Ženske književne tradicije i individualni talenat

Elen Mers

Sa zadovoljstvom se zadržavamo na onome po čemu se ta pesnikinja razlikuje

od svojih prethodnica, a naročito od svojh neposrednih prethodnica; nastojimo
da pronađemo nešto što se može izdvojiti da bismo u tom uživali. Međutim, ako
priđemo jednoj pesnikinji bez ovakvih predrasuda, često ćemo otkriti da ne
samo najbolji već i najindividualniji delovi njenog dela mogu biti oni u kojima su
mrtve pesnikinje, njene pretkinje, najsnažnije potvrdile svoju besmrtnost.
T. S. Eliot

Dugo se podrazumevalo, a možda je još uvek tako, da biti žena pisac znači
pripadati nekom jasno izdvojenom književnom pokretu koji je, ipak, čvrsto
podređen matici: nalik na brze i jake podvodne struje. Reč "pokretdaje nejasnu
predstavu o povezanosti, često dalekoj i indirektnoj. Upotrebiti reč koju je Žorž
Sand (George Sand) nametnula, govoriti o "solidarnosti" žena, takođe bi bilo
pogrešno, jer književnice nikada nisu pokazivale mnogo sentimentalne lojalnosti
prema pripadnicama svoga pola - naprotiv. Najbespoštednije kritike petparačkih
knjiga ženskih pisaca potekle su upravo od spisateljica; ponekad bi, kao u slučaju
Elizabet Rigbi (Elizabeth Rigby) i njene čuvene kritike Džejn Ejr, one odbacivale
knjige koje uopšte nisu bile petparačke. Klasičan primer ovog žanra je delo
Džordž Eliot "Glupi romani žena pisaca", koje spada među najduhovitije ozbiljne
književne kritike koje su ikada napisane; ali mnogo godina ranije, 1789, Meri
Vulstonkraft (Mary Wolstonecraft) je sledećom rečenicom beskompromisno
odbacila jednu od najgorih predstavnica ženskih tričarija na koju je naišla kao
kritičarka: "Gospođice, preklinjem vas, nemojte više pisati!"

Iz sopstvene tradicije koju poseduju, žene pisci nisu izvodile osećanje pripadanja
već, samopouzdanje. A to samopouzdanje, sve do nedavno, nije im pružao ni
jedan drugi izvor. Pisci muškog pola oduvek su imali prilike da peku zanat na
univerzitetima ili u kafanama, da se okupljaju u pokrete ili književne krugove, da
proučavajući svoje prethodnike u njima nalaze okrilje i putokaz, da sarađuju ili
polemišu sa svojim savremenicima. Ali, skoro čitav devetnaesti vek, žene nisu
imale pristup na univerzitete, bile su izolovane u svojim kućama, praćene na
putovanjima i bolno ograničene u sklapanju prijateljstava. Neposredna razmena
iskustava u književnom svetu bila im je nedostupna. Lišene toga, sa posebnom
pažnjom proučavale su dela drugih spisateljica, razvijajući tako osećaj velike,
skoro sirove bliskosti sa njima.
Kada je Šarlota Bronte (Charlotte Brontë) na krilima slave konačno stigla u
London i imala priliku da se upozna sa najvećim muškim savremenicima,
nezgrapnost i stidljivost koje je tom prilikom ispoljila postale su legendarne -
osim u jednoj prilici kada se srela sa Herijet Martino (Harriet Martineau), kojoj je
poslala napadno poverljivu poruku, usrdno želeći da ugovori viđenje. "Nisam
mogla da odolim jakoj želji da Vas vidim", napisala je, "…Bilo bi mi veoma žao da
propustim priliku da upoznam onu čija dela su tako često bila predmet mojih
misli." A Džordž Eliot (George Eliot) u svom prvom pismu Herijet Bičer Stou
(Harriet Beecher Stow), koju nije poznavala i sa kojom se posle nije sretala,
usudila se da napiše kako ona nju poznaje i kao ženu i kao književnicu, jer je
mnogo godina ranije sebi dopustila, što je drsko ali razumljivo, da pročita
intimnu prepisku gospođe Stou sa jednom drugom ženom. Kasnije će se Džordž
Eliot i Herijet Stou dopisivati u vezi sa izvorom za lik Kazobona u delu Midlmarč;
njihova pisma prepuna su tragikomičnog nerazumevanja koje su uzajamno
ispoljavale prema bračnom životu one druge, ali ona takođe pokazuju da postoji
jedna ljudska komponenta u literaturi koju žena pisac može lakše da razmotri sa
drugom spisateljicom, čak i preko okeana, nego sa piscem muškarcem koji
stanuje u susedstvu.

Književna osama Emili Dikinson (Emily Dickinson) bila je narušena bestelesnim

prisustvom žena pisaca koje je izuzetno dobro i intimno upoznala čitajući njihova
dela i sve što je mogla da pronađe o njihovim životima. Džek Keps (Jack Capps) to
naziva "intimnim srodstvom", što je odlična definicija, jer podrazumeva
porodičnu vezu koja je uvek dostupna bez obzira na to da li je u pitanju
neprijateljstvo ili naklonost, suparništvo ili podrška. Kroz zatvorena vrata i uske
prozorčiće koji tako često skrivaju život žene pisca, prolazile su čitave porodice
književnih veza koje je trebalo istražiti; modeli koje je valjalo oponašati,
nedostaci koje je trebalo ispraviti, zloupotrebe koje je trebalo raspraviti,
dostignuća drugih žena koje je trebalo nadmašiti. Ono što je jednostavnim
upoznavanjem bilo ponuđeno kao hrana za mušku produkciju, nadoknađivale su
uzajamnim čitanjem svojih dela, čitanjem koje je išlo za prisnim odjekom koji je
Gertruda Stajn nazvala "zvučnom pločom".

Uzmimo Džejn Ostin (Jane Austen) s jedne, i njene savremenike kao što su bili
Vordsvort (Wordsworth), Kolridž (Coleridge) i Saudi (Sauthey) sa druge strane.
Vordsvort je odlazio u Bristol da se sastane sa Kolridžom; obojica su studirali na
Oksfordu i imali su zajedničke prijatelje sa univerziteta. U Bristolu, Vordsvort je
zatekao Kolridža kako deli sobu sa jednim oksfordskim studentom po imenu
Saudi: planirali su da emigriraju u Ameriku. Umesto toga, Vordsvort i Kolridž su
se zbližili, i nastanili se u Jezerskoj oblasti, jedan blizu drugoga, kako bi sarađivali
na čuvenom izdanju Lirskih balada. Istovremeno je Džejn Ostin, koja je bila
njihova vršnjakinja i poticala iz sličnog društvenog sloja (da je bila muškarac,
verovatno bi pohađala univerzitet), ostala kod kuće sa majkom u Stiventonu,
Batu i Čotonu. Povremeno je posećivala porodicu svog brata, dopisivala se sa
sestarama i sinovicama, i čitala dela Sare Herijet Berni (Sarah Harriet Burney),
gospođe Džejn Vest (Mrs. Jane West), Ane Marije Porter (Anna Maria Porter),
gospođe Ane Grant (Mrs. Anne Grant), Elizabet Hamilton (Elisabeth Hamilton),
Leticije Hokins (Laetitia Hawkins), Helen Marije Vilijams (Helen Maria Williams) i
ostalih spisateljica njenog doba.

"Mislim da mogu krajnje neskromno da se pohvalim", rekla je jednom, "da sam

najneukija i najneupućenija žena koja se ikada usudila da piše." Naučnici su
marljivo sakupili podatke koji ublažuju, mada bitno ne menjaju ovaj autoportret;
jer Ostinova je, naravno, poznavala najznačajnije engleske pisce od Šekspira do
Džonsona (Johnson), i čitala je najbolju poeziju svoga vremena. Ali proučavaoci
književnosti okretali su svoje istančane i umorne oči od ženske književnosti, koja
je, kao što se vidi iz pisama Džejn Ostin, bila njeno svakodnevno štivo tokom
perioda u kojem je ona postala jedna od najvećih književnica na svom jeziku. Ko
bi želeo da dovede u vezu veliku Džejn Ostin, družbenicu Šekspira, sa nekim po
imenu Meri Branton (Mary Brunton)? Ko želi da pročita, ako uopšte može da
nađe primerak, delo Self-Control (Samosavlađivanje) koje je ta dama napisala
1810, a Džejn Ostin je bila uznemirena čitajući ga dok je redigovala Razum i
osećajnost za štampu i otpočinjala da piše Mensfild park,  uznemirena jer se uvek
"pribojavala da će ustanoviti da je pametan roman prepametan - a da je moj
roman i moje ličnosti neko preduhitrio". Međutim, ona je čitala i iščitavala knjigu
Meri Branton, i rekla (u šali), "Opravdaću poverenje… tako što ću napisati blisku
imitaciju Samosavlađivanja… U boljem izdanju."

Može se tvrditi da je Džejn Ostin dostigla klasično savršenstvo u pisanju jer je

imala na raspolaganju mnoštvo ženskih romana, odličnih, osrednjih i loših, koje
je mogla da proučava i uči na njima. Meri Branton i ostale gospođe pripadale su
njenoj vrsti; uz njih se osećala lagodno. One su bile njene koleginice dok je pisala
roman, njene književne družbenice i unutrašnji saučesnici, ono što ser Valter
Skot (Walter Scott) nikada ne bi mogao da bude. Kada je Džejn Ostin saznala da
se Valter Skot okrenuo fikciji, polju kojim su tada dominirale žene, njen komentar
je bio pun ženske zlobe, ali i poluozbiljan. "Valter Skot nema šta da traži u
pisanju romana, naročito ne onih dobrih. - To nije fer. - On već uživa dovoljno
Slave i Koristi kao Pesnik, pa ne bi trebalo da uzima drugima od usta. - On mi se
ne dopada, ne želim da mi se dopadne ni Vejverli, ako je to ikako moguće - ali
bojim se da protiv toga ništa ne mogu." Činjenica je da je Ostinova proučavala
Mariju Edžvort (Maria Edgeworth) pažljivije nego Skota, a Fani Berni (Fanny
Burney) više nego Ričardsona (Richardson); i bilo joj je dostupnije da se upozna
sa Madam de Stal (Mme de Staël nego sa bilo kojim piscem svoga doba.
Nekim spisateljicama, među kojima je Džejn Ostin na prvom mestu, književnost
koju su pisale žene bila je glavni oslonac; drugima - mislim da kvalitet sa tim
nema nikakve veze - ta književnost jedva da je nešto značila: ovde mislimo na
Emili Bronte (Emily Brontë). Većini spisateljica, oslanjanje na dela drugih
književnica predstavljalo je dodatnu dobrobit uz književne veze koje su pripadale
određenom periodu, naciji i klasi, zajedničke i njima i njihovim muškim
savremenicima.

