Professional Documents
Culture Documents
Семинарски - Еванђеље по Марку
Семинарски - Еванђеље по Марку
Семинарски - Еванђеље по Марку
Еванђеље по Марку
Ментори: кандидат:
проф. др Предраг Драгутиновић Александар Павловић (20/127)
проф. др Драган Радић Смер: Богословско - пастирски
Садржај
2. Аутор ............................................................................................................ 5
3. Садржина ..................................................................................................... 6
Библиографија ................................................................................................. 12
Увод - Еванђеље по Марку - Један од четири Исусова портрета
Марково еванђеље сматра се првим зато што се данас признаје за основни извор
друга два синоптичка еванђеља. Међутим, тек недавно је Марковом еванђељу посвећена
потребна пажња. Црква га је у ранијим вековима углавном занемаривала, дајући
предност дужим извештајима Матеја и Луке. Ово једва да изненађује, јер она садрже
већину обавештења која даје Марко, и више од тога, тако да се на Марково еванђеље
убрзо почело гледати као на скраћену верзију Матејевог. Но, сада је то измењено, јер је,
са сазнањем да је Марково еванђеље готово сигурно прво које је написано, оно постало
значајније него што вероватно још од времена свог састављања никада није било.1
1
Џ. Дрејн, Четири Исусова Портрета - Марко, у: Зоран Хамовић (прр.), Увођење у Нови Завет, Београд
2004, 258.
3
1. Хронолошко првенство и период настанка Еванђеља по Марку
До средине 19. века веровало се да Еванђеље по Марку представља неку врсту извода
еванђеља по Матеју и Луки. Lachman, 1835. godine, утврдио је да јев по Марку
хронолошки претходи осталим синоптичким јеванђељима и да представља један од
извора. У потпуности је преовладало ово мишљење у 19. веку и траје и данас.
1. Није могуће да Еванђеље по Марку буде новије од друга два и да је исцрпло грађу
из њих, или да представља њихов извод.
2
Ј. Каравидопулос, Јеванђеље по Марку, у: Увод у Нови Завет, Београд-Шибеник, 2005, 2.
4
● Често се мисли да бројна упућиваша на суђења и прогоне код Марка указују на
то да су његови читаоци трпели муке због своје вере у Христа (8 34-38; 10 33-34; 45; 13
8-13). Ако је тако, то би еванђеље могло датовати негде између 60. и 70. године, у време
када је Нерон покушао да оптужи хришћане за проблеме у граду Риму. Но, прогони су,
разуме се, били уобичајени у животу Цркве у 1. веку, те није од суштипског значаја
повезиваше Марковог еванђеља са једним од познатијих прогона. Сигурно је морало
бити много локалних прогона који готово да нису оставили трага у литерарним
изворима, мада су за оне који су их морали поднети били веома стварни.
2. Аутор
Марко или Маркус је било врло често име и могао је то бити било ко. У разматрању
питања ауторства наше полазиште мора бити чињеница да ниједно од еванђеља, у
ствари, не именује свог аутора. Јованово еванђеље је томе најближе, али и ту је реч само
о загонетном упућивању на једног од сведока распећа (Јн 19 35), и мада се ова личност
често поистовећује са „вољеним учеником", далеко је од тога да јасно говори ко је то
могао бити. У том погледу еванђеља се доста разликују од остатка Новог завета, јер
представљају анонимне списе. Традиционално приписивање Матеју, Марку, Луки и
Јовану учињено је, наравно, већ врло рано, али оно представља мишљења ране Цркве о
ауторима еванђеља, а не некакву тврдњу аутора лично. Јасно је, на основу
сведочанстава, да је аутора другог еванђеља рана Црква начелно везивала за личност по
имену Јован Марко, познату из других делова Новог завета (Дап 12 12).
Према Делима, група хришћана редовно се састајала у кући његове мајке у
Јерусалиму, а сам Јован Марко именује се као сапутник Павла и Варнаве на њиховим
3
Џ. Дрејн, Четири Исусова Портрета - Марко, у: Зоран Хамовић (прр.), Увођење у Нови Завет, Београд
2004, 260-261.
5
најранијим мисионарским путовањима (Дап 12 25; 15 37-41). Премда их је Марко
напустио, Павле га помиње у повољном светлу у две своје касније посланице (Кол 4 10;
Флм 24), тако да мора бити да су изгладили несугласице које су имали. О њему се такође
говори с љубављу и у 1Пт 5 13, и то место се (у зависности од тога како ко гледа на
ауторство Прве Петрове посланице) може узети као доказ Маркове повезаности са
Петром, али и са Павлом. Теже је бити сигуран да је управо тај Марко био заиста и аутор
Марковог еванђеља, иако се, у светлу тежње хришћана 2. века да књиге Новога Завета
доводе у везу са кључним личностима ране Цркве, лако може десити да предање које
повезује Марка са другим еванђељем није сасвим непоуздано.
