Роберт Колингвуд: Идеја историје

ПРВИ ДИО: ГРЧКО-РИМСКА ИСТОРИОГРАФИЈА (35 – 61)

1.1. TEОКРАТСКА ИСТОРИЈА И МИТ (35 – 38)

 Колингвуд сматра да се модерна европска идеја историје развијала у Средоземљу, тако да
свјесно занемарује искуство и допринос Кине и Индије. (35/1)
 Месопотамски документ из 2500 г.п.н.е. као примјер квазиисторије, јер се, у контексту
екстраполације,1 пише о божанским поступцима; теократски модел владавине, систем
екстраполирања односа потчињени – нижи службеник – виши службеник – краљ у
релацију потчињени – нижи службеник – виши службеник – краљ – бог. (35/2) Колингвуд
овај модел представљања прошлости назива теократском историјом, јер се њоме
подразумијева тврђење познатих чињеница ради обавјештавања особа којима оне нијесу
познате. (36/1)
 Поред теократске историје, постоји и мит, као друга врста квазиисторије. Основна
разлика међу њима: теократска историја није историја људских поступака, али се
човјечанство ондје појављује као инструмент или објект записаних радњи, док је мит
потпуно ослобођен људских радњи. (36/2) Такође, митски догађаји нијесу датирани у
прошлости. Они се јесу догодили, али се перфект, као језик временског слиједа, користи
више као метафора за изражавање односа који се не поимају као строго временски. Отуда
у миту постоји, како је Колингвуд назива, квазивременитост, а сам мит има карактер
теогоније.2 (36/2) Као примјер класичног мита, Колингвуд наводи вавилонску Поему о
стварању.3 (36/3, 36/4 и 37/1) Наглашава се, даље, да теократска историја и мит владају
цијелим Блиским истоком све до успона Грчке. 4 У том смислу се наводи и Стари завјет, у
којем се квазиисторијски елементи не разликују много од одговарајућих елемената у
месопотамској и египатској литератури. (37/8) Једина кључна разлика је у томе што је
теократски елемент у м. и е. литератури у цјелини партикуларистички, а у Старом завјету
тежи универзалности. (37/8) У јеврејском случају, поред тенденције помјерања од
партикуларизма ка универзализму у контексту теократске историје, постоји и настојање да
се објасни поријекло разних народа на Земљи и то је оно што, према Колингвуду, јеврејску
легенду, наспрам вавилонске, чини више етногонијском 5 него теогонијском. (38/1)

1
ЕКСТРАПОЛАЦИЈА (лат. Extra = споља, изван, особен, нарочит, изванредан; нлат. Interpolare = уврстити)
примјена оних законитости које су утврђене у једном подручју на ширу, још неиспитану област; мат.
Одређивање вриједности неке функције изван интервала у коме је дефинисана или позната; астр.
Одређивање помрачења Сунца или Мјесеца за стотине година унапријед. (Вујаклија, 2006: 263/1)
2
ТЕОГОНИЈА (грч. Θεογονία) постанак (или: стварање) богова, историја богова; наслов једне пјесме грчког
пјесника Хесиода; фил. Испитивање о психолошком поријеклу идеје о богу. (Вујаклија, 2006: 878/2)
Хесиодова Теогонија, еп у 1022 хексаметра, јесте најстарији извор грчке митологије. Види: Гревс, Грчки
митови, Фамилет, Београд, 2002, 30-31.
3
ПОЕМА О СТВАРАЊУ
4
МОАБИТСКА ПЛОЧА је настала око 840 г.п.н.е., за вријеме краља Меше од Моава, државе која је захватала
дио територије данашњег Јордана.
5
ЕТНОГОНИЈА (грч. εθνογονία) грана палеонтологије која настоји да реконструише постанак преисторијских
раса. (Вујаклија, 2006: 295/2)
1.2. ХЕРОДОТОВО СТВАРАЊЕ НАУЧНЕ ИСТОРИЈЕ (38 – 40)
 Херодот и Тукидид праве искорак, јер препознају да историја јесте или да може бити наука
и да мора имати везе са људским поступцима. Грчка историја није легенда, него
истраживање, јер покушава да дође до одговора на питања за које неко признаје да их не
зна. (38/2) Ипак, легенда није страна грчком духу, напротив. Она је присутна код Хомера и
Хесиода, а није занемарљив њен утицај ни на Тукидида. 6 Оно што је упадљиво у вези са
Грцима није чињеница да је њихово историјско мишљење садржало извјестан
преостатак елемената које бисмо ми назвали неисторијским, него чињеница да је,
упоредо са овим, оно садржало елементе онога што ми називамо историјом. (38/3)
 Четири одлике историје, према Колингвуду, јесу: (1) да је она научна, или да започиње
постављањем питања, док писац легенди саопштава нешто што зна; (2) да је она
хуманистичка, или да поставља питања о стварима које су људи учинили у одређено
вријеме у прошлости; (3) да је она рационална, или да одговоре које даје на своја питања
заснива на разлозима, позивајући се на свједочанства; (4) да је она самооткривајућа, или
да постоји како би човјеку рекла шта човјек јесте говорећи му шта је човјек учинио. (38/4 и
39/1) Прва, друга и четврта одлика јављају се код Херодота (прва, јер одступа од легенди,
друга јер се бави људима, а четврта јер покушава да причу сачува за потомство) који и
уводи ријеч „историја“ у наслов, а историја значи испитивање, односно истраживање. То
се увиђа разлика између логографа 7 и историчара: први је хроничар, писац текућих прича,
а други креће да тражи истину. Тукидид представља корак напријед у односа на Херодота,
јер напомиње важност свједочанстава, што нас води до треће одлике историје, поред већ
присутних прве, друге и четврте. (39/2 и 40/1)

