Onda poznaješ

Rosanu Rosandu? Molim te pozdravi
je, ona je za mene bila mit kada sam
bio student u Nemačkoj krajem 60-ih
godina". To kaže Rajko Đurić, koji radi
kao novinar Tanjuga, ali je pre svega
poznat kao "ciganski kralj", ili bolje
reći "bivši kralj", za šta ga je izabrao
Svetski kongres Roma i to u dva
mandata od 1990. do 2000. godine,
da bi zatim bio predsednik Svetskog
kongresa, a sada upravlja
Međunarodnim centrom Roma čitavog
sveta i kao "kralj" objavio je veliki
broj knjiga o uslovima u kojima žive
Cigani. Knjige su prevedene i u Italiji, Romi beže sa Kosova
gde je Đurić 1991. godine sa prvom delegacijom Roma koji su ikada ušli u Vatikan
posetio Papu.
Nalazimo se u Zemunu, velikom istorijskom predgrađu Beograda na obodu prostrane

ravnice tamo gde se Sava uliva u mutni i muljeviti Dunav. Još nije zavladala hladna
balkanska zima, samo pada dosadna kiša i vlaga se uvlači u kosti. Sastali smo se da
bismo otišli da vidimo kako žive Romi proterani sa Kosova. Našli smo se kod bivšeg
sedišta Saveza Roma Srbije, u blizini jedne od tri romske televizijske stanice, ispred
malog kineskog supermarketa u kojem se prodaje sve i svašta po izuzetno niskim
cenama.
"Vidiš ovu ulicu - kaže Jovan Donjanović, predsednik Saveza Roma Srbije, pokazujući mi
put koji vodi direktno sa juga i preseca nove stambene blokove i trošne seoske kućice
koje još odolevaju u gradu sa više od dva miliona stanovnika - ovim putem, tačno na
ovom mestu gde ti i ja razgovaramo, u julu 1999, samo mesec dana od dolaska trupa
NATO, gledao sam beskonačne kolone na desetine hiljada Roma kako stižu gladni i
očajni, bez ičega, sa plastičnim kesama koje su kao jedini prtljag poneli sa sobom bežeći
sa Kosova, a da kamere međunarodnih TV mreža to nisu zabeležile. Poznate su činjenice
o tome šta su Romi pretrpeli samo za vreme II svetskog rata pod nacifašistima:
silovanja, nasilje, ubistva dece. Sve je to, nažalost, dokumentovano u Ujedinjenim
nacijama. Naš narod je pretrpeo etničko čišćenje i rasno nasilje, a svet je o tome ćutao."
Na krajnjoj periferiji, iznad autoputa koji vodi na sever ka Novom Sadu, postoji napuštena
industrijska zona u kojoj još samo malobrojne fabrike rade. U jednoj od njih, tamo gde je
nekada bila fabrika "Grmeč", među godinama zaključanim barakama, zarđalim dizalicama,
ogromnim hrpama starog gvožđa i baruštinama velikim kao jezera nalazi se jedno od
mnogih improvizovanih naselja Roma izbeglih sa Kosova, koji žive u kolibama od gipsa i
kartona koje su svojevremeno služile kao svlačionice za građevinske radnike.
http://www.koreni.net/broj55/demokratijanoza.htm[3/20/2011 11:26:39 AM]

Nalazimo se u društvu Gašija Ćerima. On govori tiho, štaviše, jedva da progovara. A

onda odjednom kao da pada u vatru: "Pretrpeli smo toliki teror - zatim vadi dokumente
koji pokazuju da je bio predsednik Udruženja Roma u Lipljanu na Kosovu - i još uvek
živimo u strahu. U Lipljanu je bilo tri hiljade Roma, a još za vreme bombardovanja mnogi
od nas su pobegli, nije se moglo živeti. Ali genocid je počeo posle bombardovanja. Bili
smo primorani da napustimo svoje kuće pod pretnjom običnih Albanaca, ne onih iz OVK,
već civila. Tamo smo imali radnje, kuće, mašine, zemlju, bili smo integrisana zajednica i
živeli smo dobro. Romi su bili stolari. Ja sam bio mehaničar. Imao sam mnogo prijatelja
Albanaca koji su mi govorili da budem miran i da se ništa neće dogoditi, ali shvatili smo
da se i oni plaše. I tako, niko nam nije pomogao. A šta je sa našim kućama? One su ili
izgorele ili su se u njih uselili Albanci. Oni toliko govore o nezavisnosti, a zašto niko ne
pita Cigane šta misle o nezavisnosti. Naravno, to što smo imali više nikada nećemo imati.
Mnoge naše kuće i stanovi su prodati, a ugovori su lažni. Naime, katastarski podaci su
prepravljeni."
"Isto pitanje sam postavio i administratoru OUN Mihaelu Štajneru 2003. godine u
Nemačkoj - kaže "kralj" Rajko Đurić koji predvodi naš karavan - i tom prilikom sam ga
podsetio da su posle Albanaca i Srba Romi treći po veličini narod na Kosovu. On se prvo
veoma iznenadio, zatim je tražio sve moguće izgovore, ali nije uspeo da mi odgovori.
Prema podacima samog Unmika, do juna 1999. na Kosovu je živelo 260.000 Roma
raštrkanih u 193 opštine, a sada ih je ostalo 29.656 u samo 26 naselja. I jedini pravi
intelektualac među kosovskim Albancima Veton Suroi okarakterisao je etničko čišćenje i
pokolj više od stotinu Roma kao fašističko. Romi su na Kosovu omraženi samo zbog toga
što su rekli da su na strani Srba, pri čemu se zaboravlja da je najveći deo ove zajednice
živeo integrisan sa svima i često na mestima gde uopšte nije bilo Srba. Za razliku od
toga, Romi u Albaniji nikada nisu bili omraženi.
U Peći ih je živelo više od 20.000 i mnogi su bili bogati i imućni, a sada ih je ostalo 1.100
i žive pod opsadom; u Obiliću ih je bilo 7.000, a sada ih ima 500, u Gnjilanu ih je bilo
7.000, a sada ih je 250, u Vučitrnu 5.000, a ostalo ih je 300, a iz Prištine, Peći,
Đakovice, Lipljana, Podujeva i Uroševca su svi pobegli. Mnoge su žene silovane, a da bi
poniženje bilo veće, to je činjeno pred muževima i svekrima, a veliki, veliki broj njih je
nestao. U Ujedinjenim nacijama sve ovo znaju, a postoji i dokumentacija, ali nikada ništa
nije učinjeno. U Prištini su izvršeni napadi na sedište OUN, zapravo bilo je tri napada
ovoga leta. Od funkcionera Unmika smo saznali da žele da zadrže u tajnosti da albanski
ekstremisti svakodnevno odlaze u kuće malobrojnih Roma koji su ostali i prete im da će ih
ubiti ako kažu bilo šta protiv nezavisnosti. Rome niko ne štiti, mi tamo živimo gore od
Srba. Da, gore od Srba."
Ulazimo u baraku sa tri sobe, mračnu i zadimljenu, u kojoj radi televizor, a na programu
je neka vrsta realiti šoua jedne srpske televizijske stanice - svadba za 48 sati. Prilikom
ulaska otpada malter, mi se izvinjavamo što smetamo, unutra se kuva neko jelo, ali
hladnije je nego napolju, deca na sve strane, izbrojali smo ih šestoro, napolju ih je na
desetine, neki su bosi, svi loše odeveni i vidno neuhranjeni. "Ovde imamo struju koju
skupo plaćamo, 30.000 mesečno, ali vode nemamo, niko nam ništa ne poklanja i još ne
dobijamo bilo kakvu pomoć, ni lokalnu ni međunarodnu, ali mi nećemo milostinju,
hoćemo da radimo", kaže Krasnići Ragib.
On je živeo u Majoru kod Lipljana, naselju sa 50-60 romskih kuća, gde su ostali još samo
poneki Aškali. Ragib ima jedanaestočlanu porodicu - deca, snaja, snajina deca. Žena mu
je umrla od tumora u ovoj baraci pre dve godine, tako da sada ima dve male ćerke koje
treba da podiže bez majke. U međuvremenu u kuću dolaze mnogobrojni susedi i svako
priča svoju priču.
Krasnići Ragib je imao dva stana i kuću u kojoj je živeo, bio je rudar u rudniku Goleš, gde
su mu bili zaposleni i žena i sin. Sada su bez posla. "Živimo od sakupljanja starog papira i
gvožđa koje nalazimo u kontejnerima u industrijskoj zoni", kaže Fadi, Ragibov rođak. A
šta je sa vašim kućama, pitam ostale. "Došli su Albanci i kuće su spaljene, odgovaraju
gotovo u horu, spaljene sve do jedne. Kako da se vratimo bez zaštite i bez naših kuća?
Pretili su nam svakodnevno, pokazivali da će nas zaklati. Zašto ne dođu nas da pitaju šta
mislimo o nezavisnosti". "Mi smo dokaz koliko bi bila nepravedna nezavisnost samo
jednog naroda - odgovara Ragib - jer ako se vratim čeka me nož, i to je demokratija
noža. Hoće da žive sami, pa neka žive sami. Gde da se vratim i u šta da se vratim?"
Govore bez nade, govore romski, a muzikalnost jednog dragocenog i bogatog jezika gubi
se u bedi koja ih okružuje. Osmehuju se dok nam predstavljaju grupu devojčica
predvođenih osmogodišnjim Sabom i šestogodišnjom Sirijom, Ragibovim ćerkama, sa

kojima je i njihova mala devetogodišnja rođaka Bera. Njihove crne oči svetlucaju, deluju
gotovo nestvarno. Dolaze iz tišine. Crno je njihovo nebo.
Pri povratku u Beograd, nakon prelaska Pančevačkog mosta, koji nosi ime grada u kojem
je smešten kompleks hemijske industrije razoren za vreme bombardovanja, a koji se
smatra najzagađenijim mestom u Evropi posle Černobilja, stižemo na Karaburmu gde se
takođe nalazi veliko naselje Roma proteranih sa Kosova, među kojima je najviše onih iz
Đakovice, Peći i Prištine. Bio je u pravu Rajko Đurić kada je rekao da je naselje kod
fabrike "Grmeč" u poređenju sa ovim zlato. Ovde nema improvizovanih baraka, već samo
kartona, lima i šatora. Tu srećemo porodicu Galjić koja je došla iz glavnog grada Kosova.
"U Prištini - priča nam glava porodice Vojan - u Moravskoj ulici živelo je više od 22.000
Roma, imali smo kuće na dva i tri sprata, zemlju, radionice, mala preduzeća, bilo je
zanatlija i intelektualaca. Sada tamo više nema nikoga. Isto su tako primorali malu
jevrejsku zajednicu da pobegne iz Prištine, ali o tome niko ne govori. I hrvatska zajednica
u Janjevu je morala da pobegne".
"Vidiš šta je učinio nacionalizam - kaže 'kralj' Rajko Đurić - u jugoslovenskoj federaciji
smo imali Roma Dragišu Svetkovića za ministra, a sada smo samo izbeglice ili gosti. Ako
su Srbi proterani sa Kosova građani drugog reda u Srbiji pogođenoj ekonomskom krizom,
bez posla i perspektive, tamo gde je život skup kao u Evropi, mi Cigani jednostavno ne
postojimo. Tako lutamo ovde, po Makedoniji, Italiji, a najviše u Milanu. Veliki broj Roma,
njih 46.000, otišao je u Nemačku, jer je i za vreme embarga ostao otvoren kanal prema
Mađarskoj. Odatle je lako moglo da se uđe u Nemačku. Ali, sada ne prođe ni nedelja a da
ih vozovima i autobusima ne vraćaju kući, naravno, ne na Kosovo, već ovamo u Srbiju.
Sada se Svetski parlament Roma koji treba da se sastane priprema da zatraži ratnu
odštetu, jer je nad njima izvršen genocid, a od Ujedinjenih nacija i međunarodnih sudova
će biti zatraženo da se pronađu krivci. Ali čini se da će ovi zahtevi ostati bez odjeka."
Na mestima na kojima smo bili upitali smo šta se dogodilo sa muzikom. Oni o tome radije
ne pričaju. Ne da oni ne vole svoje limene instrumente, već smatraju da ih Srbi
zloupotrebljavaju. Prvo su ih koristili kada su išli u borbu, a sada izvoze cigansku muziku
koju u suštini smatraju samo folklorom, ali sa etiketom Gorana Bregovića ona postaje
"umetnost". Ako je Balkan predgrađe Evopre, šta su onda Cigani?
Il Manifesto (Rim)

www.koreni.net

PRILOG ZA NOVIJU BALKANSKU ISTORIJU
Scenario po Holivudu
Dakle, kazuje ta priča, bila jednom jedna zemlja, zvana SFRJ, u kojoj su svi
narodi i nacionalne manjine živeli u slozi i ljubavi … Pa onda je Milošević u svom
matičnom srpskom narodu probudio vekovima, još od cara Dušana poznati
primitivizam i gensku mržnju i agresivnost prema svemu što nije srpsko …
Piše: Željko Vuković
Postoji samo jedna pažnje vredna

razlika između Haškog tribunala i
političko-akcionih američkih filmova:
glavne tužiteljice u tim filmovima
imaju najviše 24 godine, doktorat sa
Kejmbridža, zamaman izgled,
ženstveno i zavodljivo držanje…
Najkraće, ni nalik na Karlu del Ponte.
Otud se ne može reći da haški
producenti i reditelji rade po ama baš
istom šnitu i scenariju kao filmske
kolege iz Holivuda.
Ali, istorijska priča koju, po njihovim

zamislima ispisuju tužioci i sudije
Haškog tribunala, jeste nadasve –
holivudska.
Dakle, kazuje ta priča, bila jednom

jedna zemlja, zvana SFRJ, u kojoj su
svi narodi i nacionalne manjine živeli u
slozi i ljubavi, čak i posle upokojenja
njihovog “najvećeg sina” i
neprikosnovenog vođe Tita.
Tako bi bilo sve dok je sveta i čoveka,

samo da se nije pojavio “novi Hitler” u
liku Slobodana Miloševića.
Novi Hitler
Prvo je Milošević u svom matičnom

srpskom narodu probudio vekovima,
još od cara Dušana poznati, ali pod Sve zadovoljnija holivudskim scenarijom: Karla

Titom uspavani i prikrivani del Ponte
primitivizam i gensku mržnju i agresivnost prema svemu što nije srpsko.
Na udaru su se prvi našli Slovenci. Nema šta sve nisu činili samo da bi sačuvali SFRJ i
zajednički život u njoj, ali Milošević je bio neumoljiv u nameri da im napravi suverenu i
nezavisnu državu. Čak ih je prisilio da ubijaju goloruke mladiće u uniformama JNA.
Sledeća meta bili su – Hrvati. Uzalud su Tuđman i Mesić molili i preklinjali Miloševića da
im ne dira SFRJ, da ih ne izbacuje iz nje. Nije pomoglo, on ih je vojnom silom naterao da
naprave svoju nezavisnu državu Hrvatsku. A da bi im zagorčao život u toj novoj državi,
prisilio ih je da iz nje proteraju sve Srbe. I pritom, primorao ih da svetu govore
http://www.koreni.net/broj55/balkanskaistorija.htm[3/20/2011 11:34:37 AM]

kako su je izgradili na temeljima Pavelićeve ustaško-nacističke NDH.
Kao u svim rečenim holivudskim pričama, umešale su se i velike sile kao spasioci, ne bi li
nekako sprečile Miloševića da i ostalim nesrpskim narodima u bivšoj SFRJ ne napravi
državu mimo njihove volje.
Za Makedonce, nažalost, već nije bilo pomoći. Uzalud su Kiro Gligorov i njegovi jaukali ne
bi li se Milošević smilovao i ostavio Makedonce bar u ostatku SFRJ.
Muslimani su prošli malo bolje: za kakvu-takvu utehu u njihovoj novoj državi ostadoše
lokalni Srbi i Hrvati.
Krenuo je Milošević da na silu pravi i državu i Albancima. Ovi su se goloruki hrabro

odupirali, spremni do poslednjeg da daju život samo da ne ostanu bez SFRJ i Srbije. I
kada su već izgubili svaku nadu, uleteli su NATO-vi humanitarci sa bombarderima.
Milošević na kraju, kako i doliči holivudskoj priči, završava u haškom zatvoru, ali ne i
najveći deo srpskog naroda. I tu počinje novi zaplet.
Naime, Srbi nastavljaju Miloševićevo delo! I posle Miloševića – Milošević! I to u

višemilionskom broju klonova.
Naopaki Srbi
Na redu su bili Albanci. Nisu Srbi birali sredstva samo da ih nateraju da naprave sebi
svoju nezavisnu državu na delu teritorije Srbije. Pred takvom silom, i uprkos pomoći
moćnih svetskih sila, Albanci kapituliraše: e, sada mi nećemo sa Srbima!
Zarad mira na Balkanu, za pravo im dadoše i velike sile. Nije im prijalo što su morali, eto,
da priznaju poraz, to jest da nisu uspeli sprečiti Srbe da i Albancima naprave državu na
srpskoj teritoriji.
Ali, naopaki Srbi nisu za mir, pa se predomisliše! Odjednom, više ne daju Kosmet! Čak
tvrde da su Albanci nad njima činili zločine!
I sada su u istinoljubivom i pravdoljubivom Hagu prisiljeni da svetu dodatno, na slučaju

Fatmira Ljimaja, dokazuju da je OVK bila humanitarna organizacija, kao što su to bile i
Franjine i Alijine vojske. I da Srbi nemaju ni jedan jedini razlog da brinu za svoje zdravlje
i lagodan život ako ostanu i preostanu u albanskoj unitarnoj državi Kosovo.
Tu se ova haško-holivudska priča ni izdaleka ne završava.
Naime, dok su velike sile i Albanci zabavljeni razmišljanjem kako da ubede Srbe da se ne
inate i ne otežavaju stvaranje i promovisanje druge albanske države na Balkanu, oni
nastavili sa svojom manijakalnom namerom da drugim narodima i manjinama prave
države na srpskoj teritoriji.
Razumljivo, Srbija je velika, ima u njoj prostora za još novih država….
Moldavci
Koristeći opštu zaokupljenost Kosovom i Metohijom, Srbi su, gotovo neopaženo, uspeli da
infiltriraju svoje provokatore i siledžije – među vojvođanske Mađare. Svirepo ih terorišu, a
Mađari nisu hrabri i izdržljivi kao Albanci u vreme kada su se opirali da žive u vlastitoj
državi, i to bez Srba. Otud su brzo popustili, pa zatražiše teritorijalnu autonomiju.
Naravno, Evropski parlament i komesar Oli Ren, a i iskusni im kolega Jelko Kacin iz
Slovenije, odmah su prozreli o čemu je reč, jer se zna dobro da vojvodjanski Madjari ne
mogu zamisliti život bez Srba i Srbije. I udeliše javnu opomenu Beogradu.
Nije prošlo ni par dana, a Srbi hinjski udariše i na Rumune. Misleći da su pametniji od
celog humanog i pravdoljubivog sveta, unajmili su Moldaviju da u njihovo ime krenu sa
podmuklim planom stvaranja druge rumunske države, ali na srpskoj zemlji.
Trik sa Moldavcima je, naravno, vrlo brzo raskrinkan, ali svet još ne reaguje. Razumljivo,
jer neće da nasednu na novu srpsku strategiju. Koja, uprošćeno, glasi: ometati stvaranje
nezavisne države Kosova, sve dok ne napravimo takvu situaciju da Mađari, Rumuni,
Slovaci, sandžački Bošnjaci, Bugari i ostali manjinci ne shvate da im nema druge nego da
uzmu svoj deo Srbije!
Za kraj ili desert – ostavljeni su Albanci na jugu Srbiju. Njih će Srbi naterati da uzmu sve
do Niša!

