ugrenovic.sasa@gmail.

com
Александра М. УГРЕНОВИЋ
У ОДСУСТВУ МАЈСТОРА: ДОМЕТИ И Филолошки факултет,
ДОСТИГНУЋА БАХТИНОЛОГИЈЕ (II) Универзитет у Београду

Бахтинизам као културно-историјски феномен

Публикација научних студија мало коме познатог провинцијског
предавача, тада већ пензионисаног, произвела је шездесетих година
прошлог века културни феномен до тада без преседана, „Бахтинову
индустрију“. О још увек непосусталој „бахтинизацији“ савремене
хуманистике најбоље сведочи експанзија епонима: бахтинијана (по
узору на епониме „пушкинијана“, „чеховијана“) означава индекс биб-
лиографских референци Бахтинових студија, студија о Бахтину, како
руских тако и иностраних проучавалаца његовог наслеђа. Бахтинијана
пружа драгоцену помоћ специјалистима у науци о књижевности и
језику, естетици, филозофији, али и свима који су заинтересовани
за Бахтинов допринос хуманистичкој мисли и духовној култури1.
Потом, бахтинизам, бахтинизација, бахтинолог – бахтиниста, бах-
тинистика – бахтинологија. Бахтинизација је феномен „епидемије“
идеја руског научника у филозофији, естетици, етици, науци о
књижевности, науци о језику, семиотици, психологији, педагогији.
Односно, распростирање његове оригиналне методологије и терми-
нологије не само на руском и европском културном поднебљу већ и
на америчком, јужноамеричком и азијском тлу. Н. Л. Васиљев додаје
да ниједан „изам“ (марксизам, фројдизам, пушкинизам, итд.) није
имао моћнији утицај на консолидацију савремене друштвене науке.
Разлога за то има више.
Бахтинова истраживања отворила су перспективе међудис-
циплинарној методологији која је објединила филозофију, науку о
књижевности, лингвистику, естетику и показала шта значи интер-
претација текста као херменеутичког предмета у пракси. Затим је
дошло до увођења нових или реактуализације постојећих термина
у новом контексту (дијалог, полифонија, карневал, жанр, туђ говор,
металингвистика, хронотоп, велико време, народно-смеховна култура,
догађај постојања), што је за природну последицу имало појаву за-
себне публикације у форми бахтинског тезауруса (Тамарченко 1997).
Потом, захваљујући Бахтиновим радовима ревитализована су
бројна забораву предата имена из матичне традиције. Као посредник
између два времена, поражавао је савременог читаоца високим степе-
ном ерудиције и образованости, узгред, сасвим сувислих инсигнија
1 Селективни списак репрезентативних студија из корпуса бахтинијане
наведен је на крају рада.
Библид 0350-6428. - Год. 47, бр. 156 (2015), стр. 279-300. / прегледни рад
УДК 82.0 Бахтин М. М.; 821.161.1.09:929 Бахтин М. М.
за хуманисте на прелазу XIX у XX век. Суверено је водио дијалог са
претходницима у време када су се његови сународници позивали само
на радове мислилаца, методолошким опредељењем и биографијом
лојалних социјалистичком режиму. Једно од значајних открића бахти-
нологије било је сазнање да је Михаил Бахтин био један од најбољих
међу онима чија су имена тек почела да се откривају у историјском
сећању оболелом од идеолошких ревизија и манкуртизма.
Бахтинов научни језик освајао је стручњаке и лаике својом
хеуристиком, посебно на фону идеологизоване, покаткад интелек-
туално убоге фразеологије стручних радова из совјетског периода.
Уношење у руску научну терминологију немачког језичког колорита у
виду калкираног инојезичког мишљења заложено је још у детињству
учењем немачког језика пре матерњег и читањем трактата немачких
филозофа у оригиналу. Томе се свакако придружује и харизма Бах-
тиновог стила и „фигуре аутора“ који елегантно клизи кроз текст
уз помоћ властитог органона: оригиналне терминологије, варирања
репрезентативних мисли, изузетне културе говора, интелектуалног
и сувереног мишљења, одсуства поштапања реториком и општим
местима, одсуства идеолошке инкантације, филозофског и терми-
нолошког езотеризма и подметнутог моралног императива.
Напослетку, сурова Бахтинова судбина текла је мимо других:
револуцијом прекидано образовање и нормалан животни поредак,
унутрашње дисидентство маскирано привидним помирењем са
стварношћу, филозофски анахоретизам, принудна асимилација у
условима совјетске идеологије где је као скривени филозоф свој израз
морао тражити у књижевној науци, репресија и хапшење, неизлечива
болест и ампутација ноге, политички егзил, погибија блиских (мајка
и три сестре страдале су за време лењинградске блокаде 1942. од
глади, а најближе пријатељско окружење нетрагом је ишчезло још
у предратно време), одвајање од брата Николаја М. Бахтина, чија
је белогардејска прошлост претила млађем брату, вишедеценијс-
ка забрана објављивања радова, „фигуре ћутања“ у биографији и
библиографији, потајни научни рад и спокојство човека потпуно
сигурног у своју мисију2 . Након изласка из егзила уследила су
2 Почетком шездесетих година прошлог века веровало се да је аутор Про-
блема стваралаштва Достојевског након хапшења мало поживео у изгнанс-
тву и да је одавно преминуо. Тих година сарадници Института за светску
књижевност С. Г. Бочаров, В. В. Кожинов, Г. Д. Гачев дошли су у посед непоз-
нате студије Франсоа Рабле у историји реализма, након чега походи Бахтину
постају интензивнији, а приватна кореспонденција све учесталија. Први сус-
рет добио је временом статус легенде. Кожинов бележи сећање о томе како
је кренуо Бахтину са мучним осећањем, страхујући да ће бити приморан да
теши човека којем је узалудно протекао живот: „Тада нисам знао да је он на-
ставио са радом, да је створио огромно богатство. Он је све сачувао, и не само
сачувао већ и наставио да развија. [...] Признајем, повео сам са собом Бочарова
и Гачева, како бих колико-толико ублажио очекивани утисак сажаљења [...],
како бих лакше утешио Бахтина. И за петнаест минута све је постало јасно [...].
Од њега треба учити како достојанствено носити тишину и остале незгоде“
(Кожинов 1994: 105–108). Први стан Бахтинових у Саранску био је у кући која

280 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 281

стална пресељења, бежање од великих градова и живот од данас до

сутра. „Непријатељ кореспонденције, папирне активности“ никада
није затражио од власти политичку рехабилитацију. Како каже, „то
ми уопште није било потребно. Чему то?“ (Бахтин, Дувакин 2002:
241). Очевидно, никада није сазнао да је политичку рехабилитацију
добио 1967. године. Осуђен на бездомност, у Петроград и Москву није
смео да се врати, те му је сваки приступ академским институцијама
и универзитетима био сасвим онемогућен. Био је принуђен да лута
око ових градова по провинцијама, увек се задржавајући у њиховој
близини како би имао какав-такав приступ државним библиотекама.
Књигу о Раблеу почео је да пише у Кустанају, довијајући се мукотрпним
трудом како да уз помоћ блиских пријатеља, такорећи повереника,
тајним каналима и криптоидентитетима добави неопходне а ретке
рукописе и књиге из државне библиотеке у Петрограду. Тада је, како
каже за себе, био „минусник“, човек „неофицијелне репутације“. Све
то се морало одразити на животно опредељење филозофа, који је
себе нештедимице подређивао раду и мишљењу, не обазирући се на
све што је краткотрајно, између осталог ни на научна звања ни на
филистарску склоност ка титулама и јавним почастима3. Каријеризам
и награде за животно дело нису га занимали: „Ја официјелштину тр-
пети не могу“, објасниће кратко (Бахтин, Дувакин 2002: 295). Његов
животни пут можемо посматрати „и као авантуристички роман и као
роман искушења у којем се сустичу бројни `животни` жанрови: лична
трагедија, социјална драма, комедија са преоблачењем (замена фи-
лозофског метајезика филолошким и езотеричког марксистичким),
херојска епопеја са одбраном дисертације уз понеку лирску страницу,
о којима је, сећајући се невељско-витепског периода, приповедао на
заласку живота“ (Васильев 2013: 276).
Бахтинизација има и своје негативне стране, на првом месту
некритичко усвајање несумњиво вредних открића које се извргло
у епигонство и догматизам. Програми „бахтинских конференција“
данас обилују радовима накићеним модерним хипертрофираним а
непримереним терминима и тек формално везаним за проблематику
коју је Бахтин промишљао. Сусреће се неразумевање његових мисли,
је у дореволуционарно време била здање градског затвора, а други (од 1959) у
згради намењеној универзитетским професорима. Потом ће се преселити из
Саранска у Кремаљску болницу (1969), па у Дом за старе у Климовск (1970), да
би тек 1972, три године пред смрт, добио дом у Москви.
3 У време док је живео у Витепску Бахтин је, између осталих, био близак
и са Казимиром Маљевичем. Сећајући се снажног човека челичне воље који
се страсно предавао астрономији са „хлебниковљевским понирањем у ва-
сељену“, Бахтин ће уз реч оцртати Маљевича финесом којом је доцније у ме-
моарским записима предочавана Бахтинова личност: „Он је био“, рећи ће за
Маљевича, „апсолутно несебичан, апсолутно. Није трчао ни за успехом, ни за
каријером, ни за новцем, ни за добром храном – ништа од тога му није било
потребно. То је био такав, ако хоћете, аскета, заљубљен у своје идеје. Он је био
свето уверен да ће открити ново савршенство, да се њему посрећило да пог-
леда у оне дубине васељене у које још никоме није пошло за руком да погледа“
(Бахтин, Дувакин 2002: 158–159).
штавише, њихова опортунистичка рецепција. Као резултат тога,
како је правилно примећено код озбиљних истраживача, појавио се
легион „бахтинолога“, али истинских Бахтинових настављача још
увек нема. Недостаје научни дијалог са Бахтином, каквом су били
склони ауторитативни проучаваоци попут Ј. М. Лотмана, који је ве-
ровао да је „у у одређеној мери Тињанов сличан Бахтину: конкретне
идеје често су лажне, а концепције пристрасне“ (Лотман 1997: 331).
Или В. М. Жирмунског, који је приметио неумесну страну универза-
лизације Бахтинових идеја и термина: „Било би страшно“, Жирмун-
ски пише Шкловском, „када би трагом Бахтина његови поклоници
почели да у свим епохама светске књижевности откривају народно
смеховно стваралаштво“ (Жирмунский, Эйхенбаум 1988: 321). Од
такве критичке оштрице није се устучавао ни Михаил Л. Гаспаров,
чија су истраживања у области стиха, вођена објективном, донекле
математички прецизном методологијом дала готово апсолутно
знање о руској и европској поезији, независно од времена, културе и
социјалних констелација. Гаспаров је као један од најделикатнијих
и дијалектички настројених Бахтинових критичара говорио о фило-
лошкој непрецизности, чак и девијантности Бахтиновог метајезика и
неакадемском маниру научног излагања. Време је показало да, како
то обично бива, управо у стилу „уметника у науци“ лежи особена
привлачност Бахтинових студија: „Можда је бахтинска проза не само
роман, како је оштроумно приметио Гаспаров, већ и драматургија која
носи Бахтиново ауторско вишегласје, те илуструје његову приврже-
ност дијалогу и књижевној маски“ (Васильев 2013: 371). Бахтинова
научна методологија, ако се превасходно узме идеја полифоније у
романима Достојевског или карневалско начело у Раблеовој прози,
специфична је у том смислу што је оријентисана на елаборацију
конкретних књижевних дела конкретних аутора у конкретним исто-
ријским, идеолошким и естетичким условима. Она не носи универ-
зални карактер, и стога маханичко преношење указаних категорија
(полифонија, карневалност, хронотоп, итд.) води ка вулгаризацији
бахтинских идеја, појави многобројних епигона али не и самосталних
истраживача достојних тога да се назову Бахтиновим настављачима
(Васильев 2013: 392). Разуме се, није посреди популаризација Бахти-
нових идеја, већ формирање некритичког култа. Преко је потребно
остварити дијалектичку рецепцију и дијалог поводом онога што је у
његовим теоријама добило историјску перспективу и иживело свој
век, те радити на продужењу већ достигнутог, уместо на монолошком
понављању општепознатих идеја. Отуд нимало безазлена опасност од
глобализације која у оквирима бахтинистике, уосталом као и сваке
науке, може означити фазу заласка у парабахтинистику.
Сергеј Бочаров се сећа како је у једном од разговора (1972) пово-
дом Хајнриха Велфлина Бахтин констатовао да је Велфлин „лаган“
јер „има концепцију“. Проблематику готике код Ворингера, на при-
мер, нескривено је претпостављао концепцији барока код Велфлина.
Концепција је за Бахтина значила равнање неудобних појава, оно
што је звао „саставити крај са крајем“. Сâм томе није тежио и његове

282 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 283

књиге су мозаик проблема који се не своди на моногласје. За то се

не старају бахтинолози који упорно покушавају да „саставе крај са
крајем“, док дијалошке несугласице између Аутора и јунака у естет-
ској активности, Проблема поетике Достојевског и Стваралаштва
Франсоа Раблеа... опстојавају у заједничкој проблемској орбити по
начелу комплементарности. Он је створио свој полифонијски роман
који „није потребно претварати у епос“, приметиће Гаспаров. Гласо-
вита књига о Достојевском произвела је преврат, но показало се да
она није баш нужна армији „достојевсколога“, стога „нови правац у
проучавању Достојевског она није покренула“, закључује Бочаров,
„као што ни Бахтин није створио школу у науци у књижевности, али
је створио, нажалост, бахтинологију“ 4 (Бочаров 1995).
Први међународни часопис посвећен бахтинистичким истражи-
вањима Дијалог. Карневал. Хронотоп (ДКХ) (ур. Н. А. Пањков) одиграо
је важну улогу у консолидацији западних и руских бахтинолога 5.
Један од стратешких циљева часописа од тренутка легитимизације
(1992) до завршетка његове историјске мисије било је продубљивање
представа о „епохи М. М. Бахтина“, која обухвата културно-историјски
период између 1910–1920. и тридесетих година XX века. Није случајно
сличан појам у оквирима руске културе до Бахтина био довођен у
везу само са именима А. С. Пушкина („пушкинска епоха“) и поједи-
них руских владара. Друга публикација, Бахтински зборник (ур. В.
Л. Махлин), приређиван на релацији Саранск – Москва у пет свезака
које су излазиле једном годишње (1990, 1991, 1997, 1999, 2004).
Међународне бахтинске конференције постају традиционалне
од 1983. године и организују се у Европи, Азији, Америци и Јужној
4 „[...] Читајући почетком седамдесетих година прошлог века францус-
ку критику на тек објављене тамошње преводе његове две књиге, Бахтин се
само осмехнуо: испоставило се да су идеја о јунаку слободном од власти ау-
тора и идеја карневалског антиауторитаризма врло сазвучне са француском
студентском револуцијом. Затим су на Западу прочитали Волошинова и Мед-
ведева и задовољно констатовали да је Бахтин био марксиста, док је у отаџ-
бини проглашен творцем садашње семиотике. Све је то текло, и наставља да
тече, одавно без Бахтина“ (Бочаров 1995).
5 У радовима западних истраживача приметнија је склоност ка компроми-
су по питању спорних текстова, за разлику од Русије, где је још понегде осет-
на инерција бахтиноцентризма. Међу монографијама од значаја, не само због
револуционаризације спорног питања, већ и због доприноса у поспешивању
контакта између англојезичне и рускојезичне бахтинологије треба помену-
ти следеће: Галин Тиханов, Господар и слуга: Лукач, Бахтин и идеје њиховог
времена, Круг Бахтина: Филозофија, култура и политика Крејга Брандиста,
колективна монографија Круг Бахтина: У одсуству Мајстора. Примарно ин-
тересовање енглеских слависта јесте систематично расветљавање судбина
културних трудбеника из најближег Бахтиновог окружења у условима не-
вељског, витепског, а касније и петроградског (лењинградског) хронотопа. У
колективној монографији су обједињени радови чији је циљ да распрше мит
о Бахтину као једином, чак и имплицитном генератору научних идеја, мит
којим су се у хуманистичким наукама седамдесетих и осамдесетих година
прошлог века преувеличавала Бахтинова достигнућа пропорционалним уни-
жавањем мислилаца са којима је сарађивао двадесетих година.
Америци (Канада, Италија, Израел, Велика Британија, Мексико,
Русија, Немачка, Пољска, Бразил, Финска, итд.), што сведочи о не-
смањеном интересовању научних друштава за биографију и радове
групе младих руских научника из периода двадесетих и тридесетих
година прошлог века, за радове М. М. Бахтина из четрдесетих и шез-
десетих година, за дијалог руске и западноевропске науке и културну
позадину која је потпиривала идеје Бахтиновог круга. Међународне
конференције бахтинолога које су добиле статус институција су:
Бахтинские чтения (1989–2013), Международная бахтинская конфе-
ренция (1983– ) и Всемирный конгресс бахтиноведов (2005), који ће
у 2015. години након деценије паузе бити поново одржан у Орелу,
Бахтиновом родном граду, и у Саранску. Ипак, лидерство у интерна-
ционалном бахтинском покрету, које истрајава више од три деценије
у различитим формама и земљама још увек не носи само један град,
иако су претензије показивали Саранск, Орел и Бахтински научни
центар у Шефилду (Велика Британија).

Тарту – Саранск: два пола „науке у провинцији“

(Бахтин и Лотман)
Унутар граница бившег Совјетског Савеза постојала су два цен-
тра децентрализованог научног неконформизма која су данас места
ходочашћа за представнике академске науке. Један је везан за име
Јурија Лотмана, други за Михаила Бахтина. Тартуски и Мордовски
универзитет била су места на којима су се стварале оригиналне
методологије, научне дисциплине и културолошке парадигме, те
није изненађујуће зашто је једна од најпривлачнијих области ове
младе науке посвећена проучавању односа између тартуско-мос-
ковске семиотичке школе и готово затворске научне делатности
Михаила Бахтина.
Дубоко поштовање, узајамну пажњу, емпатију и благонаклоност
неговали су Бахтин и Лотман један према другоме, упркос томе што
су умногоме били опоненти у науци и што се стицајем несрећних при-
лика никада нису сусрели. Иако опонентан структурализму, Бахтин
је нескривено подржавао Лотманов рад, о чему сведочи интервју за
часопис Новий мир (1970), док је Лотман са подједнаком пажњом пра-
тио Бахтинов рад и његову судбину. Септембра 1970. године Лотман
пише Борису А. Успенском:
„Озбиљна је ситуација. Размишљали смо и решили да је грех наш
што Бахтин тако живи. Проценили смо да му можемо пронаћи, ако би
се он сложио, добар стан у Тартуу и да можемо обезбедити медицин-
ску и кућну помоћ, за шта је потребна: А) Иницијатива и жеља – то
имамо и, најважније, осећање да би другачије било срамно. Б) Новац.
То, како смо проценили, исто можемо извести. Иако би било пожељно
да се неколицина Московљана уједини и себе добровољно оптере-
ти цифром од 10 р. месечно. Ц) Његова сагласност и жеља. Ето тим

284 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 285

поводом Вам се обраћам. Није ли могуће некако сазнати његов однос

према тој замисли?“6 (Лотман 1997: 512–513).
Лотман је, такође, узео учешћа у прикупљању новчаних сред-
става у периоду Бахтиновог лечења у Москви (1971), а водио је и
кореспонденцију са Бахтином током 1974, поводом његовог учешћа
у следећем броју тартуског зборника. Било је планирано да се током
1974. организује дијалог између Бахтина и Лотмана, али Бахтинова
болест и слабост узели су исувише маха и сусрет никада није био
уприличен. Оно што их је чинило блиским и што је давало квалитет
научној мисли обојице није била спољашња атрибуција у виду пом-
пезних научних институција нити глобализација и централизација
око информационих, административних, финансијских ресурса (биб-
лиотеке, архиве, издаваштва, часописи.), већ личност и суверенитет.
Интригантно је како је Бахтин долазио до публикација Тартуског
универзитета. Наиме, у монографији М. М. Бахтин – мислилац, педа-
гог, човек објављен је до тада непознат списак Бахтину дарованих
књига са аутографима, међу којима се налазе и Радови о знаковним
системима у шест свезака, Структура уметничког текста, Чланци о
типологији књижевности у две књиге, те се разазнаје којим су путе-
вима до Бахтина долазили радови објављени у далекој Естонији и
каквим је интерперсоналним односима поспешивана његова пажња
за тартуско-московску семиотику7.
6 Да судбина не воли случајност потврђује једно сећање из младости које
Бахтин већ озбиљно болестан евоцира В. Д. Дувакину. У време док је живео
у Витепску стигле су вести о Блоковом ужасном материјалном стању које га
је довело на ивицу егзистенције, до срчане болести и убрзо неминовне смр-
ти од последица гладовања: „Али заиста, уморили су га глађу у некој мери.
Па како нису могли да нахране таквог човека? Каква глупост! Каква глупост!
Када су се сви у Кремљу преждеравали.. И не само у Кремљу него свуда. Ето
сећам се у Витепску, где сам ја живео, тамо нико није гладовао. Сви су били
сасвим сити. (...). Зар се стварно није могло помоћи таквим људима као што је
Блок?! И ужасна равнодушност нека, неразумевање, равнодушност и другова
и власти пре свега, пре свега. И до нас су дошле вести...и тада смо организова-
ли вече за Блока. (...) Сала је била пуна, било је сакупљено много и намерава-
но је да се тај новац пошаље Блоку. Чак је решено тако: да се покупују разли-
чите намирнице у Витепску, а у Витепску се све могло набавити. Осим тога,
то је био јеврејски град...и било је све решено: послати њему. И тада је стиг-
ла вест о његовој смрти. Закаснили смо! Нисмо послали.“ (Бахтин, Дувакин
2002: 190-192).
7 Монографија М. М. Бахтин – мислилац, педагог, човек открива непознате
персоналије везане за Бахтинову свакодневицу и за научно-педагошку еру-
дицију (Клюева, Лисунова 2010). У књизи се може пронаћи детаљни опис и
попис Бахтинове библиотеке, данас једним делом конзервиране у Москви,
другим делом у Саранску, затим, попис инскрипти на дарованим књигама,
између осталих, од Ј. М. Лотмана, В. Н. Иванова, Б. А. Успенског, В. Н. Топоро-
ва и других представника тартуско-московске семиотичке школе. Насупрот
увреженом уверењу о захладнелим односима између формалиста и Бахти-
на, у његовом поседу је пронађена и књига В. Шкловског Ејзенштејн (1973)
са благонаклоном посветом аутора. У приватној библиотеци, међутим, нису
пронађене ни Бахтинове књиге ни њему приписане књиге В. Волошинова
и П. Медведева.
 Мемоари М. М. Бахтина
Сећајући се духовно сродног друга из младости Марије В. Јуди-
не, Михаил Бахтин је, замољен да о њој напише понешто за књигу
мемоара, понуду одбио, рекавши да је она била „човек незванични, и
никаква званична сећања о њој нису могућа“. Таквом прикривеном,
незваничном културном слоју припадао је и Бахтин, подсећа Боча-
ров, због чега званични и писани мемоари не постоје. Са слободом и
поверењем, потпуно страним искуству поживеле дореволуционарне
руске интелигенције, у Разговорима са В. Д. Дувакином открио се на-
кратко другачији, „неофицијелни“ Бахтин „без маске“, каквог јавност
– било путем студија или других званичних „папирних активности“
и интервјуа – до тада није упознала8 . У Бахтиновом експресивном
осликавању атмосфере, учесника и дешавања током и након Фебру-
арске и Октобарске револуције незванични мемоари пружају широку
панораму бурног културно-историјског раздобља у прве три деценије
XX века и шаролике портрете знаменитих појединаца, често дате из
визуре личног познанства, Мерешковског, Мајаковског, Блока, Белог,
Сологуба, Хлебникова, Маљевича, Шагала, Горког, интелектуалаца
окупљених око Бахтиновог круга... Још тада разумевши да ће у сукобу
интелигенције и бољшевика Русија завршити или као монархија или
као охлократија, Бахтин открива, додуше врло опрезно, мизансцен
бољшевичке демагогије и потпуног одсуства историјске визије у
мењшевика. Запањујућа је Бахтинова проницљива вештина портре-
тисања појединаца, непогрешиво подстакнута природним талентом
за сократовско умеће синкризе и анакризе, за брижну психолошку
опсервацију, уз анимозитет према сваком облику искључивости у
политичким, историјским, ускостручним или моралним оценама.
У дијалогу са Виктором Дувакином, човеком од кога га раздваја
и струка и образовање и животно доба и кога, штавише, по први пут
види, осећа се колико је Бахтину дубоко урођена традиција XIX века.
У његовој култури разговора, вештини вођења дискусије, умећу да
саслуша човека другачијег погледа на свет и образовања, великодуш-
ности и искреном уважавању туђег мишљења, благом и стрпљивом
говорном темпу, одавању поштовања људима, духом сроднима али
и далекима. У његовој интонацији и гласу нема категоричности ни
оштрине, а неретко је присутан суптилан подтекст, са утајеним
смислом у деликатним питањима. Одговарајући на питање, Бахтин
обично понавља ударне речи сабеседника, као тачку ослонца о дру-
гога. Понављајући туђу реч, он по правилу одмах потврдно допуњује
8 Разговори са Дувакином су приређен и стручним коментаријумом обо-
гаћен стенограм Бахтинових усмених мемоара у форми шест разговора, који
су се одвијали у фебруару и марту 1973. године у Бахтиновом московском ста-
ну у Црвеноармејској улици 21/42. Магнетофонски запис данас је похрањен у
одељењу фонодокумената Научне библиотеке Московског државног универ-
зитета М. В. Ломоносов.

286 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 287

сабеседника или исказује сасвим супротно мишљење. Такав начин

разговора хармонизује узајамни однос саговорника, јер посредује
пажљивом слушању и тумачењу туђег говора (нпр., Бахтиново имп-
лицитно понављање у којем питање-тема и одговор-тема чине једну
синтаксичку целину. „Д: А катедра за руску и европску књижевност?
Б: Мене је веома мало интересовала“; Бахтин, Дувакин 2002: 65).
Заузврат ће и интервјуист све учесталије примењивати Бахтинов
манир понављања саслушаних реплика. Продужавање сабеседником
започете реченице облик је емпатичног слушања и одлика разговора
духовно блиских људи који усред неизговорене речи разумеју један
другога. Умањивање, иако врло ретко, понављања туђих речи код
Бахтина сигнализује благо дистанцирање од сабеседника и погру-
жење у за њега важну или тешку тему. У транскрипту фонозаписа
не чује се, нажалост, све што појачава доживљај личног присуства,
рецимо, како се Бахтин поиграва шибицом, изнова пали цигарету,
дуго одлажући одговор на постављено питање, или како саосећајно
и благо разговара са својом мачком која се каткад из досаде укључи
у дијалог.
*
У једном ретку Бахтиновог писма редакцији часописа Новий
мир стоји: „Аутор је заточеник своје епохе, свог времена. Време које
долази ослободиће га из заточеништва“. У плејади великих руских
научника није било ниједног ко би у науци био посве непознат до
своје седамдесете године, као што је био Бахтин 1963. када се суд-
бина чудом преокренула. У једном од његових архивских текстова,
вероватно из четрдесетих година прошлог века, записано је: „Неоче-
киваност и непредвидљивост правде. Не чекати добра од законског
и уобичајеног, само од чуда“ (Бочаров 2002: 279). Напослетку, свако
ко је Бахтина неформално познавао посведочио је о безмерној сили
духа, надљудској издржљивости упркос целоживотним физичким
боловима, о реткој истрајности духовне концентрације. Али поврх
свега, о скромности која ништа о томе није знала.

Бахтин у српскохрватској науци о књижевности

У протеклих пет деценија српска хуманистика је радовима Ми-
хаила Бахтина поклањала усрдно поверење изнова им се враћајући,
због чега је немогуће не приметити скроман одзив научних прилога
посвећених проучавању Бахтиновог наслеђа. Тим пре, пуну пажњу
окупирају прилози који су пружили значајан допринос области
преводилачке делатности, рецепцији руског формализма, поимању
књижевне историје, структурализма и херменеутике.
О Михаилу Бахтину је у српској науци међу првима говорио Никола
Милошевић, такође мислилац који је, попут Бахтина, имао двоструки
таленат. Одбијајући да себе дефинише специјалистичким оградама,
опредељен примарно за филозофију и филологију, Милошевић је бар
спољашњом формом своје писане речи био близак Бахтиновој рето-
рици и његовој вештини да филозофску мисао одене у уметничко
рухо и лични тон, не губећи унутрашњу дисциплину. У предговору
нашем првом преводу књиге Проблеми поетике Достојевског (1967),
насловљеном „Бахтиново тумачење Достојевског“, Милошевић високо
стручним коментарима уводи читалачку публику у тих година слабо
практиковану методу иманентне критике. Рехабилитовање умет-
ничког поступка Ф. М. Достојевског препознато је као интелектуална
и морална доследност вођена из перспективе која се аутору тада
чинила као структуралистичка. У сумарном прегледу најважнијих
Бахтинових идеја Милошевић се зауставља на идеји полифоније и њој
сродној уметничкој функцији дијалога. На првим страницама уводне
речи аутор са преданом пажњом образлаже основне предности, али
понајвише мане концепта полифонијског романа као нове уметничке
форме. Иако ни у једном тренутку Бахтину не одриче пуну естетичку
ревалоризацију, строг систем мишљења и самосвојност тумачења,
Милошевић се увелико дистанцира, штавише, опонира идејама-во-
диљама присутним у Проблемима поетике Достојевског.
Полемика са концептом полифоније на примеру Записа из подземља
изведена је уз помоћ методолошког инструментарија који, безмало,
негира Бахтиново методолошко опредељење те аутору допушта
претпоставку да је роман Достојевског ипак монолошки организо-
вана и у себе затворена, завршена уметничка целина. Општепознато
је да се Бахтин противио „филозофској монологизацији“ романа
Достојевског, односно, откључавању књижевног дела пишчевим
идејама забележеним у публицистичким или приватним белешкама.
Пренебрегавање полифоније романа Достојевског доводи читаоца до
гледишта према којем је руски писац у јунаке пројектовао властите
психолошке и моралне а особито религиозне дилеме, што је опет
својеврсна монологизација неспособна да продре испод социјално-
етичко-идеолошких слојева у дубље, онтолошко значење. „Самим
тим“, вели Милошевић, „роман не може ни бити психолошки или мо-
рално-идеолошки документ о пишчевом приватном бићу са његовим
приватним психолошким и идеолошким преокупацијама“ (Милоше-
вић 1967: 22). Међутим, након такве констатације следи декодирање
„шифроване поруке“ Записа из подземља поступком херменеутичког
круга, изведеног у анализи психолошко-аксиолошког и идеолошког
профила „филозофа из подземља“. Противно Бахтиновим методама,
Милошевић у „идеолошким“ исказима главног јунака проналази
компензацију за менталну и патогену инфериорност филозофа из
подземља, чији психолошки портрет само илуструје свеобухватну
песимистичку „филозофију подземља“. У исти мах, очевидно је ауторово
неслагање са Бахтиновим одбацивањем хришћанског персонализма
код Достојевског и уопште персоналистичке интерпретације, каква је
психолошка или теновска социјално-историјска. Идеолошко значење
се даље проналази и у насловом повлашћеном изразу подземље, иза
којег се, сматра аутор, крије једно монолошко пишчево тумачење
(Милошевић 1967: 35).

288 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 289

Употреба појмова „самосвест“ и „аутономија“ јунака у Милоше-

вићевом и Бахтиновом тумачењу радикално се разликује, јер потиче
из две несродне методологије и две различите филозофске позиције.
Док је феномен аутономије јунака у односу на ауторску инстанцу доб-
ро познат како из Проблема поетике Достојевског тако и из трактата
Аутор и јунак у естетској активности, дотле се Милошевић залаже за
концепт јунака (односно личности) изразито доминантан у његовој
антрополошкој оптици и филозофској пракси. Наиме, насупрот Бах-
тиновој такорећи ревизији претходне традиције, која је заговарала
идеолошко, религиозно, психолошко и етичко ограничавање рома-
на Достојевског једном идејом, једним гласом и једним тумачењем,
Никола Милошевић предлаже да се феномен аутономије личности
разуме са позиције етике, тако да се његови „идеолошки“ искази
узимају као једна врста „подземне, у етичком смислу негативно
обележене идеологије“ (Милошевић 1967: 35). Независност јунака
Бахтин посматра са становишта структуралне, уметничке аутоно-
мије, тј. потпуне равноправности гласа јунака и гласа аутора, из које
произлази идеја слободе као онтолошке категорије која глорификује
личност. Милошевић, међутим, не говори о структуралној категорији
јунака, већ о антрополошким предиспозицијама стања независности
као морално негативне категорије, те слобода човекове личности
у његовој визури постаје деструктивна и деградирајућа. Тумачећи
„шифровану поруку“ Записа из подземља, Милошевић закључује да
дијалошка усмереност романа Достојевског носи трагичну ноту,
трагичну мисао, како каже, о немогућности аутентичног дијалога.
Самосвест и дијалошка оријентација јунака таквом монологизацијом
добијају функцију наглашавања трагизма а не, како је Бахтин писао,
хуманизма у процесу разбијања монологизма ликова и радње.
Неопходно је нагласити да Милошевић не одбацује Бахтинову
идеју полифоније само у наведеном предговору, већ и у тексту Ве-
лики романи Достојевског, у целости посвећеном тумачењу романа
руског писца. Милошевић не само да пројектује моралне, психолошке
и религиозне дилеме јунака Записа из подземља, Злочина и казне,
Идиота, Злих духова и Браће Карамазових на личност Достојевског,
већ усмерава интерпретације у духу властитог, дубоко трагичког
погледа на свет. Аутор са сигурношћу тврди да постоји само једна
пишчева порука о узалудности и трагизму егзистенције, имплицитно
исказана у психолошкој, етичкој и филозофској садржини јунака. Са
те јединствене, а заправо властите позиције дубоког антрополошког
песимизма Милошевић чита Достојевског, али и Бахтина.
Милошевићево одбацивање концепта полифоније посебно се
осећа у склоности ка рационализацији, управо, монологизацији
психолошке димензије јунака, којој се дозвољава само једна истина
и један рационални глас, без оправданих противречности. Отуд Ми-
лошевић тражи слабости Достојевског у мотивацијским падовима, у
противречностима, у којима је Бахтин, рецимо, проналазио предности
пишчевог дијалектичког умећа да жонглира вишеструким гласовима.
Милошевић стоји на позицији са које се јунаци Достојевског виде као
довршени, затворени и дефинитивни, где дијалог није израз њихове
самосвести и наративне самосталности, већ уобичајен психолошки
реквизит и са које о концепту полифоније не може бити говора јер
је, како сматра, модел личности у романима Достојевског преузет
из појединих публицистичких радова писца. Јунаци Достојевског су
у Милошевићевој методолошкој монади оно чему се Бахтин упорно
одупирао – илустрација религиозних, политичких и филозофских
дилема самог аутора. Иако на почетку предговора наводи чест случај
када се пишчева порука у делу ишчитава поређењем исказа књи-
жевних јунака и ауторових исказа у публицистичким чланцима или
преписци, Милошевићева филозофска критика ће исто то учинити у
анализи романа Достојевског. Са друге стране, у бујици вулгарно-со-
циолошких читања, неретко политички импрегнираних, ни социјалне
и идеолошке, ни филозофске и религиозне претпоставке за Бахтина
нису биле најбољи методолошки избор у искушавању поетике једног
писца, због чега идејни ставови Достојевског присутни у ванумет-
ничким текстовима нису били релевантни у његовом просуђивању
естетске валидности романа.
Бахтин је говорио о принципу незавршености романескне струк-
туре код Достојевског, свакако не као о доказу пишчеве недораслости
задатку, већ као доприносу новом онтолошком искуству модерног
романа. Милошевић пак, оповргавајући и ту позицију Бахтиновог сис-
тема мишљења, примећује постојање фрагментарних веза које имају
тангенту у само једном идејном закључку романа, те не могу одавати
принцип незавршености већ, напротив, књижевно ткиво повезују у
завршену уметничку конструкцију. У закључку предговора Никола
Милошевић је ангажовао, попут већине Бахтинових неистомишљеника,
већ добро познати противаргумент којим се често подвлачило како
је концепт полифоније пун слабости и мана и како о томе најгласније
сведочи то што ни сам Бахтин, читајући романе Достојевског из једне
ауторитативне „монолошке“ перспективе, није поштовао принципе
полифоније за које се залагао (Милошевић 1967: 48).
У предговору студије Формални метод у науци о књижевности
(1976) Павла Медведева „Совјетска мисао у науци о књижевности“,
преводилац Ђорђије Вуковић отвара реч о књизи знаменитим питањем
нерасветљеног ауторства Формалног метода, али и Марксизма и фило-
зофије језика и Фројдизма Валентина Волошинова. Са преводилачком
скрупулом према ауторској вољи, Ђорђије Вуковић се придржавао
оригиналног издања из 1928. године, те је и титуларни аутор на ко-
рицама студије Павле Медведев. Ипак, преводилац је сматрао да је
неопходно узети у обзир еволуцију питања ауторства, те прави кратак
осврт на вишегласје у сведочанствима В. Вс. Иванова, В. Кожинова,
С. Конкина, Р. Јакобсона, Б. А. Успенског, Б. Пастернака. Уз одрешиту
напомену да Волошинов и Медведев нису били Бахтинови псеудоними,
дефинитивни одговор на дискутабилно питање оправдано оставља
отвореним. Након исцрпног и зналачког упознавања са релевантним
студијама и научним методама готово свих представника руске
формалне школе из двадесетих година, од које је данас у савременој

290 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 291

хуманистици остао упамћен само незнатан број, аутор указује на

идиосинкразију теоријских радова научног троугла Волошинов –
Медведев – Бахтин. Сматрајући неопходним податком за разматрање
ауторства Формалног метода, аутор критичког увода наводи две
Медведевљеве књиге, изгубљену Формализам и формалисти (1934) и
У пишчевој лабораторији (1933), посвећену стваралаштву Александра
Блока. Последња књига се од Формалног метода разликује до те мере
да изазива утисак подвојеног аутора, пре свега зато што заговара
методолошки кредо супротан изложеном у спорној књизи. Уместо
социолошке поетике, Медведев је У пишчевој лабораторији разматрао
психолошку теорију стварања, емпиријски истражујући Блокове
дневнике, рукописе, писма, белешке без амбициознијих теоријских
претензија, антиформалистичким биографско-психолошким при-
ступом блиским Потебњиним настављачима. Не бавећи се односом
између Бахтина и формалиста нити залазећи у дискусију о спорном
ауторству, Ђорђије Вуковић укратко примећује да Бахтин, за разлику
од његових „хетеронима“, никада није говорио о везама између књи-
жевности и социјално-економске позадине, попут Медведева, нити се
бавио семиотиком и знаковном природом речи, попут Волошинова,
нити се икада позивао на марксизам. Упркос томе, остаје чињеница
да је идејна константа коју су размењивали сви чланови стваралачког
троугла „унутрашња социологичност говора“, тј. проблем говорних
жанрова код Бахтина и идеолошко-социјалне претпоставке говорних
идиома код Волошинова и Медведева.
У предговору студије Марксизам и филозофија језика Михаила
Бахтина (1980), насловљеном „Бахтинова теорија говора“, преводи-
лац Радован Матијашевић у уводним запажањима образлаже титу-
ларно приписивање Волошиновљеве студије Бахтину, да би потом,
запостављајући научну синтезу најављену насловом предговора,
изложио (Бахтинове) лингвистичке идеје из духа марксизма, уг-
лавном путем акумулације одабраних цитата из наведене студије,
понеког извода из Естетике језичког стваралаштва и Јакобсонових
и Сосирових чланака. По ауторовим речима, млади Бахтин је своје
радове издао под именима блиских пријатеља: В. Н. Волошинов је
издао Бахтинов рад Реч у животу и реч у поезији (1926) и књиге Фрој-
дизам (1927) и Марксизам и филозофија језика (1929; 19302), док је П.
М. Медведев објавио Формални метод у науци о књижевности (1928).
Тако непоколебљива констатација изведена је на основу неколико
извора: тврдње совјетског лингвисте Вјачеслава Иванова изнесене
у чланку „Значење идеја М. М. Бахтина о знаку, исказу и дијалогу за
савремену семиотику“ (1973), исказа С. Г. Бочарова (Вопросы филосо-
фии, VII, 1977) и Бахтиновог писма В. В. Кожинову (1961), са чијим се
садржајем Матијашевић лично упознао. У даљим наводима истиче
како је Бахтин и сам обзнанио истину о ауторству у разговорима са
сабеседницима, рецимо, са америчким славистом Томасом Винером,
који о томе пише у зборнику посвећеном Прашком лингвистичком
кружоку Sound, Sign and Meaning (1970). У ауторитативна имена на која
се позива аутор укључује и Јурија Лотмана, за кога каже да је у седмој
свесци тартуских Радова о знаковним системима (1975) књигу Марк-
сизам и филозофија језика приписао Бахтину, што ипак треба узети са
резервом. Лотман је, наиме, у наведеној свесци тартуског зборника
у пролегомени за постхумно објављену студију Јана Мукаржовског,
преминулог месец дана пре Бахтина (8. III 1975), само приметио да
је „продужавајући напоре преминулих научника, савремени проуча-
валац дужан да се неуморно враћа класичним студијама као што су
Марксизам и филозофија језика и Естетска функција, норма и вредност
као социјалне чињенице“ (Лотман 1975: 242). Матијашевић, затим,
додаје још неколико информација из прве руке. Саопштава да му је
Виктор Шкловски 1979. године пренео како му је Бахтин поверио да
је у младости написао Формални метод у науци о књижевности, потом,
наводи кореспонденцију са Романом Јакобсоном, којег је адресант
замолио да појасни еволуцију свог убеђења о спорним текстовима,
будући да је Јакобсон у предговору француског издања Марксизма
и филозофије језика (1977) ауторство пренео на Бахтина, дочим у
америчком издању (1973) наводи да је „књигу написао Волошинов
у блиској сарадњи са Бахтином“. Следеће сведочанство потиче из
кореспонденције са бившом Волошиновљевом супругом, која у писму
Матијашевићу (1978) за све три спорне књиге непобитно тврди да их
је написао Бахтин. Још један извор којим Матијашевић поткрепљује
своје уверење је коментар С. С. Аверинцева и С. Г. Бочарова у којем се
у Естетици језичког стваралаштва „деутеро-Бахтинови списи“, како
их назива Аверинцев, оцењују као Бахтинови. Аутор, потом, наводи
примере титуларних номинација Марксизма и филозофије језика у
преводима из седамдесетих година, енглеског (аутор је Волошинов),
немачког (аутор је Волошинов), француског (аутор је Бахтин), док
су у јапанском преводу као аутори наведени и Волошинов и Бахтин.
Иако се таласом опште бахтинизације током седамдесетих година
може објаснити преношење ауторства, Матијашевићево изречно
проглашење Бахтина за „зачетника модерне семиотике“ и „пионира
марксистичке филозофије језика“ већ је превелика слобода о којој
из перспективе данашње бахтинологије треба изнова размислити.
У завршним пасусима Матијашевић ће се осврнути на тада савреме-
не лингвистичке токове, те ће узгред дотаћи и транслингвистику
Ролана Барта, која се, према његовом уверењу, не може сврстати у
наслеђе Бахтинове филозофије језика. Премда је Бахтин отворио про-
стор за истраживање лингвистике текста, уверење да лингвистика
мора служити поетици спречило га је да се отисне међу присталице
лингвистичке поетике Романа Јакобсона. Барт је, са друге стране,
свој идејни систем засновао на Јакобсоновој тези да поетика мора
бити слушкиња лингвистике. Бахтинова металингвистика посматра
дијалошке односе искључиво у домену вербалне комуникације, те би
била изразито подстицајна процена да ли Бартово предимензиони-
рање ове концепције на све могуће дијалошке односе улази у оквире
бахтинологије, што је покушала постићи Андреа Лешић студијом
Бахтин, Барт, структурализам (2011).
У тексту „Дијалогичност и конструисање књижевне историје:
оглед о Бахтиновој реторици“ (2005) Александар Стевић преиспитује

292 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 293

којој дисциплини књижевне науке, након бахтинизације савреме-

не хуманистике, припадају данас књиге о Раблеу и Достојевском:
књижевној историји, теорији или критици. Виктор Шкловски је
међу првима замерио Бахтину склоност ка генерализацијама након
којих историјске разлике постају аисторијске сличности 9. Аутор
појашњава пут такве генерализације, анализирајући реторички
поступак бинарне опозиције између категорија завршено – не-
завршено, отворено – затворено, живо – мртво. Када се различите
појаве попут језика, књижевне врсте, жанра романа и романа једног
писца подведу под бинарну опозицију, разлике се постепено бришу,
специфичности нестају и генерализација о којој Шкловски говори
прераста у реторику. Једно од оправдања за Бахтинову реторику ау-
тор проналази у студијама из корпуса англојезичне бахтинологије
(Мајкл Холквист, Катерина Кларк, Гери Сол Морсон, Керил Емерсон).
Наиме, код западних бахтинолога постоји тенденција да се Бахти-
нова реторика, односно склоност ка универзализацији историјских
разлика, некако пренебрегне третирањем Бахтина првенствено као
мислиоца и филозофа, чије интерпретације полифоније у романима
Достојевског или Раблеове народне културе можда и нису тачне, али
како то нису књижевноисторијски нити теоријски, већ филозофски
оријентисани текстови, то није релевантно. Такву релативизацију и
одбацивање Бахтинових идеја у њиховом примарном облику, дакле,
као књижевноисторијских и књижевнотеоријских претпоставки,
Стевић коментарише освртом на друштвени контекст, специфичну
академску климу у Америци, која је у полету критике тоталитаризма
и агитације за либерализам и друштвену револуцију била и више него
спремна да преиначи књижевне студије у пропаганду слободарства.
Одрживост Бахтинове реторике, додаје он, не може се правдати само
академском климом на западу, већ је реч о постизању ретко успеш-
не пропорције између удела књижевне историје и удела књижевне
теорије, бар када су посреди књиге о Достојевском и Раблеу. Став
западних бахтинолога да су критика, историја и теорија у Бахтина
само практиковање филозофије једноставнијим средствима прихвата
и аутор огледа, додајући да се Бахтинов спекулативни (теоријски и
филозофски) дискурс не може увек и по сваку цену убрајати у књи-
жевну историју и критику.
У исти мах али са видно другачијом перспективом, Тања Поповић
у тексту „Књижевноисторијске методе: Набоков, Бахтин, Лотман“
(2005) предочава релативност појма „књижевна историја“. Указујући
на различито поимање ове књижевне категорије код тројице ве-
ликана, ауторка прихвата становиште унеколико непријемчиво за
западну бахтинологију, те показује како се историја књижевности не
мора посматрати искључиво са позитивистичке позиције која епохе,
9 „Бахтин има одлике истраживача и изумитеља, али ширина његове гене-
рализације понекад личи на море које гута специфичне квалитете онога што
је већ откривено“ (Шкловский, Виктор. „Франсуа Рабле и книга М. Бахтина“.
Собрание сочинений, 3. Москва: Художественая литература, 1974. Нав. према:
Стевић 2005).
стилске формације и националне писце уланчава у исти хронолошки
поредак. Напротив, историја књижевности се, особито када је реч о
Бахтину, не сме третирати по школској дефиницији, већ као историјс-
ка поетика у духу филологије с краја XIX века, у којој су књижевне
форме, мотиви, топоси, типски јунаци, сижеи, жанрови примани као
универзалне, неретко инваријантне јединице неусловљене простор-
ним и временским баријерама. Тако ауторка примећује да Бахтинова
историја књижевности (у педагошком раду) и историјска поетика (у
научном раду) траже унутрашњу форму дела у синтези дијахронијске
еволуције једне књижевне појаве и синхроније која у елиотовском
поимању суспреже универзалне константе. Историјску поетику Бах-
тин доживљава „као неку врсту заједничке ризнице мотива, тема и
поступака [...]: јединство универзалнога духа и погледа на свет (који)
обједињује сродне одломке код Аристофана, Раблеа, Гогоља и Маја-
ковског.“ (Поповић 2005: 298). Таквим методолошким опредељењем,
које се не руководи хронолошком парадигмом нити стилским и
периодизацијским одредницама, написана је студија о Раблеу и До-
стојевском. Александар Стевић је у „Огледу о Бахтиновој реторици“
предочио, уз сагласну афирмацију, позицију западне бахтинологије
која је у реторичком маневру видела негативну генерализацију и
брисање историјских разлика (нпр. карневализација и у антици, и у
ренесанси, и у роману XIX и XX века). Тања Поповић, међутим, уместо
из бахтинолошке посматра проблем историјске поетике из Бахтинове
перспективе, те подсећа да разлике између историјских појава код
Бахтина почивају у историји духа и идеје, односно, у историји која
појаве уланчава према типу проблема, а не према грубом временском
и просторном оквиру.
У опозицији према антиструктуралистичком читању Бахтинових
студија, широко прихваћеном у западној и руској бахтинологији,
Андреа Лешић својом докторском тезом, сада студијом Бахтин,
Барт, структурализам (2011) покушава уврстити Михаила Бахти-
на у ред пионира структурализма, упркос Бахтиновом изричитом
противљењу да се његов рад спецификује једним научним правцем,
понајмање структурализмом (в. Бахтин, Дувакин 2002: 11). Неумесна
глобализација која у одвећ хетерогеном и несистематичном опусу
Ролана Барта тражи идеје полифоније, дијалогизма, хетероглосије,
означава неминовни пад у парабахтинистику. Бахтин је своја на-
учна интересовања усмеравао на, како је већ поменуто, конкретна
књижевна дела конкретних аутора у конкретним историјским и
естетичким условима, те је Бартова склоност ка апстраховању и
универзализацији, најпре „текстуализацији“ културе, друштва,
историје, писца, читаоца очевидно некомпатибилна са Бахтиновом
књижевноисторијском и културолошком свешћу. Без дијалектичке
рецепције и са некритичким монолошким понављањем Бахтинових
али и Бартових општепознатих идеја, категорије полифоније, хро-
нотопа и хетероглосије, ауторитативне речи и говорних жанрова
механички се преносе у еклектичку мимикрију Ролана Барта, што
неминовно води ка вулгаризацији Бахтинових идеја. Ауторка се

294 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 295

упиње да, како би рекао Бахтин, „састави крај са крајем“ и изравна

несродне и неретко противречне појаве.
Примера ради, студија се образује на реторичком маневрисању
умногоме заснованом на једначењу опозитних појава: идеје хроно-
топа и симулакрума (упркос посве различитој концепцији времена
у њима); Бартове идеологизоване и политизоване и Бахтинове
антиауторитативне и аполитизоване мисли; друштвеног раслоја-
вања француске буржоазије и пролетаријата и хетероглосије, дакле,
језичког и идеолошког раслојавања унутар реалистичког романа.
Бартова субверзија књижевних конвенција, радикално негирање
идеолошког контекста, уметничког језика и стила у концепцији
„нултог степена писма“ сврстава се у исти ред са Бахтиновим за-
лагањем за плурализам култура, идеолошко, стилско и језичко
вишегласје којима се подрива један идеолошки универзум. Студија
обилује закључцима којима недостаје адекватно научно залеђе, пре-
васходно у досадашњим достигнућима руске бахтинологије. Можда
се искључивим консултовањем референтне литературе о францус-
ком структурализму у читању Бахтинових студија може објаснити
изједначавање Бахтинове апологије дијалога и Бартовог анимозитета
према усменом говору и дијалошком општењу уопште, или поређење
Бахтиновог антропоцентризма и структуралистичког антихуманиз-
ма са његовом деперсонализацијом говора и деградацијом људског
субјекта. Такође, остаје упитно како неокантовски субјективизам
из трактата Аутор и јунак у естетској активности или Проблема
поетике Достојевског може корелирати са утопистичком идејом о
„смрти аутора“ или како се Бартова концепција о „фашизму језика“
може поредити са Бахтиновом проблематиком говорних жанрова.
Напослетку, Бартово негирање аутора и миметизма књижевности
никако није кореспондентно са Бахтиновим бескрајним поверењем
у књижевност и кредибилитет ауторове биографије (документарне
и књижевне).
О разликама између Бахтинове и Бартове хеуристике и њихових
некомпатибилних методологија може се унедоглед дискутовати, те
се преглед тема око којих се студија образује може зауставити на
месту одакле су „Бахтинова индустрија“ и помодни „бахтинизам“
започели структуралистичко читање Бахтина – код неутемељеног
изједначавања Сосирове (и Бартове) структуралне и Бахтинове
филозофске лингвистике. Пуни потенцијал поредбене елаборације
насловног проблема ауторка је постигла тек у образлагању значаја
друштвено-историјског контекста за утемељење транслингвистике
и металингвистике као донекле сродних дисциплина. А посебно када
је зналачки и са меродавном истраживачком проценом доказала
како су из погрешног читања Јулије Кристеве проистекле погубне
консеквенце, како по рецепцију Бахтиновог наслеђа на западу, тако
и по савремене хуманистичке дисциплине које су, брзоплето пригр-
ливши структуралистички конструкт интертекстуалности, упале у
све његове замке.
 ЛИТЕРАТУРА
Аверинцев С. С., Давыдов Ю. Н., Турбин В. Н., et al. М.М. Бахтин как
философ. Москва: Наука, 1992.
Аверинцев С. С. „В стихии большого времени: К 100-летию со дня
рождения М. М. Бахтина“. Литературная газета, № 46, 1995.
Алпатов В. М. Волошинов, Бахтин и лингвистика. Москва: Языки сла-
вянских культур, 2005.
Баевский В. С. „Две страницы из дневника“. Бахтинология: Исследо-
вания, переводы, публикации, Санкт Петербург, 1995.
Бахтин М. М. Вопросы литературы и эстетики, Москва, 1975.
Бахтин М. М. Эстетика словесного творчества, Москва, 1979.
Бахтин М. М. Собрание сочинений в семи томах. Москва: Русские сло-
вари; Языки славянских культуры, 1997–2012.
Бахтин М. М., Дувакин В. Д. М. М. Бахтин: Беседы с В. Д. Дувакиным.
Москва: Согласие, 22002.
Bakhtine, Volochinov et Medvedev dans les contexts européen et russe. Ed.
B. Vauther. Slavica Occitania, № 25, 2007.
Библер В. С. М. М. Бахтин или Поэтика культуры, 1991.
Борискин В. М. Подлинная жизнь слова (Критика фрейдистской фило-
софии культуры в концепции М.М.Бахтина). Саранск, 1986.
Бочаров С. Г. „Об одном разговоре и вокруг него“. Новое литературное
обозрение, № 2, 1993.
Бочаров С. Г. „Событие бытия: О Михаиле Михайловиче Бахтине“.
Новый Мир, № 11, 1995. <http://magazines.russ.ru/novyi_mi/1995/11/
bochar-pr.html> 17. 6. 2015.
Бочаров С. Г. „Событие бытия М. М. Бахтин: pro et contra II. Санкт
Петербург, 2002.
Bronckart J. P., Bota C. Bakhtine démasqué: Historire d’un menteur, d’une
escroquerie et d’un délire collectif. Geneve, 2011.
Васильев Н. Л. „Парадоксы Бахтина и пароксизмы бахтиноведения“.
Бахтинские чтения 2, Витебск 1998.
Васильев Н. Л., Михаил Михайлович Бахтин и феномен „Круга Бахти-
на“: В поисках утраченного времени. Реконструкции и деконструкции.
Квадратура круга. Москва: Книжний дом „Либроком“, 2013.
Вдовина Л. „Замучен тяжелой неволей“. Слово о М. М. Бахтине. Сов.
Мордовия, 1993.
Вуковић, Ђорђије. „Совјетска мисао у науци о књижевности“. Фор-
мални метод у науци о књижевности. Београд: Нолит, 1976, стр. 9–87.
Диалог. Карнавал. Хронотоп. Архива бројева (1995–2009) доступна
на: http://nevmenandr.net/dkx/

296 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 297

Dialogues with Bakhtinian Theory: Proceedings of the Thirteenth International

Mikhail Bakhtin Conference. Ed. by M. Polyuha, C. Thomson and A.Wall.
Interdicsciplinary Series № 1. London (Canada), 2012.
Ерохин В. Н., Ружицни И. В., Строганов М. В. „Волошинов или Бахтин?
(К вопросу об авторстве „Марксизма и философии языка“)“. Актуа-
льные проблемы филологии в вузе и школе. Тверь, 1993.
Жирмунский В. М., Эйхенбаум Б. М. „Переписка Б. М. Эйхенбаума и В.
М. Жирмунского“. Третьи тыняновские чтения. Рига, 1988.
Иванов В. В. „Об авторстве книг В. Н. Волошинова и П. Н. Медведева“.
Диалог. Карнавал. Хронотоп, № 4, 1995.
Иванова Л. В., Саран А. Ю. „Истоки биографии М. М. Бахтина в доку-
ментах“. Бахтинские чтения, Вп. 2, Орел, 1997.
Исупов К. Г. (ур.). Бахтинология. Исследования. Переводы. Публикации,
Санкт Петербург, 1995.
Исупов К. Г. (ур.). М. Бахтин и философская культура XX века. (Про-
блемы бахтинологии), Санкт Петербург, 1991.
Исупов К. Г. (ур.). М. М. Бахтин: pro et contra (в двух томах). Санкт
Петербург, 2001–2002.
Исупов К. Г. (ур.). М. М. Бахтин: черты универсализации. Материалы,
исследования, переводы (Проблемы бахтинологии. Вп. 3). Санкт Петер-
бург, Москва, 2011.
Карпунов Г. В., Борискин В. М., Естифеева В. Б., М.М. Бахтин в Саранске:
Очерк жизни и деятельности. Саранск, 1989.
Клюева И. В., Лисунова Л. М. М. М. Бахтин – мыслитель, педагог, че-
ловек. Саранск, 2010.
Кожинов В., Конкин С. „Краткий очерк жизни и деятельности“. Про-
блемы поэтики и истории литературы. Саранск, 1973.
Кожинов В. В. „Я просто благодарю свою судьбу...“. Диалог. Карнавал.
Хронотоп, № 1, 1994.
Конкин С. С. „Ученый с мировой извесностью“. Штрихи к портретам.
Саранск, 1990.
Конкин С. С., Конкина Л. С. Михаил Бахтин: (Страницы жизни и твор-
чества). Саранск, 1993.
Конкин С. С. „О М. Бахтине и его соавторах“. Литературное обозрение,
№ 2, 1995.
Коровашко А. В. „Заметки об авторстве спорных бахтинских текстов“.
Вестник Нижегородского университета. Серия Филология, Вып. 1, 2000.
Clark K., Holquist Mikhail M. Bakhtin. Cambridge (Mass.); London, 1984.
Coates R. Christianity in Bakhtin: God and the exiled auther. Cambridge, 1998.
Лаптун В. И. „К биографии М. М. Бахтина“. Диалог. Карнавал. Хроно-
топ, 1, 1993.
Лешић, Андреа. Бахтин, Барт, структурализам. Београд: Службени
гласник, 2011.
Лисов А. Г., Трусова Е. Г. „Реплика по поводу автобиографического
мифотворчества М. М. Бахтина (Новая подходка в фондах Витебского
архива)“. Диалог. Карнавал. Хронотоп, № 3, 1996.
Лотман М. Ю. „О семиотико-эстетическом трактате Мукаржовского“.
Учёные записки Тартуского государственного университета. Труды по
знаковым системам. Выпуск 7, Тарту, 1975.
Лотман Ю. М. Письма: 1940–1993. (прир.). Б. Ф. Егоров. М. 1997.
Махлин В. Л. (ур.). Михаил Михайлович Бахтин. Серия „Философия
России второй половины XX века“. Москва, 2010.
Махлин В. Л. (ур.). М. М. Бахтин: Критическая антология „Философы
первой половины ХХ века“. Москва: РОССПЭН, 2010.
Махлин В. Л., А. Е. Махова, И. В. Пешкова et al., Риторика поступка М.
Бахтина: Воспоминания о будущем или предсказания прошедшего, 1991.
Махлин В. Л. (ур.). Бахтинский сборник – I. Москва: Изд-во МПГИ, 1990.
Махлин В. Л. (ур.). Бахтинский сборник – II. Москва – Саранск, 1991.
Махлин В. Л. (ур.). Бахтинский сборник – III. Москва: Лабиринт, 1997.
Махлин В. Л. (ур.). Бахтинский сборник – IV. Москва – Саранск, 1999.
Махлин В. Л. (ур.). Бахтинский сборник – V. Москва: Языки славянской
культуры, 2004.
Матијашевић, Радован. „Бахтинова теорија говора“ у: Марксизам и
филозофија језика. Београд: Нолит, 1980, стр. 9–40.
Милошевић, Никола. „Бахтиново тумачење Достојевског“ у: Проблеми
поетике Достојевског. Београд: Нолит, 1967, стр. 9–49.
Медведев Ю. П. „Нас било много на челне“. Диалог. Карнавал. Хроно-
топ, № 1, 1992.
Медведев Ю. П. „Витебский период жизни П.Н.Медведева“. Бахтинские
чтения 1. Витебск, 1996.
Медведев Ю. П., Медведева Д. А. „Творческое наследие П. Н. Медве-
дева в свете диалога с М. М. Бахтиным“. Диалог. Карнавал. Хронотоп,
№ 2, 2001.
Осоевский О. Е. „Бахтин, Медведев, Волошинов: Об одном из проклятых
вопросов“ современного бахтиноведения“. Философия М. М. Бахтина
и этика современого мира. Саранск, 1992.
Паньков Н. А. „От хода этого дела зависит все дальнейшее... (Защита
диссертации М. М. Бахтина как реальное событие, высокая драма и
научная комедия)“. Диалог. Карнавал. Хронотоп, № 2/3, 1993.
Паньков Н. А. „Мифологема Волошинова“. Диалог. Карнавал. Хронотоп,
№ 2, 1995.
Паньков Н. А. (прир.). „Из переписки М. М. Бахтина и В. В. Кожинова
(1960–1966)“. Диалог. Карнавал. Хронотоп, № 3/4, 2000.

298 Александра М. УГРЕНОВИЋ

 Појмовник 299

Поповић, Тања. „Књижевноисторијске методе: Набоков, Бахтин, Лот-

ман“. Проучавање опште књижевности данас. Београд: Филолошки
факултет, 2005, стр. 291–301.
Стевић, Александар. „Дијалогичност и конструисање књижевне исто-
рије: оглед о Бахтиновој реторици“. Проучавање опште књижевности
данас. Београд: Филолошки факултет, 2005, стр. 303–315.
Sini S. Michail Bachtin. Una critica del pensiero dialogico. Carocci, Roma, 2011.
Тамарченко Н. Д. „Эстетика словесного творчества“ М. М. Бахтина и
русская философско-филологическая традиция. Москва, 2011.
Тамарченко, Н. Д., Бройтман, С. Н., Садецкий, А. Бахтинский тезаурус.
Материалы и исследования: Сборник статей. Москва: Издательство
РГГУ, 1997.
The Bakhtin Circle: In the Master’s Absence. (ed.) by C. Brandist, D. Shepherd,
D. Tihanov. Manchester: Manchester University Press, 2004.
Tylkowski I. Voločinov en contexte. Essai d’épistémologie historique. Limoge,
2012.
Успенский Б. А. „К проблеме генезиса тартуско-московской семиоти-
ческой школы“. Ю. М. Лотман и тартуско-московская семиотическая
школа, 1981.
Федотов В. В. (прир.). Из писем М. М. Бахтина. Москва, № 11–12, 1992.
Хронотоп и окрестности, Юбилейный сборник в честь Николая Па-
нькова под ред. Б. В. Орехова, Москва:Уфа Вагант, 2011.
Hirschkop K. Mikhail Bakhtin: An Aesthetic for Democracy. Oxford, 1999.
Shepherd D. Introduction: (Mis)Representing Bakhtin. Bakhtin: carnival
and other subjects (Selected papers from the Fifth International Bakhtin
Conference University of Manchester, 1991). Amsterdam – Atlanta, 1993.
Эткинд А. Эрос невозможного: История психоанализа в Росии. Санкт
Петербург, 1993.
Александра М. Угренович

В отсутствие Мастера:
Достижения и достоинство бахтиноведения

Резюме
Обзор выдающихся работ в русле русского бахтиноведения обеспечивает
охват проблемных участок этой относительно молодой науки, в течение
тридцати лет выросшей до глоба льного феномена. Предс тавляя
положительные и отрицательные аспекты универсализации наследия
Михаила М. Бахтина, приоритетное внимание уделяется освещению
фактографических биографических исследованиях, вопросу авторства
спорных текстов, феномену „Круга Бахтина“ и бахтинизму как историко-
культурном феномену вселенского масштаба.
Ключевые слова: Бахтин М. М., Волошинов В. Н., Медведев П. Н.,
бахтиноведение, бахтинизм, марксизм, полифония, диалог, Круг Бахтина,
Достоевский Ф. М., Рабле Ф.

Примљено: 7. 5. 2015.
Прихваћено за објављивање: 30. 6. 2015.

300 Александра М. УГРЕНОВИЋ