Docsity Javne Finansije I Finansijsko Pravo 6

Javne finansije i Finansijsko
pravo
Javne finansije i finansijsko pravo
Univerzitet u Nišu
139 pag.
Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: rade-andjelic (blackpanter31@gmail.com)
1.- ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ЈАВНИХ ФИНАНСИЈА
Јавне финансије изучавају финансијску делатност државе и других

јавноправних колективитета којима је поверено вршење такве делатности; та
делатност се састоји у задовољавању одређених јавних потреба и
обезбеђивању новчаних средстава да би се те потребе могле финансирати.
Пружање јавних услуга и финансирање заснива се на принципу солидарности

и принципу узајамности.
Јавне финансије проучавају онај део јавног сектора који функционише кроз
приходну и расходну страну буџета и парастаталних организација.
Финансирање јавне потрошње је резултат политичког процеса у коме се

доносе релевантне одлуке о алокацији економских ресурса, кроз обезбеђивање
јавних добара. Разлика између корисника јавних и приватних добара је у томе
што појединци на тржишту исказују своје потребе за приватним добрима, а
корисници јавних добара немају такве потребе (преференције).
Пружање добара и услуга од стране државе захтева радну снагу, опрему,

зграде и земљиште.
Стварни трошкови јавних добара и услуга јесу вредност приватних добара и

услуга која се морају жртвовати преношењем средстава држави на коришћење.
Порези подстичу појединце да праве изборе, не на основу економских трошкова
и користи, већ на основу подстицаја или дестимулације који потичу од ових
дажбина.
Јавне финансије изучавају улогу државе коју она врши у алокацији БДП-а1
(30-50%). Обављање државних активности повезано је са користима (пружање
јавних услуга) и трошковима (плаћање дажбина).
Многи људи мисле да би улога државе требала да буде шира и очекују од

владе да она реши њихове сопствене проблеме, док други сматрају да је улога
1 БДП - бруто друштвени производ

државе преширока и желе да виде смањену улогу државе (сукоб кејнзијанског
и монетаристичког економског концепта).
Задатак јавних финансија је да истраже како се на најбољи начин могу

комбиновати мере јавних прихода и јавних расхода, да би се формулисање
политике јавнох сектора и њена примена учинили оптималним.
Нормативно становиште: нпр. треба ли држава да се меша у алокацију ресурса,

која расподела је праведна и како фискална политика треба да учествује у
томе, итд.
Позитивно становиште: утицај одређених мера фискалне политике на

расподелу дохотка, ефекти замене пореза у малопродаји ПДВ-ом2, итд.
Јавни сектор прибавља финансијска средства из тржишног сектора

прерасподелом националног дохотка. Што је већа јавна потрошња државе,
мање средстава остаје привреди за пословање и инвестирање.
Поред фискалне функције усмерене на обезбеђење поштовања уговора и

заштиту власничких права и стварање регулаторног оквира за функционисање
привреде, савремене државе обављају и економске функције које се могу
поделити у три главне категорије:
▲ алокативна,
▲ редистрибутивна и
▲ стабилизациона функција.
Алокативна функција је усмерена на ублажавање тржишних недостатака у

алокацији економских ресурса. Редистрибутивна функција се састоји у
редистрибуцији имовине и дохотка ради остваривања праведне расподеле.
Стабилизациона функција је усмерена на ублажавање цикличних флуктуација
и осигурање високог нивоа запослености и ценовне стабилности.
2 ПДВ - Порез на додату вредност

Циљеви фискалне политике најчешће су међусобно противречни (trade-off): да
би сузбили инфлацију, повећавамо незапосленост, ефикасност у алокацији
ресурса конфликтна је са правичношћу, оштро опорезивање богатих негативно
утиче на стопу штедње, па тиме и на економски раст.
2.- КАРАКТЕРИСТИКЕ ФИНАНСИЈСКЕ ПРИВРЕДЕ
Финансијска привреда се разликује од финансијске делатности физичких и

правних лица.
Сличности између јавног и тржишног сектора: оба сектора у обављању своје

финансијске делатности руководе принципом штедљивости и ефикасности
у трошењу расположивих средстава у подмиривању својих потреба.
Основ3 Финансијска привреда Финансијска делатност физичких и

правних лица
1 Пружање јавних добара и услуга Остваривање добити
2 Кад платиш, ништа не добијаш Кад платиш, добијеш нешто заузврат
непосредно, већ посредно (примена принципа do ut des4)
3 Нематеријална природа Материјална природа пружених
пружених јавних добара јавних добара
4 Користе се приходи принудног Користе се приходи добровољног
карактера карактера
5 Подмиривање потреба ширег Прибављање користи правним
круга људи лицима
6 Одлучује парламент неке државе У приватној привреди одлучује
предузетник
3 Основи разликовања: 1) основни циљ, 2) повратност давања, 3) природа давања, 4) карактер,

5) подмиривање потреба и 6) механизам одлучивања.
4 Дај да би добио.

Табела 1. Разлике између финансијске привреде и финансијске делатности
физичких и правних лица
3.- ИНСТИТУЦИЈЕ ЈАВНИХ ФИНАНСИЈА
Јавни приходи представљају стварање и повећање дохотка државе

захватањем дела економске снаге (дохотка) физичких и правних лица. Убрана
финансијска средства троше држава и друга јавноправна тела, по утврђеној
процедури, за остваривање јавних, државних функција; ти приходи остварују се
коришћењем фискалног суверенитета од стране државе. Зато су јавни приходи
најчешће јавноправног и деривативног карактера. Прикупљање
финансијских средстава држава може учинити на следеће начине: наметањем
плаћања пореза, такси, доприноса или накнада за коришћење добара од
општег интереса (дажбински јавни приходи).
Држава може обезбедити јавне приходе и на други начин – нпр. приходи од

државне имовине, донације и сл.; оваква врста прихода је приватноправног и
оригиналног карактера.
Јавни расходи означавају новчане издатке државе ради финансирања јавних

потреба, односно обезбеђења јавних добара. Јавни расходи се покривају
јавним приходима.
Буџет је финансијско-правни акт у коме се приказују приходи и расходи државе

за одређени временски период (обично годину дана). За задовољење
одређених специфичних јавних потреба користе се и фондови, финансијски
програми, финансијски планови и посебни рачуни.
Финансијско изравнање је посебан институционални аранжман расподеле

јавних прихода и јавних расхода између различитих нивоа власти. Расподелу
државних функција мора да прати адекватна расподела фискалних овлашћења
између виших и нижих политичко-територијалних једница.

4.- ПОВЕЗАНОСТ НАУКЕ О ЈАВНИМ ФИНАНСИЈАМА СА
ДРУГИМ НАУЧНИМ ДИСЦИПЛИНАМА
Наука о финансијама је комплексна, синтетичка наука која проучава

економски, правни, социјални и политички аспект финансијске делатности
државе.
Задатак теоријске науке о финансијама је да систематско-теоријским

истраживањима утврди сталне односе између узрока и последица, односе
између два или више финансијских феномена и њихову везу према њиховој
стварној, материјалној повезаности.
Финансијска политика указује на средства и путеве ка постизању циљева

какве је поставила теорија.
Финансијско право се везује за правни аспект јавне потрошње.
Наука о јавним финансијама има најзначајније везе са економским наукама

којима и сама припада. Јавне финансије су се издвојиле из политичке
економије; та повезаност долази до изражаја у вези са савременим кретањима
у развоју економске мисли.
Наука о финансијама је повезана и са економском политиком. Савремене мере

јавних финансија су саставни део укупних друштвено-економских мера сваке
државе; то је комплекс мера макроекономске и микроекономске природе чији је
један од најважнијих делова у савременим, тржишно оријентисаним
привредама политика јавних финансија.
Наука о финансијама је повезана и са финансијском статистиком, која проучава

финансијске појаве и институте са квантитативног гледишта. Статистички
показатељи о кретању јавних прихода, јавних расхода, јавној потрошњи,

државном дугу и њихово континуирано праћење омогућавају да се добије
потпунији увид у финансијску активност државе и пружи основ за критичку
анализу мера фискалне политике.
Блиска повезаност науке о финансијама постоји и са финансијском историјом,

која изучава њихове конкретне промене у времену и истражује њихове узроке;
посебно је интересантна пореска историја, која одсликава фискални развој
државе и друштва од првих цивилизација до савремених пореских система.
Наука о финансијама је повезана и са социологијом као науком о друштву.

Финансијска социологија изучава утицај друштвених и политичких снага на
јавну финансијску привреду и утицај финансијског система и мера финансијске
политике на друштвено-политички развој одређене земље и одређених
социјалних категорија и интересних група (нпр. порески обвезници, корисници
јавних услуга).
Данас је формирана и финансијска психологија као посебна научна

дисциплина, која изучава интересе, преференције, мотиве појединаца и
друштвених група и њихове реакције које их опредељују да прихватају или не
прихватају пореске обавезе.
5.- ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ФИНАНСИЈСКОГ ПРАВА
Институције јавних финансија су уређене законима. Финансијско право

проучава правни аспект финансијске делатности државе.
Финансијско право је скуп правних прописа којима се регулишу финансијско-

правни односи до којих долази приликом прикупљања, управљања, расподеле
и трошења средстава намењених финансирању јавних расхода.

Национално финансијско право обухвата правне прописе једне земље којима
је регулисана њена финансијска делатност.
Међународно финансијско право представља укупност норми којима се

регулишу међудржавни финансијскоправни односи.
Финансијско право је самостална грана права. Спада у област јавног права.

Неки аутори финансијско право сврставају у уставно, а други аутори у управно
право.
Поједине државе врше кодификације финансијског права која се постиже

системским сређивањем, усклађивањем и презентирањем финансијско-
правних норми у једном закону којим је регулисана целокупна материја или део
материје о јавним приходима, њиховој расподели и њиховом трошењу од
стране државе и одређених јавноправних тела. Циљ кодификације
финансијског права је да се олакша примена финансијског права и уклони
односно ограничи појава неодређености, нејасноћа и празнина у регулисању
финансијско-правних односа.
Општи део финансијског права представља укупност правних норми којима

се обезбеђује јединство финансијског система, утврђивањем општих принципа
на којима се заснивају финансијски односи.
Посебни део финансијског права чини укупност правних норми којима се на

јединствен начин регулише одређена група финансијских односа (пореско
право, буџетско право, итд.).
Временом је, захваљујући подели финансијског права на опште и посебно,

дошло до дезинтеграције финансијског права на пореско право и буџетско
право.
6.- ОДНОС ФИНАНСИЈСКОГ ПРАВА ПРЕМА ДРУГИМ
ГРАНАМА ПРАВА

Финансијско право је најближе повезано са уставним правом и управним
правом. Повезано је још и са међународним јавним правом, кривичним
правом, грађанским правом и грађанским процесним правом.
1. Корени финансијског права налазе се у уставном праву. Устав, с једне

стране, уређује државну организацију за чије се потребе убирају
финансијска средства, а с друге стране, јер се норме финансијског права
изводе из финансијског суверенитета који извире из устава. Устав регулише
субјективно пореско право државе, као и субјективно буџетско право.
2. Што се тиче везе финансијског права са управним правом, једни аутори

тврде да финансијско право у односу на управно право нема аутономију
због тога што је финансијско право део управног права, а други аутори
тврде да финансијско право у односу на управно је до одређене мере
аутономно. Порески органи су управни органи. Цела пореска
администрација уређена је нормама управног права. Однос пореског и
управног права је однос посебног и општег.
3. Веза финансијског права са међународним јавним правом проистиче из

околности да заинтересоване државе ограничавају свој фискални
суверенитет закључујући уговоре или у виду билатералних споразума о
избегавању двоструког опорезивања или мултилатералних конвенција о
посебном пореском статусу дипломатског и конзуларног особља. Данас се у
оквирима ЕУ уобличује тзв. европско пореско право.
4. Повезаност финансијског права са кривичним правом проистиче из

непоштовања пореских прописа. У кривичним законима утврђене су
санкције за најтеже повреде фискалноправних норми (кривично дело
пореске утаје). Повезаност ове две гране права огледа се и у томе што
кривично право користипореске прописе код тзв. бланкетних кривичних
дела.
5. Веза између финансијског права и грађанског права је вишеструка:
А. порескоправни однос је сличан законској облигацији;

Б. порески објекат је повезан са грађанским правом;
В. у неким систуацијама се прописује посебна форма за поједине
уговоре која је услов правне важности.
6. Повезаност финансијског права са грађанским процесним правом је

двострука:

А. општи принципи судског извршног поступка примењују се у односу на
извршење пореске обавезе, уколико нису дерогирани посебним
прописима пореског права, и
Б. поједине радње у грађанском поступку суд ће извршити само ако

странке плате прописане дажбине (судске таксе).
7.- ПОЈАМ ЈАВНИХ ПОТРЕБА (ЈАВНИХ ДОБАРА)
Јавна добра су она чије коришћење од стране једног лица не умањује

могућност њихове употребе од стране других лица.
Јавна добра служе за колективну потрошњу. У јавна добра спадају разне услуге
државе на подручју одбране, судства, образовања, науке, културе, здравства и
др.
Потрошачи неће добровољно исказати колико вреднују јавна добра, јер за њих
не плаћају накнаду и радије ће у њима уживати као ''бесплатни
корисници'' (free rider's), све док трошкове сноси неко други. Кад је реч о
приватним добрима, сваки грађанин изражава своје преференције кроз
количину добара коју жели купити и расположивим новцем којим купује
приватна добра. Држава сазнаје за преференције грађана за јавним добрима
кроз политички процес гласања за одређени буџет.
Јавна добра су она добра и услуге које тржиште без деловања државе не би
обезбедило или би их обезбедило у недовољној мери. Јавна добра нису
конкурентна.
Држава може организовати производњу неких јавних добара посредством

својих предузећа, али највећим делом их набавља на тржишту, за шта су јој
потребна финансијска средства. Та финансијска средства држава набавља
путем пореза.
Разлика између пореза и цене је у томе што порези нису добровољна, већ
принудна давања.

''Бесплатни корисници'' (free rider's) су појединци који настоје да уживају у
користима од пружених јавних добара, без давања свог доприноса.
8.- ВРСТЕ ЈАВНИХ ДОБАРА
6.1.Чиста јавна добра се обезбеђују путем јавног сектора

и финансирају се фискалним путем. Нечиста јавна
добра се обезбеђују и у јавном и у тржишном сектору,
а финансирају се од фискалних прихода и накнада за
пружене услуге.
Карактеристике приватних добара су следеће:
• Ривалитет у потрошњи – јер се користи од једног добра ограничавају

на појединца;
• Могућност искључења из њиховог коришћења – важи за оне који

нису спремни да плате њихову цену.
Карактеристике чистих јавних добара су: 1) неривалитет и 2)

неискључивост.
Чиста јавна добра су доступна свима, под једнаким условима и бесплатно се

користе. То су она добра у вези са којима не постоји ривална потрошња и из
чијег коришћења је искључење немогуће.
Обележја чистих јавних добара имају и природна добра (реке, мора, језера,
земљиште,...). Природна добра немају свог власника, а немају ни своју цену,
тако да се дешава да се она користе нерационално.

Нечиста јавна добра би могла да се организују на тржишним принципима,
тј. у виду приватних добара (нпр. саобраћајнице, образовање, здравствена
заштита, тргови, паркови,...).
Мешовита добра се локално обезбеђују (нпр. противпожарна заштита,

аутопут са наплатном рампом,...). Код обезбеђивања мешовитих добара
узимају се у обзир две ствари: број потрошача и територија која се
обезбеђује.
6.2.Мериторна добра су она чије принудно коришћење

подстиче држава (нпр. сигуросни појасеви, основно
образовање). Демериторна добра су она које држава
потискује као штетно за околину и човека (нпр.
коришћење алкохола, цигарета, опојних дрога,
проституција,...).
Мазгрејв је поставио концепт мериторних добара, којима држава задире у

деловање тржишног механизма, мада се не ради о уобичајеним случајевима
тржишних недостатака. Код мериторних добара намерно се делује супротно
исказаним преференцијама како би се потиснула потрошња демериторних
добара.
Патернализам је став да држава треба да интервенише зато што зна боље

шта је у најбољем интересу људи него што то они сами знају. Либертинизам
је став да држава не би требало да се уплиће у избор појединаца.
Трошкови и користи јавног добра не треба и не могу бити потпуно

обухваћени унутар подручја јединице власти која их обезбеђује; ова
карактеристика је везана за ефекат фискалног преливања (spillovers effects).
Ако уз ова преливања свака јединица власти одлучује независно од других о

томе колико ће произвести јавног добра, међујурусдикцијска преливања
довешће до недовољне понуде јавног добра.
6.3.Примери:

• Глобална добра: државне границе једне земље нису препрека да
становници других земаља буду корисници тог добра;
• Национална добра: национална одбрана, национални паркови; и
• Локална добра: градски паркови, градски тргови.
9.- ЕКСТЕРНАЛИЈЕ (СПОЉНИ ЕФЕКТИ)
Екстерналије настају када приватна потрошња или производња неког

привредног субјекта производи користи или трошкове за трећа лица, а који нису
укључени у тржишну цену.
Екстерне економије се јављају ако су друштвене користи од спољних ефеката

веће од приватних. Основни проблем везан за појаву екстерних ефеката
произлази из немогућности тржишта да врши њихову интернализацију, односно
укључивање у тржишне цене.
Мере државе за решавање проблема екстерналија:
1. Прописивање одређених стандарда која морају поштовати сви

произвођачи и потрошачи ради заштите околине;
2. Забрана одређене производње или потрошње;
3. Субвенционирање производње и потрошње која ствара позитивне

екстерне ефекте;
4. Увођење еколошких пореза на производњу и потрошњу која загађује

околину;
5. Споразумевање и договарање заинтересованих страна ради

утврђивања компензације за настале екстерне ефекте;
6. Законско регулисање превентивне здравствене заштите и обавезног

образовања;
7. Јасно дефинисање власничких права и
8. Усвајање међународних конвенција којима се спречава настајање

негативних екстерних ефеката на глобалном плану.

Еколошки порези (колективни порези) не отклањају штету, већ само смањују
ниво нанете, јер утичу на загађиваче да смањују производњу. Наплатом ових
пореза држава убира приход који се може употребити за накнаду претрпљене
штете.
Држава може стимулисати ову екстерну корист тако што ће давати субвенције
творцима екстерне користи.
У новије време јавља се један алтернативан начин заснован на приватним

решењима екстерних ефеката која по теорији власничких права, могу бити
веома ефикасна у неким случајевима. Главни представник овог схватања је
Роналд Коуз. Тзв. Коузова теорема тврди да појединци могу сами решти
проблем екстерних ефеката (пример: спор између лекара и посластичара).
Коузова теорема истиче да заинтересоване стране могу саме, без обзира на
судску одлуку, да обезбеде ефикасно решење проблема ако постоји могућност
накнадног бесплатног преговарања (решење за дати пример: инсталирање
пригушивача буке – и то код посластичара, мада може и код лекара).
Коузова теорема захтева испуњење следећих услова:
1. Преговори не смеју да стварају никакве нове трошкове;
2. Власничка права сваког лица морају да буду јасно одређена;
3. Власничка права морају бити у слободном промету.
Коузова теорема важи под условом да су појединци спремни на договор и да

поштују споразум, што у пракси често изостаје.
10.- ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЈАВНИХ РАСХОДА
Јавни расходи су издаци које држава чини у јавном интересу ради

задовољења јавних потреба.
Јавни расходи служе финансирању државе и њених функција.

Карактеристике јавних расхода су:
• Они служе за подмиривање јавних потреба и
• У савременим друштвима јавни расходи су изражени у новцу.
Јавни расходи се врше ради задовољења општих потреба. Јавни расходи се

могу подмиривати кроз осигуравање економског, социјалног, политичког и
културног развоја, као и на разне неновчане начине (у натури, радом,...).
Класици финансија сматрали су да изучавање јавних расхода не спада у

област финансија , већ у уставно и административно право. Присталице
либералног капитализма залагале су се за што мање учешће јавних расхода у
националном дохотку; тај њихов став назива се став о неутралним јавним
расходима.
Савремена финансијска наука јавне расходе посматра као рационално

коришћење националног дохотка. Период од 1960-их до 1980-их година ХХ века
сматра се као златно доба интервенције јавног сектора.
Повећана јавна потрошња финансирана високим порезима, али и све већом

употребом јавног дуга имала је за последицу појаву специфичног економског
стања – стагфлација. Крајем 80-их и током 90-их година ХХ века истичу се
захтеви о рационализацији јавне потрошње. Данас се уочава тенденција
смањивања укупних јавних расхода у развијеним државама, али и у земљама у
развоју и у транзицији.
11.- НАЧЕЛА ЈАВНИХ РАСХОДА
У оквиру начела општег интереса поставља се захтев максималне друштвене

користи сваког јавног расхода, односно да се убрани јавни приходи користе
ради задовољења потреба које су у интересу друштва као целине.

Код начела штедње, штедња у јавним финансијама се може користити као
мера економске политике у периодима инфлације у виду инструмента
дефлационог карактера путем којег се може смиривати инфлација или тренд
њеног раста и обезбеђивати услови за успостављање стабилнијих односа на
тржишту.
Начело умерености и пропорционалности. – Ако јавни расходи треба да буду

умерени и да одговарају јавним приходима, то значи да се њихово
финансирање врши из друштвеног производа, а не из имовине, или на терет
будућих генерација.
12.- ТЕОРИЈСКЕ ПОДЕЛЕ ЈАВНИХ РАСХОДА
Циљ класификације јавних расхода јесте омогућавање лакшег сагледавања

и проучавања јавних расхода и боље утврђивање корелационог односа између
ових и других финансијских појава.
Критеријуми за класификацију јавних расхода су следећи:
• форма расхода,
• место,
• време, и
• субјекат или објекат.
Јавни расходи се могу поделити на:
1. редовне и ванредне,
2. продуктивне и непродуктивне,
3. функционалне, инвестиционе и трансферне,
4. рентабилне и нерентабилне, и
5. личне и материјалне.

1. Редовни јавни расходи су они који се могу унапред предвидети, који се
редовно јављају у буџету и чија је висина релативно стабилна.
Ванредни јавни расходи су они који се не могу унапред предвидети, не
појављују се редовно, већ повремено у буџету и не одговарају
нормалним, редовним функцијама државе. Критеријум за ову поделу
јесте редовност појављивања.
Редовни јавни расходи се подмирују од редовних јавних прихода, а

ванредни јавни расходи од ванредних јавних прихода. Уколико се ванредни
јавни расходи подмирују из редовних јавних расхода, то би значило да је
убрано више прихода него што је било потребно, па се тај вишак прихода
користи за финансирање јавних расхода, што је непожељна појава. У
ванредне јавне приходе спадају јавни зајмови и ванредни порези.
2. Продуктивни јавни расходи су трошкови државе намењени

инвестицијама у изградњу привредних предузећа и инфраструктуре.
Непродуктивни јавни расходи су они јавни расходи који немају
привредни карактер (нпр. издаци за финансирање потреба државне
администрације).
Циљ ове поделе јесте указивање на разлику између оних јавних расхода
који доприносе повећању националног дохотка и оних који не доприносе
порасту производњу.
3. Функционални јавни расходи се групишу према основним функцијама

које данас држава врши у савременим условима; ради се о војној,
образовној, здравственој функцији и сл. Ова подела има за циљ
груписање јавних расхода у односу на државну интервенцију на
економском и социјалном плану. Инвестициони јавни расходи су они
који директно или индиректно доприносе повећању националног
дохотка. Трансферни јавни расходи врше само нову расподелу
доходака, односно имовине у друштву на тај начин што преносе
финансијска средства из руку једне друштвене групе (порески
обвезници) у руке других (корисници јавних расхода).

Економским трансферима држава утиче на привредни живот и економске
токове у виду регреса, компензација, субвенција и сл. Социјалним
трансферима држава интервенише у домену социјалних односа
повећањем економске и куповне моћи корисника трансфера (нпр. социјална
помоћ, пензије, инвалиднине,...). Финансијски трансфери се јављају у
облику отплата јавних зајмова.
4. Рентабилни јавни расходи су они расходи за улагања у државна

предузећа којима се остварују приходи, односно где су приходи већи од
учињених издатака. Нерентабилни јавни расходи не доносе држави
никакве приходе (нпр. чисто административни расходи).
5. Лични јавни расходи су: накнаде за рад државних службеника,

припадника војске, полиције и сл., као и исплате пензија, инвалиднина и
сл., појединцима који на то имају право. Материјални јавни расходи су
они које држава предвиђа за набавку одређене опреме, за материјалне
резерве, инвестиције и сл. Критеријум ове поделе јесте објект
трошења.
13.- КЛАСИФИКАЦИЈА ЈАВНИХ РАСХОДА ПРЕМА ММФ
У савременој финансијској пракси среће се класификација коју је израдио

Међународни монетарни фонд – ММФ. Ова класификација дата је у Приручнику
за статистику јавних финансија, у коме је прихваћен принцип фактурисане
реализације за потребе како евидентирања јавних прихода, тако и за
евидентирање јавних расхода.
Разликујемо две групе класификација:
• функционалну и
• економску.
Функционална класификација показује основне функције јавних расхода.

Економска класификација указује на економску природу јавних расхода.
Функционална класификација има следећу садржину:

а) опште јавне службе,
б) одбрана,
в) јавни ред и безбедност,
г) економски послови,
д) заштита околине,
ђ) стамбени и друштвени садржаји,
е) здравство,
ж) рекреација, култура и вера,
з) образовање и
и) социјална заштита.
Јавни расходи по економским критеријумима могу бити текући и трансферни.
Економска класификација има следећу садржину:
а) накнада запосленима,
б) коришћење роба и средстава,
в) потрошња фиксног капитала,
г) камате,
д) остали имовински трошкови,
ђ) субвенције,
е) грантови,
ж) социјалне бенефиције,
з) капитални трансфери и остали расходи,
и) набавка фиксног капитала и
ј) нето набавка финансијске имовине за сврху политике.

Текући и капитални расходи треба да буду евидентирани онда када се догоде
активности, трансакције или други догађаји који доводе до настанка
одговарајућег расхода.
14.- СТРУКТУРА ЈАВНИХ РАСХОДА
У јавне расходе савремених држава убрајају се:
▲ војни расходи,
▲ расходи социјалног осигурања,
▲ расходи образовања,
▲ расходи државне управе и судства,
▲ расходи посредне и непосредне интервенције државе у привреди,
▲ расходи за научно-истраживачки рад,
▲ расходи намењени заштити човекове околине, и
▲ остали расходи (култура, спорт, социјална заштита, отплата јавних

дугова,...).
А. – Војни расходи су у великој мери под утицајем међународних односа и

спољно-политичке ситуације у свету. Због напредне технологије век трајања
оружја све је краћи, што доводи до већих улагања у производњу новог и
усавршавање већ постојећег оружја. Оружје и војна опрема могу да се извозе.
Главни извозници оружја су: Велика Британија, САД, Чешка, Русија, Француска,
Италија, Шведска, СР Немачка.
Б. – Расходи социјалног осигурања су један од најзначајнијих јавних расхода

у већини савремених држава. То су, на пример, издаци за пензије, инвалиднине,
здравствену заштиту,... На висину расхода за социјално осигурање велики
утицај има и чињеница да број старијих лица расте. Ову појаву прати све веће
смањење радно способног становништва. У ову групу расхода спадају и
накнаде за време породиљског одсуства, помоћ за време привремене
незапослености, дечји додаци и сл.
В. – Расходи за образовање спадају међу важније ставке у структури расхода

савремених држава. Подизање нивоа и квалификационе структуре

становништва или директне утицаје на укупни економски и социјални развој.
Примери за ове расходе били би: улагања у човека, улагање у ''људски
капитал''. Брз напредак науке и савремене технологије доводи до ''застаревања
знања'' тако да перманентно образовање све више постаје нужност.
Г. – Расходи државне управе и судства нису значајни, али као

административни расходи често ''упадају у очи''. Ови расходи расту због
проширења обима послова из надлежности државе и других јавноправних тела,
као и увођења нових задатака и мера чије се извршење поверава државним
органима.
Д. – Интервенција државе у привреди је неопходна када тржишни механизам

делује недовољно ефикасно, а нарочито у време већих поремећаја привредних
токова. На овај начин држава утиче на: услове привређивања, повећање
извора, ограничавање увоза и др. Држава утиче посредном или непосредном
интервенцијом. Држава може непосредно утицати на функционисање
привреде оснивањем државних предузећа или национализацијом постојећих
предузећа за послове од општег интереса (нпр. челичане, железнице, ПТТ,...).
Мере посредне интервенције државе у привреду огледа се у разним
облицима помагања појединих привредних субјеката или чак привредних грана.
Економска улога државе је посебно изражена у домену бржег развоја
привредно недовољно развијених подручја.
Ђ. – До Првог светског рата научно-истраживачки рад је био неорганизован.