Beogradski pašaluk
Mogu li Ameri i njihovi saveznici spasiti manjine u Srbiji od genske potrebe srpskog
naroda da poklanjaju svoju teritoriju i na njoj prave države drugim narodima? To se
pitaju i svi lakoverni i naivni gledaoci haškog filma.
Ostali znaju da taj film nije stvarnost, jednako kao ni bilo koji političko-akcioni iz
Holivuda. Ali, ćute. Zašto?
Bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Dušan Mihajlović, pre mesec i kusur dana upitao
je preko stranica nedeljnika NIN – zašto vlast ne kaže građanima pravu i gorku istinu, to
jest da ih takozvana međunarodna zajednica neće prestati ucenjivati i držati u kleštima
sve dok Srbija ne bude svedena na granice beogradskog pašaluka?
Niko se nije javio da mu odgovori. Ali, ni da ga demantuje. Pa, ni da mu uzvrati pitanjem

zašto o tome nije govorio dok je i sam bio na vlasti.
Dakle, ako je suditi po reakcijama Srba i Srbije – haška istorija nije sporna.
Kao da se skroz uvrežilo mišljenje da će deceniju i po već duge muke prestati onog
trenutka kada Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu privedeni u Hag ili Bogu na istinu.
Razlika je što neki to nerado priželjkuju u sebi, a drugi javno propovedaju.
Zaboravilo se skroz da je nekada Srbima obećavano: skinite samo Miloševića s vlasti i

otpremite ga u Hag, pa ne brinite za svetlu budućnost. Traženo je urađeno, ali je odmah
došao novi jedini uslov: Mladić i Karadžić.
I dok se čeka na njegovo ispunjenje, kao na traci jedan za drugim se nalažu manji,
sporedni uslovi: prodajte ono, isporučite onog, udovoljite onima!
U isto vreme Srbi se uveliko međusobno dele na one koji predstavljaju modernu i
naprednu “Drugu Srbiju” i ostale koji su ostali primitivni i arhaični.
Akreditacija
Ako bi neko iznad neke radnje ugledao natpis “Pekara Druge Srbije” - da li bi mu to
značilo da tamo garantovano rade samo dobri pekari i da je njihov hleb sigurno bolji nego
u običnim pekarama?
Ne verujem. To što se neki pekar zvanično proglasio pripadnikom ili predstavnikom

političko-medijske tvorevine Druga Srbija - ništa ne kazuje o njegovom pekarskom
znanju i umeću, a još manje o kvalitetu njegovog hleba.
Isto važi i za lekare, profesore, slikare, obućare, intelektualce, novinare, advokate,

bravare, savetnike...
Dakle, iz ugla stručnosti, znanja i kvaliteta - pripadnost nekoj političkoj grupi ili
orijentaciji ne znači ama baš ništa, nevažno da li reč bila o prodavcu ili političaru,
paprikama ili rezoluciji.
Ne znači, ali ne mora da bude tako. Kao što to nije u zemlji Srbiji. Naime, biti zvanično
pripadnik ili predstavnik Druge Srbije postalo je isto što i biti stručan, obrazovan, mudar i
profesionalan.
Otkud taj lažni znak jednakosti?
Radilo se na toj podvali postepeno. Počelo je tako što je ama baš sve i svako što nam
stiže sa zapada - nekritički proglašeno ne samo najboljim, nego i jedino dobrim za nas,
svejedno da li reč bila o sankcijama, modi, nepravdi, filmovima, ucenama, donacijama,
izrabljivanju, pohvalama, ponižavanju...
Potom se udarnički krenulo na promovisanje novog jednoumlja: svaka kritika na račun

nečega ili nekog sa zapada - postala je automatski dokaz primitivizma i pripadnosti
mračnim političkim i drugim snagama koje guraju Srbe i Srbiju u izolaciju i rat sa celim
svetom.
Jednoumlje
To razmahano jednoumlje nasrnulo je na svako slobodno mišljenje. Nema razgovora,

nema dijaloga, nema argumentovane rasprave: dozvoljeno je samo ponavljati i

potvrđivati da jedino na zapadu znaju šta je za ceo svet dobro, pa i za nas.
A onda su se zagovornici i sledbenici tog jednoumlja proglasili Drugom Srbijom! Ko god

želi da bude uvažen kao sposoban i podoban da vodi ovu zemlju u budućnost, dovoljno je
da se javno izjasni da pripada Drugoj Srbiji. A nije da se lično ne isplati. Naprotiv.
To što su neki među “drugosrbijancima” zaista i stručni i obrazovani, a neki ni malo - ne

menja činjenicu da se pomenutim lažnim znakom jednakosti poništavaju i obezvređuju
vrednosti na kojima se temelji svaki društveni prosperitet: stručnost, znanje i kvalitet.
Otud nije čudo što smo već došli dotle da nije vic kada sekretarica u jednoj našoj
ambasadi ljubazno odgovori na poziv: "Žao mi je, ne mogu da vas spojim. Ekselenciju su
upravo izneli." Mrtvog pijanog, naravno.
Ili što, recimo, nije šala ni to da u ministarstvu spoljnih poslova jedne nama važne
zapadnoevropske zemlje, važi interno uputstvo da se naš ambasador nikada ne zove
posle 13 časova. Razlog: već u to vreme čovek nije u stanju da govori maternji, a kamo
li neki drugi jezik.

www.koreni.net
DIJASPORA U AMERICI
Lobira se, lobira ...

Da li je Srbiji konačno krenulo
posle istorijskog skupa u Las
Vegasu prošlog meseca? Da li
srpskom kokusu u Vašingtonu
preti kraj? I da li Kongres srpskog
ujedinjenja čini sve što je u Popodnevna sesija "istorijskog" skupa u Las Vegasu
njegovoj moći kako bi se dogodio skori oporavak matice?
Piše: Nebojša Janković
Ova i mnoga slična pitanja ne more običnog

građanina Srbije, pošto najveći deo Srba u Srbiji
Još jedna kapitalna investicija!?
živi u apsolutnom neznanju o tome ko stoji iza
srpske dijaspore ili šta je to kokus ili, konačno, Nijednom rečju, ni u medijima u
šta se značajno dešavalo u dalekom Las Vegasu Beogradu, niti u zvaničnim
polovinom novembra ove godine. Dokaz tome je izveštajima organizatora nije
i najnovija anketa nekih agencija za istraživanje pomenuto ko je finansijski
javnog mnenja u Srbiji koja je pokazala da samo organizator novembarskog sajma u
12 odsto Srba uopšte ima saznanje da Las Vegasu. Iz Beograda u Las
ministarstvo za dijasporu i postoji. Posle ove Vegas je putovalo više desetina
informacije tek je pitanje za sebe koliko li Srba srpskih funkcionera koji sigurno,
uopšte zna koja je najznačajnija organizacija u prema našim saznanjima, nisu iz
našoj dijaspori. svog džepa snosili troškove ovog vrlo
skupog putešestvija. Prema jedinoj
Svemoćna organizacija
oficijelnoj informaciji sa Internet
Oni za sebe kažu da su najznačajniji, sajta KSU, ova organizacija je
najuticajniji, da su mnogo pomogli napaćeni pripremu kompletne manifestacije
srpski narod proteklih godina i da ga i dalje obavila "uz svesrdnu pomoć Vlade

pomažu. Za njih se tvrdi da su osnivači srpskog Srbije i to Ministarstva za dijasporu
"kokusa", da okupljaju elitni sloj obrazovanih i ministra Vojislava Vukčevića,
bogatih Srba van Srbije i da su najzaslužniji, Ministarstva za privredu i
naravno, uz podršku aktuelnog Ministarstva za privatizaciju ministra Predraga
dijasporu, za prvi izlazak i predstavljanje srpske Bubala, Ministarstva za kapitalne
privrede u svetu posle više od 75 godina investicije ministra Velimira Ilića,
tavorenja. Reč je o Kongresu srpskog ujedinjenja Ministarstva za ekonomske odnose
(KSU), organizaciji srpske dijaspore u Americi, a sa inostranstvom ministra Milana
postepeno, kako tvrde, od svog osnivanja Parivodića, orgnizacije SIEPA
osvajaju i druge kontinente. Postoje od 1990. gospođe Jasne Matić, kao i uz
godine kao nevladina međunarodna organizacija podršku USAID i ambasade SAD". U
u SAD, a do danas su održali svojih 15 velikih svakom slučaju, deo troškova je
skupova na kojima su se okupljali viđeni Srbi svakako išao iz budžeta Republike
širom sveta, kako oni iz dijaspore tako i ovi iz Srbije, odnosno na teret njenih
matice iz skoro svih sfera našeg društvenog građana. Da li je i ova "investicija"
života. naših građana bila dovoljno vredna,
http://www.koreni.net/broj55/lobiranje.htm[3/20/2011 11:13:22 AM]

ostaje da pokaže vreme.

Tokom ratova na prostoru bivše SFRJ brojnim
humanitarnim akcijama su pomagali srpski narod
materijalno i moralno. KSU je takođe osnivač zadužbine "Studenica" i fondacije "Blago"
čiji je prvobitni cilj bio zaštita i promovisanje srpskog kulturnog blaga "na način da poveže
prošlost, sadašnjost i budućnost", kao i da hrabri i podržava razvoj izuzetnih srpskih
talenata kroz donacije i stipendije.
To bi u najkraćem bila oficijelna predstava onoga što je Kongres srpskog ujedinjenja činio
od svog osnivanja. Međutim, određene političke i ekonomske okolnosti u poslednjih
nekoliko godina u Srbiji navele su čelnike ove organizacije da se više ne bave (samo)
humanitarnim radom i socijalnim projektima, već i da se, kako kažu, aktivno uključe u
ekonomski oporavak matice.
Po svemu sudeći, posle svega izrečenog, KSU je postala organizacija kojoj neizbežno
postaju privrženi i brojni predstavnici srpskog političkog kora, što je svojim ličnim
primerom i izjavama više puta javno iskazao i aktuelni ministar za dijasporu Vojislav
Vukčević, i organizacija koja se vrlo aktivno uključuje u politički i ekonomski život Srbije i
njenih građana. Kako će građani Srbije to oceniti i shvatiti ostaje da pokaže vreme i
rezultati na terenu.
U međuvremenu, aktivisti KSU su se uz podršku ministarstva za dijasporu i ministra

Vukčevića lično, vredno bavili organizacijom prvog sajma srpske privrede u Las Vegasu.
Sudeći po rezultatima biće potreban još koji ovakav sajam, a prema najavama
organizatora pripreme za organizaciju drugog sledeće godine su već u toku, kako bi i
građani Srbije osetili blagodeti ovakvih poduhvata.
O značaju koji je je KSU stekao u Beogradu govore i nastupi ministra Vukčevića u kojima
je u nekoliko navrata vrlo pohvalno govorio o ovoj organizaciji i o svemu što je ona
učinila za maticu od svog osnivanja, a posebno zbog velikog angažovanja u lobiranju za
Srbiju i njene interese u Vašingotnu. Motivisan ovom činjenicom ministar Vukčević je i
javno pozvao i evropsku dijasporu da se kao ogranak priključi Kongresu srspkog
ujedinjenja sa ciljem da svi Srbi budu okupljeni pod jednu veliku organizaciju radi zaštite
i ostvarenja interesa Srbije. Ali, slaba je vajda, sudeći po mišljenjima koja vladaju u
organizacijama srpske dijaspore u Evropi.
Las Vegas je tamo daleko
Ono što najpre pada u oči kada je reč o prvoj srpskoj poslovnoj konvenciji u SAD (Las
Vegas, 11-13. novembar 2005) je isticanje podatka od strane organizatora (Kongres
srpskog ujedinjenja) da je ovo bilo prvo organizovano predstavljanje srpske privrede u
Americi još od davne 1929. godine. Međutim, ono što je izostalo u svim medijima koji su
ispratili ovaj veliki događaj za srpsku privredu je ukazivanje na konkretne rezultate. Da li
je novac koji je potrošen za organizovanje ovog sajma, potom i brojnih panela i skupova,
uzalud potrošen ili ne, ostaje nejasno s obzirom da osim izjava Sande Rašković-Ivić,
srpskih ministara koji su se tamo zatekli i medijatora čitave konvencije u medijima u
matici nismo uspeli da saznamo skoro ništa više od toga.
Inače, kako stoji u saopštenju za medije KSU, poslovna konvencija imala je dva dela:
izložbeni i konferencijski. Izložbeni prostor srpske privrede na kome se predstavilo preko
20 firmi iz Srbije svečano je otvoren 12. novembra 2005. u Imperial Palace hotelu u Las
Vegasu. Na ovom sajmu se predstavila 21 firma iz Srbije, a svoje štandove imale su i dve
firme iz Amerike čiji su vlasnici Amerikanci srpskog porekla: Nik & Associates (transport i
logistika) i AS Group (proizvodnja Imperial rakije), kao i američka nevladina organizacija
IRD (International Relief & Development). Na posebnom delu izložbenog prostora
postavljeni su materijali SIEPA-e (Agencija Srbije za promociju izvoza) koja je predstavila
svoj CD sa informacijama o Srbiji kao privrednoj destinaciji.
Organizatori tvrde i da su posebno bili posećeni štandovi Trayala i Nacionalne Štedionice

koji su se nalazili na samom početku izložbene dvorane, a posebno interesovanje
američkih firmi, kako nam rekoše, izazvao je Delta Holding, kompanija koja nije imala
štand u izložbenom delu.
Od domaćih firmi svoje štandove su imali Trayal sa svojim proizvodnim programom, a

predstavljeni su još i proizvodnja guma i proizvodi od gume kompanije Tigar iz Pirota,
potom firme iz oblasti Interneta i komunikacione tehnologije (Telefonija, Telegroup,
Konsing, MTC), prerade drveta (Europanel Team), proizvodnje sportskog oružja (Zastava
Oružje), transporta i logistike (Across Company), bankarstva i osiguranja (Nacionalna
Štedionica, Takovo osiguranje), farmaceutske industrije (Valerijana Vujadinović),

proizvodnje zdrave hrane (Bambi, BMD), tekstilne industrije (Jasmil, Radna žena),
građevinarstva (Omnistock), digitalne štampe (Grafix) i proizvodnje i prerade uglja (JP
Rudarski basen Kolubara).
U svakom slučaju reč je o svakako vrlo neobičnoj grupaciji domaćih privrednih subjekata
s obzirom da mnogo drugih značajnih privrednih giganata u Srbiji, kojima je zasigurno
bilo mesto na ovakvom skupu, tamo nije bilo. Zašto se i oni nisu pojavili na ovom skupu
nismo dobili odgovor od organizatora, osim šturog podatka da je sajam bio izuzetno
posećen.
Srbi sa Srbima
Što se same posete tiče u oficijelnoj informaciji KSU o tome koje su američke kompanije
posetile sajam kao najznačajnije su pomenute sledeće: Merrill Lynch, Portakrono, Nik and
Associates/Nik Transport Inc, Nikolic Industries, Hogan & Hartson L.L.P., Questys, AS-
GROUP, Davidovic & Company, MG Tech Ltd., BORM Global and BORM Structural
Engineers, Astro Machine Corporation, Eximar Worldwide, Inc., Cyrillic Software, Super
Import, LLC, Big Park Water Co., Technique Eng. Inc, Florida Real Estate, Hillcrest Real
Estate and Management, Select International, KEG Consulting Services, Franklin Pierce
College. Da li je u pitanju bila takva namera ili ne, ali među ovim američkim
kompanijama ima i onih čiji su vlasnici srpskog porekla, posebno Nikolic Industries
(vlasnik Veljko Nikolić), potom Davidovic & Company i Nik and Associates/Nik Transport
Inc. Za većinu drugih retko i da se zna da postoje na ovim prostorima.
Broj posetilaca se, kažu, uvećavao kako se približavala gala večera, tako da se na kraju
stiče utisak da su mnogi više bili zbog ića i pića nego zbog posla. Ipak, organizatori tvrde
da je sajam za dva dana njegovog trajanja posetilo više od 300 predstavnika američkih
firmi i uspostavilo kontakte sa privrednicima iz Srbije. Na žalost, za sada samo kontakte,
jer smo i zvaničnu potvrdu iz KSU dobili da nije potpisan nijedan ugovor o poslovno-
tehničkoj saradnji naših i američkih kompanija. Tome očigledno nisu pomogle ni "izuzetne
prezentacije srpskog ministra privrede Predraga Bubala i ministra za ekonomske odnose
sa inostranstvom Milana Parivodića, koji su dali veoma upečatljivu sliku mogućnosti
investiranja u Srbiju kao i sadašnje situacije sa zakonskim privrednim okvirom".
Uprkos svemu navedenom organizatori su više nego zadovoljni postignutim, sa

zaključkom da je prva srpska privredna konvencija bila pravi način da se saradnja
započne, kao i "da ona uvek počinje međusobnim informisanjem". Da li je u pitanju
izgovor ili konstatacija, vreme će pokazati. Konačno, umesto konkretnih ugovora i
aranžmana sajam u američkoj predstavnici biznisa i zabave od organizatora je iznedrio i
drugi zaključak, "da u američkoj privredi, pa i među predstavnicima ove privrede koji su
srpskog porekla i zainteresovani za privredne okolnosti u matici, postoji nedovoljno
informacija o mogućnostima i privrednim potencijalima Srbije".
Mediji i u matici i dijaspori vrlo šturo su ispratili događanja u Las Vegasu. Pored
pojedinačnih afirmativnih izveštaja u mahom prorežimskim medijima, onim tiražnijim i
gledanijim, ova informacija je bila više nego beznačajna, tako da je domaća javnost
ostala uskraćena za punu informaciju o stvarnim utiscima i rezultatima ovog, za srpsku
privredu istorijskog sajma.
Umire li srpski kokus?
Dok se ministar Vukčević u Las Vegasu zahvaljivao predstavnicima Kongresa srpskog

ujedinjenja zato što je njemu i njegovim pomoćnicima konačno omogućen kontakt sa
uspešnim ljudima u SAD, jedan od osnivača KSU, Miroslav Majkl Đorđević, prisutnim
srpskim funkcionerima kratko je poručio, osvrćući se na skup u Las Vegasu da je sada
došao red na maticu da učini svoj korak: "Mi smo pokazali da smo zainteresovani, a ako
oni uslovima uspeju i da nas privuku, zauvek će pridobiti naše poverenje". Između
ostalog, on je još jednom pozvao Vladu Srbije da počne da vraća otetu imovinu istinskim
vlasnicima. Da li je ovaj poslednji zahtev srpskog lobiste u Vašingtonu Miroslava Majkla
Đorđevića još jedan od uslova kako bi srpski lobi mogao da nastavi sa nesmetanim
delovanjem ostaje nejasno, kao i zašto kancelarija KSU u Beogradu i Ministarstvo za
Dijasporu ne daju često tražene podatke o konkretnim rezultatima o učinjenom i
izlobiranom.
Ali, da krenemo od početka. Priča o srpskom lobiranju započela je skorih dana

osnivanjem takozvanog "srpsko-američkog kokusa", formiranog, naravno, na inicijativu
KSU kako tvrde u ministarstvu za dijasporu, što je u prvi mah u Beogradu bila vrlo dobro
prihvaćena ideja, osim onog dela vezanog za finansiranje, koji bi prema ideji inicijatora
trebalo da padne na pleća građana Srbije.

Kokus u ovom trenutku broji 29 (od preko 400) američkih kongresmena koji su, kako
kažu, aktivno uključeni u rešavanje problema sa kojima se SCG susreće. U prvom redu je
reč o Srbima koji su stekli ugled i u poslovnom i javnom životu, posebno u SAD, koji su,
kako nam rekoše u ministarstvu za dijasporu, svesni da Srbija prolazi kroz težak period i
odlučili "da stvore svoj ili naš" kokus sa namerom odbrane interesa Srbije. Na
novembarskoj konvenciji KSU u Las Vegasu više puta je istaknut značaj postojanja i
delovanja ovog kokusa, ali nijednom rečju nije pomenuto kako će on na dalje biti
finansiran, ni koja količina novca će biti potrebna da bi taj kokus opstao, trajao i uspešno
delovao. Naravno, niko o tome nije govorio, posebno ne članovi srpske delegacije iz
Beograda, osim jednog od vodećih srpskih lobista i visokog funkcionera KSU, koji je
otvoreno poručio Beogradu, da ako Beograd ne pronađe pare za lobiranje u SAD, srpski
kokus u Vašingtonu će politički da umre.
Indikativno je da je samo deset dana nakon završetka sajma srpske privrede i konvencije
u Las Vegasu upravo srpski lobista i osnivač KSU Miroslav Majkl Đorđević u intervjuu
agenciji AP, koji, nažalost, iz nepoznatih razloga, nijednim slovom nije prenet u srpskim
medijima, izrazio zabrinutost za sve agresivniji nastup antisrpskog lobija u SAD i zbog
neodlučnosti srpske strane da promoviše svoje stavove o Kosmetu. Komentarišući
situaciju vezanu za srpski kokus, koji trenutno u američkom kongresu predvode Den
Barton i Đorđe Vojnović, američki kongresmeni, Đorđević kaže: "Srpski kokus stoji, kao
konj na trkačkoj liniji, ali bez džokeja. Taj konj još čeka da ga neko vodi u trku. A taj
neko treba da bude Vlada Srbije, odnosno srpska država. Ako se ništa ne dogodi,
odnosno, ako ne budemo aktivirali kokus, on će se ugasiti u narednih nekoliko meseci. Mi
bi morali u naredna dva meseca da angažujemo neku agenciju za odnose sa javnošću i da
aktiviramo srpski lobi i izvršimo pritisak na političko javno mnjenje u Americi. U
Beogradu, međutim, vlada neznanje o delovanju političkih lobija i o funkcionisanju
američkih agencija za odnose sa javnošću".
U svojoj poslednjoj rečenici Đorđević je i otvoreno objasnio koliko vlasti u Beogradu

nemaju pravu predstavu o tome šta je u stvari srpski kokus, šta bi on trebao da
predstavlja i kako funkcioniše. Posebno se to odnosi na ministra za dijasporu koji
očigledno nema ni pravu informaciju o tome ko je istinski osnivač ovog kokusa.
Pokušaj jedne rezolucije ili tužno je naše Kosovo
Jedna od panel rasprava poslednje konvencije KSU u Las Vegasu ticala se i Kosova i
Metohije. Pored predsednice koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Sande Rašković-
Ivić, aktivnog učešća u raspravi o stanju na Kosmetu su uzeli i bivši ambasador SAD pri
Vatikanu Tomas Patrik Meladi, penzionisani pukovnik američke vojske Frederik Paterson i
bivši član misije OEBS na Kosmetu Tom Gambil.
Sanda Rašković-Ivić je čitav skup prokomentarisala rečima da je ona uverena da će naša
dijaspora biti, ne samo podrška pregovorima u lobističkom smislu, nego da je probuđeno i
privredno interesovanje za Kosovo. Ona je ocenila da to može da pomogne opstanku
enklava i privrednoj revitalizaciji Kosova i Metohije. Po svemu sudeći, ostaće tajna šta su
ostali učesnici, naročito inostrani gosti na ovom panelu izjavili povodom stanja na
Kosmetu i predstojećih pregovora o statusu Kosova, pošto nijednom rečju mediji, koji su
izveštavali sa ovog skupa, osim izjave predsednice Koordinacionog centra za KIM nisu
ništa drugo preneli.
Rezultat ovog panela i čitave konvencije bar kada je reč o Kosmetu je rezolucija KSU koja
u nekoliko tačaka iznosi svoje zalaganje za kompletnu implementaciju rezolucije SB UN
1244, za zaštitu i povratak izgnanog srpskog stanovništva sa Kosova i svih kulturnih
dobara kao tekovine srpske tradicije na Kosovu. Između ostalog KSU je putem ove
rezolucije uputio poziv vlastima SAD i članovima Kontakt grupe, da upotrebe svoj uticaj u
stvaranju okvira za predstojeće pregovore o statusu Kosova u vezi utvrđivanja modaliteta
kako Kosovo da dobije široku autonomiju u granicama suverene države Srbije i Crne
Gore.
KSU je pozvao američke vlasti i međunarodnu zajednicu da upotrebe svoj uticaj u pogledu
pomoći povratka raseljenih Srba sa Kosova u svoje domove, zaštite srpskih pravoslavnih
spomenika kulture i opšte sigurnosti za sve na čitavom Kosmetu. Sličan poziv KSU je
uputila i administraciji UN kao i strukturama NATO, da učine sve po pitanju konačnog
razoružanja OVK i obezbeđivanja uslova za ispoljavanje slobodne političke volje na
Kosovu, uz zahtev da međunarodne mirovne snage na Kosovu i Metohiji povećaju nivo
bezbednosti za manjinske zajednice na Kosovu, sprečavajući i kažnjavajući svaki oblik
terora lokalnih ekstremističkih grupa.
Ovako sročena rezolucija, kao što je to bila sudbina i većine ranijih koje je donela ova
organizacija prethodnih godina, je bar do sada ostala bez skoro ikakvog pozitivnog efekta
i rezultata, a dokaz tome su i stavovi koje su samo nedelju dana nakon konvencije u Las

Vegasu i objavljivanja pomenute rezolucije u Vašingtonu izneli Martin Šlesinger, direktor

Odeljenja za istočnoevropske studije u vašingtonskom Centru "Vudro Vilson" i Čarls
Kapčan, direktor Programa za Evropu iz Saveta za spoljnopolitička pitanja. Za raziliku od
Šlesingera koji je uzdržano izjavio "da SAD bar za sada ne podržava nezavisnost Kosova",
Kapčan je u časopisu "Foreign Affairs" napisao da je "nezavisnost Kosova
najpragmatičnije rešenje za SAD".
Ulje na vatru dolio je i Miroslav Majkl Đorđević izjavom u pomenutom intervjuu da mi Srbi
našim lobijima, nažalost, nismo parirali ni na jedan način i zato gubimo rat za Kosmet u
Americi. Ovom izjavom Đorđević je samo dodatno potvrdio već unapred određeni
negativni rezultat gore pomenutih rezolucija, ali da, ipak, možda još nije sve gotovo, bar
kada je reč o Kosovu, govori i njegova izjava da će američka politika prema Kosmetu biti
formirana do kraja 2005. godine. Znači, dani odluke su pred nama.
Konačno, postavlja se pitanje čemu cela parada i šarada oko Las Vegasa, kokusa i svrhe
rada Kongresa srpskog ujedinjenja kada upravo jedan od osnivača KSU pesimistički
konstatuje našu nemoć da promenimo ishod pregovora o statusu Kosova, čiji su rezultati,
bar po tvrdnji naših lobista, već svima unapred poznati. Isto je nejasno zašto Ministarstvo
za dijasporu izdvaja KSU od ostalih veoma uticajnih i aktivnih organizacija u rasejanju i
na svom sajtu objavljuje svakakve rezolucije poslate od strane ove organizacije, a
nijedan konkretan ili povoljan odgovor na te rezolucije?
Ko pre prostorijama, njegove prostorije
Jedina organizacija iz rasejanja koja ima svoje prostorije u zgradi Ministarstva za

dijasporu je upravo Kongres srpskog ujedinjenja - beogradska kancelarija. Ovako
selektivan odnos ministarstva izazvao je podozrenje drugih, ništa manje aktivnih i brojnih
organizacija dijaspore, posebno iz Evrope. Kako smo saznali u Ministarstvu za dijasporu,
zgrada koju koristi ministarstvo je bivša zgrada "Beobanke" i dodeljena je ministarstvu na
korišćenje. Trospratna je, a kako kažu predstavnici ministarstva, za njihove potrebe
sasvim su dovoljna prva dva sprata, dok je ideja ministarstva bila da treći sprat koriste
upravo predstavnici dijaspore. Ali, sve je završeno samo na ideji.
Takođe, u Ministarstvu se pravdaju da predstavnici

KSU, koji koriste prostorije u potkrovnom delu ove
KSU u Austriji – fantomska
zgrade ne polažu nikakve račune ministarstvu, već
organizacija
da isključivo plaćaju kiriju državi i da na taj način
Takozvani "Kongres srpskog oni ne uživaju nikakve privilegije od strane
ujedinjenja" u Austriji uopšte ne nadležnog ministarstva. Prema dokumentaciji, KSU
postoji, niti je registrovan kod je prostorije u zgradi Ministarstva na svoj zahtev
nadležnih austrijskih organa, a dobilo od Agencije za sanaciju banaka pri
taj "KSU" u Austriji čini samo Ministarstvu finansija, jer je, kako se kaže, zgrada
jedan član, Olga Danilović, koja deo kapitala sanirane "Beobanke" i države. Jedina
se po zadatku doselila privremeno obaveza ministarstva, kako nam je potvrđeno, je
u Beč iz Kanade. Odgovorno bila da se dostavi dokumentacija nadležnima o
tvrdim, pod punom moralnom i delovanju i registraciji KSU.
materijalnom odgovornošću, da
je ona jedini "član" i da je Međutim, autor ovih redova je došao u posed
"sedište KSU" u privremenom jednog dokumenta koji upravo demantuje
stanu Olge Danilović. Delatnost te konstataciju ministarstva da je KSU u pogledu
fantomske "organizacije" u plaćanja kirije i korišćenja prostorija odgovoran
Austriji je destruktivnog karaktera samo prema državi. Naime, 24. juna ove godine
i prepoznaje se u stalnoj KSU je prosledila jedan upitnik na adrese
servilnosti Olge Danilović na organizacija dijaspore širom sveta, sačinjen, kako se
svakom skupu u diplomatsko- kaže, po preporuci Ministarstva za dijasporu.
konzularnom predstavništvu u U tekstu tog upitnika se kaže: "U želji da prostor u
Beču do te mere da je to ljudima potkrovlju u Vasinoj 20 u Beogradu pripada i koristi
postalo ne samo smešno nego i svim organizacijama iz dijaspore, dijaspori u celini,
previše odvratno. S druge strane, kao zakupac celog prostora u potkrovlju, dajemo
zadatak Olge Danilović je da iza ovaj Upitnik po preporuci ministarstva za dijasporu i
molimo da učestvujete u osmišljavanju prostora koji
kulisa, po oprobanim boljševičkim
metodama, prisvaja tuđe bi koristila cela dijspora. - Kako je broj organizacija
rezultate rada, da se kiti tuđim veliki, a većina nikada nije imala kancelarije u
perjem i da, ako je moguće, iza Beogradu, nemoguće je očekivati da svako ima svoj
kulisa, minira rad uspešnih ekskluzivni prostor u ovom potkrovlju. Rešenje se
organizacija na taj način što seje mora tražiti tako da prostor posluži svima:
smutnje i razdore, ali to je narod pojedincima, kulturnim i humanitarnim radnicima,
odavno prepoznao i zato danas poslovnim ljudima i patriotskim organizacijama iz
famozni "KSU u Austriji" čini dijaspore i inostranim firmama. Da bismo zajednički
samo jedan član - Olga Danilović. osmislili i realizovali prostor dijaspore, pozivamo

zainteresovane organizacije i pojedince da nam do

15. septembra 2005. godine, popune priloženi
Medijsko favorizovanje fantomske Upitnik. Molimo vas da uz Upitnik date detaljne
"organizacije" predstavlja predloge i savete, kao i materijale organizacije
najdublji sunovrat novinarstva i (brošure, izveštaje, programe, planove, projekte i
odslikava svu bedu moralne sl.)."
posrnulosti "novinara" i isto tako
I posle dva i po meseca nakon isteka roka o
predstavlja krivično delo zbog
"osmišljavanju" viška prostora u Ministarstvu za
obmanjivanja javnosti!
dijasporu od nadležnih kako u ministarstvu, tako i u
Petar Milatović Ostroški, KSU nismo dobili nikakav odgovor šta je doneto kao
književnik i novinar, konačno rešenje i kome će sve biti podeljeni viškovi
urednik srpskih nedeljnih prostorija u Vasinoj 20, kao ni zvaničnu informaciju
novina "Istina", o tome po kojoj ceni KSU trenutno koristi ove
predsednik Srpske narodne prostorije. Ali činjenica je da je jedan od pomoćnika
odbrane (SNO) u Austriji ministra, gospodin Miodrag Jakšić, tvrdio da ovakva
ponuda nije ni postojala i da oni koji tvrde da su to
dobili ne govore istinu!? Isto tako je činjenica da
KSU na ime korišćenja ovih 260 kvadrata u užem centru Beograda plaća iznos od oko 100
evra mesečno.

www.koreni.net

NIKOLA JANIĆ, PREDSEDNIK SRPSKOG SAVEZA U ŠVEDSKOJ I KOORDINATOR
UJEDINJENE SRPSKE DIJASPORE EVROPE
NA ŠTETU I SRAMOTU DRŽAVE SRBIJE

Kao Srbin ne mogu pasivno da gledam i prihvatim da neki centri, prvenstveno iz
matice, ali i iz inostranstva, godinama nameću nesposobne Srbe i postojeće i
izmišljene srpske organizacije da sprečavaju sposobne da se, između ostalog,
istina o Kosovu zaista implementira u zapadne centre koji su izuzetno važni za
naš opstanak, kaže Nikola Janić
Razgovarao: Nebojša Janković
Gospodine Janiću, početkom

decembra uputili ste otvoreno pismo
Ministarstvu za dijasporu gde ste
zahtevali oštar kriterijum o
doprinosu dijaspore za što povoljniji
ishod pregovora o statusu Kosova.
Da li smatrate da ne postoji
zadovoljavajući kriterijum kada je u
pitanju tako važan istorijski
trenutak za Srbiju?
Da. Izvesni politički krugovi u

Beogradu godinama neodgovorno
tretiraju problem Kosova, a takođe i
potencijal i mogućnost srpskog
rasejanja po tom pitanju. Posebno u
predstavljanju Kongresa srpskog
ujedinjenja, srpske organizacije iz
Amerike. Spreman sam da tvrdim da
je KSU koji se godinama u matici
predstavlja drugačije, beznačajan ili,
tačnije rečeno, ništa više važan ili
značajan od mnogih drugih
organizacija naše dijaspore u svetu,
koje se svesno zapostavljaju.
Nikola Janić, predsednik Srpskog Saveza u Švedskoj
Ministar Vukčević je u intervjuu
i koordinator USDE
objavljenom u “Glasu javnosti” od 8.
decembra na pitanje, da li naši ljudi u svetu skupljaju novac ili na drugi način lobiraju
u korist Srbije, rekao suprotno vašim tvrdnjama.
To nije prvi put da su naše tvrdnje suprotne. Gospodin Vukčević je u odgovoru na to

pitanje doslovce rekao, citiram: “Kongres srpskog ujedinjenja i ti naši istaknuti ljudi stekli
su ugled u svetu, ne samo svojim poslovnim uspesima i materijalnim dobitima nego i
svojom čašću i moralnim kvalitetima. Tokom prethodne godine, delom i zahvaljujući ulozi
dijaspore, formiran je Srpski kokus u američkom Kongresu, koji je do sada okupio 29
kongresmena, koji utiču na tok političkog života u Sjedinjenim Američkim Državama.”
Njegov odgovor je još jedno vređanje sveukupne dijaspore, jer KSU iz Amerike ne
predstavlja “Srbe u svetu”, već je organizacija sa nekoliko stotina članova.
http://www.koreni.net/broj55/nikolaintervju.htm[3/20/2011 11:09:33 AM]

Mislite valjda na više destina hiljada, kao što je izjavila direktor kancelarije KSU u
Beogradu, gospođa Slavka Drašković.
Ovde nema mesta za ono što vi ili ja mislimo, već samo za istinu i činjenice. Nasuprot
tvrdnji g-đe Drašković o više desetina hiljada članova, poverljivi izvori iz KSU nam govore
o otprilike 400 članova!
Za maticu Srbiju je neophodno da zna ko šta zaista može u rasejanju da uradi, gde i
koliko. Kada minister i mediji u Srbiji govore o, na primer, tom srpskom kokusu u
Američkom kongresu, uz brojku od 29 kongresmena koji čine “srpski kokus” trebalo bi da
navedu i da Američki kongres ukupno broji 435 kongresmena i 100 senatora. Tada bi
svima bilo jasno da taj čarobni kokus nije ni tako svemoćan, niti je toliko spasilački za
Srbe i Srbiju, a posebno za Kosovo, kako se kontinuirano predstavlja u medijima u matici.
Napaćeni srpski narod na Kosovu ne bi se nadao da svemoćna srpka braća iz Amerike
imaju mađioniarski štapić.
Ako grešim u ovome, neka me KSU ili Ministarstvo isprave tako što će konkretno (ne
frazama, kao do sada) navesti šta je taj kokus učinio što nam omogućuje da lakše
zadržimo Kosovo u našim granicama?
Inače, što se tiče morala ljudi iz KSU, ne može da se govori tako uopšteno. Svaka čast
pojedincima, ali bilo bi nemoralno, kada bi bilo ko prihvatio da su u srpskoj dijaspori
jedino i samo ljudi iz KSU izuzetno moralni, ili ako ja u mom odgovoru prećutim i ne
naglasim da u samom vrhu ove organizacije postoje ljudi koji svakodnevno iza sebe
ostavljaju trag nemoralnog. Slobodan sam i da trvrdim da ugled koji je ta organizacija
nekada možda i imala više sigurno ne postoji, bar kod onih koji znaju nešto više od
naručenih bajki koje objavljuju mediji u matici, ma šta suprotno tome gospodin Vukčević
tvrdio.
Čitajući izveštaj sa “Prve Srpske poslovne konferencije” koja je održana u Las Vegasu
sredinom novembra, stiče se drugačiji utisak od ovoga kako vi prestavljate stvari.
Slažem se da onaj ko čita njihov izveštaj dobija drugačiji utisak. Ali cilj njihovog izveštaja
i jeste stvaranje željenog utiska, a ne istina. Ako bi taj papir i prihvatili kao istinit a ne
kao “istinu s modifikacijom”, sramota ne može da se izbegne. Neko kaže, a neko piše, da
je u Las Vegasu bila godišnja skupština, kongres, konvencija KSU, a sve drugo je bio
samo njima potreban dekor.
U izveštaju KSU izdatom 8. decembra 2005. piše da je taj događaj bio sajam srpske
privrede, izložba i privredna konferencija, a ja bih, ruku na srce, to nazvao odavno
zagorelim “srpskim loncem” u kome ima previše mirođije. Različiti kuvari imaju različita
shvatanja kako da taj skup začine, pa je tako i gospođa Jasmina Vujić, jedan od
potpredsednika KSU, kratko pre 12. novembra u izjavi za štampu obznanila da “imaju
potvrdu od više od trideset firmi” iz matica koje će da dođu u Las Vegas. Direktorka
beogradske kancelarije, gospođa Slavka Drašković, je za frankfurtske Vesti (američko
izdanje) tvrdila da se radi o “više od 40 vodećih firmi”.
Sve te začine, ali sa lakše prepoznaznatijim ukusom, imamo u prvoj rečenici njihovog
izveštaja gde konstatuju da je u Las Vegasu 12. i 13. novembra 2005. bila “Prva Srpska
poslovna konferencija u SAD” posle 1929. godine i dodaju da se na njoj “predstavilo više
od 20 firmi iz Srbije, a pridružile su im se dve firme iz Amerike čiji su vlasnici srpskog
porekla.” Zar je zaista moguće da neko poveruje da ti u svetu tako istaknuti i cenjeni
poslovni ljudi i njihova organizacija posle dugih priprema, i posle 76 godina, nisu mogli da
organizuju ništa bolje?
Sramota je da na tom istorijskom skupu, na koji se čekalo 76 godina, ima više prisutnih
ministara iz Vlade Srbije nego firmi “koji su se pridružile” kolegama iz Srbije. I ne samo
to. KSU proglašava te privrednike (koje su oni svakakvim obećanjima ili drugim šarenim
lažima, nagovorom i ubeđivanjem doveli u Ameriku) nesposobnim da ubuduće sami vode
svoj posao (ako ga bude sa Amerikom) i konstatuje da će se ubuduće njihovi kontakti sa
kolegama iz Amerike, i obratno, nastaviti uz pomoć beogradske i vašingtonske kancelarije
KSU.
Za razliku od Las Vegasa gde nije potpisan ni jedan ugovor o saradnji ili prodaji, na
pravom sajmu koji se skoro istovremeno održao u Moskvi, već prvog dana potpisano je
više poslovnih ugovora u iznoso od više desetina miliona dolara.
Da se vratimo na dijasporu i Kosovo. Ministar Vukčević je rekao i da ne treba

zaboraviti da naših ljudi ima u svim zemljama, a da je to potencijal koji nije dovoljno
angažovan kada je reč o lobiranju i da je Odbor skupštine Srbije, koji se bavi odnosima

sa Srbima izvan Srbije, raspravljao o tome kako da se dijaspora uključi u promovisanje

naših interesa kada je reč o sudbini Kosova i Metohije.
Nemojte zaboraviti da je Odbor o tome uglavnom raspravljao na osnovu onoga šta im je,
i kako im je, iznešeno i predstavljeno od strane Ministarstva za dijasporu. Dozvolite mi da
napomenem dve veoma bitne činjenice. Prva je da ja lično nemam nikakvih - ni političkih,
ni poslovnih - interesa ni u Srbiji, ni u Americi i da mi ni poslovno, ni privatno, ni
Ministarstvo za dijasporu, ni KSU nisu ni u čemu neka smetnja. Ali kao Srbin ne mogu
pasivno da gledam i prihvatim da neki centri, prvenstveno iz matice, ali i iz inostranstva,
godinama nameću nesposobne Srbe i postojeće i izmišljene srpske organizacije da
sprečavaju sposobne da se, između ostalog, istina o Kosovu zaista implementira u
zapadne centre koji su izuzetno važni za naš opstanak.
Amerika, Engleska, Nemačka, Francuska… mogu da rade i sa Srbima i sa Srpskim

teritorijama šta hoće. Tako će biti sve dok njihova javnost ne vidi pravu i istinitu sliku o
svim dešavanjima na našim prostorima i ne shvati da je mnogo toga što danas misle da
shvataju, bila smišljena laž, propaganda i obmana. Svako ko želi još dokaza i činjenica o
ovome o čemu govorim može da ode na Internet sajt USDE-a (www.usde.se) da ga
pročešlja i naćiće mnogo dokaza o tome, da je sve ovo što danas pričaju iz matice o
tome šta bi dijaspora trebalo da radi po pitanju Kosova, poštena srpska dijaspora
govorila, tražila, predlagala i zahtevala da se učini odavno.
Oni koje mediji i Ministarstvo za dijasporu u Srbiji danas predstavljaju kao navodno
sposobne da učine mnogo po tom pitanju, zapravo su isti ljudi i organizacije za koje
imamo stotine primera i dokaza da su sve vreme radili suprotno. Sada kada je počeo da
se piše epilog tragične srpske knjige “Kosovo i Metohija” Ministarstvo za dijasporu izranja
iz dubokog gliba i predlaže skupštinskom Odboru za odnose sa Srbima u rasejanju kako
da se dijaspora uključi u poduhvat da se istina o Kosmetu sazna u zapadnim zemljama.
Njihov primarni savetnik i po pitanju Evrope je KSU, organizacija čiji se potpredsednik
Jasmina Vujić, kao njihov predstavnik u Savetu dijaspore SRJ, iz petnih žila mesecima
borila protiv stvaranja Komisije za iznošenje istine o stradanju srpskog naroda.
Zbog Kosova su bombardovani i naš narod i zemlja, a Kosovo je danas toliko važno za
Ministarstvo za dijasporu, da je na pitanje o tome ko se u Briselu bavi aktivnostima za
informisanje o Kosovu, kako su, netačno ili tačno, rekli u skupštinskom Odboru,
odgovoreno da eventualnu informaciju o tome možemo da dobijemo tek za desetak dana,
kada se službenica Ministarstva, s kojom sam razgovarao, vrati sa njenog privatnog
putovanja. Moram da priznam da je osoba bila veoma uzbuđena, ali ne zbog Kosova, već
što sam joj uputio oštre reči mog izraženog neshavatanja da ni minut ne može “da
smeta” sekretaru Ministarstva ili da neko drugi, tokom dana, dostavi traženi podatak, koji
ne bi trebalo da bude tajna Ministarstva za dijasporu. A zašto bi i među srpskom
dijasporom bilo tajna ono o čemu su još pre desetak dana obavestili Skupštinski odbor
kao već započete aktivnosti dijaspore i o čemu su pisali i na zvaničnom Internet sajtu
ministarstva?!
Ispada da vi mnogo znate pa me interesuje da li imate neki predlog kako dijaspora

zaista može da pomogne?
Da se hitno od čelnih organizacija naše dijaspore u Evropi (Amerika je za sebe) zatraže

dokumetovani podaci o svemu što je u svim tim zemljama učinjeno na širenju istine o
Srbiji i o Kosmetu. Da se potom što hitnije sastanu predstavnici tih organizacija (jer oni
imaju legitimitet masovnog rasejanja) i stručnjaci iz matice i da zajedno sa
Koordinacionim centrom i drugim relevantnim faktorima naprave plan na koji način
koordinirano treba širiti one podatke koji su nam od egzistencijalne važnosti.
Lično mislim da je ovo trebalo da se učini odavno i iznenađen sam da nije. Tim pre što je
i sam premijer Koštunica prilikom našeg poslednjeg susreta i razgovora po ovom pitanju,
a na kome su bili prisutni i predstavnici Srba sa Kosova, prihvatio to kao logičnu
neophodnost. Usuđujem se i da iznesem moj lični stav i procenu da je za Kosmet u
mnogo čemu kasno, ali da za Srbe koji i dalje budu tamo živeli, a takvih će biti sigurno,
odgovoran plan o angažovanju srpske dijaspore može samo doprineti povoljnijem ishodu
pregovora o budućnosti Kosova i Metohije. Ako ostane da dijaspora to čini pod okriljem
onih koji su godinama odbijali da učine bilo šta ili, što je još gore, onih koji su činili sve
ovo što sam izneo u razgovoru, onda je sigurno za sve bolje, a posebno za Srbe na
Kosmetu, da dijaspora ostane po strani.
Na kraju me interesuje da li ste svesni da ste izneli veoma ozbiljne optužbe…
I te kako sam ja svega svestan. Ali, da li će u našoj voljenoj Srbiji ikada neko postati
svestan da je ovo što govorim dugogodišnja surova istina i javna tajna o štetnim

delovanjima i duboko nemoralnoj simbiozi nekih organizacija (ne samo srpskih) i ljudi iz
rasejanja i nekih vladinih institucija i medija iz matice, a na štetu i sramotu države
Srbije?!

www.koreni.net

SRPSTVO U PESNIČKOM DELU PETRA DRUGOG PETROVIĆA NJEGOŠA
Tri posvete kao tri bisera

Prva govori o autoru i Crnoj Gori u Srpstvu,a dve druge o stubovima na kojima
Njegoš temelji srpsku nacionalnu misao - Karađorđu, caru Dušanu i Milošu
Obiliću
Piše: prof. dr Svetozar Stijović
Ova tema osnova je velikog

Njegoševog dela. Zbog toga će pažnja
pre svega biti usmerena na činjenice,
a one na najbolji način govore i o
Njegošu i o njegovom SRPSTVU -
imajući u vidu ovaj pojam i kao
"svojstva i osobine srpskog naroda",
odnosno "duh Srba" (srpstvo), i kao
zbirnu imenicu Srbi (Srpstvo). I
odmah valja istaći: pesnik nacionalnu
misao temelji na Obiliću i Kosovu,
Karađorđu, caru Dušanu i drugim
ličnostima iz srpske istorije, a pojmom
Srpstvo (u značenju Srbi) obuhvata
pripadnike srpskoga naroda iz svih
njegovih krajeva. Naziv, dakle, po
plemenu, kraju ili oblasti ne znači Njegoš uvek može da se (zlo)upotrebi -
ništa drugo nego konkretno
reklama za državu Crnu Goru
imenovanje u okviru Srpstva.
Tema možda nalaže da se počne od posveta Njegoševih dela. Zbirku Pustinjak cetinski,
potpisanu sa "Vladika crnogorski Petar Petrović" i objavljenu 1834. godine, autor je
posvetio srpskom rodu, i ova kratka posveta najbolje govori o Njegoševom odnosu prema
Srpstvu i mestu pesnika i Crne Gore u njemu: Srbin srpskom rodu svome/ ovo djelce
posvećuje./ njegovo je sitno cv'jeće/ po livadi pravoj Srpstva/ i uzraslo i pobrato/ i u
v'jenac rodu dato.
Kao da je veliki pesnik znao da će biti i takvih potomaka koji će ne samo sebe izdvajati iz
Srpstva nego pokušavati da to čine i sa precima - prvu svoju zbirku pesama posvetio je
kao "Srbin srpskom rodu svome", a svoju Crnu Goru, u kojoj je delo nastalo, nazvao
"livadom pravom Srpstva". Njegošu je, treba i to pomenuti, kada je ova zbirka pesama
izašla iz štampe bilo 20 godina.
Luču mikrokozma, svoje najveće filozofsko delo (1845), Njegoš je posvetio svom učitelju
Simi Milutinoviću, kojega naziva "srpskim piscem nebom osijanim" i "divnim pjevcem
srpske narodnosti" i od kojeg traži uzdizanje srpskih veličina i osudu "bogomrskih srpstva
otpadnika": Ja od tebe jošte mnogo ištem:/ da postaviš u plamteće vrste/ pred očima
Srpstva i Slavjanstva/ Obilića, Đorđa i Dušana,/ i jošt koga srpskoga heroja,/ da progrmiš
hulom strahovitom/ na Vujicu, Vuka, Vukašina,/ bogomrske Srpstva otpadnike:/ zloća
njima mrači ime Srba,/ tartar im je nakaza malena! (stihovi 191-200).
Karađorđe – Njegoševa vizija Srbina
Svoje najveće delo, Gorski vijenac (1847), Njegoš je posvetio "prahu oca Srbije", to jest
Karađorđu, dižući vođu Prvog srpskog ustanka u vrh savremenih evropskih ratnih
http://www.koreni.net/broj55/njegos.htm[3/20/2011 11:32:31 AM]

velikana. U samom nabrajanju "osam Beloninih blizanacah" (Napoleon, Karlo, Bliher, knez
Velington i Suvorov, Karađorđe, bič tirjanah i Švarcerberg i Kutuzov) jedino Velington i
Karađorđe imaju odrednice uz ime: prvi titulu knez - oznaku visokog dostojanstvenika u
najvišim vojnim dužnostima u zemlji, a drugi epitet "bič tirjanah" - najviše odličje i za
"lafa iz grmena velikoga", a nekmoli iz onakvoga kakva je bila ondašnja Srbija, i to
suprotstavljena onakvom tiraninu. Njegošev " topolski heroj" je besmrtan. Na njegovom
putu su "sve prepone", ali on stiže do velikog cilja: diže narod, krsti zemlju, a varvarske
lance sruši,/ iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši (str. 15-16).
Karađorđe je Njegoševa vizija Srbina od kojeg se "Stambol trese", pred kojim se "faraona
istočnoga mrznu sile" i čijim su se viteštvom "srpske mišce opojile". Pesnik vođu Prvog
srpskog ustanka vidi ne samo kao večiti uzor Srbima nego i kao besmrtnika čije će delo
vreme činiti sve većim: Plam će vječno životvorni blistat Srbu tvoje zublje,/ sve će sjajni i
čudesni u vjekove bivat dublje (33-34).
U ovoj posveti, kao i u onoj Simi Milutinoviću, pomenuti su i Dušan i Obilić (Zna Dušana
rodit Srpka, zna dojiti Obiliće - 35), ali ovde i ruski knez Požarski, oslobodilac Moskve od
Poljaka 1612. godine, s kojim se porede "divotnici i plemići" koje "Srpkinje sada rađu" i
zbog kojih "blagorodstvom Srpstvo diše", jer su Srbi zavet ispunili. Naravno, suprotno
Karađorđu stoje naš Vukašin, ruski Boris Godunov, rimski Pizon i mikejski Egist, kako bi
Karađorđev lik bio svetliji i kako bi poruka Srpstvu bila jasnija.
Sve tri ove posvete biseri su Njegoševe nacionalne ideje, s tim što prva govori o autoru i
Crnoj Gori u Srpstvu, a dve druge o stubovima na kojima Njegoš temelji srpsku
nacionalnu misao (Karađorđe, car Dušan i Obilić) i "bogomrskim Srpstva otpadnicima"
(Vujica Vulićević, Vuk Branković i Vukašin Mrnjavčević, druga, odnosno Vukašin, treća),
koje valja pominjati i proklinjati, kako bi narodu služili kao zla opomena. Naravno, na
Njegoševo srpstvo uticali su, pre svega, Njegošev stric Petar Prvi i Njegošev učitelj Sima
Milutinović, kao što su na Njegošev pogled na istorijske ličnosti uticali narodna epika i
predanje, o čemu svedoči pesnikov odnos prema Vuku i Vukašinu.
Crna Gora - pribežište srpskih junaka sa Kosova
Svoje treće veliko delo Lažni car Šćepan Mali (napisano 1847, a objavljeno 1851), Njegoš
nikome nije posvetio. Ono, međutim, počinje dozivanjem nekadašnje srpske slave
stihovima koje serdar Vukale, oslonjen na mač, govori u znak dobrodošlice Šćepanu:
Veseli se prahu Nemanjića,/ Nemanjića i Grebljanovića,/ jer će vaše krune zasijati/ kako
jarko sunce na istoku,/ znamena se vaša razvijati/ nad velike vaše razvaline,/ poteći će
krvave rijeke/ od nečiste krvi agarjanske,/ oprat Srbu ljagu sa obraza./ Otvorte se,
viteške grobnice,/ sama slavo, samo pribježište/ po Kosovu srpskijeh junakah,/ evo zore
na vaše bregove/ da nam opštu obasja svetinju/ i amanet naše narodnosti./ Sad
propojte, Visoki Dečani/ i lijepa lavro Studenice,/ sveti spomen iz vječne čitule/ za
slobodu padšim junacima./ Združite se, gromi i potresi,/ zemlji srpskoj drugo lice dajte,/
ne nečistom nogom okaljata.
Pesnik se obraća Nemanjićima i "Grebljanoviću", odnosno pokoljenju kroz čije će podvige

zasijati njihove krune, i nemanjićkim lavrama - najvišoj i najstarijoj, i očekuje da će
"gromi i potresi", odnosno borba novih vitezova, "zemlji srpskoj drugo lice dati", to jest
osloboditi Srpstvo i vratiti mu dostojanstvo.
Početni stihovi Lažnog cara Šćepana Malog, dakle, služe srpskoj nacionalnoj ideji -
oslobođenju Srpstva i konstituisanju nacije, i ponavljaju raniju Njegoševu misao o Crnoj
Gori, da je ona pribežište srpskih junaka posle Kosovske bitke - misao najlepše izražena
u Gorskom vijencu stihovima: Što uteče ispod sablje turske,/ što na vjeru pravu ne
pohuli,/ što se nehće u lance vezati,/ to se zbježa u ove planine/ da ginemo i krv
prolivamo,/ da junački amanet čuvamo,/ divno ime i svetu svobodu (262-268), ali još
ranije vrlo jasno u Svobodijadi (delu od deset pesama koje opeva bojeve Crnogoraca s
Turcima, Mlečanima i Francuzima od 1711. do 1813. godine, napisanom 1835, a
štampanom posle autorove smrti 1855: Savjet majke, oca - djete/ ka prirodno k sebe
prima;/ đe god vitez osobiti/ po kosovskom tužnom boju/ od Srpkinje porodi se/ kojeg
Turstvo ne ugrabi,/ svaki kuću, oca, majku -/ sve ostavi, pa pobježe/
u savito krvlju gnjezdo,/ đe svobode iskra sjaše (Pjesma prva, stihovi 144-153).
Uz ove stihove valja citirati i deo Njegoševog pisma Osman-paši Skopljaku pisanog 5.
oktobra 1847. godine na Cetinju: "Kada je Bajazet (Ilberim nazvani) Bosnu pokorio i kada
su divlje orde azijatske naše maleno, no junačko carstvo razrušile, onda su moji preci i
jošte neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačestvo i
u ovijem gorama utekli" (Celokupna dela Petra II Petrovića Njegoša, IV izdanje, knjiga
šesta: Izabrana pisma, Beograd, 1975, 151).

Crnu Goru kao "pribježište srpskijeh junakah" posle Kosovske bitke vide, inače, još neki
srpski pesnici, Njegoševi savremenici i skori sledbenici, a za primer je dovoljno navesti
nekoliko stihova iz Puta Branka Radičevića, iz onog dela gde se govori o stvaranju sveta i
gde se do vrhunca glorifikuje Njegoševa Crna Gora, naravno - u okviru Srpstva: Ispadoše
brda svekolika,/ načini se jedina gomila,/ načini se ona srpska dika,/ dika srpska Crna
Gora mila./ Crna Goro, ponosito stenje,/ krune srpske ti drago kamenje,/ uspomeno
prebeloga danka,/ kog se seća Srbin kao sanka!/ Kada glednem tvoje stene divne/ srce
mlado u meneka živne,/ jera ovde poslije Kosova/ Sunce srpsko granulo iznova,/ očistila
s' ona velja bruka/ što okalja Srbina sa Vuka./ Kad je ono srpskom orlu krila/ na Kosovu
sreća salomila/ na ovi je kamen se vrletan/ odonuda dovukao sjetan, pa je ovde krila
obadvoja/ blizu neba izlečio svoja,/ sa neba i rosom zalivao, munjom vitom krila zavijao,/
povratio zdravlje i veselje,/ pa udrio u bojeve velje,/ oh bojeva donde neviđeni!/ oh
klanaca krvlju obliveni!/ Gledaj desno, o pogledaj levo,/ svuda ljuti bojak i kreševo,/ tako
brate od Kosova danka/ boj se težak bije bez prestanka,/ sve od jutra od mrkloga mraka/
zveka noža i cika pušaka,/ niza klance Crnogorac vrvi,/ jo Turčinu što udara prvi! (Branko
Radičević, Pesme, Novi Sad 1993, 93-94).
U Svobodijadi, delu bez posvete, Njegoš se obraća "neba šćeri" sledećim stihovima: Daj
mi pjevat slavna djela/ otačastva braniteljah,/ njih junaštva kazat falna/ od nestanja
srpskog carstva,/ koji krvcu kako vodu/ vječno liše, i sad liju,/ za obranu i svobodu/
neprestano boje biju;/ koji roda slavu bojnu/ sačuvaše i digoše/ ispod nogah
varvarskijeh/ hukom sjajna oružija (Pjesma prva, st. 10-21).
Vidovdan, danak strašni
Delo, dakle, počinje "od nestanja srpskog carstva" i ističe "Vidovdan, danak strašni",
Kosovski boj, Lazara, Miloša, ugašenu sveću Srpstva, "potomke Slavjanove" i "vojnike
Dušanove" u ropstvu, a zatim se pesnik kosovskim junacima obraća sledećim stihovima:
Obiliću i Točlica,/ Kosančiću, Jugovići,/ srećni li ste, vitezovi,/ jer u boju kosovskome/
svikolici pogiboste/ za obranu otačastva,/ da očima ne gledate/ narod srpski podjarmeni/
đe uzdiše i đe plače,/ a u plaču vas klikuje/ da g' puštite, odrešite/ iz sindžira
nesnosnoga,/ u koji ga Osman sveza (Pjesma prva, 105-117).
Početak Svobodijade, vidi se iz rečenog i citiranih stihova, opšti je pogled na Srpstvo i

uvod u ratne događaje Crnogoraca - vođene u "diki srpskoj Crnoj Gori miloj", kako bi
rekao Branko Radičević, i za nju i za Srpstvo u celini.
Njegoševim srpstvom odlikuje se i Njegoševa antologija Ogledalo srpsko, posvećena seni

Aleksandra Puškina, ali tek pošto je ukrašena Karađorđevom slikom - knjiga sastavljena
od junačkih pesama iz novije istorije Crne Gore (neke od njih napisao je sam antologičar,
neke njegov stric Petar Prvi, dok se mnogima ne znaju autori i sakupljači) i Srbije (ove
pesme "o besmrtnim podvizima knjaza i izbavitelja Srbije Karađorđa i njegovijeh
hrabrijeh vojvodah prepisane su iz pjesmarice već pečatane" - Celokupna dela Petra II
Petrovića Njegoša, IV izdanje, knjiga peta: Ogledalo srpsko, Beograd 1975, 11.
Njegošev odnos prema Srpstvu vidi se u samom naslovu, svakako antologičarevom,

Ogledalo srpsko, u čijem sadržaju pokoljenja treba da nalaze nadahnuće i da se u njemu
ogledaju. Celokupno Njegoševo pesničko delo prožeto je, bez svake sumnje, srpstvom,
koje je u funkciji konstituisanja nacionalne ideologije. Već u Novoj pjesmi crnogorskoj o
vojni Rusah i Turakah početoj u 1828. godu (druga Njegoševa pesma, koju je napisao
dečak u šesnaestoj godini) veliča se "novi car srpski Đorđije" - "desna ruka" ruskoga cara
Nikolaja Prvoga, koji se, to jest Karađorđe, u pesmi Zarobljen Crnogorac od vile naziva
"ogledalom Srpstva" i "Marsom srpskim i mladim Febom".
U ovoj pesmi je, inače, naznačena tema oslobođenja Srpstva i uloga Crne Gore u njemu,
koja će ispunjavati sva Njegoševa dela. Ovde se, u ovoj takođe početničkoj pesmi, pored
Karađorđa, pominju "mater Srbija", Dušan, koji je "u vječnost preminuo", "krv potomka
velikog Nemanje" i "slavoljubna ruka Vukašina", koja je "zaklala mlada vjencenosca
srpska", a zatim Carev Laz, Vrtijeljka, Meki Do, Kčevo, Trnjine i druga ogledala
crnogorskih mišica u bojevima s Turcima. Karađorđa, inače, Njegoš slavi i u pesmama
Sablji besmrtnoga vožda (knjaza) Karađorđija i Pod slikom Karađorđevom (Samo ime
Karađorđe/ kad Srbinu na um dođe,/ zaplamti se krv u grudi,/ junačko se srce budi), a
pominje ga i u pesmi Lovćenu i pripoveci Žitije Mrđena Nesretnikovića.
Bog se dragi na Srbe razljuti
U svakom slučaju, Njegoševo srpstvo je najizraženije u Gorskom vijencu, gde je do

tančina prožeto kosovskim mitom, o čemu je veoma iscrpno, ubedljivo i nadahnuto pisao
Milosav Babović (Kosovski mit u Njegoševom "Gorskom vijencu", Zbornik Matice srpske
za slavistiku, Novi Sad 1990 - knj. 38, 7-19).