Јован Марко је био углавном безначајна личност, а не такав појединац коме би се
приписало ауторство еванђеља, осим ако није било доброг разлога да се верује да је он
то заиста учинио.4
3. Садржина
4
Џ. Дрејн, Четири Исусова Портрета - Марко, у: Зоран Хамовић (прр.), Увођење у Нови Завет, Београд
2004, 259-260.
6
2.1. Садржај Исусове проповеди је Царство Божије, ко је најпре делимично
долази до изражаја у чудима која чини Исус. Чуда играју изузетно важну улогу.
Еванђелист приповеда о чак 18 чуда Христових, док у три кратка сумарија (Мк 1, 32–
34; 3, 7–12; 6, 53–56) помиње друга бројна чуда која је чинио. С друге стране, највећи
број чуда, тачније њих 15, као и сва три поменута сумарија, налазе се у првом делу
еванђеља (Мк 1, 16 – 8, 27). Имајући у виду ова два литерарна елемента, може се
констатовати да се чуда Сина Божијег налазе у средишту наративне теологије Еванђеља
по Марку.
2.3. Исусова личност уноси раздор и недоумице: његови најближи (Мк 3, 20с; 6,
1–6) и јудејски ауторитети (Мк 3, 22–30) га одбацују, али се око њега формира нова
заједница (Мк 3, 13–19, 31–35). Као последица овог стања, у Мк 4, 1–34 долази до
разликовања између „оних напољу“ и „вас“ (Мк 4, 10–12), као израз Божије воље.
3.1. На почетку овог дела долази до новог неразумевања од стране ученика, које
се овај пут односи на смрт и васкрсење и оперише термином „Син човечији“.
3.2. Овај део еванђеља структуриран је путем три најаве страдања и васкрсења
Сина човечијег (Мк 8, 31; 9, 30; 10, 33с). После сваке од ове три најаве следи
неразумевање од стране ученика, на које се овај пут надовезује опширно поучавање о
7
претпоставкама и захтевима следовања Исусу. Овакав приказ ученика транспарентан је
за живот постваскрсне заједнице, којој је еванђеље и упућено.
8
4.2. У погледу будућег разорења јерусалимског храма Исус поучава ученике у
једном дужем говору о неопходном разликовању знакова који се доводе у везу са
доласком Сина човечијег: са једне стране катастрофе (Мк 13, 5–23), са друге стране
космички знаци (Мк 13, 24–27). Међутим, тај дан ће доћи изненада и препоручује се
будност (Мк 13, 36–37).
4.3. Исусови последњи дани и страдање на крсту у Јерусалиму (Мк 14, 1сс)
приказани су на основу бројања дана и, коначно, сати.
5. Епилог: описује се сахрана Исусова од стране Јосифа из Ариматеје (Мк 15, 43–
47) и долазак три жене – очигледно једине преостале од свих ученика – на гроб у
недељно јутро (Мк 16, 1–4), где им се саопштава порука о васкрсењу од стране анђела
(Мк 16, 5–8), а не од самог Исуса, као што је случај код осталих еванђеља.5
4. Стил Еванђеља
5
П. Драгутиновић, Еванђеље по Марку, у: П. Перић / Р. Кубат (прр.), Увод у Нови Завет, Београд 2010,
177-179.
6
Ј. Каравидопулос, Јеванђеље по Марку, у: Увод у Нови Завет, Београд-Шибеник, 2005, 3.
9
Закључак - Завршетак Еванђеља
У оба случаја нарочит акценат се ставља на њихову одећу: први младић је био
огрнут („περιβεβλημένος“) платном по голом телу, док је други био огрнут
(„περιβεβλημένος“) белом хаљином. У целом еванђељу Марко само на ова два места
користи глагол „περιβάλλω“. Одећа свакако има своју симболику: огрнутост платном
(„σινδόνα“) нагог тела, односно бела хаљина („στολή λευκή“) симболишу почетак
страдања када младић бежи, односно радосну поруку васкрсења коју саопштава женама.
Младић у празном гробу такође може да садржи евхаристијску симболику: он је архитип
новокрштених хришћана. Кандидати за крштење најчешће су носили одећу све до
баптистерујума, потом су наги погружавани у воду (симболика смрти Исусове), да би по
изласку из воде облачили белу одећу (симболика васкрсења Исусовог).
10
тамо ћете га видети, као што вам рече“ (Мк 16, 7) била порука упућена сваком читаоцу
да се врати у Галилеју, дакле у свет Маркове еванђелске приповести и да се наново
сусретне са Христом, оним што је он чинио и учио, али овога пута у светлу васкрсења. 7
7
П. Драгутиновић, Еванђеље по Марку, у: П. Перић / Р. Кубат (прр.), Увод у Нови Завет, Београд 2010,
181-183.
11
Библиографија
12