Uprkos razvoju mešovitih škola, što je po pravilu trebalo da okonča ovu pojavu,
žene u dvadesetom veku još uvek imaju koristi od članstva u narastajućoj mreži
spisateljica. Vila Keter (Willa Cather), koja je stekla izuzetno dobro obrazovanje iz
književnosti u dominantno muškim obrazovnim i novinarskim institucijama,
našla je književni uzor u Sari Orn Džuit (Sarah Orne Jewett); u tom odnosu pol je
lako prevazišao razdaljinu između Nebraske i države Mejn. Još veće
nepodudarnosti pojavljuju se u kreativnom udruživanju Džin Ris (Jean Rhys) i
Šarlote Bronte (Charlotte Bronte), Karson Mekalers (Carson McCullers) i Isak
Dinesen (Isak Dinesen), Natali Sarot (Nathalie Sarraute) i Ajvi Kompton-Bernet
(Ivy Compton-Burnett). Ova poslednja pružila je, u svom prvom
romanu Dolores, najneobičniji eksponat ženske književnosti: pokušaj da se
iznađe ono što bi moglo biti moderno kod Ostinove i Gaskelove (Gaskell), što je
neophodno za razvoj sopstvenog, očigledno idiosinkrastičkog načina pisanja
same Ajvi Kompton-Bernet.

***

Rađanje romansijerke po imenu Džordž Eliot posebno je interesantno, zato što

mu je kumovao specijalista, Džordž Henri Luis (George Henry Lewis). Luis je
verovao u književnost koju su pisale žene i imao je metod koji se, prema
postignutim rezultatima, pokazao potpuno opravdanim. "Pojava žene na polju
književnosti je značajna činjenica", pisao je on. "…Napredovanje ženske
književnosti obećava ženski pogled na svet, žensko iskustvo: drugim rečima, novi
elemenat." Tako je pisao Luis 1852, pre nego što se pojavila Džordž Eliot,
odigravši već značajnu ulogu kao kritičar, savetnik i podsticajni prijatelj Šarlote
Bronte, Džeraldine Džuzberi (Geraldine Jewsbury), Herijet Martino, Elize Lin
Linton (Eliza Lynn Linton) i još nekih spisateljica. Bio je glavni prevodilac Žorž
Sandove u Engleskoj čije je poznavanje njenih dela bilo zapanjujuće, naročito
Sandovoj, koja samu sebe nije shvatala tako ozbiljan. "Otmen" i "dopadljiv", rekla
je Žorž Sand za Luisa, "a ima više francuskog nego engleskog u karakteru. On zna
moja dela napamet i bolje od mene poznaje Pisma jednog putnika."

Da bismo otkrili ono što je i otmeno i dopadljivo kod Džordž Henri Luisa najbolje
bi bilo da pročitamo pozorišne kritike koje je pisao sredinom veka pod
pseudonimom "Vivijen"; sledeći način (te kolumne je teško pronaći) bio bi da mu
se priđe preko referenci na "Korno di Baseto", koju je Džordž Bernard Šo
(George Bernard Shaw) prisvojio za sopstvene briljantne muzičke kritike 1888.
"Oni Luisovi članci su daleko iznad Di Basetovih prostakluka", napisao je Šo,
"iako je kombinacija zdušne kritike i neobuzdano pričljivog manira ista kod
obojice. Luis je, uzgred budi rečeno, kao i Baseto, bio muzički kritičar. Kao
kritičar, bio je avanturista, on nije pisao samo filozofske traktate i pamflete, već
je izlazio i na pozornicu… Takođe, pisao je komade koje kao kritičar nije posebno
cenio. A bavio se i pevanjem - ništa me nikada neće ubediti da se jedan odeljak u
’Teofrastovim utiscima’ o pevaču amateru koji je uporno pokušavao da otpeva
’O, rumenija od trešnje’, ne odnosi na Luisa. Konačno, bio je dovoljno
nepromišljen da uđe u morganatsku zajednicu sa najpoznatijom spisateljicom
svoga vremena, romansijerkom, i tako dozvoli da njegova bedna osećanja
trijumfuju nad kritičarskim instinktima…; i tako, pošto je godine proveo tužeći se
sa ljudima koji su se uporno obraćali čuvenoj spisateljici njenim devojačkim
prezimenom, a ne sa ’gospođo Luis’, nestao je dokazavši sopstvenim primerom
da je ’žensko požrtvovanje’ u biti muška slabost."

Šoov opis odnosa između Luisa i Džordž Eliot tako verno odražava duh njihove
veze, da sa žaljenjem moramo konstatovati neke faktičke netačnosti: kada je
nastala ova najvažnija od svih nekonvencionalnih zajednica, žena o kojoj se radi
ne samo što nije bila čuvena spisateljica, ona nije bila ni romansijerka.

Pre nego što je upoznala Luisa, pre nego što je uzela pseudonim Džordž Eliot,
žena čije je pravo ime bilo Meri En (ili Merijen) Evans (Mary Ann /Marian/ Evans)
je proživela više od trideset godina života, duhovno bogatijeg i šireg od bilo koje
Engleskinje pre nje; pa ipak, izuzev školskih zadataka, nije napisala ni retka proze
i nije ozbiljno razmišljala da postane romansijerka. "Septembra 1856, otpočela je
nova era u mom životu", zapisala je, "jer sam tada počela da se bavim pisanjem
Proze. "

"Nova era", u stvari, otpočinje tokom zime 1854-55 u Berlinu, kada je Luisu - oni
su zajedno boravili u Nemačkoj - pročitala nekoliko stranica u kojima je "opisala
selo u Stafordširu i život na okolnim farmama". Stafordšir je bio zavičaj njenog
oca, gde je od svoje šeste godine Meri En Evans često odlazila u posetu
rođacima; njena rana zapažanja o razlikama među Evansovima u Stafordširu i
majčinih rođaka, Pirsonovih iz Vorvikšira konačno će postati inspiracija za
poglavlja o "životu na obližnjim farmama", koja predstavljaju najbolje delove
njenih prvih romana. Te stranice njenih sećanja navele su prvi put Luisa na
pomisao da bi ona mogla da piše romane, pa je na njegov podsticaj počela da
razmišlja o temi i naslovu za svoju prvu knjigu.

Ali trebalo je napisati dva članka za Westminster Review, gde se od Meri En

Evans tražilo da razmišlja na temu najviših i najnižih dometa ženske ambicije na
polju beletristike. U "Glupim romanima spisateljica" ona izlaže tezu da žena
izoštrene inteligencije neće postati romansijerka da bi pisala: romane
pompezne, sitničave, snobovske, sentimentalne i pobožne. Najjače se obrušila
na evangeliste, jer je kroz sopstveno religiozno iskustvo kao mlada žena naučila
da je evangelizam imao najjačeg odjeka među prostim svetom u unutrašnjosti, a
ne u neverovatno elegantnim krugovima koje su spisateljice volele da izmišljaju.
"Zašto ne bismo imali", upitala se, iznenada prelazeći iz ruganja u ozbiljan ton,
"opise verskog života među slojevima fabričkih radnika u Engleskoj, koji bi bili
jednako interesantni kao i opisi verskog života među crncima kod gospođe
Stou?" To je začetak teme romana Adam Bid: u prvom romanu Džordž Eliot biće
verno i ozbiljno oslikan verski život radničke klase, ali ne industrijske, već ruralne
Engleske.

Model koji je ona imala na umu bio je Dred, drugi roman Herijet Bičer Stou o
ropstvu, o kome je MeriEn Evans napisala kritiku u odeljku "Beletristika" tog istog
izdanja časopisa Westminster Review od oktobra 1856. Po njenom mišljenju,
Dred je delo "neobuzdane snage… u kome se oseća inspiracija genija", ne toliko
zbog snažnih osećanja protiv robovlasništva (čak jačih nego u Čiča Tominoj kolibi),
već zbog verskog pitanja:

"...defile likova, za koje je ono što možemo nazvati starozavetnim hrišćanstvom

još uvek realnost, još uvek animističko verovanje, i koji još uvek u svakodnevnom
životu bukvalno primenjuju teokratske koncepte iz Starog Zaveta."

Ona je zapazila u romanu gospođe Stou "divlji entuzijazam" kod Dreda,

pobunjeničkog vođe robova, i istančano date prikaze skupova prezbiterijanaca i
metodista pod vedrim nebom. Verski preporod u šumama Dalekog Juga
konačno će se pretvoriti u metodizam na seoskim travnjacima u prvom
poglavlju Adama Bida. Ali nešto je moralo da se dogodi da bi se sećanja iz
detinjstva Džordž Eliot (stranice o tome "kako su izgledale kuće na farmama u
okolini") udružila sa njenom ambicijom da zabeleži verske porive prostog
seoskog sveta - a to je bilo njeno čitanje Džejn Ostin. Proučavanje proze Džejn
Ostin bio je za Džordža Henri Luisa put kojim će se Merijen Evans pretvoriti u
veliku romansijerku - jer "od svih književnih oblasti," kako je verovao, "proza je
najprimerenija ženama, zbog njihove prirode i iskustva"; a od svih
romanopisaca, Džejn Ostin je bila "najveća umetnica koja je ikada pisala, u
smislu najsavršenijeg vladanja sredstvima koja su je vodila do cilja".

Luis je vrlo dobro znao da se Merijen Evans ostvarila kao spisateljica sa

značajnim dometom. Kada ju je upoznao 1854, ona je bila anonimna i
nepoznata, ali izuzetno sposobna urednica časopisa Westminster Review, i pošto
je odlično znala strane jezike, bila je načitana (a i prevodila je i pisala kritike),
pročitavši dela najvećih umova toga doba, posebno filozofa i teologa, kako
evropskih, tako i engleskih. Bilo je jasno da ona može da obrazuje i širi vidike
svojoj publici, ali da li će biti u stanju da joj održi pažnju živim likovima,
verodostojnim ambijentima, zanimljivim događajima? Da li će biti u stanju da
ispriča priču? "Celokupno književno i filozofsko obrazovanje čiju težinu pisac
uspe da prenese u svoje delo može to delo učiniti kvalitetnijim," isticao je Luis,
"ali ga ipak neće učiniti boljim romanom."

Ovaj komentar Luis je dao u članku o Džejn Ostin u Blackwood Magazine jula
1859, koji je skoro čitav posvetio veličanju njene genijalnosti, ali u kome je bilo i
nekoliko pasusa pozitivnog i negativnog poređenja sa Scenama iz svešteničkog
života, početničkom zbirkom pripovetki novog autora koga je Luis pominjao kao
"gospodina Džordža Eliota". U celokupnoj engleskoj prozi, rekao je Luis, Džejn
Ostin je "majstor umetnosti dramaturške prezentacije", jedine - ali presudne
osobine romanopisca - koja nedostaje Džordž Eliot. Zbog toga je, u periodu od
februara do septembra 1857, Luis naterao Džordž Eliot da iščita sve romane
Džejn Ostin - da ih čita sa njim, lagano i naglas, jedan po jedan. Kao što je rekao,
"… kada se uzme u obzir kako je to stroga ocena, kako kod glasnog čitanja nema
preskakanja, niti izbegavanja zamora, već se još više ističu vrline i mane tako što
se um primora da se na njima zadrži, tu postoji sigurno nešto što ukazuje na
pravo savršenstvo kada i čitalac i slušalac završe četvrto čitanje (romana Džejn
Ostin) sa sve većim divljenjem."

Džordž Eliot u svojoj prepisci (nakon što je srela Luisa), nekoliko puta s
poštovanjem pominje Džejn Ostin, ali to nije ni nalik na hvalospeve kojima je
obasipala romanopisce romantičarskog žara i dubine duše koji su joj bili
duhovno bliski, kao što su bile Herijet Stou, Ruso (Rousseau), sestre Bronte i Žorž
Sand. A Džejn Ostin? Po temperamentu, društvenoj klasi i programski - po
svemu osim po polnoj pripadnosti - ona i Džordž Eliot bile su za čitav jedan svet i
nekoliko generacija udaljene jedna od druge. Gospođica Ostin, (čije je ime
Džordž Eliot uporno pisala pogrešno) potekla je iz klase sitnog plemstva, što nije
bio slučaj sa Merijen Evans. Kao spisateljka, Ostinova je bila konzervativna,
elegantna, uzdržana, lišena intelektualnih pretenzija i ličnog pristupa - sve što
Džordž Eliot kao romanopisac nije bila i nije želela da bude. Pretpostavljam da je
njena prvobitna reakcija na Džejn Ostin uveliko podsećala na reakciju Šarlote
Bronte, kada joj je taj isti Džordž Luis, deset godina ranije, kao kritičar i nosilac
prepiske sa autorkom Džejn Ejr, preporučio da čita Džejn Ostin. "I na šta sam
naišla?" napisala je Bronteova Luisu. "Pažljivo ograđen, brižno negovan vrt, sa
urednim ivičnjacima i nežnim cvetovima; ali… bez otvorenog prostora i svežeg
vazduha… teško da bih volela da živim sa tim njenim damama i gospodom, u
njihovim otmenim, ali izolovanim kućama!"

Međutim, Šarlota Bronte je iščitavanje dela Džejn Ostin okrenula u svoju korist, a
to isto je učinila i Džordž Eliot. Od svih romana Džejn Ostin koje je Džordž Eliot
pročitala 1857, ubeđena sam da je delo koje je od nje načinilo veliku spisateljicu
bilo Ema. Taj je roman ona naglas čitala Luisu jednog majskog popodneva, u
prirodi, dok su bili na odmoru u Džersiju; završila je sledeće večeri. Objavljen
1816, poslednje godine života Džejn Ostin, Ema je bila njen najviši domet i
najbrižljivije odnegovan engleski vrt, "idiličan svet," kako je Lajonel Triling (Lionel
Trilling) opisao atmosferu tog romana.

Čitajući uporedo romane Ema i Adam Bid, može se osetiti bliska, skoro

nepojmljiva veza među njima; kad bi mogli biti utisnuti jedan u drugi, u nekoj
gustoj prozračnosti, kao da bi se ispod tragova različitih površina otkrila ista
osnovna struktura. To nije "književni uticaj" standardnog tipa, već porodični
odnos koji su spisateljice razvile među sobom; u ovom slučaju to nije bila
naklonost, već suparništvo. Izgleda da je Adam Bid bio roman koji je Ostinova
odbacila; on kao da lebdi ispod redova romana Ema, iščekujući da potekne iz
pera druge spisateljice, četrdeset godina kasnije.

Prema tome, ako je Herijet Bičer Stou istakla cilj, Džejn Ostin je indirektno
obezbedila metod "dramske prezentacije"; jer ono što je Džordž Eliot izgleda
uradila da bi postala spisateljica romana bilo je da svoja sećanja iz detinjstva
pretoči u prozu tako što je preokrenula roman Ema. Stavila je u središte romana
sve što je Džejn Ostin smestila na obode, a potisnula je u stranu, tamo gde sedi
publika koja čita roman, sve ono što je za Ostinovu bilo od središnje važnosti.
Džordž Eliot je razvalila ogradu "brižljivo negovanog vrta" Džejn Ostin i izašla na
otvoreno, što je bio njen autentičan materijal: "život na obližnjim farmama".

Ema je priča o razmaženoj mladoj naslednici, jednom snobu, najbogatijoj i

najnegativnijoj od svih junakinja Džejn Ostin, koju ljubav menja i uči. Na početku
romana, Ema traći vreme u provodadžisanju, što je u skladu sa njenom živahnom
maštom i podstiče njenu dokolicu, uljujkuje je u oholom uverenju da je glavni arbitar
u ograničenim krugovima sitnog plemstva. Na rubu radnje, sporedni zaplet se bavi
skoro fatalnim ishodom njenog pokušaja da rastavi Herijet Smit i Roberta Martina:
lepuškasta devojka nepoznatog porekla, koju Ema uzima za štićenicu da bi se s njom
poigravala, i muškarac, stanar na farmi. Dvoje zaljubljenih se venčavaju tek na kraju
romana, uprkos Emi, posredovanjem mudrog gospodina Najtlija sa ogromnog
prastarog imanja Donvel Ebi. Njega Ostinova daje Emi za muža; on takođe
predstavlja njen najviši ideal engleskog posednika i stoji u centru idilične vizije o
plodnoj zemlji na kojoj obitavaju moralni ljudi.

Najvažnija lekcija koju Ema dobija od gospodina Najtlija jeste da ne sme

prezirati, već poštovati, pa i sesti za isti sto sa ljudima kao što su upravnici
imanja i stanovnici farme, koji su gospodaru najdragoceniji jer predano
upravljaju imanjem. Zato što Roberta Martina vidi samo kao neotesanka "nalik
na klovna", koji se nezgrapno kreće i ne oblači po modi, i nije pročitao najnoviji
ljubavni roman i, zato što ne čuje šta on kaže već samo njegov "neotesan glas…
potpuno nemoduliran", Ema osujećuje njegovu ljubav sa Herijet Smit, zabranjuje
devojci druženje sa njegovom porodicom, ograničava njene posete njihovom
domu na farmi Ebi-Mil i primorava je da odbaci njegovu časnu bračnu ponudu -
u stvari, ona lično diktira pismo u kome se ta ponuda odbija. "Slobodni seljaci",
kaže Ema, "jesu upravo onaj sloj ljudi sa kojima osećam da nemam nikakve
veze."

Ni samu Džejn Ostin taj društveni sloj ne interesuje u romanu. Nikada nas ne
uvodi na Ebi-Mil farmu, nikada nas ne upoznaje sa porodicom Martin. Robert
Martin je tako bleda ličnost da samo malobrojni čitaoci Eme  uoče taj lik ili se
sećaju njegovog imena. Međutim, za čitateljku kakva je bila Džordž Eliot, ni jedan
lik u Emi  (niti u celokupnoj prozi Ostinove, gde za njega nema paralele) nije
mogao biti tako fascinantan podstrek za razmišljanje, tako podsticajan za maštu.
Jer Robert Martin po svom karakteru, po svojoj klasi i društvenoj ulozi,
predstavljao je obrazac muškarca koji je igrao najvažniju ulogu u njenim
uspomenama iz detinjstva: muškarca koji je bio otac Merijen Evans.

Sin stolara koji je izučio očev zanat, Robert Evans je bio slabo obrazovan čovek sa
sela koji je govorio otegnutim narečjem severnog Stafordšira (ili, kako bi Ema
rekla, neotesanim, potpuno nemoduliranim glasom. Vešt u svim poslovima koji
su se ticali zemlje i farme, drvene građe, rudnika, unapređen je za upravnika
jednog velikog imanja. Kada je njegov gospodar nasledio još veće imanje Arberi
Hol (koje se nalazilo, kao i Donvel Abi gospodina Najtlija, na manastirskom
posedu), poveo je Evansa sa sobom u Vorvikšir da upravlja imanjem i živi na
Južnoj Farmi, gde je rođena Merien Evans. To je bio čovek, prikazan kao mlad i
naočit ljubavnik, koga je Džordž Eliot nazvala Adam Bid i dala mu ulogu junaka u
svom prvom romanu - ali to se dogodilo pošto je kod Džejn Ostin pročitala
pohvalu gospodina Najtlija Robertu Martinu. "Gajim najdublje poštovanje prema
njemu i čitavoj njegovoj porodici", kaže ovaj gospodin Emi.

"…Nikada niko ne govori pametnije od Roberta Martina. On uvek ima određen

cilj; otvoren je, neposredan i veoma dobro rasuđuje… On je izvanredan mladić, i
kao sin i kao brat."

Tako je rođen Adam Bid, što možemo pretpostaviti sa onoliko sigurnosti sa

koliko se može tvrditi ma šta o nastajanju književnog dela: savršeni sin i brat,
stolar koji govori u dijalektu, postao je upravnik imanja, razuman i postojan mali
zemljoposednik, junak prvog romana Džordž Eliot.

Izgleda da je Džordž Eliot od Džejn Ostin preuzela rešenost da piše o ljudima

kojih se sećala iz detinjstva, i, što je bilo potpuno novo u engleskoj prozi, da
centralne ličnosti u njenim romanima budu posrednici i stolari, mlekarice i
farmeri, "upravo onaj soj", kao što kaže Ema, "sa kojima osećam da nemam
nikakve veze". Likovi koji u romanima Džejn Ostin zauzimaju centralno mesto -
zemljoposednici i parosi, bogate udovice i raskalašnici - takođe se pojavljuju
u Adamu Bidu, ali kao marginalni. U stvari, čini se da je Džordž Eliot uputila svoj
novi umetnički program Emi (i onom delu sebe koji podseća na Emu, a koji je
prisutan u svakoj ženi) kada je napisala svoj čuveni realistički kredo u Adamu
Bidu, "Upravo za te ljude, koji te celog života okružuju - treba da imaš
razumevanja, sažaljenja i ljubavi… za njih koje možeš zalediti svojom
neosetljivošću ili povrediti svojim predrasudama".

Postoji jedna stranica u Emi,  koja me navodi, dok je čitam, da zamislim Džordž
Eliot nadnetu nad romanom Džejn Ostin, kako planira svoje delo. To je ona
stranica na kojoj Ema jedan jedini put prilazi nadomak Martinove kuće na farmi
Ebi-Mil, koja je inače u romanu prikazana kao udaljeni prizor "sa svim sporednim
zgradama, oličenjima bogatstva i lepote, izdašnim pašnjacima, stadima po
livadama, voćnjacima u cvatu, laganim dimom koji se iz nje izvija". Suviše bogate
da bi se prema njima odnosila pokroviteljski ili da bi pozivale na milosrđe, takve
farmerske kuće Ema ne posećuje. Ona se samo doveze do kapije, gde ostavi
Herijet i vraća se po nju pola sata kasnije: do kapije "na kraju široke, uredne
šljunkovite staze, koja se pružala između jabukovog drveća do ulaznih vrata".

Kad bi Džejn Ostin dozvolila čitaocu da se popne tom šljunkovitom stazom, pa

da otvori vrata farme, pretpostavljam da bi nas unutra dočekala prelepa
unutrašnjost Farme Hol, gde Adam Bid odlazi da bi se udvarao Heti Sorel. Kad
bismo upoznali gospođu Martin, moglo bi se ispostaviti da je ona oštroumna
nadzornica farme, kao Hetina tetka Pojzer. Heti Sorel koju mi upoznajemo ima
istu prepoznatljivu ružičastu auru kao i Herijet Smit - iste maštarije o modi, istu
prijemčivost na pokušaje da joj neko zavrti mozak. I Džordž Eliot se zaustavlja
kod kapije u svojoj priči, ali ne sa namerom da zabrani čitaocu da uđe, već
naprotiv, da ga tamo pozove:

"Da, u ovoj kući sigurno neko stanuje, a videćemo ko; jer za maštu ne postoji
zabrana prolaska… Prislonite lice na jedno od okana na desnom prozoru: šta
vidite? Veliko otvoreno ognjište, pse crvenkaste dlake, i neprekriven drveni pod."
- I vreteno, veliki zidni sat, mesingane svećnjake, kositreno posuđe, i stolove od
hrastovine tako uglačane da se lepa Heti u njima može ogledati. Scene iz Farme
Hol, i oni zadivljujući opisi života na engleskoj farmi na vrhuncu poretka i ugleda,
i danas su glavni razlog za ponovno čitanje Adama Bida.  A izgleda da su napisani
ne zbog onoga što je napisala Džejn Ostin, već zbog onoga što je ona odlučila da
ne napiše. Ono što je Džordž Eliot pronašla kod Džejn Ostin jeste vrt iz koga je
trebalo izaći, kapija koju je trebalo gurnuti i vrata kroz koja je trebalo ući.

***
Prvi roman Džordž Eliot nije jedini koji otkriva uticaj ženske književnosti na ovaj
grub, intiman način; njen drugi roman, Vodenica na Flosi,  predstavlja još
kompleksniji primer. Roman Korina  Madam de Stal, knjiga koju Džordž Eliot
stavlja svojoj junakinji u ruke, zaslužuje posebno poglavlje u svakoj studiji o
istoriji ženske književnosti. A ono što je Žorž Sand značila za Džordž Eliot,
hroničarku ruralnog života u Engleskoj, jeste široka fascinantna tema koju
naučnici tek počinju da proučavaju. Čini mi se nemogućim da iko kome je
poznata Vodenica na Flosi  može pročitati početna poglavlja romana La Petite
Fadette, a da ne uvidi kako se odnos između Megi Taliver i njenog brata Toma
uobličava kao nenormalno kruta veza među braćom u Fadet: nenormalnoj, jer su
deca kod Sandove ono što su berrichon seljaci nazivali des bessons - identični
blizanci, muškarci, od kojih je jedan slab i jadovito zahtevan, a drugi jak,
temeljan, pobedničkog temperamenta. Izvan svake sumnje je da su i Žorž Sand i
Džordž Eliot obogatile svoje romane prelazeći u domen svesti devojčice; to da su
bessons iz Fadet ohrabrile Džordž Eliot da odnos izmedu brata i sestre razradi u
onoj meri u kojoj joj je iskustvo spisateljice dozvoljavalo, više je nego očigledno.

Iz pisama i drugih izvora moguće je ustanoviti kako je Džordž Eliot sigurno

pročitala oko pet-šest dela Sandove (uključujući Fadet), a da za ostale
pretpostavimo da ih je čitala. Iz pet-šest kritičarskih članaka Džordža Henrija
Luisa saznajemo da je Žorž Sand smatrao ne samo najvećom spisateljicom, već
uopše najvećim piscem toga doba, a to mišljenje delila je i Džordž Eliot u
sopstvenoj kritici. Poznato nam je da je Džordž Eliot sa svih strana mogla čuti, a
posebno od svojih prijatelja kao što su bili Sara Henel (Sara Hennell), Turgenjev i
Frederik Majers (Frederic Myers), poređenja između nje i Žorž Sand kojima su joj
laskali. Ali ne postoje konkretni dokazi da za bilo koji svoj roman ona duguje
zahvalnost nekom romanu Žorž Sand. Umesto toga nailazimo na njenu veoma
neodređenu, ali zato ništa manje ubedljivu izjavu zahvalnosti, iz vremena kada je
bila samo čitateljka žorž Sand po imenu Merijen Evans, a ne autorka koja je sama
odabrala ime Džordž Eliot. "Nije važno da li se ja sa njom slažem po pitanju
braka ili ne," napisala je o Sandovoj 1849, "- da li smatram da je njen zaplet
dobro osmišljen ili da ga uopšte nije imala… - za mene je dovoljan razlog da joj
se klanjam u večitoj zahvalnosti, ta ’velika božanska moć’ koju ona poseduje - da
ne mogu da pročitam njenih šest strana, a da ne osetim da joj je dato da u reči
pretoči ljudsku strast i njene posledice -… neke od moralnih poriva i njihova
stremljenja - sa toliko verodostojnosti i finih nijansi, toliko tragike, a ipak i sa
toliko blagonaklonog humora da bi čovek mogao da proživi čitavo stoleće sa šest
tupih čula i da ne sazna ono što je sadržano na tih šest strana."

Sve što nedostaje ovom hvalospevu (što je, inače, u ono doba bilo uobičajeno)
jeste egzaltirani ženski poklič Elizabet Beret (Elizabeth Barrett). U jednom od
soneta koje je posvetila Žorž Sand, gospođica Beret nije skrivala radost što Žorž
Sand nije samo "Pravi genije, već i prava žena!"

"…i dok
pred svetom izgaraš u pesničkom žaru,
Gledamo tvoje žensko srce kako sve jače bije
Kroz ogroman plamen."

***

Najpristupačniji i najlepši put da se pronikne u način na koji su žene od pera

čitale druge spisateljice jeste kroz pisma koje je Elizabet Beret pisala gospođici
Mitford (Miss Mitford). To su divna pisma i divno ih je redigovala Beti Miler (Betty
Miller) - tako da, ako neko hoće da sazna ko je bila "jadna gospođica Saliven" čija
"me je priča o ženi sa dva muža veoma pogodila"; ili u čemu je bila opasna
privlačnost Teodosije Gerou za pisca udovca; ili koji se irski pisac pojavio u
prevodu u zborniku gospođe Amabl Testu "u kome nema ama baš ničeg
bezobraznog" - potrebne informacije o najnejasnijim, ali nimalo dosadnim
detaljima na dohvat su ruke. (Prva je bila, kako kaže Beti Miler, Arabela, kći Ledi
Dejkr, koja je napisala Priče o seljacima i vlasteli; druga je bila "jedna starmala
muzičarka i pesnikinja"; treća je bila gospođa S.C. Hol: "rođena u Dablinu…
objavila je više od pedeset knjiga, priređivala zabave za spiritiste i ulične svirače, i
pomogla osnivanje Bolnice za tuberkulozne u Bromptonu i Doma za stare
gospođe.") Ako se uzme u obzir energična slatkorečivost viktorijanaca, kojom su
se odlikovali i muškarci i žene, čavrljanje o književnosti u ovim pismima, puno
entuzijazma, omalovažavanja i ogovaranja, u velikoj meri predstavlja način na
koji su žene oduvek međusobno razgovarale o svojim koleginicama.

I gospođica Beret i gospođica Mitford bile su veoma inteligentne, obrazovane i

duhovite žene, koje su mnogo pisale i, osim o ženama, razmišljale o mnogim
drugim stvarima. Meri Rasel Mitford bila je mnogo starija, jedna bakica od pera
(koju je izrabljivao njen jednako stari dedica, jedan potpuni bezočnik koga je
obožavala). Stekla je slavu u trećoj deceniji devetnaestog veka, crtežima za
časopise sakupljenim pod naslovom Naše selo; dobru prođu imale su njene
tragedije u stihu pisane za pozorište, za koje je uvek tražila istorijske teme od
svoje mlade ali učene prijateljice, gospođice Beret. Mnogostruka interesovanja
Elizabet Beret ogledaju se u njenoj bogatoj prepisci. Neumorno se dopisivala, a
pisma koja je slala različitim ljudima, o različitim temama, objavljena su u
odvojenim serijama. Tako, ako nas interesuje obrazovana gospođica Beret, tu su
njena pisma, uglavnom o grčkim pesnicima, koja je slala Hjuu Bojdu (Hugh
Boyd); zaljubljena gospođica Beret, tu su njena pisma Robertu Brauningu
(Robert Browning); zatim njena porodična pisma, pisma socijalne sadržine… Ali
što se tiče pisama spisateljicama, tu su njena pisma gospođici Mitford.
Privlačnost ovih pisama je i u drami koja se odvija ispod uglađene površine.
Jedan njen čin tiče se čistokrvnog koker španijela po imenu Flaš, koga je
gospođica Mitford poklonila gospođici Beret, a jedan čin je o Robertu Brauningu,
čije se pobedničko udvarnje melodramatski obrušilo na zapanjenu gospođicu
Mitford, jer gospođica Beret ne beše ostavila mesta za ljubav u njihovoj
književno-damskoj prepisci. To su dva čuvena čina: Virdžinija Vulf je o Flašu
napisala celu knjigu, a Beretovi iz Ulice Vimpl dugo godina je bio popularan
pozorišni komad sa beskrajnim peripetijama oko Brauningovog udvaranja. Ali
postoji još jedan čin, vezan za Žorž Sand, koji bi, iako manje poznat, bar doprineo
komičnom aspektu drame Beret-Mitford.