На развој научно-истраживачког рада утицали су следећи разлози: трка у
наоружању почетком ХХ века, учешће већине држава у Првом светском рату и
убрзана индустријализација. Данас влада мишљење да је наука снажна полуга
привредног развоја, што доприноси расту ових јавних расхода. Развој научно-
истраживачког рада значајан је и са становишта решавања неких
егзистенцијалних проблема опстанка у смислу проналажења нових извора
енергије, повећања производње хране, заштите животне средине, итд.
Е. – Расходи за заштиту животне средине су новијег датума (јављају се тек

средином ХХ века). Узроци појаве ових расхода су следећи: 1) све већа
концентрација људи у градовима; 2) повећање броја становника; 3) веће
коришћење нуклеарне енергије. Страх од еколошке катастрофе је навео
савремене државе да све више средстава издвајају за ове намене, јер се
показало да прописи који регулишу заштиту животне средине нису довољни.

Ж. – Остали јавни расходи су: а) култура; б) спорт; в) социјална заштита; г)
јавни зајмови (отплата); итд. Опремање и одржавање музеја, позоришта,
галерија и др. финансирају се из буџета. Највећи број држава јавним приходима
финансира изградњу, опремање и одржавање спортских објеката и обезбеђује
средства за организовање и учешће на спортским такмичењима који доприносе
развоју спорта уопште. Јавни приходи се издвајају и за изградњу станова за
сиромашне категорије становништва. Јавни приходи се издвајају и за отплату
јавних дугова.
15.- ТЕНДЕНЦИЈА ПОРАСТА ЈАВНИХ РАСХОДА
Јавни расходи се константно повећавају, не само апсолутно, већ и релативно.

Први који је уочио ову тенденцију био је немачки финансијски теоретичар
Вагнер (крајем ХlХ века). Повећање јавних расхода је у неким периодима
веома велико, као што је случај пре, током и после рата, као и после већих
економских криза.
Узроци (фактори) убрзаног пораста јавних расхода су:
• структурне промене у привреди,
• демократизација друштва, и
• повећана брига за социјалну правду.
Такав раст забележен је у развијеним државама током 60-их и 70-их година ХХ

века.
На пораст јавних расхода утицали су:
1. социјални трансферни расходи (старосне и инвалидске пензије,

накнаде за време незапослености и др.) и
2. лични расходи (плате запослених у јавним службама).
Развој инфраструктуре и ширење социјалног осигурања чинили су битан

допринос економском расту и друштвеном благостању. Поред тржишта, за
напредак друштва је неопходан и снажан јавни сектор. Такав развој је имао за

последицу повећање јавних расхода. Прегломазна јавна потрошња претила је
да угрози саме темеље мешовите привреде.
Класификација узрока пораста јавних расхода, коју је створио Гастон Жез:
• узроци који доводе до привидног повећања јавних расхода;
• узроци који доводе до стварног повећања јавних расхода.
Привидни узроци повећања јавних расхода су они који доводе само до

номиналног, а не и реалног повећања јавних расхода. Разлози за то су следећи:
▲ смањење куповне снаге новца,
▲ промене у техници састављања буџета,
▲ повећање државне територије и броја становника.
Последица појаве инфлације јесте смањење куповне снаге новца, што се

одражава и на раст јавних расхода, али само у номиналном износу. И промене
у техници састављања буџета доводи до привидног повећања јавних расхода;
акосе прелази са нето буџета на бруто буџет, онда ће номинални износ јавних
расхода бити већи. И повећањем државне територије и броја становника се
долази до привидног повећања јавних расхода. Када се повећава државна
територија и број становника, онда се повећава и државни апарат, војска,
полиција и друге јавне услуге. Уједно, нови становници су и нови порески
обвезници, што обезбеђује повећање јавних прихода. Повећани јавни расходи
се намирују из повећаних јавних прихода.
По мишљењу Г. Жеза, стварни узроци повећања јавних расхода могу бити

политички, економски и финансијски.
На повећање јавних расхода најнепосредније делују политички узроци (нпр.

војни расходи, расходи за социјалну заштиту, заштиту животне средине...).
Економски узроци повећања јавних расхода везују се за нагло повећање
националног богатства, почев од индустријске револуције, што је условило
ширење круга јавних потреба и довело до стварног раста јавних расхода
(пример: директне и индиректне интервенције државе у привредном животу). У
финансијске узроке пораста јавних расхода можемо убројити: отплате јавних
дугова и лоше управљање јавним финансијама.

Појава ''ефекта помака'' у државним расходима има за последицу промену
представе пореских обвезника о томе шта представља ''толерантну'' границу
опорезивања. Након појаве овог ефекта грађани су спремни да сносе већи
порески терет.
16.- ПОКРИЋЕ ЈАВНИХ РАСХОДА
Класична теорија покрића поставила је опште правило да се јавни расходи

подмирују редовним јавним приходима. За покриће ванредних јавних расхода
треба користити ванредне јавне приходе (јавни зајмови, ванредни порези). Ако
је реч о правим ванредним расходима који не дају приходе у будућности, њих
треба покривати редовним јавним расходима (порезима). Ако је реч о неправим
ванредним расходима који дају приходе у будућности, за њихово покриће треба
да служе зајмови као ванредни приходи.
Класична теорија не препоручује покриће јавних расхода јавним зајмом. Држава

тада има две могућности: или да повећа порез, или да смањи јавне расходе.
Савремена теорија покрића критикује став класичара као крут и неподесан,

чије би доследно спровођење пооштрило економске кризе са свим
последицама на економском и социјалном плану. Савремена теорија предлаже,
поред пореза, као средство покрића и употребу јавних зајмова.
17.- ЕФЕКТИ ЈАВНИХ РАСХОДА
У финансијској теорији постоје два различита схватања о ефектима јавних

расхода:
▲ неутрални јавни расходи и
▲ активни јавни расходи.

Став неутралних јавних расхода јесте тај да јавни расходи имају неутрално
дејство на привредна и социјална кретања. Код активних јавних расхода
акценат се ставља на економска и социјална дејства јавних расхода, док се сам
акт трошења средстава ставља у други план. Јавни расходи се не могу
изучавати без упоредног испитивања јавних прихода.
Француски финансијски теоретичари говоре о ''теорији филтра'', сматрајући да

на финансијску активност државе треба гледати као на један џиновски филтер
који порезима и другим приходима узима финансијска средства из привреде и
становништва и преко расхода их враћа овим субјектима.
Јавни расходи могу да измене ефекте јавних прихода, имајући у виду да их

може умањити или поништити. Остварени ефекти ће се показати као позитивни
или негативни. Јавни расходима може да се утиче на производњу непосредну и
посредно.
Непосредан утицај обезбеђује се: изградњом производних капацитета,

улагањима у државна и јавна производна предузећа, итд. Издвајањем
буџетских средстава за образовање, здравство, науку и културу и сл. посредно
се остварује снажан утицај јавних расхода на производњу и увећање
националног дохотка.
Неки аутори упозоравају да јавни расходи не доводе увек до повећања

националног дохотка, јер у одређеним случајевима могу довести до смањења
производње. У периоду пуне запослености јавни расходи дејствоваће
инфлаторно. У обрнутом случају, јавни расходи ће подстицајно деловати на
производњу.
На овим деловањима заснивају се:
▲ приступи о инфлаторном дејству јавних расхода;
▲ приступи о антиинфлаторном дејству јавних расхода;
▲ приступи о дефлаторном дејству јавних расхода и
▲ приступи о антидефлаторном дејству јавних расхода.

Савремени привредни токови одвијају се у виду привредних циклуса. Државном
интервенцијом омогућава се превазилажење тих тешкоћа између производње
и потрошње. Тај облик јавних расхода који се остварује преко коњуктурних
инвестиција, а којима је циљ да поврате изгубљену привредну равнотежу зове
се мултипликатор. Мултипликатор се користи као инструмент економске
политике у случајевима када стагнација или рецесија прете да угрозе
привредне токове. Пример за то јесу инвестиције у виду јавних радова.
Уколико се путем јавних радова упосли већи број радника, утолико ће њихов
укупни доходак порасти. То примарно дејство јавних расхода изазваће
секундарно дејство, јер укупност овећаних расхода доводи до повећања
платежно способне тражње за потрошним добрима и услугама. Нови дохоци
произвођача потрошних добара и услуга доприносе, у трећој фази, увећаној
производњи производних и потрошних добара. То је тзв. ''теорија
мултипликатора''.
Акцелератор означава јавни расход ограниченог обима са циљем да убрза

привредна кретања у појединим привредним гранама и областима.
18.- ЕФИКАСНОСТ И РАЦИОНАЛНОСТ ЈАВНИХ РАСХОДА
Квантитативни пораст јавног сектора у тржишним привредама и све шири

облици државне интервенције подстакли су усавршавање метода мирења
ефикасности трошења јавне потрошње.
Учинке у јавном сектору најбоље исказују три Е:
1. економичност;
2. ефикасност;
3. ефективност.
Економичност означава да се потребна финансијска средства прибаве и

користе са што мање трошкова. Ефикасност изражава ниво издатака по
јединици расхода. Ефективност је резултат који је постигнут коришћењем
расположивих средстава, односно повећано благостање конкретном јавном
услугом.

За мерење учинка извршених јавних расхода позамљују се методи из тржишног
сектора, као што је cost-benefit анализа, нарочито приликом утврђивања
приоритета и оправданости продуктивних јавних расхода. Резултати добијени
том анализом не могу се користити у настојању да се повећа ефикасност
трошења свих јавних прихода.
Принцип једногодишњости буџета који се манифестује у немогућности да се

неутрошена средства пренесу у идућу годину, подстаћи ће корисника да сва
одобрена средства и утроши, како би за себе осигурао довољан обим
средстава за ту, али и за идуће године.
Једногодишње временско ограничење трошења буџетских средстава настоји се

превазићи применом система комплексног буџетског планирања и његовим
каснијим побољшањима. Систем планирања, програмирања и буџетирања
(Planing-Programming-Budgeting System – PPB System) је примењиван у
САД, Канади, Великој Британији и Немачкој. Планирање расхода треба тако
спровести и организовати да се могу проценити њихове друштвене нето
користи.
ППБ Систем је интегрални поступак планирања који омогућава већи степен

рационалности, ефикасности и увида у политичке поступке и одлуке о трошењу
јавних расхода тиме што обезбеђује:
1. међусобну повезаност и зависност буџета од вишегодишњег

финансијског плана;
2. поделу буџета према програмима и
3. примену cost-benefit анализе у материји јавних расхода.
ППБ систем састоји се из следећих фаза:
I. планирање – дефинисање и постављање структуре програма;
II. програмирање – спровођење cost-benefit анализе и синтезе могућности

реализације постављених циљева и
III. буџетирање – одређени програм који треба да буде реализован претаче

се у годишњи буџет који се доноси на традиционалан начин.

''Буџетирање од нуле'' је примењено у САД-у. Буџетирање од нуле је
подједнак третман и истовремена расправа о свим буџетским расходима, како
оним из претходне године, тако и о новим програмима расхода. Предност овог
система јесте редовно годишње преиспитивање опортуности постојања
одређених врста јавних расхода, а посебно њихове висине. Ова предност је у
исто време и велики недостатак, јер се сваке године практично расправљају
питања приоритета у финансирању јавних расхода.
19.- ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЈАВНИХ ПРИХОДА
Финансирање разноврсних државних функција остварује се путем јавних

прихода. Јавни приходи служе за покривање јавних расхода.
Разлози који су утицали на еволуцију система јавних прихода у савремене

фискалне системе су:
▲ друштвено-економски систем,
▲ политичко уређење,
▲ доходак по становнику,
▲ привредна активност, итд.
Савремени јавни приходи су дажбинске природе, јер државе обезбеђују

принудним путем на основу своје пореске власти. Најдоминантнији савремени
јавни приходи су порези (њихово учешће је 70-90%). Држава врши
прерасподелу националног дохотка путем фискалног система и одређује део
који служи финасирању јавне потрошње.
Теорија јавних прихода треба да испита врсте и облике јавних прихода,

њихову структуру, комплекс финансијских и других дејстава у вези са њиховим
постојањем, као и да постави одређена руководна правила за њихову примену
у пракси.
Основне карактеристике јавних прихода:

▲ јавни приходи служе за подмиривање јавних потреба, односно трошкова
који имају општи карактер;
▲ јавни приходи се убирају углавном фискалним (принудним) путем;
▲ јавни приходи се, у савременим државама, убирају у новцу, а само

изузетно и у натури;
▲ приходи државе су део новостворене вредности и имају деривативан

карактер;
▲ јавни приходи се убирају из извора који се економски обнављају, а само

изузетно се приходи државе захватају из имовине (реални порези на
имовину).
20.- ВРСТЕ ЈАВНИХ ПРИХОДА
Класификације јавних прихода имају практичан значај, који се огледа како са

становишта изградње што адекватнијег система државних прихода, тако и са
становишта њиховог коришћења за остварење финансијских и других циљева
државе.
Јавни приходи се деле на:
▲ оригинарне и деривативне;
▲ јавноправне и приватноправне;
▲ редовне и ванредне;
▲ повратне и неповратне;
▲ приходе ширих и ужих територијалних јединица;
▲ приходе од становништва и правних лица;
▲ ненаменске и наменске;
▲ приходе у новцу и натури.
1. Оригинарни (изворни) приходи државе су они приходи које држава

остварује на основу своје економске активности или по основу права
власништва (пример: приходи од државне имовине, од продаје добара и
услуга, итд.). Деривативни (изведени) приходи су које државе

остварују на основу свог фискалног суверенитета захватајући део
економске снаге лица из имовине, дохотка и потрошње. То су тзв.
фискални или дажбински приходи (нпр. порези, царине, таксе,
доприноси, парафискалитети). Држава може наметати своју фискалну
власт посредним путем и тако да дође до одређених прихода (нпр.
новчане казне). Јавни приходи које држава остварује по другим
основама су тзв. нефискални приходи (нпр. јавни зајам).
2. Јавноправне приходе држава остварује на основу свог фискалног

суверенитета, убирањем обавезних давања од физичких и правних лица
на својој територији без непосредне противнакнаде. Приватноправни
приходи могу се остварити по више основа: од државне имовине, рада
државних установа, прихода који остваре државна предузећа. Приходи
од државне имовине могу се стећи продајом имовине, давањем у
закуп или економском експлоатацијом, односно коришћењем. Одређени
приходи могу се остварити и од делатности јавних установа (културе,
образовања, науке, здравства). Приходи који остварују државна
предузећа могу имати приватноправни карактер, а јавноправни
карактер као разлика у цени између стварних трошкова и продајне цене.
3. Редовни приходи државе убирају се континуирано у одређеним

временским интервалима и из извора који се стално у економском
смислу обнављају. Редовним јавним приходима подмирују се редовни
јавни расходи. Редовни приходи могу се користити за подмиривање
ванредних расхода мањег обима за чије се финансирање и формирају
одређени резервни фондови. Ванредни јавни приходи убирају се
повремено и служе за подмиривање ванредних јавних расхода.
Ванредни приходи се користе за подмиривање непредвиђених јавних
потреба.
4. Неповратни јавни приходи су приходи које физичка и правна лица

плаћају за финансирање јавних потреба, који им се не враћају.
Обвезници плаћања дажбина имају или одређену непосредну корист
(нпр. код такса) или посредну корист (јавни ред, лична сигурност).
Повратни јавни приходи су приходи које физичка и правна лица
добровољно или принудно издвајају за финансирање јавних потреба, уз
обавезу да им држава та средства врати (нпр. добровољни (ређе
принудни) зајмови на које држава касније плаћа камату).
5. Подела на приходе ширих и ужих територијалних јединица

условљена је расподелом државних функција, односно надлежности
између виших и нижих нивоа власти. Систем прихода којим се
задовољавају јавне потребе може бити уређен на следећи начин: 1) да

свака политичко-територијална јединица има своје сопствене приходе; 2)
да сопствене приходе има само једна политичко-територијална јединица
која из тих прихода издваја средства за финансирање расхода ужих
јединица, и 3) да сопствене приходе имају две политичко-територијалне
јединице које из својих прихода издвајају средства за финансирање
расхода политичко-територијалних јединица које немају сопствене
приходе.
6. Приходи од становништва су приходи које грађани издвајају из свог

дохотка (изузетно и из имовине) за подмиривање јавних расхода.
Можемо разликовати приходе од становништва узимане принудним
путем и приходе од становништва које грађани издвајају
добровољно. Приходи од правних лица су они приходи државе које
она убира од прихода, односно имовине привредних организација,
установа и других правних лица. Правна лица издвајају одређена
средства за подмиривање јавних расхода: 1. принудним путем
(дажбине), 2. путем уговора (зајам) или 3. путем добровољних
издвајања.
7. Наменски (дестинирани) јавни приходи су они за које је унапред

утврђена сврха трошења средстава убраних применом појединог
финансијског инструмента. Ненаменски (недестинирани) јавни
приходи служе за финансирање свих јавних потреба и сврха њиховог
трошења није унапред утврђена. Највећи део јавних прихода нема
наменски карактер.
8. Савремене државе остварују своје приходе у новцу, без обзира на

њихов извор, односно без обзира да ли до њих држава долази путем
дажбина, путем прихода од имовине или на основу уговора о зајму,
односно путем поклона. Данас се ретко срећу приходи у натури и они
се јављају као приходи које држава остварује на основу поклона
физичких и правних лица (земљишта, зграде, итд.). Месни
самодопринос је врста јавних прихода која се може измирити и у натури
обављањем превозничких услуга или извршавањем одређених радова.
21.- ПОЈАМ И ОБЕЛЕЖЈА ФИСКАЛНИХ ПРИХОДА (ДАЖБИНА)

Дажбине су бесповратна обавезна давања које држава установљава Законом, уводи и
наплаћује на основу фискалног суверенитета ради задовољења јавних потреба.
Обележја дажбина су: обавезност, неповратност и непостојање противнакнаде за

плаћени износ.
1.- ОБАВЕЗНОСТ.- Физичка и правна лица имају обавезу да плаћају дажбине које
уводи држава. Не може се избећи обавеза плаћања пореза.Ова лица су, такође,
корисници јавних потреба које се финансирају прикупљеним дажбинама. Ова средства
се могу трошити на начин предвиђен буџетом.
Порези су апсолутно обавезна давања, док су таксе и царине релативно овавезна

давања.
Одступање од апсолутне обавезности пореза могуће је само изузетно, и то у законом

прописаним случајевима (из социјалних и економских разлога).
2.- НЕПОВРАТНОСТ.- Дажбине су бесповратна давања јер између државе и обвезника

давања није заснован никакав уговорни однос, већ је држава једнострано увела обавезу
плаћања дажбине.
3.- НЕПОСТОЈАЊЕ НЕПОСРЕДНЕ ПРОТИВНАКНАДЕ – противнакнада треба да

буде непосредна, то значи да буде извршена одмах по плаћању дажбине и да буде исто
ива.
Тако се разликују:
Дажбине које потичу од пореза, где постоји противнакнада али посредна. Приходе од
пореза држава користи за подмирење потреба у области образовања, здравства,
културе, социјалног старања. Сваки порески обвезник може користити услуге ових
јавних служби.
Друге врсте дажбина (таксе) које су везане директно за противчинидбу. То су услуге

које обвезнику врши државни орган или установа. Нпр: на основу доприноса за
пензијско осигурање стиче се могућност коришћења пензија и сл.
22.- ЕКОНОМСКИ ИЗВОРИ ФИСКАЛНИХ ИЗВОРА (ДАЖБИНА)
Општи извор дажбина је национални доходак.
Материјални и економски извори су: имовина, доходак и потраживања.
1.- ИМОВИНА КАО ИЗВОР ДАЖБИНА.-
Са грађанског становишта имовину чине сва субјективна имовинска права - стварна,

облигациона, и све имовинске обавезе неког лица.

Са пореско-правног становишта имовина је однос између активе и пасиве физичког или
правног лица
Као предмет дажбинског захватања састоји се од различитих материјалних добара -

непокретне и покретне ствари и имовинска права.
- Имовина физичког лица се састоји из различитих делова. Обично се опорезују делови

имовине као сто су непокретност, драгоцености,...а ретко кад у имовина у целини. Када
се имовина у целини или део ње продаје или купује, и преноси правним послом-
уговором, опорезује се порезом на промет тих права. (тзв. Саобраћајни порез на
имовину).
- Имовина предузећа је пре свега намењена стварању профита, и може се опорезивати

у целини као књиговођствена вредност капитала, или само поједине његове
компонете,..
Порез на имовину код предузећа плаћа се и кад се спаја са другим предузећем, или када
продаје опорезиве делове имовине. Поред ових постоје и порези на капиталну добит
(код шпекулације – разлика између набавне и продајне вредности-код пордаје или
куповине).
2.- ДОХОДАК КАО ИЗВОР ДАЖБИНА.-
Доходак је скуп материјалних добара које корисник дохотка редовно добија и која се
могу утрошити а да се тиме не умањи имовина корисника дохотка.
А.- Доходак физичког лица је збир његових чистих прихода (од пољопривреде,
зарада, закупнина). Опорезује се порезом на доходак грађана.
Доходак правног лица је разлика између укупног прихода и трошкова. Опорезује се

порезом на доходак корпорације.
Б.- Фундирани доходак потиче од имовине или рада из трајног радног односа,
пензија, социјалне помоћи.
Нефундирани доходак је доходак из одређеног посла за одређено време.
В.- Оригинарни (изворни) који потиче од рада и капитала и продајом роба на

тржишту.(у приватном сектору).
Изведени (деривативни) не потиче од рада или капитала, већ се стиче одузимањем

изворног дохотка. (Изведен доходак је нпр.доходак социјалног осигурања).
3.- ПОТРОШЊА КАО ИЗВОР ДАЖБИНА.-
Постоје различите дажбине на потрошњу, а најчешће се примењују: порез на промет,

акцизе и царине. Све дажбине на потрошњу имају два битна обележја - преваљивост и
регресивност.
Противници дажбина на потрошњу истицали су неправедност на опорезивање

потрошње, јер ове дажбине у већој мери оптерећују мање него ли веће дохотке. Ове се

дажбине укључују у цену робе која се троши и терет носи потрошач. Иако су издашне,
својом флексибилношћу неповољно утичу на финансијску равнотежу, увећавају цене,
смањују тражњу, потрошњу и производњу.
Присталице дажбине на потроћшњу истичу њихова позитивна својства као што су

еластичност и издашност. Порезом на промет се регулишу цене и преко цена односи
понуде и тражње или као што је способност царина да заштите домаћу производњу, да
утичу на равнотежу платног биланса и слично.
23.- ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОРЕЗА
Каже се да "држава оно што даје, прво мора да узме". Методи преношења средстава из
приватног у јавни сектор могу бити:
Опорезивање, као најзначајнији извор државних прихода
Штампање новца (инфлациони порези)
Увођење накнаде за робу и услуге које пружа
Позајмљивање (јавни кредит).
• Порез инструмент јавних прихода којим држава, од субјеката под својом

пореском влашћу, принудно узима средства без непосредне противуслуге
ради покривања својих финансијских потреба и постизања осталих
јавних циљева.
Из дефиниције пореза произилазе и његове карактеристике:
1.- ПРИНУДНИ КАРАКТЕР пореза који се испољава у моменту доспелости пореске

обавезе. Парламент усвојеним пореским законом врши одобравање пореза. Порески
обвезници преузимају пореску обавезу и дужни су да је извршавају. Ако не испоштују
рокове за редовно плаћањедолази до примене законских санкција за принудну наплату.
Порези су апсолутно обавезна давања. Ако се стекну законом предвиђени услови за

опорезивање обвезници су дужни да плате порез.
Други фискални приходи (таксе и царине) релативно су обавезна давања. Обвезници

могу да бирају да ли ће користити неку посебну услугу државе или не.
Држава уводи порезе за сва физичка и правна лица на својој територији. Страни
држављанин плаћа порез на све оно што стиче у тој држави. Ово због тога што и он
користи исте оне јавне услуге које држава пружа и својим грађанима (изузеци су нпр
дипломате)
2.- ПОРЕЗИ СУ ДЕРИВАТИВНИ ПРИХОД државе. Држава изводи своју економску

снагу кроз опорезивање из економске снаге оних субјеката над којима има фискални
суверенитет.

За разлику од оних средстава која држава остварује на основу привредне активности
или права власништва (оригинарни или изворни приходи државе), порези су
деривативни - изведени приходи.
3.- НЕПОСТОЈАЊЕ ПРАВА НА ПОВРАЋАЈ ПОРЕЗА.- Обвезник се одриче једног

дела своје економске снаге у корист државе. Нема могућности да му се та средства
било када врате.
Држава постаје власник тих средстава, јер се овде ради о преносу средстава из облика
приватне у облик државне својине.
Неповратност је елемент сличности између пореза и тзв. вечите ренте где уписник
зајма добија само камату, али има могућност да обвезницама овог зајма тргује на
тржишту хартија од вредности (ефективним берзама).
4.- ОДСУСТВО НЕПОСРЕДНЕ ПРОТИВНАКНАДЕ је основ по коме се порези

разликују од других врста фискалних прихода (таксе).
Основ настанка пореске обавезе је пореска способност а не извршена услуга од стране

пореског органа:
Обвезници који су платили порез не могу захтевати од државе одређену чинидбу.

Средства прикупљена опорезивањем држава користи за подмирење јавних потреба
(државна управа, образовање, здравље). Сви грађани, и они који порез плаћају и они
који не плаћају(проблем бесплатног корисника), као и они који су ослобођени од
плаћања могу да користе ове услуге државе. Корист је посредна.
За плаћену таксу обвезник добија тачно одређену противнакнаду у виду специјалне

услуге нематеријалне природе (пример, издавање разних уверења, путних и других
јавних исправа).
5.- НЕДЕСТИНИРАНОСТ ПОРЕЗА значи да намена трошење ових прихода није

унапред утврђена. Наплаћени порески приходи користе за подмирење свих јавних
расхода државе.
У неким пореским системима, чија је намена унапред утврђена (пример, порез на

зараде служи за финансирање социјалног осигурања (у америчком пореском систему).
6.- ПОРЕЗИ СУ НОВЧАНИ ПРИХОД. Изузетно се убирају у натури у ванредним

друштвеним ситуацијама.
Код нас, самодопринос као посебна врста јавних прихода може се измирити у новцу,
натури или раду.
24.- ОСВРТ НА РАЗВОЈ ПОРЕЗА
Још је у класичном римском периоду Улпинијан тврдио да су порези живци државе,

одн. да нема државе без пореза. У Јустинијановом Corpus Juris Civilis, постоји
констатација да су порези корисни и потребни држави.

Историјски развитак пореза је уско везан за историјски развој државе и њених
функција.
А.- Порекло пореза је у давању поклона. Први порези теретили су пре свега
непокретну имовину због неразвијених робно-новчаних односа.
У натуралној привреди обавезна давања су имала карактер личних прихода а плаћана

су владару у натури (мостарине, путарине). Први порези су се појавили у облику
главарине.
Б.- У феудалном друштву порески системи су слабо развијени без мало врста и облика
прихода. Фискални приходи су пре били добровољна него принудна давања.
Развија се робно-новчана привреда, долази до поделе рада, производње за тржиште и

појаве новца.
В.- Са развојем друштвене поделе рада и производње у градовима јављају се нови

извори прихода који се опорезују (обављање привредних и непривредних делатности,
лични рад)
Г.- Порезе у правом смислу речи срећемо у 13 веку у земљама континенталне Европе.
Као једна од последица Француске буржоаске револуције уводи се пореска обавеза као
грађанска дужност. Прихваћен је термин обавеза, намет или порез.
Јачање буржоаске државе даје порезу карактер сталног и главног механизма

финансирања друштвених потреба.
Д.- После буржоаских револуција фискални системи на западу мењају своју основу.
Укидају се пореске привилегије на класној основи. Уводи се пореска једнакост свих
грађана а порез добија карактер опште јавне дужности где се правни основ заснива на
закону..
Уместо дотадашњих неправичних пореза уведен је систем реалних пореза. Чине га

четири реална пореска облика:
• Порез на некретнине
• Порез на покретне ствари
• Порез на врата и прозоре
• Патентни порез (порез на предузеће)

Суштина овог система опорезивања је да порези погађају предмет опорезивања, без
обзира којем лицу ствар припада.
Ђ.- Државни приходи (порези) у савременим државама састоје се из две основне групе:
Непосредне, који су временом прешли од опорезивања имовине ка опорезивању

дохотка,
посредне.

25.- ТЕОРИЈЕ ОПРАВДАЊА ПОРЕЗА
1.- ТЕОРИЈА СИЛЕ је једна од најстаријих теорија. Владајућа је била у старом веку а
и у средњем веку.
Право опорезивања се објашњавало правом победиоца, који је могао да побеђеном

одузме и живот а самим тим и имовину.
Владар је имао апсолутну власт на својој територији и уводио је обавезна давања. Из

ове теорије произилази став као argumentum a contrario, да порез не плаћа слободно
становништво пошто је он знак потчињености.
2.- По ТЕОРИЈИ УГОВОРА, порез се заснивао на уговору између сталежа и владара.

