FAKULTET ZA INFORMACIONE TEHNOLOGIJE I DIZAJN

GRAFIČKI DIZAJN

SEMINARSKI RAD

-ILUSTRACIJE-
Marc Chagall (Život i delo)

Mentor: Doc. Radenko Milak

Student: Simona Jovanović

Banja Luka, april 2021.god.

 SADRŽAJ

1. Uvod…………………………………………………………………………………………………

2. Život u Parizu………………………………………………………………………………………

3. Zaštitnik ruske umetnosti………………………………………………………………………..

4. Novi život……………………………………………………………………………………………

5. Dela…………………………………………………………………………………………………..

6. Zaključak……………………………………………………………………………………………

7. Literatura…………………………………………………………………………………………...
 1. UVOD

Marc Chagall rođen je 24.6. (7.7) 1887.godine u Vitebsku, u Belorusiji pod imenom Mojša Šagal. Bio
je prvo dete od devetoro dece Zahara i Fajge-Ite Segal, hasidskih Jevreja, koji su govorili Jidiš.
Šagalovi roditelji bili su veoma siromašni i veoma pobožni ljudi. Porodični život proticao je u ritmu
religioznih praznika u kraju grada koji su
vlasti carske Rusije dodelile Jevrejima,
koji si u to vreme činili polovinu
stanovništva grada Vitebska. Šagalov
otac radio je kod trgovaca jesetrom, dok
je majka vodila radnju sa kolonijalnom
robom. Šagal je i sam tvrdio da je njegova
majka imala najveći uticaj na njegove
umetničke sklonosti, rekavši da se u njoj
čuvao sav njegov talenat. Šagalovi
roditelji bili su nepismeni, ali on je uspeo
da se školuje,da nauči da čita i piše.
Školovanje je započeo u jevrejskoj školi,
a zatim nastavio u državnoj, koja inače
nije ni primala Jevreje. Iako se redovno
školovao, uspevao je i da ide redovno sa
ocem u sinagogu, učio je i pevanje i
violinu. Sanjao je da će postati muzičar,
plesač, pesnik i naposletku slikar. Odskočnu dasku za učenje slikanja, dobio je od slikara Judela
Mojščevića Pena, koji je uočio dečakove sklonosti i talenat i pristao da mu da je časove. Ubrzo, Šagal
je pored časova slikanja, naporedo učio i kod fotografa, retuširanje fotografija. Dva meseca nakon što
je počeo pohađati časove kod Judela, već je neobično smelo i hrabro radio sa bojama i na veoma
neobičan način umeo da upotrebljava plavu i ljubičastu. Zbog svog kolorističkog talenta, Šagal je
stekao privilegiju da se besplatno školuje. Kako je jedan njegovih drugara otputovao da se školuje u
Peterburg i on se odlučio na ovaj korak, uprkos tome što je znao da mu ni otac ni majka ne mogu slati
novac, bio je spreman da trpi glad i bedu.

Nekoliko godina kasnije Šagal je postao učenik Nikolaja Reriha, rektora Carske akademije likovnih
umetnosti. Rerih je uočio veliki talenat mladog provincijalca i pomogao mu da dobije stipendiju i
odgodu vojne službe. Šagal je potom upozao i ambasadora Maksima Vinavera koji će mu takođe biti
okrovitelj. Godine 1910. učestvuje na kolektivnoj izložbi u organizaciji slikarske škole Jelisavete
Nikolajevne Zvanceve. Na kraju zahvaljujući Vinaverovoj darežljivosti školovanje završava u Parizu
dok ga u rodnom mestu sve četiri godine, koliko je njegovo školovanje trajalo, čeka verenica Bela
Rozenfeld.