Već u prvom monologu vladike Danila pominju se pad srpske zemlje u ropstvo i srce
Obilića, a prvo kolo počinje stihom "Bog se dragi na Srbe razljuti", da bi se zatim nabrojali
uzroci srpskih nesreća i izreklo prokletstvo neslozi i izdaji. Ovde, u prvom kolu, caruje
kosovski mit i sija Miloševa pravda, a simbol Kosova, Obilić, izranja u najuzvišenijoj odi
vitezu i junaštvu: O Miloše, ko ti ne zavidi?/ Ti si žertva blagorodnog čuvstva,/ voinstveni
genij svemogući,/ grom stravični te krune razdraba!/ Veličestvo viteške ti duše/
nadmašuje besmrtne podvige/ divne Sparte i velikog Rima;/ sva viteštva njina
blistatelna/ tvoja gorda mišca pomračuje./ Šta Leonid oće i Scevola/ kad Obilić stane na
poprište?/ Ova mišca jednijem udarom/ prestol sruši a tartar uzdrma (224-236).
Teško je komentarisati ove stihove, ali valja reći da Njegoš u ovom delu Gorskog vijenca,
i uopšte, Obilića diže iznad svega pozantog u heroici.
Ko u Miloša gleda "bliješte mu oči"; da je Miloš ostao "sam na srijedi", s "oba pobratima",
danas bi "Srbin Srbom bio"; Njegoševi junaci "krstu služe a Milošem žive", kunu se
"vjerom Obilića" i sanjaju kako Obilić "na bijela hata ka na vilu" proleće "preko ravna
Polja Cetinskoga"; izrodima se postavlja pitanje: Kuda ćete s kletvom prađedovskom?/ su
čim ćete izać pred Miloša/ i pred druge srpske vitezove,/ koji žive doklen sunca grije (75-
78).
Kosovo je jasna međa i opšta mera. Nesreće se broje od njega, a Miloš i Vuk ("pogano
koljeno") simboli su podviga i izdajstva. Kosovo je "grdno sudilište", čiju nesreću najbolje
simbolizuje pretvaranje "šćeri Lazarevih" u kukavice. Kosovo je mera, pre svega
junaštva, ali i precizna vremenska međa: Mićunović i zbori i tvori!/ Srpkinja ga jošt rađala
nije/ od Kosova, a ni prijed njega (392-394).
Njegoš je na specifičan način definisao i prostor Srpstva, dajući ga kroz "spomen", to jest
pomen igumana Stefana, posle istrage poturica: Čuj, narode, svi skinite kape!/ Hoću
spomen da činim dušama/ vitezovah našega naroda;/ danas će im najmilije biti,/ od
Kosova nigda kao danas./ Vjerne sluge pomjani gospodi,/ vladaoce, ma tvoje robove:/
nepobjednog mladoga Dušana,/ Obilića, Kastriota Đura,/ Zrinovića, Ivana, Milana,/
Strahinića, Relju Krilatoga,/ Crnoviće Iva i Uroša,/ Cmiljanića, vojvodu Momčila,/
Jankovića, devet Jugovićah/ i Novaka poradi halaka,/ i ostale naše vitezove!/ Na nebu im
duše carovale/ ka im ime na zemlji caruje! (2648-2665).
Ima danas, suprotno svim činjenicama, mišljenja da kod Njegoša srpstvo znači
pravoslavlje. Umesto komentara valja samo citirati stihove iz Lažnog cara Šćepana Malog,
kada iguman Cetinjskog manastira Teodosija Mrkojević obrazlaže knjazu Dolgorukovu da
Crnogorcima nije lako dići ustanak protiv Turaka i podići ostalu braću i susede na
Balkanu: Kako bismo mi to uradili/ bez pomoći nekoga drugoga/ kad Bošnjaci, naša rodna
braća,/ slijepi su te ne vide ništa?/ Kuran im je oči izvadio,/ kuran im je obraz ocrnio;/
kod njih nejma duše ni obraza/ koji ne bi za kuran umro./ To je njina kukavna svetinja./
O svobodi i o narodnosti/ u njih niko ponjatija nejma;/ u grob su ih obje sahranijli
(Djejstvije četvrto 272-283).
I dalje: Mi smo Srbi narod najnesrećni:/ svaki Srbin koji se prevjeri -/ prosto vjeru što
zagrli drugu,/ no mu prosto ne bilo pred bogom/ što ocrni obraz pred svijetom,/ te se
zvati Srbinom ne hoće./ Ovo ti je Srbe iskopalo,/ robovima tuđim učinilo (Djejstvije
četvrto 318-325).
Njegoš – pesnik srpstva
Valja ovde dodati dva detalja van Njegoševog književnog dela: Njegoš je svojim junacima
ustanovio Medalju Obilića, a Crnogorcima dao nacrt najsrpskije kape: sa crninom u znak
žalosti za Kosovom i crvenom ravnom čohom - simbolom krvave kosovske ravnice, čiji
ograđeni kutak sa pet zlatnih žica i grbom Nemanjića u sredini simbolizuje pet vekova
borbe Crnogoraca za slobodu i vaskrs Srpstva. (v. i Milosav Babović, n.d., 18). I ovo je
veliki pesnik činio s ciljem da, poput vrtijeljskih junaka i Jugovića, nikad Srbin ne izda
Srbina, da se vrati izgubljeno i da se tvrdo stane na zemlji koja je posrnula na Kosovu.
Njegoš je srpstvo poneo iz kuće, s njeguša, iz Katunske nahije i ondašnje Crne Gore i
oplemenjivao ga čitavog života, od detinjstva, slušajući strica Petra Prvog i učitelja Simu
Milutinovića, do smrti, čitajući narodnu epiku i prateći predanja, i, što je najvažnije, dižući
sve na najviši nivo i ogledajući svoje junake u kosovskom ogledalu i staroj srpskoj slavi.
njegovo delo najdograđenija je ideja srpske nacionalne misli i slobode, a njegova Crna
Gora prihvaćena je u ranijoj srpskoj književnosti kao "dika srpska", što je već
posvedočeno Radiče-vićevim stihovima iz Puta i što valja potkrepiti citatim iz Zmajeve
glose Crnogorcu i Nenadovićeve Grude zemlje.

Zmaj, upotrebivši prva četiri Brankova stiha iz Kola (od ukupno šest, što je najviše dato
jednom Srbinu u ovoj popularnoj pesmi) za krajeve svojih strofa, i prilagodivši četvrti za
opštesrpsku slavu Crnogorca, kaže: Mnogi tražeć' pustu slavu,/ u sramni su ambiz pali,/
tebe slava sama traži,/ Crnogorče, care mali!/ Ti slobodu tamo štitiš/ na vrletni'
kamivali',/ ko ti za to ime ne zna,/ ko te ovde još ne hvali!/ Narodi se žure meti,/ a ti
letiš da pretečeš;/ kad sloboda zajaukne,/ mačem biješ, mačem sečeš?/ Sretna majka,
što te rodi,/ sretan narod, što te ima,/ mačem sebi, - al' ne sebi,/ blago tečeš nama
svima! (Pevanija Zmaj-Jovana Jovanovića, u Novome Sadu, 1879, 117).
A Ljuba Nenadović, oduševljen Vučedolskom bitkom, odmah, 1876. godine, bezgranično

glorifikuje Crnogorce i Crnu Goru u već pomenutoj pesmi Gruda zemlje, odakle je
dovoljno citirati po nekoliko stihova o Crnoj Gori, Crnogorcima, knjazu Nikoli, grudi
crnogorske zemlje i nevoljama koje od nje snalaze turskoga cara Murata: Ono care nije
zemlja/ Kao što su zemlje druge,/ Već gradovi od kamenja,/ Nigde staze, nigde struge./
Ona zemlja što god rodi,/ To je samo junak pravi:/ Živi, slavi i slobodi,/ Svud pobedi gde
se javi./ Ono, care, nisu ljudi/ Kao što je svet ostali;/ Već zmajevi to su ljuti,/ Od kojih se
nebo pali./ Knez Nikola, care, nije/ Ko' kraljevi drugi što su;/ Kao or'o on se vije,/ Kad se
za njim vojska osu./ Da si otkud, care, bio/ Na krvavom Vučjen Dolu,/ Ti se ne bi
ustavio,/ Ni u samom tvom Stambolu./ Tu bih, care, pao i ja,/ Da ne beše jednog čuda:/
Sačuva me hamajlija,/ - Crnogorske zemlje gruda./ Pa izvadi iz nedara/ Jednu grudu crne
zemlje:/ Pred noge je caru baci,/ Da je vidi car od želje./ Car se trže i povika:/ "Ne dajte
me, - sad me spas'te"/ Ne vidite l', kako gruda,/ Strahovito brzo raste?/ Uklon'te je
ispred mene,/ Groznica me od nje hvata;/ Gle! - svi ćemo pogoreti,/ Eto iz nje seva
vatra./ - Na tu viku, sa svih strana/ Dotrčaše sluge hitre,/ I baciše onu grudu/ U talase
morske bistre./ Al' se diže strašna bura,/ Zaljulja se sinje more;/ Zamuti ga gruda
zemlje, -/ Gruda zemlje Crne Gore./ Zatrepteše sve obale/ Od tutnjave i od jeke:/
Zadrma se sva Evropa,/ I Azija čak do Meke./ A kroz Stambol na sve strane/ Telal viče
k'o nikada:/ "Sultan Murat poludeo, -/ Sultan Hamid car je sada". (Celokupna dela
Ljubomira P. Nenadovića, Beograd 1893, sveska treća 33-37).
U krajnjem zaključku može se reći da srpska nacionalna ideja nigde nije tako izražena
kao u Njegoševom pesničkom delu. Njegošev Gorski vijenac je najsrpskije delo i s
pravom se može nazivati i srpskom biblijom i svojevrsnim srpskim manifestom, u koji je
veliki pesnik ugradio, bez ostatka, svoju Crnu Goru, onu koja je vekovima pobeđivala i
koja će i dalje pobeđivati sve "tmuše" koje se naprežu da je iščupaju iz Srpstva.
Srpsko nasleđe

www.koreni.net

KOSOVSKA BITKA IZMEĐU LEGENDE I STVARNOSTI: ZAŠTO SU SRBI IZGUBILI
NA KOSOVU?
Oklopnici protiv janjičara

Za objašnjenje srpskog poraza na Kosovu, nije potrebna izdaja. Na Kosovu su se
sudarila dva oprečna politička organizma: srpski, već rastočen unutrašnjim
suprotnostima, bez jedinstvene državne misli, i drugi, turski, mlad i poletan,
koji je u borbu mogao uvesti sve snage države …
Piše: Petar Tomac
Muratova pogibija, ma koliko je izvori

naglašavali kao središnji događaj
bitke, nije nimalo uticala na njen tok.
Nigde se ne vidi da je obeshrabrila
Turke ili osmelila Srbe. Osmanska
snaga nije bila u ličnosti vladaoca
nego u sistemu. Na Kosovu, prikrivši
Muratov udes mudro i vešto, kako
kaže Duka - njegova se okolina
obezbedila od iznenađenja. Bitka je za
Turke uprkos smrti vladaoca i
vrhovnog komandanta tekla po planu.
Jedan od najopširnijih opisa bitke

može se naći u turskoj istoriji Mula
Mehmeda Nešrije.
Prema ovom izvoru, glavni strateški

savetnik sultana Murata je Evrenos-
beg, jedan od turskih komandanata
koji imaju najveće iskustvo iz borbi sa
hrišćanima.
Mula Mehmed opisuje trenutak kad su

vojske već postrojene za bitku i
navodi kako Evrenos-beg daje sledeća
uputstva, upozoravajući Murata da
srpske oklopnike ništa ne može
zaustaviti.
- Oni se nikad ne odvajaju, niti znaju
da odstupe. Valja im se skloniti s
puta, pa im doći odastrag i tada,
opskakujući oko njih, treba ih udarati neprestano i ubijati, jer su obučeni u oklop od
željeza. Inače ih natrag suzbijati nije moguće!
Turska odbrambena taktika
- Za Turke, koji su rešili da tuku odbrambenu bitku, kao prvi problem postavljalo se
pitanje kako da odbiju napad neprijateljskih oklopnika kojima njihovi lakši konjanici i
pešaci - osim donekle janičara - nisu bili dorasli.
U vekovnoj borbi između oklopnika Zapada i lakih konjanika Istoka prvi su imali ozbiljna
preimućstva u borbi prsa u prsa, a drugi u pokretljivosti i manevru. Taktika koju Evrenos-
beg izlaže Muratu je najcelishodnija taktika koju laki konjanici mogu primeniti protiv
oklopnika: izbeći frontalan udar, pa oblećući protivnika udarati po njemu buzdovanom koji
http://www.koreni.net/broj55/kosovskabitka.htm[3/20/2011 11:29:02 AM]

je protivu oklopa pogodniji od sablje i handžara.
Konstantin Janičar kaže u osnovi isto u svojim savetima hrišćanima kako da se bore
protiv Turaka: bolje je časno se povući - kaže on - nego ostati na mestu i poginuti. I on
preporučuje upotrebu buzdovana. Ovde moramo ponovo naglasiti da srpski oklopnici na
Kosovu nisu bili toliko brojni u odnosu na celinu, niti toliko oklopljeni kao zapadni vitezovi
onog vremena. Nešri preteruje i dramatizuje. Posle Kosova Turci su se sudarili sa
zapadnim oklopnicima, počev od Nikopolja 1396. pa se to, možda, ogleda i u Nešrijevom
izlaganju o Bici na Kosovu.
Vratimo se na Kosovo polje. Vojske su postavljene jedna naspram druge. Bitku započinje
Murat, komandom strelcima:
- Odapnite strele na nevernike!
Razbijanje zbijene srpske konjičke falange
Strelci istrčaše napred da bi došli na domet strela kojima su obasuli srpske konjanike i to
ne samo konjanike krila, nego verovatno i centar, jer kako smo pretpostavili, srpski
centar je natkriljivao turski centar pa je prelazio i prema turskim krilima.
Kad se pljusak strela spustio na srpske oklopnike koji su dotle stajali kao gvozdeni
bregovi - nastavlja Nešri - krenu oni napred valjajući se i hučeći kao more. Navale na
strelce s leve strane, suzbiju ih pa udare na isturene redove centra, probiju se kroz
falange, jednu za drugom, dopreše do vojničke čaršije u pozadinu vojske i razbiše je. No
mesto gde je bilo smešteno slagalište meda, masla i pirinča ostalo je puno. Mazge, konji
i denjkovi behu se tako izmešali da se načinila kao neka brana. Nisu utekli. Polomiše se,
izgiboše za veru. Nevernici bejahu potpuno porazili levo krilo. Pošto je orijentalnom
rečitošću opisao žestinu borbe, Nešri nastavlja: Posle toga je nevernik, kad je otud došao,
postao još oduševljeniji, jer toplota na kraju bude.
Ukratko, možemo ponoviti Nešrijeve reči da su Srbi potpuno porazili tursko levo krilo.
Samo, ovaj uspeh ne smemo preceniti. Azapi su mogli biti pregaženi, komora
ispreturana, ali su spahije i akindžije više potisnute nego potučene. Setimo se
Evrenosovih reči o elastičnoj borbi. U Nešrijevom opisu osećamo (brana!) kao da su Srbi
ovde dostigli kulminacionu tačku napada u Klauzevicevom smislu.
Šta kažu o tome drugi izvori
Ašik-paša Zade i Dukin prevodilac tvrde izričito da su Srbi otpočeli borbu, slažući se sa
Nešrijem. Crijević i Halkokondil kazuju da su Turci prvi napali ali prvi odmah dodaje da su
Turci, dakle napadači, jedva odolevali srpskom napadu, po čemu se mora zaključiti da su
Srbi ipak pošli prvi u napad. Po anonimnom dervišu izgleda da su protivnici pošli jedan
drugome u susret, mada pisac očigledno ne nastoji da to naročito utvrdi. Dukin prevodilac
tvrdi da je Lazar naredio Vlatku Vlađeniću (Vukoviću) da otpočne borbu. Ostali se izvori
ne izjašnjavaju o tome. Pogledom na jasna svedočanstva Nešrija, Ašika i Dukinog
prevodioca, a još više s obzirom na strukturu protivničkih vojski i njihovu taktiku,
moramo prihvatiti da su Srbi pošli napred još u toku turskog napada strelama.
Isto tako možemo prihvatiti i Nešrijevo tvrđenje da je tursko levo krilo razbijeno. To
izričito potvrđuje Ašik-paša Zade iako se - kaže on - Jakub borio uspešno. Konstantin
Filozof svedoči takođe da su Srbi isprva nadvladali, a posle njega to kažu mnogi naši
izvori. Ne precizirajući mesto borbenog poretka, Crijević govori da su jedni (Turci) malo
odstupili, a drugi se spremali da beže. Urudž takođe govori da je turska vojska u prvoj
fazi bitke iznemogla oslabivši do krajnosti.
Srbi su isprva nadvladali
U drugoj fazi bitke Nešri govori o protivnapadu Turaka. Dok je Jakubovo levo tursko krilo
trpelo poraz, Bajazit - kaže Nešri - na desnom krilu stajao je nepomično i dostojanstveno
ćutao. Kada vide da posao ide nekako kako ne treba, malo je još trebalo pa da vojska
islamska bude pobeđena, odjednom bozundžije počeše da dovikuju govoreći: "O gazije,
što stojite? Nevernik je razbijen. Pobeže... "
Posle toga odjednom Bajazit han snažno stiže pred nevernika kao grom... - dakle krene u
protivnapad. Ugledavši se na njega, krenu napred Ali-paša, Evrenos-beg, Jahši-beg,
Šahin-beg, Isa-beg, Sarudža-paša, Ejne-beg subaša, Kara Mukbil, Indžendžik Balaban,
Tovudža Balaban i "jaja" (pešak po prvom prevodu) Šir Merd.
Za Ali-pašu znamo, po Nešriju, da je bio veliki vezir pa je prema tome morao biti u centru
uz Murata; Evrenos-beg je, takođe po Nešriju, bio na krajnjem desnom krilu borbenog
poretka, Ejne-beg i Sarudža-paša na levom, a Balabani su bili raspoređeni desno i levo.
Mesta ostalih u borbenom poretku Nešri nam nije saopštio, ali i ovoliko je dovoljno za

zaključak da je sva turska vojska krenula u protivnapad.
Po čijem naređenju? U bici kod Konije Nešri nam kazuje da se Bajazit bacio ocu pred
noge da bi izmolio dopuštenje za protivnapad. Izbor momenta prelaza iz odbrane u napad
je u odbrambenim bitkama bio oduvek vrlo delikatno pitanje, koje načelno rešava vrhovni
komandant. Na Kosovu je po Nešriju jasno da je odluku doneo Bajazit, a ne Murat. Po
Bajazitovom naređenju su bozundžije stale da viču, jer je Murat po svoj prilici bio mrtav
ili na samrti. To nam je upravo dalo pravo na raniji zaključak da se i kod Nešrija oseća da
je Murat ubijen u toku bitke pre rešenja.
Takve bitke nije bilo od stvaranja sveta
I ona vojska - nastavlja Nešri - koja beše odstupila, vide da su muslimani pobedili
nevernike. Ohrabri se, pa se ponovo vrati i poče nevernika da bije sabljama...
poduhvatiše nevernika u ruke i tako ga razbiše, da takve bitke i takvoga loma nije bilo od
stvaranja sveta. Dan se još ne beše završio, a nevernička vojska bila je malaksala i došla
do poraza.
Ostali izvori ne dopunjuju ovaj sumoran Nešrijev opis druge faze bitke. Jedini konkretni
podatak dao nam je Ašik-paša Zade zabeleživši da je Jakubova strana sama razbila
nevernike što može samo da znači da sa centra i desnog krila nije pojačana, a to je bilo
normalno u turskoj taktici.
Dukinom prevodiocu dugujemo jedan originalan podatak: Vlatko Vlađenić (Vuković),

pošto je prvim naletom odbacio Turke, vraćao se da prema vojničkom pravilu napadne
drugi put (Et girando per entrar lla secondo Tordine della militia) kad se bojištem razneo
glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav Probišić (Probiscio) okrenuo oružje
protiv hrišćana; čuvši to Vlatko odmah okrete leđa, brzo pobeže sa bojišta i vrati se u
Bosnu sa svojim odredom (La ljual voce Vlatcko Vlajenico subito volto le spalle et con
grande fuga se disparati tornando verso Bossnia con la sua compagnia); ovaj glas
ubaciše - kaže Dukin prevodilac - ili Turci, ljudi vrlo mudri, da bi uplašili našu (hrišćansku)
vojsku ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim hrišćanima zbog njihovih grehova.
Lazar ostavljen od svojih vojvoda, bez boja bi živ uhvaćen sa svom svojom vlastelom.
Prema Dukinom prevodiocu moramo biti dosta obazrivi jer on zastupa jednu verziju bitke
koja stavlja Bosance u povoljno svetlo. O uzrocima poraza, upravo o Vlatkovom odlasku
sa bojišta i o intenzitetu bitke govorićemo kasnije. Zasad se treba samo osvrnuti na ono
vraćanje u borbu prema vojničkom pravilu. U doba Kosovske bitke nije bilo nikakvog
"ordene della militia" po kome se napadalo u više naleta. Dukin prevodilac govori
očigledno o svom vremenu, o harasiranju ili karakoliranju po kome su konjanici,
postrojeni u više vrsta, prilazili neprijatelju u kasu, na domet pištolja ili karabina kojima
su bili naoružani, pa su ih po vrstama ispaljivali, vraćali se nazad, punili oružje i ponovo
prilazili neprijatelju. Ova se praksa izgradila u drugoj polovini XV veka. Nema nikakve
veze sa kosovskom bitkom.
Otkud u Kosovskoj bici Čerkezi
Po Novakovićevoj narodnoj priči Turci su napali Srbe dok se Lazar nalazio u samodreškoj
crkvi, a tada je Vuk Branković pobegao sa 7000 ljudi. Lazar besedom ohrabri vojsku i
krene u boj. Do podne su pobeđivali Srbi, a posle podne Turci. Milojevićeva narodna priča
deli takođe bitku u dve faze. U prvoj, koja se odigrala između Samodreže i Laba, tursko
levo krilo je sasvim satrveno. Bajazit se zatim povuče iza Prištine, gde ih Srbi ponovo
napadnu i ponovo ih potisnu posle četiri časa ljutog boja. Tada Bajazit naredi da stupe u
akciju 20.000 Čerkeza koje zaobiđu i napadnu umorne Srbe. Ovi tada počinju da se
polako povlače sa namerom da kod Samodreže ponovo prime borbu, ali za vreme
odstupanja Lazaru padne konj pa ga Turci zarobe, posle čega obustave gonjenje.
U ovim narodnim pričama ima, očigledno, realnih i fantastičnih elemenata. Zadržaću se

samo na Čerkezima. Znatni delovi ovog kavkaskog naroda emigrirali su 1857-64. u
Tursku pred ruskim nadiranjem, a Turci su ih naselili u Evropi kao graničnu miliciju
najviše na Kosovu prema Srbiji, oko 40.000.
Pred Srpsko-turski rat 1876. napadali su srpske granične karaule, upadali u Srbiju, palili i
pljačkali srpska naselja. Učestvovali su, razume se, u oba rata na strani Turaka. Ostavili
su dubok otisak na Kosovu kada im je narod pripisao rešavajuću ulogu 1389. ali to je
mogao učiniti tek posle njihove pojave na Kosovu početkom druge polovine XIX veka, jer
inače otkud bi narod znao za Čerkeze. Verovatno tada su oni i ubačeni u priču.
Izvore moramo dopuniti obazrivim kombinacijama