Тиме се правдало опорезивање слободног становништва. Ова теорија је настала у
време када су порези били повремена давања, и на чије плаћање нису били обавезни
сви становници.
Уговором између сталешке скупштине (као представника пореских обвезника) и

владара утврђивао се износ пореског дуга за сваки сталеж и начин исплате.
3.- ТЕОРИЈА ЦЕНЕ (накнаде, еквиваленције) је била владајућа у периоду либералног

капитализма. Порез је третирала као приватно-правну обавезу. Повезана је са школом
природног права, а најзначајнији теоретичар који је заступао је Адам Смит..
У оквиру ове теорије није постојао јединствен став о врсти користи коју треба да имају
порески обвезници од државе.. Она се разгранала у две варијанте:
Монтескије је заступао теорију осигурања. Он је порез одредио као премију осигурања

пошто држава брине за материјалну и личну безбедност грађана. Он је порез
дефинисао као онај део имовине који грађанин даје држави да би му сачувала остатак.
Ако је имовина већа, обим сигурности је већи, па се ова теорија залагала за промену
прогресивног опорезивања.
По другој варијанти - теорији уживања - оправдање за опорезивање се налазило у томе,

што држава, вршећи своје јавне функције омогућава пореским обвезницима да
несметано уживају, односно располажу својом имовином и дохотком.
4.- У оквиру ТЕОРИЈЕ ЖРТВЕ, јављају се схватања о етичком основу плаћања пореза
као жртви у општем интересу.
Што се тиче висине жртве, односно пореза:
Једни теоретичари залажу се за апсолутно једнаку жртву, односно да сви треба да

плаћају порезе у једнаким износима
Други указују на потребу пропорционално једнаке жртве, односно, да сви треба да

плаћају порезе у истом проценту од своје основице.

Трећи полазе од минималне жртве, односно граничној корисности дохотка. Када
гранична корисност дохотка обвезника опада са порастом дохотка, онда већи део
пореског терета треба да понесу најбогатији.
5. – ТЕОИРИЈА СУВЕРИНИТЕТА- субјективно порезко право проистиче из политичке

везе која постоји између држављанина и државе. На порезе треба гледати као обавезу
плаћања, насталу услед припадности државној заједници.
Основни аргумент којим се служи теорија суверинитета лежи у обавези сваког лица да
сразмерно својим могућностима доприноси остваривање функција задатака државе.
Најбољи показатељи пореске способности су: Доходак, имовина и потрошња.
26. ЦИЉЕВИ ОПОРЕЗИВАЊА
Опорезивањем државе настоје да остваре не само фискални већ и неки од нефискалних

циљева.
Према критеријуму важности разликују се: примарни и секундарни циљеви.
Ако се за критеријум разликовања користи приоритет остваривања једног циља пред

другим, разликују се: главни и споредни циљ.
Први и најзначајнији циљ је фискални. Он мора да се усклађује са социјалним,

економским , политичким и другим циљевима.
Разликују се:
конкурентни (супротстављени)
комплементарни – допуњујући и
индиферентни неутрални односи до којих долази при остваривању двају или више
циљева опорезивања.
Економски циљеви опорезивања могу се реализовати на микро и макро плану:
Микроекономски циљеви опорезивања се остварују у појединим секторима привреде

или на нивоу појединачних привредних субјеката нпр – фаворизовањем аутомобилске
индустрије.
Макроекономски циљеви опорезивања усмерени су на глобалне економске односе.

Порези се могу користити и као инструменти социјалне политике. Социјални циљеви
показују се у настојањима државе да смањи разлике у материјалом положају пореских
обвезника нпр. диференцираним опорезивањем промета производа.
Ту су и демографски циљеви када земље одобравају олакшице за породице са већим

бројем деце.
27. ТЕОРИЈСКЕ ПОДЕЛЕ ПОРЕЗА
1.- Једна од најраспрострањенијих и најстаријих подела разврстава порезе на:
непосредне и
посредне.
а) Према учењу физиократа непосредан је само порез који се убира из земљорадње а

сви остали порези су посредни. Други су истицали за основ начин наплате пореза.
Најчешће се као битно обележје наводи преваљивост пореза.
б) Према старијим теоретичарима у непосредне порезе спадали би они који се

непосредно наплаћују од лица која су законом утврђена као обвезници. Посредни
порези се наплаћују од једног лица – пореског обвезника de iure али је оно у стању да
терет пореза превали на друго лице – обвезника de facto.
в) За поделу пореза на непосредне и посредне користи се и критеријум индивидуалне

пореске снаге. Ако се пореска снага манифестује преко имовине или дохотка онда је то
директно испољавање пореске способности. Ако се пореска снага манифестује
трошењем дохотка тада се јављају посредни порези.
2.- Подела пореза на објектне и субјектне за критеријум узима предмет опорезивања:
Објектни порези су они који погађају имовину или доходак према њиховим стварним
елементима, не водећи рачуна о личности обвезника ни о његовој економској снази. У
објектне спадају сви они који погађају појединачне приходе грађана.
Субјектни порези су они код којих је у центру посматрања личност пореског обвезника.
Висина обавезе зависиће не само од економске снаге већ и од елемената везаних за

личне и породицчне прилике. Код субјектних пореза примењују се прогресивне стопе
док код објектних пропорционалне.
Неки порези могу садржати елементе и објектних и субјектних пореза. Нпр. код
објектног пореза као што је порез на приход из неке делатности могу се уградити
елементи који ће водити рачуна о броју чланова породице обвезника. Данас се користе
паралелно, и једни и други.
3.- Подела пореза на аналитичке и синтетичке је слична подели на објектне и

субјектне мада је овде критеријум разликовања обухватност одређене пореске
ситуације.
Синтетички су они којима се опорезује укупна економска снага обвезника и то тако

што се приходи збрајају па се онда утврдјује висина обавезе. То су;
порез на доходак грађана,
порез на укупну имовину или
општи порез на промет.
Аналитички порези су они којима се опорезује поједини приход. У такве спадају:
порез на зграде ,
порез на приходе од капитала ,
акциза на дуванске прерађевине.
Подела пореза на аналитичке и синтетичке постоји и код посредних пореза.
4.- Подела пореза на опште и наменске заснива се на критеријуму везаности убраних

прихода за финансирање одређеног јавног расхода.
Општи или недестинирани порези сливају се у буџет и из њих се финансирају сви

јавни расходи.
Код дестинираних је заступљен принцип афектације који означава везивање прихода за

одређену намену.
5.- Претпостављени и фактички порези:

Код претпостављених пореза пореска основица се утврђује на основу претпоставке да
је порески обвезник остварио или могао остварити приход одређене величине. Обавеза
се утврђује пре него што је остварен приход.
Фактички порези представљају јавне приходе чије се основице утврђује на основу

података о стварно остварених прихода. (нпр. Кад се вршу коначан обрачун пореза по
протеку године).
6.- Основ поделе на специфичне и по вредности јесте начин исказивања пореске

основице.
Код пореза по вредности опорезивање се обавља на основу стварне или процењене

вредности предмета.
Специфични порези су они код којих се пореска основица исказује у неким мерним
јединицама литар вина, паклица цигарета..
7.- За критеријум поделе на фундиране и нефундиране узимају се квалитативне

разлике између појединих врста прихода.
У фундиране сврставају се порези који погађају приходе од имовине и то од

непокретности, хартије од вредности, ...
У нефундиране укључени су сви они којима се захватају приходи од личног рада.
8.- Порези су подељени на редовне и ванредне према времену у којем се порез налази
на снази.
Редовни порези су они који се појављују у систему сваке године.
Ванредни порези су они који се појављују с времена на време,у ванредним приликама.

Њима се финансирају ванредни јавни расходи.
9.- Подела на репартиционе и квотитетне порезе извршена је према начину расподеле

пореског терета.
Репартициони су они кој којих је познат укупан износ који се жели остварити и који
треба да буде распоређен на одговарајући број обвезника.
Код квотитетних пореза позната је само квота тј висина пореске стопе која ће се
применити на одређену пореску основицу.

10.- Према надлежности одређене политичко-територијалне јединице за увођење
пореске стопе деле се на:
Централне(алокативна, редистрибутивна и стабилизационих функција јавних

функције) и
Локални( порез на непокретности, порез на зараде, порез на пословне активности,

порез на моторна возила као и накнаде за коришћење комуналних добара и други
парафискални приходи)
28. КЛАСИФИКАЦИЈА ПОРЕЗА ОЕЦД
Сви порези су према класификацији ОЕЦД сврстани у шест група на бази основице на
коју се порез уводи.Околност да је неки порез дестиниран у начелу не утиче на
класификацију.
Основни преглед класификације пореза ОЕЦД изгледа овако:
1000, Порези на доходак, добит и капиталне добитке
1100, Плаћају појединци
1200, Плаћају предузећа
2000, Доприноси за социјално осигурање
3000, Порези на платни списак и радну снагу
4000, Порези на имовину
5000, Порези на добра и услуге
6000, Остали порези
29. КЛАСИФИКАЦИЈА ЈАВНИХ ПРИХОДА ПО МЕТОДОЛОГИЈИ ММФ

ММФ је саставио приручник за статистику државних финансија који служи за потребе
државног финансијског извештавања. ГФС класификација је сачињена са циљем да
обезбеди статистички приказ како јавних прихода тако и јавних расхода.
ГФС обухвата три врсте прихода:
текуће приходе
примања од продаје нефинансијске имовине
примања од задуживања и продаје имовине.
Прва група је најбројнија. Ту спадају порези, порези на доходак, порези које плаћају
физичка лица, предузећа, порези на имовину, порези на добра и услуге итд..
ОЕЦД – организација за економску сарадњу и развој слична је њихова кодификација

овој. ОЕЦД обухвата искључиво порезе, ГФС је класификација свих јавних прихода.
30. ЕЛЕМЕНТИ ПОРЕЗА
Порез се састоји од четири конститутивна елемента:
Пореско давање претпоставља постојање опорезивог предмета (порески објект) и

субјекта чија се економска снага захвата (обвезник). Ова два елемента су квалитативне
природе.
Квантитативни елементи су пореска стопа и пореска основица.
31. ПОРЕСКИ ПРЕДМЕТ
Предмет опорезивања представља неко материјално добро - имовина, или роба, услуга,
односно доходак физичких и правних лица.
Порески извор чине сва она добра која припадају обвезнику из којих он плаћа порез. То
може бити:
приход,

доходак а
некад и имовина.
Најчешће не долази до поклапања пореског извора и пореског предмета. Порески

предмет може се одредити као конкретизовани објекат у оквиру одређеног пореског
извора.
а) Приход представља новчана средства која редовно притичу.
б) Имовина не може да буде извор редовног, трајнијег прихода јер би се она исцрпела.
Зато се имовина јавља као извор само у ванредним околностима. Порез чији је извор
сама имовина се назива реалним порезом на имовину.
в) У савременим системима у примени је номинални порез на имовину где је објект

имовина али је извор приход са ње односно доходак.
Питање дефинисања дохотка усмерило је теорију у два правца:
Према старијој теорији извора, доходак чини збир чистих прихода који пристижу
редовно из трајних извора.
Према новијој теорији повећања чисте имовине, доходак чине нето приходи којима у
једном временском интервалу располаже обвезник независно од тога да ли приходи
притичу из сталних извора.
Савремена наука о финансијама код дефинисања пореске обавезе прихвата принцип

персоналитета који подразумева уважавање свих оних момената који су могли умањити
пореску обавезу.
32. ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК
Порески обвезник је свако физичко или правно лице уколико располаже пореском
способношћу и није законом ослобођено пореске обавезе.

Порески обвезник представља ужи појам од пореског дужника који обухвата све
пасивне пореске субјекте.
Порески обвезник је физичко или правно лице које је законом одређено да плати порез.
На њему лежи правни терет пореске обавезе. Порески обвезник поред правног
субјективитета не мора имати пословну способност јер је пореска обавеза економског
карактера.
Пореска теорија и пракса бави се и питањем одређивања обвезника код пореза на

доходак физичких лица. Решења се крећу од одређивања појединца као обвезника до
захватања прихода групе којој он припада.
Са фискалног становишта предност је на страни породице, јер се опорезивањем њене

снаге прикупља више средстава. У савременим системима уочава се тенденција у
правцу одвојеног опорезивања.
Индивидуално опорезивање на омогућава остваривање захтева за персонализацијом и

индивидуализацијом пореске обавезе. У земљама чланицама ОЕЦД које су прихватиле
модел заједничког опорезивања наилазиле су на неке проблеме које су решавале
одређеним методама.
Те методе су:
метода деобе дохотка ,
метода породичних квота и
метода двоструке пореске лествице.
а) Суштина примене поступка деобе дохотка састоји се у сабирању дохотка супружника

да би се добијени износ поделио са 2. Након што се одбију допуштени износи, на
основицу се примењује одговарајућа пореска стопа.Тако добијени износ се множи са 2.
б) Код методе породицних квота приходи чланова породице се сабирају а затим се

њихов збир дели на одговарајуће породичне квоте.

в) Код методе двоструке пореске лествице у примени су две одвојене лествице пореске
прогресије од којих се једна примењује у случају када је обвезник самац и у ситуацији
када се опорезује заједнички доходак супружника.
33. ПОРЕСКА ОСНОВИЦА
Пореска основица служи за обрачунавање пореза. Најчешће се утврђује у новцу али

има случајева да се обрачунава и према мерним јединицама.
Пореска основица се одређује као квантитативна конкретизација пореског предмета.

Другачије се може дефинисати као вредност пореског предмета изражена у новцу.
Према начину одмеравања, деле се на:
основице по количини и
основице по вредности.
а) Због својих недостатака основице по количини се ређе примењују.
б) За основицу по вредности битна је процена вредности пореског предмета.
Разликују се и:
паушална и
стварна основица.
а) Паушалне основице могу бити утврђене законом и уговорном - законске и уговорне

паушалне основице.
Према елементима које садрзи паушална основица може бити:
делимична где се при процени основице узима мањи број најважнијих елемената или
збирна где се при процени висине основице узима већи број елемената који одређују
порески предмет.

б) Стварна пореска основица је најадекватнији израз економске снаге обвезника. За
њено утврђивање примењује се непосредан метод процене вредности пореског
предмета.
У пореској пракси користе се неколико метода за утврђивање висине основице:
Индицијарна метода је најстарији поступак. Основица се утврђивала према одређеним

спољашњим знацима пореског предмета из којих се изводио закључак о пореској снази
обвезника.
Код директне методе пореска основица се утврђује на основу података које је пореском
органу доставио сам обвезник.
Индиректна метода користи се у случајевима када је треће лице упознато са

релевантним чињеницама за опорезивање пореског обвезника.
Службена метода примењује се када обвезник није поднео пријаву иако је био дужан да
то учини.
Метода парификације је установљена да се утврди основица када недостају подаци

обвезника, поређењем са обвезником који обавља исту делатност.
34. ПОЈАМ И ВРСТЕ ПОРЕСКИХ СТОПА
Применом пореских стопа на пореску основицу израчунава се висина пореза.
Пореска стопа опредељује величину економске снаге обвезника после опорезивања.

Пореска стопа се најчешће одређује као део основице изражен у проценту који
примењен на основицу даје износ пореза.
Врсте.- Могу бити:
пропорционалне,
прогресивне и
регресивне..

а) Пропорционална стопа је она која остаје једнака и непроменљива без обзира што се
основица мења. Њихово основно обележје је у томе да оне неутрално делују на односе
међу економским снагама из којих се опорезовање обавља.
Манифестује се тако да односи који су постојали између економских снага пре

опорезивања остају исти и после.
б) Прогресивна стопа расте са порастом основице. Тај раст може бити равномеран,
убрзан и успорен. Последица примене ових стопа је да висина пореза увек расте и то
брже него што се повећава пореска основица.
Раст стопе се на одређеној висини зауставља и прогресија прелази у пропорцју. Оне су

фискално продуктивније од пропорционалних. Примена прогресивних стопа код једног
или неколико пореских облика не доводи нужно до прогресивног опорезивања. Разлог
томе је употреба посредних пореза који регресивно делују на економску снагу
потрошача.
Реч је о компензаторној прогресији, а ако се применом прогресивних стопа не само

анулирају регресивни ефекти већ се опорезивањем постиже да јачи порески обвезници
плаћају већи порез од обвезника чија је економска снага мања говори се о апсолутној
прогресији.
Прогресивне пореске стопе се могу примењивати у виду:
директне и
индиректне прогресије.
А.- Директна постоји када се на повећану пореску основицу непосредно примењује

повећана пореска стопа. Прогресивно опорезивање може се реализовати путем
примене:
глобалне прогресије или
прогресије по траншама.

1) Код глобалне прогресије пореска стопа се примењује на целокупну основицу.
Међутим то доводи до знатног повећања пореског оптерећења. Ублажава се применом
другог облика директне прогресије.
2) Код прогресије по траншама пореска основица се дели на више делова или јединица
тако да се на сваку од њих примењује њена пореска стопа која расте. Значи, увећана
стопа се примењује само на нарасли део основице у датој транши.
Законска пореска стопа је дата у закону и има ограничен домет у аналитичке сврхе.
Код пропорционалних пореза законска стопа једнака је количнику пореског дуга и

пореске основице. Код прогресивних пореза , законска стопа се исказује у облику
маргиналне пореске стопе која се примењује на увећане делове пореске основице.
Маргинална пореска стопа показује за колико се повећава порески дуг када се пореска
основица увећава за једну новчану јединицу.
Б.- Индиректна прогресија означава прогресивно опорезивање где се примењује

законска пропорционална стопа. Прогресивни ефекат се постиже тако да се обвезников
доходак умањује за један стални износ у поступку утврђивања основице.
в) Регресивне пореске стопе опадају са порастом пореске основице. Деловање

појединих пропорционалних и прогресивних пореза у пракси показује регресивне
ефекте. Таква дејства се јављају у примени посредних пореза. Код ових пореза се
примењују пропорционалне стопе али њихово дејство је регресивно.
35. ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА ОДРЕЂЕНЕ ВРСТЕ ПОРЕСКИХ СТОПА
У пракси се примењују и пропорционалне и прогресивне пореске стопе.Савремене

државе њиховом комбинацијом могу остваривати жељене циљеве.
Против прогресивног опорезивања наводе се аргументи :

• Прогресивно опорезивање дестимулативно делује на привредну
активност обвезника. Последица примене ових стопа је
незаинтересованост за рад и недовољно ангажовање опорезованих лица.
• При прогресивном опорезивању недостаје сигуран критеријум
утврђивања величине пореског терета.
• Пораст прогресивних стопа мора се на одређеној висини зауставити.
Води се рачуна о граници пореског оптерећења.
• Прогресивно опорезивање подстиче отпор плаћању пореза.
• Када се у условима инфлације примењују прогресивне стопе јавља се

тзв. притајена прогресија. Потребно је да се пореско оптерећење усклади
са изменама, у висини пореских стопа као и дела основице на који се ове
стопе примењују. То се остварује путем индексације пореске тарифе како
би се избегао раст реалног пореског терета изазван порастом инфлације.
Предности су:
применом прогресивних стопа могуће је остварити социјалне циљеве пореске

политике.
повољна примена ових стопа може се сагледати и кроз њихову функцију као тзв.
аутоматских стабилизатора.
Води се антициклична пореска политика. Нестимулативни карактер може се ублажити

настојањем обвезника да задржи и повећа свој постојећи доходак.
Проблеми пореско - техничке природе могу се превазићи, поједностављења поступка

опорезивања користећи предности електронске обраде података.
36. ПОРЕСКИ ПОДСТИЦАЈИ
Пореска ослобођења могу бити:
предметна и лична
А по времену трајања:
трајна или ограничена.
• Трајна ослобођења условљавају углавном разлози политичке природе.

Ослобођене плаћања пореза су стране државе и њихове организације,
институције, дипломатски представници.

• Привремено пореско ослобођење везано је за одређени период времена
и по истеку тог периода ослобођење престаје.
Под пореском олакшицом подразумева се ослобођење од плаћања дела пореза.

Обвезник је дужан да плати порез али у нижем износу. Пореска ослобођења и
олакшице су мере пореске политике којима се делује на ублажавање пореског терета у
односу на општи режим опорезивања.
Порески подстицаји се могу дефинисати као уступци које држава одобрава у односу на:
пореског обвезника,
пореску основицу,
пореске стопе..
37. ФИНАНСИЈСКА ПОРЕСКА НАЧЕЛА
** Сви порески принципи могу се класификовати у 4 групе:
Финансијска пореска начела, економска, социјално- политичка и пореско- техничка

начела.
1.- Принцип издашности подразумева да убирањем пореза треба прикупити довољно

средстава која ће заједно с осталим јавним приходима омогућити да се подмире
планирани јавни расходи.
За све пореске облике неког система не може се рећи да су издашни. У савременим

пореским системима постоје разноврсни облици али само порез на доходак физичких
лица, општи порез на промет, акцизе, задовољавају критеријум издашности.
2.- Принцип еластичности.- Подразумева се могућност пореског система да се што

брже и успешније прилагоди променама у висини јавних расхода. Пошто јавни расходи
показују тенденцију раста, од пореза се очекује да обезбеде довољно средстава за
финансирање растуће јавне потрошње.

Треба имати у виду да висина свих пореза није константна и да зависи од њихове веће
или мање прилагодљивости. Прави се разлика између економске и легалне
еластичности. Порез на промет је економски еластичан јер с повећањем обвезникове
потрошње расту и порески приходи без мењања пореских стопа. С друге стране ако је
ради увећања пореских прихода неопходно да се у законском поступку промени
пореска стопа ради се о легалној еластичности. Такво обележје има порез на имовину.
38. ЕКОНОМСКА ПОРЕСКА НАЧЕЛА
1.- Принцип ефикасности.- Због саме природе порези пружају подстицаје да људи
промене своје понашање. Порези неизбежно делују на алокацију економских ресурса,
опредељују потрошачев избор између различитих добара као и између рада и доколице,
мењају одлуке у погледу држања активе у одговарајућем облику.
Опорезивање се мора тако поставити да што мање утиче на доношење пословних и

приватних одлука пореских обвезника. Са становишта ефикасности опорезивања
уочава се разлика између дисторзивних и недисторзивних пореза.
Недисторзивни порези изазивају ефекат дохотка који се огледа у умањењу

обвезниковог дохотка. Према томе, порез је недисторзиван ако не постоји ништа што
обвезник може да учини да би променио своју пореску обавезу. Сви остали порези су
дисторзивни.
У економској теорији се сматра да је ефикасна она алокација ресурса при којој никакво
померање економских фактора не може побољшати положај једног лица а да се притом
не погорша положај другог лица –
2.- Парето ефекат - принцип умерености пореског оптерећења.- Проблем утврђивања

адекватног нивоа пореског оптерећења може се разматрати како са макро аспекта тако
и са гледишта појединачног пореског обвезника.
Посматрано са становишта укупне привреде, принцип умерености опорезивања

подразумева утврђивање апсолутног пореског лимита, таквог нивоа пореског
оптерећења при којем даљим повећањем стопа или увођењем нових пореза, не би
могао да буде остварен ма какав додатни порески приход.

Принцип умерености пореског оптерећења дошао би у колизију са принципом
издашности пореза. На економски значај претераног пореског оптерећења нарочито су
указивали заступници теорије економије понуде. Они су наглашавали важност ниских
граничних пореских стопа које подстичу склоност раду и инвестирању и на тај начин
повећавају понуду.
Одговарајући ниво пореског оптерећења може се разматрати и са гледишта

појединачног обвезника што подразумева утврђивање релативног пореског притиска.
То је такав ниво пореског оптерећења при којем даље повећање пореза штетно делује
на привреду.
3.- Принцип избора пореског извора поставља захтев да се порези убирају из

прихода, односно дохотка обвезника и то тако да се опорезивањем не утиче на смањење
привредне активности пореског обвезника.
Као извор опорезивања може послужити и имовина и такви порези се називају реалним
порезима на имовину. Притом треба водити рачуна да такви порези не смањују
супстанцу имовине. У пореским системима савремених држава имовина се изузетно
јавља као извор опорезивања. У највећем броју случајева се користи номинални порез
на имовину, код којих је порез предмет али не и извор пореза.
4.- Принцип избора пореског облика..поставља захтев да се приликом опорезивања

мора водити рачуна о дејствима које порези испољавају у практичној примени.
Ефекти опорезивања не смеју бити различити од циља који се жели остварити. Због
преваљивања пореза у пракси могу изостати многи циљеви економске политике. Зато
постављање овог пореског принципа захтева да се води рачуна о избору таквих врста
пореза који са више сигурности омогућавају да се циљеви пореске политике у пракси
остваре.
39. СОЦИЈАЛНО-ПОЛИТИЧКА ПОРЕСКА НАЧЕЛА
1.- Принцип општости пореза.- Општост пореза сматра се формалним мерилом

правичности. Примењено на материју опорезивања подразумева да сва лица морају да
учествују у плаћању пореза. Позивајући се на општи интерес, држава коригује принцип

универзалности пореза признавањем пореских ослобођења. Принципом општости не
опредељује се какво то опорезивање треба да буде да би се обезбедила једнакост
пореских обвезника пред пореским законом.
2.- Принцип равномерности пореза.- Равномерна подела пореског терета одређује се

као материјална претпоставка правичног опорезивања.Теоријски посматрано могућа су
два приступа расподеле терета:
Према првом, порески терет треба распоредити на све субјекте сразмерно користи коју
уживају од коришћења државних услуга.
Уколико се пореска способност испољава кроз различите манифестације економске

снаге, поставља се проблем како распоредити порески терет на лица са истом
економском снагом а како то учинити у ситуацији различитих економских снага.
Отуда се правичност може јавити у две димензије:
Остварење хоризонталне правичности представља услов једнаког третмана лица под

истим или сличним економским околностима. Постизање правичног опорезивања није
потпуно уколико се посматра само у хоризонталној равни.
Ако постоји оправдање за једнак третман лица под истим или сличним економским
околностима аналогно се може извести закључак да лица у различитим условима треба
да подлежу различитом пореском третману. То значи да ће обвезници поднети
диференцирани порески терет – вертикална правичност.
40. ПОРЕСКО ТЕХНИЧКА НАЧЕЛА
Ту спадају:
принцип одређености пореза,
принцип угодности плаћања пореза,
принцип јефтиноће убирања пореза.
а) Принцип одређености пореза.- Порески пропис треба да буде јасан и прецизан.

Пореска обавеза има свој смисао ако је одређена у погледу износа пореског дуга, рока
плаћања, начина плаћања. Честе промене пореских закона отежавају обвезницима и
пореским службеницима да одреде која су пореска решења важећа тако да се доносе
пречишћени законски текстови. Због компликованости материје пореских закона и
других прописа јавила се потреба њихове кодификације. Честе новелације пореских

закона отежавају сналажење обвезника у лавиринту прописа тако да су у неким
ситуацијама принуђени да се обрате за помоћ неком квалификованом лицу. У вези са
остваривањем принципа одређености пореза указује се на значај транспарентности.
б) Принцип угодности плацања пореза.- Овај принцип захтева да сваки порез буде
наплаћен у време и на начин који најбоље одговара пореском обвезнику. Уколико се
плаћање пореза не прилагоди по времену и начину који ће најбоље одговарати
обвезнику то ће изазвати не само његов порески отпор већ га и додатно оптеретити.
в) Принцип јефтиноће убирања пореза.- Административни трошкови се могу

дефинисати као трошкови спровођења пореских закона. Они садрже плате пореских
службеника са доприносима за социјално осигурање, материјалне трошкове, поштанске
и телефонске трошкове. Уобичајено је да се административни трошкови изражавају као
проценат наплаћених пореских прихода.
Принцип економичности опорезивања поставља захтев да ови трошкови буду што

нижи будући да њихова величина утиче на фискални рандман односно нето износ.
На висину трошкова примене пореског система утиче низ околности:
• сложеност пореског система,
• чињеница да ли су пореске стопе диференциране или не ,

• постоји ли много пореских ослобођења и олакшица, ...
Трошкови плаћања пореза могу се јавити у облику:
• новчаних трошкова,
• временских трошкова и
• психичких трошкова.
а) Новчани трошкови спадају у директне трошкове којима се непосредно умањује

приход обвезника и других пореских дужника приликом подмирења пореске обавезе.
Они обухватају накнаде које обвезник исплаћује рачуновођи за вођење пословних
књига, пореске услуге пореским саветницима, за вођење пореског спора...

б) За испуњавање одређених формалности приликом подмиривања обавезе потребно је
да обвезник одвоји време за комплетирање пореске пријаве, прикупљање и слање
података.
в) Психички трошкови обухватају забринутост и узнемиреност у вези са плаћањем

пореске обавезе и могу бити појачани неразумевањем сложених пореских прописа од
стране обвезника.
Административни трошкови и трошкови плаћања пореза су заменљиве и

комплементарне величине. Порески обвезник може сам обрачунати своју обавезу и
дуговани износ пореза да уплати државној благајни.
У овом случају се пореска администрација ослобађа трошкова. Комплементарност

између трошкова плаћања пореза и трошкова наплате пореза јавља се као последица
предузетих активности обвезника усмерених на избегавање пореза, што захтева
ангажовање пореских органа како би надокнадили губитак настао таквим понашањима
обвезника.
У савременој пореској пракси среће се пример делимичног закупа где држава лицима
приватног права поверава обављење појединих функција. Основни циљ је да се изгради
мала али јака пореска администрација.
41. ПОЈАМ И ВРСТЕ ПОРЕСКО-ПРАВНОГ ОДНОСА
Свака држава на својој територији има врховну финансијску власт као израз
политичког (фискланог) суверенитета. Из те власти извире могућност државе да јавне
функције и задатке подмирује из економске снаге свих припадника државне заједнице.
Финансијска активност дражаве може се означити као њено субјективно пореско право.
Држава преко своје законодавне власти доноси пореске законе у којима се на

генералан наћин формулише пореско чињенично стање, као апстрактна слика
конкретне ситуације.
У циљу операционализације пореског права државе, надлежним органима се

додељују одговарајућа овлашћења која чине садржину пореског захтева у ширем
смислу.

• Порески управни органи могу предузимати конкретне управне
активности усмерене према најширем кругу потенцијалних дужника и
захтевати од њих испуњавање пореских дужности.
На основу законом постављених општих услова држава не може непосредно
реализовати своје пореско потраживање. Остваривањем правнорелеватних пореских
чињеница у реалном животу, стицање својине на кући, пружа се повод држави да преко
пореске администрације предузме одговарајуће активности у циљу ефикасног
извршавања пореског захтева утврђивањем и наплатом права на имовину.
Таква овлашћења пореских управних органа која су усмерена на конкретног

обвезника називају се пореским захтевом у ужем смислу.
Порески орган може тражити сарадњу од конкретног обвезника при утврђивању и

наплати пореза. Порески захтев конкретизован на одређено лице и пореска обавеза
представљају две стране порескоправног односа у ширем смислу.
• Порескоправни однос је пре свега друштвени однос регулисан нормама

пореског права.
• По својој природи то је и сложени однос јер има елементе и материјалног
и процесног односа.
Порески однос спада у мешовите правне односе јер и једној и другој страни
припадају једновремено и одговарајућа права и примерене обавезе.
Пореско имовински однос се означава као порески однос у ужем смислу. Садржину
овог односа чине права и обавезе имовинске природе између државе као повериоца и
пореског обвезника као дужника.
Порески управни однос представља правно уређени друштвени однос у који порески
орган ступа са физичким и правним лицима а који настаје управним радом усмереним
на утврђивање, наплату и санкционисање прикривања пореза. Порескоправни однос
представља симбиозу пореског имовинског и управног односа.
42. ПОРЕСКО-ПРАВНИ ОДНОС И ДРУГИ ПРАВНИ ОДНОСИ
Порески однос као врста правних односа има највише додирних тачака са
грађанскоправним и управноправим односима.
- Порескоправни и грађанскоправни однос.- Основна идентичност огледа се у томе што

се код оба односа среће имовински елемент. Аутономија воље је генерални принцип
заснивања грађанскоправног односа према коме странке слободно одлучују да ли ће

ступити у тај однос, о садржини тог односа и другим питањима. Порескоправни однос
се заснива без тражења сагласности појединачног обвезника.
- По правилу, грађанскоправни однос се заснива између правно једнаких странака у

коме ниједна нема правну власт над другом и не може да јој одређује понашање.
У порескоправном односу нема равноправности. Код грађанскоправних односа странке

узајамно имају користи у виду извршених престација . У порескоправном односу
обвезник за плаћени порез не добија непосредну видљиву противнакнаду. Код пореза
се не примењује принцип quid pro quo јер изостаје непосредна веза између његове
висине и користи.
Непоштовање одређених правила у грађанскоправном односу по правилу може имати

за последицу само имовинску санкцију која се састоји у умањење имовине. Циљ
санкције је да се успостави нарушена равнотежа у имовинској маси оштећеног лица.
Код порескоправног односа санкција може да погађа и личност (казна затвора) и
имовину (новчана казна), и то кумулативно или алтернативно. Циљ таквих санкција је
да се обвезник присили да на време и у потпуности испуни ову обавезу.
Права и обавезе у грађанскоправном односу се могу преносити . У порескоправном

односу пореска обавеза је личног карактера и не може се преносити на друга лица.
У грађанскоправном односу у случају повреде или угрожавања права и обавеза,

заштита се може покренути само ако тако одлучи ималац права. Заштита се остварује
по приватној иницијативи, а не по службеној дужности неког службеног органа. Када је
повређено субјекитвно пореско право државе, његова заштита остварује се по
службеној дужности.
- Порескоправни однос и управноправни однос.
- Порески управни однос јавља се као специфичан облик управно-правног односа.
Поједини облици управних односа могу настати искључиво иницијативом органа

управе, а неки поводом захтева странке, или са њеним пристанком. Правни основ
засинвања јесте управо правни акт, а само изузетно закон. Порески управни однос
настаје само иницијативом носиоца јавне власти, а у неким случајевима може да
настане и иницијативом пореског обвезника( плаћањем пореза- кад плаћа порез по
одбитку).
Управноправни поступак покреће се по службеној дужности или захтевом странке што

није случај у порескоправном односу.
Порески управни однос одликује везаност за чињење и не чињење у вези са новцем,

док управни однос обухвата обавезе другачије природе.

43. СУБЈЕКТИ ПОРЕСКО-ПРАВНОГ ОДНОСА
Порескоправи однос има две стране:
- субјекте који у име државе врше пореску власт;
- правне субјекте који се налазе под пореском јурисдикцијом одређене државе.
Порески органи у пореском односу иступају са позиције државне власти. Пореским

законом им се додељује моћ одлучивања о заснивању, садржину и престанку пореског
односа. Пореским органима се признају одговарајућа овлашћења и дужности.
Реализацијом пореског система, држава не сме да угрожава приватне, имовинске

интересе пореских обвезника, и мора имати подршку већине бирачког тела.
Полазећи од садржине правних диспозиција ова два субјекта квалификују се као

активна и пасивна страна. Та подела је у складу са традиционалним схватањем
државних органа-
44. ОРГАНИЗАЦИЈА И НАДЛЕЖНОСТ САВРЕМЕНИХ ПОРЕСКИХ

АДМИНИСТРАЦИЈА
Савремене пореске администрације организовале су према једном од 4 модела:
• Према врсти пореза;
• Функционални модел;
• Према врсти пореског обвезника и
• Мешовити модел.
Највећи број пореских администрација организован је на основу функционалног
модела. Заснива се на формирању посебних одељења који извршавају административне
послове за све врсте пореза- процесирање пореске пријаве, послови и наплате, плаћање
пореске обавезе...
Реформе савремених пореских система прате и промене у функционисању пореских

администрација.
Основне функције пореских органа тичу се:
• утврђивања,
• наплате,

• контроле и
• ревизије пореских обвезника.
а) Утврђивање пореза представља заједничку или појединачну активност пореских

органа и пореских обвезника која је усмерена на процену пореске способности и
конкретизацију пореске обавезе. Фазу утврђивања пореза порески орган завршава
доношењем пореског решења у коме се конкретизује износ пореског дуга. То је најтежа
и најзначајнија фаза опорезивања.
Самоопорезивање представља обавезу исплатиоца прихода да поднесе пореску пријаву

и да сам обрачуна и уплати одређену дажбину на уплатни рачун. Након тога пореска
администрација проверава податке из пореских пријава. Пореска администрација има
обавезу да информише пореске обвезнике и да им пружа помоћ у вези са пореским
прописима. За успешност овог метода важно је да прописи буду јасни.
б) Наплата пореза се јавља у два вида:
- као редовна и
- као принудна.
Наплата пореза представља редован начин гашења пореског дуга, поред отписа пореза
и застарелости. Редовна наплата означава плаћање пореза од осталости на уплатне
рачуне јавних прихода.
Доспелост представља својство пореског дуга да му је наступио рок за надмирење.
Све активности пореских органа су усмерене ка циљу повећање процента наплате

пореза, да би се смањио број обвезника који касне са уплатом догованог пореза.
в) Без адекватне контролне функције ниједан порески ситем не би могао ефикасно да

се реализује. Слабо организована пореска контрола представља први индикатор о
слабости пореске администрације у целини. Контрола треба да обезбеди правилно
одвијање пореских токова. Превентивно дејство пореске контроле је у смањивању
евазије пореза. С обзиром да порески органи технички не могу да спроведу проверу
свих обвезника потребно је да развију контролну стратегију у виду пореске контроле у
провери тачности и исправности утврђивања пореске основице, примене пореских
стопа, благовремене уплате пореске обавезе.

г) Пореска ревизија представља проверу да ли је порески обвезник коректно обрачунао
и измирио пореску обавезу. Општа карактеристика ревизије јесте да је детаљнија у
поређењу са осталим типовима пореских провера.
45. ПОРЕСКИ ДУЖНИЦИ
Појам пореских дужника обухвата све субјекте који у процесу опорезивања обављају
различите врсте радњи у циљу извршавања пореске обавезе.
Карактеристично је за њих да имају порескоправну способност коју физичка лица

стичу рођењем а правна лица уписом у регистар , што се означава као примарна правна
способност у материји опорезивања.
Статис пореских дужника у порескоправном односу могу имати:
- Порески обвезник;
- Порески јемац;
- Порески платилац и
- Порески дестинатар.
1.- Основну категорију пореских дужника представља законски или правни обвезник.
Порески обвезник може да учествује у пореском односу преко свог пореског
пуномоћника или законског заступника. Ради ефикасније, брже и јефтиније наплате
пореза пореско законодавство садржи низ прописаних правних средстава са циљем да
се осигура и убрза наплата пореза.
2.- Једно од тих средстава је и институт пореског јемства. Пореско јемство треба да
учврсти успостављени порескоправни однос између пореског повериоца и пореског
обвезника посредством трећег лица.

Према томе порески јемац је треће лице које јемчи за пореске обавезе пореског
обвезника и које је дужно да измири те обавезе уколико то сам обвезник не учини.
Јемством се на овај начин појачава одговорност за настале пореске обавезе и осигурава

њихова успешнија наплата. Обавеза пореског јемца је акцесорна што значи да она увек
претпоставља постојање ваљане пореске обавезе пореског обвезника као главног
дужника.
Пореско јемство може бити:
• законско и
• по основу пристанка – добровољно.
а) Законско јемство може бити:
солидарно – не постоји редослед наплате или
супсидијарно - порески орган мора прво покушати са наплатом пореза од пореског

обвезника.
Код пореза по одбитку или на извору обвезник пореза нема никакву функцију у
поступку обрачуна и наплате пореза. Овакав начин наплате пореза у име и за рачун
пореског обвезника примењује се углавном код неких облика непосредних пореза, као
што су порез на зараде, на ауторске хонораре, камате, дивиденде...
3.- Порески платац који је овде задужен порезом и као порески јемац потпуно је
одвојен од законског пореског обвезника и истовремено се појављује и као главни и
једини порески дужник.
4.- Порески дестинар је лице које треба коначно да сноси терет пореза. Такав случај се
јавља код посредних пореза где законски обвезник обрачунава и уплаћује порез држави
али путем урачунавања плаћеног пореза у цену производа преноси порески терет на
потрошача( акцизе и порез на промет).

5.- У порескоправном односу среће се још једна врста субјеката који учествује као
помагач пореском обвезнику. Порески саветници искључиво обављају послове који се
односе на утврђивање пореске обавезе.
46. ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ПОРЕСКИХ ОБВЕЗНИКА
Положај обвезника се јавља као пројекција дужности и права обвезника утврђених

пореским законима. Наступајући са позиција власти, пореска администрација све више
рачуна на сарадњу обвезника у процесу опорезивања.
Због саме природе пореске обавезе, дужности обвезника увек имају примат у пореском
односу , али се у савременим системима положај обвезника допуњује и учвршћује
прецизно прописаним правима. Потребно је уверити обвезнике и пружити им
сигурност да ће сви бити подвргнути правичном и разумном пореском третману.
47. ПРАВА ПОРЕСКИХ ОБВЕЗНИКА
Права пореских обвезника су:
• право на информисање , на помоћ и на истицање аргументима;

• право на жалбу;
• право на доследну примену законских одредби;
• право на сигурност (извесност);

• право на приватност;
• на поверљивост и тајност података.
а) Да би поштовали порески закон, обвезници морају да буду информисани о деловању

целокупног пореског система и начину на који се одређују пореске обавезе.
Право обвезника на информисање и помоћ остварује се на различите начине :

• путем информационих приручника,
• пореске повеље,
• телефона..
У циљу стварања и очувања пореске лојалности пореска администрација се мора

руководити идејом поучавања пореских обвезника о њиховим правима у свим фазама:
Право на жалбу
.- Порески обвезници имају право на жалбу против скоро свих одлука пореских органа,
било да је реч о примени, тумачењу закона или административних правила у вези са
опорезивањем. Ради остваривања овог права, важно је истаћи да се за обвезнике
обавезно мора обезбедити најмање двостепени жалбени поступак.
Право на доследну примену законских одредби
.- Порески обвезници имају право да не плате више пореза него што је то пореским
законом прописано, узимајући у обзир њихове личне околности и доходак. У процесу
опорезивања могу рачунати на помоћ пореских органа.
Право на сигурност
.- Ово право има два аспекта:
Пореским обвезницима се мора омогућити да унапред предвиде пореске последице

пословних активности и приватних послова. У пракси је то тешко изводиво због
сложености и сталних промена пореских система.
Други аспект извесности подразумева право на стабилност пореских закона чиме се у

значајној мери обвезнику омогућава правилно доношење пословних одлука.
Право на приватност
.- Сви обвезници имају право да очекују да их порески органи неће непотребно

узнемиравати. Тумачење овог права се односи на неразумне претресе станова и
трагање за подацима који нису од значаја.
Право на поверљивост и тајност података
.- Право на поверљивост и тајност података и информација би за пореског обвезника

требало да представља заштиту од могућих злоупотреба или погрешне употребе
података и информација о њему од стране пореске администрације. Пореска
законодавства предвиђају оштре казне за службенике који злоупотребљавају поверљиве
податке.

Друго осетљиво подручје у вези са остваривање овог права тиче се банкарске тајне и
професионалне поверљивости.
48. ОБАВЕЗЕ ПОРЕСКИХ ОБВЕЗНИКА
1.- Обавеза подношења пореске пријаве
.- Пореска пријава представља формални поднесак обвезника упућен пореском органу

у коме су садржани правнорелевантни подаци за утврђивање његове обавезе.
Пореска пријава има велики значај. Преовлађује схватање да пријава само представља
иницијативу за покретање поступка према одређеном лицу. Истовремено пореска
пријава је писмена изјава странке..Пореска администрација не треба да сумња у
исправност пријаве. Пореска пријава мора да буде комплетна, тачна, прегледна и јасна.
Због постојања великог ризика од пореске евазије законодавац је обавезао пореске
органе да врше проверу достављених података.
2.- Обавеза вођења пословних књига.
- Под пословним књигама подразумевају се законом предвиђене евиденције које су на

прописан начин дужни да воде порески обвезници у вези са делатношћу коју обављају,
бележећи у њима све пословне промене у току године.
Обавеза вођења пословних књига у нашем праву намеће се у зависности од правног

субјективитета пореских обвезника. Лица могу да воде пословне књиге по систему
простог књиговодства или по рачуноводственим прописима. Предузећа и друга правна
лица воде пословне књиге по систему двојног књиговодства. Пословне књиге јесу:
Дневник, главна књига и помоћне књиге.
Дневник је књига у коју се хронолошким редом књиже све пословне промене.
Главна књига састоји се од рачуна на којима се књиже стање и промене- расходи,

приходи, трошкови... Помоћне књиге су књиге благајне и ситног инвентара.
Књиговодство може испунити свој задатак једино ако је правилно вођено и добро
надгледано. На основу правилно вођених пословних књига свако правно лице и добар
део предузетника морају да сачињавају финансијске извештаје које чине биланс стања
и биланс успеха.

Пореским билансом се коригује пословни биланс обвезника према захтевима пореских
прописа. Пореским билансом се билансирају приходи и расходи пореског обвезника и
капитални добици или губици у циљу одмеравања пореза.
3.- Обавеза благовременог плаћања пореза.
- Главна пореска обавеза састоји се у уредном плаћању пореза. Она се извршава у

новчаном износу, изузетно у натури. Измирење дуга врши се плаћањем на шалтерима
банака.
Неке категорије пореских обвезника код нас могу плаћати порез и путем пореских
књижица.
У зависности од принуде пореза- непосредни и посредни- постоје два решења у

погледу уплате пореза. Порези на потрошњу плаћају се аконтационо у законом
прописаним роковима и њих обвезник обрачунава и уплаћује сам. Код непосредних
пореза нешто је дужи рок између утврђивања пореске основице и обрачуна дужног
пореза и времена у коме се врши плаћање.
49. СИГНАЛНА ДЕЈСТВА ПОРЕЗА
По својој природи порези изазивају различите психолошке реакције обвезника. Оне се

испољавају у променама економског понасања физичких и правних лица.
Пореско планирање пружа могућност потенцијалном обвезнику да тако организује

своју делатност да он уопште не стекне статус пореског обвезника или да пореску
обавезу сведе на најмању могућу меру.
Сигнална дејства пореза претходе осталим ефектима опорезивања, евазији и

преваљивању. У овој фази предопорезивања могуће је да субјекти прибегавају разним
формама правно допуштеног понашања.
Могућности за избегавање плаћања пореза у овој фази су веће када је реч о посредним
порезима.

За сигнално деловање пореза од значаја је и време прилагођавања које обухвата две
димензије :
дужину трајања сигналног знака и
моменат када обвезник прилагођава своје понашање пореским променама.
Проблем избегавања плаћања пореза је сложенији што је сигнално деловање јаче.
50. ПОЈАМ И ВРСТЕ ЕВАЗИЈЕ ПОРЕЗА
Избегавање плаћања пореза постоји када обвезник који треба да плати одређени порез
избегне да га плати а притом не пренесе терет плаћања на друго лице.
То је непоступање у складу са пореским законима. Разликује се:
• законита и
• незаконита евазија пореза.
Линија разграничења између избегавања и утаје пораза је нелегалност понашања.
1.- Легално избегавање плаћања пореза обухвата понашања обвезника срачуната на

умањење пореске способности користећи све законом допуштене могућности (тзв.
пореско планирање)-
У пракси се јављају следећи начини легалне евазије :
• уздржавање од потрошње,
• супституција,
• пословна преоријентација,
• промена места боравка,
• промена места обављања делатности,
• вертикална концентрација.

Таква понашања обвезника се сматрају прихватљивим избегавањем пореза за разлику
од неприхватљиве легалне евазије која је предмет санкционисања. Ради се о покушају
да се пореска обавеза спусти испод нивоа који је законодавац имао у виду.
2.- Незаконита евазија пореза представља непосредно кршење пореских прописа када
порески обвезник свесно и намерно избегава извршење постојеће пореске обавезе.
У нашем правном систему се називају:
• пореским прекршајима,
• привредним преступима и
• кривична дела пореске утаје и контрабанде.
Поступци и акције које предузима обвезник у циљу избегавања или умањења пореске
обавезе углавном су идентични и када се ради о пореским прекршајима и када је у
питању пореска утаја. Линија разграничења између ове две врсте пореских деликта је
висина утајања пореза нпр. двоструке пореске књиге, издавање лажних докумената,
рад на црно...
Сива економија је најзначајнији модалитет евазије пореза, јавља се као непосредна

реакција економских субјеката на превисоке пореске терете. Пореска утаја сврстава се
у већини земаља као кривично дело против привреде и кажњава се доста строгим
санкцијама.
51. УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ ЕВАЗИЈЕ ПОРЕЗА
Узроци евазије пореза уобичајено се класификују на:
• субјективне и
• објективне факторе.
1.- У субјективне узорке убрајају се неки елементи везани за саму личност обвезника.
Као такви наводе се:
- пореска свест,

- порески менталитет..
2.- Узроци објективне природе садржани су у:
величини пореског оптерећења,
висини казне за пореске деликте,
учесталост пореске контроле итд.
Социолошки као и етички фактори имају значајну улогу.
Последице евазије су вишеструке природе и у првом реду се испољавају кроз умањени

фискални рандман прикупљених прихода.
а) Финансијски ефекти избегавања пореза већих размера могу допринети настајању

буџетског дефицита.
б) Дејства евазије уочавају се и на плану законодавно - правне активности усмерене на

доношење нових прописа којима држава санкционише избегавање плаћања.
в) Посебно штетни за привреду могу бити економски ефекти евазије. Она може да
поремети једнакост услова пословања кроз снижавање трошкова производње оних који
прибегавају утајама.
г) Социјалне последице везане су за ремећење пореске једнакости. Јер ако један круг
обвезника избегава плаћање пореза тиме се други обвезници доводе у неједнак
економски и социјални положај.
Социјална диференцијација је најуочљивија последица пореских превара државе, која

проузрокује неједнакост у којој порески обвезници са истом пореском способношћу не
плаћају исти износ пореза.
Политички систем трпи последице избегавања плаћања пореза. Постојање пореске

евазије у одређеном степену доводе у питање поштовање принципа друштвене
солидарности. Политичкло- финансијски ефекти пореских превара присиљавају јавну
власт да предузима радње за успостављање нарушене финансијске равнотеже. У том

циљу Владе често пребегавају пооштреном опорезивању јер порески обвезници нерадо
прихватају додатно пореско оптерећење.
52. ПОЛИТИКА СУЗБИЈАЊА ЕВАЗИЈЕ ПОРЕЗА
Ради смањења евазије пореза у пракси се могу користити три приступа:
- Адмистративни- минимизирање прилика за евазију (нпр. увођење пореског

идентификационог броја за све обвезнике) ;
- Економски- смањење нето користи од евазије пореза (нпр. висина казни и

њихова примена );
- Социопсихолошки- смањење предности на утају, односно подстицање

добровољног плаћања пореза.
1.- Комбинација превентивно репресивних мера.-
Превентивна компонента у суштини треба да буде усмерена на стварање позитивне

климе за успешно функционисање пореског система.То ће се постићи развојем пореске
културе и подизањем пореске свести кроз едуковање, обуком пореских обвезника.
Све већа пажња се показује пореској пропаганди. Неке државе су користиле и пореску
амнестију са циљем повећања прихода у будућности. Ефикасност ове мере зависи од
тога да ли и у којој мери опраштање дуга може подстицајно деловати.
Уколико изостане превентивна функција државе чешће се прибегава репресивним

средствима путем мера казнене политике. Кажњавање нема само сврхy да казни
утајиваче већ да пошаље поруку. Осим новчаних казни у једном броју земаља се као
казне користе и јавно објављивање имена прекршилаца и врсте прекршаја.
Кривично кажњавање подразумева примену новчане казне и казне затвора. У

случајевима тежих пореских преступа, казне изриче суд.
2.- Супротстављање нелегитимној законитој евазији.
Трансакције с циљем остварења пореских погодности на начине које законодавац није

имао у виду садрже најмање једно од обележја које их чине препознатљивим:
- формална законитост, злоупотреба права, коришћење рупа у закону, неприродност и

минимална пословна сврха.

- Државе настоје да се супротставе нелегитимној законитој евазији користећи два
приступа у попуњавању правних празнина и рупа у прописима.
Судови полазе од циља који порески пропис мора остварити. Решење се може
потражити у доктрини да је суштина важнија од форме, или у ослањању на тзв.
економску интерпретацију или у грађанскоправним концептима ништавости
симулованих правних послова.
Други приступ обухвата законске мере уведене да би се добили општи прописи који ће
се примењивати у случајевима када порески обвезници користе одређене правне форме
трансакција како би остварили неку пореску погодност. Трансакције које су обухваћене
општим правилом су оне које су у складу са законом, али на начин који парламент
никада није желео да допусти.
Њиме се фактички настоји попунити празнина у пореском законодавству. Опште анти-

абузивно законодавство- закони којима се супроставља злоупотреба права, примењују
се нпр. Немачка, Француска, Србија, док у Белгији, Британији, Италији нема тога.
Комбинује се судска пракса и специфични анти- абузивне мере.
У нашем пореском праву примењује се начело фактицитета.Пореске чињенице

утврђују се према њиховој економској суштини. Располагање овим овлашћењем
омогућује пореској управи да опорезује транскацији где скривањем економске суштине
обвезници покушавају да избегну плаћање пореза.
53. ЕВАЗИЈА ПОРЕЗА У МЕЂУНАРОДНИМ ЕКОНОМСКИМ ОДНОСИМА
Механизми кроз које се реализују специфични облици међународне евазије пореза

везани су за:
• оснивање базних компанија,

• трансферне цене,
• злоупотребу пореских споразума,
• начин финансирања инвестиција,

• off shore компаније.
1.- Базне компаније се оснивају у тзв. пореским оазама што означава земље са благим
пореским режимом. Основна функција базне компаније је да прикупи доходак који би
иначе непосредно притицао обвезнику.

Склањањем дохотка у базну компанију он не улази у светски доходак обвезника који се
опорезује. Да би спречиле овакав вид евазије , многе државе примењују мере којима
непосредно приписују доходак склоњен у базну компанију његовом економском
власнику тј. власнику базне компаније.
Као пореска скровишта служе мале државе са слабије развијеним привредама у којима
се строго поштује банкарска тајност.
Примењују се неколико критеријума за процену штетности пореских уточишта:
• непостојање ефективне пореске стопе за мобилне финансијске и услужне

активности,
• ограничавање домаће привреде,

• непостојање транспарентности.
2.- Следећи механизам представља покушај да се искористе одређене пореске

привилегије. До злоупотребе пораског споразума може доћи у ситуацијама када се у
трећој држави одређени доходак свесно прикаже као друга врста дохотка, с намером да
су мањи или избегне пореска обавеза. То практично значи да особа резидент једне
државе која остварује доходак у земљи извора је у могућности да искористи погодност
из пореског споразума земље извора и треће земље, али његова резидентна држава
нема закључен споразум са земље извора.
3.- Механизам трансферних цена користе мултинационалне компаније у циљу

прикривања стварних прихода од међународних трансакција захваљујући разликама у
пореским системима. Повезано пословање омогућава успостављање таквих
трансакција да се кроз цене испоручених роба, услуга спроведе реалокација профита у
циљу евазије.
4.- У ту сврху служи принцип ван дохвата руке. Цена која је у складу са овим
принципом је она која би се остварила на слободном тржишту.Разлика између цене ‘ван
дохвата руке’ и трансферне цене се са пореског становишта сматра профитом и као
таква се укључује у основицу и опорезује.
Утањена капитализација представља ситуацију у којој је сопствени капитал

корпорације мали у поређењу са позајмљеним капиталом. Виша су позајмљена
средства од сопствених.

Овоме се прилази на три начина:
• Први метод полази од општег начела о забрани злоупотребе права.
• Други метод заснован је на принципу ван дохвата руке , а

• Трећи метод полази од тачно утврђеног односа између позајмљених и
сопствених средстава.
5.- У међународним односима све више се користе off- shore компаније као механизми
међународног пореског планирања. Ради се о компанијама које су регистроване у
земљама са благим пореским третманом мада своје пословне активности обављају у
другим земљама. Власници су странци, улаже се страни капитал и укупан профит се
остварује у иностранству. У таквој територији убрајају се: Кипар, Луксембург, Малта,
Панама, и други центри.
54. ПРЕВАЉИВАЊЕ ПОРЕЗА
Преваљивање пореза представља такву појаву при којој законом одређени порески
обвезник путем мењања цена преваљује порески терет у целости или делимично на
трећа лица.
Преваљивост се може јавити и код непосредних пореза. Процес преваљивања у

крајњем ефекту показује ко коначно сноси терет опорезивања. Тај субјект може бити
лице које је законодавац имао у виду али је могуће да то буде и сасвим друго или треће
лице. Интензитет преваљивања појединих пореза, нарочито порез на потрошњу зависи
од степена еластичности понуде и тражње за одређеном робом, обично се порески
терет дели на купце и продавца.
Традиционално значење преваљивања схватало се као процес помоћу којег се директно

новчано оптерећење пребацује путем усклађивања цена с почетне тачке до крајње тачке
смирења.
Порески закон одређује лице које је de iure проглашено пореским обвезником

остављајући му могућност да обавезу пренесе на друго лице. То је прва фаза деловања
преваљивања која је називана перкусијом.

У другој фази порески субјект који је прихватио пореску обавезу преваљује ту обавезу
на треће лице ослобађајући себе на тај начин да порез плати. То ослобађање које се
назива реперкусијом он спроводи путем преваљивања:
• унапред (урачунавајући порез у цену производа) ,

• унатраг (снижавајући цену набављених сировина) или
• бочно (пребацивањем пореског терета на неопорезоване производе).
Ако не постоји могућност даљег преваљивања од стране пореског субјекта на кога је

порез преваљен, већ га он мора платити, настаје фаза пореске инциденце. Порез се
може дисперсирати на велики број субјеката. Економски фактори су одлучујући
објективни чиниоци релевантни за преваљивање пореза. Финансијска теорија у њих
убраја:
• еластичност понуде и тражње,
• деловање монопола..
55. МИКРОЕКОНОМСКИ ЕФЕКТИ ОПОРЕЗИВАЊА
Ефекти супституције базирају се на чињеници да опорезивање може мењати релативне

цене фактора производње и других супститута у економском смислу.
Код ефеката супституције циљ је усмерен да се изазове одређено понашање обвезника

чија ће последица бити опредељивање за супститут који се релативно блаже опорезује.
1.- Ефекти стимулације означавају дејства пореске политике којима се подстиче

привредни раст путем стимулације оних фактора који одређују ниво потенцијалног
outputa. Они су дугорочне природе. и своде се на подстицаје обвезницима да увећају
понуду производних инпута- понуду рада, обим штедње и инвестиција.
2.- Ефекти на понуду рада.- Услед опорезивања обвезник постаје сиромашнији па је

стимулисан да повећа свој радни напор како би повратио онај износ нето зараде који му
је припадао пре увођења пореза. Овај утицај опорезивања назива се ефектом дохотка.

3.- Ефекти на штедњу.- Стимулисање националне штедње може се остварити на више
начина :
- пореским ослобађањем камата на штедне улоге и других прихода од капитала
- становништва,
- пореским усмеравањем расподеле добити,
- пореским стимулирањем убрзане амортизације.
На штедњу становништва може се утицати и одређеним пореским обликом. Порез на

промет погађа само потрошени део дохотка и тиме фаворизује штедњу остављајући је
неопорезованом.
Највећи део штедње сектора привреде јавља се:
• у облику издвајања амортизације, а много мањи

• у виду нето штедње из нерасподељене добити.
а) Пореским законодавством може се стимулисати убрзана амортизација што омогућава

привредним друштвима да отписују основна средства по већој стопи.
б) Други правац деловања пореза на штедњу су утицаји на нерасподељену добит која

представља акумулацију профита.
4.- Ефекти на инвестиције.- Штедња јесте претпоставка од које зависе инвестиције

али да би се предузео инвестициони подухват потребно је да инвеститори покажу
спремност да улажу капитал. Инвестирање се може подстаћи снижавањем законске
стопе код пореза на добит, предвиђањем убрзане амортизације итд.
56. МАКРОЕКОНОМСКИ ЕФЕКТИ ОПОРЕЗИВАЊА
1.- Ефекти стабилизације означавају деловање пореза на основне макроекономске

агрегате:
- на запосленост и

- цене.
Овим мерама се у суштини делује на обим и структуру глобалне тражње. Убирањем

пореза апсорбује се део куповне снаге обвезника чиме се смањује финална потрошња.
Треба разликовати:
• примарне. који се постижу непосредним деловањем на величину

расположивог дохотка обвезника
• секундарне ефекте опорезивања на глобалну тражњу, у виду ланчане

реакције и настају као последица утицаја промењене глобалне тражње
обвезника.
Порески инструменти у пракси су се показали као значајан инструмент стабилизационе

политике:
• у фази високе коњуктуре, користе се мере економске политике ради

ограничавања тражње (рестриктивне мере пореске политике)
• у фази депресије, ради њеног подстицања, (експанзивне мере пореске
политике).
а) Рестриктивна пореска политика означава релативно повећање удела пореских

прихода у оствареном номиналном националном дохотку.То се може постићи ако
порески приходи расту брже од пораста номиналног националног дохотка.
б) Експанзивна политика се користи када је потребно зауставити појаву опадања

привредне активности. Смисао те политике је у томе да се смањењем релативног
пореског захватања стимулира инвестициона и лична потрошња.
1) Дискреционе промене пореске политике представљају она усклађивања која су део

свакодневне акције носилаца економске политике повећање или смањење пореске
стопе. Дискреционе мере пореске политике суочене су са тешкоћама које потичу из
околности да је потребно да протекне одређено време од момента када наступи
поремећај до момента када одређена мера почне деловати.
Заостајање се одвија у три фазе:

• Прво заостајање изазвано је временом упознавања, разликом између
времена када се појавила потреба за акцијом и времена када носилац
економске политике акцију треба предузити.
• Друго заостајање изазвано је тзв. временом имплементације, периодом
који протиче између момента када је донета одлука о одређеној акцији и
момента када је акција примењена.
• Треће заостајање изазвано је тзв. временом реаговања, периодом који
протиче између момента примене одређене мере и момента када та мера
почне утицати на понашање привреде.
2) Економска теорија даје пажњу и аутоматским мерама у виду уграђених

стабилизатора. Код њих је у потпуности елиминисано постојање заостајања услед
времена упознавања а великим делом и времена имплементације.
Без обзира на несумњиве квалитете, фискална политика се не може у потпуности

ослонити на аутоматске стабилизаторе. Пре свега они се не могу супротставити
снажним егзогеним променама.
Уграђени стабилизатори такође не могу елиминисати циклично кретање привреде.

Успешност одређене антицикличне мере, било она дискрециона или
аутоматска,условљена је постојањем три фактора:
• Прво, пожељно је да размере овог инструмента буду значајне, односно да

даје довољно велике приходе.
• Друго потребно својство је аутоматизам испољавања а
• Треће је у тесној вези са њим, временска усклађеност између

антициклицних мера и кретња дохотка које те мере треба да коригују.
2.- Утицај инфлације на порески систем.- Ефекти инфлације могу имати:
- микро и
- макроекономски карактер.
а) На микроплану последице се огледају у настојањима микроекономских субјеката да

различитим рачуноводственим техникама компензују поремећаје.
б) На макроекономском плану последице су разноврсне:

- Прво, инфлација утиче на ниво и структуру пореских прихода.
Под дејством инфлације расте номинални доходак и обвезник ће бити подвргнут

дејству више пореске стопе.
• Инфлација може и умањивати укупан порески приход услед различитих

административних заостајања у процесу управљања пореским системом.
Инфлација представља снажну полугу прерасподеле дохотка.
3.- Утицај пореског система и пореске политике на инфлацију.- Савремена

економска теорија инфлацију посматра као поликаузалну појаву. Због тога у њој
преовлађује закључак да је дејство повећања пореза двојако:
- с једне стране услед редукције тражње ефекат ће бити дефлаторан, а
-с друге стране услед повећања трошкова производње ефекат ће бити

инфлаторан.
Теоријске анализе показују да када је улога трошкова у процесу одређивања надница и

цена значајна, повећање пореза се не може ефикасно применити као антиинфлаторна
мера. Антиинфлаторна пореска политика мора обухватити супротну меру – смањење
пореског оптерећења.
57. ПОЈАМ И СТРУКТУРА ПОРЕСКОГ СИСТЕМА
Порески систем представља укупност пореских облика једне земље. Порески систем се
уређује пореским законодавством тако да се кроз тај нормативни елемент изражава
утицај друштвено-политичког и економско-социјалног система одређене државе.
Постојећи порески системи састоје се од неколико десетина пореских облика.

Теоријски посматрано , моделирање пореског система могуће је заснивати на једном
порезу, када се говори о пореском монизму или на више пореских облика, када се
говори о пореском плурализму.
а) Идеја о пореском монизму везује се за физиократе који су се залагали за примену

само једног пореза.

б) Порески плурализам подразумева различите пореске изворе – доходак, имовину,
потрошњу …
Сматра се да добар порески систем тржишне привреде мора почивати на следећим

захтевима:
• што је могуће већа алокативна неутралност,
• осигурање стабилног и оптималног износа јавних прихода,

• пружање извесности пореским обвезницима,
• распоређивање пореског терета на правичан начин,

• једноставност опорезивања.
У савременим пореским системима најзаступљенији су следећи облици:
• порез на доходак физичких лица,

• општи и селективни порези на потрошњу,
• доприноси за обавезно социјално осигурање,

• порез на добит корпорација
• порези на имовину.
58. ПОРЕЗ НА ДОХОДАК ФИЗИЧКИХ ЛИЦА
Порез на доходак физичких лица је релативно нова врста пореза која је заменила порез
на принос којим се опорезивао сваки порески извор обвезника посебно.
То је једини порески облик код кога је порески извор, предмет и основица једно те
исто.
У пореској теорији и пракси постоје три модела пореза на доходак:
• цедурални

• синтетички
• комбиновани.
1.- Цедурални порез обухвата више посебних пореских подоблика од којих сваки
захвата приход из одређеног извора. Назив потиче од француске речи la cedule којом се
обележава појединачна врста прихода.За сваку цедулу прописана је пропорционална
пореска стопа.
Основна карактеристика ових пореза је да посматрају само предмет који даје одређени
приход. Цедурални порези су реални и аналитицки јер погађају само један елемент
пореске ситуације обвезника.
Имају предности над синтетичким порезом на доходак. Они допуштају да се поједини

извори прихода могу утврдити на најприкладнији начин.
2.- Синтетички порез на доходак уведен је у Британији. То је данас један од

најиздашнијих пореских облика.
За примену глобалног опорезивања дохотка физичких лица потребно је да се испуне

услови:
• Прво, сви приходи једног лица који потичу из различитих извора морају
се сабрати.
• Друго, тако збројени приходи опорезују се у месту пребивалишта
обвезника.
Синтетичко опорезивање дохотка има одређена повољна обележја која му пружају

предност у односу на цедурално опорезивање:
- Синтетички порез на доходак је субјекта јер води рачуна о обвезниковим личним

приликама.
- Овај порез је много правичнији од цедуралних.Примена прогресивних стопа код овог

пореза омогућује аутоматско стабилизационо деловање.
- Синтетички порез има изразиту фискалну улогу а наглашава се и његова

редистрибутивна функција.

- Основица овог пореза представља опорезиви доходак и на тај износ се примењује
одговарајућа стопа.
Приходи могу бити остварени у новцу али и у натури, чињењем или на други начин.
Анализа показује да у доходак за опорезивање улазе следеће врсте прихода :
• плате зараде,
• додатна примања,
• приходи од самосталне делатности,
• приходи од капитала,од непокретности итд.
Стандардни одбици пружају се свим пореским обвезницима који испуњавају

законом предвиђене услове. Под стандардним одбицима подразумева се низ олакшица.
Ради се о могућности постојања:
• личног ослобођења ,
• старосно ослобођење,
• посебне олакшице за децу са сметњама у физичком и психичком развоју.
Пореском обвезнику могу се признати и нестандардни одбици.Они представљају врсту

олакшица које одговарају расходима које је порески обвезник стварно имао.
3.- Комбиновани порез на доходак садржи елементе и синтетичког и цедуралног

пореза па представља мешовито опорезивање дохотка грађана. У основи овог пореза
налази се цедурално опорезивање појединих прихода праћено допунским
прогресивним порезом који се по истеку године примењује на укупне приходе. У
савременим пореским системима уочава се одступање од синтетичког пореза. То значи
да се у пореској пракси ретко налазе чиста решења.
59. ПОРЕЗ НА ДОБИТ КОРПОРАЦИЈА
Порез на добит спада у значајније порезе савремених пореских система. Овим

пореским обликом захвата се остварена добит друштва капитала. Друштва капитала су
оптерећена посебним порезом због тога што имају економску снагу независну од
економске снаге власника капитала.

Овај порески облик је веома погодан за реализацију економских циљева као што су:
• стимулисање економског раста,
• ублажавање регионалних и секторских диспаритета,

• подстицање запослености,
• побољшање економске ситуације.
У пореској пракси примењују се два концепта опорезивања добити корпорација :
1) класични систем и
2) систем пореске интеграције.
1.- У класичном систему порез на добит погађа добит корпорације у целини а затим и
дивиденде као део дохотка акционара. У овом систему није остварена интеграција
пореза на добит корпорација са порезом на доходак физичких лица што изазива
феномен познат као двоструко опорезивање.
Двоструко опорезивање изазива неповољне последице :
• подстиче друштва капитала да задрже него ли да инвестирају добит,

• фаворизује се финансирање инвестиција путем кредита уместо из свог
капитала..
2.- Пореска интеграција представља поступак којим се пружа олакшица за

расподељену добит како би се смањило или елиминисало економско двоструко
опорезивање.
Ублажавање двоструког опорезивања спроводи се или делимичном

импутацијом или делимичном олакшицом за акционаре.
Метод импутације је поступак који се одвија у три фазе:
• У првој фази на нивоу корпорације плаћа се порез на укупну добит

корпорације.

• У другој фази приходи од дивиденди се укључују у доходак акционара
који подлеже опорезивању.
• У трећој фази акционар добија порески кредит по основу оног дела

пореза на добит корпорација који је претходно импутирао на своје нето
дивиденде.
Други облик пореске интеграције састоји се у одобравању делимичне олакшице за

акционаре што се показује једноставнијим са административно техничког становишта.
60. ПОРЕЗ НА ПРОМЕТ
Порез на промет има обележје општег пореза на потрошњу јер се њиме захвата
промет свих или највећег дела производа и услуга.
Одликују га следеће карактеристике:
• јефтиноћа,
• издашност,
• стабилност,
• угодност плаћања.
Основно обележје је његова претпостављена функција преваљивање. Највећи

недостатак је регресивност. Лица са слабијом економском снагом сносе већи порез на
промет.
Бруто свефазни порез на промет.- Овај порез на промет захвата укупну вредност
остварену у свакој фази или више фаза прометног циклуса. Предности овог пореза су
углавном административно-техничке природе.
Трошкови плаћања су ниски јер се не захтева сложено књиговодство а контрола

обрачуна је једноставна.
Недостаци су бројни:
• у свакој фази наплаћује се порез на укупну вредност,
• долази до принципа обрачуна пореза на порез,

• негативно делује на спољно-трговински промет..
61. ПОРЕЗ НА ДОДАТУ ВРЕДНОСТ
Порез на додату вредност не представља неки нови облик пореза на промет већ
је то свефазни нето порез на промет. Овај потрошни порез наплаћује се у свакој фази
прометног циклуса али тако да погађа само ону вредност која је у тој фази додата од
стране обвезника.
Постоје две методе за утврђивање додате вредности:
• Директна метода усмерена је на непосредно одређивање пореске

основице, односно додате вредности. За то израчунавање могу се
користити два поступка - у виду методе сабирања и методе одузимања.
У примени методе сабирања додата вредност се добија када се саберу сва плаћања
која је порески обвезник извршио власницима производних фактора које је ангажовао.
Ова метода се углавном не примењује.
Методом одузимања додата вредност се утврђује на основу разлике између вредности

испорука добара и прузетих услуга пореског обвезника и укупне вредности његових
набавки.
• Индиректна метода нема за циљ да утврди пореску основицу него се

пореска обавеза израчунава тако да се од износа пореза одбије порез на
додату вредност плаћен у претходној фази промета.
Према пореском третману основних средстава разликују се три облика пореза на

додату вредност:
• потрошни облик пореза на додату вредност,

• доходни облик пореза на додату вредност,
• порез на бруто додату вредност.
1.- Потрошни облик пореза на додату вредност доминира у савременим пореским

системима. Код њега се од опорезивања изузимају бруто инвестиције тј. одбија се
целокупан износ утрошен за набавку основних средстава у години.
Потрошни облик пореза на додату вредност подстиче повећање органског састава

капитала што значи да фаворизује технолошки напредак. Путем пореза на додату

вредност наплаћен је исти износ пореза као и код пореза на промет у малопродаји само
што је код ПДВ-а добар део прихода остварен већ у ранијим фазама производно-
прометног циклуса.
Међутим ПДВ има низ предности у односу на порез на промет у малопродаји:
• већа издашност,
• већа ефикасност у супротстављању пореској евазији,

• способност да се захвате услуге.
• ПДВ представља и предуслов за улажење у ЕУ.
А ПДВ-у се приговара да је изразито регресиван због врло рестриктивно постављених

пореских стопа. ПДВ захтева централизацију пореске власти.
Једнофазни порез на промет у фази производње је порески облик код кога се

као порески обвезник јавља произвођач, објект опорезивања је производ који он
производи а повод за опорезивање је продаја тог производа. Предност је релативно
мали број обвезника.
62. АКЦИЗЕ
По својим карактеристикама акцизе су специјални потрошни порези. Њима се

опорезује потрошња или употреба одређених производа.
Основни циљ увођења акцизе био је фискалног карактера и ту карактеристику су

задржале и до данас.
Једна од карактеристика савремених пореских система је да се тзв. акцизни

производи двоструко опорезују - једном акцизама а други пут порезом на промет.

Акцизе су као и порез на промет посредан порез. И код њих долази до раздвајања
обвезника пореза од крајњег потрошача. Акцизама се замера да својом селективношћу
ремете економске изборе произвођача и потрошача.
Значајно присуство акциза објашњава се бројним разлозима:
• настојање да се потрошачи одврате од коришћења неких производа који

су штетни за здравље људи,
• пребацивање јавних трошкова насталих трошењем опорезованих добара
на потрошаче тих добара,
• деловање на прерасподелу дохотка на штету потрошача луксузних
производа.
63. ПОРЕЗИ НА ИМОВИНУ У СТАТИЦИ
Постојање пореза на имовину оправдава се различитим разлозима. Деле се на:
разлоге социјално-политичке природе јер државе настоје да путем овог пореза остваре
равномернију расподелу пореског терета.
фискалне разлоге јер се у њима види допунски извор.
разлоге политичке природе могуће је сагледати кроз осигурање средстава за

финансирање потреба локалних колективитета.
У финансијској литератури уобичајена је:
подела пореза на имовину у статици и
на реалне и номиналне порезе.
а) Реални порез је порез који се плаћа из супстанце имовине и његовом применом се

смањује имовина која се појављује као порески извор.
б) Номинални порези плаћају се из прихода односно дохотка обвезника. У номиналне

порезе на имовину спадају:
порез на нето имовину и
порез на непокретности.

а) Порез на нето имовину.- Предмет опорезивања код пореза на нето имовину је
целокупна нето имовина обвезника. Пореска основица утврђује се као разлика између
укупне активе и укупне пасиве.
б) Порез на непокретности.- је објектни и аналитички порез. Карактеристично је за

овај порез да представља приход локалних буџета.
64. ПОРЕЗИ НА ИМОВИНУ У ДИНАМИЦИ
Порези на имовину у динамици заснивају се на економско-правном промету имовине и

називају се још саобраћајним порезима.
Порези на финансијске и капиталне трансакције убрајају се у посредне порезе јер су

преваљиви и везани за једну тренутну манифестацију пореске способности – за
трансфер неког од имовинских права.
У пракси се срећу различити облици овог пореза :
• уговор о купопродаји непокретности,

• уговор о преносу права интелектуалне својине,
• берзанске закључнице..
Ови порези налазе примену у скоро свим савременим пореским системима. Аутори
сматрају да и једна и друга уговорна страна трансфером имовине остварују свака за
себе одређену материјалну корист.
Основица код пореза на пренос имовине јесте вредност објекта који је предмет
трансакције и то најчешће његова прометна вредност у тренутку преноса.
Порези у случају смрти и на поклон за порески предмет узимају трансфер

имовине без накнаде: mortis causa односно inter vivos.
Порези који за свој предмет имају пренос имовине без накнаде обухватају:

• порез на наслеђе ,
• порез на оставину и
• порез на поклон.
1) Порез на наслеђе јавља се у два модалитета:
Један од њих је порески облик којим се опорезују делови наследства тј. онај део
наследства који припада поједином наследнику.
Други порески облик захвата оставинску масу – укупну нето имовину која је остала
после смрти оставиоца.
2) Главни аргументи у прилог пореза на оставину су да је једноставнији и лакши за

примену и да доноси више прихода од пореза на наслеђе. У прилог пореза на наследје
наводи се да је правичнији, да може да буде боље прилагођен итд.
Код пореза на наслеђе по правилу примењује се прогресивна стопа чија тарифа зависи
од висине наслеђеног дела и близине сродства између оставиоца и наследника.
3) Опорезивање поклона увек је регулисано истим прописом којим је регулисано и

опорезивање наслеђа.
65. ТРЕНДОВИ У САВРЕМЕНИМ ПОРЕСКИМ СИСТЕМИМА
Приликом проучавања савремених пореских система може се запазити тенденција

централизације у опорезивању , и то не само код сложених дрзава него и у унитарним.
Савремене пореске системе обележава тренд међусобног приближавања и

прилагођавања. Изузетну улогу у том процесу одиграо је порез на додату вредност чија
је структура хармонизована у оквиру европских интегрисаних земаља.
Док моћни финансијско економски субјекти функционишу у новом светском

пословном окружењу без граница, пореске власти делују у националним оквирима.
Пореска конкуренција се последњих година квалификује као штетна пореска пракса.
Конфликтност националних фискалних интереса између развијених и земаља у равоју

добиће на интензитету. Развој глобалног комуникацијског медија , интернет, драстично
је променио начин пословања у савременим економијама.

66. ПОРЕСКИ СИСТЕМИ ЗЕМАЉА ЧЛАНИЦА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
У овим земљама у току је изграђивање институционално правних оквира заједничког

система опорезивања као неопходног услова успостављања јединственог тржишта.
Хармонизација пореза у ЕУ правда се потребом реализације четири велике слободе:
• кретања робе,
• капитала,
• људи и
• услуга.
Већина држава чланица ЕУ гради структуру својих пореских система базирајући је на

три извора:
1) порезу на доходак,
2) порезу на производе услуге и
3) доприносима за социјално осигурање.
Основно обележје недавно спроведених пореских реформи у овим земљама било је

смањење стопа пореза на доходак грађана и повећање еколошких пореза.
Пракса је показала да уједначавање пореских система у ЕУ прате многе тешкоце и да је

његово постизање осетљив политички задатак. Ради ублажавања ових и других
тешкоћа 1977 донета је Директива о узајамној помоћи надлежних пореских органа
земаља чланица у области непосредног опорезивања.
67. ЕКОЛОШКИ ПОРЕЗИ
Главни разлог због којег се у порески систем уводе нови еколошки порези је да се
постигну циљеви заштите и очувања животне средине али и да се обезбеди преношење
терета између чиниоца рада и природних ресурса.
Еколошки порези треба да испуне следеће захтеве:

• да буду еколошки ефикасни,
• да буду економски ефикасни,

• да буду једноставнни у пореском смислу,
• да буду јефтини.
Порески облици који се убрајају у еколошке порезе могу се сврстати у три групе :
• Пигу порези или специфицни порези чија се висина одмерава у

непосредном односу према јединици емитованог загађења. Овим
порезима се оптерећује загађивац у потпуности.
• У групу Пара Пигу пореза убрајају се посредни порези, као што су
царине, општи порез на промет, акцизе.
• У двострано корисне порезе спадају еколошки порези који се у пракси

претежно користе ради прикупљања прихода а мање да послуже као
подстицај да се смањи за околину штетна емисија.
Главни недостаци еколошких пореза су:
• регресиван карактер,
• нарушавање конкурентске позиције државе која их је увела,

• отвореност за политичке манипулације.
Еколошки порези се срећу у разним областима у енергетском сектору, области

саобраћаја, области пољопривреде итд.
68.- ЦАРИНЕ
Царине су фискални приход који се наплаћује при увозу или извозу робе. У
фискалној теорији се сматра да су царине врста пореза јер имају основна обележја
пореза – то су новчана давања увозника или извозника робе без противнакнаде.
Данас царине представљају један од најзначајнијих инструмената спољнотрговинске

размене. Царине се лако убирају. Износ плаћене царине урачунава се у цену увезеног

производа, а царински обвезник га преваљује на коначног потрошача, осим у случају
када је царински обвезник истовремено и крајњи потрошач увезеног производа.
Разврставање царина може се извршити:
1.- Према правцу кретања робе:
А) Увозне, које преовлађују у савременим привредама па и у нашој држави, а убирају

се само приликом увоза робе.
Б) Извозне, које се ретко јављају како би се спречио извоз робе која је потребна
националној производњи и потрошњи,
В) Транзитне, су скоро свуда напуштене.
2.- Према циљу увођења:
А) Фискалне, којима је искључиви циљ обезбеђење јавних прихода
Б) Економске (заштитне) које се уводе ради заштите домаће производње од иностране

конкуренције
В) Прохибитивне, чија је стопа висока и то зауставља даљи увоз јер су цене роба из
увоза веће.
Г) Антидампиншке, чији је циљ да заштите домаћу производњу од ниских цена

увозне робе.
Д) Реторзивне, представљају противмеру коју предузима једна држава као одговор на

високе царине које је према њеним производа увела друга држава.
3.- Према начину обрачунавања:
А) Специфичне, које се утврђују на основу мерних јединица (м, кг, л) у фиксном

износу (1.500 динара за тону нафте)
Б) Царине од вредности, се обрачунавају у одређеним процентима од вредности

увезене робе.

4.- Према висини царинских оптерећења;
А) Диференцијалне, садрже повишене царинске стопе и примењују се према земљама

са којима су трговински односи заоштрени
Б) Преференцијалне, које користе ниже царинске стопе за увоз робе из земаља са

којима постоје добри трговински односи. Често се комбинује са клаузулом највећег
повлашћења која је прихваћена Општим споразумом о трговини и царинама из 1947.
године. (од 1994. Светска трговинска организација).
5.- Према начину увођења:
А) Аутономне, које се уводе независно од међунарних уговора
Б) Уговорне, које се уводе у складу са међународним уговорима.
69.- ТАКСЕ
Постоји разлика између такса и пореза:
А) Таксени обвезник има право, да кад плати таксу добије за то противнакнаду која се
састоји у нематеријалној услузи коју орган државне администрације пружа лицу које је
таксу платило.
Б) Таксени обвезник има могућност избора за плаћање таксе да ли ће користити услугу

јавне службе или не.
Постоји и сличност између такса и пореза:
А) И таксе представљају новчана давања ради покрића јавних расхода
Б) И такса има све елементе дажбина – предмет на који се плаћа, обвезника који је
плаћа, стопу по којој се плаћа и основицу на коју се обрачунава.
Таксе су делимично плаћање трошкова јавне услуге од стране корисника коју је

добровољно затражио у своје име или чије му је коришћење наметнуто.
На висину такса утиче више фактора:

• Трошкови државних органа приликом пружања јавних услуга
• Користи коју има таксени обвезник за учињену услугу.

Такса је увек везана за услугу државног органа, органа управе или суда или
организације на коју је држава пренела овлашћење да наплаћује таксе. Услуга је
непривредног карактера.
Таксе се могу разврстати:
1.- Према органу који пружа услугу и према предмету на који се плаћа дажбина:
А) Административне, које наплаћују органи државне управе или оне организације на

које је држава пренела овлашћење за наплату такса.Плаћају се у управном поступку на
решења, списе и радње..Према предмету на који се плаћају могу бити:
административне, катастарске, таксе за заштиту патената...
Б) Судске таксе се наплаћују за рад судова и то у свим поступцима који се пред

судовима воде.
В) Комуналне таксе наплаћују општине за пружање, односно коришћење различитих

услуга које пружају локални органи (боравишна такса, такса за паркирање...)
2.- Према територији на којој ради орган који таксу наплаћује:
А) Таксе коју наплаћују органи у земљи
Б) Таксе коју наплаћују органи у иностранству (конзуларне таксе)
Основна обележја такси су:
• Основ за наплату такси је у постојању специјалних услуга
• Критеријум плаћања нису материјалне могућности као код пореза

• Такса се плаћа у готовом новцу или у таксеним маркама
• Услуге које се плаћају путем такса су нематеријалног карактера

• Врсте такса и њихова висина утврђују се таксеном тарифом која је
саставни део Закона о таксама.
70. ДОПРИНОСИ ЗА ОБАВЕЗНО СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ

Доприноси су врста јавних прихода који заузимају место на средини између
пореза и такса. Доприноси се разликују од пореза по томе што плаћање доприноса
нема општи карактер и плацају их само одређени власници којима се вредност имовине
повећава радом државних органа.
Доприноси се разликују од такса по томе што њихово плаћање нису иницирали

сами обвезници већ држава, док је код такса обрнуто.
Често се могу срести и појмови као што су парафискалитет или парафискални приходи.
Парафискалитети не потпадају под директно државно регулисање а уводе их разне

економске и социјалне групације тако да убрана средства њима и припадају.
Основна обележја парафискалитета су:
• намена трошења је унапред утврђена,

• нису приход буџета,
• обавеза плаћања се односи на одређени круг корисника који су повезани
економским и социјалним интересима.
Допринос за социјално осигурање служи за подмирење унапред утврђених јавних

расхода из подручја социјалног осигурања. Обавезно издвајање средстава за
финансирање одређених расхода који су предмет осигурања разних социјалних ризика
представља једну од мера социјалне политике.
Доприносе за обавезно социјално осигурање делимично плаћају запослени а

делимично послодавци на плате.
Систем доприноса за обавезно социјално осигурање покрива три области :
• пензијско и инвалидско осигурање,

• здравствено осигурање
• осигурање за случај незапослености.
Финансијска средства за ове намене се утврђују на следеће начине:
• системом текућег усклађивања са расходима из социјалног осигурања

или
• системом акумулације капитала.

1.- Први систем користи се за финансирање накнада по основу здравственог
осигурања и осигурања за случај незапослености код којих је период од тренутка
алиментирања до тренутка остваривања права релативно кратак. Пошто је систем
текућег усклађивања доприноса са пензијским расходима испољио недостатке, могуће
су две опције за решавање кризе финансирања пензијског осигурања:
Један начин је у усмеравању дела буџетских средстава у фондове обавезног пензијског

осигурања са циљем покривања њихових дефицита.
2. Други начин за решавање структурне и финансијске кризе пензијског

осигурања садржан је у предлогу за установљење система финансирања пензија на
основу акумулације капитала.
Овај други правац захтева радикалну реформу пензијског система. Његова суштина је
у инвестирању средстава од наплаћених доприноса како би се остварио одговарајући
принос у облику камате или дивиденде.
Овај систем омогућава издашније и стабилније изворе финансирања које чине

наплаћени доприноси за пензијско и инвалидско осигурање и остварени приноси од
пласмана ових наменских прихода.
Начелно посматрано могу се разликовати два типа фундираних шема према

начину одређивања индивидуалних пензија:
1) Код метода прописаног доприноса пензија се одређује на основу акумулације суме

доприноса самог пензијског осигураника. Та средства потичу како из обавезног и
прописаног доприноса на зараде тако и из доприноса на инвестиције.
2) Код метода прописане исплате корисник пензије прима пензију чија висина зависи
од година осигурања и зараде осигураника у одређеном броју година.
Пензијско осигурање треба да задовољи три функције а то су:
• функција штедње,
• функција прерасподеле дохотка старијим сиромашним члановима
заједнице
• функција осигурања.

Обједињавање све три функције у систему јавног пензијског осигурања није
дало задовољавајуће резултате. Зато се предлози за реформом заснивају на формирању
три стуба :
1) јавно пензијско осигурање,
2) обавезно приватно осигурање
3) добровољно осигурање.
• На првом нивоу постојало би обавезно јавно пензијско осигурање

засновано на систему текућег годишњег усклађивања доприноса са
пензијским расходима.
• Други ниво представљао би обавезно пензијско осигурање засновано на

капиталном покрићу пензијских фондова који би били у режиму
приватне својине. Овај систем би обезбеђивао допуну основних
државних пензија.
• Трећи ниво представљао би добровољно пензијско осигурање које би се
ослањало на премије осигурања било од стране послодаваца било од
стране самих запослених.
71. ПОЈАМ ДВОСТРУКОГ ОПОРЕЗИВАЊА
Уобичајена је појава да један порески обвезник плаћа више пореских облика што
значи да постоји вишеструко опорезивање. Вишеструко опорезивање као генусни појам
означава феномене вишекратног опорезивања који се односе на исти порески субјект
или исти порески објект. То су:
• надопорезивање,
• кумулирање пореза
• двоструко опорезивања.
1.- Надопорезивање постоји када један исти порески обвезник за исти временски
период плаћа два или више истоврсних пореза политичко територијалним јединицама
различитог ранга.
Елементи надопорезивања су:
• један порески обвезник,

• више истоврсних пореза
• више пореских поверилаца различитог ранга.
2.- Кумулирање пореза постоји када један исти порески обвезник плаћа за исти
временски период из истог пореског извора.
3.- Двоструко опорезивање битно се разликује од претходна два феномена и то не

само у формалном већ и у суштинском смислу.
Двоструко опорезивање постоји када се на основу прописа двеју пореских

власти истога нивоа за исти временски период, опорезује истим порезом исти порески
субјект или порески објект, тако да је пореско оптерећење теже него да га је
опорезовала само једна од тих власти.
Елементи двоструког опорезивања су :
• један порески обвезник,

• исти порез,
• један порески извор,

• два пореска повериоца истог нивоа и
• двоструко плаћање за исти временски период.
72. УЗРОЦИ ДВОСТРУКОГ ОПОРЕЗИВАЊА
Двоструко правно опорезивање настаје као последица сукоба пореских закона.
У савременим пореским системима примењују се три одлучујуће чињенице које

омогућавају разрешавање сукоба пореских јурисдикција. То су:
• држављанство,
• резиденство
• извор.

У највећем броју пореских система уведен је појам резидента чиме је створена
могућност за напуштање класичног територијалног принципа.
Фискално резидентство се појмовно шире одређује од пребивалиштва. Статус

фискалног резидента утврђује се на основу чињеничног стања независно од легалности
боравка у одређеној држави.
Код физичких лица фискално резидентство се одређује као место у коме

појединац има стално место становања. Уколико неко лице има стално место становања
у двема државама примењује се допунски критеријум за утврђивање пореске
јурисдикције .То лице стиче статус резидента оне државе са којом има ближе личне и
привредне односе.
Фискално резидентство се обично прецизира за одређену фискалну годину.

Дужина боравка у том временском оквиру различито се прописује. Већина савремених
пореских система настоји да најширој пореској обавези подвргне и стране држављане
који иако немају пребивалиште, фактички бораве на страној државној територији.
За одлучујућу чињеницу сукоба јурисдикције узима се боравиште. Боравиште

је чињенични а не правни концепт и представља место у коме неко лице привремено
борави.
Одређивање ширине круга пореских обвезника подложних домаћој пореској

јурисдикцији изискује прецизирање фискалног резидентства уз помоћ концепта
уобичајеног боравишта.
Концепт уобичајеног боравишта замењује домицил на међународном плану

када се ради о опорезивању страних држављана. Код редовног боравишта за разлику од
домицила не тражи се вољни елемент али се зато фактичком елементу додаје одређена
сталност.
73. МЕТОДЕ ЗА СПРЕЧАВАЊЕ ДВОСТРУКОГ ОПОРЕЗИВАЊА
Државе су принуђене да доносе колизиона правила. Путем колизионих норми које се

налазе у закону или уговору , предвиђају се правила која одређују меродавно право
применљиво на конкретну пореску ситуацију са иностраним елементом.

У унутрашњем законодавству али и у билатералним пореским споразумима прописују
се два начина за отклањање двоструког опорезивања. То су:
• метода изузимања и
• метода пореског кредита.
1.- Метода изузимања.- Овај механизам отклањања међународног двоструког

опорезивања данас има мањи значај у земљама континенталне Европе. Он
функционише тако што се доходак или имовина који су колизионим нормама
препуштени опорезивању у земљи извора изузимају из пореске основице у земљи
резидентства пореског обвезника.
У административно-техничком смислу метода изузимања је једноставнија

будући да се примењује еx officio тако да порески обвезник не мора да подноси
одговарајући захтев надлежном пореском органу у земљи резидентства.
Предност ове методе је и у томе што она уважава олакшице које је земља извора
дохотка пружила у циљу привлачења страног капитала.
Недостаци методе изузимања огледају се у томе што она на известан начин нарушава
примену принципа светског дохотка.
2.- Метода пореског кредита.- Путем ове методе држава резидентства проширује
границе своје пореске јурисдикције испољавајући на тај начин спремност да опорезује
оне пореске објекте које резидентни обвезници имају у иностранству.
Поступак елиминисања међународног двоструког опорезивања одвија се кроз две фазе.
• Најпре држава резидентства укључује у пореску основицу светски

доходак, односно имовину резидентног пореског обвезника не водећи
рачуна о поступцима које предузима земља извора.
• Основна предност ове методе је у томе што обезбеђује једнакост у

опорезивању свих лица која подлежу неограниченој пореској обавези по
начелу светског дохотка. Добра страна је та што је ова метода и
ефикаснија.

Недостаци се показују у немогућности земље резидентства да предвиди пореске
приходе будући да она не располаже подацима о мерама фискалне политике које ће
предузети земља извора у датој фискалној години.
Избор метода зависи од спремности државе резидентства и државе извора да једна

другој признају могућност опорезивања на одређеном пореском објекту.
74. МЕРЕ ЗА СПРЕЧАВАЊЕ ДВОСТРУКОГ ОПОРЕЗИВАЊА
Многе земље у својим системима предвиђају међународне мере у виду

мултилатералних и билатералних уговора који се користе као погоднији инструменти за
избегавање двоструког опорезивања.
Мултилатерални уговори се нису показали као најадекватнији инструмент

због тешкоћа у примени. Међународно искуство и пракса су потврдили да се путем
билатералних уговора најефикасније решава проблем међународног двоструког
опорезивања јер се односе на порезе на доходак и порезе на имовину.
Закључење билатералног уговора омогућава да две државе уговорнице

остваре потребан компромис и најефикасније отклоне разлике у својим пореским
системима, односно изврше њихово међусобно усклађивање, уз уважавање
специфичности.
Ови уговори отклањају проблем двоструког опорезивања тако што применом

договорених решења одређују да код појединих врста дохотка и имовине право
опорезивања припада само једној страни уговорници.
Примарни циљ уговора јесте заштита резидената држава уговорница од

двоструког опорезивања које дестимулативно делује на међународно пословање и
инвестирање.
Билатерални уговори о избегавању међународног двоструког опорезивања

након ратификације постају саставни део унутрашњег правног поретка и имају
приоритет у примени једино ако унилатерална мера не пружа барем исту олакшицу као
и билатерална.

Основ за закључивање билатералних уговора чине међународни стандарди и
критеријуми предвиђени решењима - Модел конвенције ОЕЦД о избегавању
двоструког опорезивања дохотка и имовине.
Наша држава ради избегавања двоструког опорезивања примењује метод

пореског кредита. Наиме, умањење обрачунатог пореза у земљи за износ плаћеног
пореза у иностранству. Користи се варијанта обичног кредита где постоји ограничење
по коме порески кредит не може бити већи од износа који би се обрачунао применом
одредаба националних пореских прописа на приходе остварене у иностранству.
JAVNE FINANSIJE
3.
75. ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЈАВНОГ ЗАЈМА
Јавни зајам представља посебан начин прибављања јавних прихода. Он је најважнији

нефискални јавни приход. Његова специфичност у односу на друге приходе државе
огледа се у томе што се код њега стичу елементи како јавног прихода, тако и јавног
расхода.
У време уписа јавни зајам се појављује као приход државе, а у време отплате као јавни
расход.
Он се враћа из пореза, па се зато и сматра да је прекривени порез.
Задуживање је алтернативни облик прихода. Сматра се да је да је финансирање

задуживањем мање приметљиво него ли финансирање порезима.
Посматрано са економско-финансијског становишта, јавни зајам означава позајмљена

новчана средства држави.
Посматрано са правног становишта, јавни зајам јесте задужење државе на основу

уговора о јавном зајму који она склапа са физичким и правним лицима као
уписницима.
Јавним зајмом могу да се сматрају и хартије од вредности које држава емитује у виду
обвезница, благајничких записа, цертификата,...
Јавни зајам-кредит се разликује од јавног дуга.
Јавни дуг је шири појам, он обухвата задужење државе по основу уговора о зајму код
физичких и правних лица , као и све обавезе државе по другим основама,законским,
уговорним, деликтним. (накнада штете)
Јавни зајам је узи смисао, и то је зајам у виду јавног уписа.

Јавни зајам се закључује из више разлога:
1. Појава ванредних- великих јавних расхода;
-Држава се понекад суочава са ванредном ситуацијом, чије превазилажење захтева

непланиране јавне расходе. Нпр: услед припреме за рат, вођење рата, елементарних
непогода,... јавним зајмом држава обезбеђује потребна новчана средства;
2.Временско непоклапање између прилива јавних прихода и извршења јавних

расхода;
-Углавном у току једне фискалне године може доћи до непоклапања између протицања
јавних прихода у буџет и доспећа обавеза државе да подмири одређене планиране јавне
расходе. Тада се позајмљују новчана средства на финансијском тржишту, и ради се о
краткорочном позајмљивању. (летећи зајмови)
3.Недостатак новчаних средстава за покриће редовних јавних расхода;
-Када држава сакупи мање прихода и нема довољно за покриће јавних расхода, она
може то да реши на два начина:
- 1) да повећа пореско оптерећење ; или 2) да се задужи на финансијском тржишту.
Ако држава није у стању да прикупи довољно средстава за измирење јавних расхода
путем виших пореских стопа, онда онда она прибегава јавном задужењу.
4.Ширење функција државе и повећавање државне интервенције у привреди;
-После другог светског рата, ширење државних функција је било је под утицајем
кејнзијанске теорије и држава је могла да интервенише у привреди само повећањем
јавних прихода. Због високог степена фискалног оптерећења, држава је радије
користила јавно задуживање него ли увеођење повећаних пореских стопа. Држава се
задуживала код своје емисионе банке, својих грађана или код страних финансијских
установа.
5.Захтев да се терет извршења одређених расхода државе пребаци на будућу

генерацију;
-Држава пребацује терет отплате кредита на будуће генерације, тако што узима у обзир
да ће повећани будући приходи бити намењени враћању јавног зајма. Оправдање за
такво распоређивање јавног терета кроз време офледа се у томе да це будуће генерације
које троше позајмљена средства имати корист за изградњу нпр:
железница,аутопутева,...

Јавни зајам повећава се у време рецесије, а смањује у време коњуктуре. Јавни зајам
мора да се држи под контролом.
Јавни зајам каратктерише његова повратност,за разлику од дажбинских прихода

државе, која представљају бесповратна давања држави.
Камата је такође једна од карактеристика јавног зајма, постоје и бескаматни зајмови.
Јавни зајмови се углавном обезбеђују добровољно. Постоје и обавезни- принудни јавни

зајмови. Они се разликују до дажбина ,јер се износи уписаног јавног зајма враћају
зајмодавцима.
76. СЛИЧНОСТ И РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ЈАВНОГ ЗАЈМА И ПОРЕЗА
Данас су порези и јавни зајам основни облици јавних прихода.
Први елемент разликовања јавних прихода и расхода јесте њихов правни карактер.
Порез има карактер опште обавезе којој подлежу физичка и правна лица на територији
једне државе.
Јавни зајам карактерише његова уговорна природа. Он је добровољни облик давања

којим уписници поверавају своја слободна новчана средства држави, са поверењем у
њен кредитни рејтинг. Јавни зајам је за разлику од обичних кредита уговор по
приступу, јер држава једнострано утврђује услове емисије и отплате. Уписницима само
остаје да те услове прихвате или не прихвате.
Држава реализује јавни зајам емитовањем обвезница.
Изузетак код уговорне природе јавног зајма јесте принудни јавни зајам. Код ове врсте
јавних зајмова, уписници су дужни да упишу одређени износ средстава, у зависности
од њихове платежне способности. Њихово враћање је слицно зајмовима који нису
обавезни.
Други елеменат разликовања јесте против накнада- повраћај зајма.
Порез је бесповратно давање , за разлику од зајма који се враћа уписнику. Изузетак је

вечита рента ,када поверилац добија само камату.
Према теорији асимилације јавног кредита и пореза ова два инструмента јавних
финансија су скоро идентични. У оба слуцаја уписници јавног зајма и пореза се
суздржавају од потрошње у време уписа зајма. У фази отплате јавног зајма смањује се
национална валута, па се реални терет отплате мање осећа.
Теорија о реалном карактеру јавног кредита истиче да макреоекономски ефекти јавног

кредита и пореза не могу да буду идентични. За разлику од пореске обавезе, зајам
уписују она лица која имају поверење у државу и очекују остваривање камате. У време

отплате, јавни зајам може изазове пораст фискалног оптерећења. Уколико држава
изврши девалацију новца, то се неће десити.
Инфлација делује на смањење јавног дуга, и тај уштеђени износ назива се инфлаторни
порез.
77. ЈАВНИ ЗАЈАМ У КЛАСИЧНОЈ И САВРЕМЕНОЈ ФИНАНСИЈСКОЈ

ТЕОРИЈИ\
Класична теорија припада 19.веку до првог светског рата, тј.до велике светске
економске кризе. Она је посматрала јавни кредит кроз идеал буџетске равнотеже. До
краја 18.века дугови државе су у ствари били дугови владара. Отплата дугова се
односила на отплату потреба владара.
Адам Смит, Рикардо, Сеј, Хјум и Болије,сматрали су да државни дугови представљају

велику опасност по опстанак државе, како у политичком, тако и у економском смислу.
Зајмови само одвраћају слободне капитале који могу да користе за развој привреде,
односно трговине пољопривреде,и терет трошкова пада на садашњу генерацију, који
се постиже порезима. Др. Хјум о јавном зајму има мисљење да це или народ уништити
јавни зајам или це он њега.
Класична теорија је оправдавала употребу јавног зајма у слуцају ванредних ситуација,

нпр.припремама за рат, у случају елементарних непогода,...
Савремена теорија има супротан став. После другог светског рата, јавни зајам постаје
један од најважнијих инструмената економске и социјалне политике. Државе су јавни
зајам користиле за постизање макроекономских циљева, а и за финансирање привреде.
Кејнз као теоретичар тражње је посебну пажњу посветио испитивању улоге јавног
зајма.У условима привредне депресије држава својим инвестицијама које су
финансиране јавним кредитом делује на пораст производње,запослености, тражње и
потрошње. Када оживе привредне инвестиције, смањују се јавни расходи.
Уколико се правилно користи јавни зајам, онда ће јавни зајам произвести више
позитивних него негативних ефеката.
Присталице јавног зајма сматрају да за успех јавног зајма треба да буду испуњена два
услова:
- Обиље капитала на тржишту;
- Непосредена кредибилитет државе као зајмопримца.

Јавни кредит производи позитивне ефекте када се користи за изградњу великих
привредних објеката,објеката за инфраструктуру. Јавни кредит може да подстиче
штедњу код становништва,јер обвезнице представљају један од најсигурнијих облика
улагања.
Негативне стране :
1. Шпекулације обвезницама зајма;
2. Ова врста јавних прихода представља терет при њиховој отплати;
3. Јавни зајам смањује предузетничку иницијативу.
Монетаристи ,теорија понуде и благостања указују да би се средства јавних зајмова

боље искористила у тржишном него у јавном сектору. Јавне зајмове треба користити
изузетно и умерено,јер повећано државно позајмљивање утиче на раст камата и
банкарски кредити постају скупљи.
78. КЛАСИФИКАЦИЈЕ ЈАВНОГ ЗАЈМА
1. Добровољни,принудни и патриотски зајмови.
- Јавни зајмови су по правилу добровољни , и представљају споразум државе као

дужника с једне стране, и физичких и правних лица као поверилаца, с друге стране. Да
би привукла уписнике зајма држава им нуди одређене погодности. Најважнија је камата
која је код добровољних зајмова виша од тржишне. Уписници могу бити ослобођени
од плаћања пореза на уписане износе, или да се обвезницама подмирује порески дуг,..
- Принудни јавни зајмови представљају изузетак. У неким ситуацијама држава

прописује обавезу за сва или одређена физичка и правна лица да зависно од својих
прихода морају уписати одређени износ зајма. Због оваквог принудног карактера,
овакав зајам има слицан статус као и порез. Разлика је у томе што су порези
бесповратни,а код средства уписана на име зајма враћају се са каматом. Нпр. Овакви
зајмови се користе када је држава изгубила кредибилитет поузданог дужника, када је
фискално оптерећење достигло висок ниво,..
- Код патриотских зајмова, држава се обраћа грађанима да упишу јавни зајам, на

њихову патриотску свест и солидарност. На овакав начин грађани помажу држави да
савлада тешкоће са којима се суочава. Најчешће се прописују у ванредним ситуацијама:
рат и елементаре непогоде. Камата је нижа од оне која се формира на тржишту новца.
2. Унутрашњи и инострани зајмови
Код ових зајмова је важно место закључења и врста валуте, домаћа или страна.
Унутрашњи јавни зајмови су они које држава расписује у земљи и домаћој валути,
рачунајуци да су домаћа физичка или правна лица уписници.

Уколико се закључење зајма врши у иностранству и страној валути,реч је о иностраном
кредиту.
Могућа је репартијација дуга- постепено враћање обвезница које су емитоване у

иностранству.
Држава се обраћа иностраним зајмодавцима када у земљи нема довољно слободних

средстава. Услови за иностране зајмове су неповољнији од унутрашњих. Зајмове у
иностранству држава закључује код комерцијалних банака, међународних организација
или код друге државе.
(многе државе су имале тзв.отпис зајма. Превише задужене државе су: САД,
Грчка,Шпанија,Португалија, Ирска).
3.Краткорочни, средњорочни И дугорочни зајмови.
Ова подела јавних зајмова заснива се на критеријуму времена враћања зајма.
Најчешће се као краткорочни кредити сматрају они чији рок враћања износи 3 године,
средњорочни до 10 година, а дугорочни више од 10.
Према временском критеријуму деле се на летеће И консолидоване.
Летећи се закључују на кратак рок (3,6 или 9месеци, најдуже на годину дана), њихова
намена није унапред одређена.
Консолидовани су они зајмови који се закључују на дужи рок од буџетске године И

унапред имају тачно утврђену намену. Ови зајмови се називају још И фундирани зато
што ови зајмови имају покриће.
Летећи зајмови покривајуповремене потребе. Ова врста зајмова се најчешће користи за

покриће привременог буџетског дефицита који су настали из административно-
техничких разлога. Ови дугови морају да се врате до краја буџетске године. Остварују
се привременом позајмицом код емисионе банке,бескаматно или са ниском каматном
стопом.
Због високе инфлације у савременој финансијској теорији све су веће камате И краћи
рокови за враћање зајмова.
4.Амортизациони и рентни зајмови
Јавни зајмови са утврђеним роком називају се амортизациони.
Код рентног зајма обавеза државе као дужника састоји се у плаћању унапред одређене
камате. Уколико се држава обавеже да зајмодавцу враћа стално камату, без
прецизирања рока за враћање зајма, такав зајам се назива вечита рента.
Јављају се код високо развијених земаља у којима су стабилне привреде.

Партите оемитовања преузима обавезу да их отплати према утврђеном плану. Враћа се
И главница И камата.
Амортизациони зајмови деле се на:
1. Јавне зајмове са променљивим роком отплате;
2. И са фиксним роком отплате.
5.Зајмови по паритету, испод паритета И изнад паритета.
Битан је курс обвезница зајма. Паритет зајма означава једноакост курса зајма с
номиналном вредношћу обвезница.
Ако се обвезнице продају по својој номиналној вредности, тј ако је номинална каматна

стопа једнака реалној каматној стопи, реч је о емисији зајма по паритету. Држава код
овог зајма добија онолико средстава колики је њен дуг по том зајму.
Нпр. Ако је 500 за толико се И продаје.
Код зајмова испод паритета обвезнице зајма продају се по износу нижем од износа
означеног на обвезницама зајма. Држава је примила мање средстава него што је њено
задужење. Номинална каматна стопа је нижа од реалне.
Нпр . ако је 100 продаје се за 80.
Зајам изнад паритета је облик зајма када се обвезнице продају скупље него што је
њихова номинална вредност. Оваква емисија се сматра најисправнијом. И овакав начин
зајма зависи од кредитне способности државе.
Нпр. 100 продаје се за 200.
6.Зајмови ширих и ужих територијалних јединица.
Код јавних зајмова зајмопримци могу бити шире или уже политичко-територијалне
заједнице. Преношење функција са ширих на уже јединице, имало је последицу
јављања ужих јединица као зајмопримца. У Немачкој И Швајцерској је веће задужење
ужих јединица него ли ширих.
Администрирање јавним зајмом обухвата:
1.Емисију зајма;
2.Отплату зајма;
3.Консолидацију И конверзију јавног зајма.

79. ЕМИСИЈА ЈАВНОГ ЗАЈМА
Држава може да емитује јавни зајам на три начина:
- Емисијом обвезница;
- Уписом у главну књигу државног дуга;
- Закључивањем уговора о јавном зајму.
Прва два начина користе се код унутрашњег задуживања, а трећи за иностране зајмове.
Емисија јавног зајма путем обвезница може бити организована:
- јавним уписом (директна емисија);
- банака (индиректна);
- продајом обвезница зајма на берзи.
Емисија јавних зајмова с јавним уписом се реализује тако што се држава путем јавног
позива обраћа потенцијалним уписницима да упишу зајам. Позив на упис може бити
временски ограничен,а и не мора. Ово је најједноставније спровођење због тога што
између државе као зајмопримца и зајмодавца нема посредника.
У позиву за упис јавног зајма се објављује место уписа и услови.
Место може да буде државна установа или пословна банка. Што се тиче услова,
прецизира се висина зајма, каматне стопе , рок враћања,...
Када се јавни зајам емитује за унапред утврђену намену врши се тзв.ограничена

емисија. Може да се деси да се јавни зајам не упише у потпуности или да се преостале
обвезнице продају пословним банкама. Јавља се проблем како расподелити обвезнице
уписницима. Зато се великим уписницима редукују обвезнице , а мањим се у целини
прознају уписани износи.
Директна емисија јавног зајма има и предности и слабости. Недостатак је у томе што је
потребно више вемена да држава прикупи планирану количину новчаних средстава.
Овакав начин емитовања обвезница примењује се када држави нису хитно потребна
средства.
Индиректна метода се користи када су држави потребна хитна финансијска средства.

Упис јавног зајма се поверава некој банци или конзорцијуму банака. Оне откупљују све
обвезнице зајма и те обвезнице могу после продати заинтересованим лицима, чиме
остварују зраду. (Недостаци су провизије банака и остали трошкови).

На берзи се државне обвезнице могу продавати по њиховој номиналној цени и испод
ње. Често се обвезнице продају испод цене, губи држава, а поверилац добија јер му
она плаћа камату на номинални износ који је на обвезници назначен. Износ зајма је
подељен на одговарајући број који чине материјалну форму обвезница.
Апоени обвезница су различити,ако се жели да шири круг лица купује обвезнице ,онда
ће апоени гласити на мале износе.
Обвезнице јавног зајма могу гласити на име или на доносиоца. Обвезница доносиоца
састоји се од плашта, купонског табака и талона.
- Плашт обвезнице садржи битне елементе уговора о зајму: име зајмодавца, номинални
износ обвезнице, каматну стопу, серије и бројеве обвезница и евентуалне повластице.
- Купонски табак састављен је из одређеног броја купона на основу којих се исплаћује

камата. На њему се налазе датум исплате купона и висина износа.
- Талон је део купонског табака и њиме се подиже нови купонски табак ако је стари
истрошен.
Обвезнице на доносиоца су веома повољне јер се лако преносе са једног лица на друго.
Нови власник има сва права која изње произилазе. Док обвезнице на име су неефикасне
због преноса власништва и административних сметњи.
Упис у главну књигу дуга се ретко користи. Држава јавно објављује понуду под којим је
условима спремна да се задужи код својих физичких и правних лица.
Уговор о јавном кредиту садржи тачно дефинисане елементе: уговорне стране,

предмет уговора, камата, рок , место испуњена обавезе. То је двострани теретни уговор
са јавним садржајем, и елементима иностраности.
80. ОТПЛАТА, КОНСОЛИДАЦИЈА И КОНВЕРЗИЈА ЈАВНОГ ЗАЈМА
Једна од најзначанијих карактеристика јавног зајма је његово враћање. Враћањем дуга

престаје уговор о зајму.
Код амортизационих јавних зајмова износи и рок отплате утврђује се амотизационим

планом. Начин отплате може бити:
1. Да се зајам исплаћује у једнаким ануитетима (део главнице и камате);
2. Да се зајам иплати у у једнаким износима;
3. Да се исплати у целости у одређеном року.
Разликују се зајмови са променљивим роком отплате и са фиксним роком.

Ако је зајам организован путем јавног уписа или на основу обвезница, купонску
службу врше благајне банака или државне благајне.
Постоји и тзв.лутријски зајмови. Данас се ретко срећу. Уписани износ зајма се не враћа
у тачном одређеном рокувећ лутријским извлачењем док се дуг не врати.
Отплата обвезница врши се из буџета или из посебних фондова.
У раније се у уговоре уносила златна клаузула, јер за време инфлације новац који се
враћа може бити обезвређен.
Када држава зајмопримцима престане да плаћа камате и главницу за узете зајмове, то

се назива државно банкротство.
Мораторијум је кашњење у оплати зајма, обустава зајма. Најчешће долази код спољних
зајмова због несташице валуте у којој се зајам враћа.
Консолидација и конверзија јавног зајма су финансијске операције којима држава као

зајмопримац накнадно мења одређене услове који су утврђени уговором.
Под консолидацијом подразумева се финансијска операција којом се више ранијих

закључених уговора о зајму ,замењује једним новим зајмом. Летећи зајмови се
претварају у дугове са дужим роком отплате и претварање временски ограниченог
зајма у рентни зајам.
Конверзија зајма представља укупност промена саставних делова уговора о зајму, чиме
се постиже побољшање положаја дужника.Овако држава стари зајам претвара у нови са
повољнијим условима.
Конверзија зајма најчешће се врши смањењем каматне стопе зајма, чиме се смањује
целокупан дуг. Може се смањити ођедном или поступно, тако што ће се променити
висина зајма или висина каматне стопе. Конверзија се врши тек када се промени валута
зајма.
Конверзија може бити добровољна и принудна.
Код добровољне обе стране уговора о зајму споразумевају се о новим условима зајма.
Код принудне,држава једнострано мења неки елемент- каматну стопу или рок враћања.
• Битно је да код дужег временског периода, стопа раста јавног дуга не

буде већа стопе раста БДП-а.
81. ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ БУЏЕТА
Буџет је најзначајнији иструмент финансирања јавних расхода у

савременим државама. Један део јавних потреба финансира се преко фондова

финансијских планова и програма и посебних рачуна али је буџет најзначајнији
инструмент финансирања.
Без одобреног буџета не могу се прикупљати јавни приходи, нити

финансирати јавни расходи. Буџет је најзначајнији инструмент економске политике јер
се њиме прерасподељују велика финансијска средства. Он је важан политички
документ и одражава равнотежу између законодавне и извршне власти.
Опште прихваћена дефиниција буџета јесте да је то финансијско правни

акт у коме се предвиђају и одобравају приходи и расходи државе за одређени временски
период односно за годину дана.
Карактеристике буџета:
1. Буџет је бројчано упоређење јавних прихода и расхода;
2. Орјентација за будући период и има плански карактер;
3. Мора бити систематски рашчлањен;
4. Мора бити прегледан;
5. Мора бити уравнотежен и приходи и расходи морају да се подударају;
6. Буџет је бројчано изражен програм владе и има политички, економски и социјални

карактер.
82. КЛАСИЧНО И САВРЕМЕНО СХВАТАЊЕ БУЏЕТА
Класична финансијска теорија залагала се за ограничену улогу државе у

привредном животу. Приватни интерес појединаца најбоље служи јавном интересу.
Основни став класичара био је да јавни расходи морају бити минимални

јер нису продуктивни. То је подразумевало и ниске пореске терете. Уравнотежени буџет
важио је као златно правило јавних финансија у периоду трајања класичне финансијске
теорије.
Класичан буџет је сматран финансијско-административним и политичким

инструментом који је у једном рачунском акту предвиђао све приходе и расходе а који
су служили за нормално вршење државних функција. Наглашена је његова политичка
функција као вид утицаја представничког тела на рад државних органа.
Кејнз и његови следбеници су указивали на то да буџет може да се

користи против привредне нестабилности, инфлације и незапослености. Захваљујући
Кејзијанској теорији после другог светског рата буџет је са својим елементима,
приходима и расходима постао инструмент државне интервенције.

Савремени финансијски теоретичари сматрају да је буџет као инструмент
стабилизационе политике не мора да буде уравнотежен јер савремене државе имају
инструменте којима решавају буџетски дефицит.
Јављају се нове теорије које уносе нове елементе у анализу буџета.
Монетаристи су имали негативан став према коришћењу активне

фискалне политике. Тврдили су да је инфлација главни проблем економског развоја а не
недостатак глобалне тражње и да се правилном монетарном политиком и политиком
тврдог буџетског финансирања мора водити рачуна о стабилности цена.
Повећани буџетски дефицит воде брзом повећању јавног дуга.
83. БУЏЕТСКО ПРАВО
Скуп овлашћења које има парламент (скупштина) у поступку доношења извршења

буџета и контроле назива се субјективно буџетско право.
Буџетска власт парламента означава се као финансијски суверенитет.

Вршење буџетске функције парламент остварује контролу над радом Владе.
Субјективно право приказује односе између парламента и Владе.
Апсолутно субјективно буџетско право је право представничког тела да

самостално одлучује о састављању, доношењу и извршењу буџета, као и о контроли
трошења буџетских средстава.
Релативно субјективно буџетско право је ограничено право

представничког тела да одлучује о буџетским питањима.
Потпуно субјективно буџетско право је право представничког тела да

неограничено одлучује о висини буџетских прихода и о њиховом трошењу.
Ако су буџетска овлашћења представничког тела ограничена говори се о непотпуној

субјективно буџетском праву.
Одлучивање о буџетским приходима обухвата право одређивања укупног

износа буџетских средстава за годину дана за коју се буџет доноси, као и право
одређивања извора из којих се образују приходи буџета. То право се своди на
прерасподелу националног дохотка који се односи за јавну потрошњу и који остаје за
личну и инвестициону потрошњу.
Када парламент одлучује о расходима он утиче на друштвено економски

развој, одређује приоритете буџетске потрошње у складу са циљевима економске
политике. Право буџетске контроле парламента остварује се у процесу извршења
буџета кроз наплату буџетских прихода и трошења тих средстава. То је тзв.
скупштинска или политичка контрола буџета.

Остварује се по завршетку буџетске године усвајањем завршног рачуна
буџета. Основно буџетско правило је да се средства из буџета могу трошити само за
намене утврђене буџета.
84. ПРАВНА ПРИРОДА БУЏЕТА
Правна природа буџета била је предмет расправа у финансијској теорији.

Питањем којим се актом доноси буџет бавили су се разни теоретичари. Разлози за то
налазе се у чињеници да независно од тога што га доноси представничко тело по
поступку предвиђеним законом по коме се доносе закони и други акти (резолуције,
препоруке и др.) по својој форми и садржини разликује од закона и других правних
аката.
Стари теоретичари сматрали су да буџет није закон већ управни акт, јер план расхода
не може да буде закон. Правна природа плана прихода по овом гледишту зависи од тога
да ли су закони који се регулишу приходу буџета једногодишњи или вишегодишњи. У
државама у којима порески закони нису једногодишњи, буџет нема никаквог значаја за
наплату пореза јер се они наплаћују чак и ако буџет није усвојен.
По другом гледишту буџет је закон што га доноси представничко тело и садржи

обавезне норме за државне органе у погледу њиховог подмиривања расхода. Државни
органи буџетска средства могу трошити само за своје потребе које су буџету
предвиђене. Из овога се закључује да је буџет закон у формалном и материјалном
смислу.
По трећем гледишту буџет је закон у само формалном смислу, односно само по

спољашњем облику.Није закон у материјалном смислу јер не садржи норме ни обавезна
правна понашања, већ предвиђање приходе. Ако државни органи не плате односно не
изврше своје расходе у буџету не постоји правна санкција, па због тога није закон у
материјалном смислу.
Савремена теорија говори о томе да се буџетом не предвиђају општа правила

понашања већ се дају упутсва за коришћење јавних средстава у времену од годину
дана. У пракси се буџет доноси у облику закона, односно одлуком ако се ради о буџету
локалних територијалних јединица, облик правног акта којим је регулисан буџет
утврђен је уставом.
85. ФУНКЦИЈЕ БУЏЕТА
Поред финансијске, правне и политичке функције савремени буџет има и

економску, планску, контролну и социјалну функцију.

Примарни задатак буџета с једне стране јесте предвиђање јавних потреба
за наредни период и обезбеђивање средстава за њихово покриће. То је његова
финансијска функција. Она се остварује сталним одржавањем равнотеже између
прихода и расхода. Уколико се буџетски расходи већи од буџетских прихода врши се
ребаланс буџета чиме се успоставља поновна равнотежа.
Политичка функција огледа се у начину на који се буџет доноси. Влада

подноси предлог буџета представничком телу- парламенту на одобрење, ради
остваривања циљева економске и фискалне политике. Буџет је политички акт који
парламент обавезује извршну власт да се у спровођењу буџетске политике придржава
одобрених износа прихода и расхода. Парламент одлучује о друштвено економском
развоју у начину финансирања јавних потреба итд. Парламент може да одбије предлог
Владиног буџета изражавајући на тај начин неповерење Владе.
Правна функција произилази из тога што је буџет правни акт. У највећем

броју држава доноси се у форми закона. Буџет производи правне последице односно
права и обавезе за све учеснике у процесу буџетирања. Садржи и овлашћења у погледу
буџетских прихода.
Економска функција повезана је са економским циљевима које држава остварује

непосредном или посредном интервенцијом у привреди. Политиком јавних прихода и
јавних расхода држава утиче на расподу друштвених производа.
Буџет се пуни из привреде путем разних пореза и других дажбина, с друге стране
буџетом се предвиђају средства за разне државне или економске интервенције. Овако
буџет утиче на производњу, потрошњу цене итд.
Теоретичар Мазгрејв истакао је алокативну, редистрибутивну и стабилизациону улогу

буџета.
Алокативна улога буџета везује се за правилну алокацију ресурса између приватног и

јавног сектора.
Редистрибутивна функција остварује се преко економских и социјалних трансфера као

и преко политике јавних прихода повећавањем или смањивањем пореских терета
(пореска инфлација и дефлација).
Стабилизациона функција огледа се у потреби да се осигура стабилност привреде и

друштва.
Планска функција садржана је у самој природи документа који се доноси крајем године
и за наредну годину и садржи биланс предвиђених расхода и прихода. Планска
функција дели се на примарну и секундарну.
Примарна- Односи се на утврђивање циљева буџета, а секундарна помаже да се утврди

како ће се ти циљеви остварити. То је помоћна функција буџета
Контролна функција огледа се у контроли трошења јавних прихода који

спроводи представничко тело над извршном влашћу. Контролна функција буџета се

огледа у парламентарним системима где је заступљено већи број политичких странака.
Опозиционе странке заинтересоване су да надгледају рад државне управе и Владе.
Социјална функција огледа се у томе да је буџет намењен једним делом за

оне категорије лица са недовољном економском снагом или лицима без прихода.
Расходна страна буџета користи се да би се задовољиле јавне потребе. Тиме се штите
одређене категорије становништа (мајке, деца, инвалиди, борци итд. ).
86. ВРСТЕ БУЏЕТА
Према времену изгласавања разликују се редован и накнадни буџет.
Редован буџет се усваја пред почетак буџетске године. Међутим, тешко је

предвидети све приходе и расходе за наредни буџетски период тако да се понекад
јављају непредвиђене јавне потребе које треба подмирити. Иако се у буџетима јављају
средства резерви за такве ситуације, углавном оне нису довољне. Због тога се користи
накнадни кредити или доноси накнадни буџет. Ови буџети изглавашавају се током
буџетске године и садрже додатна средства за финансирање непланираних јавних
расхода.
У редовном буџету исказују се сви стални из годину у годину понављани приходи и

расходи државе.
Ванредни буџет – у случају рата, криза, елементарних непогода итд... Они постоји не
само онда када се непланирани расходи и ванредни приходи предвиде у једном буџету,
него и пре почетка буџетске године.
Разликовање бруто и нето буџета последица је начела буџетске потпуности. Бруто

буџет садржи све приходе и расходе у бруто износима онако како су наплаћени без
одбијања трошкова од порезивања. Нето буџет је цифаркси прегледнији и мањи по
обиму, он се данас не користи јер обухвата јавне приходе и јавне расходе само у нето.
Анексним буџетима се предвиђају приходи и расходи јавних (државних) предузећа,

која обављају јавну службу нпр. железнице, поште, радио итд.
План прихода и расхода појединих установа која обављају јавну службу,

остварају приходе, може се утврдити аутономним буџетом. За разлику од анексног
буџета у коме одлучује представничко тело, аутономни буџет доноси надлежни орган
управљања.

87. СТАТИЧКА БУЏЕТСКА НАЧЕЛА
Процес прикупљења и трошења државног новца уређен је одређеним правилима. Тим

правилима уређују се улоге и одговорности свих учесника у буџетском процесу.
Буџетска начела су одређени закони или правила који морају поштовати сви буџетски
субјекти у поступку израде усвајања, извршења и контроли трошења буџетских
средстава. Задатак ових правила јесте да се буџет учини прегледним и ефикасним и да
се омогући контрола над њим.
Буџетска начела деле се на статичка и динамичка.
Статичка буџетска начела односи се на садржину и форму буџета, а динамичка на

буџетску процедуру- састављање и извршење буџета.
У статичка буџетска начела спадају:
- Начела потпуности;
- Начела јединства;
- Начело неафектације;
- Начело прегледности.
1. Потпуности (универзалности)
Без поштовања овог начела парламент неће имати потпун преглед финансијског стања
у земљи
нити контролу над радом пореских и буџетских органа. Приходи и расходи у буџету
могу бити приказани у бруто и нето износима.
Код бруто буџета сви приходи државе исказани су у укупним износима

без одбијања трошкова наплате, и сви расходи се уносе у буџет у пуним износима без
претходног одбијања прихода које државни органи наплате од грађана.
Нето буџет садржи приходе и расходе приказане у нето износима као

резултат претходно извршеног прибијања.

Примена бруто буџета обезбеђује контролу парламента при располагању
буџетским средствима. Нето буџети су прегледнији од бруто буџета и изгледају мањи,
тако да један део прихода и расхода остаје ван контроле парламента.
2. Начело јединства
Ради се о примени хомогености буџета или буџетског плуралитета.
Хомогеност буџета захтева приказивање свих прихода и расхода државе у једном

буџету. Њиме се олакшава контрола трошења буџетских средстава.
Одступања од начела јединства показује се кроз примену буџетског плуралитета. Поред

редовних буџета појавили су се двојни буџети, анексни, и аутономни буџети.
Према схватању класичне теорије у редовне буџете улазе они расходи који могу да се
покрију редовним приходима.
Вандредни или нередовни буџети обухватили су расходе који се финансирају из јавних

зајмова и емисије новца.
Савремена теорија објашњава појаву двојних буџета, односно постојање редовног и

капиталног буџета. Редовни буџети садрже редовне приходе од дажбина и од јавне
привреде и расходе за текућу делатност државног органа.
Капитални или инвестициони буџет садржи приходе од зајма и остале ванредне

приходе, а расходи служе за финансирање инвестиционих активности државе.
• Анексни буџети иду уз редован буџет и намењени су за финансирање

активности државних предузећа која врше јавну службу, као што су:
железнице, поште, радио, телевизија... и монополистичка предузећа.
Њих одобрава парламент у исто време као и редовни буџет. Своје вишкове уносе по
правилу у редован буџет, а мањкове попуњавају из истог буџета.
Аутономни буџети су слични анексним и у вези су са економским и социјалним

задацима државе. Разлика је у томе што анексни буџет одобрава представничко тело, а
аутономни доносе органи управљања корисника средстава (нпр. фондови социјалног
осигурања).
Начело неафектације (свеукупности покрића)- према овом буџетском правилу сви јавни
приходи треба да улазе у буџет и да служе за подмирење свих општих потреба. Разлог
за његову примену јесте да се не може извршити расподела буџетских средстава на
буџетске кориснике, када би буџетски приходи били дестинирани, јер би одређене
потребе биле незадовољене.
3. Начело прегледности

Подразумева да сви приходи и расходи у буџету буду исказани детаљно
према одређеној шеми на јединствен начин. Приходи се исказују према изборима,
врстама, облицима, а расходи по носиоцима основним и ближим наменима. Добра
класификација обезбеђује ефикасну контролу над буџетом.
Ово начело поставља три захтева:
1. Забрану измене намене буџетских средстава;
2. Забрану прекорачења средстава предвиђених у буџету;
3. Забрана трошења средстава по протеку буџетске године.
• Начело специјализације има посебан значај за расходе. Она се

одгледа у забрани трошења буџетских средстава за друге намене
осим оне којем су буџетом предвиђене.
Вирманисање значи измену намене и висину средстава утврђених у буџету. Одлуку
доноси извршни орган.
У буџетској пракси проблеми могу да се решавају путем вирманисања, коришћењем

буџетске резерве или ребалансу буџета (измена- допуна).
Временска специјализација подразумева да се приходи и расходи у буџету утврђују за

одређени временски период (годину дана).
88. ДИНАМИЧКА БУЏЕТСКА НАЧЕЛА
У динамичка буџетска начела спадају:
- Начело реалности ;
- Начело равнотеже;
- Начело јавности ;
- Начело претходног одобрења;
- Начело годишњости буџета.

89. НАЧЕЛО РЕАЛНОСТИ И РАВНОТЕЖЕ БУЏЕТА
Начело реалности- ово начело поставља захтев да нема разлике између

планираних прихода и расхода и раеализованих прихода и расхода- разлика минимална.
Реално предвиђање прихода и расхода буџета обезбеђује уравнотеженост буџета.
Нереално планирање буџета изазива неравнотежу између прихода и расхода и
незадовољавање потреба. У зависности од планирања буџета може доћи до суфицита
или дефицита буџета.
Буџетска теорија и пракса познају два метода процене прихода и расхода:

директан и индиректан метод.
Директни метод процењивања прихода састоји се у анализи свих фактора

односно економских, социјалних и других прихода од којих може да зависи њихова
планирана висина. Користе се подаци по наплати прихода последњих месеци, односно
године које се коригују зависно од раста производње, продуктивности, рада, цена итд.
Корекција се врши у зависности од тога да ли се за наредну годину планира вршења
нових функција или не.
Индиректни метод заснива се на еластичности јавних прихода, предвиђа

се уколико друштвени производ порасте за одређени проценат, за толико ће порасти и
приходи од пореза. За овакво планирање се користе подаци о расту зарада, добити,
имовине, итд.
Да би се применило начело реалности примењује се и савремени

математичко- статички методи (методи комплексног буџетског планирања). Ту спадају
метод утрђивања граничних трошкова, планирање, програмирање и буџетирање,...
Начело равнотеже- буџетска равнотежа постоји када су укупни расходи

једнаки укупним приходима. Буџетска равнотежа може се схватити у формалном и
материјалном смислу.
Формална равнотежа подразумева подударност расхода са приходима без

обзира на изворе покрића.
Материјална равнотежа је постигнута ако су расходи покривени са

редовним приходима.
Услед недостатка прихода држава је принуђена да се задужује или да

емитује новац- дефицитирано финансирање.
Буџетски дефицит је проблем већине земаља. Он настаје као резултат

лошег буџетског планирања. услед смањења националног дохотка, ...
Равнотежа буџета је основ доброг управљања државом. Усклађеност

прихода и расхода наглашена је из политичких, финансијских и економских разлога.

У политичком смислу буџетска равнотежа значи обавеза Владе и
парламента да буду уздржљиви у располагању расходима. Финансијски посматрано
уравнотежен буџет је основа државног кредита. У економском смислу обезбеђује
стабилност новца и заштиту куповне снаге.
Ново учење о буџетској равнотежи испољило се кроз више теоријских

модела- циклични буџети, компензациони буџети, стабилизациони буџети, ...
Циклични буџет је буџет са дефицитом које представља средство

економске политике за подстицање глобалне тражње, односно пораст куповне моћи
становништва, која повећавају производњу и радну снагу.
Као темљни инструменти остваривање буџетске равнотеже у једном

привредном циклусу користе се различити облици резервних и егализационих фондова.
У њих се сливају средства буџетског суфицита у фази просперитета и користе се у
фази депресије. Функционисање ових фондова повезано је са централном банком која
одобрава кредите држави у време депресије.
Теорија компензационих буџета, гледа на буџетски дефицит као сталан

инструмент привредне политике. Основни циље је остварење пуне запослености и док
се он не оствари, Влада је дужна да предузима мере које ће стимулативно деловати на
инвестиције. Влада ће смањити порезе, или повећава субвенције док се не оствари пуна
незапосленост.
У аутоматске стабилизаторе спадају прогресивни порез на доходак и

социјална давања.
88/90. НАЧЕЛА ЈАВНОСТИ
Примена овог начела омогућују контролу свих субјеката који учествују у

процесу доношења и извршења буџета: парламента, владе, управних органа, органа
буџетске контроле и осталих субјеката. Ово начело се односи на све фазе буџетског
односа.
У свим државама се буџет објављује на прописан начин ( у службеним

гласилима и сл.). Јавност се путем средства јавног информисања обавештава о
питањима буџетске процедуре и може да омогући контролу трошења буџетских
средстава. Државни буџет први пут био је доступан јавности тек крајем 18. века ( 1781
год.)
Смисао увођења овог принципа је да се порески обвезници упознају са

сврхом трошења новчаних средстава који су они издвојили на име пореза за
финансирање државних расхода.
90. НАЧЕЛА ПРЕТХОДНОГ ОДОБРЕЊА И ЈЕДНОГОДИШЊОСТИ БУЏЕТА

Без одобреног буџета од стране представничког тела није дозвољено
финансирање јавних потреба. Тиме се обезбеђује право законодавног тела да одлучује
о врсти и висини државних расхода и прихода за одређени временски период, обично
за годину дана. Овим се онемогућује да извршни органи власти самовољно располажу
и употребљавају буџет.
Понекад се у пракси одступа од овог начела, разлози за то су формално-

правне и политичке природе.
Као формално- правне разлоге треба истаћи појаву да предлог буџета није
благовремено поднет представничком телу, или кад парламент расправља о предлогу
буџета.
Борба политичких странака у парламенту за гласове бирача, посебно

непосредно пред изборе може довести до тога да буџет не буде донет на време. Ако се
буџет не донесе на време примењујесе тзв. привремено буџетирање.
Метод буџетских дванаестина је законска категорија којом се овлашћује

влада да актом о привременом финансирању може да располаже са приходима и врши
расходе који одговарају месечним износима буџета (продужује се највише 3 месеца).
Метод аконтација састоји се у томе да се привремено финансирање врши

путем аконтације, према предлогу новог буџета. Овде се не продужава стари буџет, већ
се аконтира од новог, одобравају се аванси (Велика Британија).
Начело једногодишњости- устави многих држава предвиђају

једногодишњи буџет. То значи да се буџет доноси за сваку наредну годину, тако да
примена начела годишњости захтева да парламент буде редовно сазиван на заседања и
да утврди задатке за наредни буџетски период.
Два су разлога за примену начела једногодишњости буџета- олакшано

планирање буџета и потпунија друштвена контрола над буџетском потрошњом.
Овлашћење за трошење важи само годину дана. Постоји принципијална

забрана преношења неутрошених буџетских расхода у следећу годину и у том смислу
управа престаје да буде њихов корисник и да представничко тело може њима
располагати. У супротном управа би могла из једне буџетске године да преноси у другу,
и ово правило би било нарушено.
Најчешће се буџетска година поклапа са календарском годином, изузетак

је САД и Британија где буџетска година почиње 1. Октобра, односно 1. Априла.
Завршава се 30. Септембра или 30. Априла. Разлози за то су што се економски
резултати сазнају после завршеног рачунања
Већина Влада данас уз годишњи буџет израђује неку форму пројекције

плана, или буџет са средњорочном перспективом.

91. САСТАВЉАЊЕ БУЏЕТА
Израда буџета подразумева утврђивање нацрта буџета и припрему

предлога буџета. Буџетска иницијатива у највећем броју држава поверена је
министарству за буџет. У САД има председник.
Министарство финансија даје упутства и смернице за израду нацрта

буџета како би сви корисници буџета поступали на исти начин у планирању расхода и
прихода. Он преговара и са другим министарствима. Корисници буџетских средстава
дужни су да припреме предрачун расхода. Ови планови расхода сливају се у орган за
буџет у саставу министарства финансија.
У већини држава још увек је у примени традиционални начин планирања

буџета где је изражена једностраност у наглашавању трошкова, а да се не води рачуна
о остваривању појединих циљева буџетске политике. Јављају се новине у буџетском
планирању изражене кроз средњорочно финансијско планирање и посебне буџетске
технике у виду РРВ система (планирање, програмирање, буџетирање) буџетирање од
нуле и анализе трошкова и корисника. Данас се годишњи буџети у великом броју
држава повезују са средњорочним финансијским планирањем.
Влада детаљно разматра нацрт буџета и упућује га у форми предлога

парламента на одобрењу.
92. УСВАЈАЊЕ (ДОНОШЕЊЕ) БУЏЕТА
Једна од најстаријих функција парламента јесте буџетска функција.

Вршећи буџетску функцију парламент у суштини остварује контролу над радом Владе.
Парламент нема активно учешће у фази припремања буџета, али његови чланови могу
деловати накнадно користећи право амандмана на Владин предлог буџета.
У једнодомном парламенту најједноставнији је поступак јер нема потребе

да се ставови о предлогу буџета усаглашавају са неким другим телима.
У дводомним парламентним системима као основно питање јавља се који

од домова парламента има већа буџетска права. нпр у Енглеској доњи дом има право
да разматра предлог буџета, измени или одбаци, док у Француској горњи дом.
Када Влада поднесе предлог буџета парламенту, буџет се доставља свим

посланицима, како би се припремили за расправу. Расправа о предлогу буџета води се
у радним телима- одборима, комисијама. Ови органи своје мишљење о предлогу буџета
износе парламенту у форми извештаја.

О предлогу буџета расправља се у пленуму скупштинског дома. Та
расправа почиње експозеом министра финансија и изевештајима представника
буџетских одбора или комисија. Начелна дебата служи општој позитивној или
негативној критици буџета и прилика је да се испита целокупна Владина политика (да
се затражи рачун о раду Владе). Усвајање треба да се заврши пре почетка године за коју
се буџет доноси. Расправа се завршава усвајањем буџета у форми закона или посебног
акта који се објављује у службеним гласилима.
Дешава се да због буџетске процедуре истекне законски рок и буџет не

буде усвојен. Када представничко тело не одобри буџет, аутоматски се изражава
неповерење Влади која после тога мора да поднесе оставку. Решење за овакве
ситуације налази се у механизму привременог финансирања.
Привремено финансирање реализује се путем два метода.
Најчешће се користе буџетске дванаестине које означавају продужење

буџета истекле године за најмање месец дана. Одлуку доноси представничко тело или
Влада, најчешће за период за 3 месеца, али се може продужити до краја фискалне
године. На ове дванаестине односе се сви прописи и овлашћења које је садржао
претходни буџет. У Великој Британији се не користи метод буџетске дванаестине, већ
систем авансирања, не продужава се стари буџет већ се врши аконтирање на рачун
новог буџета.
93. ИЗВРШЕЊЕ БУЏЕТА
Извршење буџета састоји се у прикупљању прихода и финансирања

државних потреба. Извршење буџета поверено је органима управе и регулисана
законима и другим прописима- уредбама, наредбама итд.
Послове извршења обављају наредбодавци и рачунополагачи. Њихове

функције због правилног извршења буџета одвојене су једно од друге.
Наредбодавци су органи управе који су овлашћени да управљају

државном имовином и да се старају о прикупљању прихода и одлучују о њиховој
расподели. Те функције имају министри, секретари, директори државних агенција итд.
Најважнију улогу и одговорност има министар финансија. Код већине

органа управе посао извршења буџета односи се само на трошење средстава приликом
чега морају да се поштују одређена правила.
Права и дужности наредбодавца у вези са извршењем буџета су

ангажовање кредита, констатовање законитости расхода и издавање налога за исплату.
Ангажовање кредита представља сваки акт наредбодавца којом се ствара

буџетска обавеза на терет одобрених средстава. Може се извршити само за сврху за
коју је предвиђена у буџету. Након тога наредбодавац мора да утврди да ли има реалне

услове за исплату и да ли је посао извршен. Када постоји реалан услов онда издаје
наредбу за исплату рачунополагача.
Рачунополагачи су лица у органима којима је поверено непосредно

руковање државном имовином и средствима. У пракси су то шефови рачуноводства у
органима управе. Они не могу самостално да располажу, већ извршавају наредбе
наредбодавца. За свој рад одговарају наредбодавцима и финансијском органу управе.
По методу буџетске године приходи који су наплаћени од почетка до

истека буџетске године и сви расходи припадају том буџету.
За рачунски метод није од значаја моменат наплате прихода и исплата расхода већ
основ настанка дуговања држава. Заједно са допунским роком чини рачунску годину.
Метод буџетске године је једноставнији јер се остварени приходи и

расходи бележе на терет буџета који је у току.
Метод рачунске године пружа реалну слику о извршењу буџета јер

обухвата целокупан преглед извршења прихода и расхода.
Вирманисани подразумева измену намене и висине буџетских средстава

и њихову употребу делимично или у целину за задовољавање неке друге потребе. Ако
се појави таква ситуације, наредбодавац може да користи средства буџетске резерве
или да врши вирманисање- преношење вишка с једне намене на другу. Веће промене
захтевају ребаланс буџета.
Функције трезора су да врше благајничку службу јавно правних тела и да наступа као
државни банкар.
94. ЗАВРШНИ РАЧУН БУЏЕТА
Усвајање рачуна буџета окончава се буџетски циклус. Овај документ

представља резултате буџетског пословања у протеклој години. У њему се исказује сви
приходи и расходи. Доносе се по процедури која је слична поступку доношења буџета.
Иницијативом за састављање завршног рачуна буџета имају исти органи

који врше припрему нацрта буџета. То је надлежни орган управе за послове финансија.
Предлог завршног рачуна Владе доставља парламент и рачунском суду или другом
ревизионом органу, доноси се у форми закона (одлуке на локалном нивоу).
Завршни рачун показује како су се влада и органи управе понашали у

односу на одлуке парламента о прикупљању и трошењу јавних прихода. Прихватањем
завршног рачуна даје се политичка оцена и оцена из правности рада. Завршни рачун
може да покаже дефиците или суфиците.

95. БУЏЕТСКА КОНТРОЛА
Буџетском контролом треба да се спрече разне неправилности и

злоупотребе у распологању буџетских средстава. Да би контрола била ефикасна мора
да се врши у разним моментима буџетског циклуса да би били обухваћени сви органи
који су ангажовани у извршењу буџета. Циљ је да се спроведе буџетска дисциплина.
Разликују се документарне и теренска контрола.
Документарна контрола врши се над уговорима, рачунима и другим

финансијским документима. Теренска се спроводи на лицу места, односно код органа
коме су поверена буџетска средства или државна имовина.
Буџетска контрола може бити претходна и накнадна.
Претходна, односно превентивна контрола претходи исплате и расхода.

Када надлежни орган утврди да је распологање јавним приходима основано на
прописима, одобриће да се исплата из буџета изврши.
Накнадна контрола спроводи се након исплате. Ова контрола не може да

спречи настанак штетних последица али може покренути поступак за накнаду штете,
или предузимањем дисциплинских, кривичних, политичких мера против починиоца
незаконитих радњи. По правилу се врши приликом разматрања завршног рачуна буџета
од стране представничког тела.
Разликује се контрола над наредбодавцима и рачунополагачима.
Код наредбодаваца контролише се целисходност употребе одобрених буџетских

средстава, уз политичку одговорност извршних органа према представничком телу. Ако
се утврди одговорност извршилаца, следи разрешење од дужности, најчешће приликом
усвајања завршног рачуна буџета. Одговорност је политичка.
Код рачунополагача испитује се како је он руковао средствима која су му поверена И да

ли се при раду придржавао законских норми. Одговорност је дисциплинска И
кривична.
Разликују се:
- Управна;
- Институционална:
- И парламентарна контрола.
1. Управну контролу буџета спроводи виши орган управе над нижим, у

погледу прикупљања И располагања јавним приходима. Виши органи
управе одговорни су за финансијску дисциплине И законито трошење
финансијских средстава у оквиру одређених управних јединица.

Над највишим управним органима као извршиоцима буџета постоји интерна контрола
министра финансија. Она може бити претходна И накнадна.
2. Институционална (рачунско-судска) контрола је она коју врше

посебне институције ван управе И њених органа. Ова контрола је
аутономна. Да би ове институције биле до краја независне у свом раду од
управних органа, њихова организација И функционисање је у многим
државама под окриљем парламента као представничког тела.
Институционална контрола може бити претходна И накнадна.
Ако је примењена претходна контрола, ниједна исплата буџета не може бити извршена
док орган рачунско-судске контрлоле не потврди да је исплата заснована на закону.
Накнадна контрола врши се приликом прегледа завршног рачуна буџета. После

извршеног прегледа ови органи достављају извештај парламенту са својим примедбама
И мишљењем, који се користи током расправе о завршном рачуну.
3. Скупштинска – парламентарна контрола је политичка контрола коју

врши скупштина као законодавни орган државе. За разлику од управне
И институционалне контроле које се врше у току извршења буџета,
политичка се по правилу односи на већ истекли период И обично се
спроводи приликом разматрања И усвајања заврсног рачуна буџета.
Ова контрола се првенствене односи на рад наредбодаваца, министра И руководилаца
установа, па се приликом разматрања завршног буџета оцењује њихов рад, тако да се у
случају негативне оцене о раду Владе или њених функционера врши смењивање
министра и других одговорних лица.
Неодобравање буџета или завршног рачуна значи да више не постоји поверење

представничког тела у извршну власт, па у том случају Влада мора да поднесе оставку.
Према односу између органа који је надлежан да обавља буџетску контролу И

корисника буџетских средстава, буџетска контрола може бити интерна и екстерна.
Интерна или унутрашња контрола о располагању буџетским средставима обавља се

унутар корисника буџетских средстава.
Екстерну или спољну контролу обавља одређено тело- (управно, рачунско-судско,

представничко) изван корисника буџетских средстава.

96.- САВРЕМЕНИ ПРИСТУП У УПРАВЉАЊУ ЈАВНИМ РАСХОДИМА
Управљање јавним расходима јавља се као нови приступ старом проблему располагања
оскудним буџетским средствима.
Систем управљања јавним расходима има три међузависна циља:
• одржавање укупне фискалне дисциплине;
• ефикасна алокација ресурса у складу са приоритетима државе

• ефикасно пружање услуга.
Приликом реформе буџетског система ови циљеви представљају оквир за процену

напретка у побољшању учинка буџетског система.
Укупна фискална дисциплина се односи на све мере фискалног учинка:
укупне приходе, финансијску равнотежу и
јавни дуг, поред укупних расхода.
Фискална ограничења се морају дефинисати и поставити пре формулисања буџета. То

су формална и изричита правила донета независно од годишњих буџетских одлука.
Ради се о фискалним правилима која допуњују традиционална процедурална правила
како би се обезбедило ефикасно коришћење буџетских средстава.
Ефикасна расподела средстава односи се на способност владе да усмери средства на

основу постављених приоритета и ефективности програма.
Алокативна ефикасност обухвата и преусмеравање средстава са старих на нове

приоритете и од мање ка више продуктивним активностима у складу са циљевима
владе.
Техничка или оперативна ефикасност у коришћењу буџетских средстава односи се на

способност увођења програма и пружања јавних услуга по што нижим трошковима.

Главни циљ савремених буџетских реформи је фокусирање на учинак и резултате
насупрот принципу слепог поштовања административних процедура и правила.
97.- УЛОГА ФИСКАЛНИХ ПРАВИЛА У БУЏЕТИРАЊУ
фискаклна правила дефинишу се као законска или уставна ограничења фискалне

политике која постављају специфичне лимите фискалним индикаторима као што су:
буџетска равнотежа,
јавни дуг,
јавна потрошња или
опорезивање.
Основна брига савремених влада јесте такво вођење фискалне политике како би се
постигла макроекономска стабилност.
Ефективна примена фискалних правила мора бити подржана и другим променама о

буџетирању као што су:
проширење временског хоризонталног буџетског процеса са једногодишњег на

средњорочни оквир;
поуздане пројекције будућих буџетских услова;
процене утицаја политичких промена на будуће буџете;
процедуре за проверу буџетских резултата и предузимање неопходних колективних

мера и контролни механизми ради осигурања поштовања правила од стране
политичара. Фискална правила су политичка правила и њихова ефективност зависи од
политичких и економских услова.
Уговором из Мастрихта 1992. г. а касније формализована Пактом о стабилности и расту

ЕУ из 1997. г. спадају у чврста буџетска ограничења.
98.- ОСТАЛЕ НОВИНЕ У САВРЕМЕНИМ БУЏЕТСКИМ СИСТЕМИМА

Буџети се доносе за једногодишњи временски период и овај краткорочни временски
хоризонт је често критикован као сметња ефективном управљању јавним расходима.
Они се заснивају на средњорочним предвиђањима макро-економских варијабли које су

значајне за буџет као што су:
економски раст,
инфлација,
цена нафте,
каматна стопа и др.
Њима се прецизирају средњорочни циљеви, укупни износи прихода буџета, укупни

расходи, дефицит и суфицит, и јавни дуг.Средњорочни буџетски оквир обухвата период
од три од пет година стим што пројекције обухватају текућу буџетску годину и период
наредне 3-4 године.
Ови оквири се не утврђују законом већ су то плански документи који одржавају

политичку сагласност са фискалном дисциплином.Примарна сврха средњорочних
буџетских оквира јесте да обезбеде међувременску конзистентност буџетске политике,
и у том погледу овим оквирима се појашњава како ће се средњорочни фискални
циљеви реализовати заредом у годишњим фазама.
Друге сврхе ових средњорочних оквира могу бити јачање стабилизациооне функције
буџета и смиривање тензија у буџетском процесу око трошења оскудних средстава.
Најозбиљнији недостатак ових средњорочних буџетских пројекција тиче се

несигурности предвиђања фискалних варијабли, а његово отклањање изискује веома
озбиљне и што је могуће реалистичније претпоставке у погледу кретања будућих
кључних економских варијабли.
Традиционални буџети састављени су на принципу “од доле ка врху”што је значило да

су сви државни органи, агенције и министарства слали захтеве за обезбеђење средстава
министарству финансија.

Једно од глевних подручја реформи буџетских система тиче се и фискалне
транспарентности процеса буџетирања чинећи га доступним и разумљивим широј
јавности с обзиром да политицчри имају мало подстицаја да представљају једноставне
јасне и транспарентне буџете.
Обрачунско рачуноводство евидентира трансакције на основу настанка пословног

догађаја и сматра се да омогућава боље сагледавање стварних трошкова јавних
финансија.
99.- ПОСТУПАК ДОНОШЕЊА БУЏЕТА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Члан 272. Уговора дефинише буџетску процедуру и надлежности три основне

институције:
Европске уније у поступку доношења буџета:
Парламента,
Савета и Комисије.
Њиме се прецизира и време за спровођење свих радњи у процедури како би се буџет

благовремено донео.
Овлашћења ових институција се разликују с обзиром на то да ли се одлучује о:
обавезним или
необавезним расходима.
а) Обавезни расходи су они који произилазе непосредно из оснивачког уговора,

секундарног законодавства или су обавезе према међународном или приватном праву.
Процедура припреме буџета ЕУ започиње састављањем процена расхода институција

ЕУ које у пракси достављају Комисији. Комисија на основу ових предлога расхода и
процене прихода израђује прелиминарни нацрт буџета. У току припремања
прелиминарног нацрта буџета окупљају се представници парламентарног Комитета за
буџет, Савета и Комисије ради утврђивања буџетских приоритета за наступајућу

годину.Због сложености материје Парламент И Савет имају равноправну надлежност
као буџетски ауторитети.
После спроведене парламентарне расправе приступа се гласању о нацрту буџета

апсолутном већином. Ако Парламент у овом року усвоји амандмане или предложи
модификације, нацрт будзета се заједно са њим враћа Савету на друго читање.
Процедура за друго читање је врло слична оној за прво. Савет има на располагању 15
дана да одговори на предлог и том приликом се организују посебне расправе.
Уколико Парламент не изгласа буџет на другом читању предвиђена је могућност

привременог финансирања Уније. Комисија ЕУ надлежна је за извршење буџета који је
усвојен од стране Парламента и Савета.
Парламент није искључен из процеса примене акта зато што постоје могућности
накнадних измена буџетских ставки. Уколико нека од институција предлаже измену
будџтских приоритета потребно је да се са овим предлогом сагласе Парламент и Савет.
100.- СТРУКТУРА ПРИХОДА И РАСХОДА БУЏЕТА ЕУ
Према одлуци Савета Европе од јуна 2000 године сопствене приходе будзета ЕУ чине:
увозне царине (увозне царине и остала давања која се убирају на основу заједничке
царинске тарифе при увозу производа изван Европске уније);
Полупривредне дажбине (прелавмани и котизације) које се убирају при трговини са

земљама изван ЕУ у оквиру заједничке полупривредне политике;
приход на основу пореза на додатну вредност који се утврђује применом јединствене

стопе на хармонизовану пореску основицу ПДВ свих држава чланица, која се одређује
посебним правилима ЕУ;

Приход на основу БДП дрзава цланица од 1988. г. користи се за изравнавање приходне
стране буџета, за сваку буџетску годину усвајају се проценти издвајања;
остали извори прихода.
Расходи буџета ЕУ планирају се средњорочно у оквиру система финансијске

перспективе.
Систем финансијске перспективе је инструмент којим Европска унија спроводи

буџетску дисциплину постављањем горњих граница расхода на основу расположивих
прихода. Он се утврђује међу институционалним споразумом између Парламента,
Савета и Комисије.
Буџетским расходима финансирају се административни трошкови институција

Европске уније и спровођење заједничких политика.
Циљ нове финансијске перспективе је примена буџетске дисциплине и побољшање

одвијања годишње буџетске процедуре и сарадње између институција у буџетској
материји као и осигурање обазривог финансијског управљања.
Расходи буџета Европске Уније (има их шест) су:
расходи за ставку одрживог развоја треба да се остваре кроз конкурентност за раст и

запосленост и кохезију за раст и запосленост;
расходи за управљање и заштиту природних ресурса односе се на заједничку

пољопривредну политику рибарства, руралног развоја и околине;
расходи за грађанство, слободу, сигурност и правду односе се на нека подручја

унутрашње политике Европске Уније, правду, заштиту граница, имиграцијску политику
и политику азила, јавно здравство, заштиту потрошача, културу, бригу за младе,
информисаност и дијалог са грађанима Европске Уније;
расходи за ставку ЕУ као глобални партнер односи се на спољне активности ЕУ и

претприступне програме помоћи будућим чланицама ЕУ , интегрисање европског
развојног фонда у буџет Европске Уније као и резерве за хитну помоћ и гаранцијске
резерве;
расходи администрације односе се на трошкове институције Европске Уније осим

комисије и расходе за пензије запослених у институцијама Европске Уније;
Компензације везане за последње проширење ЕУ.

101.- ФИНАНСИЈСКО ИЗРАВНАЊЕ
Финансијско изравнање је најсложенија институција јавних финансија. То је шири

појам од фискалног и финансијског федерализма. Представља посебан
институционални аранжман расподеле јавних прихода и јавних расхода између виших
и нижих политичко територијалних јединица.
Под фискалним федерализмом подразумевају се односи измађу ужих и ширих

политичко-територијалних јединица у погледу овлашћења за установљење и увођење
одређених врста и облика јевних прихода и одређивање њихове висине.
Финансијски федерализам је шири појам и подразумева односе федерације,

федералних јединица и локалних колеклтивитета у погледу овлашћења за утврђивање
јавних потреба и расподеле јавних прихода који служе за њихово финансирање.
Уређивање фискалних односа између различитих нивоа власти спада у једно од

кључних уставно политичких питања. Осцилације у процесима централизације версус
децентрализације одржавају степен демократичности једног друштва и приближавања
власти грађанима.
Финансијско изравнавање схваћено као одговарајућа расподела пореских овлашћења и

одговоности за јавне расходе између различитих носилаца јавног финансирања, јесте
сложено питање. Економисти се генерално фокусирају на питање ефикасности и
правичности док су теоретичари државне администрације и политичких наука више
усмерени на расподелу овлашћења и одговорност као и пореску конкуренцију и
хармонизацију.
Због значаја ових финансијских односа посебан предмет проучавања финансијске

науке и финансијског права јесте расподела јавних функција и модалитета прикупљања
јавних прихода. Уређивање фискалних односа између различитих нивоа власти спада у
једно од кључних уставно политичких питања. Оптимално решавање овог питања
изискује пажљиво сагледавање свих аспеката расподеле финансијских овлашћења.
Савремена пракса показује да нема модела финансијског изравнања који би био
апсолутно прихватљив.
102.- ФИСКАЛНИ СУВЕРЕНИТЕТ

За разумевање сложене проблематике расподеле јавних прихода и функција између
различитих јавноправних тела потребно је најпре анализирати садржину фискалног
суверенитета.
Пореска власт или моћ над новцем је битна компонента политичког суверенитета која
даје за право држави да дажбинама оптерећује сва лица на својој територији.
1.- Овлашћење установљавања прихода је најјаче фискално овлашћење којим

искључиво располаже законодавно тело. Парламент ово овлашћење врши усвајањем
фискалних прописа у којима се утврђују:
извори, врсте и облици јавних прихода,
њихови елементи,
процедура убирања и
санкционисање противправних понашања.
2.- Овласшћење увођења прихода преноси се на пореску администрацију која је

надлежна за обрачунавање и наплату пореза и других дажбина.
3.- Треће фискално овлашћење тиче се утврђивања висине прихода и оно подразумева
прописивање висине стопа прихода. У зависности од тога како се расподељују ова
фискална овлашћења између различитих нивоа власти успостављају се и одређени
модели уређивања фискалних односа, пре свега у федеративним државама.
А.- Један ниво власти може имати:
потпуни или
непотпуни фискални суверенитет.
а) Фискални суверенитет је потпун када обухавата сва наведена фискална овлашћења.
б) Ограничен је када обухвата само нека од њих. Критеријум за ову поделу је

обухватност овлашћења.

Б.- Друга подела се базира на разликовању:
оригинарног и
деривативног фискалног суверенитета.
а) Оригинарни суверенитет припада субјекту финансирања који располаже уставним

или законским овлашћењима за установљење, увођење и утврђивање висине прихода.
б) Изведени суверенитет настаје када на основу закона овлашћени субјект

финансирања пренесе своја овлашћења, у целини или делимично, на субјекта
финансирања нижег ранга.
Федерација обично располаже потпуним фискалним суверенитетом или га дели са

федералним јединицама а ове га деле са локалним колективитетима, при чему
федералне јединице и локални колективитети и сами могу да имају за одређене јавне
приходе потпун суверенитет а за остале располажу ограниченим суверенитетом.
103.- РАСПОДЕЛА ЈАВНИХ ФУНКЦИЈА (РАСХОДА)
Расподела и разграничавање функција у једној федеративној држави произилази из

уређења политичких односа и економске државне структуре предвиђених Уставом и
осталим основним законима конкретне земље.
Оптимални однос између централизације и децентрализације јавних функција и

јавних расхода у једној држави остварен је онда када су предност (корист) додатне
централизације, односно децентрализације бар тако велика као што су и недостаци
(ефикасност, циљност, политичка и друга оправданост) који су са тим повезани.
Независно од конкретних решења која се примењују у појединим државама треба

разликовати:
вертикално и
хоризонтално распоређивање функција.

а) Вертикално распоређивање функција зависи од друштвено политичког система и
резултат је у највећој мери политичких критеријума односно установљеног степена
централизације а у мањој мери критеријума функционалности и ефикасности у
организацији државе.
По критеријуму самоуправе јавне функције треба препустити ужим територијалним

јединицама ако су оне вољне и економски довољно снажне да их извршавају.
Омогућује и обезбеђује већу јавну контролу, доприноси да носиоци одлука о
финансирању јавних потреба нису анонимни и да је више људи заинтересовано за обим
и квалитет обављања јавних функција.
Критеријум минималног задовољавања јавних потреба захтева расподелу јавних

функција да се свим политичко - територијалним јединицама осигура један
задовољавајући ниво подмирења, односно финансирања одређених јавних потреба.
Треба да осигура географску једнакост у задовољавању јавних потреба.
Приликом расподеле функција треба водити рачуна о томе да се задовољавање потреба

у одређеној територијалној јединици може оправдати ако су повољни односи на тај
начин створених трошкова и броја корисника јавних добара. Реч је о критеријуму
најмање величине.
Према критеријуму важности циља, за остварење циљева од националног значаја, треба

да буде надлежна федерација, односно централна држава. Међу националне интересе
земље треба убројати:
одбрану граница земље.
представљање земље у иностранству,
очување вредности националне валуте,
остварење пуне запослености,
борбу против сиромаштва и др.
Приликом расподеле јавних функција треба водити рачуна о томе да се извршење

одређених задатака и мера из надлежности државе повери оним територијалним
јединицама у којима ће трошкови њиховог финансирања бити најнижи.
104.- МОДЕЛИ РАСПОДЕЛЕ ЈАВНИХ ПРИХОДА
Теоретски посматрано постоје три могућа система вертикалне расподеле јавних

прихода између територијално - политичких јединица:

систем властитих прихода,
систем заједничких прихода,
мешовити систем.
1.- Систем властитих прихода се у литератури назива систем сепарације где сваки ниво
власти има право да уводи сопствене јавне приходе (порезе). Јавља се као:
систем слободне сепарације који искључује било какав вид ограничавања пореског
суверенитета што значи све политичко теритроијалне јединице у једној држави имају
потпуну пореску аутономију тј. могу истим порезом истовремено да опорезују порески
објекат и да тако прикупљним средствима финансирају расходе из своје надлежности.
Такав модел опорезивања могућ је само у федерацијама које имају висок ниво
фискалне децентрализације.
систем везане сепарације прихода, који претпоставља утврђивање пореских облика

које може да уводи свака од политичко - територијалних јединица у држави. То увођење
представља пореске основице и пореске стопе за порезе који су им припали.
2.- Систем заједничких прихода је релативно чест модалитет финансирања ужих

политичко - територијалних јединица. Систем заједничких прихода подрзумева да се на
нивоу централне власти утврђују и пореска основица и пореске стопе и то како за
порезе који њој непосредно припадају тако и за порезе ужих територијалних јединица,
с тим да се порески приходи деле између нивоа власти према законски предвиђеној
формули.
Иако овај систем гарантује локалним властима одређену извесност у добијању прихода,
посебан проблем се јавља у вези са расподелом прихода између централне и локалних
власти. Економски критеријум захтева да порези који црпу приходе треба да припадну
савезном буџету док порези остварени на подручјима ужих политичко - теритпријалних
јединица треба управо њима и да припадну.
Овај систем у великој мери ограничава фискалну аутономију локалних власти пошто
они имају слободу само у погледу начина на који ће трошити део прихода који им је
припадао, али не и аутономију да утичу на величину свог учешћа у заједничким
приходима.

3.- Мешовити систем расподеле пореских прихода или систем пореског преклапања
означава комбинацију напред наведена два система. Централна власт утврђује пореску
основицу за све нивое власти а уже политичко - територијалне јединице имају право да
саме одреде коју ће пореску стопу да примене.
Примена овог система значи да поједине територијалне јединице за финансирање

расхода из своје надлежности располажу делимично властитим приходима, а део
прихода остварују партиципацијом у приходима других триторијалнијх јединица.
105- ФИСКАЛНА ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА
Уређивање финансијских односа између различитих нивоа власти праћено је већим или
мањим степеном централизације односно децентрализације финансијских овлашћења.
Фискална децентрализација је један од механизама за смањење обима јавне потрошње.

Значај овог процеса захтева сагледавање економских разлога који оправдавају потребу
да се приступи ширењу фискалних овлашћења локалних нивоа власти.
Разликују се три модела фискалне децентрализације:
Модел преношења власти - представља најпотпунији модел фискалне децентрализације

који подразумева успостављање потпуно независне локалне власти, којој су дата
самостална права у извршавању јавних потреба као и одговарајућа права на увођење
пореза других облика јавних прихода потребних за финансирање пренетих функција.
Модел деконцентрације власти - подразумева децентрализацију државних органа (нпр.

министарстава) који су формирани на централном нивоу власти, тако што се образују
њихови огранци на локалном нивоу власти уз давање могућности да доносе независне
одлуке.
Модел поверавања власти - представља модел који је компромисан модел фискалне

децентрализације будући да се налази између модела преношења власти и модела
деконцентрације власти. Овај модел подразумева да се локалним органима власти
поверава вршење одређених јавних функција, уз преношење и одговарајућих јавних
прихода, али су локални органи власти у исто време изложени својеврсном надзору од
стране централне власти.
106.- ЛОКАЛНЕ ЈАВНЕ ФИНАНСИЈЕ

Неминован пратилац процеса политичке и административне децентрализације јесте
тренд фискалне децентрализације који се уочава не само у земљама ЕУ него и у другим
развијеним земљама али и оним у транзицији.
Финансијска аутониомија локалне власти зависи од обима њене надлежности као и

броја и врсте сопствених пореза. Финансијска аутономија локалних власти и
финансијски односи између локалних и централних органа власти требало би да се
заснивају на сличним принципима:
1.- Локалне власти треба да имају на располагању сопствена средства у одговарајућем

износу, посебно у односу на средства којима располажу остали нивои власти.
2.- Алокација средстава лоаклним властима треба да се врши у складу са задацима који
су им м поверени. Треба да буду редовна и такве природе да омогуће несметано
функционисање јавних служби и одговарајуће финансијско планирање;
3.- Одговарајући удео у финансијским средствима локалних власти треба да имају

приходи из локалних пореза, доприноса и накнада, уз право локалних власти да
утврђују стопе за ова давања;
4.- Порези и доприноси које су локалне власти овлашћене да убирају односно од којих
примају загарантовани део, треба да буду опште и флексибилне природе, како би
локалне власти могле одговорити својим обавезама;
5.- Аутономност финансијски слабијих локалних власти захтева постојање

одговарајућих система финансијског изравнавања;
6.- Права локалних власти да на одговарајући начин учествују у формулисању правила

којима се регулише општа прерасподела средстава, треба што пре да буду призната;
7.- Треба предвидети обезбеђење наменских дотација локалним властима (које нису
намењене финансирању специфицних пројеката или служби). Степен финансијске
аутономије локалних заједница мери се могућношћу покривања локалних расхода
локалним порезима.

Да би локални порези били ефикасни неопходно је да испуне одређене услове:
• пореска основица код локалних пореза не сме да буде мобилна на

међурегионалном плану, јер би се у противном порески обвезници
селили из локалних заједница у којима су пореске стопе више у
заједнице у којима су ниже.
• локални порез треба да буде транспарентан и лако уочљив пошто се

њиме финансирају јавни расходи локалног карактера.
• локални порез треба да обезбеђује довољно прихода да би могао да

испуни потребе локалне заједнице.
• локални порез треба да буде што једноставнији у пореско
административном смислу.
Локални порез не треба да буде лако преносив на нерезидентна лица пошто би се на тај
начин слабила релација између локалног пореза и користи.
Финансијска аутономија локалне власти зависи од обима њене надлежности као

и броја и врсте сопствених пореза. У финансијској теорији су утврђени одређени
принципи на којима би требало да се заснива уређивање финансијских односа између
локалних и централних органа власти. Степен финансијске аутономије локалних
заједница мери се могућношћу покривања локалних расхода локалним порезима.
Класичан локални порез је порез на имовину, представља порез на

непокретности што је његова основица немобилна па не постоји опасност од њеног
премештања у друге заједнице. Могуће је применити принцип корисности
опорезивања, на коме се заснива Тајбаутова хипотеза. Због различитости фискалног
капацитета, разлика између потребног нивоа прихода и сопствених локалних прихода
покрива се трансферним средствима која обезбеђују виши нивои власти.


Docsity Javne Finansije I Finansijsko Pravo 6

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Docsity Javne Finansije I Finansijsko Pravo 6

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Javne finansije i Finansijsko

Document shared on www.docsity.com

Јавне финансије изучавају финансијску делатност државе и других

Пружање јавних услуга и финансирање заснива се на принципу солидарности

Финансирање јавне потрошње је резултат политичког процеса у коме се

Пружање добара и услуга од стране државе захтева радну снагу, опрему,

Стварни трошкови јавних добара и услуга јесу вредност приватних добара и

Многи људи мисле да би улога државе требала да буде шира и очекују од

1 БДП - бруто друштвени производ

Document shared on www.docsity.com

Задатак јавних финансија је да истраже како се на најбољи начин могу

Нормативно становиште: нпр. треба ли држава да се меша у алокацију ресурса,

Позитивно становиште: утицај одређених мера фискалне политике на

Јавни сектор прибавља финансијска средства из тржишног сектора

Поред фискалне функције усмерене на обезбеђење поштовања уговора и

Алокативна функција је усмерена на ублажавање тржишних недостатака у

2 ПДВ - Порез на додату вредност

Document shared on www.docsity.com

2.- КАРАКТЕРИСТИКЕ ФИНАНСИЈСКЕ ПРИВРЕДЕ

Финансијска привреда се разликује од финансијске делатности физичких и

Сличности између јавног и тржишног сектора: оба сектора у обављању своје

Основ3 Финансијска привреда Финансијска делатност физичких и

3 Основи разликовања: 1) основни циљ, 2) повратност давања, 3) природа давања, 4) карактер,

Document shared on www.docsity.com

3.- ИНСТИТУЦИЈЕ ЈАВНИХ ФИНАНСИЈА

Јавни приходи представљају стварање и повећање дохотка државе

Држава може обезбедити јавне приходе и на други начин – нпр. приходи од

Јавни расходи означавају новчане издатке државе ради финансирања јавних

Буџет је финансијско-правни акт у коме се приказују приходи и расходи државе

Финансијско изравнање је посебан институционални аранжман расподеле

Document shared on www.docsity.com

ДРУГИМ НАУЧНИМ ДИСЦИПЛИНАМА

Наука о финансијама је комплексна, синтетичка наука која проучава

Задатак теоријске науке о финансијама је да систематско-теоријским

Финансијска политика указује на средства и путеве ка постизању циљева

Финансијско право се везује за правни аспект јавне потрошње.

Наука о јавним финансијама има најзначајније везе са економским наукама

Наука о финансијама је повезана и са економском политиком. Савремене мере

Наука о финансијама је повезана и са финансијском статистиком, која проучава

Document shared on www.docsity.com

Блиска повезаност науке о финансијама постоји и са финансијском историјом,

Наука о финансијама је повезана и са социологијом као науком о друштву.

Данас је формирана и финансијска психологија као посебна научна

5.- ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ФИНАНСИЈСКОГ ПРАВА

Институције јавних финансија су уређене законима. Финансијско право

Финансијско право је скуп правних прописа којима се регулишу финансијско-

Document shared on www.docsity.com

Међународно финансијско право представља укупност норми којима се

Финансијско право је самостална грана права. Спада у област јавног права.

Поједине државе врше кодификације финансијског права која се постиже

Општи део финансијског права представља укупност правних норми којима

Посебни део финансијског права чини укупност правних норми којима се на

Временом је, захваљујући подели финансијског права на опште и посебно,

6.- ОДНОС ФИНАНСИЈСКОГ ПРАВА ПРЕМА ДРУГИМ

Document shared on www.docsity.com

1. Корени финансијског права налазе се у уставном праву. Устав, с једне

2. Што се тиче везе финансијског права са управним правом, једни аутори

3. Веза финансијског права са међународним јавним правом проистиче из

4. Повезаност финансијског права са кривичним правом проистиче из

5. Веза између финансијског права и грађанског права је вишеструка:

А. порескоправни однос је сличан законској облигацији;

6. Повезаност финансијског права са грађанским процесним правом је

Document shared on www.docsity.com