1.3. АНТИИСТОРИЈСКА ТЕНДЕНЦИЈА ГРЧКОГ МИШЉЕЊА (40 – 41)

 Преовлађујућа тенденција код античких Грка је била врло неповољна по развој историје.
То је својеврсна антиисторијска метафизика. Историја је наука о људском дјеловању:
историчар пред себе ставља ствари које су људи учинили у прошлости, а оне припадају
свијету промјене, свијету у којем ствари настају и нестају. Такве ствари, према
преовлађујућем грчком метафизичком гледишту, не могу се сазнати и зато би требало
6
Колингвуд овдје скреће пажњу на књигу Thucydides Mythistoricus, Francisa Cornforda, објављену 1907. у
Лондону. Доступна у ПДФ библиотеци од 3. јануара 2021. године.
7
ЛОГОГРАФ (грч. λογογράφος) хроничар, повјесничар, име најстаријих грчких историчара који су писали
вјеродостојне или потврђене вијести и предања о оснивању појединих грчких градова и сл. у прози, за
разлику од пјесника. (Вујаклија, 2006: 497/2) Већина логографа је потицала из Јоније, а њихов попис је
сачинио Дионисије из Халикарнаса, подијеливши их на старије и млађе, у зависности од тога да ли су
живјели прије или послије Херодота. Старији логографи су: Хекатеј из Милета (живио у доба персијског
цара Дарија. Написао је два дјела: Опис земље, који говори о Даријевом походу на Ските и Родословље, које
представља први покушај да се у митове унесе хронолошки систем), Харон (живио у Лампсаку у Малој
Азији. Написао је Лампсачке љетописе, историју свог завичаја, и Историју Персије, у којој је описао Јонски
устанак и грчко-персијске ратове свога времена), Акусилај (припадник Хесиодске школе, у Александрији
сматран за једног од седам мудраца. Писао о космогонији и теогонији) и Ферекид (Атињанин, написао
дјело које је имало више назива, а као главну садржину је имало митологију у генеалошком облику. Његово
дјело је најбоље предање о хеленској митологији и хронологији). Млађи логографи су: Ксанто (живио у
Сарду у Лидији. Написао је Историју Лидије, једино дјело о лиђанској историји прије хеленског периода) и
Хеланик (најплоднији логограф, потицао из Митилене на Лезбосу, написао бројна дјела, међу којима су
историје Египта, Персије, Скита, Лидије, Кипра, Феникије, Еола, Аргиваца, Аркадије, Беотије и Тесалије).
Види: Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Дерета, Београд, 2003, 392-403.
 да је историја немогућа. Грци су, наиме, сматрали да све што може бити предмет
историјског сазнања мора бити трајно; јер оно мора имати неко властито обиљежје и зато
не може у себи садржати клице властите пропасти. Ако треба да буде сазнатљиво, оно
мора бити одређено, а ако је одређено, мора бити тако потпуно и искључиво оно што
јесте, да га никаква унутрашња промјена и никаква спољашња сила никада не могу
измијенити у нешто друго. Држећи се тако започете аргументације, доказане у
математици, Грци су развили разлику између правог сазнања (ἐπιστήμη) и мњења (δόξα).
Мњење, у најкраћем, представља емпиријско полусазнање о чињеничким стварима,
које су увијек у процесу мијењања. Мњење је за „овдје и сада“, а истинско сазнање је за
„свугдје и свагда“. (40/4)
 Историја се, нужно, бави пролазним, и то демонстративно, а спој та два елемента би,
према увријеженом старогрчком тумачењу, био немогућ, јер би се демонстративност
односила само на оно што је трајно. За грчко становиште, дакле, тренутно чулно опажање
тренутно промјењивих ствари не може бити наука или основа неке науке. (41/1)

1.4. ГРЧКА КОНЦЕПЦИЈА ПРИРОДЕ И ВРИЈЕДНОСТИ ИСТОРИЈЕ (41 – 44)

 Занос са којим су Грци његовали идеал непромјењивог и вјечног предмета сазнања могао
би нас навести на погрешан закључак о њиховој незаинтересованости за историју. (41/2)
Жестока полемика против извјесног учења непогрешив је знак да то учење игра значајну
улогу за пишчеву средину и да је чак изразито привлачно за њега самог. (41/2) Грчко
стремљење за вјечним било је толико страсно управо зато што су сами Грци имали
необично жив осјећај за временито. Читаву природу (земљотреси, ерозије и слично)
видјели су као призор непрестаних промјена, а људски живот као мијењање силовитије од
било чега другог. За разлику од Кинеза или средњовјековне европске цивилизације, чија је
замисао људског друштва била укотвљена у нади да ће се главна обиљежја његове
структуре задржати неизмијењена, они су својим првим циљем учинили да се суоче и
помире са чињеницом да је таква трајност немогућа. (41/2)
 Судбоносне промјене стања људског живота, под дејством богова (Зевс и гром, Посејдон и
земљотрес, Афродита и страст...), биле су права тема историје за Грке, али та тема за
темељ није могла имати појмљивост, демонстративно научно знање, па стога ни историја
није могла бити сматрана правим сазнањем. То, међутим, не значи да је историја била
безначајна. Напокон, за Платона је мњење ништа мање корисно за управљање животом
од научног знања. (42/1 и 42/2)
 Грчка концепција историје је била супротстављена детерминистичкој, јер су Грци сматрали
да је ток историје флексибилан и отворен за плодотворно преудешавање путем добро
поучене људске воље. Дакле, за њих, ништа што се догађа није нужно. Зла коб која се
надноси над људским животом, са грчког гледишта, јесте разорна само зато што је човјек
слијеп за њена дејства. Ако се призна да ова дејства он не може разумјети, ипак о њима
може да има права мњења, а утолико што стиче таква мњења, он постаје способан да се
постави у положај у коме га поменута зла коб неће стићи. (43/2)
 С друге стране, колико год да су поуке историје драгоцјене, њихова вриједност је
ограничена непојмљивошћу њеног предмета и управо зато је Аристотел, у О пјесничком
умијећу, рекао да је поезија научнија од историје, јер је историја пука збирка емпиријских
 чињеница, док поезија из тих чињеница изводи општи суд. 8 (43/3) Историја нам говори да
је Крез пропао и да је Поликрат пропао; поезија, према Аристотеловој идеји о њој, не
изриче овакве појединачне судове, него универзалан суд да веома богати људи, као такви,
пропадају. Чак је и ово, према Аристотеловом гледишту, само дјелимично научни су, јер
нико не може видјети зашто би богати људи требало да пропадну; тај универзални став се
не може силогистички доказати; али се приближава статусу истинске универзалије, зато
што га можемо употребити као велику премису за нов силогизам примјењујући ово
уопштавање на нове случајеве. Отуда је, за Аристотела, поезија извучена суштина
поучавања из историје. У поезији поуке из историје не постају ништа схватљивије, па остају
недоказане и зато једино вјероватне, али постају сажете и зато корисније. (43/3) На такав
начин су Грци схватали природу и вриједност историје. Они је нијесу могли, досљедно
свом општем философском ставу, сматрати научном. У основи, морали су да је схвате не
као науку, него као пуки збир опажаја. Каква је, онда, била њихова концепција
историјских свједочанстава? Они су поистовјећивали историјска свједочанства са
извјештајима о чињеницама које дају очевици тих чињеница. Свједочанства се, дакле,
састоје из приповијести очевидаца, док се историјски метод састоји у томе да се оне
измаме. (44/1)

1.5. ГРЧКИ ИСТОРИЈСКИ МЕТОД И ЊЕГОВА ОГРАНИЧЕЊА (44 – 46)

 То што су за свједочанства узимали приповијести очевидаца не значи да су Грци тим
приповијестима некритички приступали. Они су, будући вјешти у судској пракси, тим
свједочанствима приступали на сличан начин као што се са прикупљеним доказима
радило на суду. А вјештина Херодота и Тукидида, као истраживача, састојала се у томе
што су они очевице прошлих догађаја морали унакрсно испитивати све док у свијести
извјестиоца не призову историјску слику тих догађаја, далеко исцрпнију и кохерентнију
него што је било каква слика коју је могао својевољно да створи он сам. Резултат овог
процеса био је да се у свијести извјестиоца први пут стварало истинско знање о прошлим
догађајима које он бјеше опажао, али о којима је готово све до тада имао мњење, а не
право сазнање. (44/2) Никакав други метод који би завређивао назив научног нијесу
имали на располагању историчари петог вијека прије Христа, али је и овај имао три
ограничења: (1) он је онима који су се њиме служили наметао краткоћу историјске
перспективе, јер их је везао за дужину живог сјећања. Чим покушају да превазиђу тај
временски оквир, грчки историчари бивају знатно непоузданији; (2) грчког историчара
властити метод спречава да бира свој предмет, јер је једина тема о којој је могао да пише
она која се односи на догађаје који су се збили унутар живог сјећања људи са којима је он
могао да има лични додир. Тако долазимо до ситуације да не бира историчар свој
предмет, него предмет бира историчара, тако да се историчар приказује као аутобиограф

8
Аристотел, О песничкој уметности, Рад, Београд, 1982, 48-50. „Јер историчар и песник не разликују се по
томе што први пише у прози, а други у стиховима – јер би се и дела Херодотова могла дати у стиховима, па
би она исто тако била историја у стиховима, као и у прози – него се разликују по томе што један говори о
ономе што се истински догодило, а други о ономе што се могло догодити. Зато и јесте песништво више
философска и озбиљнија ствар него ли историографија, јер песништво приказује више оно што је опште, а
историографија оно што је појединачно. Опште је кад кажемо да лице с оваквим или онаквим особинама
има да говори или дела овако или онако по вероватности или по нужности; а на то песништво и обраћа
пажњу кад лицима даје имена. Појединачно је кад кажемо шта је Алкибијад урадио или доживео.“
 свог покољења; (3) грчки историјски метод је онемогућио да се разне посебне историје
сакупе у једну свеобухватну историју, јер ако је ма која историја тек аутобиографија свог
покољења, она не може бити поново написана након што то покољење биолошки
ишчезне, а ни саме аутобиографије претходних генерација не могу бити укључене у неку
ширу цјелину, па је отуда, за Грке, било немогуће нешто налик свеобухватној историји
Грчке. (46/1)

1.6. ХЕРОДОТ И ТУКИДИД (46 – 49)

 Херодотова величина огледа се у томе што се супротставио антиисторијским тенденцијама
свога времена. Он је успио да учини нешто, за Грке, незамисливо: да из мњења, вјештим
пропитивањем, произведе право сазнање. (47/1) Колингвудова парелела између Херодота
и његовог савременика, Сократа, који спушта философију на земљу и, полазећи од
премисе да зна да ништа не зна, порађа знање у духовима других који, као и он, једнако
не посједују знање. Какво знање? Знање о људским стварима: посебно о моралним
идејама које воде људско понашање. (47/2)
 Овдје се поставља питање: ако су Херодот и Тукидид начинили огроман искорак на пољу
историје, како је могуће да нијесу имали достојне насљеднике? Колингвуд нуди одговор:
грчки дух је тежио да се сузи и учврсти у својој антиисторијској тенденцији. Херодот јесте
тријумфовао над том тенденцијом, али је, послије њега, трагање за непромјењивим и
вјечним предметима сазнања постепено гасило историјску свијест и присиљавало људе да
се одрекну Херодотове наде у достизање научног сазнања о пређашњим људским
поступцима. (47/5) То је, вели Колингвуд, уочљиво већ код Тукидида. У чему је кључна
разлика између Херодота и Тукидида? Они се, наиме, разликују и по научним назорима и
по стилу: док Херодот пише лако, спонтано и убједљиво, дотле Тукидид, будући да га мучи
рђава савјест, пише опоро, извјештачено, одбојно. Зашто? Зато што покушава да се
оправда што уопште пише историју, покушавајући да је преокрене у нешто што није
историја. (47/7) Колингвуд наводи – позивајући се на Кокрејново дјело Thucydides and the
Science of History9 – да је на Тукидида пресудно утицала хипократска медицина, која се
испољила и у утемељењу психологије, те га назива оцем психолошке историје. (48/1) Но,
шта је психолошка историја, пита се Колингвуд? То, вели он, уопште није историја, него
природна наука нарочите врсте. Њена главна сврха је да утврди психолошке законе, који
не представљају један или скуп догађаја, него непромјењиво правило које управља
односима међу догађајима. (48/2) Колингвуд, даље, вели да је кључна разлика између
Херодота и Тукидида, у погледу односа према историји, у томе што је Херодотов главни
интерес сам догађа, док за Тукидида средишњу тему представљају закони по којима се ти
догађаји одвијају. Ти закони су, у складу са главним правцем грчког мишљења, вјечне и
непромјењиве форме и, као такви, представљају једине сазнатљиве предмете у вези са
историјом. (48/2) Тукидид, дакле, није сљедбеник Херодота у историјском мишљењу,
будући да је код њега Херодотово историјско мишљење било прекривено
антиисторијским мотивима. Тукидид се, дакле, стално одмиче од догађаја ка поуци која се
иза њих скрива, некој непромјењивој и вјечној истини у односу на коју су ти догађаји,
платонски говорећи, παραδείγματα или μιμήματα.

9
Charles Norris Cochrane, Thucydides and the Science of History, London, 1929. Доступна у ПДФ библиотеци од
3. јануара 2021. године.
1.7. ХЕЛЕНИСТИЧКИ ПЕРИОД (49 – 51)
 У хеленистичком периоду се поглед на историју мијења под утицајем политичке
трансформације грчких друштава. Обједињавање полиса и ширење утицаја грчке културе
учинило је да се промијени перцепција односа Грци – варвари. Док је, за Херодота, сврха
историје у приказивању грчког односа према варварима, конкретно Персијанцима, који
аутора занимају тек као извор невоља грчког свијета, дотле је, у контексту ширења грчке
културе на простору од Јадранског мора до Инда и од Дунава до Сахаре, тај однос Грци –
варвари попримио једну ноту узајамности: варвари, напросто, постају дио хеленског
свијета и рађа се идеја о јединству људског свијета, с тим што то јединство има географску,
али не и историјску димензију. Идеја васељенске историје још није постојала. (49/3)
Претходно побројана ограничења историјског метода из времена Херодота у хеленизму су
превладана на сљедећи начин: (1) стапање варвара и Грка у једну цјелину, унутар које су
Грци предводници, а варвари сљедбеници једне те исте културе, па је избрисан
партикуларизам, својствен грчким полисима и, генерално, грчком свијету спрам варвара;
(2) још је, помење Колингвуд, рано за васељенску историју, али она, као идеја, јесте
посљедица хеленизма, у коме се, до његовог краја, цјелина простора на који се односи
постепено помјера из стриктно географског на један виши ниво; (3) историја тог простора
више није могла бити писана на темељу свједочења очевидаца, па је дошло до промјене
метода: пропитивање очевидаца је замијењено компиловањем ранијих списа, по систему
„маказе-и-лијепак“. (50/5) Овај метод је, дакако, инфериоран у односу на онај који видимо
код Херодота или Сократа, али му, у промијењеним политичким околностима, није било
алтернативе. Васељенска историја хеленистичког периода заснована је на високој оцјени
рада партикуларистичких историчара хеленског доба. (51/1)

1.8. ПОЛИБИЈЕ10 (51 – 53)

 Прошлост коју су, у виду сачуваних списа, могли имати на располагању хеленистички
историчари учинила је, у контексту културног јединства хеленистичког свијета, могућом
историју која би, временски, обухватала знатно шири распон од оног који карактерише
Херодотову или Тукидидову аутобиографију једног покољења. Тако је Полибије обухватио
150 година – умјесто Херодотових 30 – наслонивши се на римски доживљај историје, који
подразумијева континуитет: обликовање живота у складу са обрасцем предачких обичаја.
Полибије, дакако, није био роб обичаја, већ је критички преиспитивао све пређашње
приче. Римљанима, а понајвише Полибију, дугујемо замисао историје која је, истовремено,
и национална и свјетска, односно историје у којој је главни јунак дух једног народа и у
којој план приче иде за уједињењем свијета под вођством тог народа. (52/1) Колингвуд
овдје, ипак, наглашава да и даље не постоји свијест о историји једног народа у развојном
смислу, будући да Полибије своју историју почиње са већ уобличеним, зрелим Римом,
спремним да крене у мисију освајања. За њега је готови национални дух она
непромјењива супстанца која лежи у темељу свих промјена. Полибије, за разлику од
претходника, историју схвата као универзално проучавање ради њега самог. У мисли о

10
Полибије (203 – 118 г. п. Х) хеленистички историчар који је у Историјама проучавао период од 264. до
146. године прије Христа.
 историји чија сврха није доказивање научне истинитости или демонстративности, већ је
она школа и вјежбалиште за политички живот, налазимо рефлекс старогрчких идеја о
историји, према којима она не може бити наука, јер се бави пролазним стварима. Тако
Полибије, нашавши се између тежње да историји подари универзални оквир и прихватања
старогрчког увјерења о карактеру историје, практично врши нагодбу са антиисторијском и
супстанцијалистичком тенденцијом. (52/2 и 53/1)
 Увјерење према коме је сврха историје у обучавању државника заступљено је од Исократа,
4. вијек прије Христа, али је оно, до Полибија, постало неодрживо, па се сам Полибије
окреће друкчијем објашњењу, према коме историја не може учинити да се избјегну
грешке претходника, већ нам може донијети тек спремност да се са идентичним
тешкоћама лакше носимо. Овдје видимо идеју судбине и назнаке детерминизма, јер се,
упоредо са ширењем поља историје, смањује улога појединца у њој. Човјек више није
господар своје судбине – у смислу да оно што чини зависи од његових способности – него
је судбина господар човјека, а његова слободна воља се не исказује у вјештини управљања
спољашњим околностима, него у контролисању унутрашњег расположења приликом
суочавања са ефектима спољашњих догађаја. Овдје Полибије на историју примјењује исте
хеленистичке замисли које су стоици и епикурејци примјењивали на етику. Видимо, дакле,
рађање једне друкчије самосвијести у односу на ону старогрчку: она се више не односи на
могућност савладавања свијета, него на тврђаву која пружа склониште од (непријатељског)
свијета. (53/2)

1.9. ЛИВИЈЕ И ТАЦИТ (53 – 57)

 Са Полибијем хеленистичка традиција прелази у окриље Рима, а једини који је дао
оригинални допринос њеном даљем развоју, поимајући величанствену идеју потпуне
историје Рима, од самог њеног почетка, био је Ливије. За разлику од Полибија, који је
комбиновао тукидидовску методу и „маказе-и-лијепак“, Ливије је, у потпуности, био
опредијељен за другопоменуту. Он прикупља старије списе и склапа их у кохерентну
цјелину, по први пут у историји. Римљани, будући политички доминантни, сматрали су да
је једино њихова историја вриједна приповиједања. Прецизније, универзална историја је,
заправо, била историја Рима.
 Ливије нема никакве претензије на оригиналан метод или истраживачки поступак. Он
Римљанима жели да, поред увида у недавну историју, предочи и чињенице које се тичу
давнина, оног периода неискварености, која јесте темељ римске моћи. Он, такође, мисли
да је историја хуманистичка, јер се бави стриктно људским стварима. Ливије испољава тек
најсировији елемент историјске критике: присутна је тамо гдје се говори о периоду који
претходи оснивању Рима, али прихвата предања кад се дође до римског периода.
 Римска епоха, генерално, није донијела иновације ни у погледу нарочитог напретка у
погледу историје ни на другим пољима.
 Тацит већ представља епоху опадања у смислу односа према историјској методи. Његови
погледи на римска збивања крајње су уски. Личности које он описује немају пуноћу, не
видимо их изнутра, него се приказују као пуки призори врлине или мане, а к томе не
постоји ни свијест о развоју: ако се неко, у старости, искаже као рђав (Нерон, нпр), Тацит
закључује да је он увијек био такав, само су му посебне околности откриле све постојеће
мане. (56/3)
  Колингвуд закључује да Ливије и Тацит стоје као два велика споменика неплодности
римског историјског мишљења. (57/2) Премда се Тацит опредијелио за дидактичко-
психолошки приступ, то јесте представљало деградацију, а познији римски аутори су били
још слабији, јер су се задовољавали пуким компилацијама.

1.10. КАРАКТЕР ГРЧКО-РИМСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ: (1) ХУМАНИЗАМ (57 – 58)

 Грчко-римска историографија је, као цјелина, захватила барем једну одлику историје:
хуманизам. Воља богова се тек ријетко испољава, више као подупирање човјековог
хтијења, мање као свемоћ. Богови немају сопствени план развитка људских прилика: они,
ако их има у дјелима историчара тога времена, тек помажу или одмажу у прегнућима
човјека. (57/3)
 Слабост грчко-римског хуманизма огледа се у схватању моралног и психолошког увида у
природу човјека. Он, наиме, доживљава човјека као битно разумну животињу, способну да
расуђује и постиже успјех у животу, у зависности од способности да користи назначено
расуђивање. Но, та идеја, према којој је сваки дјелатник у потпуности и директно
одговоран за све што чини, апстрахује чињеницу да људи, почесто, не знају шта раде и не
бивају тога свјесни чак ни када наступе непосредне посљедице. У најкраћем, нешто је и у
околностима и слијепом дјеловању, а не само у промишљеним и добро испланираним
акцијама. (58/2)

1.11. КАРАКТЕР ГРЧКО-РИМСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ: (2) СУПСТАНЦИЈАЛИЗАМ (58 – 61)

 Ако је хуманизам, ма како слаб, главна вриједност грчко-римске историографије, онда је
супстанцијализам њена темељна слабост. Он је изграђен на основу метафизичког система
чија је главна категорија – супстанција, која не мора нужно бити материјална. За Платона
су супстанције душевне – објективне форме. За Аристотела, једина реална супстанција
јесте дух. Но, супстанцијалистичка метафизика подразумијева теорију сазнања према којој
је сазнатљиво само оно што је непромјењиво, што искључује сазнајну вриједност историје,
будући да се она бави промјењивим стварима. Из овога слиједи свијест о неспојивости (1)
историјског мишљења и (2) мишљења у појмовима супстанције. (59/1)
 Код Херодота налазимо покушај да се досегне једно стварно историјско гледиште. За њега
су догађаји важни у себи и сазнатљиви сами по себи. Али, већ код Тукидида то историјско
гледиште бива замагљено супстанцијализмом, јер су код њега догађаји, као пуки
случајеви, важни због ефекта на вјечне и непромјењиве ентитете. Тако ток историјске
мисли, започет код Херодота, почиње да се замрзава. (59/2)
 До Ливијевог времена, историја се потпуно замрзла. Тада се схвата као саморазумљива
дистинкција између чина и дјелатника, посматрана као специјални случај супстанције и
акциденције. Историчарев прави посао се односи на чинове, а дјелатник је, будући
непромјењив, изван историје. Да би догађаји, као чинови, могли проистицати из
дјелатника, он сам мора бити непромјењив, а историја не може објаснити како је неки
дјелатник настао или како је поднио било какву промјену своје природе.
 Премда Римљани нијесу били склони философији као Грци, они су ипак били под утиском
грчке метафизике, па тако Ливије не види могућност за развој Рима, мијене које се
дешавају, него је Рим, схваћен као дјелатник-супстанција, вјечан и непромјењив, довршен
и потпун. За Тацита, окренутог питању карактера, могућност промјене и трансформације
 карактера, нама тако блиска, јесте једна немогућност, јер се карактер схвата као дјелатник-
супстанција, дакле, непромјењив. Посљедично, сматра Тацит, сила не може измијенити
човјеков карактер; она може само показати какав је он уистину.
 Грчко-римска историографија, у крајњем, никада не може показати како било шта настаје;
сви чиниоци који се појављују на позорници историје морају се претпоставити као готови
прије него што историја почиње, те да се према историјским догађајима односе тачно
онако као што се машина односи према својим покретима. Досег историје је ограничен на
описивање онога што људи чине, при чему природа ових људи остаје изван њеног
видокруга. Имамо, за посљедицу, историјски скептицизам: догађаји, као пуке пролазне
случајности, нијесу сазнатљиви, а дјелатник, као супстанција, јесте сазнатљив, али не за
историчара. И, како је, онда, схватана корист од историје? За платонизам је историја имала
прагматичну вриједност, а како та идеја постаје све снажнија, од Исократа до Тацита, то се
развија дефетизам у погледу историјске тачности и одређена несавјесност у историјској
свијести као таквој. (61/1)

ДРУГИ ДИО: УТИЦАЈ ХРИШЋАНСТВА (63 – 95)

2.1. ШИРЕЊЕ ХРИШЋАНСКИХ ИДЕЈА (63 – 66)

2.2. ОДЛИКЕ ХРИШЋАНСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ (66 – 68)

2.3. СРЕДЊОВЈЕКОВНА ИСТОРИОГРАФИЈА (68 – 72)

2.4. РЕНЕСАНСНИ ИСТОРИЧАРИ (72 – 73)

2.5. ДЕКАРТ (74 – 76)

2.6. КАРТЕЗИЈАНСКА ИСТОРИОГРАФИЈА (76 – 77)

2.7. АНТЕКАРТЕЗИЈАНСТВО, 1: ВИКО (78 – 84)

2.8. АНТЕКАРТЕЗИЈАНСТВО, 2: ЛОК, БАРКЛИ И ХЈУМ (84 – 88)

2.9. ПРОСВЕТИТЕЉСТВО (88 – 92)

2.10. НАУКА О ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ (92 – 95)

ТРЕЋИ ДИО: ПОЧЕТАК НАУЧНЕ ИСТОРИЈЕ (97 – 136)

3.1. РОМАНТИЗАМ (97 – 99)

3.2. ХЕРДЕР (99 – 103)

3.3. КАНТ (103 – 112)

3.4. ШИЛЕР (112 – 113)

3.5. ФИХТЕ (113 – 118)

3.6. ШЕЛИНГ (118 – 119)

3.7. ХЕГЕЛ (119 – 126)

3.8. ХЕГЕЛ И МАРКС (127 – 130)

3.9. ПОЗИТИВИЗАМ (130 – 136)

ЧЕТВРТИ ДИО: НАУЧНА ИСТОРИЈА (137 – 196)

4.1. ЕНГЛЕСКА (137 – 163)

4.2. ЊЕМАЧКА (163 – 178)

4.3. ФРАНЦУСКА (178 – 184)

4.4. ИТАЛИЈА (184 – 196)

ПЕТИ ДИО: ЕПИЛЕГОМЕНА (197 – )

5.1. ЉУДСКА ПРИРОДА И ЉУДСКА ИСТОРИЈА (197 – 219)

5.2. ИСТОРИЈСКА ИМАГИНАЦИЈА (219 – 234)

5.3. ИСТОРИЈСКА СВЈЕДОЧАНСТВА (234 – 261)

5.4. ИСТОРИЈА КАО ПОНОВНО УПРАЖЊАВАЊЕ ПРЕЂАШЊЕГ ИСКУСТВА (261 – 278)

5.5. ПРЕДМЕТ ИСТОРИЈЕ (278 – 289)

5.6. ИСТОРИЈА И СЛОБОДА (289 – 293)

5.7. ПРОГРЕС КАКО ГА СТВАРА ИСТОРИЈСКО МИШЉЕЊЕ (294 – 305)

ПОГОВОР: ФИЛОСОФИЈА И ИСТОРИЈА – ЕПИСТЕМОЛОШКА ОСОБЕНОСТ КОЛИНГВУДОВОГ

ОБЈАШЊЕЊА ИСТОРИЈЕ (307 – 323)