Najpre o Lazarevoj besedi vojsci o kojoj govore mnogi izvori, najviše narodna tradicija.
Da je Lazar pred borbu ohrabrio svoju vojsku više je nego verovatno - to preporučuje i
Janičar hrišćanskim vladarima - mada se sigurno nije poslužio onim rečima koje mu
Orbini stavlja u usta pevajući svoju himnu slobodi i hrabrosti. Takve se stvari uvek
stilizuju post festum, kao na primer, Napoleonov govor vojnicima pod Piramidama na koje
je tobože gledalo četrdeset vekova.
Govor ili ne, Srbi su napali prvi na celom frontu manje-više jednovremeno. Uspeha je bilo
samo prema turskom levom krilu koje je sasvim potisnuto desnim srpskim krilom Vuka
Brankovića i delom Lazarevog centra. Tu se izrazio najveći srpski napor. Na turskom
centru i desnom krilu očito nije bilo uspeha ako su uopšte ozbiljno napadnuti. Lazar je
naišao na tvrde janičare koje niko dotle nije pobedio - uspeh na centru značio bi bezmalo
pobedu - a Vlatko Vuković se verovatno nije sasvim angažovao, što je redovna pojava za
saveznike kada ratuju daleko od svoje zemlje.
Neuspeh centra i levog srpskog krila izvori prećutno potvrđuju, govoreći samo o uspehu
prema turskom levom krilu. Prema Nešriju je ovo potpuno razbijeno, no videli smo da
spahije i akindžije tog krila nisu bile izbačene iz borbe.
Povlačenje turskog levog krila otkrilo je levi bok centra. Nemamo podataka o tome kako
su Turci doskočili toj opasnosti. Bilo bi sasvim prirodno da je njihov centar zalomio svoje
levo krilo unazad. Tako se uvek radi. Možda je centar svud naokolo bio zaštićen
preprekom kao što je posvedočeno za bitku kod Filokrene i kako su prema Konstantinu
Janičaru Turci redovno činili. Ako je u tom času Miloš ubio Murata, što nije bez osnova u
izvorima, onda je kriza za Turke dostigla vrhunac.
Rasplet ili prekretnica bitke se u Nešrija jasno uočava. Nastupa u trenutku kada Bajazit
uvide da su Osmanlije blizu poraza. Obeležava ga vika bozundžija da je neprijatelj tobože
pobegao. Nema nikakve sumnje da intervencija ovih vikača predstavlja zapravo
naređenje za protivnapad, a to naređenje - možemo slobodno zaključiti iz kompozicije i
duha Nešrijevog dela - izdao je Bajazit koji je već bio zamenio svog smrtno ranjenog ili
preminulog oca. Ne vidim razloga zašto bi Nešri u tom najvažnijem trenutku bitke
prećutao Murata koji je - ponavljam - među osmanlijskim vladaocima zauzimao uglednije
mesto od svog sina, umrlog posle teškog poraza u mongolskom zatočeništvu. Ne treba da
nas buni što je - po Nešriju -Bajazit u trenutku raspleta bio još uvek na desnom krilu.
Nešri ga je prećutno ostavio tamo gde ga je bio postavio pred bitku, jer bi inače morao
priznati da je Murat ubijen za vreme bitke.
Naređenje za protivnapad nije moglo biti izazvano samo opasnošću koja je pretila sa
levog krila. Situacija je morala sazreti i na ostalim delovima fronta. Dotle su morali biti
odbijeni i napadi na turski centar i desno krilo sa gubicima po Srbe.
Bajazit i vezir prelaze u protivnapad
Protivnapad su, svakako, otpočeli turski konjanici s desnog krila. Oni su zahvatili srpsko
levo krilo - Bosance - i deo centra. Srpski konjanici su ih morali dočekati protivudarom.
Konjica ne može na mestu dočekati protivnički konjički juriš. Ali je u pitanju da li su to
mogli učiniti pošto je njihov prvi napad bio odbijen.
Za prvi mah glavni udar primili su Bosanci. Morali su biti odbačeni jer je tursko desno
krilo bilo ne samo apsolutno nego i relativno nadmoćno. Posle ovog uspeha tursko desno
krilo se očigledno okreće protiv srpskog centra, protiv najvažnijeg napadnog objekta, i
napada ga bočno. U tom trenutku konjanici turskog centra su morali stupiti takođe u
akciju, a za njima i janičari. Nešri donekle potvrđuje tu pretpostavku time što odmah iza
Bajazita pominje Ali-pašu kako prelazi u napad, a ovaj, kao veliki vezir je morao biti u
centru.
Ne može se pretpostaviti da je turski centar pošao u protivnapad jednovremeno sa

desnim krilom. Istaknuto je ranije da je bio stožer borbenog poretka, dakle imao je
prvenstveno defanzivnu ulogu, a taj zadatak je morao zadržati sve dotle dok napadom
desnog turskog krila na srpski centar nisu stvoreni izgledi na potpun uspeh. Prerano
angažovanje turskog centra (čija je defanzivna snaga - janičari - bila znatno jača od
ofanzivne koju je predstavljala malobrojna konjička garda) na jak srpski centar mogao bi
kompromitovati čitavu bitku, naročito usled nepovoljne situacije, stvorene na turskom
levom krilu.
Bekstvo Vlatka Vukovića i Ivana Horvata
Vrlo je mogućno - kako tvrdi Dukin prevodilac - da je Vlatko Vlađenić (Vuković) posle
ovog ponovnog neuspeha okrenuo leđa i "brzo pobegao" sa bojišta, bilo zavaran da su
neki velikaši izdali Lazara, bilo što je iz drugih razloga smatrao da je bitka izgubljena.

Veliko je pitanje da li je taktički bilo moguće da se vrati u borbu u pomoć srpskom centru,
jer je, svakako, bio odbačen na Lab. Otuda on je odstupio bez pritiska najkraćim putem u
Bosnu. Sigurno je da su Bosanci pretrpeli umerene gubitke. Znamo da su Turci zarobili
neku bosansku vlastelu. Bez obzira na Tvrtkove tvrdnje Trogiranima o svojim nevelikim
gubicima, to možemo zaključiti iz činjenice da je Tvrtko u avgustu uputio nove snage u
Dalmaciju gde je razvio veliku aktivnost a i Hrvati Ivana Horvata, koji su bili u sastavu
bosanskog odreda, postaju posle Kosova ponovo aktivni u Slavoniji.
Kada su Bosanci odbačeni, srpski centar se našao u borbi protiv turskog desnog krila i
centra, bio je, dakle, obuhvaćen sa istoka, na svom levom krilu. Bitka je tu dostigla
najveći intenzitet. Brojno slabiji i taktički u težem položaju, srpski centar je morao
podleći. Podlegao je posle vrlo oštre i krvave borbe što jednodušno potvrđuju svi izvori.
Posle poraza ostaci su verovatno odstupili u neredu.
Povlačenje Vuka Brankovića za Drenicu
Crijević nam priča da je Lazar u toku borbe ostavio umornog konja pa seo na drugog. To
zbuni Srbe. Izgubivši ga s očiju, pomisle da je pao. Tada Turci udare još žešće i razbiju
zaplašene i umorne Srbe. Uvidevši zabludu svojih, Lazar polete kroz redove njihove
trudeći se da ih vrati u borbu - Lazar je bio prešao šezdesetu godinu života - ali videći da
njegovo pozivanje ništa ne pomaže, stane i sam da beži.
U toku mnogih bitaka onog vremena i kasnije, vojskovođe su menjale konje, najčešće ako
su pali pod njima ili ranjeni. Konj je pružao veću metu a manje bio zaštićen. Otuda se
promena konja javlja i kao konvencionalna funkcija da se podvuče aktivnost i
neustrašivost komandanta pa se pojavljuje i tamo gde nema istorijskog oslonca. Nešri
kaže da je i Bajazit u toj bici promenio konja kome se kolan otpasao, da je kao munja
skočio na rezervnog konja koji je bio spreman. Ovu epizodu je Nešri verovatno ubacio da
bi još jednom istakao brzinu Bajazita Munje kome Turci zahvaljuju pobedu.
Možemo poverovati Nešriju i Ašik-paši Zadeu da je i levo tursko krilo prešlo u

protivnapad, samo neće biti - kako to tvrdi inače umereni i ozbiljni Ašik - da je ono tamo
razbilo srpsko desno krilo. Nimalo nije verovatno, da su poraženi iz prve faze u drugoj fazi
bez ikakve pomoći tukli pobedioce. Treba više vere pokloniti Nešriju da je tursko levo
krilo stupilo ponovo u akciju čim je zapazilo da se stvari na centru i desnom krilu počinju
da razvijaju u povoljnom smislu.
U trenutku kada je otpočeo protivnapad turskog desnog krila, srpsko desno krilo nije još
uspelo da svoj uspeh prenese i na centar, ako je to i pokušavalo. Uskoro zatim ono je
ponovo angažovano sa Jakubovom konjicom, a možda i sa delom snaga centra, pa nije
bilo u mogućnosti da pritekne u pomoć Lazaru na centru, bar ne sa velikim snagama.
Kada je srpski centar poražen, Vuk Branković je došao u bezizlazan položaj, pa se
verovatno povukao preko Sitnice u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez većih gubitaka.
Koliko je trajala bitka
O trajanju bitke imamo u izvorima najmanje podataka. Crijević tvrdi da je počela pri
izlasku sunca i trajala gotovo do 8 časova, što znači da je trajala oko 3 časa. Slično kaže i
Ašik-paša Zade: do pola vremena između dva namaza - što je Olesnicki protumačio da je
jamačno reč o prvom i drugom namazu (sabah i podne), pa je izračunao da je 15. juna
za kosovski meridijan bila sredina između njih u 8 časova i 7 minuta. Ašik ne kaže kada
je boj počeo, ali moramo pretpostaviti da je otpočeo zorom.
Iz kosovskog natpisa Đ. Radojčić je utvrdio da se kosovska bitka završila u 10 i po ili 11
časova. Nešri u drugom Elezovićevom prevodu: dan se još ne beše završio, a u prvom još
sunce ne beše zašlo - što bi se moglo prihvatiti kao isto vreme izraženo na dva razna
načina. Kod Bernauera dan još nije zapadao (es hatte sich der Tag noch nicht geneigt),
što ukazuje na raniji završetak bitke jer se dan (astronomski) počinje da naginje već u
podne.
Ostali izvori prećutno ostavljaju bitku u okvir jednog dana. Izuzetak čini Konstantin
Janičar za koga je bitka trajala od srede do petka u podne. Konstantin je očigledno
pogrešio. Bitka nije mogla početi u sredu jer se odigrala na Vidovdan, a Vidovdan je
1389. pao u utorak a ne u sredu. Utorak 15. juni 1389. je dan Kosovske bitke, o čemu
nema diskusije. To je fiksirao već Konstantin Filozof. Niti možemo prihvatiti Janičarevo
trodnevno trajanje. Bitke hladnim oružjem kao intenzivni sudari izgarali su za nekoliko
časova. Zbog toga sam sklon da pre prihvatim ona svedočanstva za koja se bitka brže
svršila.
Smrt kneza Lazara

Nemamo razloga da posumnjamo u mnogobrojne izvore koji govore da su Turci preduzeli

gonjenje posle bitke.
Da je Lazar zarobljen u toku gonjenja svedoče samo Janičar i Crijević. Prvi tvrdi da su ga
Turci uhvatili blizu jedne crkve Bogorodičine, po imenu Samodreža, i da je na tome mestu
postavljen visok stub kao znak hvatanja kneza Lazara. Uz Lazara, po Janičaru uhvaćen je
Krajmir, navodno vojvoda toplički koji inače nije poznat, a mnogo druge gospode je na
tom mestu pobijeno - što se mora protumačiti da se pri Lazarevom zarobljavanju odigrala
oštra borba. Crijević pominje samo da je Lazar skrenuo s puta i pao s konjem u vučju
jamu (pokrivenu prućem), gde su ga gonioci stigli i ubili.
Ako prihvatimo Janičarev podatak da je Lazar zarobljen kod Samodreže moramo uvideti
da nije odstupio kuda ga je vodila odstupnica, preko Kuršumlije za Kruševac, već prema
Vučitrnu i Mitrovici. Ovo se lako objašnjava obuhvatnim turskim manevrom posle
povlačenja Bosanaca koji ga je odbacio na zapad, odnosno potvrđuje se pretpostavka da
su Turci zaista napali levi bok centra, Lazarev bok.
Suprotno Crijeviću, velika većina izvora govori izričito ili se može naslutiti da je Lazar
uhvaćen živ i pogubljen. Među njima ima samo nijansa. Po Pećkom tekstu Lazar pada u
ruke Muratova sina koji mu odseče glavu; po Studeničkom i Cetinjskom tekstu Bajazit mu
lično odseče glavu; u mlađim letopisima ima verzija da je Lazara ubio Murat, pored onih
da su ga ubili Turci i onih da je našao smrt u bici; pohvalna slova su složna u tome da su
Lazaru odsekli glavu, što tvrde Konstantin Filozof i Dukin prevodilac. Po Orbiniju i
Tronoškom Lazar je uhvaćen u bekstvu i pogubljen. U tome su složni i turski izvori.
Klaviho je jedini koji tvrdi da je Lazara ubio Bajazit svojom rukom u boju.
Deo izvora svedoči da je uz Lazara pogubljeno mnoštvo vlastele. Vrlo pouzdani Konstantin
Filozof navodi da je zarobljena srpska vlastela izmolila od Bajazita da bude posečena pre
Lazara da ne vide njegovu smrt, a Janičar nam saopštava da je Bajazit pogubio Lazara i
Krajmira, a posle kratkog vremena i sve one nevernike koji su se nagledali boja i koji su
ostali kao izdajnici, s objašnjenjem: "Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u
njegovoj nevolji to isto biste i meni učinili". Ovo je nejasno. Mislim da se to odnosi na
vlastelu koja se nije odazvala Lazarevom pozivu, dakle, koja nije učestvovala u bici.
Ispalo bi da je kao suveren osvetio Lazara, kolegu-suverena. Setimo se da je kasnije
Bajazit savetovao svome zetu Stefanu Lazareviću da svoju vlastelu drži čvrsto u ruci.
Zemlja hučaše, a strele lećahu sunce zaklanjajući
Retko se žestina bitke opisuje složno i obostrano tolikim superlativima i hiperbolama:

beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kojem se boj bio i tolika se krv prolila,
da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv... beše bahat neki i neiskazani tutanj,
čujaše se, strele lećahu sunce zaklanjajući... zemlja hučaše...(pohvalna slova); Bugarska
hronika govori o velikom krvoproliću, Crijević o žestokom boju; po Ahmediju takve bitke
svet nije zapamtio, a po Šukrulahu obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka
sveta nije bilo; a Nešri: ... izmešaše se jedno s drugim dva mora.
Sablje su svetlele kao nebeski blistavi plamen, od kopalja ni vetar nije mogao da puše, a
od konjskih nogu ni bujica da je, pa nije mogla proći... od piske rogova... zverinje je u
gori crkavalo... Reći će se, istočnjačka retorika, ali u bitkama kod Konije i Nikopolja o njoj
nema traga u Nešrijevim opisima.
Takvoj žestini odgovarali su i gubici. Nema mnogo bitaka gde ih izvori toliko naglašavaju i
uravnoteženo prikazuju: bezbrojno je mrtvaca bilo; bezbrojna množina obojih pobijenih,
to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu Polju ležala; svuda reka od krvi i mnogi trupovi; kao
klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja na zemlju padahu (pohvalna slova). Po
Urudžu vojske naneše jedna drugoj velike gubitke i bezbrojno pogibe mačem; Šukrulah:
neizmerno mnoštvo ljudi izgibe na jednoj i drugoj strani.
Jedini Mezjer navodi cifre: 20.000 palih Turaka a približno toliko Srba, što je mnogo po
mom shvatanju za jedne i druge. Potpunosti radi navešću i apsurdne cifre koje daju
Novakovićeva i Milojevićeva priča: po prvoj poginulo je 100.000 Srba i 110.000 Turaka
(samo su Miloš, Milan i Ivan pobili 10.000 Turaka); po drugoj palo je 42.000 Srba i
160.000 Turaka, a Miloš sa pobratimima pobio je 12.000. Nemoguće je dati određene
cifre ali možemo pretpostaviti da su srpski gubici bili veći, apsolutno i relativno, po
opštem pravilu koje jedva da zna za izuzetke, da je danak poraženog krvaviji. Narodna
pesma to lepo opisuje:
Od Turaka nešto i ostalo,

A od Srba i što je ostalo
Sve ranjeno i iskrvavljeno.
Od jednodušnog isticanja obostranih gubitaka odvaja se jedino Tvrtko u svom pismu

Trogiranima gde govori da je iz bitke malo Turaka živu glavu iznelo uz izvesne svoje, ali
ne velike gubitke. Tvrtko očigledno govori o svom kontingentu za koji već znamo da nije
mnogo nastradao. Najveće gubitke na srpskoj strani pretrpela je Lazareva vojska. Ne
treba se osvrtati na Dukinog prevodioca koji govori da je Lazar poginuo bez borbe. (...)
Objašnjenja te velike narodne nesreće
Uzroci poraza i pobede su oduvek bili od velikog interesa za hroničare i istoričare. Za

Kosovo rani turski izvori od Ahmedija do Šukrulaha objašnjavaju tursku pobedu Alahovom
pomoći. Ašik ne daje uzrok, a Nešri je objašnjava Bajazitovom žestokom intervencijom. O
Božjoj volji govore i prvi srpski izvori. U drugoj svojoj belešci Mezjer slično Halkokondilu
daje uverljivije razloge: Murat i Bajazit - kaže on - nisu olako savladali carstva i
kraljevstva kao što bi se moglo misliti, već efikasnošću oružja (vailance darmes) i
čvrstom borbenom disciplinom (par regle bien gardee en leur host).
Srpski narod, za koga je poraz na Kosovu značio kraj državne samostalnosti i početak
vekovnog robovanja Turcima, nije se mogao zadovoljiti iznetim mističnim, ili racionalnim
razlozima za objašnjenje te velike narodne nesreće. Srbi su tražili očigledniji uzrok
porazu. Dok ga Konstantin Filozof još objašnjava Božjom voljom, kasnije se postupno i
stidljivo razvija ideja o izdaji. Svaki dodaje ponešto da bi se što bolje objasnila katastrofa
čije su se posledice sve jače osećale.
Pećki tekst ne zna da li je Lazar pri kraju bitke pobeđen zbog izdaje nekog od njegovih ili
Božjom voljom.
Studenički i Cetinjski tekst tvrdi već određeno da neki pobegoše sa bojišta, samo ne znaju
da li iz straha ili neverstva.
U belešci pisanoj u prvoj polovini XIV veka Turci nadvladaše zbog bekstva nekih srpskih
četa, ali su te reči ubačene kasnije na izradirana mesta što neposredno dokazuje da ideja
o bekstvu nije postojala u vreme kada je beleška pisana.
Konstantin Janičar precizira da je to bilo baš iz neverstva: da su se gospoda odana knezu
Lazaru borila pored njega verno i junački, a druga da su gledala kroz prste i da je zbog
nevere, zavisti i nesloge nevernih i nevaljalih ljudi bitka izgubljena.
Dukin prevodilac krajem XIV veka imenuje krivca - Dragoslava Probišića ali dodaje da su
taj glas možda ubacili Turci.
Crijević zna da je neko od njegovih takmaca optuživao Miloša za izdajstvo ali ne govori ni
o kakvom izdajniku, a Kuripešić na licu mesta nije ništa saznao ni o izdajstvu ni o
izdajniku.
Posle ovog prekida eskalada se nastavlja. Narodno predanje se nije moglo zadovoljiti sa
nepoznatim Probišićem Dukinog prevodioca i njegovom hipotetičnom krivicom. Za
Orbinija krivac je Vuk Branković, ali nije sasvim siguran u to. Za Lukarića nema više
sumnje. Iz tog vremena je i najstariji srpski sačuvani letopis koji optužuje Vuka
Brankovića i druge da su izneverili Lazara bekstvom sa bojišta.
Narodno predanje je oba motiva, Vukovu izdaju i junaštvo i vernost Miloševu, spojilo u
jedinstven dram.
Srpsko nasleđe

www.koreni.net

U SUSRET PREGOVORIMA
Dajte Srbiji vreme

Srbija ulazi u pregovore o Kosovu kao osuđenik koji čeka na izvršenje teške i,
po njegovom mišljenju, nezaslužene kazne. Ta kazna je, naravno, nezavisnost
Kosova
Piše: Slobodan Antonić
Da se velike sile, a pre svih SAD,

pripremaju da Kosovu daju
nezavisnost, to je u Srbiji svakome
jasno. Vidi se to po brojnim izjavama
atlantskih zvaničnika da se "ne
protive" nezavisnosti Kosova (ali se,
zato, veoma protive podeli Kosova, ili
njegovom vraćanju pod suverenitet
Beograda). Vidi se to i po nastupima
onog dela ovdašnje društvene elite
koji se oduvek trudio da pogodi želje
vašingtonske ili briselske
administracije i pre nego što su
tamošnji zvaničnici išta poželeli. Taj
deo elite, kroz usta Sonje Biserko ili
Čedomira Jovanovića, poslednjih
meseci ne prestaje srpskoj javnosti da
objašnjava kako je nezavisnost "Živeti bez Kosova znači umesto srca u grudima
Kosova izvrsna stvar. nositi krvavu rupu - sve dok ne nađete novo

srce, novi identitet" - Marti Ahtisari i Patrijarh
Pavle
Kosovo, dakle, ide ka nezavisnosti. Nema sumnje da u osnovi te nezavisnosti leži
jednodušna volja albanskog stanovništva na Kosovu da više ne živi u Srbiji. Ali, isto tako
nema sumnje da u osnovi te nezavisnosti leži i jedno nasilje. To nasilje se zove vojna
agresija na Srbiju 1999. i okupacija dela njene teritorije. Naravno da je Milošević kriv za
mnogo toga. Naravno da su vojne operacije koje je preduzimao na Kosovu imale mnoge
elemente ratnih zločina. Ali, sva njegova nasilja ne mogu biti opravdanje za ozakonjenje
jednog drugog nasilja. Za ozakonjenje ratnog otrgnuća dela teritorije neke zemlje. Svima
je u međunarodnoj zajednici jasno da bi tako nešto stvorilo opasan presedan, koban po
svetski mir. Nakon njega bi svaka zemlja sa jačim mišicama mogla da od slabijeg suseda
otme deo njegove teritorije i tamo proglasi novu nezavisnu državu. Zato se nezavisnosti
Kosova mora dati naknadni legitimitet.
Kada je NATO napao Srbiju, 1999. godine, on za to nije imao dozvolu Saveta
bezbednosti. Naknadno je ipak čitava stvar kako-tako ozakonjena rezolucijom Saveta
bezbednosti 1244. Ta rezolucija donesena je nakon Kumanovskog sporazuma, čiji je
potpisnik bila Srbija. Dakle, srpska saglasnost na dolazak NATO trupa na Kosovo poslužila
je kao naknadna legitimacija za "Milosrdni anđeo", odnosno za NATO napad na Srbiju.
Isto se rešenje vidi i sada. Kosovo je praktično već nezavisno. Jasno je to ne samo po
izjavama atlantskih zvaničnika, već i po načinu na koju UNMIK upravlja Kosovom. Ali,
nezavisnost Kosova nikada neće biti legitimna bez saglasnosti Srbije. Bez te saglasnosti,
nezavisno Kosovo postaje opasan presedan, đavo iz kutije koji u svakom trenutku može
da iskoči i udari bilo koga u lice. Sa tom saglasnosti, međutim, nezavisno Kosovo postaje
primer sporazumnog i mirnog rešavanja teritorijalnih problema, uzor koji će se i drugima
http://www.koreni.net/broj55/ususretpregovorima.htm[3/20/2011 11:21:37 AM]

pokazivati ("Kad su Srbi i Albanci mogli da se dogoovre, moći ćete i vi!").
Zato se na Srbiju vrši snažan pritisak da se "uključi u proces pregovaranja". Za taj proces
joj se unapred kaže da praktično ima samo jedan ishod – nezavisnost Kosova. Ali, taj
proces se Srbiji prikazuje i kao veoma otvoren za različite dobitke koje donosi
nepromenljivi ishod. Srbiji se stavlja u izgled povećana finansijska pomoć, podsticanje
zapadnih ulaganja i, konačno, ubrzano priključenje Evropskoj uniji. "Kosovo će sigurno
biti nezavisno", kaže se. "Ali, samo od Srbije zavisi da li će od te nezavisnosti imati i
veliku i opipljivu korist, ili samo štetu".
"Zašto vi Srbi ne budete makar jednom racionalni?", pitao me je, nedavno, jedan
američki prijatelj. "Ako je nezavisnost Kosova nešto što je neminovno, zašto iz toga,
onda, ne izvučete najviše što možete?". "Zato dragi prijatelju", odgovorio sam, "što
Kosovo za Srbe nije stvar racionalnosti. Ono je stvar identiteta".
I zbilja, većina Srba nikada nije bila na Kosovu. Niti koga tamo ima, niti koga tamo zna. I
većina će vam reći: "Ko još mari za Kosovo. Samo da je boljeg života. Da je više posla i
da nam deca nisu gladna". Ali, većina Srba će se najdublje užasnuti kada bude videla
kartu Srbije bez Kosova. Prva svadba, prva sahrana, ili prva utakmica, i Srbi će se setiti
bez čega su ostali. Još ako su im džepovi zbog toga puniji – "Pa vi ste prodali Kosovo.
Prodali ste Hrista! Prodali ste sopstveno dete!", reći će svojoj eliti. I evo gneva hiljade
Srba na ulicama – "Jude! Izdajice! Srebroljupci!"
"Nema demokratske Srbije sa nezavisnim Kosovom", jednom je rekao Vojislav Koštunica.

I to je potpuno tačno. Nijedna srpska vlada, demokratski izabrana, neće danas potpisati
dokument o nezavisnosti Kosova. Može se zamisliti kako taj dokument potpisuje Čedomir
Jovanović. Može se zamisliti kako taj dokument potpisuje Goran Svilanović. Može se
zamisliti kako taj dokument potpisuje Sonja Biserko. Ali niko od njih i nikada ne može u
Srbiji biti izabran na demokratskim izborima. Svako ko kaže drugačije, ili o Srbima ništa
ne zna, ili ima rđave i po sve nas zlokobne namere.
I tako, ako velike sile žele saglasnost Srbije na nezavisnost Kosova, do toga mogu da
dođu na četiri načina. Prvi je da u Beogradu na vlast dovedu Jovanovića i ostale. Ali, to je
moguće samo uz pomoć američkih tenkova, ne i preko biračkih listića. Taj način je
svakako najbrži i izgleda kao najjednostavnije rešenje. Ali, nisam siguran da su troškovi
koje on nosi za bilo koga prihvatljivi.
Drugi način na koji se može postići srpska saglasnost sa kosovskom nezavisnošću jeste
da Srbi za Kosovo ne dobiju samo novac. Ako bi zadržali makar i najmanji njegov deo, ili
najmanju, makar i simboličku suverenost – to bi za Srbe bilo dovoljno. Ne bi više imali
gorak utisak da su svoju relikviju trampili za pare. Ali, za ovaj način su, barem zasad,
gotovo svi u međunarodnoj zajednici sigurni da ga ne žele.
Treći način je da Srbi za Kosovo ne dobiju nikakav novac. Onda sebi neće moći ni
prebacivati da su bilo šta prodali. A njihova saglasnost bi se iznudila pretnjom novim
sankcijama. Ni to nije rđava opcija. Srbija je umorna od ratova, i pritisaka. Isporučila je
Miloševića, isporučila je generale, isporučiće i Kosovo. Samo, trebalo bi pripaziti da sa
Kosovom Srbija ne isporuči i demokratiju.
"Nije Zapad protiv Srbije zato što mrzi Miloševića. On je protiv Miloševića zato što mrzi
Srbiju", objašnjavao je narodu, neposredno pred svoj pad, Slobodan Milošević. Ako i
demokratska Srbija doživi sankcije kao i ona Miloševićeva, većina Srba neće imati kud
nego da pomisli kako je stari diktator bio u pravu. A kada Srbi to pomisle, neće više
verovati niti u Zapad, ni u demokratiju. Natera li Zapad demokratsku Srbiju da se odrekne
Kosova, biće to u mnogome slično kao kada je demokratsku Čehoslovačku naterao da se
odrekne Sudeta. Demokratija je u Čehoslovačkoj pole toga još nekoliko meseci preživela.
U Srbiji sigurno neće ni toliko.
Konačno, postoji i četvrta, najsloženija i vremenski najzahtevnija mogućnost. A to je

promena srpskog identiteta. To jednom Srbinu nije lako da kaže. To znači priznati poraz.
To znači suočiti se sa svojom amputiranom rukom. To znači naučiti živeti bez Kosova. To
znači umesto srca u grudima nositi krvavu rupu - sve dok ne nađete novo srce. Novi
identitet: kako je to bolno. Novi identitet: kako je to teško. I kako to nipošto nije samo
srpski problem. Srbiji treba pomoć, ne samo od Zapada, već i od Kosova. Srbiji ne treba
samo novac, da bi kupila protezu ili invalidska kolica. Srbiji treba razumevanje i vreme,
vreme da obnovi osećaj samopoštovanja i dostojanstva.
Nezavisno Kosovo 2006. – to je sudbinska greška. To je sasvim nepotrebno nasilje koje
Srbija jednostavno neće preživeti. I čemu uopšte tolika žurba? Ako Srbiji nećete baš ništa
drugo da date, dajte joj makar vreme. Vreme potrebno da demokratske snage u njoj
stignu da naprave kakav takav identitet. Sa novim identitetom demokratska Srbija će
možda i moći da preživi nezavisnost demokratskog Kosova - za dvadeset, ili trideset
godina. Ali, pre toga, Kosovo najpre mora biti demokratsko. I Srbija mora biti

demokratska. Nažalost, do tog novog, demokratskog identiteta i Kosovo i Srbija teško da

će stići baš 2006. godine.
Te 2006. godine Kosovo može doći do nezavisnosti. Ali time ni Kosovo, ni Srbija, ni
Balkan neće stići do onog čega smo svi ovde najviše željni – do trajnog mira. Njegove
osnove se ipak moraju mnogo duže i strpljivije graditi.
Nova srpska politička misao

www.koreni.net

PRENOSIMO TEKST KOJI JE IZAZVAO VELIKU PAŽNJU, NE SAMO U SRBIJI
Pravna država? Neka, hvala!

Kosovo je na putu nezavisnosti, što trojici lidera ove zemlje ne može da se
dopada. Naš list je došao do tajnih dokumenata koji pokazuju na koji način
tamošnje političke veličine dominiraju organizovanim kriminalom.
Piše: Jirgen Rot
Podršku za svoje mafijaške poslove

našli su i u Švajcarskoj. Kada uskoro
budu započeli pregovori o
međunarodno-pravnom statusu
Kosova, na njima se kao tema neće
pokretati najakutniji problem: veze
između donosilaca političkih odluka i
moćnih kriminalnih klanova u ovoj
srpskoj pokrajini, koja se od 1999.
nalazi pod upravom OUN. Tako su,
recimo, trojica najvažnijih albanskih
političara na Kosovu duboko umešani
u organizovani kriminal, naročito u
krijumčarenje droge.
Ovo proizilazi iz strogo tajnih

dokumenata nemačke obaveštajne
službe (BND), OUN i međunarodnih
zaštitnih snaga KFOR, kojima naš list
raspolaže. Ova dokumenta, naime, Na istaknutim položajima u krugovima
teško terete konkretno Ramuša
organizovanog kriminala: Komandanti OVK
Haradinaja, koji je do marta ove
godine bio premijer Kosova, Hašima Tačija - koji se danas nalazi na čelu Demokratskog
saveza Kosova, i Džavida Halitija, koji sedi u predsedništvu Parlamenta. Pikanteriju u
svemu tome predstavlja to što će Tači kao član albanske delegacije Kosova učestvovati u
pregovorima o statusu. Sva trojica su karijeru napravila u OVK, Oslobodilačkoj vojsci
Kosova, dugo su živela u Švajcarskoj i još i danas neguju lične, odnosno poslovne odnose
sa našom zemljom.
U analizi BND posvećenoj organizovanom kriminalu na Kosovu, koja je datirana 22.
februara 2005. i ima 67 strana, doslovno se može pročitati: "Preko ključnih aktera (npr.
Haliti, Tači, Haradinaj) na Kosovu postoje najtešnje veze između politike, privrede i
strukture organizovanog kriminala, koji deluje u međunarodnim okvirima. Kriminalne
mreže koje stoje iza ovoga podstiču tamošnju političku nestabilnost. One nisu
zainteresovane za izgradnju funkcionalnog državnog poretka, koji bi mogao nepovoljno da
utiče na njihove prosperitetne poslove." Zbog toga, kako nemačka obaveštajna služba
piše, „merodavni akteri organizovanog kriminala na Balkanu teže visokim položajima u
vladi ili u strankama i/ili neguju dobre odnose sa ovim krugovima". Na taj način,
organizovani kriminal sebi obezbeđuje "prikladno političko okruženje", kaže se u
spomenutoj analizi BND, koja nosi pečat "tajni dokument - službeno poverljiv".
Druga ključna figura na Kosovu, koja je u Švajcarskoj veoma dobro poznata, jeste Hašim
Tači, sa nadimkom "Zmija", predsednik Demokratske partije Kosova. Ako je verovati
BND, on danas kontroliše važan deo kriminalnih aktivnosti na Kosovu. I: "Tači pored
Halitija (..) važi za nalogodavca profesionalnog ubice Afrimija", kome se može pripisati
http://www.koreni.net/broj55/pravnadrzava.htm[3/20/2011 11:24:20 AM]

najmanje 11 naručenih ubistava.
Tači (36) je pre rata na Kosovu od 1995. kao izbeglica sa legalnim statusom pet godina
živeo u Švajcarskoj i studirao na Ciriškom univerzitetu - sa stipendijom - istočno
evropsku istoriju. 1992. bio je jedan od osnivača OVK, a kasnije njen politički vođa.
Naglo je postao poznat 1999, kada je na srpsko-albanskim mirovnim pregovorima u
Rambujeu nastupio kao vođa albanske delegacije sa Kosova – i time od međunarodne
zajednice postao priznat kao političar.
Tači je u to vreme kontrolisao svojevrsnu "službu bezbednosti", jednu "na celom Kosovu
aktivnu kriminalnu mrežu", piše nemački BND: "2001. je poznato postojanje direktnih
kontakata sa češkom i albanskom mafijom." A u oktobru 2003. Tači je, prema BND, "u
okviru opsežne trgovine drogom i oružjem bio u bliskom kontaktu" sa jednim klanom
kome se pripisuje pranje novca i iznuđivanje. Tačijeva umešanost u organizovani
kriminal, da to bude naglašeno, bazira se na obaveštajnim izvorima i do sada nije morala
da bude pravno dokazivana.
Klan kosovskih Albanaca
Drugi "ključni akter", Ramuš Haradinaj (37) verovatno je jedan od najspornijih političara
na Kosovu. U izveštaju BND se kaže: "Struktura oko Ramuša Haradinaja, koja se bazira
na porodičnom klanu na prostoru Dečana, bavi se čitavim spektrom kriminalnih, političkih
i vojnih aktivnosti koje znatno utiču na bezbednosne odnose na celom Kosovu. Ova grupa
broji oko 100 pripadnika i bavi se krijumčarenjem droge i oružja i ilegalnom trgovinom
neocarinjenom robom. Pored toga, ona kontroliše i lokalne organe vlasti." KFOR je ovu
grupu u tajnom izveštaju od 10. marta 2004. okarakterisao kao "najmoćniju kriminalnu
organizaciju" u regionu i piše da je Haradinaj kontrolisao i raspodelu humanitarne
pomoći, zloupotrebljavajući je kao instrument vlasti.
Karijeru je uspeo da napravi zahvaljujući snažnoj pomoći međunarodne zajednice, a

naročito SAD. Ramuš Haradinaj, koji tečno govori engleski i francuski, došao je 1989. kao
gastarbajter u Švajcarsku, gde je kao izbacivač radio u jednoj diskoteci u skijaškom
odmaralištu Lejsin. U februaru 1998. vratio se na Kosovo i organizovao vojne operacije
OVK. Nakon okončanja rata, u oči je pao zbog oružanih obračuna sa drugim klanovima,
koje su vlasti OUN najpre tumačile kao "akcije odmazde" i kao "namirivanje starih
računa". Činjenica je, međutim, da se po svoj prilici radilo o borbi za moć među
mafijaškim porodicama, što pokazuje i sledeći primer.
Jedan indikativan slučaj sa diplomatskim zapletkama opisuje Centralna obaveštajna

jedinica (CIU) obaveštajne službe OUN, u svom poverljivom izveštaju o 29. decembra
2003. Prema njemu, Haradinaj je sa naoružanim ljudima 7. jula 2000. napao kuću jednog
rivalskog klana, koji mu je očigledno konkurisao u poslovima vezanim za drogu. Prema
CIU, on je ovoj porodici hteo da ukrade 60 kg kokaina, koji je ona navodno sakrivala u
kući. U pucnjavi je ranjen i morao je da beži.
Pre nego što su mogli da ga saslušaju policajci OUN, Haradinaj je munjevitom akcijom,
koju su inicirala dvojica ljudi za koje se pretpostavlja da su agenti CIA, italijanskim
vojnim helikopterom prevezen u vojnu bazu SAD, kaže se u spomenutom izveštaju
obaveštajne službe OUN. A službenici OUN su u svom glavnom štabu u Prištini dobili
naređenje "da odustanu od mera protiv Ramuša Haradinaja". Razlog ove zbunjujuće
suzdržanosti je taj, što je postojala bojazan da bi hapšenje, ili čak samo optužba jednog
heroja oslobodilačke borbe, moglo napetu situaciju na Kosovu da dovede do eksplozije.
Haradinaj je nakon ovog incidenta sa mete interesovanja sklonjen u SAD: "Za vreme
svog boravka u SAD prošao je obuku, a američke službe su mu garantovale podršku u
njegovoj političkoj karijeri. Ukoliko Kosovo postane nezavisno, on bi bio favorizovani
predsednički kandidat", stoji u izveštaju CIU.
Vrativši se na Kosovo, ovaj štićenik SAD je osnovao novu stranku, Alijansu za budućnost
Kosova. Ramuš Haradinaj je u decembru 2004, kao što je i bila želja SAD, postao
premijer Kosova. Ali samo na tri meseca. U martu 2005. povukao se sa položaja i predao
se Tribunalu za ratne zločine u Hagu. On ga tereti da je za vreme sukoba na Kosovu
sprovodio sistematsko etničko čišćenje Srba i Roma, praćeno mučenjem i silovanjem.
Haradinaj poriče sve optužbe. U julu je, zahvaljujući velikom pritisku vlade SAD i protiv
volje glavnog tužioca Karle del Ponte, pušten iz Istražnog zatvora. Sada privremeno sme
ponovo i politički da se angažuje. Suđenje Haradinaju u Hagu verovatno će početi 2007.
Optužba za organizovani kriminal još uvek nije iznesena pred pravosuđe.
Napad u Cirihu
Na Kosovu je važan i Džavid Haliti, sa nadimkom "Zeka". Ako je verovati saznanjima

KFOR-a, ovaj član predsedništva Parlamenta (i zamenik predsednika Demokratske partije

