Professional Documents
Culture Documents
Bogorodica Trojrucica
Bogorodica Trojrucica
- Боже мој, да нам је ко јуче у ово доба рекао да ћемо сад бити на мору! Да
нам је ко рекао да ћемо у Трсту божићовати.
Славко, личан младић, загледа се у небо, које над морем бјеше обрубљено
тамнином. Мноштво галебова лећаше ниско над површином.
- Молим вас, доплатите за прво мјесто. Зашто сте то учинили, тетка, знајући
да ја...
Славко отшета на кров трећега мјеста, гдје се налазила шарена гомила, као
обично дуж далматинских обала. На заклону трапа, два Арнаута, подвили
ноге, пуше и будни сањају, - праве двије слике толико опјеваних "барбареза"
што су у старо вријеме пљенили благо и дјевојке по српском приморју. Иза
њих, полијегало њеколико војника, покривених шињелима. Уз бочину,
између двојице жандара, сједи окован човјек. Подаље, гомила брђана, људи и
жена, у живописној ношњи, али већином дроњавих. То бјеху зацијело
учесници у суђењу ономе кривцу.
Сунце је јако гријало, облаци бјеху се згрнули сви у једну голему гуку, која
лебђаше на небу у правцу којим ће лађа скренути. Јелена сврати Славкову
пажњу на чудну појаву:
- Погледајте! Овако што нијесам никад видјела! Облак је као какав лијевак,
коме је ширина нама окренута, а грлић као да је отишао у бестрв! И, пазите,
како се обрће онај велики отвор па гута друге облачиће, - управ упадају му
сами у ждријело!
У један мах човјек њеки, на кљуну лађе, пр-вуче његову пажњу. Бјеше висок,
а њешто причаше гомилици мрнара, размахујући рукама. Па се примаче
војницима, па сељацима, па Арнаутима и најпослије ка жандарима. Свакоме
је тај поњешто проговорио и увијек је прстима дохватао капу. Најзад се попе
уза стубе, на кров првога мјеста.
- Може бити, а може бити и ближе... знате, као сиротиња мало трговинице,
мало онако... А госпођица је ваша сестра?
- И ја сам чистјејши Срб од старине. Во имја оца и сина и свјатога духа, амин!
Ово је прави крст. Је-ли-те, госпођице? Дашто! Поклањајусја кресту твојему,
Христе! Поклањају сја, поклањају сја!... Ја, што питате да ли тргујем рибом,
то, знате, ту има и шале! Али опет неуљудна је шала онога Латинина, што је
обријао брке, јер он, као младић, могао би помишљати да бих му ја могао
бити ђед! А, бора ми, и свијета сам обишао повише но он! - Па додаде њеку
грчку реченицу и отиде.
- Барба Иво тргује сухом црногорском рибом, то јест, носи врећу, двије
укљева, па ће то продати, па ће купити, рецимо, ораха или бухарице, или
дасака, или, или... што год хоћете, што год можете замислити, па ће то
препродавати. И у свако доба године, и у свима пристаништима и по нашим и
по Леванту, може се десити да га нађете. Ја га познајем има десетак година и
виђао сам га свуда. Гради се прост, али је препреден! Још се приказује као
испосник и велики богомољац. То је један од оних што путују другом класом
плативши половину треће, што могу живјети од Будве до Трста о кори хљеба,
или о туђем рачуну...
Агенат настави:
Барба Иво пењаше се уза стубе, што воде на узвишицу, гдје бјеху капетани и
пилот. Овај изађе на сусрет старцу и поче та враћати, али упорни старац,
једнако клањајући се капетанима, прође мимо њих, наслони се леђима на
браник и прекрсти руке.
- Чудна старог ђавола - рече Славко. - Кад је сад овако живолазан и немиран,
какав ли је истом био у младости! Јеси ли запазила какав је дипломата? Ти га
питаш једно, а он ти одговара друго, а дотле спрема одговор на оно прво: и
онда умије свратити говор на што он хоће, умије и искушати човјека и све то
тако вјешто, да се послије сјетиш.
- Мене није искушао, а ипак је погодио да сам сјетна. Па онда, више ми је
казао погледом, него ријечима! Страх ме је од тога старца, а ипак бих га радо
слушала.
Лађа окрену уз вјетар, који зазвижда кроз катарке и одмах се вали почеше
ломити о бокове. Она црна пјега на небу, за тињи час, расколута се нашироко
и као да се спусти...