Gospođica Beret je pokušala da ubedi gospođicu Mitford da treba da pošalju

svoje najnovije knjige, zapakovane zajedno da bi jedna drugu ohrabrile, velikoj
Žorž Sand. Obe su joj se neizmerno divile, ali bilo im je nelagodno da joj se
približe kao ugledne engleske neudate spisateljice. Jer Žorž Sand ne samo da je
imala ljubavnike (što je znalo da se dogodi čak i u Engleskoj, u visokom društvu
sa kojim je Sandova bila u porodičnoj vezi); ona je, pri tom, nosila i pantalone
kada joj je to kao mladoj ženi odgovaralo, i uvek je pušila - to su bile dubine
poroka čiju pravu vrednost mogu da cene samo žene dvadesetog veka. "Kako bi
bilo da joj pošalješ Belford Regis ili neku drugu knjigu", predložila je gopođica
Beret gospođici Mitford, "i da mi dozvoliš da i ja, uz nju, ubacim svoju? Kako bi
bilo da na taj način, kao dve engleske spisateljice, zajedno izrazimo divljenje toj
izuzetnoj ženi? - ako ti se ne čini da je neskromno sa moje strane da kao
spisateljka stavljam svoje ime uz tvoje, govoreći ’mi’. Bilo kako bilo, nas dve smo
podjednako hrabre. Gospodin Kenjon mi je rekao da sam neustrašiva osoba
zbog onih soneta… (ona dva soneta koja je posvetila Žorž Sand i objavila u
svojim Pesmama 1844). Pa, jesi li rada da to učinimo? Hoćeš li? Piši i reci mi. Sve
bih dala da od nje dobijem pismo, makar ono mirisalo na cigare. A sigurno bi
bilo tako!"

Ali ovoga puta, želji gospođice Beret nije odmah udovoljeno; pisma sa mirisom
cigare nisu bila poželjna. Ipak, konačno će se upriličiti, uprkos negodovanju
Roberta Brauninga, dve posete gospođi Sand.

Mnogo godina kasnije, Žorž Sand je pokušala da se seti njihovog susreta zarad
Ipolita Tena (Hippolyte Taine), strogog kritičara i istoričara književnosti, koji joj je
poslao primerak romana Aurora Li nakon smrti Elizabet Beret Brauning. Sandova
je mogla da se seti samo duge kose gospođe Brauning; i njenog bolesnog,
skromnog i ljupkog izgleda, što je bilo šteta, jer je Ten napisao da je njena Aurora
Li junakinja koja se može dovesti u vezu sa Edme (iz Mauprat Žorž Sand), i sa
Spiridionom. "što se mene tiče", napisao je, "ja je toliko volim, i kao što Flober
(Flaubert) žali što nikada nije susreo Balzaka (Balzac), meni je u životu ostala
jedna neispunjena želja: to što nikada nisam slušao i gledao Elizabet Brauning
jedan jedini sat."

Kao pesnikinja, Elizabet Beret Brauning pripadala je post-kitsovskom pravcu i

najbolje se može svrstati, kao što to čini Džerom Bakli (Jerome Buckley), među
rane viktorijanske "spazmodičare", sa svim njihovim vrlinama i manama. Mada je
sa velikim interesovanjem čitala pesnikinje iz druge, treće i četvrte decenije
devetnaestog veka (kojih je bilo mnogo), izgleda da su one imale veoma malo
uticaja na njen pesnički izraz, što je na neki način bio slučaj i sa Robertom
Brauningom, pa se samo može konstatovati da je lepo što su njih dvoje sklopili
brak.

Među savremenicama, velike spisateljice (izuzev nje) su bile romansijerke, a ne

pesnikinje; imala je zajednička interesovanja sa sestrama Bronte, gospođom
Gaskel i Žorž Sand, i iz njihove proze crpla zaplete za narativnu poeziju. Ali, kada
je u pitanju pesnička tradicija, a to su stručna pitanja od kojih pesnici u velikoj
meri zavise, tu je Elizabet Beret Brauning bila osnivačica, pre nego sledbenica.
Sve do Ane Ahmatove i dalje, tradicijom ženskog ljubavnog pesništva kao da
dominira prisustvo kreativnosti gospođe Brauning. Priča o njenoj ulozi u
formiranju najveće pesnikinje devetnaestog veka predstavlja posebno zanimljiv
slučaj, jer između Elizabet Beret Brauning i Emili Dikinson nije bilo druge sličnosti
osim polne pripadnosti.

II

Šta je Pesnikinja? Kome se ona obraća? I kakav se to jezik od nje očekuje? - To je

žena koja se obraća ženama …
Vordsvort

"Ne moramo pročitati Auroru Li da bismo saznali da je gospođa Brauning pala u

nesvest…" napisala je Emili Dikinson sestrama Norkros 1861, "i da Žorž Sand ’ne
sme ni da šušne u spavaćoj sobi svoje bake’. Jadna deca! čas su žene, čas kraljice!
A jedna je u Carstvu Božijem. One to zacelo sada više ne znaju, a ko će drugi to
znati osim nas, zvezdica iz iste noći, koje prestaju da trepere? Budi hrabra,
sestrice, sumrak je samo kratak most, a mesečina je na drugoj strani. Samo
treba da stignemo do nje! Ona će, pak, ako nas ugleda kako padamo u nesvest,
pružiti svoje žute ruke. Kada je ovaj rat, u stvari, otpočeo?"

Ovo je reprezentativni primerak epistolarnog stila Emili Dikinson, sa usiljenim

snebivanjem (od strane tridesetjednogodišnje žene!) i nepovezanostima, kao i sa
rečenicama koje kao rakete proleću kroz njenu prozu, i njenu poeziju: "čas su
žene, čas kraljice!" Važan je datum kada je ovo pismo napisano, jer je 1861. bila
izuzetno plodna godina za Emili Dikinson. Ona je označila početak njenog
najkreativnijeg perioda, kada je počela da piše na stotine pesama godišnje,
među kojima je i većina najboljih. Takođe, 1861. godina je bila prilično važna u
američkoj istoriji; ali deo pisma Dikinsonove koji je posvećen početku
građanskog rata, u najmanju ruku preuveličava značaj tog događaja za njenu
poeziju. Ako je postojao događaj u spoljašnjem svetu - svetu izvan Amhersta u
Masačusetsu - koji je američku pesnikinju mogao da potrese do srži njenog bića,
bila je to smrt Elizabet Beret Brauning 1861.

"Čas su žene, čas kraljice!" u sažetom stilu Dikinsonove, može značiti mnogo
toga: da je gospođa Beret otišla na nebo, odakle svetluca kao zvezda, jer ona više
nije samo žena; da su velike književnice, kao Brauningova i Sandova, bile kraljice
po svojoj genijalnosti, a žene po ograničenjima i opresiji njihove svakodnevice.
Emili Dikinson je čitala o gospođi Brauning u posmrtnoj odi koju je Kejt Fild (Kate
Field) napisala engleskoj pesniknji, objavljenoj septembra 1861. u časopisu
Atlantic Monthly; baš kao što je, ranije te godine, pročitala vešto skraćenu verziju
autobiografije Žorž Sand, iz pera Džulije Vord Hau (Julia Ward Howe), odakle je
Dikinsonova izvukla citat o baki Žorž Sand. "Čas su žene, čas kraljice!", takođe je
jedna od stotina rečenica Emili Dikinson iz kojih se nazire da je ona znala
celu Auroru Li takoreći napamet. Za nju je njena autorka bila "Zornjača celog
sveta", kao što jedan od likova gospođe Brauning kaže za Auroru Li u sedmom
poglavlju pesme:

"Zato što je bila i žena i kraljica.

Kroz njene pesme nije se probijala oštra brada,
moja prosvetiteljka, koja me je podučila knjigom…"

Emili Dikinson nije tajila svoje divljenje, ni prema knjizi, ni prema autorki - a i
zašto bi? Sredinom veka, gospođa Brauning je bila jedna od najpoznatijih i
najvoljenijih pesnikinja, u Americi ništa manje nego u Engleskoj; a Aurora Li je
bila jedna od najbolje prodavanih pesama, uopšte. Emili Dikinson je gospođu
Brauning nazvala svojom mentorkom; u pismima je često citirala njene stihove, i
pominjala njene portrete koje su joj prijatelji slali. Jednom prijatelju je pisala u
inostranstvo, moleći ga da ako obiđe grob gospođe Brauning u Italiji, "položi
jednu ruku na pročelje, u ime mene - koja je bezimeno oplakujem". Ona i dalje
ostaje "bezimena" u svojoj žalosti - zašto se njena ljubav prema poeziji gospođe
Brauning toliko malo pominje, čak i danas, ostaje zagonetka, jer Emili Dikinson je
tu ljubav zabeležila i rečima koje su mnogima sigurno poznate, nakon što su
se Poslednje pesme gospođe Brauning posthumno pojavile 1862:

"Njene - ’poslednje Pesme’-

Pesnici - okončaše -
Srebro - nestade - sa njenim dahom -
Nezabeležene - zaiskriše druge,
Flauta - ili žena -
Božanstvena beše -
Ali zamre - pesma drozda
Ne dočekav’ letnje jutro -
Šiknula je, preslobodna i za ushit
Anglo-Fiorentinska
Prekasna je - ova Hvala -
Isprazno je - podarena
Glavi uzvišenijoj od krune."

Do danas je, naravno, došlo do zamenjivanja postolja i preraspodele kruna.

Gospođa Brauning se malo čita, dok je Emili Dikinson, koja je za života bila
nepoznata zato što njena dela praktično nisu ni objavljivana do devete decenije
devetnaestog veka, izgleda trajno zauzela pijedestal u američkoj književnosti.
Ona je vodeća ličnost pre-moderne, u nizu koji ide "od Bodlera (Baudelaire) do
nadrealizma": "istaknuta predstavnica", kako kaže R. P. Blekmur (R. P. Blackmur),
"intelektualne struje u modernoj poeziji". Prema tome, zahvalnost koju je Emili
Dikinson osećala prema Elizabet Beret Brauning bi u velikoj meri popravila
izbledeli ugled ove druge, ali proučavaoci poezije E. Brauning, mada su mnogi od
njih Amerikanci, ovo nigde ne pominju.

Oni malobrojni proučavaoci dela E. Dikinson koji su zaista i pročitali pesme

gospođe Brauning (posebno su značajni Džek Keps i Rebeka Paterson /Rebecca
Patterson/) razmotrili su sa kritičkom ozbiljnošću vezu između ove dve žene.
Međutim, većina proučavalaca Dikinsonove sa snebivanjem se osvrće na
književnu vezu među njima, pa i sa šokantnom škakljivošću, možda zato što je
reč o dve žene. Jednom od ovako nastrojenih autora, Džonu Evangelisti Volšu
(John Evangelist Wolsa), dugujem posebnu zahvalnost; da nije bilo njegove
studije iz 1971, pod nazivom Tajni život Emili Dikinson, verovatno nikada ne bih
pročitala, netremice i sa uživanjem, čitavu Auroru Li.

Polovina Volšove knjige je posvećena tajnom ljubavnom životu Emili Dikinson.

Druga polovina, koja bi trebalo da bude još šokantnija, odnosi se na njenu
lektiru, ili korišćenje, citiranje, pozajmljivanje, krađu, ili, blaže rečeno, plagiranje
gospođe Brauning i ostalih književnica. Gospodin Volš daje ono što on naziva
"potpunim spiskom Emilinih pozajmica iz Aurore Li koje sam do sada uspeo da
prepoznam": uporedne citate oko sedamdeset odlomaka Elizabet Brauning i
nešto manje različitih pesama Emili Dikinson (što, u stvari, nije mnogo u odnosu
na ukupan broj, 1775 pesama koje je E. Dikinson napisala). Nakon toga sam
primenila sledeću proceduru, koju preporučujem: numerisala sam moj
primerak Aurore Li brojevima pesama Emili Dikinson sa Volšove liste. (Pošto im
ona nije davala naslove, o njenim pesmama možemo govoriti samo pozivajući se
na broj opusa koji je odredio njihov urednik, Tomas H. Džonson.) Svaki put kad
bih naišla na takav broj, naterala bih sebe da stanem, zatvorim svoj
primerak Aurore Li,  i revnosno se osvrnem na pesme Emili Dikinson; zatim bih sa
uživanjem iščitavala stihove male Amerikanke.

Na primer: "Zato si ovde" kaže Aurora Li Marijani Erl, koju je otkrila u Parizu i o
čijim kobnim seksualnim nezgodama će upravo čuti iz devojčinih usta:

"Držim
da se usuđujemo govoriti takve stvari i imenovati takve reči
na trgovima Pariza, pod vedrim nebom!"
Ni reči
ne reče, već blago i skrušeno
(kao neko ko se prepustio bolu)
okrenu se i poslušno krenu za mnom,
kao da je vodim po uskoj dasci
preko bujice, korak po korak;
i tako ćutke pređosmo pola milje."

Ma koliko da sam u tom trenutku gorela od želje da saznam uzrok raspada braka
Marijane Erl i Romni Lia, ja sam poslušno odložila pesme gospođe Brauning i
otvorila Emili Dikinson.

"Koračala sam sa daske na dasku

lagano i oprezno
iznad sebe osećah zvezde
Oko nogu more.
Znadoh samo da sledeći
poslednji bi korak bio -
Neizvestan dar to beše
neki zovu ga Iskustvom."

Ili bih, pak, osetila kako kadence predivne pesme Emili Dikinson "Doživeh
sahranu, u svojoj glavi", gromko odzvanjaju i prekidaju me u čitanju dugog
putovanja Aurore Li u Italiju, koje počinje zaglušujućom bukom vozova i
zvonjavom, da bi se na kraju stišalo u svečanoj ozbiljnosti pogrebne povorke:

"Ona svadbena zvona o kojima govorih tako daleka behu,

Kao zvuk dečijih kolica dole na ulici
Umirućem čoveku koji zna da neće doživeti
smiraj dana, stežući ruku koju voli,
I ja sam sedela mirno, zadovoljna smrću…"
Kada se čitaju na taj način, pesme Emili Dikinson zvuče takoreći kao rimovane
arije koje prekidaju nizove slobodnog stiha deklamativne Aurore Li; sklona sam
da verujem da bi Emili Dikinson ponekad napisala stih ili dva, imajući na umu
upravo tu komplementarnu funkciju - to jest, da podvuče i razvije upravo onaj
emocionalni sadržaj nečega što se dogodilo u Aurori Li, a ne u njenom vlastitom
životu. Asocijacija sa operom nije nova; Emil Montegi (Emile Montégut) je opisao
neobičan pristup gospođe Brauning narativnoj poeziji kao bliži operskom libretu
nego romanu. A Emili Dikinson je napravila istu paralelu sa operom u najlepšoj
pesmi o utisku koji je kod nje proizvelo čitanje Aurore Li. "Rekla bih da sam bila
opčinjena/Kada je prvo jedna natmurena devojka - /čitala sam tu strankinju -"
počinje ovako:

"I baš najprostiji zvuci

Koje Priroda mrmlja u sebi
Da bi ostala čila -
Za mene su bili divovi
Koji izvode titansku operu -"

Teškoća sa Aurorom Li  nije to što se sporo čita, već naprotiv, čita se prebrzo, jer
je isuviše zabavna. "Brzina i energija, otvorenost i neograničeno samopouzdanje
- to su kvaliteti koji nas opčine" - napisala je Virdžinija Vulf (Virginia Woolf)
o Aurori Li, "ta brza i haotična pesma o istinskim muškarcima i ženama". Sva ta
žurba - ili "trka", da se poslužim izrazom koji je pesnikinja Elis Mejnel (Alice
Meynell) upotrebila, a zatim povukla, smatrajući ga suviše vulgarnim za tu priliku
- upravo je ono što je gospođa Brauning želela. "Moja glavna namera je",
napisala je Robertu Brauningu u vezi sa njenim planom za Auroru Li, "…da
napišem jednu vrstu romana - pesme… koja bi upadala u naše razgovore, uletala
u naše salone i slično, ’tamo gde je anđele strah da koračaju’; i da se na taj način
suočim sa čovečanstvom našeg doba, jasno kazujući istinu o njemu. To mi je
namera."

Aurora Li je, u stvari, prilično dobar roman - mada ne najbolji viktorijanski roman
koji smo pročitali, ne baš na onoj visini na koju ga je postavila Virdžinija Vulf (sa
Trolopom /Trollope/ i Gaskelom /Gaskelou/); ali njegova junakinja izaziva
interesovanje, ljubavna priča je dirljiva, melodrama je potresna, dekor, dijalozi i
skice likova su zabavni, interesantni i sadržajni za čitaoca. "Dok iz stranice u
stranicu hitamo kroz naraciju u kojoj su u jednu zbijene desetine scena koje bi
romanopisac brižljivo odvojeno ispisao, u kojoj su desetine stranica opisa sažete
u jednom jedinom redu, ne možemo se odupreti osećanju da je pesnikinja
prestigla proznog pisca. Njene stranice su dvostruko sadržajnije od njegovih." Ali
upravo u tome je problem. Njen čitalac će verovatno zaboraviti da je gospođa
Brauning pre svega pesnikinja, da Auroru Li treba čitati zbog toga, a ne zbog
dobrog drugorazrednog romana koji se tu nalazi. Treba je čitati lagano, kao što
je to učinila Emili Dikinson, zbog redaka kao što su "i ja sam sedela mirno,
zadovoljna smrću"; ili izraza - upadljivo dikinsonovskih izraza kao "prepuštena
samozaboravu bola", ili "vraćao se eho promena ", ili "svako probuđeno čulo".
Treba da usporimo, da prestanemo da razbijamo konvencije i ulećemo u salone,
da se za trenutak odmaknemo od čovečanstva i očigledne istine. Potrebno je
osamiti se, ućutati, uljudno zaći u rimovanu tminu Emili Dikinson. Najozbiljnije
preporučujem da neko priredi izdanje Aurore Li u koje bi bili umetnuti odabrani
stihovi Emili Dikinson. Ovakva simbioza bi im obostrano koristila.

Što se tiče gospodina Volša, ma koliko mu bila zahvalna za napor koji je uložio u
uporednu analizu, priznajem da sam na kraju bila razočarana ishodom, jer su se
mnoga od njegovih poređenja svela na pojedine reči koje su koristile obe
pesnikinje: bujica, sfera, bol, lava, muva, paukova mreža, prašina; a plagijat
nikako ne dolazi u obzir. Oslanjanje Emili Dikinson na gospođu Brauning
predstavlja primer korišćenja tradicije u najboljem T. S. Eliotovom smislu, a da su
bila u pitanju dva muškarca, a ne dve pesnikinje, gospodin Volš nikada ne bi
razmatrao njihov odnos na tako grub način; on celokupno oslanjanje Emili
Dikinson na žensku književnu tradiciju gleda kao na nemoralnu tajnu.

Da li je "Sju… bila potpuno svesna", pita se on - misleći pri tome na gospođu

Ostin Dikinson, prvu značajnu čitateljku Emili Dikinson, "kako su ove pesme
nastajale…? Da je bila sa tim suočena, Emili sigurno ne bi imala šta da krije, u
stvari, ne bi imala razloga da to čini, jer je najverovatnije započela taj celokupni
postupak koristeći ga kao sredstvo za izoštravanje sopstvene tehnike, a tek
kasnije je poeziju koja je iz toga proistekla počela da smatra zaista svojom. Da li
je Sju znala šta njena snaha, u stvari, radi?" To bi bilo kao kada bismo upitali,
govoreći o oslanjanju druge generacije pesnika engleskog romantizma na prvu,
"Da li je Persi Biš sumnjao da je Džon piljio u Semjuelove knjige?" ili "Da li je
Džordž Gordon ikada saznao da je Persi prepisivao od Vilijama?"

Mora se reći da Emili Dikinson pruža jedinstven izgovor za ovaj uobičajeni primer
kritičarske neuljudnosti prema ženama. Njena opsednutost književnošću koju su
pisale žene izgleda neobično nasuprot ostalim delima koje je čitala, a taj spisak je
iznenađujuće štur, pogotovo za nekoga koji je poticao iz bogate porodice u Novoj
Engleskoj, i za spisateljku poput nje, čiji je život bio dug i lagodan. Ona je bila
prva značajna književnica koja je imala priliku da stekne visoko obrazovanje. Ona
je tu priliku odbacila pošto je provela samo godinu dana u Maunt Holioku,
najstarijem koledžu za žene u Americi. Nikada nije naučila francuski, nikada nije
pokušala da čita na nekom stranom jeziku, njeno obrazovanje što se tiče
engleske književnosti bilo je jednako oskudno kao što je bio slučaj sa Džejn Ostin
- koja nije uživala, kako su to viktorijanci govorili, prednosti koje je imala Emili
Dikinson.
Onaj istinski prikriveni skandal u životu Emili Dikinson nisu bile nikakve navodne
ljubavne afere, o čemu biografi uzalud nagađaju, nego njeno nečuveno
nepoznavanje američke književnosti. Dobro je poznavala Emersonovu (Emerson)
poeziju, i možda je pomalo čitala Toroa (Thoreau) i Hotorna (Hawthorne); ali, ona
se ponašala kao da nije pročitala ni retka od Vitmana (Whitman), Melvila
(Melville), Holmza (Holmes), Poa (Poe), Irvinga (Irving); nijednog od kolonijalnih
pesnika Nove Engleske. Umesto toga ona je iščitavala sve anglo-američke
spisateljice svoga doba: Helen Hant Džekson (Helen Hunt Jackson) i Lidiju Mariju
Čajld (Lydia Maria Child), zatim Herijet Bičer Stou i Ledi Džordžinu Fulerton (Lady
Georgina Fullerton), Dajnu Mariju Krejk (Dinah Maria Craik), i Elizabet Fuler Felps
(Elizabeth Stuart Phelps) i Rebeku Harding Dejvis (Rebecca Harding Davis), i
Frančesku Aleksander (Francesca Alexander) i Matildu Makarnis (Mathilde
Mackarness), kao i sve što su pisale Džordž Eliot i gospođa Brauning i sve tri
sestre Bronte. "Pesme gospođe Hant", napisala je E. Dikinson u jednom
neobičnom pismu 1871, " jače su od svih koje su napisale žene još od gospođe
Brauning, izuzev gospođe Luis. .." Kome je još, osim Emili Dikinson, bilo stalo da
rangira pesnikinje? Kome je još bilo stalo da pročita išta od Helen Hant Džekson
izuzev Ramone? Ili do poezije Džordž Eliot? Ili do toga da je naziva gospođom
Luis?

Emili Dikinson je u svojoj poeziji samosvesno naglašavala da je žena, i to mnogo

više nego što joj se obično priznaje. I baš je u tome, čini mi se, gospođa Brauning
bila najveća potpora Emili Dikinson, sa svojom sigurnošću u korišćenju ženskog
iskustva i ženskih atributa - odeće, izgleda, domaćih poslova koji pripadaju
ženskoj sferi - za univerzalne svrhe. U svojoj najpoznatijoj pesmi, "Zato što nisam
mogla da zastanem pred smrću", Emili Dikinson polazi za rukom da bude
istovremeno groteskna i zloslutna, sramežljiva i uzvišena, jer kroz devojačke oči
predstavlja smrt kao zavodnika, gospodina koji dolazi u posetu. A njen izvor, ili,
bolje rečeno, početna odrednica izgleda da je bilo prisilni izlet Marijane Erl u
korupciju u šestom poglavlju Aurore Li.

Aurora Li je roman u stihovima pisan u prvom licu, koji priča junakinja - pesnikinja,
pri tome ponosno zaokupljena sopstvenim životom žene, što se ogleda i u njenom
jeziku. "Moje su reči iskrene, a svrha im je jasna", kaže Aurora;

"…ono što
zborim, to i znači,
ne mislite da su nabori u svili
prikriveni veštim bodom. Ja sam žena, gospodine -
i prirodno koristim ženski izraz…"

A mnogi ovi "ženski izrazi" su zaista dospeli u poeziju Emili Dikinson iz Aurore Li:
tuga koja se nosi kao nakrivljen šešir sa perom; vrline koje se drže na visokoj
polici, kao najbolji srebrni servis; zloba kojom susetka zasladi šolju jevtinog čaja;
prašina i muve i paučina koje remete kućni i duhovni red; zarumenjeni devojački
obrazi, glavobolje, drhtavica, spoticanje, predstavljaju ideje i emocije koje
nadmašuju devojačku sferu. Ali što više paralelnih metafora nalazimo kod ove
dve pesnikinje, sve je upečatljivija razlika u njihovim temperamentima i estetici.

Sve što kod Elizabet Beret Brauning izaziva dopadanje - sve ono što Elis Mejnel
označava kao njen "plodni genije, njenu strast prema dobroti, njeno izobilje,
njenu plemenitost, njenu nežnost i njenu snagu", mora se posmatrati u negativu,
da bi se proizvelo nešto slično Emili Dikinson. Emili Dikinson nije bila ni
realistkinja, ni feministkinja, ni reformistkinja, ni agitatorka, niti je bila kći epskog
doba. Izgleda da se ona stalno vraćala na jednu metaforu gospođe Brauning,
odbacujući smisao dela teksta odakle je uzela. Čuveni kredo realizma iz petog
poglavlja Aurore Li, u kom gospođa Brauning spaja slike vulkanske lave i
nabreklih, pulsirajućih, ženskih grudi prošaranih venama, nagoveštavajući doba
kojem stremi pesnik, u kome on treba da bude "beskrupulozno epski" - ništa od
duha tog poglavlja uopšte ne odgovara temperamentu Emili Dikinson, niti toga
ima u njenoj poeziji. Ali sve metafore iz tog odlomka mogu se naći kod nje,
upotrebljene onako kako je to njoj odgovaralo. U pesmi koja počinje rečima
"Preurediti osećajni svet udate žene", to preuređenje ima svojstva hirurške
intervencije, jer Emili Dikinson stavlja žensko telo na sto, izmešta mozak,
amputira njene "pegave grudi", čini ga "bradatim kao u muškarca", a ljubav, kao
kost, čupa iz ležišta, zatim stavlja sredstvo za umirenje bolova, obmotava zavoj
oko tajne, i iz svega toga izvodi metaforu raspeća sa bodljikavom krunom.
Mešavina asocijacija kod Emili Dikinson je čak "beskrupuloznija" nego kod
gospođe Brauning, ali iz njih proishodi ljubavna pesma, a ne borbeni poklič.

Emili Dikinson je stekla reputaciju "metafizičke" pesnikinje pre svega zbog

hrabrosti kojom povezuje devojačku prisnost i apstraktnu duhovnost. U poeziji
gospođe Brauning, pak, zbog njenog čvrstog opredeljenja da piše o "kositrenom
dobu" u kome je živela, ogoljena istina o stvarnosti devetnaestog veka sabijena
je sa žarom i karlajlovskom žestinom u neobuzdanim predstavama duhovnosti -
nalik na anđele na vrtešci, još vlažne od farbe, kao vrtlog vere i stremljenja na
platnenim nebesima. Kao autorka romana u stihu, kretala se između čvrstih
činjenica i uzvišenih ideala, brbljanja i ushićenosti, naborane svile i raspeća.
"Najraznorodnije ideje silom upregnute zajedno" - formula doktora Džonsona za
mudrost metafizičkih pesnika, teško se može primeniti na pesnikinju koja je po
svemu, po proceduri i svom temperamentu, viktorijanka, kao što je to bila
gospođa Brauning. Mnoštvo isprepletanih metafora u Aurori Li imalo je za cilj, pa
i postiglo, vrcavost, ali ne i "metafizičnost". Nalik na mnoštvo predmeta sa
viktorijanskog stola, oni daju živahnost, toplinu, intenzitet i šarm njenoj poeziji,
ali ne i dubinu koju poseduje Emili Dikinson.
***

Ne postoji jedinstvena tradicija ženske književnosti, niti književni rod na koji su

žene ograničene; to nije ni epistolarna forma, ni poezija, ni pozorišni komad. Sve
što je potrebno da bi se stvorila produktivna ženska tradicija u ma kojoj od ovih
formi jeste jedna velika spisateljica koja će pokazati šta se može uraditi; a što se
tiče svih tih formi, led je odavno probijen. Svaka stvaralački obdarena spisateljica
s pravom bi bila ogorčena pri pomisli da se led treba probijati za nju posebno,
samo zato što je žena; ali pogrešno je ako poznavalac književnosti ili književni
kritičar ( a to su po definicije osobe lišene stvaralačkog dara) izbegne da
skromno oda dužnu poštu onim velikim ženama koje su u prošlosti zaista
prokrčile put ženskoj književnosti.

Ne postoji ništa poput određenog  ženskog genija ili određene  ženske

senzibilnosti; mada je veoma zanimljivo osvrnuti se na definicije tih pojmova od
strane spisateljica, jer one sasvim nesvesno procenjuju same sebe na zadivljujući
način. Džordž Eliot je, na primer, jednom prilikom izložila teoriju o ženskoj
kreativnosti koju, po pseudo-naučnim glupostima koje se tu pojavljuju, nisu
prevazišli ni psiholozi iz njenog doba. Kod "galske rase", napisala je u članku pod
nazivom "Žena u Francuskoj", "mali mozak i živahni temperament…omogućavaju
krhkom ženskom organizmu da izdrži izuzetnu aktivnost koja je potrebna za
intelektualno stvaralaštvo; dok su, s druge strane, Engleskinje i Nemice, zbog
većeg mozga i laganijeg temperamenta, po pravilu pasivne sanjalice… Teorija se
zasniva na činjenici da one naše zemljakinje koje se ističu svojim književnim
stvaralaštvom, češće naginju galskom nego germanskom tipu; one su žestoke i
brze, pre nego opširne... žena velikih sposobnosti retko može da se uzdigne
iznad usvajanja ideja; njeno fizičko stanje joj retko obezbeđuje energiju koja je
potrebna za spontanu aktivnost; njena galvanska energija nije dovoljna da
izazove kristalizaciju; velike fantazmagorične ideje lebde joj na umu, ali ona
nema tu moć da ih uhvati i da ih fiksira."

Eto! Ovaj odlomak pokazuje da je spisateljka išla u korak sa onovremenim

trendom u psihologiji, i da je poznavala pozitivizam o kome je volela da diskutuje
sa Herbertom Spenserom (Herbert Spencer) i Džordžom Henrijem Luisom. Ali
njegova stvarna vrednost je u samootkrovenju. Merijen Evans, što je Džordž Eliot
bila 1854, prepoznala je u sebi sposobnost da razmatra filozofske i religiozne
ideje, ali ni malo onoga što mi danas nazivamo "stvaralački dar"; nije joj tada ni
padalo na pamet da će jednog dana dokazati sopstveni talenat kao prozni pisac.
Sebe je doživljavala i kao sanjalicu, nezainteresovanu, sporu, tešku na rečima; i
verovatno se brinula zbog prekomerne težine.