Kosova) je "poznata kriminalna figura, umešana u trgovinu drogom i oružjem". I u
izveštaju BND on se povezuje "sa pranjem novca, krijumčarenjem droge, oružja, ljudi i
benzina, trgovinom ženama i poslovima vezanim za prostituciju i tvrdi se da pripada
unutrašnjem krugu mafije. Kao ključna figura organizovanog kriminala, on je uvek
raspolagao i manipulisao velikim sumama novca."
Haliti (49) je svoju karijeru, kao i Haradinaj i Tači, započeo u Švajcarskoj. Tu je boravio
krajem 80-ih godina i studirao je psihologiju. 1990. na njega je u Cirihu izvršen politički
motivisan pokušaj atentata podmetanjem bombe. Godinu dana kasnije, već je pripadao
rukovodstvu Narodnog pokreta Kosova i iz Švajcarske je rukovodio organizacijom OVK.
Tvrdi se da je za vreme rata za nju nabavljao oružje i da je kontroli sao "Fond domovina
zove" („Homeland Calling Fund". Tom fondu su, manje ili više dobrovoljno, albanski
emigranti sa Kosova, pre svega u Švajcarskoj i Nemačkoj, priložili 400 miliona američkih
dolara.
Kada su se prilozi nakon okončanja rata smanjili, Haliti se, kako KFOR piše, "u velikom
stilu okrenuo organizovanom kriminalu". U tome, kako u tajnom dosijeu Kfora stoji, nije
usamljen: "U oči pada da se među svim imenima koja kruže na istaknutim položajima u
krugovima organizovanog kriminala, radi gotovo isključivo o komandantima OVK,
odnosno o vođama specijalnih jedinica." Ni Halitiju do danas nije dokazano ništa zbog
čega bi mu se moglo suditi.
Kako ova tri istaknuta primera još jednom pokazuju, Švajcarska je predstavljala stožer i
okosnicu aktivnosti OVK. Tu su pre sukoba na Kosovu priklupljeni milioni za oružje i
propagandu i regrutovani su borci, kako bi se finansirala i organizovala takozvana
oslobodilačka borba ugnjetavanih Albanaca na Kosovu. U leto 2001. švajcarska vlada je
zaključila da vodeći predstavnici organizacije kosovskih Albanaca moraju da obustave
svoje političke aktivnosti i da više ne smeju da prikupljaju novac. Halitiju je izrečena
zabrana ulaska u zemlju.
Opijum za Evropu
Ovi tajni izveštaji obaveštajnih službi dopuštaju zaključak da je Kosovo, uprkos upravi
OUN i međunarodnih zaštitnih snaga, jedan od najvažnijih kriminalnih stožera Evrope.
Jedan od razloga je unosan posao sa drogom: veliki deo žetve opijuma u Avganistanu,
koja se neprestano uvećava, u vidu heroina preko Albanije i Kosova dospeva na tržišta
zapadne Evrope i SAD. Preko Kosova i Albanije dnevno se prokrijumčari 500-700 kg
heroina, koji se delimično dalje prerađuje u vlastitim laboratorijama, kaže Klaus Šmit, šef
PAMECA, evropske misije za pomoć policiji u Albaniji. U glavnom gradu Albanije, Tirani,
na sivom tržištu novca se svakodnevno promeni oko milion evra, zarađenih u trgovini
drogom. Stručnjaci govore o "najvećem svetskom kartelu droge" koji je nastao tokom
proteklih godina.
Čak su i izgredi u martu 2004, koji su Kosovo doveli na rub novog građanskog rata, bili
svesno inicirani od strane vođa organizovanog kriminala, kako bi mirno mogli da se
posvete svojim poslovima, o čemu se može pročitati i u izveštaju BND: "Početkom aprila
2004. iz bezbednosnih krugova na Balkanu se doznalo da je najnovije nemire na Kosovu
pripremio organizovani kriminal i da su oni izvedeni po njegovom nalogu." Za vreme
nemira su preko granice koja nije bila pod kontrolom prokrijumčareni čitavi kamioni
heroina i kokaina, jer su policija OUN i vojnici KFOR-a bili u potpunosti zaokupljeni
obuzdavanjem nemira. Ova saznanja potvrđuju policijski službenici OUN u Prištini, koji
radi svoje bezbednosti moraju da ostanu anonimni. Oni se, takođe, žale i da sve do danas
protiv ovih kriminalnih krugova nije preduzeto ništa.
OUN i KFOR nisu ovaj problem čak ni počeli da rešavaju. Policiji OUN, između ostalog,
nedostaju i sredstva. "Mi idemo u bitku sa drvenim mačem", žali se jedan od najviših
policijskih oficira OUN na Kosovu. Pre svega im, međutim, nedostaje politička podrška da
bi mogli delotvorno da intervenišu protiv mafijaških klanova. Kako BND piše, "ni vladini
krugovi u regionu, a ni izvršni organi" nisu "zbog sopstvene umešanosti zainteresovani za
borbu protiv organizovanog kriminala". A jedan od vodećih službenika policija OUN, iz
Odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala, za naš list kaže: "Ugledne ličnosti,
sve do samog bivšeg premijera, stoje iza martovskih nemira, koje je organizovala jedna
poznata kriminalna struktura. To je poznato brojnim službama, ali uprkos tome protiv
ovih struktura nije preduzeto ništa." Njegovo objašnjenje za to glasi: "Nećemo ovde
nikakve nove nemire, a njih će biti ako se protiv Ramuša Haradinaja povede istraga zbog
umešanosti u organizovani kriminala."
Konsekvencu ove suzdržanosti predstavlja to da u zapadnoj Evropi - a naročito u

Švajcarskoj, u Nemačkoj i u Italiji – klanovi kosovskih Albanaca danas predstavljaju

vodeću kriminalnu silu. BND u tome vidi "veliki potencijal opasnosti za Evropu". Na
samom Kosovu su u međuvremenu službeni punktovi policije OUN predati domaćoj
policijskoj službi Kosova. Tamo se, međutim, na čelu nalaze stari kadrovi, koji su pod
sumnjom da održavaju najtešnje, delom i porodične veze sa poznatim mafijaškim
šefovima.
Nasuprot tome, dokumenta BND, KFOR-a i OUN su pokopana duboko u trezorima vladinih
kancelarija.
Die Weltwoche

www.koreni.net

SLUČAJ JEDNOG INTERVJUA: SLAVKA DRAŠKOVIĆ, ŠEF BEOGRADSKE
KANCELARIJE KSU
Nezgodna pitanja
Kao novinar lokalnog beogradskog magazina i nezavisni istraživački novinar,
autor ovog teksta je tek posle višenedeljnih upornih pokušaja uspeo da lično
stupi u kontakt sa šefom beogradske kancelarije KSU...
Razgovarao: Nebojša Janković
Kao odgovor na istorijska dešavanja u bivšoj SFRJ, grupa viđenih Srba na

tlu SAD 1990. godine formirala je Kongres srpskog ujedinjenja(KSU). KSU
formiran je kao neprofitna međunarodna organizacija koja ima za cilj da
okuplja Srbe i prijatelje Srba u dijaspori, posvećeni očuvanju i
kontinuitetu srpskog nasleđa. Doprinos demokratizaciji i razvoju srpskih
teritorija osnivači KSU su postavili kao svoj dugoročni cilj. Za sebe kažu
da su imali efektivan uticaj na pozitivne promene koje su se desile u
javnom mnenju, politici i medijima u odnosu na srpski narod u svetu zbog Slavka
jakog i jedinstvenog nastupa i da predstavljaju najznačajniju srpsku
Drašković
organizaciju.
Upravo ova poslednja konstatacija i činjenica da je aktuelno Ministarstvo za dijasporu vrlo

aktivno uključilo aktiviste ove organizacije u svoje poslove, posebno kada je reč o brojnim
vitalnim projektima ovog ministarstva, bilo je više nego izazov za autora ovog teksta da
se pobliže upozna sa svim onim šta je ova organizacija učinila od svog postojanja.
Kao novinar lokalnog beogradskog magazina i nezavisni istraživački novinar, autor ovog
teksta je tek posle višenedeljnih upornih pokušaja uspeo da lično stupi u kontakt sa
šefom beogradske kancelarije KSU, g-đom Slavkom Drašković. Početak samog razgovora
je bio više nego obećavajući, ali, iznenađujuće, dovoljna su bila samo dva "pogrešna"
pitanja da bi intervju bio prekinut.
Pošto su, po svemu sudeći, dotična gospođa i njeni saradnici iz KSU do sada verovatno
bili naviknuti na razgovore sa snishodljivim predstavnicima medija, što se vrlo lako može
i zaključiti na osnovu brojnih dosadašnjih afirmativnih medijskih izveštaja sa brojnih
konvencija i skupova koje je KSU organizovala prethodnih godina, dovoljno je bilo samo
jednan kritički stav i vrlo konkretno pitanje o postignutim rezultatima da bi svaka dalja
informacija i odgovor bili uskraćeni.
Usledili su i pozivi uredništvu, dodatne "provere", ali posle svega i usmena želja
predsednice beogradske kancelarije KSU da se razgovor ipak nastavi "pošto je po sredi
bio nesporazum", kako je izjavila. U istu svrhu angažovana je i poznata beogradska
agencija za odnose sa javnošću, čiji su PR menadžeri i lično posetili autora ovih redova u
matičnoj beogradskoj redakciji, uručivši mu prethodno obećani propagandni materijal
KSU i zvanični poziv da se razgovor nastavi.
Ipak, iako je g-đi Drašković nekoliko minuta kasnije u elektronskoj formi prosleđen spisak
sa preostalim pitanjima, na koja nije dala odgovor zbog prekida intervjua, uprkos
obećanjima da će odgovor blagovremeno stići, to se ipak nije dogodilo do momenta
pisanja ovog teksta i to bez ikakvog dodatnog objašnjenja.
U daljem tekstu prenosimo pomenuti sporni razgovor koji je započeo pitanjem o realizaciji
popisa dijaspore:
- Svaka ideja može da se zloupotrebi, ali ne treba razmišljati u tom pravcu. Ne treba
unapred praviti pretpostavke o bilo kakvoj zloupotrebi i, naravno, kao i svaki posao i ovaj
treba raditi pošteno i dobro do kraja. Popis dijaspore je ideja nekih organizacija iz
http://www.koreni.net/broj55/ksuintervju.htm[3/20/2011 11:18:41 AM]

dijaspore, koje su to pojedinačno pokušavale da urade već dugi niz godina unazad. A to
što smo dobili ministarstvo i mogućnost da ono kao jedna državna institucija, a jedino je
na taj način i moguće uraditi taj popis u dijaspori, to sprovede u delo to je samo jedna
velika prednost za dijasporu. Vi ne možete taj potencijal od srpskog naroda koji postoji
negde van granica Srbije da iskoristite i upotrebite sve dok ne saznate šta, ustvari, imate.
Znači, nije u pitanju samo koliki je to broj ljudi, velika je razlika da li je to dva ili četiri
miliona, samo znamo da je to ogroman broj ljudi i znamo da je odavde u poslednje
vreme otišao jedan kvalitetan broj ljudi. Takođe znamo da srpska dijspora u Americi ima
ogroman broj uticajnih i bogatih ljudi i to je strašan kapital u ljudima koji imamo. Mi
jednostavno uopšte ne znamo šta je to. U svakom slučaju mi se godinama trudimo da se
taj potencijal koristi.
Voleo bih da mi kažete nekoliko reči o vašoj organizaciji. Da li vi smatrate vašu

organizaciju kao najuticajniju u dijsapori, kao naznačajniju i sa najvećim članstvom,
odnosno, zbog čega ste vi za razliku od drugih srodnih organizacija tako posebni?
Na sreću po mnogo čemu. U dijaspori imate kao i u matici mnogo rascepkanosti, podela i
sve što se dešavalo ovde reflektovalo se i tamo. Kongres kao takav je prva organizacija,
a mislim da je kasnije u Evropi bilo pokušaja da se osnuju i slične, koja je osnovana u
dijaspori da bi se bavila odnosom prema matici, imala veze sa maticom i uopšte pokušala
da pomogne i uspostavi kulturne, ekonomske i svakakve druge veze. Osnovana je u
Americi krajem osamdesetih, a zvanično je i registrovana 1990. godine.
Ko su osnivači?
Osnovana je od jednog elitnog dela srpskog naroda u Americi, Amerikanaca srpskog

porekla i osnivači su Majkl Đorđević, jedan od najpoznatijih i izuzetno cenjenih
biznismena u Americi, Aleksandar Karađorđević, ali ne prestolonaslednik već drugi član
kraljevske porodice, gospodin Dragoslav Đorđević ... Uostalom, ja ću vam dati listu
osnivača, ali u suštini su oni inicijatori toga. Ali na toj osnivačkoj skupštini je bila elita
srpskog naroda u Americi i danas Kongres u svom jezgru čini, mada se on proširio po
veličini i značaju, jedan elitni sloj intelektualaca - mnogobrojni profesori univerziteta,
doktori, viđeni advokati, pesnici, književnici, znači grupa uticajnih ljudi u Americi.
Na toj skupštini su bili i delegati iz celog sveta. Pa je tako tada kao i danas bio i Nik
Petrović iz Meksika. On je tamo osnovao ogranak KSU, sličan ogranak je osnovan u
Australiji, Evropi gde danas imamo i jednu kancelariju u Beču, što je za jednu američki
baziranu organizaciju jako mnogo kada to uporedite sa veličinom drugih naših
organizacija u dijaspori. Što će reći da je ona od početka bila organizovana od ljudi koji
su već imali iskustva u organizovanju, poslovnog i drugog uspeha tamo, a drugo, ona je
najpre osnovana sa ciljem da se pomogne zemlji i da se poveže sa zemljom. A ideja je
došla otuda što je najpre ovde došlo do ukidanja jednopartijskog sistema i izgledalo je da
će Milošević dati višepartijski sistem.
Kakvi su odnosi KSU tada bili sa Miloševićem i negovim režimom?
Pa, naša organizacija, pošto se osnovala, odmah je poslala delegaciju u Srbiju sa ciljem
dobre volje i prijateljstva i ona je posetila i Miloševića i sve opozicione lidere.
Šta je epilog svega toga?
Epilog toga je jedna knjiga, koja je objavljena ubrzo nakon toga, a koja sve to dobro
objašnjava. Mislim da je toj prvoj grupi nešto već bilo sumnjivo oko toga, kakve su
Miloševićeve namere iako je on važio tada, kako ovde tako i u dijaspori, za nekog ko će
srpski narod da pokrene na bolje. Međutim, ta prva delegacija je odmah kod Miloševića
pokrenula pitanje šta će petokraka na srpskoj zastavi, pa onda je sporna bila i himna "Hej
Sloveni" i tu je njegov odgovor već izazvao nekakvo podozrenje.
Koliko vaša organizacija ima članova?
Pa ja ne znam tačno, taj podatak je u centralnoj kancelariji, ali meri se na desetine

hiljada.
Kako ste se finansirali od početka, kako se finansirate sada?
Oduvek se finansiramo na isti i jedini način, donacijama članova i donacijama bogatih

sponzora iz dijaspore.
Ako nije tajna - ko su ti ljudi?

To nije nikakva tajna i njihova imena mogu da se nađu na našem internet sajtu. Oni koji
daju više od 5.000 dolara godišnje i obavežu se da će u narednih pet godina najmanje
toliko finansirati organizaciju, oni postaju deo posebnog savetodavnog odbora koji prati
glavne pravce organizacije. Znači pošto su oni finansijeri, oni na to imaju pravo i u tome
je tajna uspeha naše organizacije, da posluje kao akcionarsko društvo. Tako smo uspeli
da formiramo tri kancelarije koje izdržavamo - Vašington, Beograd i Beč. Imamo i svoje
ogranke svuda tamo gde su jaki srpski centri, na primer u Čikagu, Detroitu, Las Vegasu,
San Dijegu, San Francisku, Los Anđelesu, Vankuveru i tako dalje i ti ogranci se
finansiraju samostalno, od svog članstva.
Kakva je funkcija g-dina Miroslava Majkla Đorđevića u ovom trenutku u vašoj

organizaciji?
On je jedan od osnivača, prvi predsednik organizacije, kasnije je to bio još jednom. Ali
moram da kažem da se kod nas dešava nešto sasvim drugo, ta starija generacija je
ustupila svoje mesto nešto mlađoj generaciji i gospodin Đorđević je i dalje u organizaciji,
ali više nije toliko aktivan kao što su, na primer, Nik Petrović, Boro Vuković ... Međutim,
naravno, gospodin Đorđević je poseban zbog svega što je učinio i zbog ugleda koji ima
tamo. On je u krajnjoj liniji osoba koja može da okupi ljude, a ako hoćete bilo kakav
projekat da uradite, to ne možete bez njega.
Koje je to značajne projekte učinila KSU za maticu, pošto je suština vašeg postojanja
pomoć matici? Šta je to, što je KSU uradio za poslednjih 15 godina, od svog
postojanja?
Pa ja nisam skroz bila spremna na ova pitanja, pa ću vam naknadno dostaviti te podatke.
Nekoliko ključnih stvari u međuvremenu je urađeno, a veoma je važno znati da postoji
period, govorim o periodu za vreme vladavine Miloševića, u kojem je Kongres radio tako
što je, na primer, kako je meni rečeno, držao takozvani "low level", znači bez preteranog
eksponiranja i mešanja da bismo mogli da pomažemo narodu ovde, da donosimo
humanitarnu pomoć, dodeljujemo stipendije, radimo na kulturnom povezivanju.
Postoji li neka zaokružena cifra koliko ste pomogli na primer studenata, siromašnih
porodica, nezbrinutih?
Pa upravo smo imali dodelu stipendija iz naše zadužbine Studenica. To je ogromna

delatnost i veoma je plodna, posebno kada je reč o toj kulturnoj saradnji. Što se tiče
humanitarne pomoći već dve do tri godine unazad to ne radimo, a od ranije to se meri u
milionima dolara. Samo naš ogranak u Čikagu je, na primer, svojevremeno poslao jednu
isporuku pomoći za Republiku Srpsku u vrednosti od oko 800.000 dolara.
Voleo bih da mi kažete nešto više o skupu, koji je održan u Las Vegasu. Bilo je vrlo
spornih napisa u pojedinim beogradskim medijima uoči tog skupa, da će se, umesto
ozbiljnog kongresa, tamo dogoditi više nekakva fešta ili zabava? Kako komentarišete
to i šta se, ustvari, tamo dešavalo?
To je smešno i to su gluposti i ne želim uopšte da komentarišem takve stvari. Sva ova

vaša pitanja deluju mi senzacionalistički i ne želim da učestvujem u tome.
(Ovde je razgovor prekinut na zahtev g-đe Slavke Drašković)

Broj 55-56

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Broj 55-56

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

KORENI - list Srba u rasejanju

NIKOLA JANIĆ, PREDSEDNIK SRPSKOG SAVEZA U

Na štetu i sramotu države Srbije

Lobira se, lobira ...

SLUČAJ JEDNOG INTERVJUA: SLAVKA KAKO SU POČELI PREGOVORI O

Kosovo je na putu nezavisnosti, što trojici Demokratija noža

KOSOVSKA BITKA IZMEĐU LEGENDE I

http://www.koreni.net/broj55/index.htm[3/20/2011 10:59:25 AM]

STVARNOSTI: ZAŠTO SU SRBI SRPSTVO U PESNIČKOM DELU PETRA

Oklopnici protiv janjičara Tri posvete kao tri bisera

PRILOG ZA NOVIJU BALKANSKU ISTORIJU

http://www.koreni.net/broj55/index.htm[3/20/2011 10:59:25 AM]

Piše: Tomaso di Frančesko

"Ti si iz 'Manifesta'? Onda poznaješ

Nalazimo se u Zemunu, velikom istorijskom predgrađu Beograda na obodu prostrane

http://www.koreni.net/broj55/demokratijanoza.htm[3/20/2011 11:26:39 AM]

Nalazimo se u društvu Gašija Ćerima. On govori tiho, štaviše, jedva da progovara. A

http://www.koreni.net/broj55/demokratijanoza.htm[3/20/2011 11:26:39 AM]

http://www.koreni.net/broj55/demokratijanoza.htm[3/20/2011 11:26:39 AM]

Piše: Željko Vuković

Postoji samo jedna pažnje vredna

Ali, istorijska priča koju, po njihovim

Dakle, kazuje ta priča, bila jednom

Tako bi bilo sve dok je sveta i čoveka,

Prvo je Milošević u svom matičnom

http://www.koreni.net/broj55/balkanskaistorija.htm[3/20/2011 11:34:37 AM]

kako su je izgradili na temeljima Pavelićeve ustaško-nacističke NDH.

Krenuo je Milošević da na silu pravi i državu i Albancima. Ovi su se goloruki hrabro

Naime, Srbi nastavljaju Miloševićevo delo! I posle Miloševića – Milošević! I to u

I sada su u istinoljubivom i pravdoljubivom Hagu prisiljeni da svetu dodatno, na slučaju

Razumljivo, Srbija je velika, ima u njoj prostora za još novih država….

http://www.koreni.net/broj55/balkanskaistorija.htm[3/20/2011 11:34:37 AM]

Niko se nije javio da mu odgovori. Ali, ni da ga demantuje. Pa, ni da mu uzvrati pitanjem

Zaboravilo se skroz da je nekada Srbima obećavano: skinite samo Miloševića s vlasti i

Ne verujem. To što se neki pekar zvanično proglasio pripadnikom ili predstavnikom

Isto važi i za lekare, profesore, slikare, obućare, intelektualce, novinare, advokate,

Otkud taj lažni znak jednakosti?

Potom se udarnički krenulo na promovisanje novog jednoumlja: svaka kritika na račun

To razmahano jednoumlje nasrnulo je na svako slobodno mišljenje. Nema razgovora,

http://www.koreni.net/broj55/balkanskaistorija.htm[3/20/2011 11:34:37 AM]

potvrđivati da jedino na zapadu znaju šta je za ceo svet dobro, pa i za nas.

A onda su se zagovornici i sledbenici tog jednoumlja proglasili Drugom Srbijom! Ko god

To što su neki među “drugosrbijancima” zaista i stručni i obrazovani, a neki ni malo - ne

http://www.koreni.net/broj55/balkanskaistorija.htm[3/20/2011 11:34:37 AM]

Lobira se, lobira ...

Piše: Nebojša Janković

Ova i mnoga slična pitanja ne more običnog

http://www.koreni.net/broj55/lobiranje.htm[3/20/2011 11:13:22 AM]

ostaje da pokaže vreme.

U međuvremenu, aktivisti KSU su se uz podršku ministarstva za dijasporu i ministra

Las Vegas je tamo daleko

Organizatori tvrde i da su posebno bili posećeni štandovi Trayala i Nacionalne Štedionice

Od domaćih firmi svoje štandove su imali Trayal sa svojim proizvodnim programom, a

http://www.koreni.net/broj55/lobiranje.htm[3/20/2011 11:13:22 AM]

Uprkos svemu navedenom organizatori su više nego zadovoljni postignutim, sa

Umire li srpski kokus?

Dok se ministar Vukčević u Las Vegasu zahvaljivao predstavnicima Kongresa srpskog

Ali, da krenemo od početka. Priča o srpskom lobiranju započela je skorih dana

http://www.koreni.net/broj55/lobiranje.htm[3/20/2011 11:13:22 AM]

U svojoj poslednjoj rečenici Đorđević je i otvoreno objasnio koliko vlasti u Beogradu

Pokušaj jedne rezolucije ili tužno je naše Kosovo

http://www.koreni.net/broj55/lobiranje.htm[3/20/2011 11:13:22 AM]

Vegasu i objavljivanja pomenute rezolucije u Vašingtonu izneli Martin Šlesinger, direktor

Ko pre prostorijama, njegove prostorije