Лађа зарони предњим дијелом, а задњи јој се диже тако високо у ваздух да су
големи точкови неисказаном брзином зврјали у празнини! Дим се пови на
противну страну, а затим пођоше и све кретљиве ствари. Големи вал преби се
о бочину, па се распрска по крову...
- Водите ме, дусо моја! - завапи дебела госпођа... - У салон! дусо моја!... Ах,
оче, помолите се богу!...
- Ах, ено га горе, дусо моја!... Шта ће он горе!... Вјерујте да он чини зло
вријеме!
Славко није могао издржати под кровом, те се врати горе, гдје прислони
столицу уза "спираљ", а ногама се одупре о ступчић, око кога се везују
конопи. Тако сједећи, дизао се и спуштао, час главом, час ногама. Море
запљускиваше по окрајцима крова... Младић заклопи очи. Стотине гласова
продираху му уши, - чињаше му се да слуша гласове мученика, што се
надмећу који ће се више изјадати. И брод му се учини као живи створ, којега
нагоне да иде против вала и вјетра, те јечи од мука.
Одједном зачу крај себе друкчије гласове, те отвори очи, и како ли се зачуди
кад видје поред себе Јелену и Ива. Старац једном руком држаше дјевојку, а
другом намјешташе столицу. Јелена, без капи крви у лицу, готово да падне у
несвијест. Славко скочи, те је посадише на његово мјесто.
- Тако! - рече Иво. - Не бих вас карао најзад, што сте изашли на арију. Боље је
овдје! Каже мени пилот да је њека женска изашла оздо, па не може, вели,
напријед. Погледах, кад ли ова наша госпођица. о - о, вељу ја, нећу ја њу
оставити, те, брже боље, сиђох и помоћу божјом приведох је овђена.
Њих двоје осташе ћутке. Тако је трајало. Мјесто да стигну на прву станицу
око три часа послије подне, стигоше у десет ноћу!
- Тако, дијете, тако! Нека вам је увијек прва мисао на бога, - па било у
радости, или у жалости! Ко ће помоћи, ако не бог, а опет ко ће као он!
- То је, знате, моја мати која лежи болесна у Трсту. И од синоћ јој је боље, -
синоћ, кад сам већ изгубила надање... о, боже, добри боже, помози!
- А ко зна? може бити е сте се синоћ највруће молили богу за вашу маму,
господична, - вели Иво.
Оно поноћи кад се Славко врати на брод, са крова, кроз стаклени "спираљ",
видје старог Ива у најживљем разговору са Маргаритом и Јеленом. Пред
њима бјеше остатака од поснога јела. Иво је сједио у прочељу и причао
њешто, уз живе покрете руку. Својим дугачким кажипрстом описа круг на
столу, начини крст у кругу, затим, истим прстом поче ударати о ивицу и
мицати обрвама, - као да сваку своју ријеч прати тим покретима. Најзад скиде
капу, постави је на замишљени круг, скупи прсте и поче отресати њима.
Јеленино је лице сијало од задовољства, а Маргарита је помало дријемала.
Славко не хтједе кварити добру вољу Јеленину, те не сиђе доље, него поче
шетати, домишљајући се шта ли оно ради стари "шарлатан".
Кад се опет надвири, Иво извадио из њеке торбице кремен, труд и огњило,
укреса ватру, припали и тако, између димових млазева, наставља причање.
Најпослије Јелена диже са својих груди њеку слику, окрете јој наличје, запита
њешто Ива, на шта он лагано намаче наочари, лагано извади из шпага њеку
жуту хартију, разви је, па узе читати, куцкајући прстом као оно пређе.
Кад Славко сиђе у салон, затече Ива гдје сједи подвијених ногу на дивану и
пуши.
- Добра вам срећа, млади господине, - до-чека га стари. - Вазда вам била
добра срећа! Ја, синак мало спавам. Колико спавања треба човјеку од
седамдесет и пет година? Овако сједим, испушим двије-три, па слађе заспим.
Али, легао кад легао, вазда се пробудим у зору. Што'но се каже: "Зора на
исток, Господ бог на помоћ!"
- Јесмо. Ја бих вам сад то казао, но ме претекосте, - рече Иво, не без ироније,
јер већ разумједе како онај о њему мисли. Па опет настави благо: - Кажем
вам, обје су праве христољубиве Српке. А ја сам опет госпођицу тјешио.