2. ŽIVOT U PARIZU

Po dolasku u Francusku 1910. slikar počinje svoje prezime da piše na francuski način. Isprva
živi u četvrti Monparnas, a 1912. odlazi u La Ruš, gde se nalazilo stotinjak ateljea. Pesnik Blez
Sandrar posvetiće mladom slikaru s kojim se sprijateljio, njegovom ateljeu i njegovom radu, dve
pesme iz zbirke „Devetnaest rastegljivih pesama“.

Šagal živi u oskudici, noću radi u dupke punom ateljeu na platnima iskrojenim od stolnjaka,
posteljine ili starih košulja, dok danju i dalje uči. Upoznaje se sa pesnicima Maksom Žakobom i
Adreom Salomonom. Sandrar, njegov najbolji prijatelj, predstavio mu je Gioma Apolinera. Šagal se
takođe druži sa umetničkim parom Roberom Deloneom i njegovom ženom Sonjom, poreklom
ruskinjom. Uz podršku Robera Delonea i Anrija le Fokonijea, Šagalova dela bila su primljena na
Jesenji salon 1912. godine. Pariske slike izlaže u Berlinu 1913 – 1914. godine. U julu 1914,pred
povratak iz Nemačke u Pariz, Šagal posećuje porodicu i Belu u Vitebsku. Počinje rat, i slikar je
prinuđen da nekoliko godina ostane u Rusiji.

3. ZAŠTITNIK RUSKE UMETNOSTI

Zahvaljujući intervenciji Belinog brata Jakova Rozenfelda, Šagal je uspeo da izbegne

mobilizaciju. Prve godine rata radi kao državni činovnik u Sankt Peterburgu, 1914. goidine
preimenovanom u Petrograd. Krug njegovih poznanika u prestonici obuhvata Vladimira Majakovskog,
Borisa Pasternaka, Sergeja Jesenjina i Aleksandra Bloka. U julu 1915. slikar se u Vitebsku ženi
Belom Rozenfeld. U maju sledeće godine rodila im se ćerka Ida. Šagal u rodnom gradu zatiče hiljade
jevrejskih izbeglica iz Litvanije, preseljenih iz rubnih zona prema frontu, gde svi ti ljudi užasno pate od
gladi i bede.

Nastupa 1917. godina koja sa sobom donosi revoluciju i građanski rat. U Rusiji će
sovjetski Jevreji konačno postati punopravni građani, izjednačeni sa svim Rusima.

Šagal, koga su tada već smatrali jednim od najvećih slikara svoje generacije, dobio je
tek formiranog Komeserijata za kulturu ponudu da se prihvati dužnosti komesara sa
Majakovskim, koji je trebalo da se bavi pitanjima književnosti i Mejerholdom odgovornim
za pozorište.Na nagovor svoje supruge Bele, mladi slikar odbija ponudu. Godine 1918,
međutim, Šagal prihvata dužnost „nadležnost za pitanja umetnosti Vitebska i
Vitebske oblasti“. Na prvu godišnjicu Revolucije organizovao je tamošnje umetnike da
zajedno okite grad bogatim ukrasima. U februaru 1919. Šagal svečano otvara Narodnu
višu umetničku školu i gradski muzej ali euforija neće dugo potrajati. U školi koju je sam
osnovao Šagal će ući u ozbiljan konflikt sa Kazimirom Maljeviče, predvodnikom
avangardne umetnosti. Prinuđen da da ustavku, umetnik napusta Vitebsk u maju 1920. i
odlazi u Moskvu. Po savetu svoje supruge Bele, zaljubljene u pozorište i zainteresovane
za režiju, Šagal počinje da se bavi i scenografijom. Svojim panoima ukrašava Jevrejski
kamerni teatar, smešten u aristokratskim stanovima koje su sovjetske vlati
nacionalizovale. Slike su u raskoraku sa revolucionarnom estetikom. Dela neće biti
 plaćena a njihov autor će se u selu Malahovka nadomak Moskve prihvatiti podučavanja
vojne siročadi. Godine 1922. kada je situacija za njega postala apsolutno beznadežna,
Šagal je iznenada odlučio da napusti zemlju.

4. NOVI ŽIVOT

Prva etapa u životu Šagalovih u emigraciji bio je Berlin, gde je u to vreme bilo dosta
emigranata iz Rusije. Mark je uzalud pokušava da dobije novac za slike prodate na izložbi 1914. u
galeriji Der Šturm. Od preostalih slika uspeo je povrati samo tri. Godine 1923, na insistiranje Sndrara
koji mu piše iz Pariza, Šagal iz Nemačke odlazi u Francusku. Nada se da će naći slike koje je pre
više godina ostavio u La Rušu. Tamo ga čeka razočaranje - atelje je za vreme njegovog odsustva
opljačkan. Trudeći se nadoknadi taj bolni gubitak, slikar ponavlja u novim verzijama svoja predratna
dela. Prolazi nekoliko njegovih izložbi, uključujući i onu u Njujorku u galeriji Rajnhart 1926.

Slika 2: Mark Šagal i Pablo Pikaso, Pariz 1948.

Ambroaz Volar, čuveni pokrovitelj impresionista i Pikasa, vlasnik galerije i izdavač otisaka gravira,
naručuje od njega ilustracije za Mrtve duše Nikolaja Gogolja. U saradnji sa Volarom, Šagal ilustruje i
druge knjige: Lafontenove Basne, Volarov Cirkus, a takođe i Bibliju.
Slikarova materijalna situacija se popravlja, sada ima veliki, dobro uređen stan na Aveniji Orlean;
putuje mnogo i sa zadovoljstvom obilazi srednju Francusku, Normandiju i sredozemnu obalu. Godine
1931. putuje u Palestinu, sledeće godine u Holandiju i potom u Španiju i Italiju. Godine 1933. neka od
Šagalovih platna su po Gebelsovom naređenju uništena u plamenu nacističkog autodafea u
Manhajmu. 1937.godine njegova dela se pojavljuju na izložbi pod nazivom „Degenerisana umetnost“
koju su u Minhenu postavile Hitlerove pristalice. Iste te godine slikar je dobio francusko državljanstvo,
čim je rat počeo 1939. seli se sa porodicom u jednu varošicu na Loari. Konačno 1941. godine odlazi u
Njujork. Šagalov agent u Americi postaje Pjer Matis, sin čuvenog slikara koji izlaže i druge Evropljane
koji za vreme rata žive u Njujorku. Osim slika Šagal u ovom periodu stvara i skice za baletske
predstave.

Slika 4: Mark Šagal - ilustracija Biblije, 1926. Slika 3: Otvaranje izložbe "Degenerisana umetnost", Minhen 1937

Godine 1944. njegova supruga Bela umire i Šagal mesecima ne uzima kist u ruku.

1945. se seli i osamljuje u Haj Folsu na severu države Njujork. Te iste godine Ida Šagal predstavlja
ocu kanadsku slikarku Virdžiniju Hagard koja će gotovo šest godina biti njegova saputnica, a 1947. će
mu roditi sina Davida. Slikar će se sa novom porodicom nastaniti 1948. u Orževalu kraj Pariza. Od
naredne godine Šagal će često navraćati na jug Francuske, pošto ima zajedničke interese sa
izdavačem Terijadom. Slikara opčinjava sunce juga i 1950. po Terijadovom savetu kupuje u Vansiju
kraj Nice Kolen-kuću sa ateljeom.Virdžinija ustupa mesto novoj i poslednjoj slikarevoj ljubavi,
Valentini Brodskoj koju je Šagal zvao Vava. Zajednički život započeli su u Parizu u Vavinom stanu na
ostrvu Sen Lui; od 1966. žive u Sen Pol de Vansu, mnogo putuju i više puta odlaze u Izrael. Posle
pedeset dugih godina odsustva iz domovine, 1973. nakratko posećuje Moskvu i Lenjingrad.

