Tekstualna nastavna sredstva 

Svi tekstualni materijali koji se upotrebljavaju kao izvori znanja (udžbenici, izvorna literatura,
članci, zbornici, rečnici, enciklopedije...). 
Udžbenik - osnovno i obavezno nastavno sredstvo u nastavi bilo kog predmeta. Odlika
udzbenika je didaktičko oblikovanje gradiva u skladu sa teorijom i praksom obrazovanja.
Primena udzbenika u nastavi filosofije ima određene specifičnosti. Nastavnik treba da osposobi
učenike sa samostalno koriste udžbenike i da analiziraju i interpretiraju izvorni tekst. Primena
izvorne literature je veoma bitan izvor znanja u nastavi filosofije, te udzbenik ovde ima
informativnu funkciju. Pored informativne treba istaći i transmisivnu i razvojnu funkciju
udžbenika. U izlaganju gradiva nastavnik mora poći od udžbenika u smislu apostrofiranja onog
što je bitno u udžbeniku uz povezivanje srodnih sadržaja šire nego što je sadržano u udžbeniku.
Da bi se stvorio aktivan odnos učenika prema udžbeniku, nastavnik treba da postavi pitanja na
koja se može odgovarati uz pomoć udžbenika.
Efikasnost korišćenja udžbenika u nastavi filosofije zavisi od nastavnikovog odnosa prema
udzbeniku, od njegovog pristupa u interpretaciji i obradi nastavnog gradiva i od zahteva koje
zadaje učenicima. 

Vizuelna nastavna sredstva 

Vizuelna nastavna sredstva su mnogobrojna, ali imaju manji značaj u nastavi filosofije, samim
tim što se zasnivaju na video-komponenti. Kao vizuelno nastavno sredstvo u nastavi filosofije
možemo navesti skicu plana časa (zapis na tabli) i primenu grafofolija. Teze na tabli imaju
smisla ukoliko podstiču interesovanje učenika za gradivo i ako su u funkciji efikasne
rekonstrukcije gradiva. Primena grafofolija je u funkciji efikasnosti i ekonomičnosti u procesu
realizacije nastavnog sadržaja. 
S obzirom na dimenzije, vizuelna nastavna sredstva delimo na dvodimenzionalna i
trodimenzionalna, a s obzirom na didaktičku namenu na statična i dinamična. Dvodimenzionalna
i trodimenzionalna sredstva mogu biti statična i dinamična pa ih možemo kategorisati na sl.
Način: dvodimenzionalna statična- teze na tabli, crtezi, grafofolije, slike, karte, plakati; 
dvodimenzionalna dinamična- film, aplikacije, emisije; trodimenzionalna statična- modeli,
reljefi, makete..;trodimenzionalna dinamična: aparati, mašine..
Auditivna nastavna sredstva 
U auditivna nastavna sredstva ubrajamo zvučne snimke i radio-emisije. Neki didaktičari ubrajaju
i živu reč nastavnika i učenika, a neki smatraju verbalna nastavna sredstva stavljaju u posebnu
grupu. U nastavi filosofije mogu se koristiti magnetofonski snimci predavanja filosofa ili radio-
emisije koje se bave filosofskim pitanjima. 
Audio-vizuelna 
Audio-vizuelna nastavna sredstva čine sintezu auditivnih i vizuelnih, a u njih ubrajamo
televizijske emisije i filmove. Ono što upućuje na značaj ovih sredstava u nastavi filosofije je
povezivanje nastave sa životom i iskustvom učenika. Pri izboru i primeni filma, treba voditi
računa o tome da film sadrži pitanje filosofskog karaktera ili neku sociološku poruku. Takođe
može poslužiti i dao povod za diskusiju. 
Elektronska nastavna sredstva
Tu ubrajamo kompjutere i elektronske mašine. Primena ovih sredstava u nastavi filosofije nudi
brojne mogućnosti i u pogledu samoobrazovanja i u pogledu celokupnog vaspitno-obrazovnog
rada. U nastaviti filosofije korišćenje savremene tehnologije zahteva i primenu novih nastavnih
metoda i novu organizaciju nastave, ali i spremnost nastavnika da se angažuje u pravcu
ostvarivanja vaspitne uloge neposrednim radom sa učenicima. CAL (učenje uz pomoć računara)
je u savremenim školama postao veoma čest oblik školskog rada. On omogućuje samostalnu
izradu tekstova, korišćenje računarskih baza i Interneta, kao i korišćenje multimedijalnih izvora
informacij iz npr. elektronskih knjiga. Uz pomoć kompjutera učenici brže napreduju, a njihovo
znanje je trajnije. Ono što je važno naglasiti je da učenje uz pomoć kompjutera omogućuje
učenicima da napreduju sopstvenim tempom. Kompjuterska nastava pogoduje u razvoju
apstraktnog mišljenja. 

Ponavljanje i vežbanje nastavnih sadržaja

Ponavljanje 

Ponavljanje je temelj uspešnog učenja, jedna od komponenata u procesu učenja radi sticanja
trajnog znanja i usporavanja zaboravljanja. Da bi se nešto naučilo, mora postojati namera za to.
Dakle, učenik mora imati svest o važnosti zadataka i svest o odgovornosti. U nastavnom procesu,
ponavljanje je samostalna etapa koja sledi nakon obrade nastavnih sadržaja, a podrazumeva
aktivnost učenika i nastavnika i samostalan rad učenika kod kuće. 
Osnovni zadatak ponavljanja je da doprinese tajnijem zadržavanju znanja i njihovom
povezivanju sa prethodnim. Svrha ponavljanja ne može biti mehaničko usvajanje gradiva, već je
akcenant na učenju s razumevanjem. U shvatanju smisla gradiva najveći značaj ima sposobnost
za mišljenje učenika i njegovo prethodno znanje i iskustvo. Ponavljanje nastavnog gradiva treba
vršiti na svim nastavnim časovima jer je to najefikasniji način da se nastavnik informiše o
efektima svog rada i rezultatom rada učenika. Ono navikava učenike na kontinuiran rad, a to
doprinosi trajnijem zadžavanju znanja. 
Podela ponavljanja -kriterijumi po kojima klasifikujemo ponavljanje 
S obzirom na vreme izvođenja razlikujemo - ponavljanje u okviru jednog n. časa i ponavljanje u
okviru školske godine.
S obzirom na obuhvaćenost nastavnih sadržaja - fragmentarno, kompleksno i tematsko
U odnosu na kvalitet znanja -reproduktivno i produktivno. 
Najprihvatljivija je globalna podela s obzirom na vreme izvođenja na uvodno tekuće i završno. 
Uvodno ponavljanje obnavljanje prethodno stečenih znanja i primenjuje se na početku školske
godine ili polugodišta. 
Tekuće ponavljanje se organizuje istovremeno sa obradom novih sadržaja i njime se obezbeđuje
kontinuitet nastave. 
Završno ponavljanje se praktikuje nakon obrađenih tema ili na kraju polugodišta. Tako
ponavljanje treba da omogući stvaralačku repodukciju i sistematizaciju bitnih sadržaja. 

VEŽBANJE
Vežbanje određujemo kao aktivnost kojom se razvijaju veštine i formiraju navike. Ono je
povezano sa ponavljanjem, sadrži elemente ponavljanja, a ponavljanje elemente vežbanja.
Ponavljanje i uvežbavanje gradiva podstiče razvijanje misaone samostalnosti i elokvencije
učenika. Osnovna razlika između ponavljanja i vežbanja je što pri ponavljanju akcenat se stavlja
na trajno zadržavanje znanja, a kod vežbanja na tehniku izvođenja. Vežbanje je od posebnog
značaja za nastavu logike (vežbanje logičkog mišljenja, vežbanje u primeni logičkih pravila,
vežbanje znanju i primeni valjanih oblika misli..). 
PROVERAVANJE ZNANJA I OCENJIVANJE
Vrednovanje vaspitno-obrazovnih rezultata je jedan od najvaznijih i najslozenijih zadataka u
nastavnom radu. On predstavlja jedinstvo pedagoških, psiholoških, socioloških, saznajnih,
etičkih, pravnih  i drugih aspekata. Vrednovanje obrazovanja u širem smislu podrazumeva
procenu napredovanja učenika u pogledu ciljeva nastavnog programa. Vrednovati napredak u
razvoju učenika znači utvrditi razlike između dve, vremenski odvojene, procene rezultata a
takođe znači utvrditi odnos između postavljenih vaspitno-obrazovnih zadataka i ostvarenih
rezultata u sagledavanju gradiva. Havelka školsko ocenjivanje opisuje kao skup pedagoskih
postupaka kojim se objektivno, valjano, precizno i pouzdano utvrđuje u kojem stepenu aktivnost
učenika ima svojstva koja su postavljeni kao ciljevi vaspitno-obrazovnog rada.
Identifikacija osnovnih pojmova Odredba vrednovanja kao procene razvoja i napretka učenika
sadrži osnovnu oznaku sa kojom se ne može poistovetiti značenje pojmova – merenje, praćenje,
ispitivanje, ocenjivanje.
Vrednovanje Vrednovanje ili evaluacija se odnosi na razvoj pojedinca i napredak nastavne
delatnosti, a sadrži postupke praćenja, merenja, ispitivanja, proveravanja, evidentiranja i
ocenjivanja. 
Praćenje  Praćenje predstavlja polaznu tačku vrednovanja kojom se sagledava razvojni tok
učenika.
Merenje Merenje predstavlja postupak objektivnog utvrđivanja vaspitno-obrazovnih rezultata s
obzirom na znanje i sposobnosti učenika.
Ispitivanje Ispitivanje se obično positovećuje sa usmenim proveravanjem znanja učenika.
Evidentiranje Evidentiranjem se obezbeđuje sagledavanje rezultata vaspitno obrazovnog
procesa.
Proveravanje  Proveravanjem nastavnik stiče uvid u (kvantitativni i kvalitativni) nivo
savladanosti nastavnog gradiva, stepen napredovanja za određeni period i odnos učenika prema
zahtevima nastave.
Ocenjivanje - postupak pomoću kog se, upoređivanjem i korišćenjem objektivnih instrumenata
za merenje, prati vaspitno-obrazovni razvoj učenika i određuje nivo koji ne on postigao.
Ocenjivanje je procena nivoa usvojenosti znanja, stepena razvoja psiho-fizičkih sposobnosti i
kvaliteta formiranih vrednosti. Svako ocenjivanje je istovremeno vrednovanje ali svako
vrednovanje nije ocenjivanje.
Jedinstvo proveravanja i ocenjivanja    Proveravanje i ocenjivanje podrazumevaju aktivnost
nastavnika i učenika, odgovor učenika dobija vrednost na osnovu procene nastavnika. Dakle,
vrednovati znači utvrditi vrednost nečega a proceniti znači suditi o stepenu vrednosti onoga što
vrednujemo.
Školsko ocenjivanje Školsko ocenjivanje je predmet proučavanja školske dokimologije.
Dokimologija Dokimologija proučava postojeće i traga za novim načinima ocenjivanja a polazi
od toga da ocenjivanje mora biti valjano, pouzdano, precizno, objektivno – standardizovano. 

Pravila vrednovanja – praćenje, vrednovanje i ocenjivanje uspeha učenika zahteva poštovanje

pravila – svestranost, objektivnost, javnost, kontiniuranost, ekonomičnost i individualizaciju.
Svestranost vrednovanja – svestranost vrednovanja podrazumeva praćenje, procenivanje
znanja, kretivnosti i umeća učenika. Model praćenja i vrednovanja razvoja učenika može se
raščlaniti na veći broj komponenata. Furlan izdvaja sledeće komponente: znanje i razumevanje
činjenica i pojmova, radne navike, primena znanja u praksi, interese, stavove, subjektivne
sposobnosti (talente) i objektivne mogućnosti. U nastavi filosofije u proceni napretka u razvoju
učenika ne vrednuje se samo znanje već sve ove komponente. Dakle, vrednuje se kvalitet
poznavanja nastavnih sadržaja, samostalnost u rasuđivanju i formiranje vlastitih uverenja. 
Objektivno vrednovanje zahteva uvažavanje celine koju čine stručna i moralna zrelost,
sposobnost i odgovornost, razumevanje određenog gradiva, kultura kritičkog mišljenja itd. Ovde
dolazi do izražaja moralna dimenzija ispitivanja  i ocenjivanja. Osnovna poteškoća je nedostatak
adekvatnog mjernog instrumenta za procenu rezultata tako da problem kriterijuma ocenjivanja
nije do kraja određen. Ali u procesu vrednovanja dolazi do izražaja savest i odgovornost
nastavnika (pravednost, principijelnost, korektnost, NESUBJEKTIVNOST)
Kontinuiranost vrednovanja – Vrednovanje rada učenika je efikasno ako se ostvaruje redovno,
na svim časovima. Često proveravanje i ocenjivanje obavezuje učenike da kontinuirano rade i
razvija kod njih osjećaj odgovornosti. Nastavnik takođe dobija povratnu informaciju o kvalitetu
svog radu i stiče sigurnost u valjano izvođenje ocena. Zaključne ocene se formiraju na osnovu
opšteg utiska o učeniku i dominatnih ocena u periodu za koji  se izvodi. Neredovno proveravnje i
ocenjivanje rezultira kampanjskim radom i nezainteresovanošću učenika za nastavne sadržaje.
Javnost vrednovanja – Ocenjivanje mora biti javno i obrazloženo, nastavnik ocenu treba da
saopšti pred svim učenicima uz komentar o uspešnosti odgovora. Kada nastavnik saopšti ocenu,
povratnom informacijom obaveštava učenika o tome šta je dobro a šta ne u njegovom načinu
učenja. Od načina ocenjivanja zavisi da li će učenik u sebi ili u spoljašnjim okolnostima tražiti
uzroke svog uspeha ili neuspeha. Ocena ne može biti samo konstatacija o znanju, već i sredstvo
vaspitnog uticaja nastavnika.
Ekonomičnost proveravanja i ocenjivanja  Ekonomičnost proveravanja i ocenjivanja se odnosi
na racionalno korišćenje vremena u svakoj etapi nastavnog procesa ali racionalno korišćenje
vremena nije dovoljno ukoliko ide na štetu efikasnosti. Da bi se ostvarili bolji rezultati za
određeni vremenski period nastavnik treba da se pripremi za proveravanje, formuliše pitanje i
temeljne probleme koje će proveravati. Pojedinačno ispitivanje učenika ne znači pasivnost onih
koji ne odgovaraju.
Individualizacija nastavnog rada Individualizacija nastavnog rada implicira individualizaciju
ocenjivanja. Postoje 2 gledišta o tome da li će ocena biti uslovljena procenom obima i kvaliteta
znanja i umeća ili rezultat upoređivanja tih rezultata sa realnim mogućnostima učenika. Prema
prvom ocena je rezultat objektivnog vrednovanja obrazovnih rezultata a prema drugom se uzima
u obzir uloženi napor i ostvareni napredak. Ukoliko se ostvareni rezultati vrednuju sa stanovišta
individualnih (a ne apstraktnih zahteva), ocenjivanje je individualizovano. Dakle, individualna
svojstva učenika su polazni element u proceni rezultata. Načelu individualizacije ocenjivanje
protivreči vrednovanje zasnovano na rezultatima testiranja.
Ocena i vrste ocenjivanja 
Šta je ocena? Ocena nije samo merilo nivoa usvojenosti znanja već procena umeća, navika,
sposobnosti, interesovanja učenika. Bakovljev kaže da školska ocena nije nagrada već pedagoško
sredstvo kojim se učenici podstiču na ostvarivanje što boljih obrazovnih rezultata. U nastavi
filosofije reč je o proceni samostalnosti učenika, formulisanju stavova, izvođenju sudova i
formiranje vlastitih uverenja. Svakoj nastavi preti opasnost da učenje, umesto da bude usmereno
mišljenju, bude usmereno znanju. Ocena ne treba da iskazuje učenikovu reprodukciju gotovih
znanja i informisanost već njegove sposobnosti razumevanja i primene znanja. Proces
ocenjivanja je kvalitativno viši nivo komunikacije na relaciji nastavnik – učenik, to je jedan
međuljudski odnos. U nastavnoj praksi filosofije ocena je obično rezultat provere znanja
usmenim ispitivanjem. U toku provere znanja uočavaju se propusti i u radu učenika i u radu
nastavnika. Osnovni preduslovi da ocena postane dio vaspitno-obrazovnog rada je da ona bude
prirodan i logična posledica objektivnog i temeljnog prosuđivanja o znanju učenika, ako je jasna
i ako je izvršena u normalnim školskim uslovima. 
Ocene se mogu iskazivati brojevima, slovima i rečima tako da ocenjivanje možemo podeliti na
numeričko, bodovno, opisno i simboličko-slovno. Numeričko se zasniva na petočlanoj skali od
1 do 5. Kod bodovnog ocenjivanja uspeh se vezuje za broj bodova ostvarenih na testu.
Simboličko-slovno se zasniva na trostepenoj skali A, B i C (A- potpuna savladanost
programskih zadataka, B-prograsmku savladanost na zadovoljavajućem stepenu, C-nedovoljna
savladanost programskih sadržaja). Na univerzitetu ocenjivanje i vrednovanje vrši se na u skladu
sa ECTS skalom ocena(A-odličan, B-vrlo dobar, C-dobar, D-zadovoljavajući, E-dovoljan, F-
nedovoljan)
Opisno ocenjivanje može biti sažeto i opširnije. Sažeto – pomoću prideva odličan, vr. Dobar,
dobar, dovoljan, nedovoljan u kombinaciji sa numeričkim sistemima. Opširnijim ocenjivanjem
iskazuju se različite komponente rada i uspeha učenika.
Oblici proveravanja i ocenjivanja 
Podela proveravanja s obzirom na vreme proveravanja: prethodno(ostvaruje se početkom školske
godine ili pre obrade nove nastavne jedinice), tekuće (kontinuirano tokom cele školske godine) i
završno (na kraju polugodišta ili školske godine). 
S obzirom na način ostvarivanja proveravanje delimo na: usmeno, pismeno i proveravanje
primenom testa. 
Usmeno proveravanje 
U nastavi filosofije, usmeno proveravanje (ispitivanje) je najčešći oblik proveravanja. Ono se
ostvaruje putem razgovora između učenika i nastavnika. Tako se proverava nivo usvojenosti
nastavnih sadržaja, stepen razumevanja, oblikovanje vlastitih stavova i samostalnost u izvođenju
zaključaka. Veoma bitan uslov za uspešno proveravanje je pravilno oblikovanje pitanja. Ovde se
podrazumeva osposobljenost nastavnika za tačno, precizno i usmereno ispitivanje. On mora znati
kakav odgovor očekuje i s kojom namerom postavlja pitanja. Da bi podstakla misaonu
samostalnost učenika, pitanja moraju da budu dobro promišljena. U nastavi filosofije, polazna
osnova proveravanja može biti izvorni tekst. Analizom izvornih tekstova nastavnik može
proveriti sposobnost učenika za interpretaciju teksta ali i oblikovanje sopstvenih stavova.
Marinković tvrdi da je ocenjivanje kulturno-istorijskih činjenica iz oblasti filosofije -odustajanje
od filosofskog obrazovanja kao obrazovanja kritičkog mišljenja. Usmeno proveravanje nije u
funkciji ocenjivanja već dolaženja do novih saznanja. Prednost usmenog predavanje je
interakcija između nastavnika i učenika, tako da je nastavnik i u prilici da ima dobar uvid u obim
i kvalitet znanja učenika, ali i da ga podpitanjima usmerava na dolaženje do pravilnog odgovora.
Mana mu je jer je neekonomičan zbog velikog broja učenika, i ono što mu se najčešće zamera
jeste subjektivnost te na nastavnika može uticati halo-efekat. 
Halo-efekat Halo-efekat se sastoji u tome da raniji utisak o učeniku utiče na kasnije procene, ili
npr. Da na osnovu jedne osobine učenika, nastavnik procenjuje ostale osobine. Pr. Nastavik
vrednuje učenika na osnovu ocena iz drugih predmeta. 

Pismeno proveravanje 
Pismeno proveravanje omogćuje da učenik potpunije ispolji svoje sposobnosti u mišljenju i
zaključivanju. Troj tvrdi da učenik pismenim radom može pokazati više mentalne sposobnosti
nego na bilo koji drugi način. Kako usmenim proveravanjem odgovore inicira nastavnik, učenik
u pisanom radu ima veću slobodu ispoljavanja. Prednost je što je ekonomičnije od usmenog
proveravanja, dakle omogućuje da se za kraci vremenski period sagleda znanje i pripremljenost
celog odeljenja, zatim da se analiziraju i uporede odgovori i ostvari jedinstvo zahteva. U nastavi
filosofije, primena pismenog proveravanja se može ostvariti na više načina (pisanje referata,
ogleda, analiza, izrada kontrolnih i domaćih zadataka...) Pismena provera se može izvršiti na
kraju svake nastavne teme. Međutim, rezultat ovakvog vrednovanja ne može biti dominantna
ocena za neki klasifikacioni period, ali analize i komentari pisanih radova učenika mogu biti
osnov za usmeno proveravanje. Prednosti i nedostaci pismenog proveravanja manifestuju se u
zavisnosti od objektivnosti i valjanosti procenjivanja pisanih radova. 
Proveravanje putem testa 
Proveravanje i ocenjivanje primenom testa doprinosti objektivnom vrednovanju znanja i
potpunijem sagledavanju napretka celog odeljenja. Zadaci na testu su isti za sve, a isti odgovori
se jednako vrednuju (ovo isključuje mogućnost pristrasnosti nastavnika). U nastavi filosofije ovo
je najekonomičniji oblik proveravanja znanja. Zadaci objektivnog(neformalnog) tipa se
upotrebljavaju češće od zadataka standardizovanog(formalnog) tipa. Pri formulisanju zadataka
objektivnog tipa, mora se voditi računa o metrijskim (mernim) karakteristikama testa kao
instrumenta za proveru znanja iako ne prolaze faze probnih ispitivanja. Ovaj oblik proveravanja
u nastavi filosofije zahteva jedan rafiniran pristup jer je svrsishodnost njegove primene
ograničena. U nastavi logike test može da posluži kao sredstvo provere znanja i kao sredstvo za
uvežbavanje logičkog mišljenja, a u kojoj će funkciji biti zavisi od zahteva koje sadrže pitanja. A
pitanja treba da budu koncipirana tako da se njima ispituje sposobnost primene logičkih stavova,
a ne samo poznavanje teorije. Zahtevi nastave filosofije izoštravaju nedostatke provere znanja
primenom testa jer je ograničena mogučnost kvalitativnog uvida u misaonu aktivnost učenika i
isključuje neposredna komunikacija. 
Testom se proverava znanje činjenica, informisanost, sposobnost pamćenja, a manje stav učenika
o nekom problemu ili razvijenost kritičkog mišljenja. 