Ne postoji jedinstveni ženski stil u književnosti, mada se u svakoj zemlji i u

svakom razdoblju pogrešno verovalo da postoji ženski stil. A mnogi pisci su, kao
na primer Semjuel Ričardson, pokušavali da ostave utisak da pišu kao žene. Ako
su obdareni, kao što je to bio slučaj sa Ričardsonom, oni će ubediti svet,
uključujući i spisateljice: jer, dobrih pedeset godina posle Pamele, u engleskim
književnim krugovima se smatralo da ono što je Ričardson nazivao "prisnim
stilom", to jest stilom Pamelinih pisama, prirodnim načinom na koji žene pišu i
uvek će pisati. Kao što je Kler Riv (Clara Reeve) veoma oštroumno primetila - i
sama je pisala romane u periodu posle Ričardsona - njegovi romani su naučili
mnoge mlade devojke da koriste kitnjasti jezik i da ni iz čega ispredu dugačka
pisma. Ali bilo je, kako ona dalje kaže, i gorih načina učenja: "Dozvolite mladim
devojkama… da prepisuju Ričardsona koliko god žele, i one neće napredovati
samo ukoliko nisu u stanju da razumeju ili procene."

Još kod Fani Berni, prve žene koja je bila značajna romansijerka u Engleskoj,
može se videti kako su očekivanja uobličavala ženski stil, a u njenom slučaju
očekivana je zadihana, neorganizovana, "naivna" neformalnost. Epistolarni
mentor Fani Berni, kada je bila devojčica, bio je ljubazni, obrazovani porodični
prijatelj koga je ona zvala "Tatica" Krisp (pretočila ga je u lik svog prvog romana:
on je duh zaštitnik i glavni primalac Evelininih pisama). "Ako jednom odlučiš da
sastavljaš učena pisma, koja treba da budu dobro urađena, gramatički ispravna i
tečna", napisao joj je Krisp, "smatraću ih samo visprenim zapisima… Nikada
nemoj razmišljati o tačnosti dok mi pišeš… Kad bi tvoja pisma bila razrađeni
sastavi sa mirisom petrolejke, poželeo bih da ona putuju i dalje. Onda dosta o
tome, Fani, a ti mene voliš. Baci na papir štogod ti bude na umu…" I to bacanje
na papir u neposrednom stilu, iako nije bio jedini način na koji je pisala, postao
je bez sumnje izražajno sredstvo u njenim najboljim pismima i romanima. Da li
zato što je bila žena, ili zato što je kao spisateljica išla Ričardsonovim stopama?

Mora se, međutim, reći da je u svakoj generaciji posle Fani Berni bila po neka
spisateljica koja bi vajne učenjake ubedila da postoji ženski stil (i da je svaka
spisateljica koja ga ne koristi prava zver). U naše doba, tu ulogu izgleda ima
Anais Nin (Anais Nin), čiji je "poseban način korišćenja dostupnog jezika"
inspirisao sledeći neobazrivo seksi hvalospev poštovanog profesora Heri T. Mura
(Harry T. Moore):

"Gospođica Nin, tako majušna i nežne lepote, predstavlja izrazito ženstven tip
žene. Da bismo opisali njeno delo možda je najbolje upotrebiti reč žensko u
elementarnom značenju, jer Anais Nin nije od onih autorki koje pišu kao
muškarci. Njena dela su suptilna i kompleksna, senzualna, i nemerljive dubine.
Ona čitaoca vodi i izvodi iz zemlje snova".

Šta bi onda profesor rekao o Gertrudi Stajn (Gertrude Stein), koja je takođe "na
poseban način koristila dostupan jezik"? Da li je gospođica Stajn pisala na tako
čudan način zato što je nosila kratku kosu, studirala medicinu i upuštala se,
koliko nam je poznato, u neobične seksualne igre? Da li njen stil treba objasniti
kao napor da "piše kao muškarci"? Da li uopšte postoji nešto važno što treba reći
o Gertrudi Stajn kao spisateljici?

Na početku pisanja ove knjige, verovatno bih na ovo poslednje pitanje

odgovorila negativno, i nasmejala se na sva ona druga. Ali Gertruda Stajn koja
uvek predstavlja iznenađenje, naučila me je mnogim stvarima, naročito tome
kako žene uče čitajući druge spisateljice - pa čak i Gertrudu Stajn, čak i
spisateljku tako intelektualnog i učenog tipa, čak i modernistu na čelu avangarde
u slikarstvu, muzici, psihologiji i literaturi.

Kada je Gertruda Stajn bila studentkinja na Redklifu 1894, i proučavala

eksperimentalnu psihologiju, napisala je za prvu godinu anglistike rad na temu
"U crvenim dolinama" - to je njeno prvo sačuvano delo u kome se nazire pravi
književni talenat. Tema je halucinacija jedne mlade žene koja se boji ludila,
svesna jakih sadomazohističkih tendencija u sebi, ispričana u u prvom licu.
Morbidna, perverzna i dekadentna tema Stajnove možda je bila u duhu
poslednje decenije devetnaestog veka; ali je naslov potpuno neočekivan - jer
"crvene doline" pripadaju Džordž Eliot. To je naslov koji je ona dala prvom
poglavlju petog dela Vodenice na Flosi. Kada sam se vratila na ovo poglavlje kod
Džordž Eliot i ponovo ga pročitala očima Stajnove, nisam našla ništa nalik na dela
Stajnove, ni iz ranog ni iz kasnijeg perioda, ali sam pronašla nešto u šta me ni
stotine stranica Helene Dojč (Helene Deutsch) ili samog Sigmunda Frojda
(Sigmund Freud) ne bi ubedilo da je tačno. Našla sam dokaze o jednoj jedinoj
ženskoj metafori za koju se ispostavilo da je tako važna u ženskoj literaturi da se
izrodila u čitavo poglavlje, završno poglavlje ove knjige. Za razliku od ženskih
metafora koje su razmenjivale Emili Dikinson i gospođa Brauning, u kojima se
ogleda površinski život žena u jednom periodu, ova metafora leži dublje, tamo
gde je Frojd pronašao sudbinu, u jednoj jedinoj nepromenljivoj činjenici u vezi sa
ženom: njenoj anatomiji.

Takođe sam od Gertrude Stajn naučila da slušam, kao što to čine spisateljice,
koje međusobno osluškuju sopstvene glasove u književnosti - mnoge glasove
različitih ritmova, visina i boja, u kojima one oduvek sa profesionalnom
osetljivošću traže odjek sopstvenog glasa. Tako su žene viktorijanskog doba
osluškivale nov i dramatičan glas Džejn Ejr, Autobiografije; to nije bilo puko
pretakanje u reči nekih osnovnih ženskih iskustava i emocija po prvi put; tu je
bilo nečeg ličnijeg, jezivo istinito doživljene ženske realnosti. Takve reakcije
na Džejn Ejr su često opisivane jezikom halucinacija. "Kada sam je pročitala",
rekla je Herijet Martino, koja je bila izuzetno racionalna žena, "bila sam ubeđena
da ju je napisala neka moja prijateljica koja je proživela deliće mog ličnog
iskustva iz detinjstva." A Šarlota Bronte je rekla gospođici Martino, kada su se
konačno srele, da je pročitala neke njene autobiografske spise "sa čuđenjem… to
je bilo kao da je srela sopstvenu dvojnicu…" A Džejn Karlajl (Jane Carlyle), britkog
jezika i veoma skeptična, zabeležila je isti osećaj déja-entendu. "Ako mi ona nije
bila družbenica u ovom životu", rekla je gospođa Karlajl pošto je
pročitala Širli Šarlote Bronte, "mora da smo bile zajedno u nekom prethodnom
životu. U njenoj knjizi vidim toliko stvari koje sam i sama rekla, odštampanih tako
da nijedna reč nije promenjena."

Svaka od ovih nadarenih spisateljica odlikovala se karakterističnim stilom;

nijedna nije imitirala ostale. Ali osećaj da u glasu druge žene prepoznaju nešto za
šta misle da je njihov sopstveni glas, po mom mišljenju je tipičan za spisateljice.
Možda je to osećaj da su okružene tišinom, ili da ih niko ne sluša, pomoću kog su
žene komunicirale pre odjeka ženske književnosti.

Što se tiče specifičnog proznog stila Gertrude Stajn, očigledno da je

eksperimentisanje sintaksom, ponavljanjima, redom reči i tako dalje, niklo pre
svega iz njenih filozofskih i psiholoških pogleda o prirodi jezika. Ali svako ko misli
da niko i nikad nije pisao kao Gertruda Stajn, a posebno nijedna žena,
jednostavno nema na umu celokupnu žensku književnost. Osvrnimo se na
kraljicu Viktoriju i svetu Terezu, dve žene koje su takođe imale neobičan stil
pisanja. Gertruda Stajn je naglas čitala pisma kraljice Viktorije Alisi Toklas; a
njeno oduševljenje svetom Terezom od Avila još ju je više povezivalo sa Džordž
Eliot. Autobiografija svete Tereze (barem njen engleski prevod koji je Stajnova
pročitala) posebno odjekuje onim što je Gertruda Stajn nazvala "unutrašnjim
zvukom", dok se sećala svojih književnih početaka:

"Kada sam napisala svoju prvu priču dok sam bila na Redklifu, nazvala sam je
’Crvene doline’, kao kod Džordž Eliot, što se događa, nekad dobro a nekad loše,
ali to je svakako loša navika koju imaju američki pisci, osim ako taj preuzeti
naslov ne postane zvučna ploča o koju se prelamaju zvuci koje će oni sami
stvoriti, što onda ne bi bilo tako loše."

Prevela s engleskog Stanislava Lazarević

(Iz: Ellen Moers, "Women’s Literary Traditions and the Individual Talent", Literary
Women: The Great Writers, New York, Oxford University Press, Inc.,1985, str. 42-
66)

https://www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-
studije-br-5-6/240-zenske-knjizevne-tradicije-i-individualni-talenat

Ženske studije br. 5 / 6

Sadržaj
  Rada Iveković
Pravo na razliku? Paritet, kvote, da ili ne? Naputak o metodi
 En Snitou
Dnevnik o rodu

Tema broja
Američka feministička kritika
(I deo)
Ginokritika: istraživanja ženske književne tradicije
Priredila Biljana Dojčinović-Nešić

 Biljana Dojčinović-Nešić
Ginokritika: istraživanja ženske književne tradicije
 Ilejn Šouvolter
Ženska tradicija
 Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar
"Zaraza u rečenici: žena pisac i strepnja od autorstva"
 Elen Mers
Ženske književne tradicije i individualni talenat
 Branka Arsić
Razum i ludilo – neki problemi Dekartovih Meditacija o prvoj filozofiji
 Darja Zaviršek
Žene, duševno zdravlje i politika isključivanja
 Radmila Nastić
Drama muškaraca kao škola za žene
 Branka Arsić
Dugo putovanje u Trst
 Anđelka Milić
Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku