PROCESI SAZREVANJA i preporučeni psihijatrijski saveti.

Ovaj devetogodišnji dečak je u ranim godinama bio lišen osećaja pripadnosti (was dealing with a
deprivation belonging) i ono što mu je nedostajalo bio je period kod kuće. Njegova porodica se
ponovo sjedinila i to mu je dalo novu nadu. Otkrio sam da je dečak imao kompulziju da krade,
slušajući glas koji mu je to zapovedao, glas čarobnjaka. Kod kuće bi postajao bolestan,
infantilan, zavistan, enuretičan, apatičan. Roditelji su izlazili u susret njegovim potrebama i dali
mu dozvolu da bude bolestan. Na kraju su bili nagrađeni njegovim spontanim oporavkom.
Nakon godinu dana bio je sposoban da se vrati u internat i oparavak se pokazao trajnim.

Bilo bi lako skrenuti ovog dečaka sa staze koja je vodila oporavku. On je naravno bio nesvestan
nepodnošljive usamljenosti i praznine koje su ležale u pozadini njegove bolesti i činile da usvoji
čarobnjaka umesto prirodnije superego organizacije; ova usamljenost pripadala je vremenu
separacije od njegove porodice kada je imao 5 godina. Da je bio kažnjavan batinama ili da mu je
učitelj govorio da treba da se oseća pokvareno, to bi još više učvrstilo njegovu patologiju i
organizovao bi potpunu identifikaciju sa čarobnjakom; zatim bi postao nadmen i prkosan i na
kraju anti-socijalna osoba. Ovo je uobičajena vrsta slučaja u dečjoj psihijatriji, i odabrao sam ga
jednostovno zato što je publikovan i može da posluži za dodatne informacije (Winnicott, 1953).

Ne možemo se nadati da ćemo izlečiti mnoge od onih koji su postali delikventi, ali se možemo
nadati da ćemo razumeti kako da preveniramo razvoj antisocijalnih tendencija. Možemo bar da
izbegnemo prekid razvoja odnosa između majke i bebe. Takođe, primenjujući ove principe na
uobičajenom vaspitanju dece, možemo primetiti potrebu za nekom striktnošću u (detetovom)
upravljanju (sobom) gde je detetovo sopstveno osećanje krivice još uvek primitivno i kruto;
limitiranom zabranom dajemo mogućnost za takvo limitirano nevaspitanje koje zovemo zdravim
i koje sadrži puno detetove spontanosti.

Više nego bilo ko drugi Frojd je bio taj koji je popločao put za razumevanje antisocijalnog
ponašanja i kriminala kao produžetka nesvesnih kriminalnih intencija, i simptoma neuspeha
brige o deci. Sugerišem da ove ideje gurnemo napred i pokažemo kako ih možemo testirati i
koristiti. Frojd je dao veliki doprinos socijalnoj psihologiji koji može imati dalekosežne
posledice.

KAPACITET DA SE BUDE SAM (Donald Vinikot, 1958)

Želim da ispitam kapacitet osobe da bude sama, vodeći se predpostavkom da je ovaj

kapacitet jedan od najvažnijih znakova zrelosti u emocionalnom razvoju. U skoro svim našim
psihoanalitičkim tretmanima dolazi vreme kada je sposobnost da se bude sam važna za pacijenta.
Klinički ovo može biti reprezentovano kao tiha faza ili tiha seansa, i ova tišina, daleko od toga da
bude dokaz otpora, ispostavlja se da je dostignuće od strane pacijenta. Možda je tu pacijent bio u
stanju da po prvi put bude sam. Taj vid transfera u kojem je pacijent sam na analitičkoj seansi je
upravo onaj na koji želim da skrenem pažnju.
Verovatno neću pogrešiti ako kažem da je u psihoanalitičkoj literaturi mnogo više pisano o
strahu da se bude sam ili o želji da se bude sam nego o sposobnosti da se bude sam. Takođe je
učinjen značajan rad o stanju povučenosti, defanzivnoj organizaciji koja implicira očekivanje
progona. Čini mi se da diskusija o pozitivnim aspektima sposobnosti da se bude sam kasni. U
literaturi možda postoje specifični pokušaji formulisanja kapaciteta da se bude sam, ali ja za njih
ne znam. Želim da napravim referencu na Frojdov koncept anaklitičkog odnosa (On Narcissism,
1914).

Tro- i dvo-telni odnosi

Rickman nas je uveo u ideju mišljenja u terminima tro-telnih i dvo-telnih odnosa. Često
referišemo na Edipov kompleks kao stanje u kojem tro-telni odnosi dominiraju poljem iskustva.
Svaki pokušaj opisivanja Edipalnog kompleksa u terminima dvoje ljude mora da propadne. Ipak
dvo-telni odnosi postoje, i pripadaju relativno ranijim stadijumima istorije subjekta. Prvobitni
dvo-telni odnos je odnos deteta i majke ili supstituta majke, pre nego što bilo kakva
karakteristika majke bude sortirana i modulirana idejom oca. Klajnijanski koncept depresivne
pozicije može biti opisan u terminima dvo-telnih odnosa, i možda bi bilo pravilno reći da je dvo-
telni odnos suštinska karakteristika koncepta.
Nakon razmišljanja u terminima tro- i dvo-telnih odnosa, bilo bi prirodno da se ode jedan
korak dalje unazad i govori o jedno-telnom odnosu! Isprva bi se moglo učiniti da bi narcizam
mogao biti odnos jednog-tela, ili rana forma sekundarnog narcizma ili sami primarni narcizam.
Sugerišem da ovaj skok od dvotelnih odnosa ka jedno-telnom odnosu ne može, u stvari, biti
napravljen bez narušavanja puno toga što nam je poznato kroz našu analitičku praksu i kroz
direktnu opservaciju majki i beba.

Stvarno Biti Sam

Primećujete da temu Stvarno Biti Sam nisam diskutovao. Osoba može biti u samici, a da
zapravo nije sposobna da bude sama. Ne zamislivo je koliko ta osoba mora da pati. Međutim,
mnogi ljudi postaju sposobni da uživaju u samoći pre nego što izađu iz detinjstva, i čak mogu
ceniti samoću kao najdragoceniji posed.
Kapacitet da se bude sam je ili visoko sofisticirani fenomen, jedan koji može prispeti u
razvoj osobe nakon uspostavljanja tro-telnih odnosa, ili je to fenomen ranog života koji zaslužuje
posebno proučavanje zbog toga što je temelj na kojem je sofisticirana samoća izgrađena.

Paradoks

Glavna tačka ovog priloga sada može biti izložena. Iako mnogo tipova iskustva čine da
kapacitet da se bude sam bude uspostavljen, postoji jedan koji je bazičan, i bez kojeg ili ako ga
nema dovoljno, kapacitet da se bude sam neće biti uspostavljen; ovo bazično iskustvo je biti sam,
kao beba ili malo dete, u prisustvu majke. Prema tome baza kapaciteta da se bude sam je
paradoksalna; to je iskustvo bivanja samim dok je neko drugi prisutan. Ovo implicira pre
poseban tip odnosa, u kojem između bebe ili malog deteta koje je samo i majke ili supstituta
majke koja je u stvari pouzdano prisutna čak iako za trenutak reprezentovana kolevkom ili
kolicima ili celokupnom atmosferom neposrednog okruženja. Želeo bih da predložim ime za
ovaj poseban tip odnosa.

Lično volim da koristi termin ego-povezanost, koji je prikladan po tome što je u prilično
jasnom kontrastu sa rečju id-odnos, koji je ponavljajuća komplikacija u onome što možemo
nazvati ego životom. Ego-povezanost referiše na odnos između dvoje ljudi, od kojih je jedno u
svakom slučaju samo; možda su oboje sami, a ipak prisustvo drugog je važno za oboje. Smatram
da ako se uporedi značenje reči „sviđati se“ sa reči „voleti“, može se videti da je sviđanje stvar
ego-povezanosti, dok je voljenje više stvar id-odnosa, bilo grubog bilo u sublimiranoj formi.

Pre nego što razvijem ove dve ideje na svoj način želim da vas podsetim kako bi se
moglo referisati na kapacitet da se bude sam u već dosta iscrpljenoj psihoanalitičkoj frazeologiji.

Nakon seksa

Možda je pošteno reći da je nakon zadovoljavajućeg seksa svako od partnera sam i da je

zadovoljan što je sam. Biti sposoban da uživaš u bivanju samim zajedno sa drugom osobom koja
je takođe sama je samo po sebi iskustvo zdravlja. Nedostatak id-tenzije može proizvesti
anksioznost, ali vremenska-integrisanost osobe omogućava da individua sačeka prirodni
povratak id-tenzije, i da uživa u deljenju samoće, odnosno, samoći koja je relativno slobodna od
karakteristike koju nazivamo povlačenjem.

Primalna scena

Može se reći da individualni kapacitet da se bude sam zavisi od sposobnosti osobe za

suočavanje sa osećanjima koje pobuđuje primalna scena. U primalnoj sceni uzbudljiv odnos
između roditelja se spoznaje ili zamišlja, i prihvata se od strane deteta koje je zdravo i koje je
sposobno da ovlada mržnjom i akumulira je u službi masturbacije. U masturbaciji sva
odgovornost za svesne i nesvesne fantazije, ko je treća osoba u tro-telnom ili triangularnom
odnosu, je prihvaćena od strane pojedinačnog detata. Sposobnost da se bude sam u ovim
okolnostima implicira zrelost erotskog razvoja, genitalne potencije ili odgovarajuća ženska
pripadnost; to imlicira fuziju agresivnih i erotskih impulsa i ideja i toleranciju ambivalentnosti;
uz sve ovo prirodan bi bio kapacitet osobe za identifikaciju sa oba roditelja.
Stanovište u ovim ili bilo kojim drugim terminima bi moglo postati beskrajno složeno,
zato što je kapacitet da se bude sam gotovo sinonim za emocionalnu zrelost.

Dobar Unutrašnji Objekt

Ja ću sada pokušati da koristim drugi jezik, jedan koji dolazi iz rada Melanije Klajn.
Kapacitet da se bude sam zavisi od postajanja, u psihičkoj realnosti osobe, dobrog objekta.
Dobra unutrašnja dojka ili penis ili dobar unutrašnji odnos su dovoljno dobro uspostavljeni i
branjeni kod pojedinca (u svakom slučaju za sada) da se oseća pouzdano u pogledu sadašnjosti
ili budućnosti. Odnos pojedninca sa svojim unutrašnjim objektom, uporedo sa pouzdanošću u
pogledu unutrašnjih odnosa, obezbeđuje sebi dovoljnost života, tako da neko vreme on ili ona
mogu biti sposobni da ostanu sami čak i u odsustvu spoljnih objekata ili stimulusa. Zrelost i
sposobnost da se bude sam impliciraju da je osoba imala šansu da kroz dovoljno-dobro
materinstvo izgradi veru u benigno okruženje. Ova vera je izgrađena kroz ponavljanje
zadovoljavajuće instiktualne gratifikacije. U ovom jeziku nalazimo sebe referišući na raniji
stadijum u razvoju pojedinca od onog u kojem klasičan Edipov kompleks uzima maha. Ipak
priličan stepen ego zrelosti biva uspostavljen. Integracija pojedinca u „jedinku“ (unit) je
uspostavljena, inače ne bi imalo smisla upućivati na unutra i spolja, ili u davanju posebnog
značaja unutrašnjim fantazijama. U negativnim terminima: mora postojati relativna sloboda od
persekutivne anksioznosti. U pozitivnim terminima: dobri unutrašnji objekti su u ličnom
unutrašnjem svetu osobe i raspoloživi su za projekciju u odgovarajućem momentu.

Biti sam u nezrelom stanju

Pitanje koje će biti postavljeno u vezi sa ovom tačkom je sledeće: Može li dete ili beba
biti samo na veoma ranom stupnju kada ego nezrelost čini nemogućim da opis bivanja samim
bude dat u frazeologiji koja je upravo bila upotrebljena? To je glavni deo moje teze da nam je
potrebna sposobnost da govorimo o nekom nesofisticiranom obliku bivanja samim, i da čak iako
se slažemo da je kapacitet da se zaista bude sam sofisticiran, sposobnost da se zaista bude sam
ima svoju osnovu u ranom iskustvu bivanja samim u prisustvu nekog drugog. Bivanje samim u
prisustvu nekog drugog može se dogoditi u veoma ranoj fazi, kada je ego nezrelost prirodno
uravnotežena podrškom ega majke. Vremenom osoba introjektuje ego-podržavajuću majku i na
ovaj način postaje sposobna da bude sama bez učestalog oslanjanja na majku ili na simbol majke.

„Ja sam sam“

Želeo bih da razmotrim ovu temu na drugačiji način posvećujući pažnju rečima „Ja sam
sam“. Prvo postoji reč „Ja“, implicirajući više emocionalni razvoj. Osoba je uspostavljena kao
jednika. Integracija je činjenica. Vanjski svet je odeljen i unutrašnji svet može biti uspostavljen.
Ovo je jednostavno topografsko stanovište osobe kao stvari, kao organizacije ego-nukleusa. Ova
tačka se ne odnosi na življenje.
Sledeće dolaze reči „Ja sam“, predstavljajući stadijum u individualnom razvoju. Po ovim
rečima osoba nije samo oblik nego takođe i postoji (živa je). U početku „Ja sam“ osoba je (da
tako kažem) ranjiva, nebranjena, vulnerabilna, potencionalno paranoidna. Osoba postiže
stadijum „Ja sam“ samo zbog toga što postoji okolina koja je protektivna; protektivna okolina je
zapravo majka zaokupljena svojom bebom i orijentisana na zahteve bebinog ega kroz njenu
identifikaciju sa svojom bebom. Nije neophodno naglašavati da je svesnost majke sastavni deo
bebe na ovom stadijumu „Ja sam“.
Dalje dolazim do reči „Ja sam sam“. Shodno teoriji koju sam pokrenuo ovaj sledeći
stadijum zaista uključuje uvažavanje od strane deteta majčinog kontinuiranog postojanja. Pod
ovim ja nužno ne podrazumevam svesnost sa svesnim umom. Smatram međutim da se „Ja sam
sam“ razvija iz „Ja sam“, u zavisnosti od bebine svesnosti o kontinuiranom postojanju pouzdane
majke čija pouzdanost čini mogućom da dete bude samo i da uživa da bude samo, na određeno
vreme.
Na ovaj način sam pokušao da obrazložim paradoks da se kapacitet da se bude sam bazira
na iskustvu bivanja samim u prisustvu nekog i da bez dovoljne mere ovog iskustva kapacitet da
se bude sam ne bi mogao biti razvijen.

„Ego-povezanost“

Sada, ako sam u pravu o važnosti ovog paradoksa, interesantno je ispitati prirodu odnosa
deteta prema majci, koju sam za potrebe ovog rada nazvao ego-povezanost. Videće se da
pridajem veliku važnost ovom odnosu, jer smatram da se radi o stvarima iz kojih nastaje
prijateljstvo. To može da se ispostavi kao matrica transfera.
Postoji dodatni razlog zbog koje stavljam poseban naglasak na ovo pitanje ego-
povezanosti, ali da bih učinio njegovo značenje jasnim moram na momenat napraviti digresiju.
Mislim da ćemo se generalno složiti da je id impuls značajan samo ako je sastavni deo
života ega. Id impuls ili ometa slab ego ili ga čini jačim. Može se reći da id-odnosi jačaju ego
kada se događaju u okviru ego-povezanosti. Ako ovo prihvatimo, onda razumevanje važnosti
kapaciteta da se bude sam neće izostati. Samo kada je sama (da tako kažem, u pristvu drugog)
onda beba može otkriri život svoje ličnosti. Patološka alternativa je lažan život izgrađen na
reakcijama na spoljne stimuluse. Kada je sama u smislu u kojem koristim termin, i samo kada je
sama, beba je sposobna da uradi isto ono što se kod odraslih zove opuštanje. Beba može da
postane neintegrisana, da se batrga, da bude u stanju dezorijentisanosti, može da postoji neko
vreme bez postojanja regulatora spoljnih impulsa ili aktivne osoba sa usmerenim interesom ili
kretanjem. Scena je postavljena za id iskustvo. Tokom vremena dolazi do senzacije ili pobude. U
ovoj postavci senzacija ili pobuda će se osećati stvarnim i biti istinski personalno iskustvo.
Sada će se videti zašto je važno da postoji neko koje raspoloživ, neko je prisutan, iako
prisutan bez davanja zahteva; pobuda je stigla, id iskustvo može biti plodno, i objekat može
delimično ili u celini biti prisutna osoba, naime majka. Samo pod ovim uslovima beba može
imati iskustvo koje će osećati kao realno. Veliki broj takvih iskustava formira bazu za život koji
u sebi ima realnost umesto besmislenosti. Osoba koja je razvila kapacitet da bude sama je
neprekidno sposobna da ponovo otkriva lične impulse i lični ipulsi neće biti izgubljeni, jer stanje
bivanja samim je nešto što (iako paradoksalno) uvijek implicira da je neko drugi tu.
Vremenom osoba postaje sposobna da se odrekne stvarnog prisustva majke ili majčinske
figure. Ovo nas upućuje na takve termine kao što je uspostavljanje „unutrašnje okoline“. To je
mnogo primitivnije od fenomena koji zaslužuje naziv „introjektovana majka“.

Vrhunac u ego-povezanosti

Sada bih volio otići malo dalje u spekulisanju u vezi sa ego-povezanošću i mogućnosti
iskustva unutar ovog odnosa, i razmotriti koncept ego orgazma. Ja sam naravno svestan da ako
postoji takva stvar kao što je ego orgazam, oni koji su inhibirani u instiktualnom iskustvu će
imati tendenciju da se specijalizuju za takve orgazme, tako da može postojati patološka
tendencija ka ego orgazmu. U ovom trenutku želim da izostavim razmatranje patološkog, ne
zaboravljajući identifikaciju celog tela sa parcijalnim objektom (falus), i pitam se da li može
postojati vrednost u mišljenju o ekstazi kao ego orgazmu. Kod normalne osobe visoko
zadovoljavajuće iskustvo koje se može doživeti na koncertu ili u pozorištu ili prijatljestvu možda
zaslužuje termin kao što je ego orgazam, koji skreće pažnju na vrhunac i vrednost vrhunca. Može
se pomisliti da nije mudro koristiti reč orgazam u ovom kontekstu; Mislim da čak i tada postoji
prostor za diskusiju o vrhuncu koji se može pojaviti u zadovoljavajućoj ego-povezanosti. Može
se postaviti pitanje: kada se dete igra, da li je celokupna igra sublimacija id-impulsa. Može li
postojati neka vrednost u razmišljanju da postoji razlika u kvalitetu kao i kvantitetu ida kada se
uporedi igra koja pruža zadovoljstvo sa instiktom koji je gruba osnova u igri? Koncept
sublimacije je u potpunosti prihvaćen i ima veliku vrednost, ali šteta je izostaviti upućivanje na
veliku razliku koja postoji između srećnog igranja dece i igre dece koja kompulzivno dobijaju
uzbuđenje i koji se može videti da je veoma blizu instiktualnom iskustvu. Istina je čak da se sve
u srećnom igranju dece može interpretirati u terminima id-umpulsa; ovo je moguće jer govorimo
u terminima simbola i nesumnjivo smo na sigurnom terenu u našem korišćenju simbolizma i
našem razmuvenju celokupne igre u terminima id-odnosa. Međutim, mi izostavljamo nešto
vitalno ako se ne setimo da igra dece nije srećna kada je zakomplikovana telesnim uzbuđenjima i
njihovim fizičkim iskustvima.
Tako zvana normalna deca su sposobna za igru, da dožive uzbuđenje tokom igre, i da se
osećaju zadovoljna igrom, bez osećanja ugroženosti fizičkim orgazmom lokalnog uzbuđenja. Za
razliku od toga, deprivirano dete sa antisocijalnim tendencijama, ili bilo koje dete sa upadljivim
manično-odbrambenim nemirom, nije sposobno da uživa u igri zbog toga što telo postaje fizički
umešano, i svaki roditelj zna trenutak kada ništa ne donosi uzbudljivu igru do kraja izuzev
šamara – koji omogućava lažni, ali veoma koristan vrhunac. Po mom mišljenju, ako uporedimo
srećnu igru deteta ili iskustvo odraslog na koncertu sa seksualnim iskustvom, razlika je toliko
velika da ne bi trebalo biti velike štete ako prihvatimo različite termine za opisivanje ova dva
iskustva. Bez obzira na nesvesni simbolizam, kvantitet stvarnog fizičkog uzbuđenja je minimalan
u jednom tipu iskustva i maksimalan u drugom. Moramo odati priznanje važnosti ego-
povezanosti per se bez odustajanja od ideja koje su osnova koncepta sublimacije.

Sažetak

Kapacitet da se bude sam je visoko sofisticirani fenomen i ima mnogo doprinosećih

faktora. Blisko je povezan sa emocionalnom zrelošću.
Baza kapaciteta da se bude sam je iskustvo bivanja samim u prisustvu drugog. Na ovaj
način dete sa slabom ego organizacijom može biti samo zbog pouzdane ego-podrške.
Tip odnosa koji postoji između bebe i ego-podržavajuće majke zaslužuje posebnu studiju.
Iako su drugi termini bili upotrebljavani, smatram da ego-povezanost može biti dobar termin za
privremenu upotrebu.
 U okviru ego-povezanosti, id-odnosi se pojavljuju i jačju više nego što ometaju nezreli
ego.
Postepeno, ego-podržavajuća sredina biva introjektovana i izgrađena unutar ličnosti
osobe, i tako se dolazi do kapaciteta da se stvarno bude sam.
Tako da, teoretski, neko je uvek prisutan, neko ko je naposletku i nesvesno izjednačen sa
majkom, osoba koja se, u ranim danima i nedeljama, svremena na vreme identifikovala sa
svojom bebom, i za to vreme bila zainteresovana nizašta drugo osim za svoje dete.

Article Citation: Winnicott, D.W. (1958). The Capacity to be Alone. Int. J. Psycho-Anal.,
39:416-420