Merne karakteristike testa-  Merne karakteristike testa su garancija da sa s poverenjem može

prići može prići rezultatima dobijenim primenom testa. Osnovne merne karakteristike testa su:
valjanost(validnost), pouzdanost, objektivnost i osetljivost(diskriminativnost), a neki navode i
ekonomičnost i praktičnost. Test je valjan ukoliko meri ono što se njime želi izmeriti, a zadatke
treba formulisati s skladu sa zahtevima nastavnog programa. Pouzdanost testa se određuje
računanjem koeficijenta korelacije između prvog i ponovljenog ispitivanja. Objektivnost se
odnosi na nezavisnost rezultata od toga ko ih obvrađuje. Osetljivost testa zavisi od broja
zadataka i njihove težine, a test je osjetljiviji ukoliko je broj zadataka veći. Test je osetljiv ako
njime možemo da ispitamo i one najmanje razlike u odgovorima učenika. On treba da sadrži
pitanja različite težine (lakša i teža pitanja na koja mogu odgovoriti samo najbolji učenici).
Ukoliko je primena testa jednostavna- on je praktičan. 
Ekonomičnost testa  Ekonomičnost se odnosi na uštedu vremena. 
Test Bujas test određuje kao standardizovani postupak uz pomoć kojeg se izaziva određena
aktivnost, potom se učinak meri, vrednuje i upoređuje. 

Osobine uspešnog nastavnika su:  poznavanje nastavnog plana i programa, saradnja sa

učenicima i roditeljima, motivisanost za svoj poziv, intelektualna i moralna zrelost, posedovanje
kvaliteta ličnosti kao što su -ljubaznost, nepristrasnost, disciplinovanost, društvenost..