UNIVERZITET U SARAJEVU

FILOZOFSKI FAKULTET

ODSJEK ZA BOSANSKI, HRVATSKI I SRPSKI JEZIK

Seminarski rad

Radovi i istraživanja

Jana Mukaržovskog

Student: Regina Ivanova

Sarajevo

2021
 Sadržaj

Uvod 3

Estetska funkcija 4

Estetski standardi 5

Estetska vrednost 6

Umetnost kao znak i struktura 8

Semantički gest 9

Stvaranje značenja 10

Zaključak 11

Izvori i literatura 12
 Uvod

Jan Mukaržovski (Jan Mukařovský, 1891-1975) je bio češki estetičar i teoretičar

književnosti, vodeći predstavnik češkog strukturalizma i Praškog lingvističkog
kružoka, akademik Čehoslovačke akademije Nauka.

Među njegovim najuticajnijim radova je studija „Estetska funkcija, norma i

vrednost kao društvene činjenice“. U početku je bio pod uticajem ruskog
formalizma, kasnije inspirisan semiotikom i fenomenologijom. Bavio se
problemima opšte estetike, posebno odnosom estetike prema drugim oblastima,
prirodom estetske funkcije i vrednosti, estetskim normama i značajem estetike za
društvo. Takođe se usredsredio na karakter umetničkih dela, koje razume kao
autonomno obeležje, strukturu i uvek je imao za cilj da utiče na njihov specifični
estetski efekat.
 Estetska funkcija

Estetsku funkciju objašnjava u odnosu na druge funkcije. Prema njegovim

rečima, stvari nemaju unapred određene i nikada nepromenljive funkcije, ali
mogu da obavljaju bilo koje funkcije. Odlučujući faktor je nečiji odnos prema
stvarnosti. U zavisnosti od toga da li se subjekt putem funkcije direktno ili
simbolično primenjuje na stvarnost, Mukaržovski razlikuje četiri vrste funkcija:

Praktična funkcija - subjekat se direktno odnosi na stvarnost, pokušava da je

preoblikuje

Teorijska funkcija - subjekt se direktno primenjuje na stvarnost, njegov cilj je

projektovanje stvarnosti u svest subjekta

Simbolička (magijsko-religijska) funkcija - subjekt se primenjuje na stvarnost u

znaku, to je efektivnost odnosa između simbolizovane stvarnosti i simboličkog
znaka

Estetska funkcija - subjekt se primenjuje na stvarnost u znaku, stvarnost se

objedinjuje u estetskom znaku prema jedinstvu subjekta

Između ostalih funkcija, estetska funkcija zauzima jedinstveni položaj. Kao

jedina, usredsređuje se na sam znak, dok druge više zanima šta znak ukazuje.
Pojava koju zauzima estetska funkcija, odn. prema kome čovek zauzima estetski
stav, postaje samoposlužni estetski znak. Prema Mukaržovskom, estetska
funkcija „čini stvari ili dela na kojima se pokazuje autonomnim znakom,
vezanim iz veze sa stvarnošću na koju upućuje.“ Kao primaoce, zanima nas
način na koji se stvarnost formirala u estetski znak. Stvarnost je objedinjena u
estetskom znaku „prema slici jedinstva subjekta“.

Oblast estetike definiše društveni kontekst koji stabilizuje njegovu distribuciju u

svetu. Obim njegovog učešća u pojedinačnim sferama stvarnosti varira, na
primer, u društvu u zavisnosti od kolektiva ili vremena. Na primer, akcenat na
estetici odeće može se razlikovati istorijski i geografski. Estetska funkcija
dominira samo u umetnosti, odn. umetnost je tu da ispunjava estetsku funkciju.
Međutim, Mukaržovski ne isključuje, već naglašava da delo može vremenom
izgubiti svoj estetski potencijal, kasnije ga povratiti ili zainteresovati nečim
drugim.
 Estetski standardi

Oni regulišu estetsko područje. Mukaržovski ih shvata kao opšta pravila koja se
primenjuju u svakom konkretnom slučaju. Njihovo postojanje smešta u
kolektivnu svest u kojoj se nalaze i druge društvene činjenice, poput jezika,
religije ili nauke. Norma oscilira između izuzetne valjanosti i puke snage sa
mogućim kršenjem. Ovaj pokret - Mukaržovski govori o dijalektičkoj antinomiji
- nije pošteđen estetskih standarda. Naprotiv, oni se razvijaju zahvaljujući njemu.
Svaka primena standarda istovremeno ga transformiše. To je najuočljivije u
umetnosti, gde se standardi namerno krše. Svako umetničko delo ispunjava
trenutno aktuelni standard. Istoriju umetnosti posmatra kao stalnu pobunu protiv
trenutnih normi.
 Estetska vrednost

To je cilj estetskog stava i može rezultirati u skladu sa normom. Međutim,

situacija u umetnosti pokazuje da su i estetski vredni predmeti oni koji
premašuju normu. Neestetske vrednosti takođe doprinose estetskoj vrednosti. Te
neestetske vrednosti, koje u slučaju umetnosti mogu nositi sve komponente dela,
stupaju u različite međusobne odnose. Estetska vrednost se tada pojavljuje kao
zbirni naziv za dinamički integritet ovih odnosa, prebačujući neestetske
vrednosti dela u jedinstvenu celinu. Korist takve estetske vrednosti leži u
činjenici da ona izvlači pojedinačne neestetske vrednosti iz direktnog odnosa sa
stvarnošću i stavlja ih u kontekst sa celim nizom vrednosti sagledavajućeg
kolektiva. Na taj način pokreće sistem vrednosti primaoca: donosi mu drugačiji
pogled na stvarnost i preusmerava ga u svet. To nije moguće u uobičajenoj
životnoj praksi kolektiva, jer kretanje vrednosti ograničava stalna potreba za
njihovom praktičnom primenom.

Budući da iste komponente mogu postati nosioci različitih vrednosti i da te

vrednosti mogu poprimiti različite odnose, estetska vrednost dela takođe se može
promeniti u zavisnosti od toga koji kolektiv, u koje vreme i na kom mestu ga
procenjuje. Pored toga, rad se primaocu daje kao zadatak, odnosno treba da sam
učestvuje u objedinjavanju neestetskih vrednosti, za specifičnu realizaciju ili
aktualizaciju estetske vrednosti. Uticaj dela ne uslovljava samo delo, već i
prilagođavanje društva „svojom sklonošću ka određenom području vrednosti i
načinom ocenjivanja.“ Jedno umetničko delo može različito privući različite
grupe primalaca u zavisnosti od njihove društvene prakse i trenutnog stanja
njihovih normi i vrednosti.

Ali Mukaržovski odbija da zauzme apsolutno relativistički stav i pokušava da

zastupa mogućnost objektivne valjanosti estetske vrednosti. Umetničko delo čije
materijalne komponente mogu da privuku više neestetske vrednosti, utoliko
snažnije mogu da dinamiziraju svoj odnos. Takav rad će neprestano privlačiti
pažnju. Pružiće više mogućnosti za ujedinjenje i tako će trajati što je duže
moguće u svom zadatku da utiče na odnos čoveka i stvarnosti. Nezavisna
estetska vrednost je tako trajnija i veća, „što manje delo podleže doslovnoj
interpretaciji sa stanovišta opšteprihvaćenog sistema vrednosti datog vremena i
okoline“. „Odnosi između pojedinih značenjskih jedinica omogućavaju svakoj
generaciji da u određeno delo ubaci ono značenje koje joj je potrebno“.

Mukaržovski koristi izraz estetska vrednost u dva značenja. S jedne strane, on

govori o estetskoj vrednosti aktuelnoj, doživljavane tokom određenog estetskog
iskustva sa umetničkim delom ili nečim drugim. S druge strane, ima na umu
potencijalnu estetsku vrednost, kada pre podrazumeva bogatstvo mogućnosti
koje komponente dela pružaju za konkretna ostvarenja trenutne estetske
vrednosti.
 Umetnost kao znak i struktura

Estetska funkcija dominira u umetnosti. Prema Mukaržovskom, umetnička dela

su ovde da pruže estetsku vrednost. Pokušao je da objasni šta je prouzrokovalo
njihov poseban estetski efekat. Radi se o nedostatku određenog oblika, koji
stvara dati estetski utisak. Odbacuje dihotomiju sadržaja i forme i preferencije za
bilo koju od ove dve komponente. Sve komponente mogu doprineti estetskom
uticaju dela. Umetničko delo shvata kao autonomni znak koji se sastoji iz tri
dela:

1. delo-stvar - deluje kao smisleni simbol

2. estetski objekat - deluje kao značenje

3. odnos prema obeleženoj stvari - fokusira se na ukupni kontekst društvenih

pojava, kao što su nauka, politika, religija itd.
 Semantički gest

Delo zamišlja kao strukturu koja nije samo zbir njegovih delova, već međusobni
odnosi između komponenata koje nose delimična značenja. Strukturu karakteriše
kao dinamičnu. Svaka pojedinačna komponenta želi da ima prednost nad drugom
komponentom. U starijim studijama govori o jedinstvu značenja koje proizilazi
iz načina na koji je umetnik odabrao i komponovao pojedinačne elemente dela.
Ovaj trenutak naziva semantičkim gestom. Samo delo objedinjeno semantičkim
gestom u celinu može da posreduje između autora i primaoca. Međutim,
semantički gest ne može se poistovetiti sa idejom ili misijom umetničkog dela,
gest ima kvalitativnu prirodu.
 Stvaranje značenja

Dok u originalnim tekstovima Mukaržovski na trenutak ujednačavanja značenja

gleda sa pozicije autora ili konstrukcije umetničkog dela, u novijim tekstovima,
pod uticajem fenomenologije, naglašava ulogu primaoca, koji mora doći k
značenju. Naglašava proces stvaranja značenja, što bi trebalo da rezultira novim
odnosom prema stvarnosti. Detaljno je opisao kako ovaj proces izgleda u studiji
O poetskom jeziku. Kako se rad vremenom odvija, primalac postepeno dolazi u
kontakt sa pojedinačnim komponentama i stvara ideju o mogućem značenju.
Međutim, to će biti potvrđeno ili opovrgnuto tek na samom kraju, kada će znati
sve komponente dela, dok tokom percepcije može da preispita svoje
pretpostavke. Identifikuje tri principa koja vode ovaj proces:

1. jedinstvo značenja rečenice

2. semantička akumulacija

3. kolebanje između semantičke statike i dinamike

Prvo načelo kaže da primalac od samog početka ukazuje na jedinstveno

značenje, koje se, međutim, pojavljuje tek na samom kraju. Drugi princip utiče
na postepeno pojavljivanje značenja tokom percepcije. Na svaku novu
komponentu sa kojom se primalac susreće tokom rada sa delom utiču prošle
jedinice, na čijoj pozadini ocenjuje nove. U vezi sa trećim principom, on ističe
da svaka komponenta teži svojoj nezavisnosti, nastanku svog materijalnog
značaja. Međutim, dinamika konteksta ga sprečava da to učini i primorava ga da
zauzme svoje mesto u strukturi u skladu sa postepeno rafiniranom semantičkom
namerom, koja će, međutim, biti jasna tek na samom kraju percepcije.
 Zaključak

Jan Mukaržovski bio je jedan od najvažnijih predstavnika češkog strukturalizma,

koji je utemeljio osnovne semiološkog pristupa k analizi umetničkog teksta.

Najznačajniji su radovi 1930-1940 godina, u kojim je Mukaržovski istraživao

znakovnu prirodu umetnosti i svojevrsnost umetničkog jezika i njegove različite
vidove, posebno obraćajući pažnju, za razliku od ruskih formalista, na pitanja
socijalnog funkcionisanja teksta.

Opisao je funkcije subjekta, posebno je istaknuo estetsku funkciju jezika,

govorio je o funkcijama umetnosti, uveo je termin semantički gest i opisao
proces stvaranja značenja.
 Izvori i literatura

1. Jan Mukařovský (2000), Estetická funkce, norma a hodnota jako sociální

fakty. Brno: Strukturalistická knihovna, svazek 4. Host.

2. Jan Mukařovský (1940), Estetika jazyka. Slovo a slovesnost, ročník 6, číslo 1,

s. 1-27.

3. Jan Mukařovský (1948), Umění a světový názor. Slovo a slovesnost, ročník

10, číslo 2, s. 65-72.

4. Jan Mukařovský (1940), O jazyce básnickém. Slovo a slovesnost, ročník 6,

číslo 3, s. 113-145.