Каже она: - "Мама хоће да умре. Медици веле: умријеће!" - "Бог с тобом,
дијете, зар је медицима у власти живот људски! Колико пута медик каже:
"Овај ће умријети", а бог каже: "Неће умријети!" Зар није тако? Оно, истина,
и бог понекад нареди да њеко умре, па се смилује, и опет нареди друкчије,
кад му се човјек моли. А, бора ми, више то помаже кад се други за тебе моли,
као што је синоћ госпођица молила за мајку...
- Нијесам мислио да вас вријеђам, дондо, него сам хтио да кажем да сте јачи
него болест... Па како сте се излијечили од куге?
- Свака јој је рука пуна милости, и свака јој чудеса чини, али се она трећа не
види! Управо види се и, не види се, - то не умије нико казати. То ћете сами
моћи судити, ако хоћете, ја имам овдје њену прилику... Поклањајусја образу
твојему, поклањајусја!
- За чудо, колико сте оваких икона, дондо Иво, узели? Од 1836-те године до
данас, колико сте их раздали! Јер, доиста, бивало је дана кад сте их више...
распродали! Рецимо, да ја сад узмем ову, а може бити да сте још једну
вечерас...
- Та, забога, господине, ви сте једини путник који сте се с њим дуго
разговарали! Сјем тога, старац ми је показао вашу ложницу, и десет пута ми
препоручио да не заборавим предати вам писмо.
Славко узе писмо, и рече:
- Добро, добро, оставите ме да још мало спавам. Ја сам се мало наједио, али...
- и од-махну руком. То је значило: "Ја ћу да ти накнадим уврједе добром
напојницом", што је послужитељ потпуно разумјео, те поклонив се отиде.
Како је то било?
Славку не бјеше никакво чудо што је готово цијеле ноћи имао посла с Ивом -
што су се вечерњи утисци у сну изројили, али је био потресен тим, што је у
сну Иво према њему поступао као прави отац, као прави творац његове среће!
Њеке потанкости из тога сна, особито њеке ријечи, неће Славко никад
заборавити, иако зна шта вриједе снови!...
Лађа се дотле умјерено нагибаше с бока на бок, а одједном поче јаче, што
Славка наведе да мисли е је ушла међу острва. Он се брзо обуче, отвори
ковчег и опреми у њ икону, па изађе на кров.
- Добро је, земљаче! На планини снијег, а овамо само што није ударила киша,
а вјетар је с бока, те ћемо, ако бог да, прије поноћи у Трст.
- Видио сам да вас увелико занима Ивово причање, па нијесам хтио да вам се
придружим, јер не бих могао одољети да га мало не исмијавам, а тим бих
теби учинио на жао. Ето, дакле, какав ме је разлог задржао.
- И вријеђао старца?
Славко посумња да се она видјела с Ивом прије него што се искрцао и да сад
хоће да га искуша! Може бити да хоће да дозна за његово душевно стање,
послије прилога... А да није још Иво и у њеној души распирио пламен! Та му
се помисао први пут наметну и његово срце заигра. Сјети се свога сна.
Помисли да је Иво и њој писао ... Све те мисли пролетјеше кроз његову главу
за колико би ударио длан о длан.
- Молим вас, шта је вама? Славку се опет наметнуше пређашње сумње, рече
одлучно:
- Мени није ништа, нити разумијем зашто вам за ово њеколико тренутака
изгледам тајанствен, сем ако сте ви већ наклоњени томе... Ено онај стари
језуита има аскетско лице; он би могао замијенити Ива. Онај млађи, богме...
Јелена га прекиде:
Славко гледну око себе, као да се увјери е су сами, па јој лагано стаде
причати разговоре са "дондом" и како је узео икону и дао прилог, на што му
дјевојка стиште руку и кроз очи изли сву своју душу.
Након подужег ћутања, а већма узрујан, па, чисто као да сам себе нагони да
говори, настави млади човјек:
- Сањао сам да је стари Иво сједио баш овдје, на овоме мјесту, под
растегнутим платном, под силним пљуском, као што је ово сад, и да држи на
грудима двије Тројеручице... Нас двоје стало пред њим, па се прекрстисмо и
цјеливасмо иконе! А он онда уставши, узе нам руке у своје, па рече: