Petar Božanić zvani "Boža Pub" (1895-1975) rođen je u Lici, u selu Tuževići, nedaleko od

Gospića a svoju ličku neustrašivost, prešavši Albaniju, pokazao je na Solunskom frontu.

Kao i mnogi drugi solunski dobrovoljci, agrarnom reformom dobija devet jutara zemlje u srcu
Bačke i sa još 20 saboraca osniva Novo Selo. Bio je kockar, boem, kavaljer, uvek na strani
slabijeg, sem kada nisu za istim kartaškim stolom.
Čovek velikog srca i široke ruke, koji je uvek govorio da ne možeš dobiti ako ne daš. Vodila ga
je karta u Srbobran, Vrbas, Novi Sad, Sombor. Kada su igrali najveći majstori Kosta Gavaski iz
Srbobrana, Šandor Tarko iz Feketića i Petar Božanić znalo se da što padne pod sto, tu i ostaje.
Nijedan se neće sagnuti da podigne svoje, jer bi zbog toga morao da prekine partiju. Davao je
500 dinara onome ko bi otišao njegovoj kući da nahrani stoku i živinu samo da ne bi ustao od
stola. A za te novce tada se mogao kupiti najbolji konj.
Feketićani još uvek prepričavaju kako je bio široke ruke prema onima koji su ga čuvali od
prevare, jedino što je mrzeo više od politike. Priča se da je jednom dok je igrao iza leđa imao
ogledalo, kojim su kibiceri pratili karte. Kada su ga upozorili na to, nije rekao "razbij staklo", već
"razbij, evo para". Tom čoveku dao je četiri hiljade tadašnjih dinara, a kada je ovaj rekao da je
mnogo, dodao mu još dve.
Nagrađivao je i one koji su ga čuvali od "pubova", koje takođe nije voleo. Čim su čuli da negde
igra, išli su da mu oduzmu pare, ali su im posete bile jalove.
"Jedne noći dok su igrali ajnc popeh se na banderu da popravim kvar. Čim videh žandare kako
prilaze njegovoj kafani, ono što sam popravio ja ponovo pokvarih da ne bi mogli da ih uhvate",
sećao se njegov savremenik. "Kada sam mu ispričao šta sam uradio, gurnuo mi je kamaru para sa
stola i rekao da uzmem koliko mi drago."
"Bilo je to u njegovoj kafani negde oko 1938, partija je trajala od subote do ponedeljka, a u njoj
je Živko Mudrinski, veleposednik iz Srbobrana, izgubio sve što pesma kaže, pa i slugu pride.
Deda ga je pustio da se dva dana znoji zbog gubitka, pa mu onda sve poslao natrag", seća se
unuka samo jedne od legendi o Boži Pubu.
Početkom Drugog svetskog rata, Petar i njegova porodica doživljavaju sudbinu ostalih kolonista.
Odlaze u logor Šarvar u Mađarskoj, gde provodi četiri godine. Ni tamo se, međutim, karte nije
manuo.
"Mađarski vojnici su brzo saznali da govori njihov jezik i igra karte, i ubrzo su se toliko
"navukli" na partije da niko nije smeo da ih prekida. Na početku je namerno gubio, a kada su
zagrizli, iako je bio njihov zatvorenik, znali su da mu daju sve što su imali", kaže Slavka.
"Kartao je i u pare i u hranu. Time je pomagao porodici i zemljacima da im ti logoraški dani
budu bar malo lakši."
Pričalo se da se iz logora vratio sa "pola lotre (merdevine) forinti" koje je uzeo od jednog
mađarskog oficira. On, međutim, tu priču nikada nije potvrdio, ali narodu je bilo lakše da u nju
veruje, da i u tim strašnim vremenima ima svog junaka.
Posle rata, bez struje, vode i puta, gasilo se Novo Selo i Petar ostavlja sve što je stekao na
parčetu solunske zemlje i sa porodicom dolazi u Feketić. Tamo se ponovo kući.
"Pričaju da je tu kuću jednom prilikom izgubio na kartama. To je bio izuzetak. Ali sutradan je
baba Marta sela za taj isti sto, odigrala partiju i povratila kuću", seća se dalje unuka. "Ona mu je
bila glavni oslonac, i za veliko čudo, nije mu branila. Kako je ušao u pesmu i kako je Balašević
saznao za priču o dedi, ne znam, ali priče o njemu kružile su svuda."
Nije Boža Pub ni u Pragu, ni u Beču. Više od četiri decenije počiva na seoskom groblju u
Feketiću. Igra se i dalje ajnc, ali ne s takvim žarom. Ali i i danas se svi slažu, nema više takvih
kao što je bio Boža zvani Pub.