U poslednjem periodu života Šagal, bogat i čuven, nastavlja da radi neumorno i veoma plodno.
Slika, vaja, bavi se keramikom i litografijom i radi nacrte za vitraže. Bavi se čak i izradom dekorativnih
murala i oslikava crkve. Po narudžbi ministra kulture, pisca Andrea Malroa oslikao je 1963 – 1964.
tavanicu Pariske opere.

Slika 5: Mark Šagal - Tavanica Pariske opere, 1963-64.

Malro je
lično 1973. u Nici svečano otvorio Biblijsku poslanicu Marka Šagala, muzej čija se kolekcija sastoji od
dela koje je slikar poklonio državi Francuskoj, izloženih u prostoriji koju je projektovao Šagal
lično.Luvr, protivno svom pravilu da ne izlaže dela živih slikara,
organizuje 1977. godine izložbu povodom Šagalovog devedesetog
rođendana.

Početkom osamdesetih umetnik se vraća kamernim formatima i tih

godina stvoriće mnogo slika i gravira.

Slikar je umro 28.marta 1985.godine u Sen Pol de Vansu u 98. godini.

 5. DELA

Ja i moje selo (1911)

Sliku Ja i moje selo Šagal stvara 1911, ubrzo po dolasku u Pariz. Nastavlja da prikazuje ljude koje pamti iz
detinjstva. Na ovom gvašu jarkih boja Šagal prikazuje samog sebe iz profila, kako iz Pariza gleda Vitebsk
pružajući “drvo života” - buket grančica I cveća – kravi koja simbolizuje majku Rusiju. Kravlja gubica kao da
predstavlja odraz šagala u ogledalu. Slikar ovde dodaje zanimljiv element, koji podseća na rusku lutku
matrjošku – na glavi životinje slika čitavu kravu zajedno sa ženom koja je muze, a u zadnjem planu nalazi se par
seljana. Žena prikazana naglavce simbolizuje plodnost I čini se beži od muškarca s kosom, koji simbolizuje smrt.
U dnu je niz kuća (neke stoje na krovovima) – to je Vitebsk, ni selo ni grad. Kuće I žena prikazane naopako daju
likovnom izrazu osobenu lakoću I bajkovitost. Retka impresivna prirodna pojava – pomračenje meseca
smeštena u donjem delu podvlači simboličnost slike. Ovaj gvaš predstavlja skicu za sliku nastalu te iste godine,
koja danas pripada kolekciji muzeja umetnosti Metropoliten. Svoju neobičnu gamu Šagal gradi od zelene,
crvene, plave I bele, prefinjeno spajajući na platnu talasaste linije I uglaste geometrijske oblike.

Posveta Apolineru (1912)

Šagal je naslikao Posvetu Apolineru, platno nadahnuto kubizmom, posebno delima Robera Delonea. Boja se
rastače, kao kroz prizmu, na geometrijske segmente koji sačinjavaju dugu. Iz ovog uglastog mozaika iskoračuju
prvi ljudi, Adam I Eva, neposredno pre nego što će počiniti iskonski greh. Dole oko srca probijenog strelom
stoje prezimena francuskih pesnika Apolinera I Sandrara, italijanskog novinara Kanuda I nemačkog mecena
Valdena.Hermetička konstrukcija ove ezopterične slike oslanja se na krug koji podseća na obojeni nišan ili
sunčani sat. Kazaljke na tom čarobnom satu zamenjuje jedno dvoglavo biće. Šagal platno potpisuje dvaput –
latinicom I hebrejskim pismom – na mestu gde se na satu nalazi broj 12.

Prodavac novina (1914.)

Šagal veoma realistično

slika dirljivog prodavca novina. Na pripremnoj skici u naslovima novina koje nosi prodavac vidi se reč “rat”. Na
završenoj slici vide se samo delovi dvaju naslova, od kojih su ostale reči moja majka, novine I vatra. Nebo
zahvaćeno plamenom, dvodimenzionalna crvena površina bez geometrijskih figura koje se mogu videti na
nebu najavljuje strašnu klanicu. Ono plovi nad gradom obavijenim crnim dimom koji pojačava agresivnost
crvene. Figura prodavca u prednjem planu rasteže se kao harmonika ili novinski list s kojim ga povezuje sivo –
oker koloristička gama.

Šetnja (1918)

Početkom
dvadesetog veka u Rusiji su one koji su bili bez jasnog zanimanja zvali pticama. Takođe je poznat izraz koji u
doslovnom prevodu sa jidiša glasi “preletati nebo” što znači lebdeti u oblacima. Upravo neki od ovih izraha
nadahnuo je Šagala da naslika romantičnu šetnju. Mark ovde u jednoj ruci drži pticu a drugom drži kao pero
laku Belu koja lebdi u vazduhu. Prefinjeni šarm slici daje beskraj belog neba. Specifičnu materiju prozračnog
vazduha slikar stvara raspoređujući na nebu nekoliko plavičastih geometrijskih slika. Šumarak I grad izrastaju iz
zelenih brežuljaka, kvadrata, trouglova. Bledo ružičasta crkva je u harmoniji sa zemljom I nebom. Belina
ispružena ruka izlazi iz kadra kao da teži da dotakne sunce I jedino što još vezuje ženu sa zemljom jeste ruka
njenog voljenog na koju kao da se oslanja.

Portret Vave (1966)

Slike na kojima je bila

Bela uvek su bile
povezane sa Vitebskom, dok Valentinu Brodsku Šagal često crta sa Ajfelovom kulom u pozadini. Na ovim
portretima pojavljuje se Ajfelova kula I Pariska opera. Dubok utisak ostavljaju šagalovske jarke boje – jasno lice
voljene žene, zeleno, kao nekada lice violinista I crveni konj koji se izdvajaju na plavoj pozadini. Na Vavinoj
haljini prikazan je zaljubljeni par stopljen u poljupcu, što se često viđa kod Šagala. Stvarajući ovu scenu koja
nas podseća na Majčinstvo Šagal dokazuje da pozna ljubav za njega I njegovu ženu predstavlja nešto poput
deteta miljenika koje oni brižljivo ljuljaju.

6. ZAKLJUĆAK

Mark Šagal smisao života pronašao je u slikarstvu. Svet njegovih poetskih viđenja prepun je mašte I
melanholije I tesno je povezan sa jevrejskom kulturom. Ona predstavlja lajt motiv njegovog stvaralaštva, isto
kao Vitebsk u Belorusiji, provincijski grad u kom je slikar proveo detinjstvo. On je neumorno, može se čak reći
postojano pevao lepoti rodnog kraja. Na uspomenama iz detinjstva on gradi svet koji graniči sa fantastikom,
nadahnut jevrejskim folklorom. Šagal ne pokušava da izmeni tok istorije slikarstva, već jednostavno želi da na
svoj način ilustruje čudesne priče nastale iz ličnih iskustava. Slikar želi da prikaže ljubav prema Beli, kasnije I
Vavi, nežnost prema ćerki Idi, želi da stvara sopstvenu mitologiju u kojoj ima više poezije nego religije. Šagal na
sebi svojstven način upotrebom specifičnih tehnika I boja uvlači nas sa sobom u njegov magični svet. Kroz
njegova dela upoznajemo svet kakvim ga on vidi I lepo nam je tamo sa njim. U Šagalovim slikama postoji mir,
prozračnost I osećaj lakoće koji nas stalno privlači k sebi.

7.LITERATURA

1. https://www.biography.com/artist/marc-chagall
2. https://hi.seagrantsatlantic.org/marc-chagall-biography-4160581-13818

3. Veliki slikari – život, delo I uticaji, broj 32, Mark Šagal, 2010; Beograd